Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

MODUL M9 - Master projekat, TEZA

Tema: Studentski konkurs - Ansambl multikulturnog centra, Orlovsko naselje

Beograd

ARHITEKTURA PARADOKSA kao odgovor na trenutni položaj Roma u Orlovskom naselju

profesor mentor: v. prof. Vladimir Lojanica

Drugi član mentorske komisije: doc. mr Aleksandra Đukić

Treći član mentorske komisije: doc. Dušan Ignjatović

student: Stefan Đorđević M-2009/11

April, Beograd 2011

Sadržaj:

Apstrakt

1.0 Uvod

2.0 Mesto i/ili nemesto

2.1 Nomadi/stacionari

2.2 Romi u Orlovskom naselju - stacionari

2.3 Mesto - Genius loci

2.4 Ne – mesto

3.0 Arhitektura paradoksa

3.1 Paradoks i arhitektura

3.2 Nulta tačka

3.3 Granice

4.0 Zaključak

Apstrakt

2

“The purpose of construction is to make things hold together; of architecture

to move us.”

(Le Corbusier, 1986, str. 19)

Kada govori o arhitekturi Le Korbizije (Le Corbusier) govori o nekoj vrsti

paradoksa. U pitanju je sam paradoks arhitekture koji se javlja u skoro svim njenim

aspektima, od odnosa spolja unutra, novo staro, funkcionalnost – slobodni plan, pa i

u samom poimanju arhitekture. Međutim, ono što će biti predmet ovoga rada ne

predstavlja sam paradoks arhitekture, već arhitektura koja nastaje iz istog. Ukoliko

pogledamo ovu konstataciju sa savremenog aspekta, zaključujemo da arhitektura

nadilazi fizičke okvire, i pridodaje sebisvojstvene osobine, sve u cilju pomirenja

sukobljenosti koje je definišu ili su joj nametnute. U svom primarnom značenju, ova

rečenica govori o arhitekturi koja uzbuđuje, međutim, možemo je reinterpretirati u

značenje da nas pokreće. Da li to znači da upravo arhitektura, odnosno objekat,

može nastati iz paradoksa konteksta u kom se nalazi? Da li je to paradoks mesta,

društva, politike, socijalne strukture itd? Na koje načine se takva arhitektura može

manifestovati? Ovo su samo neka od pitanja na koje ćemo pokušati da damo

odgovor.

Ključne reči: arhitektura paradoksa, Romi, nomadi, mesto, nemesto,

paradoks, pregrade, granice.

1.0 Uvod

3

Današnje viđenje Roma kao etničke zajednice, sadrži u sebi dosta predrasuda

i oprečnih mišljenja o njihovom stvarnom položaju, a njihova stvarnost je da

predstavljaju socijalni i društveni sloj koji se može okarakterisati kao najniži.

Međutim, Romi su ostali prepoznatljivi i po „otporu koji su iskazali u svim procesima,

opiranjima da izgube svoju etničku samovsvojnost.“ (Milić, 1993) Upravo je ova

njihova osobenost poslužila za dalju analizu i pronalaženje njihovih osobenosti koje

su karakterstične za njihovu manjinsku zajednicu. Naime, ovaj rad će se baviti

temom Roma u Orlovskom naselju u Begradu. Stoga moramo pristupiti analazi

upravo njihovog trenutnog položaja, sa aspekta aktuelnog stanja u zemlji, pa i u

svetu. Osnovni problem Roma predstavlja njihova integracija u postojeće društvo.

Program konkursa daje pojedine odgovore na pitanje njihovog uključenja u društvo.

Osnovni problem kojim će se baviti ovaj rad je kako arhitektura svojom

strukturom, formom, sadržajem, programom može da utiče ili ukazuje na rešavanje

uočenih problema. Nastoji se da se utvrdi koje su karakteristike arhitekture, koje su

njene polazne tačke i kakav je njen odos prema kontekstu, savremenim

arhitektonskim tokovima itd.

Cilj teksta je pronalaženje načina na koji arhitektura može da odgovori na ovo

pitanje. To podrazumeva istraživanje i pronalaženje odgovarajućih alata kojima će

se na adekvatan način postići željeni efekat.

Elemente ovog problema nalazimo upravo u predhodno pomenutoj

konstataciji o opiranju Roma da se odreknu svojih osobenosti. Jedna od

karakteristika romske zajednice, koja se vremenom izgubila, pa i u Orlovskom

naselju, je njihova nomadska priroda. Razlog zbog kojeg uzimamo ovu osobenost je

njena aktuelnost u savremenom svetu, pa i u našoj zemlji. Naime, svedoci smo sve

ubrzanijeg života ljudi, koji polako gube svoje stalno stanište i postaju svetski

putnici, koji su neprestano u pokretu. Govorimo o sve većem broju takozvanih

modernih nomada, koji su i kod nas, naročito nakon uvođenja belog Šengena, u

stalnom porastu. Današnjica je vreme u kome je sve češće prisutno dizanje sidra,

vreme u kome svako mesto gubi svoju specifičnost i redukuje se na alternativni

ekvivalent u krugu globalne cirkulacije i razmene. Romi u Orlovskom naselju, s

druge strane, čini se da su našli svoje mesto, koje čvrsto čuvaju i ostaju na njemu.

Upravo je taj odnos između modernih nomada i Roma stacionara bila polazna tačka

u izučavanja fenomena arhitekture paradoksa.

4

U nastavku rada istražujemo teme koje su usko vezane za nomade i

stacionare, a u pitanju su fenomeni mesta i nemesta. Posebna pažnja je posvećena

delima Norberga-Šulca (Norberg-Shulz) i Martina Hajdegera (Martin Heideger) s

jedne strane, koji govore o duhu mesta, karakteristikama konteksta, dok s druge

strane se pozivamo na dela Marka Ožea (Mark Augé) i Pola Virilia (PAUL VIRILIO) koji

govore o odsustvu mesta, tzv. nemestu. Proučavanjem i izvlačenjem zaključaka koji

predstavlja svojevrstan paradoks iz gore navedenih suprotstavljenih stavova

dolazimo do ključne teme ovog rada: arhitekture koja nastaje iz paradoksa.

