Vrste droga i njihove posledice

Definicija droge po WHO glasi: "Droga je bilo koja hemijska supstanca koja prilikom unošenja u Ijudski organizam menja prirodni tok funkcionisanja Ijudskog tela i psihe. Droge mogu biti proizvod sačinjen od prirodnih supstanci i veštačke, kreirane i proizvedene u laboratorijama. Prema pravnoj regulativi, kao i prema socijalnoj prihvatljivosti u odnosu na datu definiciju droga, delimo ih na nekoliko grupa:- legalne droge - alkohol, duvan, razne vrste Iepka - lekovi - različite vrste lekova do kojih se dolazi bez posebnih procedura, lekovi koji su klasifikovani kao opojne droge i koji se po jasno definisanom pravnom okviru koriste u medicinske svrhe, - ilegalne droge - materije čija je proizvodnja, distribucija i upotreba van zakonski definisanih okvira nelegalna.

Upotreba opojnih droga može biti dvojaka: upotreba u medicinske svrhe i nemedicinske svrhe - zloupotreba droga.U medicinske svrhe najčešće se upotrebljavaju kao analgetici, ordiniraju se kod pacijenta koji trpe jake bolove. Ova upotreba droge je legalna, ali treba biti na oprezu jer takođe može izazvati zavisnost. Upotreba droga u nemedicinske svrhe zbog različitih efekata promene svesti i duha osobe, svojevoljna ili prisilna, je nelegalna i neprirodna, a nakon ponovljenih uzimanja dovodi do zavisnosti, sa svim negativnim posledicama po zdravlje -to je zloupotreba droga.Stručnjaci iz oblast narkomanije dele uslovno osobe koje su konzumirale drogu u nekoliko vrsta:- osobe koje su nekoliko puta probale neku drogu i prestale - eksprimentisanje,- osobe koje povremeno konzumiraju droge - uglavnom blaže, a koje nisu zavisnici -narkofili i- osobe koje redovno konzumiraju drogu i zavisni su - narkomani.Prve dve vrste se obično nigde ne registruju jer kriju od roditelja i prijatelja tu svoju naviku i smatraju da je drže pod kontrolom, dok zavisnici veoma često dolaze u sukob sa zakonom ili imaju akutne ili hronicne zdravstvene probleme.Procene su da na jednog registrovanog narkomana dolazi pet neregistrovanih.Po načinu delovanja na svest imamo četiri osnovne grupe opojnih sredstava:- DEPRESIVI - ova vrsta droga svojim delovanjem usporava funkcije organizma, kako fizičke tako i psihičke (kanabis, Iepkovi, heroin, metadon…).- HALUCINOGENI - ova vrsta droga menja način na koji osoba vidi, čuje i oseća svet oko sebe, njihov "proizvod" su konfuzija i halucinacije (LSD, Psilocibin gljive, kaktus Pejotl, kanabis u visokim dozama).

- STIMULANSI - ova vrsta droga stimuliše i ubrzava sve funkcije u Ijudskom organizmu, kako fizičke tako i psihičke (amfetamin sulfat, metamfetamin, kokain - krek, ectasy).

Upotreba droga u dužem periodu može izazvati zavisnost, a zavisnost može dovesti do tolerancije koja iziskuje sve veću dozu droge, što opet može dovesti do uzimanja smrtne doze (overdosis), koja, ako se pravovremeno ne interveniše, može uzrokovati smrt.Nagli prestanak uzimanja droge je veoma opasan i ispoljava se kao poremećaj telesnih funkcija (bolovi u kostima i mišićima, osećaj hladnoće, grčevi u stomaku, znojenje, nesanica, uznemirenost, itd.) za koji je uobičajen naziv apstinencijalni sindrom.

Šta treba znati o drogama?

U drevnim civilizacijama ljudi su koristili prirodne droge iz svoje okoline  najčešće u magijskim i religioznim obredima. Korišćenje droga izvan tog konteksta bilo je retka pojava. U drugoj polovini XX veka došlo je do ekspanzije zloupotrebe droga, kao i do dramatičnog porasta broja osoba koje su zavisnici od različitih droga, bilo da su one prirodnog ili sintetskog porekla. Ova pojava je ra[irena naročito medju mladima. Karakteristično je i to da su u svim krajevima sveta dostupne sve droge, bez obzira gde se one proizvode. Sve više se koriste sintetizovane droge čije je dejstvo jače, a time i opasnije od dejstva prirodnih droga.

Definicije i osnovni pojmovi u bolestima zavisnosti

U nauci se izraz droga koristi za produkte biljaka, životinja i minerala koji imaju lekovita svojstva. U običnom govoru ovaj izraz se koristi za opojne droge koje su psihoaktivne supstance (one supstance koje menjaju stanje svesti, raspoloženja i ponašanje). Njihovo ponavljano uzimanje može dovesti do zavisnosti. Zbog brojnih neželjenih i štetnih dejstava proizvodnja i promet ovih supstanci su ili vanzakonite aktivnosti (na pr. proizvodnja opijuma, kokaina i sl.) ili su strogo kontrolisane od strane države (za lekove kao što su amfetamini, morfin i dr.)

Savremene klasifikacije bolesti definišu sve poremećaje zdravlja do kojih može doći zbog uzimanja psihoaktivnih supstanci. Medju njima najvažniji su pojmovi akutno trovanje (intoksikacija), zloupotreba i zavisnost od supstance i apstinencijalni sindrom ili kriza.

