Margarita Tores

ZNAK LOBANJE

SADRŽAJ//treba ubaciti strane//

1In principium erat

11

2Glava ili pismo?

15

3Dobro utočište za lošeg hodočasnika

17

4Kratka istorija Isabel de Vargas

21

5Svaki dan umiremo, svaki dan se menjamo

28

6Sreća se smeši hrabrima... I ludima

33

7Vitez u predgrađu

37

8Prestonica znanja

44

9Krčma Osam blaženstava

49

10Ono što Bolonja ne dâ...

55

11Regent Kastilje

64

12Kada đavo tka strah u dušama

70

13Lahesa prede na preslici

78

14Značenje simbola pobede

84

15Javna tajna

90

16Jedan leš u bolnici... ili dva

94

17Sic transit gloria mundi

102

18Sud nemilosrdnika

108

19Ko daje prave savete

112

20O vranama, gavranima i svrakama

117

21Gostionica Estudio

122

22Srce tame

130

23Božji psi

136

24De dicendi elegantia

143

25Nektar iz Tora

152

26Jedan izgubljeni mač i jedna logična smrt

156

27O ključevima i kalauzima

163

28Mutna posla

167

29O tome zašto je mudrost ženskog roda

173

30Galen ili Averoes?

178

31Uštrojeni Štrojač

183

32

De profundis clamo ad te190

33Altobar, jul 1492. godina

196

34Kap vode

202

35Tordesiljas

208

36Volja kralja don Fernanda

212

37Pravda muškaraca

217

38Kraljeva pravda

227

39Slušaj, gledaj i ćuti

237

40Staroj ptici ne ulazi se u kavez

242

41Božji sud

250

Epilog255

ZAHVALNICE

Kao na pravom fakultetu, knjiga je najpre prošla kroz osnovne studije, a tek onda diplomirala u vašim rukama, prijatelju čitaoče. Tokom tog puta, jedna osoba bila je objektivan i velikodušan mentor i podučavalac autoru ovih redova, baš kao što dobar profesor radi sa svojim đacima. Rakel Hisbert, koja mi svojim prijateljstvom ukazuje čast, deo je ove avanture od samog početka. Zajedno smo podigle ovaj Univerzitet u Salamanki iz tame prošlosti i oživeli ga kroz likove, a rezultat je plod uzajamnog truda, koji nas je zauvek zbližio i obogatio naše prijateljstvo. Njoj dugujem najveću zahvalnost.

U radu nam se takođe pridružila i Maja Granero, koja se rame uz rame borila sa Antoniom Pimentelom, Isabel de Vargas i Luisom de Medrano, donoseći nam uvek inspirativne predloge i komentare. Zato želim da se i njoj zahvalim.

U ovoj jedinstvenoj godini za veliku ženu naše kulturne baštine, na stogodišnjicu njenog zvaničnog prisustva na španskom univerzitetu, želele smo da sačuvamo sećanje na damu koja je pre tačno pet vekova otvorila vrata sadašnjosti, donoseći dah slobode i nade. Ove poslednje redove posvećujem Salamantinki koja je postala nezaobilazni deo istorije – Luisi de Medrano.

Mojoj majci

Nakon smrti svog supruga 1509. leta Gospodnjeg, zakonita vladarka Kastilje i Leona, donja Huana, sahranila se za života. Posle potčinjavanja Granade i proterivanja Jevreja 1492. godine, ambicija njenog oca, don Fernanda od Aragona, više nije znala za granice na Pirinejskom poluostrvu. Grad Salamanka živeo je zbog i za svoj univerzitet. Dragulj krune, žarište nove kulture koja se kovala u Evropi, zajednička otadžbina za sve pohlepe i požude, laboratorija religije, koja se ponekad prelazila granicu jeresi, bila je najveći bordel Španije tog vremena. Samo se još straža Božjih pasa – „Domini cani“, dominikanskih inkvizitora, trudila da u to doba previranja sačuva nestalni i slabašni plamen vrline...

1

In principium erat1

Uznemirila ga je čudna buka. Činilo se da neko tumara po unutrašnjem dvorištu Viših škola, ali to nije bilo moguće; ne u ponoć, ne na dan kad svi balavi demoni slobodno vršljaju po Salamanki. Ali neobični osećaj u stomaku nije prolazio... Fra Bartolome je uzdahnuo.

„Gluposti su to, jadni starče, što ti se priviđaju senke tamo gde ih nema“, prekoreo se. „Toliko gledaš u zvezde da se saplićeš o sopstvene strahove.“

Ponovo je oslušnuo obližnje šuškanje. Zvučalo je poput koraka, mada uz vetar, koji zviždi između rešetaka, i gromove, koji najavljuju oluju, mašta lako može da zamisli nečije prisustvo. Osećajući se nelagodno, stari predavač astronomije ponovo se udubio u napola završen posao. Šćućuren u rizu, posmatrao je gomilu prašnjavih papira koja se ispred njega uzdizala na stolu; silio se da radi, a trebalo bi da odmara.

Bilo je toliko hladno da su naborani prsti fra Bartolomea ličili na kandže, pa mu je teško padalo da okreće pergamente i papire na kojima je radio. Bavio se njima nešto više od jedne nedelje. Kada mu je rektor Maldonado pre deset dana naredio da dođe do njega, zamolio ga je za diskreciju.

„Fra Bartolome“, rekao mu je tada, „kralj don Fernando traži od mene da ponovo otvorimo škrinju majstora Kristifora Kolumba. Želi da proučimo mape koje je izneo pred savetom uoči polaska ka Istočnoj Indiji, one iste koje su garantovale tačnost njegovog otkrića i očekivanja. Uznemiravaju ga prilike u Indijama, naročito nakon smrti njegove supruge, kraljice donja Izabele.“

„Ne vidim razlog“, progunđao je fratar. „Znate da su Kastilja i Portugalija sklopili pakt o podeli teritorija zapadno od Okeanskog mora2 dve godine nakon što je admiral Kolumbo pristao na Espanjolu.“

„Kolumbo je spremio još mnoge proračune koji su ostali tajni. Od 1492. godine, njegova škrinja je zapečaćena po kraljevoj naredbi. Proučite na tim mapama moguću putanju za novu ekspediciju. Ali dobro čuvajte tajnu. Ako Portugalci saznaju da raspolažemo tim prednostima...“

„To bi moglo da nas uvede u rat s Portugalijom“, prekinuo ga je fra Bartolome. Istina o majstoru Kolumbu nikada neće izaći na videlo, što ne znači da nam je nepoznata: bio je pravi oportunista, pomislio je u sebi predavač astronomije.

Deset dana nakon tog tajnog razgovora, fra Bartolome je u gluvo doba noći mrmljao te iste reči, kao da se umesto svetlosti stidljivih sveća obraća rektoru

1 U početku beše... – početak Jevanđelja po Jovanu. (Prim. lekt.)2 Atlantski okean. (Prim. lekt.)

Maldonadu. Ali bio je sâm, u društvu starih papira, osvetljen titravim, tankim plamenovima, koji su poigravali pod njegovim dahom.

Ponovo je bacio pogled na izveštaj o putovanjima Alfonsa Sančeza de Uelve, Kolumbovu izjavu i beleške, kao i pismo potpisano njegovim čudnim anagramom – Christo Ferens, pisar. Portugalski grb ga je neprestano podsećao da taj pergament pripada Luzitancima, a ne Kastilji, i da ne bi trebalo da se nalazi u njegovim rukama, već u Lisabonu. Međutim, bilo je kasno za takva prenemaganja, a on, prosti salamantinski fratar, ne bi trebalo da preispituje državne poslove, tako da je nastavio poveren mu zadatak, pričajući naglas sâm sa sobom kako bi imao bar neko društvo.

„Jedan spis na arapskom, drugi na latinskom, ruža vetrova koju je ucrtao Kreskes. Ovde su Kanarska ostrva, rt Bohador, portugalske maršrute, Kitaj... Zmajev rep?“, začudio se.

Predavač astronomije nije žurio. Vid ga je u njegovim godinama izdavao, a uslovi proučavanja, daleko od toga da su bili idealni, samo su mu dodatno otežavali. Znao je da nedostaju tablice bez kojih ne može da upotpuni kartu celog sveta; predali su mu samo dve, naslikane na pergamentu koji je držao u rukama.

„Toliko tajnovitosti, toliko tajanstvenosti... Prokleti Rodrigo Maldonado, zašto mi ne dopustiš da vidim sve kako bih mogao nešto da uradim? Ali ne, svemoćni gospodar Univerziteta u Salamanki nema poverenja u jednog starog profesora, pa mu svakog dana udeli po mrvicu iz starog kovčega“, negodovao je dok je okretao mapu tamo-amo, mučeći se da protumači natpise.

Krajičkom oka odmerio je zaključanu škrinju pored sebe, onu koju je rektor ljubomorno čuvao i nikada nije ostavljao otključanu.

„U redu, ne moraš da mi otvoriš Pandorinu kutiju da bih znao da je preda mnom pravo blago. Ko god da je sačinio ovu krasotu, poznavao je Horezmijeva dela i radove Henrika Martela, a u rukama je držao i izgubljeni Kreskesov atlas, možda primerak koji u tajnosti ima portugalska kruna. Kolumbo, Kolumbo, od koga si ukrao tu dragocenost?“

Od tolike usamljenosti, fra Bartolome se navikao na duga samopreispitivanja. Izlagao je argumente, iznosio suprotan stav, branio prethodni i završavao prihvatajući da je, na jedan ili drugi način, uvek u pravu. Ali ova imena i ova mapa ne bi trebalo da postoje. Na drugom kraju Mračnog mora, s leve strane prikaza Portugalije i Kastilje, počinjao je Okean, kao i ostrva koja je Kolumbo otkrio na svojim putovanjima. Južno od njih, na kraju mape, nalazile su se konture nepoznatog kopna s legendom na portugalskom: Zmajev rep.

„Kako je sve precizno iscrtao. Slava pripada onom ko je prvi obišao ove obale, a ne tebi, Đenovljanine. Kad bi mi samo dopustili da saznam tvoje ime, prijatelju. Da ga nisi možda pribeležio na pismima i svicima koji su tamo zaključani?“ Gunđajući, pokazao je rukom na škrinju.

Nalet vetra otvorio je vrata prostorije. Sveće su se pogasila pa je nastupila potpuna tama. Sâm u sakristiji kapele Viših škola, starac ustade sa stolice.

Oprezno je opipavao ivice stola, sve dok mu nije pronašao kraj, pa je, oslonjen na njega, pokušao da u obližnjem ormaru nađe voštanicu i nešto čime bi upalio fitilj. Nebesa neočekivano odgovoriše na njegove molbe i jedna sveća se upali pred njim.

„Recite mi, vaša prečasnosti, fra Bartolome, vi koji ste profesor astronomije i poznavalac raznih veština“, obratio mu se neki muški glas. „Izgleda da se ne usuđujete da prihvatite da su majstor Kolumbo i ljudi pre njega dobro poznavali te teritorije? Zar niste primetili da Fernando od Aragona čezne da onde zarije zube? Mislim da vam rektor duguje mnoge odgovore.“

Kada je prepoznao kolegu sa univerziteta, naježila mu se kosa na glavi. Isprepadan, ustuknuo je nekoliko koraka.

„Ko vam je dozvolio da uđete?“, zahtevao je da zna.„Onaj isti koji bi trebalo vas da štiti“, odgovorio je iz senke prilazeći mu. „Uz

dobru vreću s novcem i odgovarajuće ime, čak i dobri stražari ponekad utonu u san.“

„Šta hoćete? Koliko dugo ste ovde?“Čovek je ćutke osvetlio sto i njegov sadržaj, obuhvativši sve jednim

pokretom. Potom je dopustio da mu svetlost blago osvetli lice grubih crta.„Dovoljno da čujem vaša razmišljanja, fra Bartolome, i da, zahvaljujući vašoj

prečasnosti, spoznam važnost ove mape i škrinje iz koje ste je izvadili. Iskreno, mislio sam da vas Rodrigo Maldonado mnogo više uvažava i da će u vaše ruke staviti sve blago koje tako ljubomorno čuva. Izgleda da sam pogrešio. Biće da ova tema zahteva više vremena za odgonetanje.“

„Na šta mislite?“„Vi kao ne shvatate? A smatrate sebe predavačem?“, ironično se nasmejao.Uljez je stavio sveću pored pergamenta i ustremio se da ga pokupi zajedno sa

okolnim papirima, gurajući stopalom škrinju.„Stoj! Neću to dozvoliti!“, hrabro je povikao fratar preprečivši mu put ka

vratima.„To sam i očekivao, oče.“Poslednje što je stari predavač video bio je odsjaj oštrice koja ga je

nemilosrdno preklala. U svetoj sakristiji, lopov je mirno očistio oružje i vratio ga u korice. Potom je pažljivo presavio mapu i ostatak ratnog plena, pa je dunuo u sveću. Škrinja nije bila previše teška, tako da ju je uzeo u naručje. Do detalja je poznavao put ka unutrašnjem dvorištu Viših škola; godinama ga je svaki dan tuda prolazio. U tami se sapleo o telo žrtve pa je morao da se pridrži za njega kako ne bi potpuno pao na pod i oštetio dragoceno blago koje je nosio. Pošto mu se desna ruka natopila krvlju, prokleo je svoju trapavost. Nekoliko puta ju je otresao, zgađen neprijatnim osećajem. Potom se, vođen đavoljom kičicom, opet nadvio nad pokojnikom, nakvasio prste o njegov vrat, na spoljašnjem zidu sakristije nacrtao simbol pobede, a onda nestao u oluji.

2

Glava ili pismo?

Jahač se hiljadu puta zakleo da neće nijednom zastati, ali ta čvrsta namera rasprsla se u paramparčad kada se pokraj potoka Mozarbez konj naglo zaustavio, zateturavši se i posrnuvši od potpune iscrpljenosti. Jahač je uz veliki napor ostao u sedlu; kao da im je neka tamna senka potpuno isisala snagu. Tu i u tom trenutku, putovanje se završilo. Barem dok se ne odmore. Psujući, sjahao je u jednom skoku, dohvatio konja za uzdu i prošetao malo kako bi razmrdao noge ukočene od neprekidnog trenja o sedlo, dodavši i nekoliko udaraca po butinama.

„Pij na miru, neću te više goniti“, promrmljao je pustivši konja.Dok je konj gasio žeđ i vraćao dah, jahač se stropoštao pored njega. Nije mu

smetala ni tvrdoća rečnog šljunka koji mu se zarivao u leđa, ni vlažnost zemlje natopljene laganom kišom koja je, sudeći po masivnim sivim oblacima na nebu, pretila da se pretvori u pljusak. Bilo mu je potrebno da predahne, da se odmori po svaku cenu, koliko god vremena da mu je potrebno; možda i čitavu noć, a možda i preostale dane života, makar morao da ubije zbog malo predaha. Šta bi još mogao da izgubi kad mu više ništa nije ostalo otkako je krenuo?

Zatvorio je oči. Potekla su sećanja na ona tri prokleta dana u kojima su mu jedina hrana bili nemir, užurbanost, strepnja da će ga neko pronaći tokom noći, ili dok se odmara u nekoj krčmi u bilo kojem od mesta kroz koja je prošao, sa strahom kao jedinim saputnikom.

Nikada nije bio hrabar, a nikako nije ni mogao biti na drumovima koji su samo pretnja za nekoga ko još nije napunio sedamnaest godina i nikada pre nije putovao bez pratnje. Kraj ognjišta je čuo na hiljade priča o razbojnicima koji kolju neoprezne žrtve samo da bi im ukrali nekoliko novčića, o muškarcima i ženama bez srca, koji su spremni da iščupaju salo iz dece da bi ga prodali vidarima – trgovali su očajem bogatih bolesnika, koji su bili voljni da za još nekoliko sati života plate da se oduzme još jedan. Bez saputnika je bio dobar plen za bilo kog lešinara. Putovao je u žurbi, noseći samo smotuljak, koji jedva da je nagoveštavao neki imetak, i jednu vrlo krhku odlučnost, lomnu kao i njegovo mršavo i koščato telo.

Kiša je sve jače padala. Isprva je milovala, a potom kao da su se nebesa otvorila. Životinja ga je kopitima snažno udarala u čizme, podsećajući ga da je ostao još samo deo puta, tek nešto više od dve milje, i da će onda moći da se otarasi sve poganštine koju je nakupio na svojim jadnim plećima. Otvorio je bisage koje su visile sa sedla. U njima su plivali ostaci hleba i sira koje je gutao tokom bekstva. Čeprkao je po njima dok nije našao malu kesu, a unutar nje stari novčić iz mavarskog doba, koji mu je otac poklonio još kada je jedva bio viši od tri stope. Premećući ga među prstima, popeo se na konja.

„Biraj – glava ili pismo!“, bacio je uvis okruglu bronzanu kovanicu i zadržao dah.

Dve milje i ponovo će biti slobodan. Još dve milje. Dok je pogledom pratio njen let, izabrao je glavu. Novčić mu je ispao na zemlju, između vlažnih travki. Ništa. Jedini odgovor bio je da će budućnost tek biti ispisana, puna slobode i opasnosti. Nasmejao se večeri, kiši, Bogu, svojim utvarama i nogom šutnuo novčić koji je svoje dane završio potonuvši u potok. Ponovo je uzjahao konja i mamuzama ga oštro podbo ka Salamanki.

„Onda ću ja da odlučim: ako želiš da mi oduzmeš život, potraži me, đavole“, pljunuo je sebi iza leđa.

3

Dobro utočište za lošeg hodočasnika

„Prokletniče! Ako ne začepiš gubicu i ne prestaneš da nas mučiš svojim žalopojkama, moja gospodarica će narediti da te istuku motkama“, zapištala je stara sluškinja kroz okno na masivnim vratima. „Kako te nije sram da u ove sate uznemiravaš pošten svet! Gubi se odavde, prosjače jedan!“

„U ime milosrđa, pomozite mi!“, ponovo ih je, vičući, preklinjao sve slabiji glas, kao da mu ponestaje snage.

Luisa de Medrano je zapušila uši. Ako to smetalo, koje navaljuje na njena vrata još od ponoći, nastavi da iskušava sreću, na kraju će ispuniti pretnju glavne sluškinje i zaista batinama s praga oterati prosjaka koji se drznuo da narušava mir ugledne porodice. Gledala je skrivena iza prozora. Po izgledu, činilo se da je siromah iskočio iz propovedi oca Garsije: mršav, mokar do gole kože, u iznošenim čizmama, sa šeširom čiji je obod odoleo kiši, s mačem za pojasom koji se klima na svaki pokret, a nezainteresovana raga ravnodušno čeka s njegove desne strane.

Osetila je sažaljenje prema toj jadnoj životinji. Te hladne januarske noći, ispunjene munjama i gromovima kao retko koja, čak su i životinje potražile sigurno sklonište i hranu. U to vreme nikako nije bilo preporučljivo otvarati vrata nepoznatima: dva mrtva studenta u poslednjoj kavzi zbog izbora na katedri, sluge koje su izvukle deblji kraj jer su tražile đavola i pokrale svoje gazde, a da se i ne priseća pijanih bitanga i siledžija, koji noćnim izmetom vole da opogane otvorena predvorja i ulične klupe, a mamurluk obično prebrode u zatvorskoj ćeliji. Ne. Pre nego što mu dopusti da uđe, mora da mu vidi lice; prosjaku, naravno, jer od konja nimalo nije zazirala. Luisa je od sluge zatražila da joj donese nešto čvrsto, ali ne ubistveno, što bi mogla da baci s visine na uzročnika njene nesanice. Kada je dobila kamen, otvorila je prozor, nanišanila mršavka i hitnula ga s takvom preciznošću da se prosjaku iz grla oteo jauk koji je zazvučao baš kao ženski, a onda, dok je podizao glavu da bi je gnevno pogledao, usledile su prilično sočne psovke.

Niz leđa ju je podišla ledena jeza. To prijatno lice činilo joj se poznato. Ko li je to? Gde ga je ranije videla? Potrčala je ka stepeništu, otela iz služavkinih ruku sveću i naredila da se otvore ulazna vrata. Uokvirena polukružnim lukom, poput lika iz grčke tragedije, stajala je devojka ponosno se prseći, premda je bila i pomalo modra, mokra do gole kože i izduženog, umornog lica. Bacila se u naručje Luisi bez ikakvog ustručavanja, potpuno je skvasivši.

„Ja sam tvoja rođaka, Isabel de Vargas“, zajecala je pribijajući promrzlo telo uz ukrućenu domaćicu.

Nezaštićenost njene rođake nije ostavljala mesta za nedoumice: otvorila joj je vrata svoje kuće i svog srca; bez kritika zbog njenog neurednog izgleda i neprijatnog vonja, bez ispitivanja koji su razlozi toj neočekivanoj pojavi u Salamanki. Bio je dovoljan jedan Isabelin pogled da bi shvatila da je samo veoma ozbiljan razlog mogao da je otrgne od majčinih grudi i navede na avanturu kao što je putovanje od Atlobara dovde, u vreme vrlo opasno za jednu damu, duž puta prepunog propalica, lažnih hodočasnika, lopova i krčmara spremnih da zarade nekoliko maravedija nauštrb časti svojih gostiju; nikakve razlike nije bilo između nabrojanih. Luisine misli galopirale su tako brzo da ju je, ne razmenivši ni reč s njom, odmah pozvala da uđe i skloni se sa oluje, kao da je do tada nije poprilično dugo ostavila da se kiseli na njoj. Ušavši u hodnik, poljubila ju je pa se malo odmakla od njenog uzdrhtalog tela.

„Mala Isabel, sirotice moja!“ Nežno ju je pomilovala po licu. „Prošlo je više od deset godina otkako smo se poslednji put videle. Sećaš li se?“

Isabel je klimnula glavom. Njena majka, Beatriz de Medrano, dovela ju je u Salamanku kao devojčicu kako bi upoznala rodbinu. Medranovi su pripadali veoma uglednom staležu u gradu – Univerzitet u Salamanki ne nosi zalud ime istaknutog akademika, Luisinog oca, kao i njeno ime, a baš te godine bilo joj je odobreno da drži časove retorike, i to da zameni baš velikog don Antonija de Nebrihu.

Čuveni profesor primio je mladu gospođicu Medrano za učenicu delom iz naklonosti ka njenom ocu, ali pre svega zato što ga je privukao njen ogroman talenat za sve umetnosti. Oboje su delili isti san – da varvarstvo, koje je zavladalo Španijom, iskorene pomoću novih ideja o obnovi i preporodu, koje je stari učenjak otkrio na Univerzitetu u Bolonji. One su kap po kap napajale Luisu zahvaljujući njegovim podučavanjima i predavanjima italijanskih učitelja koje je Nebriha privukao u Tormes. Te ideje su ubrzo širom Evrope postale poznate pod imenom humanizam. Bili su to novi evropski modeli mišljenja, kojima su želeli da zauzdaju Španiju u nastajanju – zemlju koja je strahovala od novina i zazirala od napretka, ćerku osmovekovnog rata s Mavrima, koja se rodila već zadojena mračnim pogledom na svet.

Profesor se obratio kraljici donja Izabeli i predočio joj potrebu da se gramatikom i dobrim rečnikom utvrdi jezik, tako da bude saputnik carstva koje se uzdiglo iz pepela Granade i poduhvata admirala Kolumba u Indijama. Gospodarica Kastilje prihvatila je njegove predloge, odlučno podržala uglednog profesora, podstakla obrazovanje u Salamanki i poduprla Nebrihin položaj na univerzitetu, prvom u njenom kraljevstvu po starosti i važnosti. A on je postao najvredniji dragulj u kruni te žene osetljivih očiju, zaljubljenice u kulturu i uvek gladne znanja, koju je usud burne politike bacio na greben kastiljanskog prestola.

Izabela je bila mnogo više od kraljice, kao što je Elio Antonio de Nebriha bio mnogo više od običnog profesora retorike, i mnogo više od običnog zaljubljenika u jezik svojih predaka. Kao suverena vladarka, na svojim plećima

nosila je teret zamršenih odnosa zemalja i neotesanih velikaša, naviknutih da odlučuju o životu, smrti i posedima pokretom ruke ili s nekoliko kratkih reči, nalik onima koje je stalno morala da sluša od nadbiskupa Karilja dok je bio živ: „Ja sam donja Izabelu odvojio od pređe, ja ću je i vratiti za preslicu.“

Možda baš zbog prikrivenog prezira prema njemu, vladarka je život posvetila obrazovanju žena i jačanju Univerziteta u Salamanki, kako bi što većem broju ljudi otvorila put ka lestvicama moći u službi krune. Veliki pravnici, teolozi i učitelji, poreklom iz manje pretencioznih i arogantnih porodica, od onih koje nisu bile u položaju da dovode u pitanje njenu sposobnost da vlada, potekli su upravo iz Univerziteta u Salamanki. Pred kraljicu su mogli da stanu samo oni koji su se isticali poštenjem, obrazovanjem, odanošću i mudrošću, vrednostima daleko superiornijim od rodoslova ili broja zaklanih neprijatelja. Donja Izabela želela je da svojom reformom postigne da svaki muškarac ili žena po zasluzi zauzmu mesto koje najviše odgovara njihovim sposobnostima, bilo na dvoru, bilo na univerzitetu.

Zbog svega ovoga, kada je Nebriha u okolini Granade stao pred gospodaricu Kastilje, brzo su uspostavili tajni dogovor, bez protokolarnih pergamenata, pečata ili potpisa: predavač će uživati svu njenu podršku, Salamanka će postati centar reforme, a on neće oklevati da istakne zasluge nadarenih žena koje je plemstvo i sveštenstvo želelo da vrati na vreteno i pređu, kao u njenom slučaju.

Don Antonio je prvo otkrio Beatriz Galindo, kojoj su nadenuli nadimak Latinka. Ona je postala učiteljica ćerki don Fernanda i donja Izabele. Potom je došla veoma mlada Luisa de Medrano, nežna golubica koju je oblikovao u novu Atinu po svojoj slici i prilici. Kada ga je monarh od Aragona proglasio kraljevskim hroničarem, mesecima unapred odabrao je Luisu da zauzme njegovo mesto. Bila je to velika čast, ali Luisa je morala da pokaže da su njene sposobnosti daleko iznad sposobnosti muškaraca koji su takođe želeli taj položaj. Ništa nije moglo da spreči stalno preispitivanje mediokriteta, zavidnih pred uspehom jedne obične, proste devojke. No, kao što Eshil podseća – kome niko ne zavidi, taj nije ni srećan.1

Sreća je uistinu tek malobrojnima nadohvat ruke, a Isabel de Vargas se nije mogla svrstati u njih. Videvši gorčinu na njenom licu, Luisa joj pruži desnu ruku, a njena rođaka je sa zahvalnošću zgrabi jer to beše prvi znak naklonosti koji je primila nakon mnogo dana. Isabel je udahnula i pogledom prešla po unutrašnjosti doma u kojem se obrela. Posle toliko godina, stara palata Medranovih činila joj se samo donekle poznata: fasada od tesanika i osam prozora s rešetkama i grbom osrednjih dimenzija, koji je ponosito prikazivao obeležje njene plemićke loze. Čim je ušla u atrijum, dvojica slugu su se najpre postarala da zbrinu konja, a potom i njegovu gospodaricu.

Na njeno iznenađenje, jedna prostorija joj se činila poznata. U njenom sećanju je to bila kućerina ogromnih dimenzija, međutim, skromna zgrada u

1 Parafraza 339. stiha iz prvog dela Eshilove Orestije u prevodu Miloša Đurića. U orig. glasi: Taj nije srećan kome se ne zavidi. (Prim. lekt.)

kojoj se našla jedva da je dozvoljavala da se nesmetano kreće minijaturnim dvorištem. U dnu atrijuma otvaralo se još jedno dvorište, gde su se nalazile štale, peć, vinski podrum i sobe za sluge. S desne i leve strane kuhinja i plemićke odaje; na drugom spratu spavaće sobe. Sećanje je prevrtljiva i lažljiva starica, podsetila se devojka dok je išla za svojom rođakom.