U narednim redovima pokušaćemo da nađemo odgovore na ključna pitanja

koja nameće ova tema. Izučavanjem fenomena paradoksa u arhitekturi i dela

Bernara Čumija (Bernard Tschumi) i Žila Deluza (Gilles Deleuze) nastojimo da

pronađemo odgovarajuće putokaze koji će dovesti do krajnje arhitekture. Polazeći

od njihovih suprostavljenih stavova, pokušaćemo da damo drugi deo odgovora na

ključno pitanje rada, o nastajanju arhitekture iz paradoksa.

Kasnije, analizirajući postojeću zadatu lokaciju Orlovskog naselja i predhodno

iznesene zaključke, dolazimo do pojma granica, kao osnovnog alata manifestacije

arhitekture paradoksa. Proučavanjem tekstova Lefevra (Henri Lefebvre) i

postavljanjem kriterijuma koji su nametnuti od strane granica arhitekturi,

nastavljamo da istražujemo da li je arhitektura paradoksa pravi odgovor na zatečeno

stanje na lokaciji.

Fokus ovoga rada se okreće upravo ka temi arhitekture paradoksa i njenim

karakteristikama. Postavlja se i ključno pitanje: Da li arhitektura koja proističe iz

paradoksa na adekvatan način odgovara na uočene probleme Orlovskog naselja i

koji su ključni elementi njenje pojavnosti?

5

2.0 Mesto i/ili nemesto

Kada govorimo o mestu i nemestu u ovom radu, govorimo prevashodno iz

ugla njihovih korisnika. U ovom delu teksta polemišemo o njihovom odnosu u

savremenoj arhitekturi pa i društvu. Konkretno, na primeru Orlovskog naselja

nailazimo na jedan zanimljiv odnos nekada nomadskog naroda, koji čvrsto drži svoje

mesto prebivališta.

Aktuelnost teme Roma kao nomada i modernih nomada, navela nas je da

dublje istražimo ove fenomene i da analizom pozicije jednog naroda u društvu i

analizom samih termina mesta i nemesta dođemo do arhitekture koja bi bila u

stanju da se izbori sa ovim zadatkom.

2.1 Nomadi/stacionari

Sagledamo li Rome iz ugla njihove kulture, uočavamo da, u svojoj tradiciji,

veliku pažnju posvećuju putevima, samom činu putovanja. Činjenice koje idu u prilog

ovoj tvrdnji su i točak na nacionalnoj zastavi, zatim romska himna koja govori o

putnicima... Naravno, priča o nomadima usko je vezana za njihov sistem vrednosti,

za pojmove slobode i sreće.

Nomadstvo, zajedno sa poreklom, plemenom, predstavlja jedan od

najznačajnijih elemenata romanipe-a, sistema pravila i vradnosti za obrazac

nacionalnog identiteta - romski tradicionalni zakon. 1 Ono što danas karakteriše

romsku etničku zajednicu nije u uskoj vezi sa gore navedenim.

Istorija seoba romskog stanovništva dovela je do kulturnih razlika i

međuetničke fragmentacije. Nomadizam, kao način života i strategija u odnosu na

društveno odbacivanje i politike isključivanja, doprineo je specifičnom modelu

odnosa na teritorijam na kojima žive. Moderni kapitalizam u zapadnim zemljama

omogućio je razvoj i opstanak romskog nomadizma, dok je ekonomski sistem u

ostalim delovima Evrope doveo do njegovog iskorenjivanja. Samo 20% evropskih

Roma danas živi nomadskim životom, gotovo isključivo u Zapadnoj Evropi.

1 - Nomadstvo, poreklo, pleme ,"endaj" ili "vica"- proširena romska familija- Za svakog Roma porodica je od fundamentalne vrednosti. Pojedinac kao takav je, prema tome, manje važan. Ovo bi se lako moglo potvrditi posmatranjem romskih obicaja pozdravljanja i međusobnog upoznavanja. (Sar si ti familija? ne pita se kako si ti već kako ti je familija) ili pri prvom upoznavanju dvojice Roma pita se : Ko san tu ? Ko si ti ? pritom se misli na pleme "Vicu" a ne na njegovo licno ime. U slobbodnom prevodu : Od kojih si ti?- Lice bez porodice manje je prestižno i drugacije se posmatra u zajednici od lica koje ima porodicu. Ali to nije znacilo da su lica bez porodice iskljucena iz zajednice. Naprotiv, o takvim licima brinu drugi. (Balić,

6

Danas je nomadski način života Roma više mit nego svakodnevica. Međutim,

migracije u Srbiji i regionu uslovljene su ratovima, raspadom države, kao i

nehumanim uslovima života, bez stalnog krova nad glavom. Život ispod svih granica

siromaštva učinio je na hiljade Roma ljudima bez adrese.

Čini se da je nedostatak vezanosti za određenu teritoriju i spremnost da se

isele, čak i sa mesta na kojima su generacijama bili naseljeni, deo romskog

kulturnog nasleđa. U isto vreme, ipak, možemo videti da postoji i teritorijalni model

kod nekih grupa Roma, koje vezanošću za teritoriju na kojoj žive pokušavaju da

odbrane svoj privilegovan položaj i sredstva od drugih, uglavnom novopridošlih

grupa Roma. Migracija je bila i ostala važan način prevazilaženja teškoća i

nestašica, a dovela je i do stvaranja doseljeničkih nacija kao i manjina. Vekovima su

seobe i nomadizam za većinu Roma bili strategija za preživljavanje. Ipak, ova dva

uslova treba posmatrati odvojeno.

Ranije su romske migracije bile uslovljene ekonomskim faktorima,

ali u poslednjoj dekadi, migracije Roma na zapad bile su prouzrokovane

uglavnom društvenim i političkim razlozima, kao što su etničke

predrasude, mržnja i nasilje. Nomadstvo nije bilo stvar izbora nego stvar

progona. Kontinualno proterivanje je glavna karakteristika romske

istorije.

Romski migranti u poslednje vreme ne potiču iz nomadskih grupa,

nego iz romskih naselja u srednjoj i istočnoj Evropi. (Đorđević, 2004)

Oni traže bolje uslove života na zapadu, ali ne kao nomadi. Pronaći mesto za

boravak, dom, univerzalna je priča romskog života. Kroz vekove se smatralo da je

nastanjivanje na jednom mjestu značilo napuštanje romske tradicije i kulture. Mnogi

Romi su to i učinili i tako izabrali put integracije.