Akutna intoksikacija je prolazno stanje koje se javlja po unošenju psihoaktivnih supstanci, kada dolazi  do promena psihičkog funkcionisanja, sa promenama stanja  svesti (najčešće se vidja pojačana budnost ili pospanost-zavisno od toga koja je droga u pitanju), izmenjenim misaonim tokom, ponekad pojavom halucinacija. Takodje se menja i raspoloženje, može doći do euforije, ali i straha ili napada panike, kod marihuane na primer. Ponašanje se takodje menja od hiperaktivnog i ubrzanog, sa mnoštvom pokreta i prenaglašenim ispoljavanjem emocija do usporenog, letargičnog, gde osoba deluje pospano i odsutno. Trajanje ovih promena je različito i zavisi od vrste unete supstance (na primer, akutna intoksikacija heroinom traje do 8h, a kod marihuane 3-5h). U slučaju da se uzme prekomerna doza supstance koja može da dovede i do smrtnog ishoda govori se o predoziranju (engl. overdose).

Zloupotreba je periodično uzimanje psihoaktivne supstance koje dovodi do oštećenja zdravlja, bilo fizičkog (kao u slučajevima hepatitisa kod unošenja droge nesterilnim špricevima) bilo  mentalnog (na primer, epizode depresivnih stanja kod intenzivnog konzumiranja alkohola).

Zavisnost od psihoaktivne supstance podrazumeva postojanje bar tri od navedenih simptoma: žudnja za uzimanjem supstance, fizički apstinencijalni sindrom kada se upotreba supstance prekine, tolerancija na dejstvo ranije efikasnih doza supstance, zaokupljenost supstancom, zapostavljanje drugih interesovanja, veliki utrošak vremena za nabavljanje i uzimanje supstance, kao i nastavljanje  uzimanja supstance i pored znanja o njenom štetnom dejstvu.

Postoji psihička i fizička zavisnost od psihoaktivne supstance. Alkohol, sedativi i opijati dovode i do jedne i do druge, ostale droge uglavnom dovode do stanja psihičke zavisnosti čiji simptomi nekada mogu biti vrlo izraženi i uticati na pogoršanje celokupnog psihofizičkog stanja zavisnika.

Apstinencijalni sindrom ili kriza (u žargonu) predstavljaju grupu simptoma koji se javljaju po prekidu unošenja psihoaktivne supstance od koje je osoba zavisna. Početak i tok apstinencijalne krize je vremenski ograničen i zavisi od vrste i količine supstance koja se uzima. Simptomi apstinencijalne krize mogu biti izraženi na psihičkom i na fizičkom, telesnom nivou.

Politoksikomanija je veoma česta pojava medju mladima i predstavlja istovremeno uzimanje više psihoaktivnih supstanci, jer se kombinovanjem različitih droga, lekova i alkohola pojačavaju njihova dejstva.

Klasifikacije psihoaktivnih supstanci

Proizvodnja i korišćenje psihoaktivnih supstanci mogu biti društveno dozvoljeni, ali i ilegalni i zakonom sankcionisani. Po toj osnovi supstance se dele na:

1. medikamente: analgetici, sedativi i sl,2. alkohol, kafa i duvan - čija je upotreba raširena i društveno dozvoljena,3. droge čije je korišćenje nezakonito i društveno neprihvaćeno.

Psihoaktivne supstance svrstavaju se, takodje, u tri velike grupe, zavisno od njihovog dejstva na mozak i nervni sistem.

1. Depresori - alkohol, sedativi i opijati deluju na mozak tako da dovode do pospanosti, globalnog usporavanja psihomotornih aktivnosti, opuštenosti, osećaja smirenosti, a takodje i snižavaju aktivnosti vitalnih centara za rad srca i disanja.

2. Stimulansi - kokain, krek, amfetamini, ekstazi, kanabis, deluju stimulativno na psihomotornu aktivnost, daju osećaj povećane snage, sreće, samopouzdanja, osećaj gubitka zamora, odsustva straha, ubrzavaju rad srca, podižu krvni pritisak.

3. Halucinogeni - LSD, meskalin, pejotl i različiti sintetski proizvodi, dovode do stanja izmenjenog opažanja sa pojavom halucinacija, promenjenog osećaja za vreme, prostor, kao i promenjenog doživljaja sebe i okoline.

Ovde je i spisak psihoaktivnih supstanci koje po važećim medjunarodnim klasifikacijama mogu dovesti mentalnih i drugih poremećaja:

alkohol opijati kanabinoidi sedativi i hipnotici kokain kofein halucinogeni nikotin isparljivi rastvarači

Faktori rizika i uzroci narkomanije

Kada se govori o uzrocima pojave bolesti zavisnosti savremena nauka je stanovišta da su zavisnosti od droga (narkomanije) poremećaji izazvani dejstvom više uzročnih faktora istovremeno. Svi uzročni faktori svrstavaju se u tri kategorije: faktori koji se odnose na ličnost, sredinu i samo dejstvo droge.

Nasledni faktori

Kada se analizira ličnost narkomana uvek se polazi od uticaja koje nasledje, konstitucija, tzv. biološki faktori, uopšteno imaju na razvoj ličnosti, a takodje se proučavaju i uticaji koji dolaze iz porodice ili okruženja. Tako je, recimo, poznato je da se alkoholizam češće javlja u porodicama gde već ima alkoholičara, a istraživanja pokazuju da je i kod zavisnika od droga čest slučaj da postoji prenošenje obrasca zavisnosti iz generacije u generaciju. Studije blizanaca i studije usvojene dece potvrdjuju da se alkoholizam u nekim porodicama češće javlja. Stalna je dilema naučnika da li je to zbog naslednih faktora ili zbog toga što su deca odrasla u sredini koja je uticala na njih da i sama posegnu lakše za alkoholom ili drogama, ako to već rade njihovi roditelji ili druge bliske osobe.