Luisa je naredila da se pripremi ono neophodno kako bi se Isabel malo upristojila: korito s vrućom vodom, nekoliko tkanina da se obriše, čista odežda, jedna prazna prostorija. Kada se smestila, gospodarica kuće zatražila je da im posluže bokal vina s medom, kako bi gošća, dok se kupa, okrepila telo i duh. Isabel je skinula zubun, potom košulju, zatim čizme i čakšire, na kraju i haljine koje su joj skrivale intimne delove i tkanine kojima je zategla grudi. Ne uzrujavajući se zbog svoje obnaženosti, polako je ušla u korito, lagano uranjajući u vodu, sve dok joj nije došla do brade. Zatvorila je oči i prihvatila piće.

U društvu, blizu kamina koji je zagrevao glavnu salu palate, toplota je Isabeli vratila život i izgubljenu nadu pa je počela da priča o nedaćama koje je doživela prethodne nedelje. Nejasne misli pomešale su joj se u glavi, a još zbrkanije izlazile iz usta; toliko je bila umorna.

„Žao mi je zbog tvoje nesreće“, prekinula ju je Luisa, „ali, reci mi, šta te je dovelo kod mene.“

Posramljena, devojka je pognula glavu.„Iz tvog ćutanja zaključujem da tvoj otac, don Pedro, ne zna ništa o ovoj

poseti, je li tako?“„Kad bi me našao, ubio bi me. Još gore, naterao bi me da se udam za nekog

prostaka.“„Mislim da mi duguješ podrobno objašnjenje“, promrmljala je Luisa,

zainteresovana za priču koju je naslutila.

4

KRATKA ISTORIJA ISABEL DE VARGAS

Tužna priča Isabel de Vargas počela je, sasvim neočekivano, veseljem. Nekoliko dana pre bekstva u Salamanku, ona je u zamku Altobar, sedištu njenih uvaženih predaka, očekivala dolazak budućeg verenika. Altobar je tvrđava u blizini granice s Portugalijom, na samo nekoliko milja od mesta Fuentes de Onjoro, odakle su se njeni preci starali najpre o teritorijalnim pravima vladara Leona, a potom i vladara Kastilje i Leona. Uvek su bili toliko blizu neprijatelju da su se vrlo često kalili u razularenim vatrama bitaka.

Takva porodična istorija raspirila je u snovima Pedra de Vargasa žudnju da se vrati na dvor, što beše stara ambicija koja mu se motala po glavi još od već davnog rata u Granadi. Tada je mnogo rizikovao, a nagrada za njegov trud bila je stih u pograničnom spevu, u kojem se pominje i njegovo ime, i nekoliko tapšanja po ramenu nakon podviga koji je izveo zajedno sa Ernanom Perezom del Pulgarom dve godine pre Boabdilove predaje.

Jedne noći, petnaest vitezova zaklelo se da će ismejati odbranu Granade i prodreti u grad. Namera im je bila da na glavni ulaz džamije zakucaju pergament na kojem je Perez del Pulgar lično napisao: „Ave, Marija! Budite svedoci zauzimanja ovog položaja u ime katoličkih kraljeva i obećanja da ću doći da spasem Devicu Mariju koju ostavljam kao zatvorenicu među nevernicima.“ Pošto ih neprijatelji nisu otkrili, zapalili su usput i Alkaiseriju. Pošto su se tad svi Granađani dali u poteru za njima, s teškom mukom su pobegli iz grada. Međutim, sve počasti odneo je Ernan, a Pedro je zaradio ozbiljan ubod nožem u grudi, koji ga je zamalo koštao života i osudio ga da se vrati kući mnogo pre kraja rata, samo s jednom zagarantovanom nagradom: pravom da bude sahranjen, kao i svi njegovi saborci, u katedrali koja je izgrađena na mestu te džamije.

Ali neka ga, kad umre, nagrade nebom, a ne kamenom pločom s uklesanim imenom i grbom. Njegov oproštaj od kraljevskog uporišta pod Granadom sveo se na svečani prijem, rukoljub i nešto malo svilenih tkanina, nakita i novca od ratnog plena. Dobio je i neku sušnu zemlju, ustupljenu po milosti katoličkih kraljeva, da kamenjem i kozama okruži dedovinu, ozbiljno okrnjenu zbog troškova izdržavanja svojih trupa u opsadi poslednjeg mavarskog kralja Španije. Zbog tih visokih troškova, naredne godine života na portugalskoj granici posvetio je spasavanju svog poseda, ni u jednom trenutku ne razmišljajući o odlasku na dvor da potraži veću nagradu za svoj doprinos. Posle mnogo godina muka i krpljenja rupa, Bog mu je poslao nadoknadu za sve muke, a ona je stigla u vidu bogatog nasledstva njegove supruge Beatriz de Medrano. Zahvaljujući tastovoj smrti, konačno je uspeo da poboljša žalosne novčane prilike.

Don Pedro je oduvek žudeo za sinom. Da bi mu nadomestila taj nedostatak, a možda i zato što je zaista uživala u tome, Isabel je volela da jaše i ide u lov s njim i rođacima, čak i da tokom jutarnjih sati s ocem vežba mačevanje. S druge strane, sa zadovoljstvom je učila latinski i s majkom čitala knjižice koje su joj, krišom od gospodina, slali iz Salamanke, a za koje su zli jezici tvrdili da ženama zavrte mozak, budući da nije bio podoban za tešku materiju prikladnu samo za muškarce.

Međutim, kako je kastelan iz Altobara tvrdio, prva među ludačama bila je sama kraljica Izabela od Kastilje, toliko privržena jeziku predaka i njihovim pričama da je sasvim lako mogla da polemiše s najboljim učiteljima i najmudrijim predavačima logike i teologije, čak i na slavnom Univerzitetu u Salamanki. Uprkos toj mani, svaki put kada bi se Isabel obukla kao muškarac i jednim skokom zajahala šestogodišnjeg pastuva, poklon za njen prethodni rođendan, don Pedro bi bio ponosan jer je znao da krv njegove loze tuče u hrabrom srcu devojke koja je sposobna da se odvažno bori, da lovi kao kralj Fernando lično, koja se razume u konje kao najbolji među vitezovima i čija desnica je toliko snažna da samo jednim udarcem mača može da slomi svakog stražara. Zahvaljujući prstu sudbine, njegova ćerka postala je ključ ka dvoru, a on nije imao nameru da ga ne iskoristi da otvori neka vrata.

Ruku skupljenih na krilu, Luisa de Medrano slušala je sa usana rođake priču o svojoj porodici. Isprva mucavu, potom sve vatreniju, a zatim joj se ime verenika otelo gotovo u pisku:

„Suero Vermudez, gospodin iz jedne bedne selendre koja se zove Tilonga, za koju ne znam ni gde je, a sumnjam da je ima na bilo kojoj mapi. A zbog čega? Tek obično sredstvo za ispunjavanje jedne obaveze. Jeste, obećanja“, odgovorila je Isabel na rođakino neizrečeno pitanje, „ali ne mog. Ja ga nikada nisam dala, a pogotovo ne tom... tom... uobraženku koji ne vredi ni pišljiva boba. Na pijaci robova za sličnu pojavu niko ne bi platio ni koliko za olinjalo zečje krzno“, nasmejala se.

„Kad je tako jeftin, onda ga isplati i oslobodi ga se“, našalila se Luisa.Isabel je iz smeha prešla u plač.„Porodica tog šmokljana odigrala je lukavo i probudila pohlepu moga oca.

Obećali su mu odeždu zapovednika Santjaga. Teško da mu sad sreća ćerke jedinice išta vredi...“

Devojčin glas se slomio, a Luisa se uspravila kako bi je zagrlila. Ništa nije pitala sve dok drhtavica nije prestala.

„Ali, rođako, iako ga još uvek ne poznaješ kako treba, možda bi trebalo da razmisliš. Ako su članovi njegove loze tako moćni...“

„Moćni?“, prekinula ju je Isabel. „Da, moćni da mi unište život. Osim toga, nemam nikakvu nameru da se udam za Suera Vermudeza, niti za bilo koga drugog ko u meni ne bude video i nešto više od supruge koja pripada plemstvu i nema jevrejske, preobraćeničke ili mavarske mrlje u krvi.“

Luisa de Medrano je izvila obrve.

„Govoriš o nekoj porodici koja ima čvrste veze s crkvom?“„Da. On je bratanac inkvizitora fra Huana Ruiza del Monta.“ Luisa oseti

jezu, ali njen izraz lica ništa nije odavao. „Moj otac ga je upoznao tokom rata u Granadi.“

Iako su se njegova dela veoma razlikovala od podviga viteza s mačem, kao i Medrano, slavu je stekao i učvrstio 1492. godine, ali na sudovima Svete službe tokom velikog progona preobraćenih Jevreja. Među šapatima u noćima punim straha, govorkalo se da je u jednom autodafeu1 u Haenu osudio šest žena i dva muškarca, iako je znao da su nevini. Jedini zločini muškaraca bili su ranija pripadnost jevrejskoj veri, a žena što su predugo bile udovice i tako navukle zavist izvesnih komšinica, koje su im onako usput prišile i veštičarenje. Sve ih je spalio, a onda je naredio da se otkopaju kosti njihovih predaka kako bi i njih predali vatri, sve radi pročišćenja silnih grehova potomaka.

Isabel se setila svoje majke, donje Beatriz, kako je ušla u odaju gde je ona čekala dolazak verenika. Delovala je kao slika iz drugog vremena; tako je kraljevsko i uzvišeno bilo njeno držanje. Na grudima je nosila masivnu ogrlicu koju joj je poklonila pokojna kraljica Izabela od Kastilje na dan njenog venčanja: zlatni lanac s pozamašnim karikama, koji je s vrata padao sve do daminog krila, odskačući po tunici od bakarnog brokata, koju su joj pre nekoliko dana s dvora poslale njene zaove. Glavu je ukrasila prozračnom maramom sa zlatnim nitima, kojom je potpuno prekrila već prosedu kosu skupljenu u pletenicu. „Kako si lepa“, uzdahnula je majka kad ju je videla doteranu, u brokatnoj tunici od somota i zelene svile, sa širokim kvadratnim dekolteom koji je isticao lepotu ramena prekrivenih nežnim tilom. Kroz otvore na rukavima mogli su se nazreti nabori košulje, blede nijanse i sitnog veza. Dvaput obmotana biserna ogrlica s draguljem u obliku krsta nagoveštavala je prefinjenu liniju nedara.

„Moja sirota majka trudila se da mu ukaže čast gde god joj se to činilo potrebnim“, nastavila je devojka priču. „Na zidovima zamka visili su najbolji tepisi i ćilimi, naredila je da se servis za ručavanje, koji je otac osvojio u Granadi, očisti i ispolira za banket. A onda je došao taj princ praziluka. Rošavo lice, svetle, sitne, svinjske oči, kratkovid, tanke usne, vrat kao u pileta, retka kosa, bolešljiv – ukratko, uobraženi prostak s ničim izazvanom željom da bude gospodin. Ima siromašan rečnik priglupog seoskog popa, pompezan i malouman preko svake mere.“

Sve više zainteresovana za priču, Luisa je podbočila bradu rukama, pažljivo slušajući svaku reč.

„Šta si mu rekla kad ste razmenili prve reči?“

1 Jeretički sud, svečano spaljivanje jeretika, bezbožnika, Jevreja i veštica u srednjem veku (naročito u Španiji), izvršenje presude Inkvizicije. (Prim. lekt.)

„Rekla sam mu da, ako je polovina podviga koje je ispričao tačna, našem stolu čini čast pravi miles gloriosus1 uzanih čakšira i stesane snage majušnih prepona.“

Luisa je ugušila napad smeha zgodnim i iznenadnim napadom kašlja.„A šta ti je odgovorio?“„Da ga je otac naučio da ždrebice pre jahanja treba ukrotiti bičem kako im ne

bi palo na pamet da iskazuju samovolju. A ako ne nauče pomoću štapa, onda kažnjavanje treba da postane surovije sve dok se ne slome... ili dok ih ne ubiju, isto kao i loše žene, jer služimo istoj svrsi – da nas jašu i da rađamo.“

Isabel se pomerila zbog nelagode. To prisećanje joj je bilo sve neprijatnije.„Odgovorila sam mu da bi za jahanje najpre trebalo da bude dobar jahač,

jakih nogu i čvrstih kukova, sposoban da izdrži napor bez umora, i da bi se, po njegovom izgledu, mogla zakleti da je u više prilika životinja za jahanje bio on. Dok sam ustajala od stola, ta životinja Suero mi je rekla da ćemo, kad budem njegova supruga, ponovo voditi taj isti razgovor u drugačijem društvu“, pucnula je rukama imitirajući zvuk biča.

Luisa se stresla. Te teške reči slagale su se s tužnom realnošću mnogih žena. Trebalo je da prihvate muža kog izabere glava porodice, a njihovo mišljenje ništa nije vredelo. Otkad se rode, postanu valuta kojom se kupuje neka korist za familiju i čast prezimena, odnosno nova rođačka linija i njena moć, koja će braniti krv koja ih razlikuje od ostalih. Služile su samo da bi se ugovorili brakovi, da bi unele miraze i nasledstva i podarile potomstvo suprugu, neprikosnovenom gospodaru njihovih tela i ljubomornom doživotnom poveriocu čije potrebe se moraju bezuslovno zadovoljavati.

„Te iste noći pobegla sam iz Altobara. Majka mi je dala sav svoj nakit, dovoljno novca, mušku odeću i savet: budi kod moje sestričine Luise de Medrano sve dok se ovaj nemili događaj ne razreši. Zato sam ovde, rođako.“

Završivši priču o svojim nedaćama, Isabel je i dalje drhtala. Luisa joj je sipala još malo vina. Dobro je razumela situaciju jer se, u osnovi, nije mnogo razlikovala od njene, osim po fizičkoj opasnosti i neprikladnoj masci. Ona je takođe odbila da se uda za kesu novca u obliku muškarca, uprkos naporima njenog oca, koji nije shvatao naklonost njegove ćerke prema slovima, niti njeno naukovanje s perom i rečima. Ipak, to ju je odvelo pravo do privremenog zamenika Antonija de Nebrihe.

„Živimo u društvu u kojem mi žene služimo samo da održimo u životu neku lozu ili da radimo kao životinje na njivi. Tvoj i moj otac pustili su nas da sanjamo drugačiji svet; pokojna kraljica Izabela želela je da ga promeni, ali nije uspela...“

„Ali nama i sada vlada kraljica, donja Huana...“, tiho je prošaputala Isabel.Medranova se nasmešila naivnošću svoje rođake.

1 Hvalisavi vojnik, glavni junak istoimene Plautove komedije, uopšteno: razmetljivac, hvalisavac koji se diči izmišljenim herojskim delima. (Prim. lekt.)

„Slaba vajda od vladarke koja ne vlada sopstvenim srcem, a donja Huana ga je odavno predala muškarcu, zajedno s razumom. Postala je nesposobna da vlada, dok se njen otac don Fernando od Aragona i kardinal Sisneros nadmeću oko većeg parčeta njene vlasti. Ona uopšte nema želju da sedne na presto za koji se njena majka toliko borila.“

Isabel se složila, nasuvši sebi još malo pića. Pogled je počeo da joj se magli, a nameštaj da igra pred očima, međutim, mogla je barem na nekoliko sati da zaboravi na svoju nezaštićenost.

„A šta bi trebalo da uradim?“, upita tako tiho da je Luisa jedva ču.„Zavisi od toga šta želiš, rođako.“„Da nestanem.“„U manastir?“„Ne želim da se zaredim.“„Ako nećeš da se udaš niti da budeš opatica, šta želiš?“„Zar žena ne može da bira neku drugu sudbinu, drugačiju od tih?“„Prošle godine je mogla. Kraljica Izabela pokušala je to da obezbedi, čak

nam je dopustila da pristupimo znanju, da idemo na časove nekih učitelja u Salamanki, kao što je profesor Nebriha.“

„Zar nas niko ne sluša?“, promrmlja devojka na ivici plača.„Bojim se da više ne“, uzdahnu Luisa zatvorivši oči.Koliko je samo puta ona to isto pitanje postavila sebi, u suzama koje je samo

gluva noć čula.„A šta je tvoja tajna?“, bila je uporna tvrdoglava Vargasova, ne želeći da

popusti nesrećnoj sudbini.„Na šta misliš?“, vrdala je Luisa.„Nisi udata, nisi čak ni verena, a držiš predavanja na univerzitetu.“Njena rođaka sakri pogled. Već neko vreme udvarao joj se Fadrike Enrikez,

jedan mladi student prava, bratanac i naslednik admirala Kastilje. Bio je partija za kojom su uzdisale sve dame s dvora, ljubazna osoba sposobna da joj se divi zbog onog što jeste, a ne zbog onog što je izgledala da jeste. Eto, neko dostojan ljubavi. Ta tajna bila joj je breme koje je vukla dvoumeći se da li da posluša srce ili da svoju vrednost dokaže svima koji su neprekidno preispitivali Nebrihinu odluku, odnosno zašto se među tolikim kandidatima opredelio baš za nju – ženu. Trenutno je preovladavala druga opcija, tako da je jadni Fadrike pristao da podigne opsadu oko tako utvrđene kule na nekoliko meseci, za koje ga je Luisa zamolila da joj pokloni kako bi procenila njegov predlog.

„Mnogo sam žrtvovala da bih došla dovde. Zar misliš da ne žudim da nađem čoveka s kojim ću podeliti život? Da ne želim decu koju ću gajiti? Da ne sanjam da volim i da se zbog toga krijem iza nekih knjiga?“

„Žao mi je“, promrmljala je posramljena Isabel. „Oprosti mi trapave manire.“Njena rođaka se ponovo nasmešila.

„Ne uzbuđuj se. Obe, na ovaj ili onaj način, ličimo na muškarce: ti zbog odeće koju nosiš, a ja jer sam na položaju tipičnom za muškarce. Osuđene smo na pakao. Barem ćemo jedna drugoj praviti društvo“, našalila se Luisa.

Isabel se, nakon više dana, nasmejala po prvi put.„Došla sam u Salamanku bežeći od osude. Ne smeta mi da ubrzam putovanje

kako bih izbegla prečasnog gospodina iz Tilonge. Ili da krenem u Portugaliju i prijavim se u službu luzitanskom kralju. Moj otac tvrdi da je moj mač opasan.“

Medranova se pridružila smehu. Uzela je Isabel za ruke sa iskrenom naklonošću. Gledajući je pravo u oči, zapazila je snagu koja počiva u tom dubokom i bistrom pogledu.

„Postoje i druge mogućnosti, ali sve sa sobom nose rizik ili prezir. Baš danas me je obmanuo tvoj spoljašnji izgled. Ličila si na mladog plemića koji tek što je stigao u grad, spreman da proguta svet, ili da svet proguta njega. Hrabrost koju si pokazala treba da sačuvaš, šta god da odlučiš da uradiš. Otvori mi srce i reci mi za čim zaista žudiš.“

Isabelin um se na trenutak vratio kući, u Altobar. Uspomene su naišle na sliku njenog oca i nje kako se trkaju konjima u ludom galopu; na prizor njene majke, donje Beatriz, kako je svake noći, pre nego što ode na spavanje, uči da čita latinske klasike pod svetlošću sveće; sliku učitelja mačevanja don Pedra, koji hvali njenu veštinu. „Želim da sam se rodila kao muškarac“, htela je da joj odgovori, ali prećutala je iz opreznosti, tako da joj je naposletku odgovorila:

„Volela bih da učim, kao i ti. Majka mi je napunila torbu novcem i nakitom. Imam od čega da živim nekoliko godina, a i više uz tvoju pomoć.“

„Jesi li izgubila razum? Zar bi na Univerzitet?“„Da.“„Ali ti si žena.“„Kao i ti, i to ne mnogo starija od mene.“„Moj slučaj je drugačiji. Učila sam među ova četiri zida, a muškarci koji

upravljaju univerzitetom dopuštaju mi da igram lakrdiju samo zato što je moj otac bio uvaženi predavač i što me je Nebriha izabrao da ga menjam samo privremeno, tek nekoliko meseci. Kada se vrati iz službe kod gospodara don Fernanda, niko me se više neće sećati, osim možda uz sažaljivi osmeh na usnama: Jadna mala Luisa de Medrano, tako će govoriti. Šta je to ona htela? Da bude muškarac?“

„Pa poduči me kako da postanem student.“„S tunikom?“, nasmejala se.Isabel se isprsila, ponosna kao neustrašivi graničar.„Sa zubunom i mačem!“Uznemirena, Medranova je ustala sa stolice. Prošetala je tamo-amo i

usredsredila pogled na plamen: u njegovom pucketanju, jedno suludo rešenje počelo je da poprima oblik.

„Luda si poput kraljice Huane“, uzdahnula je poražena. „U redu, možeš da ostaneš ovde neko vreme dok ne nađemo neko rešenje za tvoje nedaće. Ako želiš, naučiću te svemu što znam, mislim, ako zaista želiš da učiš.“

Lepe crte Isabelinog lica su zablistale.„Pristajem.“Luisa de Medrano nije mogla ni da zamisli koliko će se pokajati zbog te

ponude.

5

SVAKI DAN UMIREMO, SVAKI DAN SE MENJAMO

Kada je glavna služavka doktora Rodriga Maldonada ušla u kancelariju, zatekla je gospodara s direktorom škole, kao i svakog popodneva jer je univerzitet uglavnom vodio iz svoje palate, koju je salamantinski puk podsmešljivo prozvao Kućom školjki. Nadimak je dobila zbog više od tri stotine morskih češljeva koji su ukrašavali glavnu fasadu, koji su, u stvari, bili prepoznatljiv heraldički simbol Santjagovog reda.

Videvši Edelmiru de Aviles, rektor je polako odložio pero na sto, pazeći da mastilom ne zamrlja papir. Sluškinja je veoma dobro znala da ne voli da ga prekidaju, osim zbog nekog ozbiljnog razloga, a sudeći po izrazu Edelmirinog lica, razlog je bio i više nego ozbiljan.

„Dođavola, šta je sad, Edelmira?“, zarežao je.Pogođena don Rodrigovim tonom, glavna sluškinja je stisnula ono malo zuba

koji su joj ostali, poravnala odeždu i ispravila se. Kako se taj preobraćenik usuđuje da tako razgovara s njom? Zar smatra da je bolji od nje jer trenutno uživa milost kraljeva? Naklonost monarha je promenjiv, nestalni vetar, koji danas miluje po licu, a već sutra ga nemilosrdno šamara. Ali ono što nikad neće promeniti blagonaklonost suverena, pa čak ni za sva bogatstva sveta, bila je čistota krvi: jer ona je imala poreklo bez jevrejske, preobraćeničke ili mavarske mrlje. To ih je razlikovalo, i to vrlo jasno. Edelmira je među svojim precima imala uvažene potomke don Pelaja, kralja Asturije – nikom više nije bitno što su svi odreda bili siromašni kao crkveni miševi. S druge strane, Rodrigo Maldonado, i sva njegova gordost, odmah bi se zgrčili i promenili temu razgovora kad god bi se neko dotakao rodoslova njegovih predaka, ili se raspitivao o njihovim podvizima, osim kad je tema bila rodoslov njegove žene, Pimentelove iz kuće grofova od Benaventa. Međutim, novcem i društvenim položajem, čak je i preobraćenik mogao da prisvoji ženu plemenitog roda, a naročito ako je obdaren viteškim držanjem i manirima starog plemstva i ima poznato ime i posede – vrline kojima se rektor svakako odlikovao. Edelmira se namerno dugo pripremala da objavi razlog zbog kojeg je uznemirila svog gospodara i direktora škole, doktora Del Palasija.

„Don Rodrigo, neki dominikanac, izvesni fra Alvaro de San Emilijano želi da vas vidi“, pompezno je izjavila. „Tvrdi da nosi veoma hitnu poruku od kardinala Sisnerosa.“

„Pa uvedi ga, glupačo!“, povikao je neraspoloženi rektor.Ušavši unutra vešto poput pacova, sitni fratar mu je nečujno prišao. Služavka

je pritvorila vrata uz izveštačenu diskretnost i odmah prislonila uvo na drvenu površinu, odlučna da sazna šta se unutra to toliko misteriozno dešava da su

svemoćni rektor Univerziteta u Salamanki i direktor škole razgovor sa sirotim fratrom odmah počeli drekom. Od gospodarevih grubih povika uspela je da razazna samo niz žestokih uvreda, nekoliko udaraca pesnicom o sto i pozdrav nalik na lavež, kojim je don Rodrigo na kraju otpustio posetioca, koji se brže-bolje dao u beg što dalje od akademikovog gneva, sudarivši se na vratima s diskretnom sluškinjom. Edelmira se pretvarala da ju je taj kontakt uznemirio pa je – autoritativnim tonom glasa, od kojeg se ledi krv u žilama, a koji je vešto umela da proizvede uprkos niskom stasu – naredila jednoj od devojaka da isprati fratra do izlaza, a sama je, poput Kerbera u suknji, ostala da čeka pred vratima. Posle nekoliko trenutaka, ušla je da saopšti još jednu vest.

„Kakvi su te to đavoli spopali, ženo? Zar ne vidiš da smo doktor Del Palasio i ja zauzeti?“

„Vaša rođaka, donja Luisa de Medrano, traži prijem, kao i svake nedelje, ali ako želite da je odbijem...“

Rodrigo Maldonado je uzdahnuo, sit svega: umoran, iznerviran, nemiran i željan da zadavi glavnu služavku. Brinula su ga ova uznemiravanja koja su postajala sve češća. Istina je da je Edelmira dosledno ispunjavala svoje dužnosti i da je njegova preminula supruga slepo verovala u nju, ali nije mu se dopadao način na koji mu se obraća, ni prezir koji je pokazivala prema ostaloj posluzi u kući – kao da je kraljica Kastilje. Trebalo bi da je jednog dana postavi na njeno mesto. U međuvremenu, Luisina poseta pomoći će mu da malo ublaži bes i da se smiri.

„Napred!“, progunđao je. Ustao je i pošao ka vratima da dočeka gošću.Prepoznatljivo ljubazno lice veoma mlade Luise de Medrano pojavilo se kraj

Edelmirinog. Kontrast nije mogao biti veći: jedna umilna, bistrog i inteligentnog pogleda, uljudnih manira, gospodskog hoda i prijatnog glasa; druga ižvakana svraka sa severa, ukrućena motka, kojoj je dobro pristajala izreka pre slomljena, nego prelomljena u struku, budući da je svojim načinom života vrlo lepo ilustrovala zašto je toliko muškaraca želelo da se zamonaši u nekom pustom manastiru – pa nisu valjda ludi da čitav život dele s nekom takvom harpijom.

„Draga moja devojčice, uđi!“„Ne želim da vas uznemiravam, striče“, obratila se rektoru porodičnim

apelativom.Pogledala je u direktora škole. S njim nije imala naročito bliske odnose, tako

da se, iskazujući poštovanje, blago naklonila tom stubu katedrale, naočitom, trezvenom i dostojanstvenog stava. Na Univerzitetu u Salamanki nije postojao cenjeniji muškarac od njega, a poštovanje je zaradio svojim ličnim trudom i naporima. Bio je čovek dobrog kova, s dva doktorata – iz civilnog prava i medicine – koja su dovoljno govorila o njegovom akademskom kvalitetu, pored kleričkog, koji se podrazumevao jer je bio i sveštenik.

Njegovo mesto na univerzitetu, drugo po važnosti, odmah posle rektorovog, dopuštalo mu je da daje prelazne ili negativne ocene, da presuđuje i rešava sporove, a račune je polagao samo papi. Naime, mogao je preko noći da izopšti

svakog ko je na bilo koji način povezan s univerzitetom, što se, šire gledano, odnosilo praktično na sve stanovnike Salamanke.

„Tvoje prisustvo čak i jedan užasan dan poput ovog pretvara u prijatan“, uzdahnuo je Maldonado.

„Neka kavga među studentima?“, upita Luisa. „Rekoše mi da se u Višim školama poslednje glasanje na katedri okončalo noževima.“

Rektor je odmahnuo glavom.„Neko treba da promeni sistem. Čini mi se apsurdno i ponižavajuće što se

tako važne odluke poveravaju učeničkim glasovima. Spremni su da za šaku srebrnjaka dušu prodaju đavolu.“

„Nude je vrlo jeftino.“„Meni su rekli da je nude i za šaku kestenja“, prokomentarisao je direktor

škole, doktor Del Palasio.Dva najuticajnija čoveka Univerziteta u Salamanki su se nasmejala.„Kamo sreće da se radi samo o tome“, ponovo se oglasio direktor škole. „Još

nisi čula šta se juče dogodilo?“„Na šta mislite, don Hose?“„Na fra Bartolomea, predavača astronomije. Ubili su ga pre dva dana u Višim

školama.“Luisa je ustuknula od iznenađenja.„To nije moguće“, odbijala je da prihvati. „Pa baš tog dana smo bili

zajedno.“Maldonado se tužno nasmešio.„Poznata nam je veza koja vas je spajala i naklonost koju je gajio prema tebi.