2.2 Romi u Orlovskom naselju - stacionari

Romska kultura se razvija unutar srpske kulture na svojim tradicionalnim

vrednosnim komponentama, ali u svakodnevici pojavljuju se i novi obilici njenog

ispoljavanja, pošto ona ima pokretačku ulogu.

7

Predhodno je navedeno da je napuštanje čergarenja i stalno nastanjivanje na

jednom mestu predstavljalo prvu uočljivu stepenicu ka kulturnom i biološkom

povezivanju Roma sa pripadnicima drugih etničkih zajednica. Moglo bi se reći da

Romi od dominantne grupe zahtevaju trpeljivost prema svojim različitostima.

Ovakva tvrdnja počiva na shvatanju da raznovrsne kulture mogu mirno da se

razvijaju jedna pored druge u istom društvu. Smatra se da integracija Roma u

društvo kome pripadaju počinje njihovim stalnim nastanjivanjem na određenom

mestu. Stacioniranje Roma je neophodan ali ne i dovoljan uslov njihove integracije.

U ovom slučaju reč stacionirati ima značenja naseliti, ustaliti se, obezbediti stalan

krov nad glavom. Romi čergari su sve ređi, a ukoliko ih i ima, svoje konje zamenjuju

kolima i prikolicama, putujućim cirkusima itd.

Međutim, trajno nastanjivanje još uvek nije potpuno i stabilno za sve članove

domaćinstva. Romi se po pravilu naseljavaju po periferiji gradskih i seoskih naselja.

Usled ubrzane urbanizacije, prostornog širenja gradova, romska naselja ostaju i u

centralnim zonama gradskog tkiva. Oni se izdvajaju u svoja homogena naselja.

Jedno od takvih naselja je i Orlovsko.

Orlovsko naselje je romska enklava, jedna od 28 beogradskih romskih

naseobina koliko ih danas ima. Naselje je predviđeno za rušenje kako bi se na

njegovom mestu našli zeleni gradski pojas i Mirijevski bulevar. Enklava je zbog toga

stihijski i haotično povećavana. Rešavanje statusa Orlovskog naselja, njegove

nelegalnosti, a u suštini njegove isključenosti iz sistema gradskog planiranja,

građenja, uređivanja i održavanja, doprinelo bi njegovom napredovanju i mogućstvu

da pruži adekvatne uslove za život. Romi ne smeju živeti u strahu da će njihovo

naselje biti porušeno. Imovinsko pitanje je takođe važan faktor u rešavanju

problema. (Macura et al., 1997, str. 25)

Međutim, može se uočiti povezanost žitelja orlovskog naselja za ovu teritoriju.

Interesantan podatak je da je više od 80% stanovništva rođeno na ovom zemljištu i

da se na neki način saživelo sa njim. Na napomenu o iseljenju sa teritorije koju

opravdano smatraju svojom, usadio se strah i briga za svoju egzistenciju.

Romi kao nomadi nestaju. Već je navedeno da priča o njihovom „slobodnom

duhu koji luta svetom u potrazi za srećom“ polako prerasta u mit i da se zadržava

samo u pričama starijih Roma koji se sećaju nekih starijih priča. Takođe, isto tako ne

možemo a da ne uzmemo u obzir kolektivnu podsvest jednog naroda, koja se hrani

8

upravo tim bajkama i pričama. Tako da ako govorimo danas o Romima nomadima,

govorimo u kontekstu njihovog kulturnog nasleđa i tradicije, o stanju svesti.

Međutim, nasuprot današnjim Romima, pojavljuju se moderni nomadi. Šta su to

moderni nomadi?

Savremeni svet u kome živimo je ubrzan, prožet tehnologijom i mašinama

koje nam omogućuju da neprekidno putujemo i posećujemo različita mesta, što

virtuelno što realno, fizički. Moderni nomadi su ljudi koji karakterišu moderni svet

digitalizacije, razmene informacija, podataka, i u našem slučaju, razmenu ljudi i

ljudskih resursa. Broj ovakvih ljudi je u stalnom porastu, pa i u našoj zemlji, naročito

nakon vizne liberalizacije.

Polako se nazire osnovni problem ili pojam kojim će se ovaj rad i baviti, a to je

neprestana borba između mesta i nemesta, pripadnosti i nepripadnosti, sigurnosti i

nesigurnosti... To je problem koji prevazilazi okvire romske zajednice u Orlovskom

naselju, ali s druge strane, usko je povezan sa njihovom kulturom, tradicijom i

staništem. Potrebno je na osnovu tih antipoda i dualiteta, na tenziji između njih,

stvoriti arhitekturu koja će adekvatno odgovoriti na uočeni problem. Analizom „duha

mesta“ (genius loci) i nemesta (non-place, placelessness) pokušaćemo da odkrijemo

koje su karakteristike pojavnosti te arhitekture i iz čega ona zapravo nastaje.

2.3 Mesto - Genius loci

Kada govorimo o Orlovskom naselje u kome pretežno žive Romi, možemo li

govoriti o duhu mesta, vezanosti za to određeno mesto?

Kristijan Norberg-Šulc (Christian Norberg-Shulz) objašnjava karakter mesta i

njihova značenja lokalnim korisnicima. On tvrdi da mesto znači više nego sama

lokacija, i da postoji određeni „duh“ koji se ne može opisati analitičkim i naučnim

metodama.

Genius loci se može definisati kao supstanca mesta, formacija generičkog

poretka mesta i njegovih relacija, koji formiraju urbani kontekst, poreklo postojanja

mesta, i dialektičku vezu između mesta i njegovih stanara. (Norberg-Shulz, 1980)

Norberg-Šulc navodi da čin stanovanja nije ispunjen sve dok ne zauzme svoje mesto

u harmoniji sa okruženjem, kontekstom. Preduslov za ovu harmoniju je da kuća,

objekat, odgovara, korespondira sa duhom mesta genius-loci.Postoje tri dimenzije

duha mesta: fizička pojavnost-identitet, aktivnosti-istorijsko svojstvo, značenja-

9

relacije. Tri dimenzije navode na drugi ključni element doživljaja mesta: njegovu

esencijalnu, ličnu narav. Odnos pojedinca i okoline, u suštini je subjektivan za

svakog od nas. Mesto postaje iz našeg iskustva mesta, našeg pamćenja i emotivne

vezanosti za taj prostor i značenja koja mu pridodajemo.