Sredina

Sociološke teorije smatraju da uticaj sredine na formiranje ličnosti i pojavu bolesti zavisnosti nije zanemarljiv. Ne treba zaboraviti koliko su neka društva i kulture tolerantne prema uzimanju alkohola, pa čak i prema uzimanju droga. Svima je poznato koliko je i naše društvo popustljivo kad je alkohol u pitanju, a u nekim sredinama više ni marihuana nije nikakav bauk, dok se duvan retko kad doživljava kao sredstvo koje izaziva zavisnost i ima štetne posledice po zdravlje. Sve ovo umnogome doprinosi da kod nekoga, kod koga već postoji eventualna genetska predispozicija za lakše razvijanje zavisnosti od neke psihoaktivne supstance, dodje do pojave bolesti zavisnosti. Dostupnost droge je negde toliko velika i uzimanje droga tako rašireno da to u odredjenim sredinama postaje uobičajeni način ponašanja i “olakšava” ulazak mladih u svet droge.

Ličnost

Psihološke teorije koje analiziraju ličnost zavisnika su brojne. One većinom smatraju da je kod narkomana već u najranijim danima života došlo do zaustavljanja normalnog psihološkog razvoja ličnosti zbog različitih traumatskih uticaja koji dolaze od strane porodice, pre svega majke. Zbog toga se formira ličnost koja je nezrela, impulsivna, koja nema razvijene tehnike za rešavanje problema i ne oseća se dovoljno sigurno u sebe. Često se priklanja onima koji se ne uklapaju u uobičajena pravila ponašanja u društvu. Ovakve osobe su osetljive, povodljive i zavise od tudjeg mišljenja, tj. podložne su uticajima drugih.

Faktori rizika

Adolescencija kao faktor rizika

Adolescencija je, po nekim autorima, najvažniji i svakako prelomni period u životu čoveka, kada od deteta postaje odrastao čovek. Bitne promene se tada dešavaju svim adolescentima, jer dolazi do:

sticanja polne zrelosti i bira se emotivni partner, bira se profesija i završava proces edukacije, odvajanja od porodice i osamostaljivanja, formiranja sistema moralnih vrednosti i principa bitnih za jednu ličnost koji najčešće

predstavljaju zbir svih osobina i moralnih principa različitih modela za identifikaciju (roditelji, učitelji, rodjaci, vršnjaci, medijske ličnosti i idoli i sl.) i odredjuje se sopstveni sistem vrednosti svake osobe po kome se ona vlada i koji je obično uskladjen sa opštevažećim i priznatim vrednostima i normama.

Za neke adolescente ovo je mučan period konfuzije identiteta koji teško podnose. Neretko se kod zavisnika od droga dešava da, zbog malog kapaciteta za podnošenje tenzije, izaberu da se opredele i identifikuju upravo sa onim što stariji ne preporučuju i izričito su protiv, jer je to lakše nego da sami pronalaze i odredjuju šta će prihvatiti, a šta ne. Kod osoba sa poteškoćama u sazrevanju adolescencija je često prelomni momenat kada se uočavaju prve ozbiljnije teškoće u prilagodjavanju zahtevima sredine. Ispit zrelosti ne polažu oni mladi koji imaju problema sa

prihvatanjem  autoriteta roditelja, profesora i institucija, oni često biraju tzv. "negativni identitet". Delinkvencija, promiskuitet, eksperimentisanje sa drogama su samo deo ponašanja kome su skloni oni mladi koji vole rizike, izazove, koji ne uvažavaju iskustva prethodnih generacija i žele sve sami da iskuse, da steknu svoj sud, da dožive jake emocije i snažne stimuluse.

Drugi faktori rizika

Smatra se da su mladi koji imaju problema u sazrevanju i pokazuju odredjene poremećaje u ponašanju (loši odnosi sa porodicom, vršnjacima, profesorima, neuspeh u školi, bežanje od kuće i sl.) u povećanom riziku da probaju droge. Takodje je rizično i ako u njihovoj okolini ima onih koji već uzimaju droge, tj. ako se druže sa narkomanima ili ako u porodici postoji problem zavisnosti. Ako je roditelj alkoholičar ili i sam uzima droge, kocka se i sl. njegovo dete će lakše i samo postati zavisnik ukoliko ima i drugih elemenata koji ga čine prijemčivim za razvoj zavisnosti od droge.

Prvi kontakti sa drogama

Prva droga koja se proba je u većini slučajeva marihuana, a broj onih koji je učestalije konzumiraju sve je veći. Obzirom da su posledice uzimanja marihuane diskretnije i u početku se uglavnom ne zapažaju promene načina života onoga ko je uzima sve češće, mnogi misle da je ovo bezazlena i neškodljiva droga. Statistike ukazuju na to da je većina lečenih zavisnika prvo počela sa marihuanom. Od svih onih koji su u životu bar jednom probali marihuanu mali je broj onih koji nastave da je uzimaju ili prelaze na druge droge, ali se taj broj sve više povećava u savremenom društvu. U našoj sredini od ovih drugih droga koje se često koriste najzastupljeniji je heroin, ali i ekstazi. U svetu, naročito u razvijenijim zemljama pored heroina, često se zloupotrebljavaju i kokain, amfetamini, a takodje ekstazi i najrazličitiji oblici sintetičkih droga čije je dejstvo uglavnom stimulativno.