Veoma mi je žao, ali tako je.“„Ali posetio me je kod kuće“, objasnila im je. Nije mogla da prihvati tu vest,

niti da zadrži suze. „Delovao je tako zadovoljan, tako srećan... Neprestano je pominjao nešto na čemu radi i što bi moglo da promeni tok istorije...“

Rektor i direktor škole se pogledaše. To nije prošlo neopaženo.„Ko je to bio?“„Moji žandarmi se već bave istragom njegove smrti. Ubica je bio u

morbidnom raspoloženju pa je na zidu krvlju nacrtao simbol pobede. Izgleda da je tražio nešto.“

Luisa je jako prebledela. Morala je da sedne.„Šta?“„Da li znaš na čemu je radio?“, zapitao je direktno Maldonado.„Fra Bartolome nije pominjao detalje“, promrmljala je.„Izgleda da tebi jeste.“„Šta hoćete da kažete?“„Da se možda nalaziš u opasnosti, kćeri“, upozorio ju je direktor škole.

„Zbog svoje sigurnosti, trebalo bi da ostaviš katedru i odeš iz Salamanke.“Medranova se stresla. Kad bi sad napustila mesto predavača, izgubila bi ga

zauvek. Ne, nikada neće pobeći zbog straha.

„Dobro razmisli o tome. Bliže se loša vremena za sve nas“, insistirao je Del Palasio.

„Ne razumem vas, direktore.“„Postala si predavač u vrlo složenom trenutku“, umešao se Maldonado u

razgovor. „Kroz nekoliko nedelja, svima će nam krv sisati jedan dominikanski krpelj – shvataš li? – inkvizitor. Usput si se sigurno mimoišla s njegovim izaslanikom. Doći će divlji planinski pas, kog šalju samo s jednim ciljem: da me nadzire i oglođe mi kosti pri prvom pogrešnom potezu. Otkako je Sisneros osnovao Univerzitet u Alkali, želi moju glavu kao trofej, znam to već neko vreme. Obojica delimo ljubav prema znanju: samo što se moje stiče u slobodi, a njegovo isključivo pod njegovom čvrstom rukom. Hoće da svojim kandžama zgrabi i Salamanku, kao i Alkalu, a ja sam mu najveća smetnja.“ Nasmešio se uz izvesnu teskobu. „Možeš li da pretpostaviš za šta se prvo uhvatio?“ Stegao je pismo toliko jako da ga je zgužvao.

„Ne“, stidljivo je odgovorila Luisa.„Za tebe, kćeri. Trenutno ga jedino ti zanimaš, da budemo precizniji, za njega

predstavljaš način da mi prereže vrat i steže univerzitet za gušu sve dok se ne pokori njegovim reformama. Sisneros zahteva objašnjenja za tvoje imenovanje, kao i da prihvatim njegovog miljenika kao zaštitnika dobrih hrišćanskih običaja i čuvara njegovog lažnog morala. Ovo je zvanično imenovanje kraljevskog revizora za naš univerzitet, odnosno tog reformatora. Ubrzo će nam svima zadahtati za vratom.“

„Koliko se ja sećam, na univerzitetu nikada nije postojalo slično nameštenje.“

„Znam. Donja Izabela i njen suprug oduvek su branili slobodu univerziteta. Suverena vladarka želela je da nas pretvori u temelj svoje kraljevine, da postanemo prestižniji od Bolonje, to znaš i sama. Za nju smo bili srce iz kojeg je novom krvlju hranila sve dvorske službe. Međutim, danas mnogi samo čekaju da načinimo neku grešku kako bi nas vratili starim navikama iz doba naših predaka, kada su glas pravde i humanizma nadjačavali glasovi sirovih vitezova i kardinala. Otkad je donja Izabela otišla, pali smo u ruke ovog nametljivca Sisnerosa, barem dok Kastiljom vlada klimavi autoritet kraljice Huane. Prokleta da je! Koliko žalim za don Fernandom! Kad bi se Aragonac ponovo obavezao da vodi ovaj brlog glupaka, svi spletkaroši bi se sami dobrovoljno prognali pre nego što on zasedne na presto.“

Maldonado je tako snažno udario u masivno drvo pisaćeg stola da su mu kosti zakrckale. Luisa je dobro poznavala njegovu narav pa poče da razmišlja kako da ga smiri. Ali rektor nije želeo nikakav melem, već samo dobar mač, bilo kakav izgovor i nekolicinu studenata dobrovoljaca, željnih da mu udovolje i spremnih da dobro udese to inkvizitorsko pseto koje pujdaju na njega.

„Ali možda on uopšte nije loš čovek. Da li znate ko je?“„Huan Ruiz del Monte, gospodin iz Kandrina. Za ime svih svetaca! Ne znam

čak ni gde se nalazi ta selendra!“

Luisino srce počelo je nervozno da bije. Da li će biti da je tolika podudarnost samo plod slučajnosti? Šta taj Ruiz del Monte, u stvari, traži u Salamanki?

„U Asturiji“, odgovorila je tiho. „Recite mi, znate li nešto više o njemu?“„Ne mnogo. To je neki mračni fratar, sa oskudnim majoratom i ne baš

poznatim prezimenom“, uzeo je reč direktor škole. „Obična kreatura koja se penjala stepenicama na studijama podmuklosti, sve dok nije diplomirao u Svetoj službi. Poznat je kao surovi inkvizitor koji je iskorenjivao zlo iz Granade. Toliko mu se žuri da Svemogućem preda dovoljno duša, da se ne zamajava da utvrdi ko je kriv, a ko nevin, već ih sve odreda šalje Bogu na istinu. Dva puta sam ga sreo na dvoru. Nikada nisam video ljigavijeg i podlijeg čoveka. Kao ni hladnokrvnijeg i proračunatijeg. Kad bi moja sudbina bila u njegovim rukama, ne sumnjaj u to da bi ove sede kose smesta povisile sa stuba srama na Trgu Azoge. Cotidie morimur, cotidie commutamur.“

„Svaki dan umiremo, svaki dan se menjamo“, tihim glasom je prevela Luisa.Ako bi neki nedužnik trebalo da gori na lomači mržnje fra Huana Ruiza del

Monta, bila je to njena rođaka Isabel de Vargas, žena koja je izazvala njegovu moć odbijajući njegovog jedinog bratanca i naslednika. Luisa je osetila knedlu u grlu. Videvši da je tako bleda, direktor škole joj priđe i uze je za ruku.

„Da li ti je dobro, kćeri?“

6

Sreća se smeši hrabrima... I ludima

Isabel je prva dva dana u Salamanki pokušavala da zaboravi nedaće šetajući se ulicama s Katalinom, poverljivom sluškinjom Medranovih. Strogi orao je neumoljivo nadzirao dobrobit i čast koji dolikuju dami, sputavajući neke njene lude namere da pronjuška tamo ili onamo, što bi joj zaista donelo mnoge glavobolje.

Šetale su uličicama i trgovima bez zastajanja, prolazeći brzo kraj mladih studenata, obično između četrnaest i dvadeset pet godina, pretežno hidalga – seoskih vlastelina. Bilo je i sinova bogataša iz generacija kada se klanjalo do zemlje, mnoštvo fratara i sveštenika, pralja, kućnih sluškinja, trgovaca, zanatlija, prodavaca povrća i mesa, krčmara zlokobnog izgleda, istaknutih predavača s pljosnatim kapama, dominikanaca, franjevaca, benediktinaca, teologa, gramatičara, pravnika, lekara i astronoma. Svi su našli svoje mesto u Salamanki, koja je bila tako daleko od sveta koji je devojka dotad poznavala, da joj se sa svakim satom uistinu činilo kako ju je neko čudo odvelo do nebesa u kočijama proroka Ilije.

Što je više upoznavala univerzitetski svet, Isabel se sve više divila nadarenosti svoje rođake. Univerzitet nije bio samo isključivo muški svet, već prava tvrđava zatvorena za svakog kome su strani njegovi običaji, intrige, zloupotrebe i razni interesi bez kojih se nije mogla zauzeti ni katedra ni mesto predavača. Retko kad su ta mesta popunjavali najučeniji jer bi takvima uvek zafalilo pokroviteljstvo ili porodični ugled.

Luisa de Medrano ustajala je rano jer je, kako joj je ispričala, zimi držala predavanja u pola osam ujutru, a leti sat ranije. U pet po podne, mladi bi izleteli iz učionica Viših škola. Život bi tad pokuljao gradom, a taj talas ju je odmah potpuno osvojio i opčinio energijom.

Međutim, dva dana posle dolaska u Salamanku, njena sreća je već umrla. Luisa se upravo vratila iz kurtoazne posete rektoru Maldonadu. Bez daha, teško dišući, mučila se da izgovara reči dok su joj se grudi nadimale u borbi za vazduh i terale rumenilo u obraze. Katalina joj je ponudila malo vode i stolicu da sedne.

„Ostavi nas nasamo, molim te“, bile su prve razumljive reči njene gospodarice kad se povratila.

Sluškinja je poslušala bez pogovora. Čim su vrata zapečatila njihovu samoću, Luisa je grčevito uhvatila rođaku za ruke.

„Šta ti je? Plašiš me.“„Sedi pored mene“, zamolila ju je Medranova. „Bog se bez sumnje poigrava

s tobom.“„O čemu govoriš?“

„Rektor mi je upravo saopštio da će Ruiz del Monte doći u Salamanku na nekoliko meseci.“

Isabel je podišla jeza uz kičmu.„Ako otkrije da sam kod tebe, ubiće me. Još gore, možda će me naterati da se

udam za njegovog bratanca...“Medranova se ćutke složila. Nije bilo mesta za ljubazne reči.„Moraš da pobegneš ili će nas obe zatvoriti čim stigne.“Isabel je zadrhtala od plime straha, a njena rođaka ju je snažno zagrlila. Obe

su znale da zidovi imaju uši, da ulice prisluškuju i da se na svakom ćošku skriva neki neprijatelj. Čim inkvizitor bude saznao da su Medranovi u srodstvu s Vargasovima, pa još i da u njenom domu boravi neka mlada rođaka, naravno da će odmah dotrčati da proveri.

„Nemam gde da se sakrijem.“„Znam. Kad bih samo pronašla način da ti pomognem, ali ne znam kako.

Previše ljudi te je videlo i zna da si ovde. Više ne mogu da te krijem“, priznala je Luisa žalosno. „Bolje idi kući, rođako. Niko ne može da promeni svoju sudbinu. To je volja Svemogućeg.“

„Ali ne možeš sada da me izbaciš“, ogorčeno se vajkala.„Ako to ne uradim, obe ćemo sve izgubiti: ti slobodu, a ja ono zbog čega sam

žrtvovala dušu.“„Mogu da se pretvaram da sam muškarac. Upisaću se na univerzitet. Neće

posumnjati na nekog studenta.“Luisa je izgubila strpljenje.„Prokleta da si! Sad je dosta! Ti si žena! Zar ne shvataš to? Prestani da se

boriš protiv sveta jer izvesno vreme možeš da se pretvaraš, ali ne možeš da promeniš svoju prirodu.“

Isabel je ostala nepokolebljiva, gluva za svaki razlog, grčevito se držeći poslednjeg žara koji je tinjao na ognjištu njenog života.

„Ako si ti uspela, mogu i ja. Obezbedi mi osnovnu diplomu i nestaću zauvek iz tvoje blizine“, predložila joj je tihim glasom. „Spretna si s perom, dobro imitiraš rukopise, a neće ti biti prvi put, sama si mi to rekla, da nešto krivotvoriš.“

„Zar si ozbiljna?“„Da vidimo... Ako me uhvate, istrpeću svaku kaznu, ali tebe neću odati“,

molila je Vargasova.„Ne.“„Uradiću to s tobom ili bez tebe. Koliko sutra ću prisustvovati svom prvom

predavanju obučena u muškarca. Onda ću odlučiti šta ću. Možda ću otići u Sevilju i ukrcati se na brod za Indiju. Ako mi Bog pomogne, tamo ću moći da nestanem... ako me i ti napustiš, niko mi drugi ne preostaje.“

Luisa je prstima kucnula rođaku po čelu. Samo da je znala kako će se sve završiti, poželela bi da te dane potpuno izbriše iz svog života. Isabel će pokušati da iskoristi privilegije koje su suđene samo muškarcima. U suštini, nisu se

mnogo razlikovale, to je morala da prizna. Zato će joj pomoći, pa neka im se Bog obema smiluje ako se njihova prevara razotkrije. Osim toga, imala je samo nju.

„Dobro, krivotvoriću osnovnu diplomu. Upisaćemo te na medicinu jer su to studije koje ne zahtevaju nikakvo posebno predznanje, a verovatno neće biti teško izmamiti dozvolu od rektora. Ubediću ga sutra.“

Isabel ju je zagrlila, stegnuvši je tako snažno da ju je Luisa preklinjala da se odvoji od nje kako bi povratila dah.

„Dala sam ti što si želela“, promrmljala je Medranova, ljuta na samu sebe jer je poklekla pred tim besmislenim predlogom. „Sada mi reci koje ime si ranije koristila kako bi prikrila svoj identitet.“

„Pedro Bravo.“„Toliko je često da niko neće posumnjati u tebe.“„Zaista ćeš mi pomoći?“„Zar ne činim to od tvog dolaska?“U očima Luise de Medrano blistala je nova svetlost. Neće poricati da je

prevara uzbuđuje. Zajedno će je sprovesti i ismejati čitavo društvo nasukano u prošlosti. Biće dovoljno samo da promene sudbinu jedne žene pa da svima dokažu da vladavina Izabele od Kastilje nije bila puka iluzija neodrživa u stvarnosti. Bilo je dovoljno da joj podšišaju kosu, obuku nešto pristojnije čakšire i zubun, možda odoru Luisinog oca ili nekog studenta prostog porekla. Znala je kako da izbegne sumnje svih naduvanih uobraženika. Na kraju krajeva, univerzitet za Medranove nije imao tajni. A i ko bi odbio da primi rođaka Nebrihine miljenice? Da, podržaće je kako bi postigla sve što joj je zabranjeno. Sutra će se njihovi životi zauvek promeniti.

„Isabel de Vargas će na neko vreme nestati iz naših života kako bi ustupila mesto Pedru Bravu, mom dragom rođaku“, nasmešila se Luisa. „Ali to nije dovoljno. Ako se i dalje budeš skrivala kod mene, na kraju bi možda moje sluge negde rekle više nego što treba.“

„Znam da studenti ponekad nalaze privatni smeštaj.“Medranova se ćutke složila, razmatrajući tu misao. To je tačno, ali neće moći

da se obrate nekom svešteniku, niti nekom od pobožnih učitelja gladnih stomaka i tankih kesa, spremnih da đavolu prodaju senku duše u zamenu za malo mesa. Ne. Možda Fadrike poznaje... Ne, ne Fadrike. Pa onda... Bio joj je potreban čovek koji je u suprotnosti svemu onome što univerzitet predstavlja. Neki kavgadžija, koji je i vitez, barem po tituli. Neko ko neće propustiti priliku da malo uveća svoj posed. Samo jedna osoba joj je padala na pamet: Antonio Pimentel. Njena zamisao uobličila se u reči, iako nijedna od njih ni najmanje nije pogodila njenu rođaku kojoj tamo neki Antonio ništa nije značio.

„Zovu ga Kopile jer se ne zna ko mu je otac. Godinama već studira medicinu, ali mu ne daju licencijat samo zato što je nezakoniti sin“, razjasnila joj je Luisa.

Isabel se nasmešila. To joj nije smetalo. Bio je brodolomnik sudbine, baš kao i ona.

„Ne navlači taj osmeh na lice, rođako, jer to je najveći raspusnik u gradu. Ima toliko iskustvo u zavođenju žena da izdaleka može da ih namiriše.“

„Pa onda sam kod njega izložena, otkriće me!“Medranova je namestila mračnu grimasu.„Pokušajmo s njim.“„Šta hoćeš da kažeš, rođako?“„Jednostavno je, Isabel: ako njega uspeš da obmaneš, onda ćeš se lako

uklopiti i na univerzitetu a da niko ne posumnja u tebe.“„Dokazaću ti da mogu. Reci mi gde da ga nađem.“Luisa je slegla ramenima.„Ko to zna! Pretpostavljam da je u ovo vreme u predgrađu Mansebija,1 preko

Rimskog mosta koji si prešla kad si iz Altobara ušla u Salamanku.“„Hajdemo odmah tamo!“„Ne.“„Zašto?“„Prvo moram da krivotvorim diplomu, dobijem dozvolu, prevarim rektora,

prikrijem tvoj identitet i vidim da li ću večeras uopšte moći da zaspim s tolikim gresima na duši“, našalila se Medranova. „Osim toga, u Mansebiju ćeš morati sama. Dama poput mene ne sme ni da prođe kraj takvih ljudi, ali vitez kao što je Pedro Bravo tamo slobodno može da potraži Antonija.“

Digla joj se kosa na glavi i na samu pomisao na to. Zar da ona sama među kurvama traži nekog besramnika? Luisa se nasmejala pa joj se, uz njen napad veselosti, dan ipak razvedrio.

„A i koji bi inkvizitor tamo ikada kročio!“

1 Šp. mancebía – javna kuća. (Prim. prev.)

7

VITEZ U PREDGRAĐU

„Pazi, voda!“, povikali su s visine, ali ne na vreme da izbegne kišu mokraće koja joj je natopila odeću od glave do pete.

Pobesnela, Isabel de Vargas je tako glasno vrisnula da joj se konj propeo, uplašen raspoloženjem jahača koji nije mogao da zamisli gore poniženje od tog. Ni na prezrivijem mestu.

„O, Bože, kakav užas!“, prosiktala je, pokušavajući da ne misli previše na zlatnu, toplu tečnost koja joj se slivala niz šake i lice.

Nekoliko trenutaka, roj radoznalaca oko nje s mukom je zadržavao smeh, a onda su slomili tišinu neskrivenim, glasnim cerekanjem. Da je neko drugi bio glavni junak, prizor bi svakako bio smešan i njegovom protagonisti. Ali tu se nalazila ona, obučena u muškarca i okružena matorim kurvama i bezubim svodnicima, koji su novim pošalicama bodrili duhovitost nastojnice bordela, koja joj je na glavu upravo prosula prepun nokšir, i to baš nasred glavne ulice Mansebije. Van gradskih zidina, predgrađe na drugoj obali Tormesa bilo je s pristojnim svetom povezano samo starim rimskim mostom, s kulom od klesanog kamena koja je posetioce upozoravala da loši ljudi nisu dobrodošli u grad i da im je bolje da ostanu tu gde jesu – baš tamo gde se trenutno nalazila.

Bez previše razmišljanja, sjahala je, prešla ulicu i udarcem nogom širom otvorila stara drvena vrata bordela iz kojeg su joj na glavu bacili poganu tečnost. Popela se do prvog sprata u nekoliko skokova, gde je prokleta kurva iznosila drugi đavolji instrument, pun iste robe kao i prvi. Isabel ju je ščepala za kosu i bez milosti joj zagnjurila glavu u mokraću, držeći je dugo tako pre nego što ju je pustila. Ženino krkljanje uzbunilo je celu kuću.

„Šta je, prokleta krmačo! Ne sviđa ti se aroma?“, prasnula je na nju.„A da li se tebi dopala, momče?“, upitao je neki muški glas iza njenih leđa.Isabel je htela da se osvrne, ali vrh mača, prislonjen između njenih bubrega,

ukopao ju je u mestu. Samo je podigla ruke dok je starica četvoronoške bežala, zaklinjući se na osvetu u ime svih svojih mrtvih predaka.

„Ne toliko kao vama, pretpostavljam, gospodine, koji ste verovatno najviše doprineli toj ponudi budući da ste ovde prisutni.“

Čovek se nasmejao, a gvožđe prestalo da bocka plen.„Dobro zboriš. I to više puta!“„Mogu li da se osvrnem a da me ne ubijete?“„Možeš to i sam da proveriš, momče.“Polako se okretala sve dok se nije našla oči u oči s nametljivcem. Bio je

neodređenih godina, ali činilo se da je u dvadesetim. Visok, nezgrapan, plave i toliko prljave kose da se na igri svetlosti, koja se probijala kroz musavi prozor,

prelivala u duginim bojama. Imao je i bradu staru nekoliko dana i izraz obešenjačke zainteresovanosti, koji je upotpunjavao nežne crte lica. One su nedvosmisleno ukazivale na viteza, kao i snažne i negovane šake, jedini deo njegove anatomije koji je pokazivao sa izvesnom stidljivošću. Na desnoj ruci nosio je zlatni prsten s umetnutim crvenim kamenom, nesumnjivo prilično vredan. Isabel je prelazila pogledom preko njega, a onda ga je zaustavila na maču od izvrsnog toledskog čelika; na balčaku s nakrsnicom u obliku krsta bio je iscrtan grb Enrikezovih, admirala Kastilje.

„Koliko god da me gledaš, nećeš otkriti ništa više od onog što je tu. Ono sam što vidiš, prijatelju“, šegačio se šepureći se pred njom.

„A šta ste?“„Dok se ne bolje ne upoznamo, za tebe sam samo vitez koji zna kako da

usreći žene.“„Niste mi odgovorili.“„Zar bi trebalo, nevaspitani balavče?“„Naravno!“Čovek je na trenutak zastao i pomislio da bi bilo kog drugog, kad bi se

usudio da mu se tako obrati, ubio na licu mesta, ali momak je bio zabavan. Vitak mladi bor, bledog tena i ćosav, a činilo se da su mu u tom trenutku živahne samo krupne, sjajne oči. A u njima je jasno video strah, nejasnu mešavinu gneva, prestravljenosti i gađenja, koji su toliko povećavali njegovu bespomoćnost da su mu prosto omekšali srce.

Mladić je sigurno upravo došao iz nekog zaseoka Leona ili Kastilje, a njegov otac, bez sumnje neki hidalgo koji se nije naputovao po svetu, pokušavao je da ga upiše na Univerzitet u Salamanki kako bi momak s obrazovanjem dosegao malo bolju sreću u životu. Poznata mu je bila ta priča, koja se u Salamanki ponovila već hiljadu puta. Nekada je to bila i njegova priča, tako da je Antonio vratio mač u korice i potražio neku krpu da bi mladić imao čime da se obriše.

„Da se nisi izgubio, prijatelju?“, ljubazno ga je pitao.„Nisam vam prijatelj“, odgovorila je Isabel, osećajući se nelagodno zbog

propitivanja.„Dobro kažeš, a od mog prijateljstva ionako ne bi imao nikakve koristi.“On se osmehnuo, sačuvavši prvobitni stav, a ona je, posramljena, pocrvenela.„Dolazim iz Ekstremadure“, promrmljala je.„Trebalo je da te neko upozori na narav stanovnika u ovom predgrađu.

Možda onda ne bi bio toliko odvažan.“Uputio se ka njoj. Sa svakim korakom koji bi napravio, neki jaki vonj na

ustalaji znoj pojačavao se u vazduhu ispunjavajući prostoriju, koja je već i sama po sebi neprijatno zaudarala. Zgađena, odmakla se od njega. Sobičak beše opremljen rasklimanim ležajem u uglu i stolicom. Ispod umivaonika s bokalom stajala su dva glinena nokšira obojena crnim katranom. Nije mogao delovati bednije.

Prilazeći posudi s vodom, kako bi malo sprala svu tu prljavštinu, Isabel je, koliko god je mogla, izbegavala da se približi čoveku i nameštaju. Naravno da će svu odeću morati da skine i opere čim se skući, ali barem je mogla malo da zbriše osećaj poganštine na koži. Nikada kao tada nije bila zahvalna na svežini vode. Kada je završila, otresla je šake u vazduhu, kako bi izbegla bilo kakav kontakt s odvratnošću koja ju je okruživala.

„Da li se sad osećaš malo bolje, momče?“„Zar vas to uopšte zanima? Zašto me već jednom ne ostavite na miru?“„Više bi trebalo da zanima tebe nego mene. Ako odavde želiš da izađeš živ,

biću ti potreban, mali. Čini mi se da si, baš kad sam ušao, ranio čast majke Hosefe, a ona je ovde i bog i batina.“

„Majka?“„Tako u ovom gradu nazivaju stare kurve, one koje upravljaju javnim

kućama. Zamisli, van ovih zidova ponašaju se poput monahinja. Hosefa je kurva s najdužom vladavinom u nekoj javnoj kući. Na samo jedan njen vapaj, a nemoj ni da se nadaš da ga već nije ispustila niz ulicu, ovde će nagrnuti na desetine svodnika spremnih da ti prospu creva.“

Isabel se stresla. Kao da ih je sam đavo okupio, odmah su odjeknuli glasovi muškaraca i udarci pesnicama i mačevima u vrata prostorije. Uplašena, ustuknula je nekoliko koraka. Da je obučena kao žena, sve bi bilo jednostavnije, ali pretvarala se da je muškarac i sad je do kraja morala da istraje u laži, a posebno pred ovim neznancem, kojem će, ako samo nasluti njen pol, najverovatnije pasti na pamet da je obeščasti na klimavom i štrokavom krevetu. „Bože, zaštiti me“, pomolila se i, prestravljena, zatvorila oči. Jak udarac ih je naglo otvorio. Onaj prostak ju je uhvatio za vrat.

„Idiote jedan! Treba biti muškarac da bi zadao uvredu i podneo njene posledice. Vadi mač i stani iza mene. Izvući ću te odavde.“

Vitez je gurnu bez mnogo obzira, upravo na vreme da je sakrije kada je drvo vrata popustilo pod težinom snažnog udarca. Izvođač tog podviga temenom je dodirivao plafon prostorije, a samo njegova glava bila je kao oba nokšira, nemih svedoka kavge do koje su doveli. Životinjsko i dobro utovljeno lice krasio je splet ožiljaka različitih oblika i veličine, dajući mu čudan izgled demonskog izroda. Pravo iz pakla, vratila se i starica, okružena četvoricom grubijana, bezubih kao i ona iako su bili mladi. Svi behu naoružani noževima, čak i kurva, koja je s demonskom spretnošću prebacivala oružje iz ruke u ruku, okrećući ga u vazduhu dok su joj se oči, tamne poput crnih dubina đavolove duše, skupljale kao u zmije spremne da skoči na nejaki plen.

Strah je naveo Isabel da od pratioca potraži bezuslovnu zaštitu, pribijajući se uz njegova leđa. On ju je blago odgurnuo od sebe.

„Ostavi prostor između nas“, progunđao je iznerviran tim dodirom.Sviđalo se to njoj ili ne, bila je primorana da se suoči s tim varvarima koji su

se već naslađivali njenom smrću. Udahnula je nekoliko puta da se smiri, pa se setila očevih slavnih ratnih podviga. Isukala je mač, zauzela gard i spremila se

da se brani. Prvi udarac došao joj je s desne strane, tako silovit da joj je oštrica mača zadrhtala u ruci. „Loše“, ljutito se prekorila. „Popravi stav.“ Vešto je izbegla sledeće udarce, stvorivši dovoljno prostora da se bori s jednim od njih, a kasnije i s dvojicom, prikleštena s obe strane osim s leđa. Osvrnula se ka svom saborcu iz sobe u želji da potraži pomoć, ali njega borba kao da je zabavljala: komentarisao je finte i udarce podsmevajući se starici, u potpunosti uživajući u neočekivanom spektaklu.

„Dobro se boriš, momče“, bodrio ga je.Ona je frknula dok je desnicom zaustavljala nagli udarac.„Napred, ne spuštaj oštricu“, posavetovao ju je podsmešljivo.Isabel je osetila da je snaga već izdaje. Sa svakim novim silovitim udarcem

koji bi dočekala, ruka joj je sve više trnula, najpre od ručnog zgloba do lakta, zatim od lakta do ramena... Trebalo joj je još nešto čime bi se branila. Krajičkom oka, po prostoriji je potražila bilo kakav predmet, samo da je dovoljno blizu i da može da ga upotrebi kao hladno oružje. Naposletku, domogla se stolice, sa nezgodnim šiljkom, pa ju je naglim pokretom noge podigla uvis, ščepala levicom i zavitlala ka najbližem napadaču. Odmah je čula smeh mladog viteza.