Primenimo li ova tri kriterijuma na postojeću lokaciju Orlovskog naselja,

možemo konstatovati da Romi i te kako pripadaju duhu ovog mesta. Čovek ne

postoji zasebno od sveta, već je intimno uključen i spojen sa njim. Dakle, drugim

rečima, postoji neraskidivo jedinstvo između čoveka i mesta. (Heidegger, 1997) To

su razlozi zbog kojih Romi uporno nastoje da sačuvaju svoje domove na ovom

mestu. Oni su se saživeli s njim i ne žele da se rastanu od njega.

Dualitet stanovanja, koji se ne pripisuje samo Romima već i uopšteno

govoreći, svim ljudima predstavlja dualnost lokalizacije i nomadizma, odnosno

genius loci vs. nemesto, osećaj nepovezanosti sa mestom na kome se

nalazite/objekat nalazi. Ovde nailazimo na deo koji je već pomenut u predhodnom

poglavlju kada govorimo o Romima nomadima. Neprekidno kolebanje između

staništa i puta dovodi nas do naše sledeće teme.

Postoje određene činjenice koje pomenuti autori u ovom delu nisu uzeli u

razmatranje. Tu se pre svega misli na potpuno novo i savremeno shvatanje mesta

koje je promenilo i proširilo svoje osnovno značenje.

2.4 Ne – mesto

Odnos mesta i njegove negacije može se istražiti i kroz odnos individualnog i

socijalnog, tehnološkog i virtuelnog, mirovanja i kretanja ...Istarživanjem

individualnog i socijalnog u kategoriji prostora i mesta, u našem slučaju Orlovskog

naselja, može se doći do arhitekture koja proističe iz zatečenog odnosa i

ukazuje/rešava probleme.

Nepostojanje ili nestanak mesta česta je konstatacija vezana za današnjicu,

naročito za savremeni gradski prostor. Grad postaje dinamična tvorevina koja se

iznova menja, razlaže, preoblikuje upravo u sve prisutnijem kontinuitetu prometa,

informacije, komunikacije. Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) govori o savremenoj

arhitekturi u kontekstu kulture potrošnje, informacije i komunikacije i navodi: “Stiče

se utisak da javne građevine, često predimenzionisane, nose utisak praznine, a ne

prostornosti, dok dela i ljudi koji kroz njih prolaze izgledaju poput virtuelnih objekata.

10

Oni kao da tu uopšte nisu potrebni, zbog te prazne funkcionalnosti, funkcionalnosti

beskorisnog prostora”. (Jean Baudrillard, 1997, str. 200)

Mark Ože (2005, str. 32) , kako bi bliže objasnio termin nemesta, uvodi pojam

nadmodernosti. Stanje nadmodernosti možemo odrediti preko njegova dva svojstva.

Prvo se odnosi na preteranost dok je drugo svojstvo vezano za preteranost

prostora. Ovo svojstvo, paradoksalno, vodi ka smanjivanju planete. Stvari postaju

bezsrazmerne, neshvatljivo velike, a opet male. Međutim, istovremeno se otvara

potpuno novi svet, novo polje delovanja prostora. Brzim saobraćajnim sredstvima

mogu se preći nezamislive razdaljine. Slike sa drugog kraja planete, pa i druge

planete, se prenose do najzabačenijih kuća i domova. Slika postaje ta koja preuzima

moć, koja prevazilazi objektivnu informaciju čiji je nosilac. To mnoštvo slika prikazuje

jedan raznolik svet, ali u isto vreme i homogen univerzum.

Razumevanje samog prostora postalo je teže upravo zbog današnjeg

prostornog preobilja. Ono se ispoljava u promenama reda veličine, u velikom broju

slika, u ubrzanom saobraćaju, u internetu. Prostorna preteranost ima za posledicu

brojne promene: koncentraciju populacije u gradovima, stalno kretanje stanovništva,

umnožavanje onoga što ćemo nazvati nemestima. Stav o novim prostorima, ne-

prostorima se postavlja nasuprot mesta koje se poistovećuje sa prostornom i

vremenski lokalizovanom kulturom.

Nemesta postaju sve one građevine koje su neophodne za ubrzanu cirkulaciju

ljudi i stvari (autoputevi, petlje, mostovi, aerodromi, vozila; ne mesta su i veliki tržni

centri, kampovi, karavani,....)Ovde možemo povući paralelu sa mestom, i ulogom

mesta, koja je bliska Hajdegeru i Norbergu-Šulcu. Mesta prema njima, imaju tri

osnovna svojstva: identitet, značenje-relaciju i istorijsko svojstvo.. Ukoliko se mesto

može definisati preko ova tri pojma, onda je prostor, koji se ne može definisati ni kao

prepoznatljiv (bez identiteta), ni kao relacioni, ni kao istorijski, u stvari nemesto.

Nadmoderno doba, doba sadašnjice, proizvodi nemesta. To je svet gde se

razvija gusta mreža saobraćajnih sredstava, koja su takođe nastanjeni prostori, svet

naviknut na kupovinu u marketima, trgovinom bez reči, svet usamljene

individualnosti, svet privremenosti i prolaznosti.

Tehnička dostignuća na polju telekomunikacija i transporta dovele su do

erozije fizičkog, do tačke gde gubitak materijalnog prostora dovodi do nadmoći

ničeg drugog do vremena. (Virilio, 1997, str. 359) Ovakav stav se itekako odnosi na

11

arhitektru koja ističe svoju pojavnost i značaj kroz materijalizaciju. Gradski prostor

nije više određen samo fizičkim granicama, već i sistemima elektronskog

nadgledanja. Prozori se zamenjuju ekranima, prostori postaju virtuelni...