Posledice

Uzimanje droga je u tolikoj meri štetno po zdravlje čoveka, čiji mozak i organizam evolucijom nisu pripremljeni za stalno izlaganje njihovom dejstvu, pa su u društvu droge i neprihvaćene upravo zbog toga što ugrožavaju razvoj i sam život čoveka koji ih uzima, a loše utiču i na njegovu porodicu, posao i društvo u celini. Ali i pored toga mnogi mladi probaju droge, danas daleko više i lakše nego ranijih decenija, najčešće navodeći radoznalost i uticaj vršnjaka kao primarni razlog za to. Mnogi mladi misle da su neke droge opasne, a neke ne i najčešća zabluda svih narkomana je da neće izgubiti samokontrolu kad počnu sa uzimanjem droga.

Prve promene kod narkomana se javljaju na socijalnom planu. Oni polako menjaju svoje društvo i sve više se druže sa osobama sličnim sebi, sa kojima mogu da budu otvoreni, razmenjuju drogu ili je nesmetano uzimaju. Prestaju da se druže sa onima koji se ne drogiraju i u njihovom društvu se sve lošije snalaze. Zapostavljaju svoje obaveze prema učenju ili poslu, često pozajmljuju novac ili lažu, čak i kradu novac iz kuće. Kasnije kada im treba sve više i više novca neretko preprodaju drogu, bave se kradjama i sl, ulaze u kriminal.

Oštećenja zdravlja javljaju se i lokalno, tj. na mestu ulaska droge, na primer infekcije kože zbog uzimanja droge nesterilnim iglama, ali mogu biti štetna i za ceo organizam. Može doći do infekcije bakterijama ili virusima koji se prenose zaraženim iglama ili seksualnim odnosima sa inficiranom osobom. Najpoznatije infekcije koje se dobijaju ovim putem su virusima HIV, hepatitisa B i C. Toksičko dejstvo droga naročito oštećuje jetru i bubrege, preko kojih se one metabolišu i eliminišu iz organizma, ali i mozak, srce, pluća, krvne sudove.

Lečenje

Porodica je mesto gde se normalno problemi prvo uočavaju, medjutim porodice  zavisnika obično nisu u stanju da registruju problem i da ga reše. Škola je sledeća instanca gde se poremećaj ponašanja adolescenta uočava, a ako ni na ovom nivou problem nije moguće rešiti, kao što je to često slučaj kod zavisnika od droga, onda se pomoć mora potražiti u specijalizovanoj zdravstvenoj instituciji.

Lečenje narkomanije je dugotrajan i kompleksan proces koji traje i nekoliko godina, za neke i više decenija. Ovaj proces ima više etapa i podrazumeva integraciju različitih oblika lečenja. Najčešće se kombinuju  farmakoterapija (medikamenti) sa psihosocioterapijom. Prva faza u lečenju je obično detoksikacija, tj. čišćenje organizma od toksičnih metabolita droga. Tada se javlja i apstinencijalna kriza koja se leči različitim lekovima, zavisno od toga od koje droge je osoba zavisna. Posle ove faze nastvalja se sa psihoterapijom u koju je uključen ne samo pacijent, nego i njegova porodica, pošto je i njima potrebna pomoć u prevazilaženju narkomanije koja je bolest koja pogadja i pojedinca, ali i njegovu porodicu. Promena životnog stila ka životu bez droga, prihvatanje pozitivnih vrednosnih opredeljenja i promena ličnosti narkomana su osnovni ciljevi u lečenju. Do ovih promena se dolazi upornim i strpljivim trudom pacijenta, njegove porodice i terapeuta. Narkomanija je bolest koja se teško i sporo leči, a često se vraća, ali uspesi su mogući ukoliko su i pacijent i njegova porodica u tome uporni.

Uticaj droge na zdravlje

Stetnost droge prvenstveno se ogleda u tome sto ona za relativno kratko vrijeme menja covjeka pretvarajuci ga u nesto sto on nije: U lopova, u bjeguncaod stvarnosti i lazova, kavgadzijom, bolesnika, siledziju, covjekomrsca, asocijalnu I samozivu osobu, obmanjivaca, dusevnog

bolesnika, svirepog crnog heroja…

Droga ne dozvoljava da bude ono sto jeste.

Poslije ukusnog zalogaja koji izaziva poviseno zadovoljstvo I raspolozenje osecanje prijatnosti I spokojstva, kao I oslobodjenje od straha I smiraj nerava, droga se munjevito pretvara u opasnog mucitelja, stvarajuci kod uzivaoca mamurluk, pomracenje uma, nesigurnost I mucninu, oduzetost misica I mozga, a s vremenom I povracanje, gusenje, pjena na ustima. Na kraju dovodi covjeka u stanje da kida sopstveno meso.

U stadijumu stecene zavisnosti droga postaje sastavni dio metabolizma organizma. Nazivaju je I "Slatkim ubicom tijela" zato sto redovno prouzrokuje: crevna oboljenja, poremecaj metabolizma, hronicni bronhitis, hepatitis, teku invalidnost, izrazenu sklonost ka infekcijama, bolest bubrega , zapaljenje vilice, zubobolju, slabljenje vida I promjene boje ociju, anskioznost…

U intelektualnom stanju smanjuje moc opazanja I shvatanja, slabi I umnu sposobnost. To se najvise odnosi na djecu I pocetnike koji se zbog neukosti predrogiraju I dozivljavaju trenutni tragicni kraj. Narkomani prevashodno stradaju zbog svog nacina zivota. Oni vec poslije prvog dodira sa drogom gube apetit I relativno brzo se pretvaraju u bica koja samo vegetiraju. Gotovi narkomani se ne kupaju, ne peru zube I ruke, mrze preobuku, imaju ulepljenu kosu, spavaju po prasnjavim I prljavim haustorima, tavanima, podrumima, grle se I ljube sa prenosnicima zaraze, jkedu I piju sa njima iz iste posude., sluze se njihovim srpicevima, razmecu se polugoli po hladnoj kisi I mrazu, trace svoje zdravlje na drugi nacin. Posledice sveg ovoga su vrlo kobne. Ovakvo tijelo pada od obicne infekcije I sepse.