„To nije bilo loše!“Isabel je skrenula pogled ka njemu, preklinjući ga za pomoć, ali dobila je

samo sažaljivi smešak.„Ne gledaj u mene, nego u njih! Hajde, usredsredi se!“Skinula je pogled s njega baš na vreme da primeti udarac koji bi joj rascopao

glavu. Brzo je napravila kolut nazad, s mačem u vazduhu, bez daha. Počela je da se sapliće: savladali su je i strah, i umor, i očaj. U glavi su joj se pomešali beznađe i očevi saveti koje joj je ponavljao svakog jutra kada bi ukrstili mačeve: „Uvek napadaj, napadaj, napadaj... Poginuću... štiti levicu... u javnoj kući... ne spuštaj gard... obučena kao muškarac...“ Morena crnim mislima, očeva obuka je nadvladala, umirila strasti i vratila snagu njenoj desnici. Svodnici su odjednom počeli da se brane, ne mogavši više da ugrabe priliku za napad. Isabelin novi ples zbrisao je osmeh sa usana mladog posmatrača: njegova zabava pretvorila se u začuđenost; možda je to bilo čak i poštovanje.

Isabel je uspela da dva napadača drži na distanci, sve dok im se nije pridružio i treći, pa se, uveliko brojčano nadjačana, ubrzo našla na podu. Jedan od divljaka je zamahnuo oružjem spreman da je ubije, ali usput se sudario s neočekivanom preprekom – vitezovim mačem.

„Sad je dosta, majko! Lekcija je završena. Pustite ga da ide, on je samo dete.“Starica mu je prišla.„Skloni se, kopile Pimentelovih. Ovo te se uopšte ne tiče“, upozorila ga je.Isabel se iznenadila: zar je on taj kog je tražila. Uistinu, ne postoje

slučajnosti...„Kao ni njih, majko.“ Pokazao je na životinje koje su bile s njom.„Ovaj pacov me je uvredio! Zahtevam iskupljenje!“

„Ja sam bio svedok njegovog ispada i tvog trapavog nišanjenja.“ Uperio je vrh mača u staricu, ne gubeći iz vida njene pratioce. „Ako ste dobri hrišćani, a čini mi se da si ti to oduvek bila, prijateljice moja, zaboravićete ovaj nesrećni događaj u zamenu za nekoliko novčića.“

„Ne želim tvoj novac, Antonio Pimentele. Momak mora da mi plati svojom kesom... ili svojom krvlju. Dobro znaš kakvi su naši zakoni.“

„A ti dobro znaš i zakone Salamanke, majko. Ako lišiš života plemenitog viteza, a ovaj deran, kakav je da je, to jeste, obesiće te na glavnom trgu.“

„Ne ako vas pre toga obojicu raskomadamo. Svinje će danas imati dobar obrok ako vas se rešimo. Ako nema tela, ništa se nije ni dogodilo“, zabrundao je najviši od prisutnih divljaka.

Antonio se nasmejao, lupivši se po čelu.„Vidi, vidi, pa to se javlja plemenita stoka! Mislio sam da si prošli put, kad

sam se borio s tobom, naučio da začepiš gubicu. Da nisi možda zaboravio da sam ti tada zamalo odsekao jezik? Moraš više da vežbaš izražavanje jer mi tvoje njakanje tako jako odzvanja u glavi da ne mogu da zaspim, a danas sam želeo da spavam.“

Uvređeni magarac nasrnuo je na viteza, koji je vešto izbegao njegov napad. Div se sapleo o krevet, zateturao i prosuo na pod, a onda je otkrio da preko celih njegovih gaća prelazi krvava linija, otkrivajući pozamašno meso zadnjice, budući da mu je protivnik oštricom mača skroz rasparao čakšire. Hteo je da se uspravi, ali Antonio mu vrh mača uperi u grlo, dovoljno snažno da se okane svakog daljeg pokušaja i da svoju osvetu ostavi za bolju priliku, pa se volina odvukla malo dalje.

Antonio mačem ćušnu Isabel.„Budi se, momče! Imaš li nekoliko maravedija?“, upita vitez.„Da.“„Pa daj ih majci i idemo odavde pre nego što neko bude ozbiljno ranjen, a da

znaš da se ne brinem mnogo zbog njih.“Devojka potraži po kesi i izvuče iz nje četiri novčića. Da li je to dovoljno da

njima plati ukaljanu kurvinu čast i živa izađe iz nevolje? Staričine kandže ščepaše ih za tren oka.

„Dogovoreno! Spustite oružje. Možete da odete u miru, iako ti je poznata kazna za uvredu jedne dame.“

„Da, majko“, nasmejao se Antonio i vratio mač u korice.„E, a sad ih hvatajte i bacite u vodu!“Bitange su ščepale Pimentela i devojku i podigle ih uvis. Izneli su ih niz

stepenice i izložili poruzi naroda koji se okupio ispred kuće.„Šta to rade?“, ciknula je Isabel.„Opusti se, ovo je dobra pogodba“, rekao je vitez.Noseći ih tako, protrčali su s njima niz glavnu ulicu kvarta Aljende la

Puente,1 sve dok nisu došli do obale Tormesa. Tamo su ih uhvatili za noge i

1 Šp. allende la puente – iznad, ponad mosta. (Prim. lekt.)

ruke, zanjihali vazduhom da uhvate zalet i bez milosti bacili u reku. Devojčin krik uznemirio je ptice, koje su prhnule grakćući. Doplivala je do obale kako je mogla, gde ju je, nekom magičnom veštinom, već čekao Antonio, mokar kao i ona, ali srećno se smejući svršetku njihove avanture. Tek što je dotakla tlo, majka Hosefa pljunula je na njena stopala.

„I da nisi više nos promolio ovde!“, zapretila je uz oštre i preteće pokrete. „Drugi put nećeš imati toliko sreće da te štiti ovaj tvoj prijatelj.“

Metež je nestao kada se spektakl završio. Poražena i ponižena, Isabel se stropoštala pored svog spasioca. Kad joj je neka milosrdna duša dovela konja, ponudivši joj pomoć da uzjaše, brzo je sakrila je svoju intimu obmotavši se ogrtačem, kako bi koliko-toliko sakrila ženske obline. Na visini, u sedlu, malo se povratila, dovoljno da promrmlja jedno hvala, koje se jedva čulo kroz cvokotanje zuba.

Antonio je milovao životinju po glavu, koja mu je to rado dopuštala. Po izlasku iz vode, njegova moćna prsa ocrtavala su se ispod mokre košulje, a izgled mu više nije bio tako odbojan kao što joj se činilo kad su se upoznali.

„Momče, slobodno zaboravi na sve ovo što se desilo i slobodno diši. Majčine pretnje su samo prazne reči. Nju pokreće pohlepa, a ako ti je kesa puna, slobodno svraćaj ovde kad god poželiš.“

„O, proklet bio ako opet kročim!“„Što? Ne voliš žene? Da nisi možda sveštenik?“„Ne!“„Onda si došao u Salamanku na univerzitet.“Isabel odgovori klimanjem glave.„Kako se zoveš?“„Pedro Bravo“, promrmljala je tako tiho da je čak i njoj bilo teško da čuje

sebe. „I došao sam ovamo da nađem vas. Rekli su mi da ponekad studentima iznajmljujete sobe. Šalje me donja Luisa de Medrano.“

Vitez joj pruži ruku.„A kako zvecka tvoja kesa? Da li ju je otac lepo napunio realima i

dukatima?“Isabel izvadi i protrese kesu. Pimentel se zadovoljno nasmeja.„Onda je baš tako kao što pričaju, drugar. Dobro došao u Salamanku!“

8

PRESTONICA ZNANJA

„Grad će te verovatno iznenaditi jer je svakako veći od zaseoka odakle si došao, momče“, provocirao ju je Pimentel jašući pored nje. „Salamanka je prestonica znanja katoličkih kraljevina, miljenica monarha, utočište bogoslova, studenata i bitangi.“

„I vaše, pošto niste zaboravili da pomenete i svoju kategoriju“, saseče ga pomalo ljutita Isabel.

Antonio se nasmešio zagladivši kosu još mokru od kupanja, a prljavu i masnu od razonode koju je imao prethodne noći. Zajedno su prešli Rimski most preko Tormesa, granicu koja je razdvajala srce grada od Mansebije.

„Pre će biti da sam pobratim mnogima od njih“, našalio se usporavajući korak svog konja.

„Da pogađam?“„Bolje nemoj, ili ću se brzo pokajati što sam te prihvatio kao gosta. Dobro,

sad se prekrsti, upravo smo prešli preko praga nauke.“Pimentel je pustio uzde kako bi rukama zagrlio gradski vazduh. Duboko je

udahnuo, zatvorio oči i blago podbo konja po slabinama. Pred njima se uzdizala Rečna kapija, jedna od mnogih koje prekidaju zidine Salamanke. U daljini je mogla da se nazre silueta katedrale i nekih velelepnih građevina, o kojima je svom novom drugu položio kompletan račun.

Vargasova je zadivljeno pogledom pratila njegova objašnjenja o nedavnoj prošlosti omiljenog grada katoličkih kraljeva. Imenovali su svog sina i naslednika, pokojnog princa don Huana, za njegovog gospodara i upravitelja. U Salamanki je 1497. godine i umro, izazvavši svojom smrću velika zla koja je kruna u to doba jedva proživela, budući da je njegova sestra Huana, supruga nadvojvode Filipa Lepog, postala naslednica prestola. Tako je u tom gradu, na neki način, španska istorija napravila veliki zaokret.

„Ako se već kaješ što si došao, još nije kasno da se vratiš na svoje seosko imanje i uzgajaš beli luk, momče“, još jednom je bocnu Antonio Pimentel.

„Ni za vas nije kasno da naselite Alpuharu,1 ako vam je ostalo snage!“, zapišta Isabel, ne dopuštajući mu da njegova bude zadnja.

„Pedro Bravo, ti si jedan pravi pravcati trapavi magarac. I ne povlačim ni jednu jedinu reč, koje bi bile i više od uvrede da si pravi vitez, ali ti si samo šegrt koji tek uči da postane čovek. Mogao bi za početak da naučiš kako da se ponašaš, a ne da stalno tražiš kavgu s ljudima jer mi se uistinu čini da iz dubine

1 Poslednje pribežište Mavara u Španiji nakon pada Granade. (Prim. lekt.)

duše želiš da te neko izlupa po dupetu ili da te nabode na mač“, kritikovao ju je Antonio.

Isabel pognu glavu. Navikla je da se muškarci dive njenim vrlinama ili lepoti, a prerušena u Pedra Brava prosto nije znala kako da se ponaša. Da li bi bilo prikladno da ošamari ovog uobraženka? Ili da ga jednostavno pusti da je savetuje kao jednog sirotog i glupog mladića sa sela, kako ne bi opet napravila neku glupost kao ovaj incident zbog kojeg je, a to se moglo nazvati velikom srećom, završila u Tormesu?

Ni ona sama nije znala šta je bolje, pa je pustila svog vodiča da melje i melje bez prestanka kako bi mogla da uživa u gradu koji bi trebalo da postane njen novi dom gde je niko neće uznemiravati. Jer dva muškarca na konjima, svaki s mačem, odbijali su od sebe propalice, iako bi njen pratilac, sudeći po specifičnom perju, trebalo da privlači najraznovrsnije smutljivce.

Na putu ka centru grada, Pimentel joj je, više nego darežljiv na rečima, objasnio da se tamo, između Tormesa i Rečne kapije, nalazi jedna od najpoznatijih gostionica, koju drži Alfonso Gonzalez Leal. Gazdu svi zovu Ćora, a baš on iznajmljuje smeštaj studentima.

„Iznajmljuje ga?“, pokazala je zanimanje Isabel, više da bi ga isprovocirala nego što ju je ta tema zanimala.

„Jesi li i gluv osim što si glup?“, progunđao je njegov drug, koga je očigledno živciralo kad ga prekidaju.

Antonio se osvrnuo kako bi osmotrio krčmu. Tačno iznad njegove glave, nazirala su se elegantna slova koja su saopštavala da je to Gostionica Estudio, ali koja su se, s vitezom Antoniom u sredini, u njegovu čast, mogla pročitati kao Gostionica Estúpido.1 Isabel se zloćudno nasmešila.

„Ako mi dozvolite da primetim, ne izgleda loše“, ponovo ga je pecnula.„Šta!“, preneraženo je ciknuo Pimentel. „Osim što si glup i kavgadžija,

dopadaju ti se i svinjci? Ćora je jedna od najneprijatnijih cvećki u gradu. Voli da gurne u kazan svakakvo smeće samo da bi paprikaš bio gušći. Ne jedi kod njega nikad. Ako se baš zainatiš da probaš, nemoj da te začudi ako dobiješ da glođeš krštenu kosku.“ Oči su mu zablistale. „Znaj, prijatelju moj, da ta gostionica čak i nije njegova, već je iznajmljuje univerzitetu, pa tako svoje poslovanje sa zemaljskog proširuje na duhovni svet, pošto se na oba stiču sočna dobra koja je Bog blagosiljao.“ Prekrstio se. „Reci amin, bezbožniče, pa da napustimo ovo pakleno mesto.“

„Amin!“Pimentel je bez sumnje bio čudna sorta. A i raga na kojoj je jahao: imala je

jake sapi i ponosno držanje, ali je nezainteresovano mlatila glavom levo-desno, kao da želi da pozdravi prolaznike na ulici. „Kakav gazda, takav sluga“, pomisli devojka, primetivši da njenog saputnika usput učtivo pozdravljaju uglavnom muškarci koji izgledaju kao prevejane hulje, kao i lepuškaste žene, ali s obešenjačkim izgledom. Njena rođaka Luisa bila je potpuno u pravu: ne postoji

1 Glup, glupan. (Prim. prev.)

bolji način da nestane od stapanja s gomilom zahvaljujući jednom dobrom vodiču.

Kada su ušli unutar zidina, krenuli su putem koji je vodio do univerziteta, kroz ulicu prepunu dućana koji su prodavali potrepštine za studije, a najviše je bilo knjižara. Uglavnom su oglašavali robu iz Italije, neki objavom, a većina samo skromnošću svoga imena, kao da se radi o nekom poslanstvu venecijanskog plemstva. S tek ponekom ženom na vratima, uglavnom su tu stajali muškarci uspravnog stasa i čvrste odlučnosti u pogledu. Beše to potpuno drugačija ulica od one koju su ostavili za sobom: u prethodnoj se skupljao život, a u ovoj znanje. Isabel je želela da se malo zadrži, ali je vitez, nimalo zainteresovan znanjem, ili možda željan da što pre dođe u svoje odaje nakon cele noći i dana bez sna, nežno udario po sapima njenog konja, koji je odmah ubrzao nervoznim korakom.

„Vidim da ti se dopadaju radnje, derane. Tvoje društveno iskustvo je očigledno nikakvo, budući da s prezirom okrećeš glavu od damskih dekoltea i zadnjica i maštaš da se predaš znanju u četiri zida puna starih kodeksa i pergamenata pocrnelih od sveća, koji se ipak i dalje prodaju po dobroj ceni. Ali da znaš da ima mnogo zelenaša i iza pera i mantijaša.“

„Kakva rima, pa vi ste, gospodine, pesnik!“„Kretenu uobraženi!“ Drugi put ga je ćušnuo tog dana, ali ovog puta uz

izvesnu naklonost. „Tako je – baš zelenaši. Knjige koje se ovde prodaju dolaze iz italijanskih štamparija jer su čak i donja Izabela od Kastilje lično, neka joj je laka zemlja, i njen muž Aragonac, smatrali da su tamošnji primerci boljeg kvaliteta od onih koji se štave kod nas. Huan de Poras i Rodrigo Eskobar, čije si knjižare malopre video, imaju velike koristi od takvog predubeđenja i razrezuju cene po svom nahođenju.“

„A što vi studenti ne nabavljate knjige direktno iz Italije?“„Da li ti ličim na bogataša, momče?“„Ne, ali...“„Šta si mi ono rekao... Gde si stekao osnovnu diplomu umetnosti?“„U Bolonji“, slaga Isabel.„Naravno.“„Šta time hoćete da kažete?“„Ono što Bolonja ne dâ, Salamanka ne pozajmljuje.“„Molim?“„Ništa. Ako želiš knjige, ja ću ti ih nabaviti po dobroj ceni.“„Trgujete i kulturom?“„Trgujem svime što se oblači, obuva, čita, jede, spava i voli.“„Primećujem da malo ličite na studenta, a mnogo na prevaranta, pošto umete

da vrednujete samo meso, ne i duhovnu nauku.“Antonio se nasmejao. Njegove plave oči postale su svetlije od vedrog neba.

Na trenutak je zaćutao, a Isabel je pocrvenela.

„U redu, u redu, momče“, nastavio je ulicom. „Mislim da ti je narav ogrubela od onog mora mantijaša u Bolonji. Možemo li da se manemo ovih formalnosti u obraćanju?“

„Da, naravno.“„Da li si još uvek nevin?“, ispali Pimentel kako bi sadruga još malo izveo iz

takta.„To te se uopšte ne tiče!“ Zatečena, ponovo je pocrvenela.„Znači, nemaš šta da govoriš na tu temu.“„Ja sam vitez!“„A šta je, po tvom učenom mišljenju, suština viteštva, momče?“Isabel požele da mu odgovori kako je viteštvo sve što on nije, ali se obuzda.„Ono što priliči vitezu jeste umerenost u govoru i porocima, velikodušnost

prema slabijima, poštenje i vrlina u borbi.“Pimentel je nakratko ocenjivao tako dug opis, a onda se nasmešio, ali nekako

čudno i mračno.„Imajući u vidu te principe, i izuzimajući poslednji, ja uistinu nisam vitez.

Ipak, svet poznajem dovoljno dobro da znam da je ono što tebi treba, kako bi izbacio sve te gluposti iz glave, više materijalne nego filozofske prirode. Naredne nedelje ću te odvesti u krčmu Osam blaženstava. Častiću te dobrim obrokom i ženama da se s njima malo poigraš u postelji. Tamo ćeš upoznati prave vitezove, sramežljivi brbljivče. U međuvremenu, da se vratimo na ono što nas veže, odnosno na tvoj smeštaj. Trebalo bi da te uputim u svoje prilike, pošto smo skoro stigli. Dakle, dečko, kažeš da te šalje donja Luisa de Medrano?“

„Kad već treba da budem tvoj gost, zovi me Pedro. Uz tolike titule, kao što su dečko, momak, sramežljivac, glupan i magarac, zaboraviću kako se zovem“, progunđa Isabel.

„Pedro, mislim da si se malo zbunio: nećeš mi biti gost, već podstanar. Kad se pogodimo oko cene, dobićeš čistu prostoriju s neophodnim nameštajem, a tri obroka dnevno imaćeš sa ostalim podstanarima u kuhinji. O tvojoj odeći, ako to želiš, sam ćeš voditi računa. Nađi neku pralju po ceni koju sam dogovoriš, ali da znaš da stanarina to ne podrazumeva. Sve u ovom gradu ima svoju cenu i samo treba da platiš – nigde nije bolje nego u Salamanki. Imaj to na umu pre nego što pređeš prag ovih vrata.“ Pokazao je desno i sjahao.

Niz ulicu gde je počivala i Crkva Svetog Julijana i Svete Vasilise, uzdizala se stara palata, čiji je glavni ulaz ponosno isticao grb porodice Pimentel – štit podeljen na četiri polja, dva s vodoravnim trakama i dva sa školjkama, a oko štita svi mogući ornamenti koji se mogu zamisliti: stari šlem, pokidan zastor i još poneki nedefinisani simbol. Građevina u potpunosti od kamena, iako pomalo oronulog od starosti i promenljivosti sudbine, nedvosmisleno je ukazivala na visoko poreklo vlasnika i starost njegove loze. Kućerina je bila velika gotovo koliko i zgrada gradske uprave. Imala je i kockastu, utvrđenu kulu, a na njoj još jedan stari grb: obeležje Kinjonesovih. Pošto je još kao devojčica osećala naklonost prema pričama o vitezovima, rodoslovima i heraldičkim simbolima,

Isabeli su ovi podaci bili dovoljni da shvati da se iza maske vagabunda Antonija Pimentela krije nešto mnogo više, koliko god se on trudio da to sakrije ispod debelih slojeva prizemne vulgarnosti. Sve vreme je imao kraljevsko držanje, a sad se ispostavilo da je i potomak dve veoma stare loze. Zašto skriva svoja odličja? Možda i on skriva neku mračnu tajnu?

9

Krčma Osam blaženstava

Krčma Osam blaženstava, u Ulici Svetog Isidora koja je izlazila na Azoge Vjeha, svoje cenjeno ime dugovala je grupi prekaljenih kurvi, koje su jednog lepog dana odlučile da se oslobode plemenitog nadzora muškaraca i pokrenu samostalni posao. Njih osam skupilo je dovoljno kapitala da godinu dana izdržavaju celu Salamanku a da nimalo ne umanje imetak. Vrlo spretne u borbi prsa u prsa, isplele su mrežu uticaja u koju su se jednako pecali i sveštenici, i učenjaci, i plemići, i žandarmi, i gradske bitange. Za razliku od drugih svratišta, tu su vladala isključivo njihova pravila, iako nikad nije manjkalo kritičara koji su njihovu slobodu pokušavali da zauzdaju i nametnu ukus svojstven osetljivim čistuncima, pobožnima i preobraćenicima ponovo zašivene alatke.

Glavna je bila majka Gorgonija, čije je monaško držanje skrivalo čeličnog oficira dostojnog štaba Velikog Kapetana.1 Nije skrivala sede vlasi na kratko ošišanoj crnoj kosi, ispod koje su se, na licu izduženom poput zategnutog pergamenta i glatkom od raznoraznih preparata iz javne kuće, caklila dva tamna oka. Postala bi dva paklena bunara čistog Sataninog gneva kad god se neki neopreznik usudi da je ispravlja, da joj odgovara ili jednostavno iskaže drugačije mišljenje povodom bilo koje beznačajne teme. Njena životna maksima – „Biće kako ja kažem, i tačka!“, ukratko je karakterisala njen stav i prema jednakima i podređenima. Ali ako za njen sto sedne neki predstavnik plemenite zveckave vreće i parfimisanih dvorskih rukavica, niko kao ona nije umeo da udovolji, sve dok mu do srži ne isisa sav imetak i životnu snagu i preobrazi ga u evnuha.

S takvim anđelom iz Averna na čelu, niko se u Salamanki nije usuđivao ni da takne osam dama, a nikako te večeri, budući da se majka osećala pomalo neraspoložena. Nije to bilo zbog ženskih problema, njeno telo je odavno prestalo da uživa u mladosti, već zbog teškog mamurluka, posledice ljubavnog čina s izvesnim moćnim gospodinom.

Zbog toga, kada su Antonio Pimentel i njegov elegantni saputnik Pedro Bravo kročili u krčmu, i drvena nebesa plafona najavljivala su oluju ili buru. Bazdila je neprijatna mešavina mirisa vina, znoja i parfema. Opijajuća aroma je natapala sobičak levo od ulaza, gde se prodavao grožđani produkt, manje-više razvodnjen, i gde su se gomilali bokali, drvene posude za merenje od pola litra i cediljke. Sve se lepo videlo iz krčme, čak i cedulje s cenama i mestom porekla: Toro, gusta krv; vino iz Navare paprene cene; i pravo blago iz doline Gvadalkivira, slatko, s aromom voća, koje ublažava ženske tegobe, a muškarce

1 Gonzalo Fernandez od Kordobe (1453–1515). (Prim. lekt.)

pretvara u prijatne momke, što je donekle bilo neophodno pre nego što se popnu u prostoriju na gornjem spratu.

Mesto je upotpunjavala široka sala sa stolovima i klupama raspoređenim tako da dozvole nesmetano kretanje, a koji su svi bili manje-više puni: bele šake studenata i oficira milovale su vrčeve, čaše i bokalčiće, a seljaci grube brade, pozamašnog trbuha i kratkog vrata, slomljeni nakon cele noći bančenja, jutro su provodili u agoniji nad kartama, svojski se trudeći da izgube i ono malo maravedija što su preživeli noć. Većina je jednostavno uživala u veselom društvu krčmarica. U samoći kuhinje, natrpani kraj gvozdenih pećnica, ležali su tiganji, tronožni stalci, sve vrste kotlova, kao i bokali vode, krčazi vina i posude pune hrane, sve spremno da u svakom trenutku zadovolje goste. A zaista su umele da ih iznenade. Na teritoriji Salamanke bio je zabranjen lov, a zabranu uopšte nije bilo preporučljivo kršiti; međutim, u krčmi majke Gorgonije mogle su se okusiti poslastice dostojne trpeze markiza od Santiljane ili samog kralja don Fernanda, a sve je to poticalo od određenih uticajnih mušterija koje su tom valutom plaćale za noći što se ne zaboravljaju.

Tog nedeljnog jutra, prema normama zajedničkim za ovakve ustanove, krčma ne bi trebalo da bude otvorena, pošto je običaj nalagao da se poštuje održavanje nedeljne mise u katedrali. Ali Gorgonija je za leđima imala gomilu sveštenika, kanonika i biskupa, pa i ponekog inkvizitora, te se postarala da svoje poslovanje ne liši tih nekoliko sati dnevnog sledovanja njenoj škrinji. „Ne radim to zbog sebe, sestre, već za vaše dobro. Znate da sav moj trud ide u vašu korist. Kao da ja ne bih više volela da ne moram da se bavim takvim poslovima, već uzvišenijim podvizima!“, imala je običaj da se pravda svojim pobožnijim saradnicama.

Ali tog svetog dana, ni serafimska svita s dobošima i flautama ne bi mogla da je oraspoloži. Ne mogavši da sakrije posledice žestoke terevenke, majka je Isabeli i njenom pratiocu prilazila poput nekog snažnog rasplodnog bika: veoma isturenih grudi, snažnog i još moćnog pogleda, uzdignute brade, stisnutih zuba i sa šakama na struku, dišući živo i ubrzano. Na tako kratkoj razdaljini, Isabel je na tren pomislila kako bi bilo bolje da pobegne odatle, ali joj je Pimentel, navikao i na daleko neuglednija mesta, stisnuo desnu ruku snagom osobe koja je upravo primila bolne udarce rogovima pa joj se razum pomutio.

„Kakva privilegija“, promrmljala je Gorgonija. „Ponovo nam svojim prisustvom čini čast naš stari prijatelj, potomak plemenitih grofova i velike gospode, sin donje Beatriz i... nešto se ne sećam imena vašeg oca, gospodine viteže.“

„A da ga niste možda vi poznavali, moja gospo?“, zlurado se našalio. „Ja ga ne poznajem. Ali zašto se brinuti o takvim sitnicama kada sunce blista u prostoriji s najtraženijim međunožjima u Salamanki.“

Kao da se nalazi pred samom kraljicom donja Huanom, Antonio je skinuo šešir i poklonio se kako bi se odmah umilio toj zveri. Kada je postigao cilj,

poljubio ju je u ruku kao da joj je sin. Gorgonija je prestala da mršti spojene obrve.

„Ostavi se ulagivanja, Pimentele. Dobro se sećam da si mi ostao dužan pedeset maravedija za jarebice i krčag slatkog vina, po koje je došao tvoj sluga Martin.“

Antonio se pravio da je iznenađen.„Zaboga, majko, pa čekam te već nedelju dana da bih se razdužio“, galantno

je koketirao. „Bez sumnje si bila previše zauzeta ljubeći krčag da bi slušala ljubavne komplimente ubogog studenta bez imetka. Kažu mi da si bila veoma zaokupirana vaskrsavajući upokojene alatke dominikanske družine koja je nedavno pristigla.“

Gorgonija se nasmejala. Upravo ju je nazvao pijanicom, ali sa šarmom obešenjaka. Vitez bio obdaren talentom za umiljavanje ženama: mogao je da ih uzdigne u nebo, ali i da ih gurne u jame pakla. Toliko je ličio na svoju majku... Na trenutak je prepoznala donju Beatriz Pimentel u očima njenog sina. Pošto je bila dama na dvoru Izabele od Kastilje, kroz njen krevet su prodefilovala sva najvažnija imena Kastilje, Leona i Aragona. Po nekima, otac bi mu mogao biti i sam admiral Kastilje, drugi su malo tiše očinstvo pripisivali krunisanim glavama, a bilo je i onih koji su mnogo glasnije tipovali na pisara, konjušara ili dovitljivog slugu. Međutim, donja Beatriz je tajnu odnela u manastir jer je morala da se zamonaši na insistiranje njenog oca, grofa od Benaventa, a zaredila se baš u samoj Salamanki. Kada je saznao da je trudna, grof je poravnanje zahtevao od admirala, koji nije oklevao da dami odmah ponudi brak, koji je ona kategorički odbila, ukaljavši čast loze Pimentel mrljom nepotrebnog kopileta. Zato ju je ponositi grof od Benaventa, kad je njen sin prebrodio opasnosti detinjstva i napunio sedam godina, naterao da se za života zakopa, uskrativši joj slobodu u zamenu za to da malog Antonija izdržava s dovoljno sredstava da živi kao bogataš.