Postoji dosta primera u kojima se može naslutiti da arhitektura prolazi kroz

krizu, s obzirom da se fizička prisutnost sve više gubi i preovlađuje virtuelno. Ono

što raduje jeste to da su mesto i nemesto fleksibilni antipodi, suprotnosti koje se

mogu nadograđivati međusobno

Jedna moguća antropologija supermoderniteta ih definiše kao

prostore otuđenja, prostore bez identiteta, memorije, istorije, kao

prostore koji nastaju posledicom postindustrijskog i umreženog

informacijskog društva. (Ože, 2005, str. 75)

Ma koliko ovi prostori bili otuđeni, ispražnjeni, preoblikovani, oni jesu realni,

socijalno definisani. Organski sadržaj mesta u nestajanju kreira polje tenzije između

realno praznog i imaginarno punog, između nemesta i utopije. Unutrašnji napon

takvih suprotstavljenih prostora može da dovede do nekontrolisanog pucanja i

oslobađanja, pri čemu se otvaraju polja potencijala — linijski prostori mogućih,

privremeno ostvarivih utopija u kojima su društvene nelogičnosti i ispadi iz

nametnutih i/ili prihvaćenih sistema dozvoljeni.

Upravo uočeni paradoks, tenzija, napon, produbljuje arhitekturu koja nastaje

iz njega i širi njeno polje delovanja. Isticanje dematerijalizacije i pojma nemesta

arhitekturi čini uslugu u smislu da daje mogućnosti promovisanja i slavljenja

specifičnosti novih mesta.

Sa aspekta Roma u Orlovskom naselju-stvarnosti, Roma nomada, mesta koje

se ruši radi izgradnje bulevara-ne stvarnosti uočavamo jasnu vezu sa pojmom

paradoksa. To nas dovodi do našeg sledećeg poligona istraživanja, pojma

arhitekture paradoksa, arhitekture čiji će osnovni sastojak biti tenzija, zategnuti

odnos dveju suprostavljene stvari, koji doprinosi dinamici i utisku prostora.

12

3.0 Arhitektura paradoksa

3.1 Paradoks i arhitektura

Osnovno pitanje arhitektonske i filozofske misli današnjice je da li nove

građevine i nove kreacije, ideje mogu da reše paradoks singularnog i generalnog,

globalnog, i kontradiktornosti između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti? Odgovor na

ovo pitanje nedvosmisleno nameće paradoks2 koji se javlja u sukobu lokalnog

konteksta, duha mesta i univerzalne utopije, između stvarnih, statičkih i nestvarnih,

virtuelnih okruženja. Naime, mesta koja postoje, ukoliko postanu mesta prolaza,

koridori, ulice, tuneli, ona postaju nemesta, o čemu je već i bilo reči. Arhitektura

počiva upravo tu, na tankoj liniji između ova dva polariteta. Kako bi podrobnije

ispitali arhitekturu koja nastaje iz paradoksa pristupilo se ispitivanju stavova filozofa

Žila Deluza Deluz prihvata paradoks i u isto vreme on prihvata i njegovu

jednoznačnost. Deluz ukazuje na kontekst u kome kreacija zauzima svoje mesto kao

problematičnu tačku. Po njemu realnost se nalazi u stanju fluksa, ili diferencijacija

(koji se može preinačiti iluzijom fiktivnosti ili identitetom. On takođe prihvata

kreativno postajanje kao jedini način da se potvrdi relanost procesa neprestane

raznolikosti i promena koje se odvijaju iza, na prvi pogled, statičnih stvari. To znači

da svaka kreativna radnja potvrđuje odvijanje procesa rešavanja problema. Ovakvi

2 Paradoks: Od grčke reči parádox što znači protiv očekivanja; 1- Mišljenje koje se po nečemu kosi sa opšte usvojenim stavovima; 2- Zaključak koji izgleda protivrečan ili apsurdan, mada može biti istinit; 3- U nauci je neočekivana pojava koja ne odgovara poznatim činjenicama; 4- Osobena, neobična ili čudna misao, pojava ili stvar. (Klajn i Šipka, 2007, str. 887)

13

odnosi su pokrenuti kada arhitekta ispolji svoja kreativna svojstva na način koji

vezuje novi objekat i postojeći kontekst. (Deleuze, 1994, str. 280.)

S druge strane, naše sadašnje društvo, je po Bodrijaru, društvo medija, svet

zasićen informacijama, prikazima i komunikacijama. Kulturom sada dominira

simulacija. Objekti i predmeti nemaju više čvrst, opipljiv oslonac. Umesto toga,

stvarnost je zaobiđena. Mesta postaju transcedenta, prenose se, i na neki način

gube svoju prisutnost, postaju paradoksalna. Iz ovakve vrste odnosa javlja se

svojevrstan paradoks koji se kasnije prevodi i u samu arhitekturu. Ta neprekidna

tenzija je ono što paradoks čini toliko privlačnim masama. Kao primer jednog takvog

paradoksa možemo navesti Centar Žorž Pompidu (Centre Georges Pompidou) u

Parizu. Po Bodrijaru, Pompidu predstavlja zbunjeni kulturni objekat, u kome se, u

njegovoj srži, može naći upravo paradoks dvojnosti savremene arhitekture. Nasuprot

eksterijeru, koji odaje utisak industrijskog objekta, fluidnost se nalazi u enterijeru, u

kojem se odvija „kultura“ u obliku savremene umetnosti. U unutrašnjosti se oseća

paradoksalni utisak hipermarketa, gde se briše bilo kakav predhodni osećaj prostora

za umetnost. Tako da sama kultura postaje antikultura. Upravo takve vrste

suprotnosti, proizvode određenu tenziju, koja se kasnije odražava i na socijalno-

društvene osobenosti dela grada.

Ukoliko posmatramo arhitekturu kao jedinstvo prostora i događaja, postavlja

se pitanje prostora i njegovog odnosa prema društvu i društvenim zahtevima. Ako

arhitektura nije ni čista forma, niti je isključivo determinisana socioekonomskim i

funkcionalnim zahtevima, onda traganje za njenim krajnjim ishodom mora poteći

upravo iz tog paradoksa dveju strana i mora posedovati urbane dimenzije kako bi na

pravi način dala odgovor na zadatak koji se pred nju postavlja.