Duvanje lepka i drugih supstanci

„Duvanje“ lepka i drugih supstanci mnoga deca još u periodu od 10 do 12 godina započinju svoj ulazak u svet drogiranja udisanjem lepka. Najčešće se udiše lepak, ali osim njega koriste se i neka druga sredstva za menjanje stanja svesti. Kod nas je dosta rašireno udisanje acetona, različitih boja i lakova. Isto tako, mada ređe udišu se benzin, plin za upaljače, lakovi za kosu, različiti dezodoransi. Svim ovim sredstvima zajedničko je to što su sva ona dostupna ,

nalaze se u svakom domaćinstvu, do njih se jeftino može doći u prodavnicama, a njihova kupovina pobuđuje minimum pažnje odraslih. Zajedničko im je i to što njihovo udisanje u manjoj ili većoj meri, zavisno od strukture deteta, utiče na svest i menja je. Većina „Snifera“ eksperimentišu i po pravilu se radi o deci pubertetskog uzrasta. Oni podležu nagovoru društva iz razreda ili ulice, pa eksperimentišu iz znatišelje, iz dosade ili iz želje da probaju nešto novo i opasno. Ovakva deca neće dugo učestvovati u ovakvim seanasma, već posle 4 ili 5 puta njihov će motiv nestati te će se odvojiti od te ekipekoja udiše lepak. „Duvanje“ je po

pravilu grupna radnja, retko je sresti nekoga ko to radi sam. Iako pojedinci tvrde da se lepkom stiče zavisnost, to nije tačno.Lepak koji se koristi za udisanje najčešće se istisne ili naprska u najlonsku kesu. Njome se pokriju nos i usta i na taj način udišu pare. Ponekad se lepak udiše direktno iz pakovanja, a ponekad se najlonska kesa cela stavi na glavu i zaveže oko vrata pa se udišu ne samo lepkovi i njegove pare već i izdahnuti ugljen-dioksid. Delovanje sredstava za inhalaciju uslovljeno je nizom činilaca: osobinama ličnosti, količinom udahnutog sredstva, očekivanjem od ovog „happeninga“ i slično. Zato se opisi delovanja mogu dati samo načelno.Obično nakon nekoliko udisaja dolazi do povišenog uzbuđenja, lagane euforije u ponašanju, veselosti i osećšaja snage i svemoći pa se ovo delovanje može uporediti sa prvim efektima alkohola. Nakon otprilike pola sata „duvanja“ korisnik postaje omamljen, oči mu suze, slabije vidi obrise predmeta i ljudi oko sebe, u ušima mu zuji, poremeti mu se ravnoteža. Neki od korisnika tvrde da pritom imaju halucinacije, ali možda je bliže istini da to zapravo sanjaju, jer često padaju u san. Zanimljivo je da posle ovakvih seansi korisnici često sanjaju da lete ili lebde. Pojava amnezije, zaborava svega što se desilo za vreme delovanja udahnutog sredstva, nije česta ali je moguća. Duža upotreba sredstava za „duvanje“ stvara poteškoće u pamćenju, dovodi do gubitka apetita. Smrtni slučajevi se dešavaju vrlo retko, u slučaju gubitka kiseonika zbog prejako vezane kese oko vrata.

Marihuana (trava, gandža)

Marihuana je jedan od preparata koji se dobija od biljke kanabis (lat. Cannabis sativa) koja uspeva u mnogim zemljama sa umerenom ili tropskom klimom. Indijska konoplja uspeva pored primorskih oblasti i rečnih obala i u gradskim i prigradskimvrtovima, balkonima i saksijama. Mnogi roditelji su sa iznenađenjem konstatovali da im se deca okreću vrtlarstvu i cvećarstvu ne sluteći šta se krije iza te naglo probuđene ljubavi prema okopavanju.Kanabis raste grmovito a zrela biljka dostiže visinu od oko metar i po mada može da izraste i više. Donji listovi imaju karakterističan oblik, malo nazubljenih rubova, koji podseća na ljudsku ruku veoma ispruženih i reširenih prstiju. Na jednoj peteljci najčešće je pet listova što im zajedno i daje izgled šake, gornji delovi biljke imaju nejčešće samo po tri listiće na jenoj zajedničkoj stabljici. Na vrhu biljke u cvatu ili kad je plod već zametnut, nalazi se dlakava hrapava smolasta i lepljiva materija koja koja sadrži najaktivniji deo biljke. Listovi pri dnu biljke imaju najmanje aktivne supstance, a semenke, stablo i peteljke nemaju gotovo nikakvu važnost u proizvodnji droge. Marihuana ili kako se popularno zove “trava“, „gandža“ priprema se od sasušenih listova kanabisa kojima se odstranjuju peteljke, stablo i deblje žile, a često se u smesu stavlja vrh biljke, ali bez smolaste mase. To što je marihuana pripremljena na ovaj način zapravo znači da se radi o najslabijem preparatu kanabisa. Marihuana se po pravilu puši. Sasušeni listovi se seku ili melju i mešaju sa duvanom, zatim se motaju u cigarete “džoint“ čiji su krajevi pažljivo zavijeni u špic. Marihuana nije pogodna za