A Gorgonija je u Antoniovom beskrajnom plavom pogledu bez ijedne mrlje, ponovo videla njegovu majku i kako njegova plemićka duša želi da u hiljadu parčića slomi oklop raspusnika iza kojeg se krio. On je mogao biti i njen sin jer su i njenom posteljom prošle slične mušterije kad je bila mlada, nebitno što su donji Beatriz prilazili s uglađenim manirima, a njoj bacali po nekoliko novčića u čaršav. Možda zbog te pomisli, ili zato što su gusti oblaci njenog gneva upravo isparili, s naklonošću ga je potapšala po čelu.

„Prava si hulja! Niti ti je oskudan imetak, niti ti je kratka pamet da zaboravljaš.“

„Majko, tvoj sam verni obožavalac. Poznaješ moj život bolje od bilo koga drugog.“

„Šta te u ovako rane sate dovodi kod mene, sine?“„Ovaj mladić je upravo stigao iz leonske Ekstremadure.“ Pokazao je na

Isabel. „Želi da ovde upotpuni svoje studije, ali tolike godine izolacije u Bolonji umanjile su mu muškost, a njegovo poznavanje sveta ograničeno je na požuteli

pergament. Ako dozvolite, želim da okusi vašu kuhinju i da se oproba s devojkom koja bi najbolje mogla da zadovolji njegove strasti... ili barem da ih probudi.“

Gorgonija je bez imalo srama opipala Isabelino međunožje. Devojka je pocrvenela.

„Slabašno mi deluje ovo oružje, Pimentele. Biće teško naterati ovu bednu artiljeriju da opali.“

„Ako je muško, mora skočiti na odbranu! Svoje koplje hitnuće pravo u živu ranu protivnika... ili će ga slomiti u pokušaju.“

„Hajde, devojke!“ Majka snažno pljesnu rukama. „Postavite sto za don Antonija Pimentela i njegovog žgoljavog prijatelja iz Ekstremadure. I neka dođe Marija la Vitorijana da usluži ovog planinskog hrta, da vidimo hoćemo li mu probuditi glad za crvenim mesom jer danas ja častim.“

Isabeli je počelo da zuji u ušima, a strah se pretvorio u znoj dok je slušala opsceno cerekanje Antonija i majke Gorgonije. Igra je počela da joj izmiče iz ruku, a tek što je počela. Brzo je popila gutljaj vina koje su joj poslužili, a potom još jedan, pa još jedan, i tako je zaređala sve dok niz stepenice nije sišla ta neka Marija. Pogledom je prešla preko uzavrelog tela te žene u dobrom pakovanju: Marija la Vitorijana im je prilazila postavivši grudi tako da se u dekolteu prikažu što sugestivnije. Njen izraženi struk, vrat, ruke i zategnuto lice pokazivali su da život prostitutke nije bio tako surov kako ga je Isabel zamišljala.

Prišla je i uhvatila Isabel za ruku. Iz velike daljine, čula je Pimentelov glas kako je bodri. Popela se uz stepenice, uz koje su je vodili vino i Marija, i ušle u čistu, jednostavnu sobicu, pomalo preterano nakićenu, ali udobnu. Krevet s drvenim baldahinom, s kojeg su visile bujne tkanine, uzglavljem i svilenim čaršavima, zatim sanduk prosečnog izgleda, na kome je prilično bogata odeća bila pomalo aljkavo složena, i stolica sa izrezbarenim naslonom sačinjavali su njen devojački miraz, a u prostoriji nije nedostajao ni krčag dobrog vina, dve čaše i lavor s čistom vodom.

Dok je Isabel proučavala sobu, prevrtala je po sećanju stare vojničke priče koje je slušala od pešadinaca i konjanika njenoga oca, tražeći neki dostojanstveni izlaz iz škripca u koji ju je uvukao nametljivac Pimentel. Iskusna u poslu i upoznata sa svim vrstama muške ćudi, kurva joj je dala vremena, produživši unedogled jednostavnu radnju otvaranja prozora kako bi pustila sunčevu svetlost.

U mraku Isabeline prošlosti, dnevna svetlost obasjala je Rodrigu priču, starog štitonoše njenog oca, koga su Mavri tokom rata zarobili prilikom jednog upada preko granadske granice. Sudbina ga je bacila u ćeliju s preobraćenim muslimanima, koji su mu, kako ne bi poludeli u zarobljeništvu, ispričali na hiljade priča iz harema. Od svih njih, jedna joj je naročito ostala u sećanju: neke Mavarke, supruge istaknutih sultanovih plemića, imale su običaj da upražnjavaju specifične igre dok su im muževi bili odsutni.

Kada vrelina telo natopi znojem, jedna od hurija bi tkaninom vezivala oči svoje družbenice. Potom bi joj naredila da se malo-pomalo svuče, polako, znajući da je izbliza posmatraju, pa bi joj obnaženoj pomogla da legne u postelju. „Ne pomeraj se dok ti ne naredim“, govorila bi joj na uvo dok joj prekriva telo nežnim čaršavom od lake svile. Ispod tkanine bi se ocrtale obline, svedočeći o njenoj uzbuđenosti. Dok disanje postaje nervozno i ubrzano, njena drugarica bi pokvasila ruke hladnom vodom i prelazila preko njenih grudi, nežno poput pera. Onda bi je pustila da sama nastavi, sačekala da se njene noge rašire i tad bi vodu zamenila bodežom. Želju bi joj umanjila strahom od smrti dok se hladna i gruba oštrica oružja poigrava mesom, dodiruje po licu, vijuga od vrata do stidnice, tražeći slabu tačku, dok je njoj samoj bilo zabranjeno da učestvuje u ludosti zadovoljstva. Tek kad se oružje zadrži na stomaku i napravi krug oko pupka, hurija bi počela da je ljubi u usta i rukama, koje konačno ničim nisu bile zauzete, dovršavala posao koji je pre bodeža započela njena drugarica, sve dok se ne bi izvila od zadovoljstva. Jednom, dvaput, triput, koliko god je želela, slobodna da zadovolji samo sopstvenu želju, oslobođena obaveze da najpre zadovolji muškarca...

Isabeline misli vratile su se u sobu. Marija la Vitorijana joj se smešila, ohrabrujući je da podeli svoje zamisli, za koje nije mogla ni da pretpostavi da su umnogome drugačije od onih na koje je navikla. Isabel joj je uzvratila osmeh, izvadila maramicu i sklonila odeću s kreveta, spremajući se da je zarobi u mekom i nežnom čaršavu.

„Dođi“, naredila je privlačeći je sebi da bi joj vezala oči.Iznenađena, kurva se izmakla. Njene mušterije nisu imale običaj da se

zadržavaju na igrama, tako da ju je to uzbudilo, ali i izazivalo određene strahove, a naročito kad je Isabel u drveni ram kreveta zabola bodež. Na kraju je ipak pobedila radoznalost pa je krotko dopustila da joj zaveže oči.

Lišena čula vida, osećala je samo milovanje ruku, koje su joj nežnim pokretima dobrog ljubavnika odvezivale tuniku uskih rukava. Na tako kratkom odstojanju, Isabel je mogla da oseti isprekidano disanje blizu svog lica. Vrelina je počela da obuzima i njenu utrobu, pozivajući je da nastavi i dodirne ono zabranjeno... Ponudila je prostitutki malo vina kako bi izjednačile snage. Iz Marijinih poluotvorenih usana prolilo se malo krvi zemlje. Isabel je kliznula jezikom po njenom vratu, ispijajući te rane dok ih nije zalečila. Kada je ustima zapečatila kurvina, disanje se pretvorilo u požudno stenjanje. Otvorile su se vratnice pakla beskrajnih mogućnosti, a ona se ni tren nije dvoumila da li da se preda Satani samo da niko ne bi otkrio da je žena. Prebrodiće i ovo iskušenje, kao što je prebrodila i strah i samoću.

„Polako se skini za mene“, šapnu joj na uvo, ljubeći joj lice i milujući je po potiljku.

10

Ono što Bolonja ne dâ...

Duboko je udahnula pre nego što je prešla prag novog života. Pred njenim očima stajala je kapija koja vodi u dvorište Viših škola – Kerber salamantinskog znanja, pretorijanska straža sveta muškaraca, kroz koju se gotovo nijedna žena nije probila da uživa u studijama na univerzitetu. A tu je stajala ona, ukrućena poput koca: Isabel de Vargas u koži Pedra Brava, bačiljera iz Ekstremadure, koji je tek došao sa svršenih osnovnih studija, ni manje ni više, nego u Bolonji. Pokušala je da se smiri i obuzda beskonačne kontradiktorne misli koje su joj igrale u glavi: kad bi otkrili njenu prevaru, sigurno bi završila u zatvoru, ili u nekom manastiru. Ipak, ako uspe da održi prevaru, moći će da izbegne sudbinu koju joj je otac iskovao na ognju slepe ambicije.

Zahvaljujući Katalininim uputstvima, naučila je da razlikuje ko kojoj školi pripada po lenti – vunenoj traci preko grudi, čiji su krajevi slobodno padali preko leđa – koju su svi nosili preko obavezne crne odežde. Ako je braon, student je išao u Školu Svetog Bartolomea; a ako je ljubičasta, pohađao je Kuenku. Obe su na nedra privijale i plemiće i građanstvo, ali samo ako mogu da dokažu čisto poreklo od starih hrišćana, bez jevrejskih, mavarskih i jeretičkih predaka.

Niko od novih učenika nije mogao ostati van domašaja zatvorenog univerzitetskog uređenja. Kako bi sebi obezbedili sigurnost, studenti su se po poreklu udruživali u bratstva, koje su najviše ličila na razbojničke družine. Članovi bratstava nazivali su se plaštaši, a većina novajlija ulazila okupljala se prema geografskom poreklu, što su nazivali nacijom. Bratstva Galicije, Ekstremadure, Manče, Aragona, Andaluzije, Biskaje ili Kamposa služila su kao službe za prihvatanje i upućivanje novajlija u običaje, ali i za nametanje rivalstva i stalne kavge između univerzitetskih ogranaka. Oni bi obično boravili u gostionicama ili privatnim učeničkim domovima, koje su vodili klerici ili zreli bačiljeri, za koje se pouzdano znalo da su samci, a koji su zarađivali dobre pare u zamenu za večito neukusnu hranu i nikada udoban ležaj; barem je tako tvrdila Katalina, koja je studentski svet poznavala mnogo bolje od Isabel.

Stupanj niže od plemenitih i bogatih učenika nalazili su se mladići bez imetka, ali veoma željni bilo kakve titule koja bi im omogućila da se bar malo popnu uz lestvice društvenog ugleda, kojima su jedino i mogli da pobegnu od večitog siromaštva. Obično su radili za dobrostojeće učenike kao paževi ili sluge. Neki su svoje školovanje otplaćivali prepisujući knjige za druge. Bilo je i onih koji su držali privatne časove, a naročito iz latinskog, jedini jezik na kojem se predavalo na Univerzitetu u Salamanki. Na samom dnu, šćućureni u kloakama univerzitetske hijerarhije, nalazila se jedinstvena papazjanija

prepredenjaka i beskućnika – takozvanih supadžija jer se smatralo da žive samo od retke manastirske supe koja se delila kao milostinja. Snalazili su se zahvaljujući svojoj oštroumnosti i milostinji sugrađana, a zarađivali su poneki novčić pružajući određene usluge koje se uglavnom nisu mogle nazvati legalnim.

Kako bi svima, bez ikakve diskriminacije, pomogle da prebrode te godine daleko od porodičnog okrilja i ljubavi, razvratne krčmarice, sluškinje lakog morala, i iskusne majstorice zanata iz javnih kuća i neugledne uličarke, neštedimice su im raspaljivale strasti. Premda su i sami učenici, pušteni s lanca, voleli da iskušavaju religiozne pridošlice, a odvažno i besramno, spopadali su čak i mlade devojke koje su se spremale da se zamonaše. Zanimljivo, one takve sladostrasnike, koji su bez stida tražili njihove nežnosti, ne bi uvek i odbile, na zaprepašćenje tradicionalnog morala. Svi su se u Salamanki osećali posebno, kao naslednici talenata generacija učitelja i mudraca, blagosloveni privilegijama pripadnosti prestižnom univerzitetu, kao što su u to vreme bili i Bolonja, Oksford, Kembridž ili francuska Sorbona. Uprkos rivalstvu s Alkalom na Enaresu, donja Izabela od Kastilje, njegova najveća pokroviteljka, obezbedila mu je prednost u odnosu na ostale budući da je upravljanje svojim kraljevinama najviše poveravala baš ljudima koji su dokaz o svojoj darovitosti stekli u Salamanki.

Zahvaljujući Luisi, već je znala sve o načinu rada univerziteta. Znala je kako su organizovana predavanja i studijski stepeni: bačiljer – diplomac, licencijat i doktor. Takođe, već je znala koji predavači imaju najveći uticaj, a naročito ako je njihova loza već generacijama bila na nekoj katedri, pošto nije bilo neuobičajeno da stari profesori udese da njihovo mesto nasledi sin ili zet, niti da neki dobar kum kumčetu utre put do visoke stolice, sa svim pratećim akademskim privilegijama.

Njenu najveću pažnju privukao je običaj da se studentima dodeljuje velika uloga u svim univerzitetskim događajima. Predstavnici studenata učestvovali su u simpozijumima i savetovali rektora kada bi donosio važne odluke. Bilo je opštepoznato da primaju i mito jer su mogli da pohvale kandidata za bačiljera, licencijata ili doktora, davali su mišljenje i pri svakom izboru novog predavača, a pritom se nisu libili da se pridruže besramnicima koji su licencijate i doktore koristili kako bi se samopozvali na neki banket, niti podbadanja bikova ili kavge s mačem i pesnicama.

Budući da je sve to već znala, na korak od ostvarenja svog sna, nije mogla da potisne strah koji ju je obuzeo. Stisla je na grudi kožnu fasciklu, pravilno povezanu vrpcom na šavovima, u kojoj je ponela sve što je neophodno da hvata beleške na predavanjima. Snažno je uzdahnula, opet na ivici da se pokaje. Nikada do tada nije osetila toliku potrebu da pobegne i sakrije se negde pod zemlju. Njen strah je stidljivo ustuknuo dva koraka, ali sudbina joj je opet na put postavila prepreku zvanu Pimentel, čvrstu stenu u koju je udarila leđima.

„Hajde, zakasnićemo“, progunđa on i gurnu je napred, nimalo nežno.

Tako je, nemilosrdno ugurana, prešla granicu dva sveta i, spotaknuvši se, našla u pravougaonom dvorištu Viših škola. Uzbuđena, pogledom je prešla do tada zabranjenim univerzumom: na istoku, Više škole; na severu, Studentska bolnica i Niže škole. Isabel se kolebala ne znajući kuda da krene. Osmotrila je krajičkom oka kako Antonio već razgovara s petoricom mladića, od kojih su svi bili klerici osim jednog plaštaša, u koje su se svrstavali i njih dvoje. Samo što je njen drugar Antonio potpuno obešenjački zadenuo mač za pojas, dok je plaštaš nosio podugačak bodež, vidljiv na levom boku. Izuzev duhovno nastrojenih klerika, u toj vrevi studenata su skoro svi nosili oružje, i to tako da bude veoma uočljivo, uprkos tome što su tako kršili veoma strogi univerzitetski zakon i rizikovali da zarade mnogo više od strogog ukora direktora škole Hosea del Palasija, najviše vlasti na univerzitetu posle rektora.

Ćaskali su o poslednjim novostima u vezi sa ubistvom fra Bartolomea, predavača astronomije, a opaske su na momente postajale okrutne i neukusne. Ismevali su njegova telesna iskušenja i poznatu naklonost ka tom zadovoljstvu. Gradom su kružile svakakve glasine o njegovoj smrti: neki su smatrali da je to bila posledica intriga iz spavaće sobe; drugi da je bio slučajna žrtva krađe; a poneki su podrugljivo razmatrali mogućnost da je astronom lično želeo da upozna planete koje je toliko godina proučavao, pa je njegova smrt, u stvari, astralno iskustvo jer je konjunkcija Marsa i Venere, inače uvek opasna, u njegovom slučaju pokazala vrlo smrtonosno lice. A bilo je i onih koji su nemilosrdno džarali po najgrešnijoj fratrovoj rani, na veliko uživanje okolnih slušalaca.

„A šta za to vreme radi direktor škole?“, zapitao se naglas jedan od učenika u rizi. „Još nije pronašao ubicu fra Bartolomea! Šta čeka? Da ubiju još jednog fratra?“

Oni oko njega iskazali su neraspoloženje svim mogućim uvredama i pokudama na račun doktora Del Palasija, kao da je on kriv za sva zla na svetu. Samo je Antonio donekle pokušao da ga odbrani, premda ga je ubrzo dočekalo negodovanje besnog čopora. Zainteresovana raspravom, Isabel im priđe, koprcajući se u plitkoj vodi njihovih ekstravagantnih hipoteza, a ipak smelo plivajući u njima. Onda iznenada svi zaćutaše, a samo ona nastavi da priča. Bez ikakvog upozorenja, neka ručerda joj se spusti na desno rame. Devojka se besno okrenu da se suoči s prostakom koji ju je tako drsko prekinuo.

„Kako se usuđujete?“, zahtevala je odgovor, odmeravajući od glave do pete pojavu pozamašnog struka, čiji papak je i dalje počivao na njenom ramenu, ne primećujući da su ga svi gledali sa strahopoštovanjem i poniznošću.

„A vi ste?“, upita je on ozbiljnim glasom.„Pedro Bravo, bačiljer umetnosti i medicine“, odgovorila je odlučno i

ponosno. „A vaša uvažena milost je?“Njene reči izazvale su provalu smeha svih studenata.„Opa, kakva uglađenost u obraćanju!“, podsmehnu se debeljko. „Ni

mavarska kraljica lično ne bi tako slatkorečivo zatražila vitezu da joj se

predstavi. Proceni sam moje vrline, derane, bar ovo malo što mi je majka ostavila pre nego što je pobegla s ljubavnikom“, podsticao ju je, okrenuvši se postrance kako bi pokazao svoju i više nego korpulentnu anatomiju. „Ako želiš da znaš moje ime, zovem se Laurentino Fresno.“

„Štrojaču, hajde, nemoj da zaostaješ!“, dozivao ga je neko s drugog kraja dvorišta.

„Idem!“, još jače zabrunda Fresno pozdravljajući se sa svima.„Štrojač? Kakav je to nadimak?“, zapita devojka Pimentela.„Hoćeš da ti objasnim?“, podsmevao joj se. „Hajde, kasnimo, a ovi

besposličari mogu do sutra da prevrću pošalice i ispovesti. Bog s vama, prijatelji“, pozdravio ih je jednim pokretom.

„Šta ćemo sad da radimo?“, kolebala se Isabel.„A da možda odemo na predavanje, idiote?“, nasmeja se Antonio grabeći

brzo ispred nje.Pimentel nije obraćao ni najmanje pažnju na nju, tako da se odlučila da njega

i družinu prati na izvesnoj razdaljini sve dok nije prošla kapiju sa segmentiranim lukom, koja je razdvajala fasadu predvorja od klaustra Viših škola. Trudila se da ne izgubi Antonija, ali put joj je preprečila grupica od devet radnika, koji su s naporom prenosili neki građevinski materijal.

„Kad ćete više završiti proširenje kapele, đavoli, blokirali ste nam biblioteku. Manje se molite, a više radite“, gunđao je neki plaštaš oronulog izgleda i velike stomačine.

Iz zanatlija su pokuljali prostakluci i nekoliko vrlo jasnih gestova upućenih njegovoj pozamašnoj zadnjici, koje su posmatrači dočekali s divljačkim cerekanjem, ponevši Isabel sa sobom u unutrašnjost klaustra, ka zapadnom brodu.

To ju je omelo dovoljno da Pimentela proguta more studenata koji su se mimoilazili pri dolasku i odlasku, i da ga izgubi iz vida. Neki su išli polako, neki užurbano, a većina je s dosadom čekala da u pola osam počne novi studentski dan, odnosno glasni udarac zvona univerzitetskog sata koji je upravo odzvonio.

„Jesi li ikad video veći izum od ovoga?“, upita je iznenada neki student koji je opazio njen iznenađeni izraz lica.

Zapanjena, Isabel je odmahnula glavom. Mladić je stao pored nje i počeo da joj pokazuje svaki deo sata, ponos i diku univerziteta. Po njegovom objašnjenju, iznedrila ga je ruka fra Fransiska iz Salamanke, a figure su naslikali Anton de San Migel i Injigo de Salsedo. Imao je samo jedno zvono, ali ogromnih dimenzija, crnca koji je označavao sate, i dva ovna koji su pokazivali polovinu sata ustremljujući se jedan na drugog, kao u tom trenutku. Iznad tela sata stajala je prelepa slika Device Marije, a pod njenim nogama su joj se divile figure tri mudraca i dva anđela, koji bi se svakog dana, tačno u osam ujutru, poklonili pred Bogorodicom. Kako ne bi nedostajao i magičan detalj, mesec je rastao i opadao imitirajući svoj put na nebu.

„A sad na čas, ionako se nijedna figura neće pomeriti narednih pola sata“, našalio se njen improvizovani vodič, a onda ispario.

Sve usamljenija, dozvolila je sebi nekoliko trenutaka kako bi zapamtila detalje okruženja koje će biti njen novi dom, ali i da pogledom potraži Pimentelovu plavu kosu. On je stasom odskakao u gomili užurbanih studenata i brzo ga je spazila kako ulazi u jednu od učionica.

Više škole bile su raspoređene oko prostranog kvadratnog klaustra, iz kojeg su se pružala četiri broda različite širine, mada su svi, osim istočnog, bili otprilike iste visine. Sa unutrašnjim dvorištem povezivali su ih lukovi. U centru je dominirao bunar jednostavnog oblika, na kojem je par golubova kljuckao između kamenja i trljao kljunove. Krenula je istočnim brodom, jedinim sa samo jednim spratom, koji su krasili višebojni drveni paneli – zeleni, crni, beli i crveni – u mavarskom stilu, kao i gipsani reljefni ornamenti na frizu, uglavnom osmokrake i šestokrake zvezde.

S njene leve strane, vrata učionice se upravo zatvoriše. Opšta medicina, pisalo je pored vrata. Iznad njih se nalazio natpis koji je lako razumela zahvaljujući časovima latinskog njenih tutora u Altobaru. Glasio je ovako: Medicinae Servatrici. Corpora ut animae inhabitent suavius, et vita tot periculis obnoxia constet, senatus consuluit Philosophia et Astronomiae.

Neki čovek grubih manira bezobrazno ju je uhvatio s leđa. Uistinu, univerzitetski maniri zaista su bili na vrlo niskom stupnju...

„Vi plaštaši se grčevito hvatate za bilo kakav izgovor samo da ne bi prisustvovali predavanjima!“, prodra se, prskajući je pljuvačkom po licu sa svakom izgovorenom reči.

„Samo sam prevodio natpis u kamenu“, promrmlja zastrašena Isabel.„O telu i duši stara se medicina, spasava od opasnosti, bla, bla, bla, a u

nedoumici, učena gospoda pribegava filozofiji i astronomiji“, ponosno je preveo taj tip s licem celim u bubuljicama i s očima koje su sevale od gneva. Odmah je pomislila da to mora biti nastojnik.

„Pa nije baš tako“, bojažljivo mu se usprotivi.„Da li se ti to usuđuješ da me ispravljaš?“, zabrunda.„Ne, gospodine.“„Ime i studije!“„Bačiljer Pedro Bravo, medicina.“„Ulazi već jednom! Glavni predavač će još malo pa da počne!“ Neljubazno

joj otvori vrata.Snažan udarac vratima, koja je nastojnik zalupio za njom, doveo je Isabel u

sam centar pažnje cele učionice, što nikako nije želela. Odmah je pocrvenela. Ponovo je stisla kožnu fasciklu kao štit od strahova kada je profesor naglo prekinuo svoj rad i hladno joj naznačio da pronađe mesto, sedne i da prestane da ometa. Sešće, ali gde? Progutala je pljuvačku. Tišina je mogla da se seče nožem dok je pogledom bezuspešno tražila bilo kakvu prazninu među prepunim paralelnim redovima klupa u središtu učionice. Neki su već raširili papire i

izvadili mastionice i pera, drugi su otvorili knjige, ali baš svi su je probadali pogledom. Na zidu naspram klupa uzdizao se pijedestal na koji su vodila dva drvena stepenika. Na njemu se uzdizala izrezbarena katedra krunisana predikaonicom, koja je profesora pretvarala u sveca na postolju. Baš kraj nje je bilo prazno mesto. Krenula je ka njemu. Odmah se razleže smeh novih kolega. Pimentel je naglo zgrabi za ruku i posadi je da sedne pored njega.

„Gde ćeš, idiote? Nisi valjda hteo da sedneš na mesto doktora Alonsa de la Pare?“, tiho je progunđao pokazujući na predavača.

„Žao mi je.“„Samo umukni!“, naredi joj Pimentel.Isabeli je došlo da zaplače. Pognute glave, odrešila je fasciklu, izvukla

nekoliko listova papira, postavila mastionicu, umočila pero i nije se usudila da podigne pogled sve dok se čas nije završio. Zapamtila je samo da je profesor govorio o tome kako se neki čuveni Persijanac, koji se zvao Avicena, često nije slagao s nekim Grkom Galenom kad je reč o tkivima, kostima, bolestima, groznicama i lekovima, odnosno u svemu što je pomenuo. Kako bi na kraju još više zapleo klupko koje se potpuno umrsilo u Isabelinoj glavi, odnekud se u to laktanje Galena i Avicene umešao i nekakav musliman Averoes, prema kome je njihov profesor osećao izuzetno divljenje i o kome je govorio s gotovo pobožnim poštovanjem. Averoes, Galen, Avicena... Ko su uopšte ti ljudi?

Potom su usledile debate i objašnjenja. Volela bi kad bi joj neko učinio milost, malo zastao i ponovo joj objasnio sve od početka: ta imena, njihova dela i čudne termine, koje je zabeležila na papiru malim, preciznim slovima, potpuno drugačijim od Pimentelovih brzih i širokih karaktera, čije je beleške krišom prepisivala kako ne bi probudila dodatne sumnje svojim neznanjem.

Po završetku časa, poželela je da se pridruži nekom razgovoru u svojoj blizini, ali je, na veliko razočaranje, otkrila da ne ume da razlikuje kiseljak od ugasa, niti metiljku od cimeta. Te reči su više ličile na sočne psovke nego na medicinske termine. Tek kada su u jednoj Pimentelovoj dugačkoj propovedi, koju je držao kolegi, iskrsli med i morač, Isabel je shvatila da govore o lekovitim biljkama. Ohrabrena ovim otkrićem, drznula se da se uključi u debatu kada je plaštaš s bodežom, s kojim su se ranije sreli u dvorištu, predložio da se za eliminisanje gasova upotrebi rutvica, što je privuklo pažnju obližnjeg klerika, koji se primakao i zatražio još podataka.

„Problem kod rutvice, gospodine“, prekinu ih ona, „jeste kiselost. U mojim krajevima uzimamo celer, koji je mnogo bolji za te svrhe, a i prijatniji za konzumiranje. Osim toga, omogućuje i lakše mokrenje.“

Pimentel je iznervirano probode pogledom. Kako se taj musavac usuđuje da upada u privatan razgovor? A pogotovo neko kao Pedro Bravo, čije je beleške krišom pogledao nekoliko puta. Primetio je da nije razumeo ni jednu jedinu reč predavanja, već je samo iznova i iznova zapisivao opštepoznata imena velikih učitelja grčke i arapske medicine, i tek poneki podatak bez ikakve važnosti.