Društvo je to koje stvara prostor, atmosferu, i postaje njegov zatočenik. Kako

je prostor „zajednički okvir za sve aktivnosti“ (Tshumi, 2004, str. 28)on se često

politizuje kako bi pružio privid društvenih protivrečja. Ne postoji arhitektura bez

svakodnevnog života, kretanja i radnje, te da bi pronašli arhitekturu paradoksa,

neophodno je izdvojiti najdinamičnije aspekte njihovog raščlanjivanja. Ako sa jedne

strane postavimo arhitekturu kao proizvod uma, kao konceptualnu i nematerijalnu

disciplinu i nasuprot nje stavimo arhitekturu kao čulno iskustvo prostora i društva,

naslućujemo da se „prava“ arhitektura može nazereti upravo u sredini. Stoga

možemo tvrditi da nikada nije ni bilo povoda sumnjati u nužnost arhitekture, jer je

14

nužnost arhitekture njena ne-nužnost. Kako bi pojasnili ovakav stav, neophodno je

pojasniti ulogu arhitekture koja postaje iz paradoksa. Njena uloga je da stvori

mogućnost opažanja ne samo arhitektonskog koncepta i realnog prostora

istovremeno, već i mogućnost propitivanja naravi prostora i istovremenog stvaranja

i doživljavanja relanog prostora. To zapravo znači da arhitektura ne može samo biti.

Ona mora nestajati, biti odraz nedostatka, nesavršenosti... Arhitektura proistekla iz

paradoksa je istovremeno i postojanje i nepostojanje. (Tshumi, 2004, str. 43)

3.2 Nulta tačka

Paradoks je veoma važna komponenta projekta u arhitekturi. On je taj koji

generiše kompleksnost i slojevitost objekta, koja za proizvod ima visoku estetsku i

funkcionalnu komponentu. Arhitektura paradoksa uvodi veze između unutrašnjeg i

spoljašnjeg, između privatnog i javnog, između heterogenih i homogenih prostora.

Društvo je to koje mora prihvatitit paradoks idealnog i realnog prostora, kada će

imaginacija, ununtrašnji doživljaj, postati jedino sredstvo za stvaranje arhitekture. U

oba slučaja, tačka u kojoj se susreću idealan i stvaran prostor postaje zabranjeno

mesto. Ovde možemo povući paralelu sa tačkom susreta između života (stvarnog) i

smrti (imaginarnog). Ona je uzvišena u svojoj nepoznanici ali i isto tako

materijalizovana sagrađenim formama, koje postaju otelotvorenje realnog, onoga

što označava gradnju, ali ne i krajnji ishod.

Stoga, arhitektura paradoksa mora biti mesto susreta. Ona treba da buja na

svojoj dvosmislenoj poziciji, između kulturne autonomije i predanosti, kontemplacije

i obitavanja. Da li to znači da arhitektura postaje granica?

3.3 Granice

Jedan od najznačajnijih elemenata arhitekture su granice i ograničenja.

Međutim, ubrzanim arhitektonskim i urbanim razvojem izazvanim globalizacijom i

neprekidnim kretanjem, uočavamo da granice polako nestaju, gube svoj prvobitan

smisao. Upravo izazvani paradoksom, granice menjaju svoje značenje i dobijaju

jednu potpuno novu dimenziju. Postepena evolucija granice ka transcedentalnoj zoni

je usko povezana sa idejom same interakcije dva, na prvi pogled, različita prostora.

U našem slučaju, govorimo o odnosu Gornjeg i Donjeg grada u Orlovskom naselju.

Oni ne samo da se razlikuju po svojoj fizičkoj strukturi već i po etničkoj pripadnosti,

15

vrednosnim sistemima i naravno kulturi. Etnički konflikti, umnogome su uzrokovani

stvaranjem fizičkih i nefizičkih granica koje ilustruju separaciju i distanciranje.

Zbog toga što granice predstavljaju prepreke koje izoluju određene grupe, u

ovom slučaju Rome Orlovskog naselja, njihova uloga utiče na unutrašnju

organizaciju i samim tim već sadrži potencijal transformacije i deluje kao tranzitni

prostor. Ovom konstatacijom možemo tvrditi da granice predstavljaju arhitekturu

mesta i nemesta, odnosno manifestaciju arhitekture paradoksa. Pokušaćemo u

ovom delu rada da objasnimo da granice mogu postati upravo svoja suprotnost

analizirajući mišljenja i naravno iznošenjem sopstvenog viđenja granica u

savremenom svetu.

Granice pružaju efekte ne samo svojom fizičkom pojavnošću, one su u stanju

da pruže informaciju o socijalnoj strukturi koje se izskazuju određenim medijima.

Stoga, možemo govoriti o granicama kao objektima medijacije, objektima koji

pokreću i spajaju.

U arhitekturi granice postoje na svim nivoima i različitim razmerama naše

spoznaje. Kritička analiza Henrija Lefevra (Henri Lefebvre) razlikuje tri aspekta

teorije granice u kontekstu apstraktnog prostora, koji ukazuju ili sakrivaju jedan

drugog: geometrijska forma, optički ili vizuelni dojam, falični3 dojam (Lefebvre, 1991,

str. 285) Granice možemo definisati kao sistem kompleksnih odnosa, koje se sastoje

od fizičke infrastrukture, istitucionalne prakse i sociološkog značenja.

Ukoliko posmatramo granice sa aspekta grada u globalnoj razmeri,

neminovno se javlja paradoks. Tok unutar globalnih gradova se svodi na

najbanalnije infrastrukturne objekte koji se koriste u svakodnevnom životu. Ulice,

tuneli, raskrsnice se mogu posmatrati kao granice. Na samoj lokaciji Orlovskog

naselja za granicu možemo izdvojiti Orlovsku ulicu i ulicu Zagrađe (vidi sliku 1), koja

jasno deli dva dela. Premda, granicu kao takvu, možemo okarakterisati i kao ljudsku

aktivnosti koje predstavaljaju razliku između dva prostora, napr. leve i desne strane

ulice. Da li to polje granične linije može da omogući razvoje prostornog momenta,

koji bi poništio društvene i kulturne razlike i povratio ravnotežu?