motanje pa se upravo zato meša sa duvanom, a krajevi se zavijaju kako sadržaj ne bi ispao van. Isečeno lišće kanabisa pakuje se u kesice. Marihuana se može žvakati, od nje se mogu praviti čajevi i drugi napitci, ali pušenjem se njeno delovanje oseća snažnije i do tri puta.Pušenje marihuane počinje se grupno tako što „džoint“ ide od ruke do ruke, usta do usta, a efekat se oseća već nakon nekoliko dimova. Marihuanu niko osim početnika ne „pućka“ već se dim što duže zadržava u plućima, a ne u ustima. Delovanje jednog „džointa“ traje oko tri sata, a najjači efekat oseća se nakon pola sata. Prvi očiti efekti pušenja marihuane su suzne i ponekad lagano zacrvenjene oči, ubrzan puls, suvo grlo i usta. Psihički učinci pušenja toliko su različiti od osobe do osobe da ih je tečko potpunije opisati. Mnogi pušači marihuane prvi put nisu osetili apsolutno ništa, mnogi tvrde da nisu osetili ništa ni posle nekoliko pušenja, a mnogi se odmah „otkače“.Pri pušenju marihuane stvara se euforično raspoloženje, veselost, govorljivost, česti su „napadi smeha“, a pojam o vremenu zna da bude nerealan pa se može činiti da vreme teče mnogo brže ili puno sporije nego što je to stvarno. Pri većim dozama koordinacija pokreta često je otežana, a i razmišljnje je poremećeno. Osoba koja se „napušila“ deluje kao da je pripita, ali umesto tipičnog mirisa alkohola kod nje se oseća diskretan miris koji podseća na zapaljeno seno.

Hašiš („haš“, „šit“)

Hašiš se dobija od smolaste, smeđe ili smeđezelenkaste mase koja se sakuplja na vrhovima biljke kanabis u cvetu, čto se od ostatka biljke odvaja mehanički. Na nače tržište hašiš dolazi iz drugih zemalja, pretežno sa Istoka i iz Albanije, a sadržaj aktivne supstance kod njega je čak deset i više puta veći nego kod marihuane. Na tržište hašiš dolazi u takozvanim „pogačama“ ili u „tablama“. S obzirom da se modeli dopremanja stalno menjaju, ovaj se oblik takođe stalno „premesi“ u različite druge oblike, zavisno od potreba krijumčara. Hašiš se kao i marihuana puši, a za pučenje hašiša narkomani koriste posebno izrađene lule, koje ili sami izrađuju od različitih materijala ili upotrebljavaju obične lule

produženog kamiša. Hašiš je jača i skuplja droga od marihuane, a delovanje im je slično. Kad je delovanje u pitanju, hašiš, kao i druge takozvane lakše droge, deluju zavisno o strukturi ličnosti, ambijentu, očekivanjima i slično. Prvi fizički efekti pušenja hašiša slični su delovanju marihuane – svrab očiju, otežano gutanje, suva usta. Neki pušači hašiša tvrde da ova droga za razliku od marihuane proizvodi laganu letargiju, opuštenost i želju za mirovanjem. Nezvanično, hašiš navodi na „filozofiranje“ odnosno promišljanje na ono što oni podrazumevaju pod filozofskim kategorijama. Postoji teorija da pod dejstvom hašiša, ali i marihuane u blažoj formi, na površinu izbijaju

glavne osobine čoveka. Drugim rečima, „ako si prirodno veseo čovek, droga te razveseljava i nasmejava. Ako si prirodno tužnjikav, onda te droga baca u melanholiju“.Povremene ili stalne pušače marihuane ili hašiša gotovo je nemoguće prepoznati, sigurnu dijagnozu mogu dati samo krvni nalazi i nalazi urina, dakle lekari. Zato svi znakovi delovanja droge o kojima se govori moraju biti uzeti s krajnjim oprezom, što znači da roditelji nikako ne smeju žuriti sa neutemeljenim optužbama.

LSD, halucinacione droge, psihodelici

Od halucinacionih droga na našem tržištu glavni primat ima LSD premda se u ogromnoj meri koristi i „sveta pečurka“, biljka koja na našem području može uspeti samo na isključivo na uskom području juga. Sveta pečurka potiče poreklom iz Južne Amerike, a i danas je koriste neka indijska plemena u ritualno-religijske svrhe.Halucinogene droge su izdvojeni skup unutar psihostimulativnih droga i osnovna im je osobina da deformišu osećaj stvarnosti proizvodeći vizije, iluzije i halucinacije. Haluciogene droge nemaju nigde nikakvu medicinski opravdanu primenu pa se njihova upotreba uvek smatrala