Kako je samo drzak taj deran... Podrugljivo raspoložen, prodorno ju je pogledao i upitao za poreklo njenog znanja.

„Da možda to nisi pročitao u Dioskoridovim spisima? Ili si možda patio od nadimanja?“

Isabel pocrvene.„Pretpostavljam da ti imaš mnogo više iskustva u toj veštini pošto već

preispituješ moje znanje“, odgovorila mu je braneći se.„Izgleda da te Bolonjac baš dobro poznaje, Pimentele“, našalio se klerik

vrativši se svojim beleškama.Bistre Antoniove oči ispunile su se gustim oblacima, a vilice stegle kako bi

obuzdao misli pre nego što se pretvore u reči. Nastojnik je najavio novog profesora, a posle svršetka drugog časa odmah je počeo i treći, na kojem će se govoriti o Hipokratu, s kojim će se jutarnja predavanja završiti. Osvetoljubivo raspoložen, Pimentel je levu ruku prilepio na papire kako bi nevaspitanog druga sprečio da prepisuje od njega. Ako želi da uči, neka se vrati u Bolonju.

Desetak uzdaha, povremena prigušena negodovanja, nelagodno meškoljenje i nežno gurkanje laktom u rebra ponovo su odobrovoljili Antonija. Detinjasto lice Pedra Brava, i način na koji ga je gledao – kao da su ga upravo izvukli iz stada da ga žrtvuju – smekšali su mu srce. Pimentel je progunđao nešto sebi u bradu i sklonio ruku da bi Bravo mogao da prepisuje, čak je malo i zaokrenuo beleške da bi mu bilo lakše da vidi.

„Hvala ti.“„Nema na čemu“, promrmlja Antonio.Kada je prošlo jedanaest, završili su se i jutarnji časovi koji su za Isabel

predstavljali čitavu večnost. Svi su krenuli iz učionice. Njena užurbanost da što pre nestane odatle izazvala je zastoj na vratima, što je dovelo do male prepirke, a onda i do nekoliko udaraca. Na kraju je neko isukao i mač, ali sve se završilo običnim razmetanjem, čime je mačevalac postigao samo to da se izlazak dodatno oduži.

Jarka sunčeva svetlost u dvorištu – prozori u učionici propuštali su dovoljno svetlosti, ali su je ipak prigušavali – nagnala je Pimentela da zatvori oči. Prethodne noći nije se dovoljno odmorio. Kao ni preksinoć, ni noć pre te. Sveukupno, skoro četiri dana bez pravog spavanja. Pošto mu se pomalo vrtelo u glavi, potražio je oslonac na zidu kraj vrata. To prokleto sunce... Da kod kuće nije zaboravio kapu, sad bi njome mogao malo da se zaštiti. Jedan za drugim, njegovi drugovi su se veselo pozdravili, spremni da napune stomake i da se odmore, pošto su u jedan po podne ponovo počinjali časovi, a već su dobili preveliku porciju predavanja.

Kada klaustar utihnu, Antonio otvori oči. Kraj njega je ostao samo bačiljer Pedro Bravo, koji ga je gledao sa iskrenom bratskom zabrinutošću.

„Jesi li dobro?“Pimentel klimnu glavom. Barem je nekoga bilo briga za njega.

„Ne izgleda mi da si dobro. Dođi, osloni se na mene“, ponudila mu je svoju desnu ruku.

Iznenađen, Antonio zatrepta. Od smrti njegovog starog tutora, pre pet godina, niko sem direktora škole nije se zanimao za njega, a kamoli za njegovo zdravlje, osim kad je nekome trebalo društvo za kavge i terevenke. Zbunjen, odbio je njenu ljubaznu ponudu. Isabel je uskladila korak s Pimentelovim, čuvajući mu stranu i štiteći ga da se ne zanese, pa je bio primoran da joj se izvini zbog ponašanja na času.

Na putu do njegove kuće, gde su ih očekivali na ručku, Antonio je iskoristio priliku da izvuče još ponešto o Pedru Bravu. Sve je nedvosmisleno vodilo zaključku da se taj momak razume u medicinu koliko i on u klesanje kamena. Međutim, Pedro nije oklevao da prizna neznanje, kao ni da pohvali znanje svoga druga i njegovo majstorstvo u jutrošnjim debatama, tokom kojih je nekoliko puta ispravio i profesore, pobeđujući ih u verbalnom nadmetanju. Činilo se da mu se Pedro Bravo iskreno divi, bez namere da iz toga izvuče neku korist. Tokom te šetnje su se neprimetno srušile barijere kojima se Pimentel dugo branio. Kada su stigli do Antoniove rezidencije, opet mu je privukla pažnju.

„Mogu li da naredim da ti naprave supu s knedlama?“, predložila je, i dalje zabrinuta.

Pimentel se osmehnuo, ovog puta od srca. Pridržao je vrata svoje kuće i propustio devojku da uđe. Iz kuhinje je dopirao blagi miris paprikaša s mesom.

„Vidi, vidi, izgleda da si ipak čitao Averoesa. To je lek iz njegove Rasprave o osnovama medicine.“

Isabel se nasmejala.„Averoes? Ne, druškane! To je najbolji narodni lek da se povrati snaga, a za

njega znaju čak i svinjari jer najbolje deluje upravo na svinje.“Dugo je Antoniov smeh odjekivao u atrijumu na ulazu. Sada se ipak oslonio

o njeno levo rame. Taj bliski kontakt odmah je uspostavio vezu pravog drugarstva; ne pritvornog ili pod prisilom okolnosti, već istinskog prijateljstva. Sve više mu se dopadao bačiljer Pedro Bravo. Da li zbog toga, ili zato što ga je razlika u godinama i znanju prirodno stavljala u položaj Pedrovog mentora i zaštitnika, ponudio joj je da podele literaturu.

„Moja biblioteka ti od danas stoji na raspolaganju. Možeš da ulaziš i izlaziš iz nje kad god hoćeš, momče. U njoj ćeš naći sve velike učitelje: Averoesa, Avicenu, Hipokrata, Dioskorida, Aristotela i Galena, uz još neke manje traktate, na primer učitelja Arnalda de Viljanove ili Magatenija.“

Isabel se namrštila.„Maga... šta?“Pimentel je blagonaklono potapša po leđima, pozivajući je da uđe u

trpezariju. Svi ostali gosti već su ih čekali da počnu sa ručkom. Na stolu su stajala dva bokala s vinom, hleb, poslužavnik s voćem i tanjiri spremni da prihvate paprikaš, koji je poslužila supruga njegovog ličnog sluge Martina.

„Mislio sam na Galenove Metode, koje je u jednu knjigu prikupio veliki Konstantin Afrički“, razjasnio joj je i seo na čelo.

„Ah, da, Konstantin, naravno! Kako da ne!“, uzviknu Isabel, izbegavajući upitan pogled svog prijatelja.

„Naravno, Konstantin“, ponovi on i odgrize parče hleba koji tek što je izvađen iz pećnice.

„Da, da... to sam i rekao“, ponovi i ona i uze kašiku, spremna da je uroni u supu s mesom.

„Ma daj, molim te, pa ti uopšte ne znaš o kome se radi“, podsmevao se Antonio dok joj je sipao vina. Isabel se ugrizla za usnu, zadržavajući smeh s teškim mukama. Osećala se prijatno s tim muškarcem, uprkos njegovom okrutnom smislu za humor i neotesanim manirima hulje. Podbočila se na sto ispred jela koje se prijatno pušilo.

„Pretpostavljam da je neki sveti otac rimske crkve“, odvalila je. „Ne očekuješ valjda da znam sve ljude koji se tako zovu.“

„Bilo bi dovoljno da znaš za ovog. On je jedan od najboljih lekara medicinske škole u Salernu. Salernitanci. Znaš, Salerno, u Italiji. To je odmah kraj Bolonje, zar ne?“

Isabel brzo zagrize komad mesa i poče da žvaće.„Pametnjakoviću“, procedila je, iako ne dovoljno tiho da promakne

istančanom sluhu njenog prijatelja.„Tupoglavče“, odgovori joj Antonio.Ostali za stolom su zainteresovano pratili duel, koristeći priliku da se posluže

po još jednim tanjirom paprikaša. Popivši pola bokala jakog vina, oslobodila se pa je čak i hleb počela da umače u njega, kao što su u Altobaru imali običaj da rade vojnici u službi njenog oca. Ohrabrena, nastavila je da se duri sve dok nije pojela poslednji zalogaj. Pimentel je do tada već ispratio njihovo društvo jer se ručak završio.

Udobno ispružen na stolici, ljubopitljivo je posmatrao Pedra Brava. Svojim teturanjem je jasno stavljao do znanja da nije bi iskusan ni s vinom. Saosećajno se osmehnuo i ustao kako bi mu pomogao da se osovi na noge, što nije bilo nimalo lako jer je Bahus baš pohotno navalio na mladića. Ipak, nekako je izneo njegovu nimalo upečatljivu težinu do sobe koju mu je pre nekoliko dana iznajmio. Naslonivši se na vrata, Isabel nije propustila priliku da nastavi raspravu. Antonio je blago udari kažiprstom po nosu, kao da se radi o nekom detetu.

„Lezi i prespavaj mamurluk, momče. Odmori se dobro, jer kad se večeras vratim, počećemo da radimo na tom tamo nekom o zna kom Konstantinu i njegovom dobrom drugaru Galenu. Ne želim da ostali pomisle kako se družim s neopevanim magarcem kao što si ti. Moram i ja da pazim na ugled, znaš.“ Otišao je uz široki osmeh.

11

Regent Kastilje

Dva meseca nakon što je rektor Maldonado primio vest o njegovom dolasku, inkvizitor fra Huan Ruiz del Monte stigao je u Salamanku, koju je već dobro poznavao jer je baš u njoj studirao teologiju. Beše to 1474. godine, a grad je tad potresao rat između tabora Svetog Tome i San Benita. Bila je to razmirica koja je počela krvnom osvetom i s vremenom se pretvorila u pravi rat. Naime, Pedra i Luisa Enrikeza od Sevilje i Monroja, sinove gospode iz Viljalbe de los Ljanosa, ubili su Gomez i Alfonso Manzano dok su se loptali, a onda su pobegli u Portugaliju. Majka pokojnika, donja Marija Monroj, uz izgovor da u pratnji telohranitelja odlazi kako bi zaštitila svoj život, lično je potražila braću Manzano i ubila ih u Vizeu. Na povratku u Salamanku, bacila je glave ubica na grobove svojih sinova u Crkvi Svetog Tome. Decenijama su se Manzanovi i njihovi rođaci, parohijani San Benita, sukobljavali s parohijanima Svetog Tome u borbi bez predaha, posejavši na hiljade poprišta smrti u Salamanki, koju više nije bilo moguće umiriti. A onda je na scenu stupio fra Huan de Sagun, čija su čuda, lični primer i mudre reči primirili zavadu dve plemićke porodice.

Ruiz del Monte ga je lično upoznao dok je studirao teologiju na Višim školama. Kao i svi dobri hrišćani, iskreno je žalio zbog njegove smrti 1479. godine i danima se molio za njegovu dušu pošto ga je neko otrovao. Sa odlaskom ovog istinskog sveca, Salamantincima je došao i konačni mir, koji su se okrenuli univerzitetu jer su se za njega zainteresovali katolički kraljevi.

Fra Huanu je to putovanje u prošlost donosilo previše sete. Tada beše mladić u punoj snazi, a sad starac prekaljen u surovim životom. Mašta često izvitoperi stvarnost ulepšavajući sećanje, a Ruiza del Monta ništa, čak ni njegova setna nostalgija za prošlim vremenima, neće omesti u njegovoj misije koju će mu poveriti Sisneros.

Kada je na mazgi projahao kroz Aljende la Puente na levoj obali Tormesa, pred njim se uzdigla jedna nova Salamanka. Iza jakih gradskih zidina, grad je pucao od života, umnogome drugačiji nego u njegovom sećanju. Na Selestinskoj steni, gde se doskora uzdizao moćni alkazar, više nije bilo ni zidova jer je Enrike IV, brat kraljice donja Izabele, nedavno naredio da ga sravne sa zemljom. Za njega je on bio najobičniji bestidnik, koga su nebesa kaznila užasnom smrću koja je izjela njegovu pokvarenu dušu i zauvek je osudila na pakao grešnika.

Prešavši most, skrenuo je desno da bi u grad ušao kroz Kapiju San Pabla, odakle će širokom popločanom ulicom lakše doći do Manastira San Estebana, sedište dominikanaca u Salamanki, gde je trebalo i da odsedne. Tamo je najpre ukazao poštovanje prioru fra Domingu Pizaru, izvinjavajući se odmah zbog žurbe koja će ga sprečiti da prisustvuje obaveznim molitvama, jer je, kako su ga

obavestili, kardinal Sisneros već obavešten o njegovom dolasku i očekuje ga u biskupskoj palati.

Nije želeo da ga kardinal čeka, niti da troši dragoceno vreme kormila Kastilje, tako da je ubrzo ponovo uzjahao mazgu. Usput je prošao pored gradilišta nove katedrale, koju su dizali odmah pored stare. Radoznalost ga je podstakla da malo skrene i u sporedne ulice i obiđe i dvorište Viših škola, srce univerziteta, gde su studenti kao reke tekli u oba smera, dolazeći i odlazeći u beskonačnom nizu. Nije mogao da se ne osmehne kada je shvatio da u sećanju na to doba mladosti, potrošenu na sitne brige koje sada more i ove mladiće, prijatni trenuci umnogome brojčano nadmašuju neprijatne.

Međutim, čoveku kakav je on nije bilo dozvoljeno da se odmara. Jednim snažnim trzajem naterao je životinju da se vrati na trg Azoge Vjeho i nastavio do svog odredišta. Tek što je prošao ulazni atrijum, jedan od slugu biskupa Salamanke požurio je da prihvati mazgu, a drugi ga odmah poveo kardinalu.

Koraci fra Ruiza del Monta snažno su odzvanjali drvenim podom biskupske palate u Salamanki. Nije smeo da dopusti da opet zakasni, ni jednu jedinu grešku. Sisneros, kardinal i regent Kastilje, najuticajniji čovek u kraljevstvu posle smrti flamanskog princa Filipa Lepog, nestrpljivo ga je čekao. Pre dva meseca obavestio ga je da želi da ga imenuje za kraljevskog revizora univerziteta, a sada je došao trenutak da mu kaže šta konkretno očekuje od starog inkvizitora.

Za tren oka, Ruiz del Monte popeo se do vrata odaje, gde je regent odseo u tajnosti. Toliko duboko je udahnuo da su mu se pluća gotovo rasprsla, isprsio se i dva puta pokucao na drvena vrata. S druge strane su prišli užurbani koraci. Ključ je otvorio utvrdu opreza i tajanstvenosti i provirila je seda glava čoveka u srednjim godinama. Bio je to jedan od kardinalovih sekretara, inače, kardinalov rođak.

„Fra Fransisko vas očekuje“, ukorio ga je čim ga je ugledao. „Kasnite, mnogo kasnite. Imajte na umu da je današnji dan bio vrlo problematičan pa ga nemojte previše uznemiravati“, promrmljao je dok mu je, živahno odskočivši, oslobađao prolaz.

Dostojanstvena prostrana sala, koja je služila kao Sisnerosovo boravište, bila je u izvesnom neredu i užurbanosti, što nije neobično za kabinete ljudi koji iz takvih prostorija rukovode čitavim kraljevstvom. Na jednostavnom stolu od punog drveta, osim gomile papira, nalazila su se i dva obimna toma koja su skrivala kardinalovo lice. Kraj njih se nalazila poprilična hrpa dokumenata koji su čekali na potpisivanje, a mladi sveštenik kraj njega mu je hitro dodavao svitak po svitak, brzo sklanjajući u stranu potpisane.

„Lakše malo, mladiću, ili ću zamrljati potpise pa će plemići imati još jedan razlog da me mrze“, našalio se s mladićem Sisneros.

„Da vas mrze? Ko se to usuđuje da vas mrzi?“, upitao je Ruiz del Monte obznanjujući svoje prisustvo.

Regent se nasmeši.

„Povuci se, brate, nastavićemo s ovim kasnije. Ostavite nas nasamo“, naredio je i svom rođaku. „Priđi, prijatelju moj“, pozvao ga je bliže, „hajdemo do prozora. Zidovi su prepuni ušiju, a najviše ih je na vratima, jer svi koji žude za propašću naših kraljevstava vrebaju svaku moju grešku i priliku da se poput lovačkih pasa bace na ove jadne stare kosti.“

Sisneros mu je pružio desnu šaku da je poljubi, fra Huan ju je privrženo prihvatio, poput sina, pa su se obojica zajedno namestili pod prozorskom nišom. Tamo je svom prijatelju ponudio da sedne na kamenu izbočinu u zidu i otvorio dupla okna kako bi svež vazduh raznosio njihov razgovor. Potom se smestio naspram Ruiza del Monta, probadajući ga pogledom i pokušavajući da prodre u njegovu dušu, tražeći najpogodniji način kako da mu ponudi dužnost koju je za njega morao da obavi. Pošto su već mnoge sate podelili nasamo, dobro je poznavao fra Huanova moralna ograničenja, a znao je i da je dušu okaljao gresima zavisti i gordosti. Ipak, ravnotežu je održavala njegova pasja odanost, a u tim teškim vremenima bili su mu najpotrebniji baš takvi – slepo odani ljudi.

„Niste mi odgovorili, oče i gospodaru, ko se usuđuje da uznemirava vaš duševni mir?“, prekinuo je tišinu.

„Fra Huane, tebi nisu nepoznati poslovi koji izazivaju nemir ovog ubogog božjeg sluge, skromnog franjevca koji uživa u samoći, a kome su navalili na pleća breme da čvrstom rukom okreće kormilo naših kraljevina, na brodu koji je sada prepušten divljim talasima.“

„Ali kralj Fernando od Aragona vas podržava u svemu. Zar niste baš vi izdejstvovali da 1505. godine potpiše Salamantinski sporazum s pokojnim don Filipom, suprugom kraljice Huane.“

„Što je, sudeći po posledicama, bila velika greška. Upao sam u zamku markiza od Viljene i grofa od Benaventa.“

„Oni su, bez sumnje, vrlo moćna gospoda“, složio se fra Huan.„Oni su nezajažljivi strvožderi, uvek spremni da se stave na uslugu najboljem

licitatoru. Seti se da su don Fernanda naterali da za vladare Kastilje prihvati svoju ćerku i zeta i da je monarh, ne mogavši da garantuje ostvarenje sna o ujedinjenju kruna, koje je osmislio s donja Izabelom, morao da potraži novu suprugu u Francuskoj.“

Ruiz del Monte se nasmešio. Pokojna kraljica Kastilje bila je žena lepog lica i zračila je mirom. Nasuprot njoj, Žermen de Foa, sestričina Luja XII, kralja Francuske, nije prezala od toga da besramno koketira s plemenitim vazalima njenog supruga. Vitezovi su zlonamernim sašaptavanjima ismevali monarha, koji je već bio starac pa je morao da pribegava napicima i melemima kako bi mogao da ispuni svoje obaveze u postelji. Baš u tom trenutku, Žermen je čekala dete. Ako rodi naslednika, Aragon i Kastilja će nezadrživo krenuti suprotnim smerovima. Ako ipak ne dobije muškog potomka, možda će se i ujediniti. Bog će o tome odlučiti...

„Bilo kako bilo, po smrti svoga muža, Huana od Kastilje vas je prihvatila kao regenta, uz blagoslov svoga oca... Zajedno ćete uspeti da zalečite rane naše zemlje i zauzdate preteranu pohlepu plemića...“

Sisneros ga je prekinuo.„Kamo sreće da se tvoje reči ostvare. Znaš li da je donja Huana izgubila

razum, međutim, sve dok je živa, presto pripada njoj. Ona je jedna sirota ludača, kao i njena baba. Njena volja jednostavno ne postoji, ni dobra ni loša. Provodi sate prisećajući se svoga supruga i uzdišući. Zaboravila je sva zla i uvrede koje joj je naneo, i da je delio postelju s njenim damama od poverenja, puneći kraljevskim semenom svaku vreću na koju je naišao. Samo Bog zna koliko se kopileta tako izrodilo. Njegova misija kao da je bila da Alpuharu ponovo naseli dobrim hrišćanima.“

Fra Huan je na trenutak poželeo da se nalazi negde daleko, veoma daleko. Takve ispovesti nisu priličile nekome ko je nosio kardinalski šešir i sanjao uzvišenu stolicu u Rimu. Zato se postarao da prekine kardinala, govoreći mu šapatom:

„Moram da vas zamolim za oproštaj. Vaša naklonost prema meni navodi vas da dragoceno vreme kraljevstva traćite na glupave seoske razgovore. Ne želim da zloupotrebljavam vaše strpljenje prema meni, oče moj. Slobodno zatražite od mene šta god želite.“

Sisneros je napravio grimasu. Zavist i gordost upravo su dobili novog prijatelja u slabom karakteru njegovog štićenika – kukavičluk. Živeli su u opasnim vremenima, to je tačno, a opasnost je vrebala i u svetim senkama crkve.

„U redu, fra Huane, da pređemo na stvar zbog koje sam te pozvao. Ima dva meseca kako je rektor Maldonado obavešten o tvom dolasku i imenovanju za kraljevskog revizora. Nikada nisam želeo da se mešam u njegov rad, samo da ga nadzirem, posebno ne u ovom osetljivom trenutku. Mislim da je imao više nego dovoljno vremena na raspolaganju kako bi svoje poslove doveo u red i rešio probleme u Salamanki, ali špijuni me obaveštavaju da moja dobra volja nije urodila plodom.“

„Zašto, oče moj?“„Kao što već znaš, Nebriha je za svog zamenika na katedri imenovao ženu.

Zove se Luisa de Medrano. Maldonado je lično podržao njenu kandidaturu, ne uzevši u obzir da je ona žena i da je zato njen duh slab i nedostojan takve dužnosti.“

„Zar još nije oterao tu ženu! To je nedopustivo!“, pobesneo je Asturijanac, a uši i ćela su mu pocrveneli od uzavrele krvi.

„Naravno, to je opasan potez“, složio je Sisneros. „Žene treba da se zadovolje ulogom koja im je dodeljena još od stvaranja sveta: da se mole, paze na muža i rađaju.“

„Šta nameravate da uradite s Maldonadom?“, zareža Ruiz del Monte. „Na njegove provokacije mora se smesta odgovoriti!“

„Upravo ćeš se ti za to pobrinuti. Ali zapamti da je univerzitet složeno utvrđenje, sa sopstvenim zakonima i zatvoreno za sve uticaje koji ne proizilaze iz njega samog. Ako bismo ga jednostavno skratili za glavu, to bi nam donelo velike probleme s prestolom, pa čak i s papom, od koga on najviše i zavisi.“

„Onda treba da potražimo zaobilazni put da dođemo do njega. Priča se da njegova loza nije tako čista kao što dolikuje rektoru... Možda...“

Sisneros ga je prekinuo jednim pokretom. Lako je bilo poslužiti se jevrejskim i mavarskim precima kao jednostavnim izgovorom da se ukloni pogani provincijski plemić ili trgovac, ali reč je o doktoru Maldonadu de Talaveri, savetniku kraljeva i prinčeva, rektoru Univerziteta u Salamanki, položaj koji je dobio zahvaljujući velikim ličnim zaslugama.

„Ne.“„Žene, Jevreji... Kuga je udarila na temelje centra znanja u Kastilji i Leonu.

Kamo sreće kad bi Sveti Domingo de Guzman mogao da mi pomogne da amputiram tu trulež. Onda bih služio crkvi onako kako želim“, zavapio je ka nebesima fra Huan revoltiranim pogledom.

U tišini, lice Ruiza del Monta se još više smračilo od žučnog razmišljanja, usredsređenog na rovarenje po Maldonadovom poreklu. Gnušao se Jevreja jednako koliko i svakoga ko je mirisao na staro plemstvo ili tumačio hrišćansku veru drugačije od njega – jer on je desna ruka Preuzvišenog. Salamanka, leglo jeretika, otpadnika i sektaša, središte poganih vetrova koji duvaju iz Evrope, utočište preobraćenika izvitoperenih običaja, bila je jedan od većih čireva na bolesnom telu kraljevstva, koji je trebalo što pre iseći i iscediti gnoj.

Kardinal-regent ustade. Prilika je uistinu zahtevala drugačiju atmosferu od razgovora milovanog gradskim vazduhom.

„Dragi moj sine, moram da znam da li ti mogu poveriti ovu obavezu.“Uzbuđeno dominikančevo srce udaralo je snažno poput malja. Kao što

obično biva u takvim okolnostima, nervoza mu se pretvorila u kašalj od kog se zamalo ugušio.

„Moja volja pripada vama, oče.“„Dobro. Moram da krenem u Afriku. Želim da proširim veru i na drugi kraj

Moreuza. Uz Božju pomoć, ubrzo ćemo osvojiti Oran, pašće i to snažno utvrđenje i kapija afričkih zemalja otvoriće se za Katoličku crkvu. Međutim, iako mi u osvajanju pomaže majstor Pedro Navaro, koji je veštinu ratovanja izučio kraj Velikog Kapetana u Italiji, moram lično da predvodim vojsku.“

„Ostavićete nas nezaštićene? Bez vaše ruke vodilje? Bićete odsutni iz kraljevstva?“

„Upravo tako, ali imam veliko poverenje u vašu prečasnost“, po prvi i poslednji put mu je persirao, „vi ste savršeno otelotvorenje oruđa za započinjanje nove bitke protiv zla. Zato sam lično došao u Salamanku, kako bih vam lično i zvanično potvrdio ono što ste već i sami znali.“

Klečeći na kolenima pred Sisnerosovim stopalima, Ruiz del Monte je ponizno pognuo glavu i poljubio regentovu ruku.

„Moj život pripada vama. Zapovedite.“Kardinal je sa stola uzeo pismo zapečaćeno njegovim ličnim žigom i pružio

ga fra Huanu.„Odnesi rektoru ovo pismo. Ono potvrđuje moj autoritet, kao i autoritet moći

kraljice Huane od Kastilje. Nije potrebno da ga otvaraš. Status kraljevskog revizora obezbeđuje ti punomoć bez ograničenja. Primenjuj je od danas i zapamti da te ovo nameštenje postavlja iznad svih tih uobraženih glava u togama. Budi čekić vere koji se neće dvoumiti da kuje na ognju pravednosti. Proveri Luisu de Medrano, ali budi mudar. I neka ta uobražena cepanica od Maldonada što pre prihvati da će od danas tvoja volja biti moja, a tvoje odluke, odluke regenta Kastilje. U tome će te podržati snaga Svete službe, salamantinska Inkvizicija. Nateraj one umišljene profesore da pokažu više duševne smernosti i iskoreni zlo. Neka ti ne zadrhti ruka kad počneš da ga spaljuješ, Sveta služba će te podržati. To je ovlašćenje koje ti dodeljujem i misija koju sam čuvao za tebe. Nadam se da ćeš pokazati da si dorastao odgovornosti. Kad se vratim u Salamanku, ne želim da zateknem nijednog muškarca ili ženu koji nisu uzorni i bogobojažljivi. Neka tvoje ruke budu mačevi vere.“

„Amin!“, izustio je fra Huan u suzama.

12

Kada đavo tka strah u dušama

Za Isabel je buđenje bilo veliko razočaranje. Prošlo je samo nekoliko sati otkako je nakon cele noći učenja legla da spava, a sada ju je poj petla već zvao da se vrati studentskim obavezama. Ako joj je nešto u novom životu zaista teško padalo, to je bilo rano ustajanje. U nekoliko navrata je pomislila da prokletom petlu zavrne šiju, čak je i odmerila oštricu jednog noža, ali to podlo ubistvo ostavilo bi tragove na njenoj odori i odmah bi odalo kriminalca. Antonio Pimentel bi možda pomislio da u njegovom novom gostu čuči nemilosrdni manijak, a njega ni za šta na svetu ne želi da razočara. Naime, proteklih nedelja, nakon što ga je prošla početna sumnjičavost, prihvatio ju je kao da se radi o nekom nespretnom mlađem bratu.