S jedne strane ljudi su navikli da žive sa prostornim granicama i to predstavlja

jedan od fundamentalnih načina na koji oni organizuju svoje živote. Opet, nasuprot

tome odnos prostorinih, političkih i ekonomskih prilika i koncepti mobilnosti, 3 Termin falični je korišćen metaforički i odnosi se na pravac, cilj procesa

16

fluidnosti i hibridizacije ukazuju na poricanje teritorije, nemesto i ne granice mesta i

teritorije.

Žan Novel (Jean Nouvel) priznaje arhitekturu paradoksa kada kaže da

arhitektura mora postojati ali ubrzo i biti zaboravljena: proživljen prostor se mora

doživeti transcedentno, tako da se arhitekti moraju nositi sa činjenicom da, kako bi

dostigli naše postavljene ciljeve u urbanom okruženju, moramo biti u stanju da

zaboravimo na arhitekturu koja olako služi našim potrebama. (Baudrillard i Nouvel,

2008) Moramo pomenuti i Berlinski zid i njegov pad, njegovu dematerijalizaciju. U

jednom od svojih predloga Novel (2008, str. 74) predlaže da se duž linije zida, iliti

ničije zemlje, postave habovi berlinskih kulturno zabavnih programa. Tu bi se našli

barovi, noćni klubovi, prodavnice, restorani postavljeni jedni nasuprot drugih, kako

bi stvorili liniju susreta u centru grada. Tako jedna granica koja je postojala, svojim

brisanjem postaje var, osnovna spona dveju strana, i samim tim osnovna žila grada.

Da li taj centar može postati upravo taj var, spona između dve strane?

Odgovor na ovo pitanje može nam dati upravo arhitektura paradoksa, i to

posmatrana sa aspekta granica.

Kada govori o granicama Lefebvre ukazuje na promenljive socijalne prilike ali

manje pažnje posvećuje samim formama raskola. Poput mašina koje menjaju i

translatuju, granice između dveju strana menjaju prostorni odnos prema njihovim

razlikama. Ukoliko je disbalans veći od početnog, on kreira kompleksnije i različite

odnose duž granica i ograda. Granice nisu samo ivice. Prelazak granične linije, koji je

na neki način briše i muti, predstavlja interaktivno stanje, stanje koje dovodi do

spajanja. Stvara se zona prostorne razmere. Ova transgresivna zona granice između

virtuelnog i stvarnog, između mogućeg i nemogućeg, stvara model za dinamički

karakter arhitektonskog dizajna, dok istovremeno pozicionira arhitekturu kao alat

multikulturizma.

Savremene tehnologije mute, brišu fizičko i virtuelno. Pojavljuju se

istovremeno i u virtuelnom i u realnom svetu. Stoga, stvaraju hibridna stanja koja

obogaćuju korisnikova iskustva o prostoru. Virtuelni elementi iskrivljuju načnin na

koji korisnik percepira prostor, njegove granice, pa i samoga sebe u njemu. Granice

postaju nerelane, stalno se pomeraju, nepostojane su, nestabilne. Dobija se slika

17

koja ne govori zasigurno o granicama između stabilnog, kontrolisanog i nasuprot

njemu nepoznatog i nepredvidljivog. Ovi nevidljivi aspekti savremenog prostora,

definišu teritorije (jednake fizičkim teritorijama), konekcije i ivice. Tome najviše

doprinosi upotreba savremenih materijala koji nastoji da bude nevidljiv,

nematerijalan. Ekstreman primer “nematerijala” je, na primer, elektromagnetnog

polja koje, stvoreno iz fizičkih uređaja na neki način definiše prostor. Polje, iako je

proizvedeno materijalnim spravama, postaje nevidljiva granica u smislu u kojem

ostali materijali postaju granice. Ali i pored toga, možemo govoriti o el. magnetnom

polju kao o granici koja definiše teritoriju. Pri tome ostaje fleksibilna, po položaju,

intezitetu pa i vidljivosti (specijalni uređaji koji ga detektuju).

Pojam pregrada u savremenom graditeljstvu sve više gubi svoj priman

karakter materijalne barijere. One polako nestaju, ili nastoje da nestanu kako bi bile

u stanju da odgovore zahtevima savremenog prostora. Granica dobija sposobnosti

koje možda i prevazilaze njene okvire. Ona se deamaterijalizuje, i kao takva postaje

novi prostor susreta, svoj sopstveni antipod. Možemo reći da se danas u praksi

granice ne pormeraju, već se transformišu, mutiraju u sasvim nove prostorne oblike.

Pitanja granica u arhitekturi paradoksa ne odnose se samo fizičke

materijalizacije objekta - forme, već i na njegovu funkcionalnu, programsku i

strukturnu komponentu. Kako bih na što bolji način objasnio na koji način će se

tretirati pojam granice uzeću za primer jednu osobenost koja je karakteristična za

savremeno poimanje granica u arhitekturi, termin transparentnosti kao jednu od

polaznih tačaka u projektovanju.

Transparentnost, to je i transpojavnost... (Baudrillard i Nouvel, 2008) Ne treba

to shavtiti kao ideologiju utemeljenu na činjenici da se sve pokazuje, nadzire. Ona

obuhvata puno više od arhitekture, od sredstava informisanja, do informacije o

samom sebi. Transparentost u sebi sadrži dozu rasplinjavanja. Ona može da pruži i

znači ne samo pojavnost već i transponovanu sliku iste. Ovo govorimo u smislu da

se ne samo fizički, već i programski deo multikulturnog potpunosti prilagodi ideji

transparentne granice između dva grada. Kao što je već pomenuto u predhodnom

tekstu, granica, ukoliko je transparentna, ona postaje propustljiva, samim tim ona se

polako gubi i prerasta u mesto susreta, u mesto kroz koje se prolazi – nemesto, i na

kraju postaje arhitektura susreta- arhitektura paradoksa.

18

Arhitektonski i programski koncept objekta će se zasnivati na tumačenju i

reinterpretaciji pojma granica sa aspekta koji je naveden u predhodnim redovima.

4.0 Zaključak

Stanje Roma u Orlovskom naselju se može okarakterisati kao veoma loše.