zloupotrebom. LSD je droga koja kao takva u prirodi ne postoji, a proizvodi se polusintetičkim putem iz lizerginske kiseline. LSD je droga koja je slučajno pronađena u u laboratoriji švajcarskog naučnika Alberta Hofmana 1938. godine, ali se za njeno haluciogeno delovanje zna tek od 1943.LSD je beli prah koji je lako topljiv u svim tečnostima i nema ni mirisa ni ukusa. Njegovo delovanje je izuzetno jako pa je i način dostave ove droge do krajnjeg korisnika prilagođen tome da za jedan „trip“ dovoljna količina od pedeset mikrograma, odnosno dvadeset hiljaditi deo grama. Obično se taj delić grama kapne na komadić papira, ne veći od veličine nokta, koji se jednostavno otopi u ustima ili u vodi, čaju, kafi. Ovi papirići su najčešće oslikani raznim motivima.Delovanje LSD-a na ljudski mozak manifestuje se gotovo kao napad duševne bolesti. Ponekad delovanje može izostati pa se neočekivano može pojaviti nakon više dana ili nedelja. Obično se prvi znaci jave najkasnije posle jednog sata od trenutka konzumacije, a karakteriše ih potpuno izobličenje stvarnosti, poremećaj rada čula i gubitak svesti o prostoru. Osoba ne gubi kontakt sa stvarnošću, ali je doživljava u nepravom obliku. Neka iskustva govore da narkomani to doživljavaju kao ulazak u „light show“, odnosno kao da su postali deo kaleidoskopa i da pritom osećaju snažno prožimanje sa „svemirom“.Uzimanje LSD-a svojevrsna je lutrija jer se mogu doživeti i stravična iskustva kada ambijent postaje monstruozna naseobina pretećih spodoba. Postavlja se pitanje da li LSD zapravo ne deluje predvidljivo ni u kom smislu, ali posledice znaju da budu i potpuno nerazumljiva samoubistvakoja po svojoj unutrašnjoj motivaciji to i nisu. Događa se naime, da osobe pod dejstvom LSD-a skoče kroz prozor, ili stanu pred pristižući voz ili kamion bez ikakve svesti o vlastitoj smrti.Čak i nekoliko meseci posle uzimanja LSD-a mogući su efekti koji se nazivaju „flash back“ i, iako su po intenzitetu slabiji, događaji s „izleta“ mogu se ponoviti ili nastaviti.

Ecstasy, „dance droge“

Ecstasy i ostale „dance droge“ na našem su se tržištu pojavile relativno skoro, ali njihova popularnost kod pripadnika mlade generacije munjevito raste. Iako je ecstasy nova droga i na svetskom tržištu, datum njene prve proizvodnje prilično je star budući da je sintetizovana još u vreme Prvog svetskog rata. Ecstasy spada u psihostimulatore, a čini se da je narkopodzemlje iskoristilo najnovije trendove u popularnoj muzicikako bi usmerilo tržište na konzumaciju upravo ove droge. Novi muzički ritmovi koji se pojavljuju pod zajedničkim imenom „dance“ traže veliki fizički angažman plesača, a upravo im ecstasy daje snagu

koja im nedostaje. Delovanje ove droge slično je delovanju dopinga u sportu; osoba koja je „progutala“ tabletu ecstasy-a postaje prividno jača, privremeno snažnija, izdržljivija, raspoloženija. Pod dejstvom ove droge mladim se ljudima čini da su nepobedivi, oni osećaju da mogu sve i da samo treba poželeti – sve je moguće. Prvi efekti delovanja su ubrzavanje pulsa, znojenje dlanova, rumenilo lica i sjaj u očima. Osobi se čini „da je popila svu energiju sveta“, a tako se i ponaša sve dok je pod dejstvom droge. Ona naprosto nema mira, ne spava joj se, 2ne ide joj se kući“, ali kako delovanje slabi tako slabi i raspoloženje konzumatora. Kad delovanje ove droge potpuno prođe, tri ili četiri sata nakon uzimanja – zavisno od telesne građe i ukupne konstitucije osobe – oseća se depresija, nezadovoljstvo i razočarenje.

Prikaz tableta: 1 | 2

Kokain („koka“, „koks“, „belo“)

Iako je do juče kokain bio privilegija isključivo privilegovanih slojeva društva, onih koji su imali novac i moć, sve češće se nalazi i kod „običnih narkomana. Kokain je verovatno najpopularnija psihostimulativna droga, a upravo se na proizvodnji, prodaji i preradi lišća biljke koke koja raste u Južnoj Americi održavaju mnoga narkocarstva. Kokain je bio nezamenjiv u medicini, a zanimljivo je da je njegovoj popularnosti unutar medicinske struke doprinos dao otac psihoanalize Zigmund Frojd. Kokain je beli prah kristalnog izgleda, koji na jeziku ostavlja blagi osećaj bridnje, nalik „anestetiku kod zubara“. Najčešće se ušmrkuje direktno sa papira u koji je upakovan ili kroz cevčicu, slamku, ili trubicu od papira. Jako je omiljen među narkomanima kokain u svom bazičnom obliku, koji je ulica u New Yorku nazvala „crack“ („krek“), koji se redovno puši čist ili „sečen“,

odnosno pomešan sa drugim drogama. Krek se uz dodatak vode ili alkohola, puši iz staklenih ili keramičkih lulica ispod kojih se drži upaljen upaljač. Sama reč crack (engleski glagol to crack – pucketati, puckati) nastala je verovatno u vezi sa zvukom koji se čuje pri zagrevanju kokainske baze. Kokain gotovo trenutno nakon ušmrkavanja izaziva snažnu

euforiju, osoba se odmah nekako „trgne“, ne oseća umor već snagu, hrabrost, čini joj se da je važnija u očima drugih. Česti konzumenti kokaina imaju problema sa sluzokožom nosa, nos im je crven, stalno šmrcaju, često čačkaju nos, a česta su im i krvarenja iz nosa. Obično su neki zavisnici o heroinu uspevali da zavaraju okolinu povremenim uzimanjem kokaina. Takva osoba za koju su i roditelji i šira porodica već izgubili nadu, odjednim se čini potpuno drukčijom. Ona živne, puna je novih planova, traži posao, razgovara sa ukućanima, naizgled doživljava pravu transformaciju nabolje. Nažalost, takav je boljitak samo privremen, jer promena u ponašanju ne dolazi iznutra, nego je posledica uzimanja belog praha – kokaina.Problem sa kokainom je što deluje intenzivno, ali mu je delovanje kratkotrajno, tek sat, dva, zavisno od doze. Iako i za kokain neki tvrde da ne izaziva fizičku zavisnost, želja za ponovnim uzimanjem droge neodoljiva je. Pa mnogi do juče bogati i uspešni ljudi za vrlo kratko vreme doživljavaju potpuni fizički i moralni pad.