Antonio ju je podučavao osnovama medicine, istoriji klasika i tumačio joj spise velikih učitelja. Svako veče su do kasnih sati provodili u biblioteci, a Pimentel je stalno govorio kako je i njemu neophodno obnavljanje, iako je celu nauku držao u malom prstu. Njegove šake, dugih i jakih prstiju, odavale su iskusnog hirurga, a potajno je radio i u Studentskoj bolnici – za to je, pored Pedra Brava, retko ko znao – što je bolje od poznavanja bilo kojeg spisa govorilo o njegovom nepobitnom daru za medicinu. Samo je njemu bilo dopušteno da asistira lekaru, pa čak i da ga dopunjuje u četiri oka, i to uz blagoslov direktora škole.

Pošto se tokom tih nedelja pretvorila u njegovu senku, maltene u njegovog šegrta, Isabel je uspela da donekle uspešno prebrodi časove. I sama iznenađena, otkrila je da ima urođeni dar da prepozna bolest, u čemu većini nije mogao da pomogne nikakav Galenov rad naučen napamet. Taj talenat je odmah zapazio i njen samoprozvani učitelj, ponosan na svako njeno malo postignuće.

„Bačiljeru Bravo, mnogo sam se ogrešio o tebe: sposoban si i pronicljiv. Tvoj um i intuicija već su pretekli mnogo iskusnije i starije“, pohvalio ju je Antonio jednog dana.

Isabel je sve te iskrene pohvale čuvala duboko u svom srcu, a uvek bi odgovorila na isti način: pognula bi glavu da Pimentel ne bi video zadovoljstvo u njenom osmehu. Po prvi put u životu, osećala se korisno jer je bila nešto više od dobro upakovanog miraza za nekog lošeg supruga. Ponekad, u gluvo doba noći, kad bi završila sa učenjem i sa svojim dobrim drugom počela da deli bokal vina, u izmaglici pića vratila bi joj se loša uspomena na Suera Vermudeza i strah koji je u njoj izazivao dolazak njegovog strica Ruiza del Monta u Salamanku, s kojim se, na sreću, još nijednom nije srela. Kada je takve utvare opsednu, Isabel bi naglim udarcem ostavila čašu na sto, što je Antonija užasno nerviralo, jer je taj gest smatrao dezerterstvom i znakom da se umorila od njegovog društva.

Jednom prilikom joj je iznenada snažno stegao desnu ruku, sprečivši taj oproštajni udarac. Prodorno ju je pogledao u oči, svrdlajući joj po duši koja je, natopljena vinom, ogoljena stajala pred njim, i dao joj još jednu lekciju:

„Pedro, rodio si se da isceljuješ tela, ali, po tvom sve češćem ćutanju, naslućujem da vapiš ti da neko zaleči rane na duši. Ako teret postane prevelik, znaj da sam za tebe uvek tu.“

Isabel je tad poželela da ga poljubi i otvori mu svoje srce. Umesto toga, odlučila je da proguta suze koje su navrle zbog njegove brižnosti, i da odglumi ravnodušan prezir prema takvom drugarstvu. Kada je Antonio otišao na spavanje, jedva da je ostalo dva sata do svitanja, ali devojku, od tog trenutka, više ništa nije zanimalo osim Pimentela. Pa čak ni prokleti pevac. Zato je snažno uzdahnula, ponovo zatvorila oči i ušuškala se u posteljinu misleći na njega. Tog jutra su Luisa, medicina, pa i čitav svet, zaista mogli malo da sačekaju...

Fra Huan Ruiz del Monte boravio je u Salamanki tek nekoliko nedelja, a ceo grad se već promenio pod njegovom senkom. Od njegovog dolaska, Isabel je imala običaj da se svaki dan nakratko nađe s Luisom kada ona završi predavanje, kao da je zajedničko društvo moglo da umanji pretnju koja je bila podjednako ozbiljna za obe. Međutim, kada je tog dana zvonilo za kraj jutarnjih časova, nemilosrdna nebesa su na vrata Luisine učionice sručila kraljevskog revizora. I posle vrlo dugih i veoma neprijatnih pola sata, dominikanac uopšte nije skidao pogled sa Luise de Medrano, krišom posmatrajući reakcije i ponašanje svog plena.

Čekao je da završi razgovor i s poslednjim studentom, koji ju je uporno zadržavao novim i novim pitanjima. To odlaganje, a i njegov verni pratilac, fra Alvaro de San Emilijano, koji je bio svedok toj provokaciji, konačno je iscrplo njegovo sve oskudnije strpljenje. Prvo, student je gnjavio čitavu večnost; drugo, svaki sekund ga je podsećao da čovek njegovog ranga ne mora da čeka u redu da bi razgovarao s bilo kim, a naročito ne s nekom uobraženom damom koja je umislila da može da bude profesor.

Krajičkom oka, Medranova je sa zebnjom posmatrala inkvizitora i očekivala da se njena rođaka svakog trena pojavi, užasnuta neminovnošću tog susreta. Zato je do apsurdnosti unedogled produžavala svaki odgovor, čak i na najbanalnija studentska pitanja. Međutim, na kraju je i poslednji student nestao u unutrašnjem dvorištu Viših škola. Luisi je bilo naporno da i dalje vodi prazne razgovore. Smatrala je potpunom ludošću trošenje njenog vremena na apsurdno ponavljanje istih odgovora, bespotrebna pravdanja i već hiljadu puta ponovljena objašnjenja opravdanosti njenog prisustva na univerzitetu, budući da su ih, na uporne ponovljene zahteve Ruiza del Monta, već i Nebriha, i Nastavnički savet, i rektor, i ona, u više navrata jasno izneli.

Za dominikanca je lov na Luisu de Medrano predstavljao iskru radosti u njegovom mračnom životu, koji je posvetio služenju putu spasenja kojim je, izgleda, samo on koračao. Bio je udaljen čak i od svoje braće iz reda – tih

godina su salamantinski dominikanci bili prepoznatljivi po otvorenosti mišljenja i širini razumevanja, mnogo bliži iskonskim vrednostima hrišćanskog spasenja nego progonstvu i spaljivanju svakog grešnika koji bi se usudio da im stane na put. Čak su od osvajača Indija zahtevali objašnjenja zbog njihovog surovog ponašanja prema domorocima, ustajući u odbranu slobode, prava i jednakosti žitelja novoosvojenih teritorija.

Što je duže boravio u Manastiru San Estebana, Ruiz del Monte je imao sve manje strpljenja za takve stavove njegove braće, za koje je iskreno smatrao da su ozbiljna jeres. Od kada je to Jevreje, Mavre ili Indijance trebalo smatrati jednakim sa starim hrišćanima? Sisneros je imao pravo: seme truleža, koje se raširilo sa univerziteta, zagadilo je ceo grad, čak se uvuklo i u samo dominikansko srce.

U redu. Došlo je vreme da se počne iz početka. Luisa se pretvorila u pravu opsesiju jer je ljutila staru ranu koju je njegovoj porodici naneo prezir gorde Isabel de Vargas prema njegovom bratancu. Fra Huan nije bio spreman da to zaboravi. Čim mu je Suero ispričao o njenom bekstvu i poniženju koje je doživeo, naredio je svim žbirovima Inkvizicije da dobro otvore oči i načulje uši za bilo kakvu novost o Isabel de Vargas.

Znao je da majka te bezbožnice potiče iz Salamanke i da je u rodbinskoj vezi s ovom prokletom devojčurom koja kvari moral u učionicama, a koju je prezirao gotovo jednako koliko i Nečastivog. Takođe je saznao da je pre nekoliko meseci u kući Luise de Medrano boravila neka mlada rođaka, koja je ubrzo nestala bez traga, maltene isparivši u vazduhu. Ruiz del Monte bi se usudio da se opkladi u glavu da je ta misteriozna gošća niko drugi do ćerka gospode iz Altobara. Kada ga kardinal Sisneros bude oslobodio obaveze koju mu je poverio, sve svoje snage usredsrediće na to da pobegulju uhvati i vrati u tor, ali će je prethodno obavezno ugostiti u ćelijama Svete službe, kako bi se ta bludnica za sva vremena naučila lepom ponašanju.

S vremena na vreme dolazila su mu pisma njegovog jadnog bratanca, koga je ta sramota bacila u gorku tugu. Ta teskoba i senka manastira u Korneljani, blizu njegovih poseda u Asturiji, iskušavali su njegovu dušu da se preda religiji. U poslednjem pismu, Suero Vermudez obavestio je strica kako je čvrsto rešio da napusti zemaljski svet i potpuno se posveti Bogu. Ruiz del Monte bi bez protivljenja prihvatio da se njegov jedini naslednik preda Svemoćnom i tako zanavek ugasi lozu, ali da to uradi iz inata – e, to neće moći! Ah, ta Isabel de Vargas! Jednog lepog dana urediće da joj zavrat zajaše Inkvizicija. Naći će već neki povod da je optuži.

Ipak, zasad mora da se usredsredi na važniji cilj: Luisu de Medrano, koja je, prilepljena uza zid, pokušavala da se izmigolji pretvarajući se da ga ne vidi. Pratila ju je i njena sluškinja od poverenja, pravi Kerber iz pakla, koja nije prezala od toga da preteći posmatra kraljevskog revizora, kao da želi da mu zarije zube u meso ako se usudi da uznemiri devojku. Kao da joj takva zaštita

nije bila dovoljna, baš u tom trenutku pojavilo se još jedno nepotrebno smetalo – bačiljer Fadrike Enrikez, naslednik admirala Kastilje.

Luisa se nasmešila kad ga je videla. Bio je lako uočljiv među ostalim studentima: visok, vitak, plave kose i spokojnog, dobroćudnog lica. Setila se da je, kad su poslednji put razgovarali, ostao baš neraspoložen. Katalina je pogledala svoju gospodaricu pa joj je, uz providnu izmišljotinu da je nešto zaboravila, dala izgovor da ostanu nasamo i ukradu malo vremena od budućnosti koja im trenutno nije bila suđena, makar i svega nekoliko trenutaka.

„Gospo, nebesa me blagosiljaju vašim prisustvom. Oni koji vas vole, i koji vam se dive, toliko vas teško pronalaze da vas vide samo u snovima.“

„Moj uglađeni don Fadrike. A šta ja to radim u njima?“„Dao bih život da to uradite i na javi, moja voljena Luisa“, uzdahnuo je

bačiljer Enrikez.„Čula sam da vam iskustva ne manjka. Priča se da obilazite kuće sumnjivih

manira.“Fadrike je pocrveneo.„Otkako si me odbila, moj život je potonuo u loše društvo“, priznao je

batalivši persiranje. „Protraćio sam vreme tražeći nadu u očaju, u dolini magnovenja i tame. Ali naučio sam da je bolje da čekam dan kada će mi jedna tvoja reč otvoriti nebesa. Umeću da čekam do tada, to ti obećavam. A ako me ponovo odbiješ, protraćiću svoj život na ljubav prema tebi, pa makar i izdaleka.“ Poljubio ju je u ruku.

Dirnuta, Medranova nije povukla prste, dopuštajući Fadriku da ih nežno miluje.

„Uvek ćeš me imati za sebe, moja gospo.“„Znam. I ti ćeš imati mene. Kada se Nebriha vrati s dvora, više ništa neće

odlagati moj odgovor.“„Kada bi samo mogla da budeš ponosna na mene...“Luisa ga prekinu.„Uvek sam bila, moj slatki viteže, ali poznate su ti okolnosti koje su me

nagnale da odbijem tvoju prosidbu pre nekoliko meseci.“„A ja sam naučio da ih prihvatim, kao što sam spoznao delove svoje duše,

koje nisam poznavao, a sada me prizemljuju.“Luisa ga je upitno pogledala, privučena tajnovitošću tih reči.„Uradio sam neke stvari koje...“Fadrike nije imao vremena da dovrši svoju rečenicu, koja je nedorečena

zamrla u vazduhu zbog dolaska inkvizitora Ruiza del Monta. Fra Huan ih je pozdravio osmehom koji je više ličio na grimasu s domorodačke maske. Kao otpozdrav, dobio je damino mrmljanje u bradu i ledeno hladni pogled mladog viteza, u čijim svetlim očima je sevnulo nedvosmisleno upozorenje: niko neće smeti da naudi Luisi dok je on živ i dok može da je brani od ljudskih zakona, pa i božjih ako bude trebalo.

Fra Huan nikako nije želeo da se sukobi s nekim njegovog porekla, naročito ne s rođakom admirala Kastilje, ali takođe nije nameravao da dozvoli da mu se taj balavac ispreči na putu i ometa misiju koju mu je poverio Sisneros. Zato je napravio strog izraz lica i naterao Medranovu da se okrene ka njemu.

Taj izraz bi zadao težak udarac svakoj osobi slabog karaktera, ali Luisa nije bila od njih, a još manje je želela da pred inkvizitorom prevrće svoju intelektualnu prošlost na vratima koja gledaju na puno unutrašnje dvorište Visokih škola. Dama se jednim gracioznim pokretom oprostila od Fadrika, koji se malo premišljao, a onda ipak krenuo, prostrelivši dominikanca još jednim pretećim pogledom i zahvalivši se Katalini na razumevanju dubokim naklonom glave, koja je sad žurno prilazila svojoj gospodarici, naravno, praznih ruku. I Ruiz del Monte ju je uljudno pozdravio, ponudivši joj desnu šaku da bi je poljubila. Katalina je samo primetila da mu tonzura nije ni potrebna budući da je i ono malo dlaka na njegovoj tamnoputoj glavi odavno bilo na izdisaju. Fra Huan je izazivao nemir u Luisinom stomaku, sličan napetosti koji vitezovi osećaju neposredno pre nego što svesno ušetaju u neprijateljsku zasedu. Ličio je na pacova, a tako se i ponašao; zaista je izgledalo kao da za svog sagovornika u svakom odmerenom i laganom pokretu skriva po jedan ubod nožem, a da u svakom slatkorečivom savetu upakuje tajno upozorenje. Nikada nije gledao ispred sebe, niti pravo u oči, a kada bi to učinio, nešto u njihovoj tami probolo bi sagovornikovu dušu, rušeći svaku mogućnost odbrane.

Njegovo umeće u veštini lova nije imalo premca. Osmatranje, vrebanje, proganjanje, hvatanje i konačni udarac postali su, tokom mnogo godina vežbanja, rutinske i jednostavne faze pre nego što skrši svoj plen, usput ga ogoljujući do srži, lišavajući ga dostojanstva strahom, zbunjivanjem i osećajem nezaštićenosti. Njegove trofeje nisu kačili po zidovima, već na vešala, stubove srama i lomače. Nisu se mogli uloviti po brdima – jedina lovina koja je zanimala inkvizitora naseljavala je teritorije kastiljanske krune i živela u krdima po selima, varošima i gradovima: lovio je isključivo ljude... i žene.

„Vidim da vaš ponos iz dana u dan raste, gospo“, pozdravio ju je Ruiz del Monte.

„Žao mi je ako ste takav utisak stekli i što me toliko dugo čekate. Žao mi je, ali ne mogu da ostanem da razgovaram s vašom prečasnošću“, odgovorila mu je nelagodno.

Ruiz del Monte napravio je vidno nezadovoljnu grimasu. U pratnji fra Alvara, stao je tik kraj Luise, gotovo fizički se telom zalepivši za nju. Više zgađena tom blizinom nego što se plašila njegovog autoriteta, ćutke se okrenula i pošla kući, ali i dominikanci krenuše u korak s njom.

„Danas vašu milost ne čeka rođak, onaj bačiljer Pedro Bravo, koji ima običaj da vas verno prati do kuće, tako da ću vas ja lično otpratiti kako bih vas zaštitio. Našim putevima je, bez sumnje, bilo suđeno da se danas ukrste“, ironično je rekao inkvizitor. „Pretpostavljam da vam vaša usamljenost smeta, gospo, pa da

zato volite dugo da se zadržavate u društvu studenata. Uživajte sad malo u mom.“

Žena je sa smirenom rezigniranošću istrpela njegovo prisustvo.„Kada već volite da ćutite dok šetate, pričaću ja umesto vas. Vidim da niste

preterano razmetljivi, osim na univerzitetu.“„Moj život je skroman, posvećena sam samo univerzitetu“, bezvoljno je

promrmljala Luisa.„A vašoj porodici?!“„Naravno.“„Vaši roditelji su još na dvoru?“„Tamo su već više od godinu dana.“„A ko je onda bila žena koju ste u januaru primili u vašu kuću?“, bubnuo je

iznenada inkvizitor.Medranova ga je prodorno pogledala.„Zašto mislite da ću vam poveravati svoje porodične prilike?“„Mislim da bi trebalo. Ili možda nešto skrivate? Na primer vašu rođaku,

Isabel de Vargas?“Luisa je izdržala njegov pogled. Naslućivala je da taj neprijatni fratar samo

puca naslepo u svim pravcima. Ili možda tačno zna gde da zapuca? Ubrzala je korak, pokušavajući da se što pre udalji od univerziteta, plašeći se da će se Isabel odnekud pojaviti.

„Vaša žurba mi liči na bekstvo, gospođo“, podsmevao se.„A meni vaša pitanja liče na nedoličnu radoznalost. Kako me je u poslednjem

pismu obavestila moja tetka Beatriz de Medrano, gospođa iz Altobara, vaša prečasnost je usmenim putem ugovorila brak moje rođake i vašeg bratanca, tako da biste vi morali mnogo bolje od mene znati gde se oboje nalaze. Što se mene tiče, nisam videla Isabel de Vargas još otkad je bila devojčica, pre mnogo godina. A što se tiče žene za koju pitate s tolikom radoznalošću, radi se o jednoj sirotoj udovici, koju sam primila kod sebe, ali koja je ubrzo preminula od tuge, otprilike u vreme koje zanima vašu prečasnost. Žao mi je, ali ako o njoj želite da saznate više, moraćete da se pomolite za njenu dušu i obratite se Bogu kako bi vas prosvetlio o njenim prilikama.“

Ruiz del Monte uvrnu svoje prste tako da su mu zglobovi ispucali, iako bi njima najradije ošamario tu drsku ženu.

„Nemoj biti glupa, ni previše smela“, zapretio joj je zlokobnog izraza lica.„Zar je glupost moliti se za duše pokojnika, oče?!“, podsmehnula mu se

Luisa provokativno.Zahvaljujući tom preciznom udarcu, dobar deo puta proveli su u tišini. Tek

kada su došli nadomak Kapije Sunca, dominikanac je dotače po ruci, ponovo sileći bliskost koja je još više uznemiri. Na uvo, kao da joj je tajni ljubavnik, ponovo je izlio svoj otrov:

„A recite mi, kćeri, kako idu vaša predavanja? Predajete retoriku, zar ne?“

Luisa je dugo ćutala, tražeći neki opšti odgovor, a u stvari je mislila o tome da je čudno koliko se određeni načini hoda razlikuju: neki koraci odzvanjali su radosno ulicom, drugi su tužno trupkali, a koraci dva dominikanca zloslutno su ubadali pločnik kao šiljcima. Ti đavolji doboši bili su u potpunom skladu sa zlim namerama Ruiza del Monta, njegovim zlokobnim inkvizitorskim zadiranjem u njen privatni život i porodične veze, a sad gura nos i u to kako predaje. Na njen odgovor, čak se usudio i da aludira na ljubavnu vezu između nje i Nebrihe kao glavni razlog njenog prisustva na katedri, pošto je ugledni učenjak bio čuven po svojim zavodničkim osvajanjima.

Medranova je morala da se ugrize za usne kako ne bi dozvolila da je gnev dovede u iskušenje. Uličica San Martina joj nikada pre nije izgledala duža; nikako da dođu do sredine i njene kuće. Odlučna da saseče tu neprijatnu dominikansku Meduzu pre nego što se povuče, pa je fratru nabila na nos neke procese u kojima je, kako se pričalo, previše strogo sudio, pitajući ga da li mu je to pero zadrhtalo kada je na smrt osudio neke ljude čiji je jedini zločin bila iskrenost, ili druge koji su se slučajno našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Iznerviran, Ruiz del Monte je ubrzao bez odgovora, što je Luisi dalo utisak pobede. Jedva da je ostalo još nekoliko koraka do utočišta njenog doma, fratar je ponovo uzeo reč i direktno zahtevao odgovore koje je ona uporno odbijala da mu pruži.

„A ja od vaše milosti samo zahtevam poštovanje“, odgovorila je. Glas joj je odzvanjao spokojstvom, ali je njen ton bio leden. Nije bila spremna da mu dopusti da se upliće u njenu nastavu, ili da ispituje njene učenike u potrazi za razlogom da je privede pravdi, ili da je liši položaja do kojeg se s toliko muke probila.

Fra Huan se zagrcnu kašljem. Uvek bi imao nezgodne napade kašlja kad je nervozan, ali ta ćerka propasti i posrnuća to nije mogla znati. Možda bi ipak trebalo da potraži drugu tačku napada na salamantinsku tvrđavu. Naposletku, ispostavilo se da Medranova uopšte nije pukotina u univerzitetskim zidinama kroz koju bi mogao lako da uđe. Trezveno rešivši da potraži drugu naprslinu, žurno se oprostio od nje, ali na rastanku je morao da odapne još jednu otrovnu strelu:

„Priča se da se oko vas mota naslednik admirala Kastilje, a ja sam danas lično bio svedok vašeg odnosa. Dozvolite mi da vam dam jedan vrlo dobronameran savet, gospo: bolje prihvatite njegovu bračnu ponudu i nestanite s univerziteta; jer, makar morao da prevrnem temelje same katedrale, naći ću način da vas izbacim s mesta koje vam ne pripada, besramna Salomo.“

Luisa zastade i po prvi put mu se suprotstavi s otvorenim prezirom.„Da bih ja bila Saloma, fra Huane, vaša prečasnost bi onda morala biti Irod, a

vi onda upravo tražite glavu Svetog Jovana Krstitelja. Naslućujem da je glava koju želite moja, što vas stavlja u veoma loš položaj. Prema onome što sam videla, imate običaj da za sobom ostavljate krvave stope. Pazite se da vam đavo ne nanjuši tragove, ili ćete ubrzo račune polagati pred Svemogućim.“

„Amin!“, potvrdila je Katalina.Katalina je brže-bolje otvorila vrata doma Medranovih, pozivajući svoju

gospodaricu da potraži pribežište u tom svetilištu. Ne pozdravivši se, Luisa je okrenula leđa dvojici fratara.

„Pripazite se! Upozorio sam vas!“, povisio je glas fra Huan, ali Luisa se izgubila u unutrašnjosti kuće.

U sigurnosti svoga doma, Luisa je morala da se osloni o sluškinju, koja je gospodarici pomogla da dođe do kuhinje i sedne. Bezbedna iza porodičnih zidina, počela je gorko da oplakuje svoju usamljenost i nezaštićenost.

13

Lahesa prede na preslici

Isabel de Vargas bi volela da je u zemlju propala kada je naletela na kraljevskog revizora. Doslovno se u punom zaletu sudarila s njim, toliko je žurila, a Ruiz del Monte je pao na zemlju kao klada, ne mogavši nikako da je izbegne. Taj susret kao da se otelotvorio iz njenih najgorih košmara. Igrom sudbine, našla se licem u lice s čovekom kog se najviše plašila. Oborila je pogled, kao da će tim gestom ta dva grabljivca naterati da zaborave žrtvu. Dotad su im se putevi nekoliko puta ukrstili, ali inkvizitor je nije udostojio ni pogleda, jasno joj stavljajući do znanja koliko je beznačajna. Ali danas ju je fra Alvaro de San Emilijano zgrabio i nabio uza zid.

„Gluperdo! Kako se samo usuđuješ! Odmah da si se izvinio!“„Žao mi je, vaša prečasnosti, mnogo mi je žao.“Ruiz del Monte je ustao s tla. Bolno se opipao po bubrezima i zadnjici i

prišao svome bratu i mladom bačiljeru, rešen da zbog takve uvrede svog napadača smesta obesi na najviši stub srama u gradu.

„Kako se zoveš, studentu?“, zahtevao je da zna San Emilijano.„Pedro Bravo, bačiljer medicine, vaša prečasnosti. Mnogo mi je žao zbog

ovoga. Kasnio sam na čas i...“, pokušao je da objasni ne podižući pogled s tla.Pedro Bravo? Luisin rođak? Inkvizitorove tamne oči prikovale su se za

neočekivanog napadača. Perverzno se nasmešio shvativši da mu je upravo s neba pao poklon pravo u ruke.

„Nije važno. Bila je to slučajna nezgoda, sine. Smiri se.“ Prešao je desnom rukom preko Isabelinih ramena, koja se ukočila od tog dodira. Njegov dah se pomešao s njenim, toliko blizu joj je prišao. „Ti si rođak Nebrihine zamenice?“

„Da“, odgovorila je jednoličnim glasom.„Od Brava iz Akunje?“, zapita fra Huan.„Od Brava iz Lagune, vaša prečasnosti. Moj deda, Huan Bravo de Laguna,

bio je onaj vitez koji se borio pod barjakom infanta don Fernanda i kome su Mavri u Antekeri odsekli šake i stopala. Možda ste čuli za njega. Kada je umro, odrali su ga, a jedan od glavešina kralja Granade naredio je da se od njegove kože izradi kaiš“, izmišljala je u hodu Isabel.

„Plemenita je tvoja loza, sine moj.“„Bez jevrejske, mavarske ili preobraćeničke mrlje, sve do vremena don

Rodriga Gotskog“, ironično je kitila.Ruiz del Monte se namrštio. Upravo je udario u kosku. Ako u mladiću teče

krv mučenika, slučaj postaje komplikovan, pomalo i beznadežan. Ipak je neumoljivo nastavio. Bila mu je potrebna neka pukotina kako bi ušao u dušu Luise de Medrano, a trenutno nikog nije bilo osim njenog rođaka.

„Studirao si na Bolonji?“„Da, fra Huane. Zapravo, baš na nagovor mog strica, inkvizitora Brava, koji

u Rimu služi svetom ocu, vratio sam se u ova kraljevstva po svršetku osnovnih studija umetnosti i medicine.“

„Mudar ti je savet dao, tu nema sumnje. A i koje bi mesto bilo bolje od Salamanke, gde imaš i rođaku donja Luisu de Medrano. Živiš li u njenoj kući?“

Isabel se stresla. Ruiz del Monte pokušavao je svoju košaru da napuni optužbama protiv Luise. Ako živi s muškarcem, pa i dalekim rođakom, mogao bi da pronađe prvu.

„Nikada ne bih narušio njenu čednost svojim prisustvom. Jeste, naravno da ponekad delimo trpezu, naročito tokom crkvenih praznika“, odgovarala je mirno, „ali njima uvek prisustvuje više zvanica. Smatrajte da je i vaša prečasnost pozvana kao moj prijatelj, kada god budete poželeli da nam se pridružite.“

„Taj predlog bi trebalo da dođe od donja Luise“, iskezio je zube Ruiz del Monte. „Reci mi, mladiću, poznaješ li njenu rođaku Isabel de Vargas, ćerku gospodina iz Altobara?“

Devojka je osetila da joj se stomak vezao u čvor. Pravo iz utrobe, strah je i protiv njene volje zaposeo njenu dušu.

„Isabel? Ne, žao mi je, moje rodbinske veze s Medranovima potiču s druge strane. Ne znam ko su Vargasovi.“

„Jesi li nekada u kući donja Luise sreo neku mladu ženu?“Zvono sata Visokih škola pozivalo je na početak sledećeg časa. Neko joj je s

nebesa pritekao u pomoć. Isabel je uzdahnula s olakšanjem.„Ne, žao mi je. Uz vaše dopuštenje, moram da požurim, naravno, ako vaša

prečasnost prihvata moje iskreno izvinjenje...“Ruiz del Monte je prihvatio trenutni poraz. Sada od tog mladića ništa neće

moći da izvuče. Posmatrao ga je dok je odlazio trčećim korakom, pravo ka jednom od predavača medicine. Nije mu se svideo. Nešto ga je instinktivno upozoravalo da u tom žitu ima mnogo kukolja. Nasmešio se. Ovaj iznenadni susret bio je pravo otkrovenje. Napipao je šupljinu...

„Sâm ću se vratiti u manastir, brate“, reče svom pratiocu. „Postaraj se da saznaš nešto više o ovom bačiljeru Pedru Bravu.“

Fra Alvaro de San Emilijano odmah je shvatio šta je fra Huan naumio. Do ponoći će saznati čak i koja je boja gaća koju mladić nosi. Poljubio je inkvizitora u ruku. Kad je fra Huan nestao iz vidokruga, opipao je bodež ispod rize. I dalje je bio gde i treba da bude, nadohvat ruke u skrivenom otvoru među naborima tkanine, kako bi brzo mogao da ga potegne u slučaju opasnosti. Otkako je ubijen stari predavač astronomije, nastupila su teška i opasna vremena.