Ono što raduje jesu nastojanja lokalnih vlasti da unaprede njihov položaj i omoguće

im nesmetanu integraciju na dobrobit obe strane. Ovim radom pokušali smo donekle

da pronadjemo koja je uloga arhitekture u njihovoj integraciji i koja su to mesta na

kojima počivaju njeni principi.Odgovore na ova pitanja pronašli smo jednim delom u

teorijskim delima, a drugim delom izučavajući sam proces nastajanja arhitekture.

Dualitet koji proističe iz stacioniranja i nomadizma, odnosno genius loci vs

nemesto, osećaj nepovezanosti sa mestom na kome se nalazite/objekat nalazi doveo

nas je do zaključka da je pojam mesta u savremenom svetu dobio svoja nova

značenja koja ga proširuju. Navodi se da čin stanovanja nije ispunjen sve dok ne

zauzme svoje mesto u harmoniji sa okruženjem, kontekstom. Preduslov za ovu

19

harmoniju je da kuća, objekat, odgovara, korespondira sa duhom mesta – genius-

loci. Oponent ovom stavu je tvrdnja da ljudi imaju potrebu da se kreću. Moderan

život i sve češća otuđenja korisnika prostora, odvodi nas sve češće i češće u

nemsto. Mnogi se nalaze u neprekidnom tranzitu, od kuće do kuće, grada do grada .

Italijanski filozof Massimo Cacciari objašnjava nemesto: „ Današnjica je vreme u

kome je sve češće prisutno dizanje sidra, vreme u kome svako mesto gubi svoju

specifičnost i redukuje se na alternativni ekvivalent u krugu globalne cirkulacije i

razmene.“

Upravo iz ovakvih sukobljenih stavova uočava se paradoks koji postaje

polazna tačka arhitekture. Arhitektura paradoksa je ta koja se zasniva na tenziji,

neprestanoj borbi svojih polariteta i čiji prostori su spremni da eskaliraju do

nepoznatih razmera. Njena početna tačka je kreativno polazište u procesu stvaranja

objekta, koje se manifestuje kroz pojam modernih granica. Analizom navedenih

tekstova Čumija i Deluza i uspostavljanjem nulte tačke arhitekture, na granici

između antipoda, zaključujemo da arhitektura paradoksa nesumljivo predstavlja

odgovor na zatečeno stanje Orlovskog naselja.

Pojamom granica, koji je sam po sebi, u savremenom tumačenju, protivrečan,

paradoksalan, zaokružen je pravac u kom će se kretati arhitektura paradoksa. Kada

govorimo o granicama u savremenom svetu i arhitekturi uočavamo njihovo

nestajanje. Iz toga možemo zaključiti da one ustvari pokazuju svoje drugo lice. Iako

su predstavljale sinonim za pregrade, ograde, zidove, granice danas postaju spone.

Aktuelnost ove teme lako se uočava kod Roma u Orlovskom naselju. Opkoljeni

granicama svake vrste, oni nisu uspevali da se uzdignu i izađu iz najnižeg sloja

društva. Arhitektura multikulturnog centra će nastojati da reinterpretira te granice i

preokrene ih u njihovu korist.Šta je to danas granica u arhitekturi? Kako se ona

manifestuje u arhitekturi paradoksa? Da li granice svojom materijalizacijom i

savremenom pojavnošću postaju paradoks? Koji su savremeni alati u arhitekturi

kojim se brišu karakteristike granice?

Ovo su samo neka od pitanja koja ostaju otvorena na kraju ovog rada. Razlog

za to leži u nameri da se do njihovih odgovora dođe procesom projektovanja, rada

na studiu i same izrade objekta. To je i najbolji način da se kreativnim delovanjem

izazove arhitektura paradoksa i da se istraže njena ograničenja kroz materijalizaciju,

program, strukturu, konstrukciju.

20

Bibliografija

Baudrillard, J. (1997). The Beaubourg-Effect: Implosion and Deterrence. In Neil Leach (Ed.),

Rethinking Architecture. London and New York: Routledge. 200-201.

Baudrillard, J. i Nouvel, J. (2008). B/N:Singularni objekti – arhitektura i filozofija. Zagreb: AGM

Balić, O. (2005). Romanipe. Preuzeto 16.04.2011. sa http://www.yuromcentar.org.rs/sadrzaj

/kultura/Romanipe.pdf

Deleuze, G. (1994). Difference and Repetition .New York: Columbia, 280.

Đorđević, D. (2004). Romi - od zaboravljene do manjine u usponu. Niš: Odbor za građevinsku

inicijativu. Preuzeto 12.04.2011. sa http://www.ogi.org.rs/knjige/Romi-od-

zaboravljene-

do-manjine-u-usponu.pdf

Heidegger, M. (1997). Building, Dwelling, Thinking. In Neil Leach (Ed.), Rethinking

Architecture.

London and New York: Routledge. 96.

Klajn, I. i Šipka, M. (2007). Veliki rečnik stranih reči i izraza, Novi Sad: Prometej. 887.

Le Corbusier (1986). Towards a New Architecture. New York: Dover Publications, 19.

Lefebvre, H. (1991). The Production of Space. Oxford: Blackwell Publishing, 285.

Lazarević, B. i Maruna, M. (2009). Strateški urbani dizajn i kulturna raznolikost. Begrad:

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Macura, V., Cvejić, J., Ferenčak, M. i Petovar, K., (1997) Romska enklava Orlovsko naselje:

21

Koncepcija održive obnove i rezultati. Beograd: Društvo za unapređivanje romskih

naselja.

Milić, V. (1993). Romi kao marginalna društvena grupa. U: Zbornik radova sa naučnog skupa,

1992. Beograd Društvene promene i položaj Roma. Beograd: Prosveta.

Norberg-Schulz, C. (1980). Genius Loci: Towards a Phenomenology of Architecture. New York:

Rizzoli.

Ože, M. (2005). NEMESTA Uvod u antropologiju nadmodernosti. Beograd: Biblioteka XX Vek.

Augé, M.

(1992) NON-LIEUX Introduction a une anthropologie de la surmodernité. Paris: Seuil.

Schroth, M. (2006) B/ordering Space-The Impact og Border thinking in Architecture.

Theorywork, the Städelschul Architecture Class. Frankfurt.

22