Aparatura | Pipe | Pipe (2) | Kokain i Krek

Heroin („horce“, „dop“, „žuto“)

Heroin je derivat morfina, droge koja se proizvodi od opijumskog maka, i verovatno je najopasnija droga današnjice po brzini razvijanja i obimu zavisnosti koju izaziva. Heroin u prirodi ne postoji izdvojen, nema ga čak ni u čahuri i stabljici maka, a na tržište stiže kao kristalni prah. Čist heroin je bele boje kao i kokain, ali takav ne ide na tržište droga. Zavisno od čistoće smeše, odnosno o količini i vrsti supstanci koje su mu dodate, boja heroina varira od svetlosmeđe do smeđecrvenkaste. Da bi se povećala količina

droge na tržištu a samim tim i zarada, svi dileri u lancu dodaju nabavljenoj smesi najrazličitije supstance, od šećera, „vima“, ipraškastih boja za zidove do gipsa. Zavisnici koji imaju svog stalnog dobavljača naviknuti su i na njegov način „rezanja“ heroina, odnosno na procenat heroina u smesi koju uzimaju. Promena dilera ili promena pošiljke ponekad znači i smrt zbog predoziranja jer nova pošiljka sadrži više heroina. Zanimljivo je da diler koji je je izgubio zavisnika zbog „overdoze“ ne gubi klijente, naprotiv, vrlo se brzo pročuje da on ima dobru robu koja se može još jednom „preseći“.Neki zavisnici heroin uzimaju intravenosno, iako se heroin često i ušmrkuje, a može se i pušiti. Za intravenosno uzimanje heroina potrebni su im špric, limunska kiselina za pripremanje smese, kašika ili metalni čep i upaljač za zagrevanje smese. Oni koji se bodu u žilu na ruci, najčešće podvezuju mišić opasačem ili gumenom trakom, ali kako sumnjičavost okoline raste, tako i narkoman nalazi sve čudnija mesta na telu za ubrizgavanje droge. Tako se igla zabada u nogu, među nožne prste, u dojku, pod jezik, u prepone, u vrat.Gotovo odmah nakon ubrizgavanja droge dolazi do osećaja zadovoljstva i smirenja; neki

narkmani kažu da u utrobi osećaju senzaciju kao prilikom poletanja aviona, dok neki taj osećaj povezuju sa asocijacijom na blagi orgazam. To „poletanje“, traje kratko, manje od minuta. Nakon toga dolazi do olakšanja i utiska sigurnosti i „ušuškanosti“, pospanosti i dremeža, ravnodušnosti ka svemu. Osoba pod dejstvom heroina je pospana, zenice su joj jako sužene, ona „kljuca“ i nije voljna da govori ili biti telesno aktivna. Kod nekih narkomana zavisnost se razvila vrlo brzo, pa su prve apstinencijske krize doživeli veđ nakon desetak „šutova“. Neki su postali zavisni nakon više od godinu dana neredovnog uzimanja heroina. Utvrđeno je da se zavisnost o heroinu razvije nakon tri nedelje svakodnevnog uzimanja ove droge. Nakon prvog, pa makar i „najblažeg“ kriziranjamotiv uzimanja droge bitno se menja. Koji god je bio motiv za prvi „šut“ – znatiželja, nagovor, inat, želja za novim iskustvom – on nestaje i ostaje samo jedan motiv. Ostaje strah od krize, odnosno želja da se kako-tako funkcioniše jer bez heroina to je nemoguće.nakon što se narkoman „navuče“ tj postane zavistan, on nastavlja da se drogira kako bi i dalje održao utisak da je onaj isti čovek od pre. Nijedan narkoman, odnosno zavisnik nije bio svestan šta ga čeka, nijedan nije ozbiljno shvatio poruku da se preko heroinskog špricadirektno i sigurno ide u zavisnost. Uverenje o bezbednosti heroina koje šire dileri toliko je jako da je očito jače od

zdravog razumajer su gotovo svi zavisnicimišljenja da se zavisnost ne može desiti njima.Simptomi krize ubrzo postanu poznati i onima koji su bili uvereni da su jači od heroina. Obično se kako kažu probude u znoju, preplašeni, hladno im je koža im je naježena, nos i oči im sluze, lučenje slina iz nosa je pojačano, a zenice im se prošire i prekriju celu površinu oka. Kod jačih kriza dolazi i do povraćanja i proliva – normalno stanje zavisnika o heroinu je zatvor stolice – dolazi do povećanja temperature, do grčeva u mišićima i do bolova u gotovo svim delovima tela. Samo im je jedna misao u glavi – treba hitno nabaviti novu količinu droge, novi „piz“, još heroina, jer će samo sa novim „šutom“ sve

muke prestati.Kod zavisnika od heroina prvi se simptomi krize javljaju otprilike osam sati od zadnjeg ubrizgavanja droge, a pojačavaju se tokom jednog do dva dana nakon zadnjeg „šuta“. Nema spavanja, nema smirenja, nema olakšanja i to traje sedam do deset dana, nakon čega fizička zavisnost prestaje. Oni koji zagovaraju neke droge sa argumentom da ne izazivaju fizičku zavisnost poput heroina, nikad ne govore o tome da se i sa heroina gotovo svako može fizički „skinuti“ za desetak dana, ali da ga upravo psihička zavisnost ponovo vraća u začarani krug.