Na putu ka unutrašnjem dvorištu Viših škola, sreo se sa Hoseom del Palasiom i njegovim žandarmima. Samo su se pozdravili blagim naklonom glave. Nisu osećali ni trun poštovanja jedan prema drugom. Bilo je nepotrebno glumiti, tako da su izbegavali bilo kakav međusobni kontakt. Uskoro će kucnuti

čas kada će ukrstiti mačeve. „I to ne samo duhovne“, promrmlja sebi u bradu fratar, prateći pogledom družinu direktora škole kako se penje uz stepenice.

Povučen rekom studenata, našao se na ulici mimo svoje volje. U međuvremenu, direktor škole krenuo je ka učionici opšte medicine. Nije želeo da mu izvesni bačiljer utekne, tako da je požurio i na vreme ulovio dobričinu Antonija.

„Šta je to, Pimentele, ponovo eskiviraš obaveze dok tvoj prijatelj Pedro Bravo podmeće grbaču za obojicu?“, dreknuo mu je s leđa.

Antonio se trže.„Baš ste me uplašili, doktore Del Palasio! Tamo je Pedro, zasipa profesora

pitanjima, odnosno podmeće grbaču, kao što ste malopre lepo rekli. Došli ste da proverite da li i ja obavljam svoje obaveze?“

„Tako je, sine, tako je“, nasmejao se direktor škole pozdravivši ga s naklonošću.

Pimentel mu se i divio, ali podjednako i strahovao od njega. Doktor Del Palasio ga je već nagradio s nekoliko dobrih ukora i noći provedenih u zatvoru, uglavnom zato što su Antoniove terevenke bile poznate koliko i njegov talenat za medicinu. Obojica su se poštovali, čak su se i iskreno cenili, jer kada noć pokrije oblike grada, često bi se zajedno našli u Studentskoj bolnici, starajući se o siromašnima, bednima i svima onima koji su prepušteni sami sebi, a koji su dolazili u očaju, tražeći pomoć i utehu koju nigde drugde nisu mogli naći. Bio je to zločin koji ih je zbližio, pošto je bolnica bila predviđena isključivo za studente, a ne za sve građane Salamanke, pogotovo ne za odrpance i prosjake. Između njih je vladalo drugarstvo izgrađeno na tajni iz koje se razvila uzajamna naklonost.

„Kakvo neočekivano zadovoljstvo! Otkud vi ovde?“, ceremonijalno se naklonio Antonio, ostavivši svežanj knjiga i beležaka na podu pored nogu, a onda napravio nekoliko koraka udaljivši se od studentske vreve.

„Smiri se. Došao sam samo da od tebe dobijem neka obaveštenja.“U pratnji jednog od žandarma, koji su stalno bili na usluzi direktoru škole,

krenuli su ka gornjem spratu klaustra Viših škola. Popeli su se uz stepenice, koje su bile toliko oronule da su odavno vapile za popravkom, izbegli ludačko trčanje nekih studenata u žurbi i stepenik po stepenik se udaljili od vreve, tražeći na spratu malo tišine i odmora. Besciljno su šetali hodnicima da njihove reči, kojima su se došaptavili gotovo na uvo, ne bi izazvale radoznalost ili neku neželjenu zlonamernu glasinu. Ni direktor škole ni Pimentel nisu bili početnici u tim igrama, tako da će uvid u njihov razgovor imati samo gipsani anđeli čuvari.

„Antonio, mladi Pedro Bravo je tvoj gost već nekoliko meseci. Sigurno ga dobro poznaješ. Možda bi mogao da mi pomogneš da rešim jedan slučaj koji me muči još otkako je rektor naprečac odobrio njegov upis čim je došao iz Italije.“

„Onda, recite.“

„Zar ne deluje veoma mlado za nekog ko je već završio osnovne studije umetnosti i medicine. Da li je možda bio pripadnik nekog reda u Bolonji, svetovnog ili sveštenog, svejedno?“

„A vi mislite da je njegov mladoliki izgled posledica telesne apstinencije?“Direktor škole sleže ramenima. Kad god bi svoje misli čuo iz tuđih usta,

zvučale bi mu čudno, ponekad čak i smešno.„Recimo da bi se mladolikost time najlakše objasnila.“„Sveštenik? Ili fratar? Zaboga, ne!“, nasmeja se Pimentel. „Pitajte kurve iz

Osam blaženstava. Pogotovo Mariju la Vitorijanu, ona će vam potvrditi sve o njegovoj telesnosti ako zatražite njene usluge i dobro joj platite za, hm, razgovorljivost.“

„Pazi šta govoriš, drzniče! Ne zaboravi s kim razgovaraš!“Antonio klimnu glavom.„Ne zaboravljam: vi ste čovek koji u četiri oka moje lekarske sposobnosti

diže u nebesa, a javno mi uskraćuje mogućnost da dobijem licencijat.“„Seti se svog položaja...“, progunđa nelagodno direktor škole.„Položaja dobrog hrišćanina? Paganina sa izvesnim imetkom? Vašeg

pomoćnika u Studentskoj bolnici kada nas niko ne vidi? Kojeg tačno položaja, gospodine?“

„Da si kopile“, promrmlja doktor Del Palasio skrenuvši pogled.„Kopile je bio i kralj don Enrike od Kastilje, svaki drugi nadbiskup, pa čak i

začetnici mnogih loza koje danas zauzimaju uzvišene položaje na dvoru. Verujem da nikom od njih ne smeta nečasno rođenje njihovih predaka. Ili je možda razlika u tome odakle potiče seme?“

„Sad je dosta! Dobro znaš da niko ne bi mogao da me spreči da tvoje ime odmah ubeležim u knjige licencijata, samo da je to u mojim rukama.“

„Vi ste najveći autoritet posle rektora. Vi odobravate ili odbacujete titule. To jeste u vašim rukama“, ponovio je reči direktora škole.

„Nije me ovde doveo tvoj zahtev“, strogo je promrmljao.„Onda izvinite. Pričajmo o dobrom bačiljeru Pedru Bravu. Dakle, sve što

želite da znate svodi se na to da li je moj prijatelj imao, ili nije imao, tonzuru u latinskim zemljama?“

„Čini mi se da mu znanja uopšte nisu u skladu s titulom koju prikazuje.“„Hoćete li da proverim njegovu alatku da se uverimo ima li kožicu, ili možda

pripada Adamovom plemenu?“Del Palasio nije mogao da obuzda smeh. Razuzdani besramnik Antonio

podsećao ga je na sebe u mladosti, kada je nemali broj noći prespavao pod vedrim nebom ili u krčmama u postelji neke prostitutke, prevazilazeći umnogome propisane aktivnosti za odmor kanonika.

„Hajde de, ne budi životinja. Uopšte me ne zanima da li je Avramov ili sin markiza od Viljene. Njegova dokumenta su sasvim u redu, čistoću krvi potvrdio je neki rimski inkvizitor, a rektor je odobrio njegov upis na studije. Što se mene tiče, zadovoljan sam. Međutim, njegovi profesori mi kažu, u stvari ubeđeno

tvrde, da se njegovo znanje o Averoesu i Galenu svodi na neka iznenađujuće maštovita tumačenja, koje više liče na plod tvoje zbunjene tintare nego na velike umove drevnih mudraca“, sprdao se s njim.

Antonio je nastavio da ćuti kako bi dobio na vremenu. Pedro Bravo mu se dopadao. Njegove oči podsećale su na pogled jelena pre nego što shvati da će biti ulovljen, a ta nezaštićenost bi ga potpuno raznežila. Njega, čoveka od čijeg mača su sve propalice iz Salamanke strahovale kao od same kuge. A došao je na preporuku Luise de Medrano. Kako sad da ga izneveri? Jedna luda ideja počela je da se uobličava u njegovom umu, koji je, sâm po sebi, radio na principu haosa.

„Ako sumnjate u njegovu sposobnost, a uveravam vas, bez ikakvog razloga, budući da nikada nisam video veći talenat od njegovog, dozvolite onda da ga dovedem na probu u Studentsku bolnicu.“

„Znaš dobro da je strogo zabranjeno da studenti tamo praktikuju medicinu.“„Aha“, drsko se osmehnu Pimentel, „zato se vaša milost i ja tamo sastajemo

da raspravljamo o...“„Želiš li da ubije nekog bolesnika i da mu onda izvadiš creva?“„A zar nije običaj da povremeno takvim noćnim predavanjima skoro svaki

ugledni doktor medicine kojeg poznajemo potpomaže svoju kesu?“Antonio je govorio o nimalo dozvoljenim kupoprodajama leševa i seciranju

koje se obavljalo u domovima određenih profesora, kako bi bolje spoznali tragove koje ostavljaju bolesti, ali i opštu ljudsku anatomiju. Za takve privatne časove, mentori su zarađivali mnogo novčića. Bez te večernje škole, polaganje gradiva, koje su na univerzitetu samo usmeno predavali, postalo bi veoma težak zadatak. Na kraju krajeva, bila je to drumarina koju je svaki student koji bar malo drži do sebe kad-tad morao da plati da bi dosegao željenu titulu, bilo bačiljera, bilo licencijata. Titula doktora nije se mogla steći bez jakog pokroviteljstva, bogatstva ili rodbinskih odnosa s nekim članom iz klaustra, a poželjno je da bude i iz iste nauke. Bili su to uslovi uz koje se, manje-više, ubrajalo i akademsko znanje, ali ono nije bile uvek neophodno.

„Uzmite u obzir da je on rektorov štićenik, i sami ste to rekli“, podsticao ga je Pimentel. „Osim toga, ako želite da ga ispitate, slobodno ga posetite. Kada ga upoznate, možda vam se i dopadne pa vam njegova mladost više neće biti teret.“

„U redu, u redu. Ti se pobrini da nešto i nauči. Neka samo gleda i neka ništa ne pipa. Barem za sada, videćemo za kasnije.“

Iznenada, njihov razgovor prekinuše povici studenata. Iz povika se rodio metež, a metež se ubrzo pretvorio u strah, paniku, trčanje i guranje. I krv. U mnogo krvi na crnim univerzitetskim odeždama. Direktor škole zaustavi jednog od mladića u trku. Niz lice mu je tekao crveni potočić, nedvosmisleni dokaz da dolazi iz ozbiljne tuče.

„Šta se desilo? Govori!“, protresao ga je bez mnogo obzira.„Napali su Fadrika Enrikeza. Upravo su ga uboli. Pogledajte!“, prestravljeno

je pokazao na desnu stranu grudi.

Žandarm se pomeri u stranu da propusti doktora Del Palasija i Pimentela, koji potrčaše niz hodnik ka stepeništu. Bilo je dovoljno daleko da mladić pretekne učitelja i prvi stigne do krvavog stepeništa. Antonio je sišao niz nekoliko stepenica i odgurnuo s puta ljubopitljive studente koji su se već okupili. Na još uvek toplom telu sestrića admirala Kastilje, naslonjenom uza zid, videli su se tragovi nekoliko uboda, od kojih je poslednji bio u srce. Pimentel je kleknuo kraj njega. Pažljivo je pritisnuo njegov vrat, a potom i oba ručna zgloba. Ništa. Kada ga je pomerio, leš se sručio na njegove grudi, natapajući mu odeždu i šake. Izdržao je taj teret hladne glave, budući da je već toliko puta izbliza video smrt da se odavno pretvorila u njegovu staru poznanicu.

Direktor škole mu je pomogao da smesti telo u dostojniji položaj. Od nečega mu se digla kosa na glavi: na zidu, tačno gde je ranije bila položena Fadrikova glava, stajao je simbol pobede naslikan krvlju. Obojica su se iznenađeno pogledali: simbol je jasno poručivao da ubica pripada Univerzitetu u Salamanki, ili...

14

Značenje simbola pobede

„... ili je reč o pravom pravcatom ludaku“, zaključio je rektor Maldonado.Tek što je vest prešla salamantinske zidine, ubistvo Fadrika Enrikeza potreslo

je i srž samog dvora. Bio je izboden u Višim školama, a njegova smrt pretvorila se u veliku bruku univerzitetskih vlasti jer je studentima, zvanično, strogo zabranjeno nošenje oružja. Pritom se radilo o bratancu admirala Kastilje i rođaku kralja don Fernanda od Aragona, što je ubistvo odmah pretvorilo u državni slučaj visokog prioriteta. Ruiz del Monte je odmah tragediju iskoristio da nadvije svoje grabljive kandže i izazove još jednu krizu: pozvao se na svoje imenovanje kraljevskog revizora i od rektora zatražio odgovornost. Doktoru Maldonadu je ponudio nekoliko opcija, između ostalog da momentalno dâ ostavku, ili da se lično saglasi da univerzitet čitav proces istrage prepušta Inkviziciji. Međutim, Maldonadu je sve bilo jasno: ako sada dopusti da se ovlašćenja za takve istrage prenesu na lice van univerziteta, stvorio bi opasni presedan. A kad bi se jednom uvukla u institucije univerziteta, Inkvizicija bi brzo upokojila univerzitetsku slobodu, verovatno i ceo univerzitet. Ipak, ako odbije kraljevskog revizora, Ruiz del Monte će to iskoristiti da ga uništi.

Zbog svega toga, rektor je hitno sazvao ceo univerzitetski savet, što se obično radilo samo za raspravljanje o važnim pitanjima u veoma lošim vremenima. Iako su se po običaju uvek sastajali subotom, kako bi napravili pregled i raspravljali o svakodnevnim događajima, u specifičnim slučajevima moglo se zahtevati prisustvo svih najuticajnijih predstavnika univerzitetske moći. Zbog radova na kapeli i biblioteci, za mesto sastanka odredio je gornji sprat klaustra Viših škola.

Sledeći protokol, rektor Maldonado naredio je nastojniku da podeli cedulje s tačkama o kojima će biti reči na sastanku, koje su istovremeno služile i kao pozivnice i kao obaveštenje o razlogu okupljanja, koje je zakazano za to isto popodne. Akademskom scenom moći dominirali su imućni predavači, a naročito teolozi, koji su bukvalno pomicali konce ostalih predavačkih i studentskih marioneta. Međutim, oni koji su u najvećoj meri određivali veličinu nečijeg zalogaja bili su rektor i direktor škole: sa uzdom u desnoj ruci i papskim i kraljevskim ovlašćenjima u drugoj, nisu se dvoumili da snažno zategnu povodac kad bi se neko od njih previše uzjogunio. Ipak, takav skup privilegovanih umova nikada nije prolazio bez sukoba...

Kad god bi se o nekom predlogu glasalo, mnogi su imali običaj da se prave kako ne poznaju zakone i norme, što je bio samo način da pokažu kako ne žele da učestvuju. Zato je rektor Maldonado uveo običaj da na sastanku uvek bude škrinja sa ustavom i statutima u dovoljnom broju, kako bi neobavešteni prisutni na licu mesta mogli da urone u članove i tačke s kojima nisu upoznati. Kako bi

predupredio buduća đavolska iskušenja, pre odlaska su sve primerke morali da vrate na njegovu drvenu predikaonicu, kako u miru samoće ne bi došli na raznorazne ideje.

Takođe, da bi predupredio sumnje, potonje malverzacije i nepouzdane glasine, koje takođe gotovo uvek prate okupljanja savetnika, pisar je u toj škrinji držao i knjigu u koju je beležio sve tačke dnevnog reda obrađene na sastanku, kao i konačne odluke. Kako niko ne bi posumnjao na spletku ili manipulaciju, pisar je jedini imao ključ škrinje, a škrinju je čuvao rektor, što je tim spisima davalo nepobitnu verodostojnost u svim temama o kojima su raspravljali. U tu knjigu su se upisivali i rezultati glasanja ako je neki predlog bilo neophodno podvrgnuti i tom metodu.

Predostrožnost nikada nije bila naodmet, koliko god da su mnoge predstavnike studenata te procedure neodoljivo podsećale na inkvizitore, koji su takođe sve zapisivali s detaljnom tačnošću – jer, kada usta klepeću, glave se ponekad klate. Verba volant, scripta manent.1 Možda baš zbog tog detaljisanja nije nedostajalo izgovora da se odbije zvaničan poziv na skup, budući da se kukavičluk uvek skriva pod maskom stidljivosti.

Ovom prilikom, verovatno željni da se pretresu sve svinjarije najnovijeg događaja – ubistva bratanca admirala Kastilje – čak dvadeset profesora i doktora, kao i jedan studentski savetnik, odazvali su se Maldonadovom pozivu. Skupom su predsedavali rektor, direktor škole i Ruiz del Monte. Inkvizitor je bio vrlo nezadovoljan kada je otkrio da u čelu sale nije postavljena predikaonica i za njega. Tu nesrećnu grešku pohitao je da ispravi nastojnik, koji je toliko hitro izvršio taj zadatak da je sastanak uveliko počeo kad je Asturijanac konačno dobio smeštaj za svoju istrošenu zadnjicu. To ga je veoma razbesnelo, a rektoru podiglo moral, jer se razdragano napajao nemim izlivima besa, koji su se divljački borili da se prolome iz Ruiza del Monta, ali su nekako ostajali zarobljeni na njegovim tankim usnama, izgriženim od gneva dok je u sebi gutao reči. Međutim, tu je bio u velikoj manjini, okružen strogim i uvaženim ličnostima, zaogrnutim neprikosnovenim autoritetom tradicije. Njih nije mogao da kontroliše strahopoštovanjem prema Svetoj službi, već samo rečima i argumentima. Međutim, Ruiz del Monte je i u verbalnim dvobojima umeo da primeni nekoliko lukavstava.

Rektor pročisti grlo. Svi razgovori se naglo prekinuše. Vest o pogibiji Fadrika Enrikeza zabrinula je sve na univerzitetu. Nasledniku admirala Kastilje, najuticajnijeg velikaša tog vremena, nije bilo dozvoljeno da tek tako ode sa sveta, kao neki običan smrtnik. Čak ni kad mu se na putu ispreči loša sreća u vidu oštrice mača. Bilo je dovoljno uporediti ga s nesrećnim gubitkom predavača astronomije, starog fratra sumnjivih sklonosti, koji je nedavno ubijen nožem. Bio je to mali zemljotres, koji je prouzrokovao gotovo prezrivu reakciju saveta. Ubistvo profesora astronomije sahranjeno je u zaborav brže nego njegov leš u zemlju, ali leš mladića nije se mogao tek tako pokopati – najpre su morali

1 Reči lete, ono što je napisano ostaje. (Prim. prev.)

da ga osvete. Trenutno je ležao pod stražom u kapeli Studentske bolnice i neće biti sahrane dok njegov moćni stric ne odabere odgovarajuće odredište.

Kada je Maldonado prestao sa izlaganjem činjenica koje su ga motivisale na sazivanje saveta, reč je preuzeo direktor škole i to tačno tamo gde je rektor stao.

„O ludaku? Ne verujem. Maloumnik nikada ne bi izdvojio vreme da sakrije svoje lice, niti bi se mučio iscrtavanjem simbola pobede krvlju svoje žrtve, i to baš u vreme kad su dvorište i hodnici puni jer studenti izlaze s jutarnjih časova. Ne.“

„Doktore Del Palasio“, uzeo je reč jedan od prisutnih predavača, „zar među tolikim studentima niko nije video i prepoznao ubicu?“

„Nije. I ne krivim ih. Usred gomile je teško razaznati ko u ruci drži mač dok oštrice blešte.“

Ruiz del Monte udario je u drveno sedište.„Dakle, potvrđujete da vaši učenici nose oružje. Apostolska pravila iz 1422.

godine i druge norme to strogo zabranjuju! To je protivno radu univerziteta!“, zgroženo je zakreštao.

Doktor Del Palasio je u letu prihvatio njegov izazov. Taj nikogović je upravo doveo u pitanje njegovu ličnost kao garanta bezbednosti u Školama.

„Pa recite mi vi, fra Huane, kako proveriti da li kriju oružje ispod toga i ogrtača koje oblače kada idu na časove. Njihova odežda je dugačka i crna, znate to dobro, i više liče na monašku rizu nego na dvorsku odeću, iako neki krše i tu normu oblačenja. Da li možda želite da naši nadzornici svakog jutra sve studente nateraju da se skinu samo u košulje i čakšire, pa tek onda da ih pustimo na časove?“

Zbog ozbiljnosti događaja, izrodio se samo prigušeni smeh, ali iz svih grla. Intelekt direktora škole predstavljao je moćnog protivnika. Ruiz del Monte je pocrveneo od gneva, a disanje mu je postalo isprekidano, poput bika koga teraju na veći napor od onog koji njegove stare kosti mogu da podnesu. Usmerivši blistavu ćelu na Del Palasija i prikovavši za njega izrazito crne oči, činilo se da samo što ne eksplodira. Ipak je ustao sa svoje zakasnele katedre i počeo da se šeta salom, jasno stavljajući do znanja prisutnima ko izvršava naređenja regenta Kastilje i da je on Sisnerosov glas.

„A zašto da ne? Imaju li možda nešto da kriju? Možda neke zabranjene spise, jevrejsku ili mavarsku odeždu koja odaje njihovo preobraćeničko poreklo? Mislim, direktore, da vaša tolerancija uopšte ne pomaže u rukovođenju ovim univerzitetom. Dajte ostavku odmah, a ja ću vas naučiti kako da čvrstom rukom delite pravdu.“

Besni povici propratili su taj predlog. Mnogi od prisutnih podigli su ruke da zatraže reč, a drugi su otvoreno uzvikivali uvrede čoveku koji se usudio da na takav način unižava stare običaje u Salamanki. Kako se taj fratar usuđuje da nameće svoju volju?

„Dosta!“, naredio je rektor skočivši na noge.

Kada je ustao, njegovo držanje i dostojanstvo ućutkali su svaki razgovor. Čak je i Ruiz del Monte zatvorio usta i seo, pognuvši glavu, iako je ubrzo povratio prisebnost.

„Između ostalog, tolerisao sam i prisustvo vaše prečasnosti, gospodine“, pokazao je prstom na inkvizitora, „pa čak i da iznesete vaše mišljenje pred ovim uzvišenim savetom bez ikakvog poštovanja nekog reda, poput magarca koji ritanjem skrši vrata štale, a onda njakanjem pokušava da opravda štetu kriveći mazgu.“

„Kako se usuđujete, Maldonado? Regent Kastilje biće obavešten o vašim uvredama“, zapretio je inkvizitor, ali njegove pretnje ugušio je glasan smeh koji propratio kraj rektorove izjave.

„On se nalazi u Africi, zar ne? Čini mi se da će proći dosta vremena dok ta poruka stigne do njega“, surovo je nastavio da se sprda rektor. „A šta ćete vi do tada učiniti, osim što uznemiravate rad univerziteta?“

„Nećete moći da me sprečite da učestvujem u istrazi. Samo onaj ko pripada univerzitetu zna značenje simbola pobede za nekog studenta ili profesora.“

„I bilo koji Salamantinac“, prekinu ga bez bilo kakvog obzira direktor škole. „Već mnogo generacija, to je simbol licencijata. Pronaći ćete po jedan u svakoj ulici u gradu. Simbol pobede ukazuje samo na to da ubica živi ovde.“

„Što je još jedan razlog da ovaj slučaj prepustite meni“, iskoristio je priliku fra Huan.

„Predlažem da najpre ispitamo da li se radi o nekom našem studentu!“, zatražio je jedan od članova saveta, star koliko i kamenje od kojih su sazidane Više škole.

„Poštujem vaše sede kose, ali nemojte se mešati“, preteći mu reče Ruiz del Monte.

„Prvo ti nauči da više poštuješ ovo sveto mesto, đavole! Univerzitetske stvari tiču se univerziteta. Idi juri jeretike, fratre“, zapištao je starac, izazivajući novi talas loše prikrivenog smeha prisutnih.

„Ponovo vas upozoravam, Maldonado. Iskoristiću sva ovlašćenja koja su mi poverena i sredstva koja su mi nadohvat ruke da saznam ko je ubica admiralovog bratanca. Moj položaj mi dozvoljava da preduzmem sve što smatram potrebnim, i nemojte ni da pomišljate da se suprotstavljate božjoj ruci. Vi započnite vašu istragu, a ja ću svoju, uz pomoć fra Alvara de San Emilijana; i korehidora lično ako bude potrebno. Videćemo ko će dalje stići.“

Imao je pravo. Njegovo nameštenje za kraljevskog revizora ovlastilo ga je da se meša u sve što poželi, osim da poništava privilegije i statute Salamanke.

„Radite šta vam je volja, fra Huane, ali ućutite već jednom jer počinje da me boli glava od vas. Sedite s mirom ovde, pored mene“, pokazao je na svoju levu stranu, „i pustite direktora škole da završi. Izvolite, doktore Del Palasio, u ime celog saveta, upućujem vam najiskrenije izvinjenje zbog ovog nepristojnog prekida. Recite nam koje ste mere preduzeli.“

„Zahvaljujem vam što ste mi ponovo dali reč. Ne može biti očiglednije da se radi o osetljivom slučaju. Iako se po našim starim običajima ovo tiče univerzitetske pravde, takođe je vrlo moguće da je u ovaj slučaj umešan i neko izvan univerzitetskih vrata, neko ko nije njegov član, ni student ni profesor, pa moramo da sarađujemo i s korehidorom Salamanke i njegovim žandarmima u svakom trenutku.“

„Već sam razgovarao s njim“, prekinu ga rektor. „Neće ničim ograničavati vaše ljude, ali želi da se sve reši uz najveću diskreciju.“

„Baš se radujem, lično sam od njega ovoga jutra dobio u slovo isti odgovor“, opet se ubacio se fra Huan.

„Mora da se preporučio svim svecima ne bi li se umilio i vašoj prečasnosti i nama“, obešenjački mu odgovori rektor.

Maldonado je bacio pogled na Ruiza del Monta, kome su zglobovi na prstima pobeleli – samo što ne iščupa naslone za ruke sa stolice. Mogao je da čuje i kako škrguće zubima. Taj prizor je delovao na njega kao lekoviti melem. Na njegov znak rukom, direktor škole ponovo uze reč.

„Leš mladog don Fadrika počiva u Studentskoj bolnici, gde su njegovim posmrtnim ostacima odate i prve počasti. Sutra ćemo se pomoliti za njega u katedrali. Želja njegovog strica je da bude prebačen u olovnom kovčegu do mesta gde počivaju njegovi roditelji, pa nam od sutra više neće biti dostupan.“

„To ostaje pod vašom odgovornošću“, naredio je Maldonado. „Nastavite, molim vas.“

„Izdao sam naređenja žandarmima da među studentima istraže prilike bratanca admirala Kastilje. Njegove ljubavi, kavge, probleme... Sve što je od važnosti, koliko god da se čini beznačajnim. Ipak, moraću od saveta da zatražim dodatnu pomoć.“

„A jeste li je tražili, direktore, kada su izboli našeg dobrog prijatelja, predavača astronomije?“, zahtevao je da zna dominikanac poznih godina, prijatelj pokojnika.

Svi pogledi prikovali su se za Del Palasija. Pitanje je otvorilo novu žižu njihovih predrasuda. Bilo je vreme da se odapne strela.

„Članovi saveta, poznati su vam razlozi zbog kojih je predostrožnost pobedila naše želje za saznanjem: život fra Bartolomea sigurno neće uvećati redove svetaca ili milosrdnika časnog reda.“

„Nedovoljno razloga vas ne opravdava zbog vaše apatičnosti, direktore“, insistirao je dominikanac.

„Tačno je da je umro od uboda, kao i da je i njegov leš nađen kraj istovetnog simbola pobede koji je naslikan krvlju“, priznao je Del Palasio.

Stari profesor je slegao ramenima i pokazao im dlanove, što je bio pokret iz koga se jasno videlo šta misli: „I šta onda? Šta vam je još potrebno da nešto uradite?“

Maldonado prekinu taj razgovor.

„Uveravam vas da ćemo se postarati da pronađemo i ubicu fra Bartolomea, ali shvatite, preklinjem vas, da sada hitno moramo da se pozabavimo smrću don Fadrika“, razjasnio je strogim glasom, rešen da zatvori temu o profesoru astronomije.

„Aha, shvatam, i previše jasno“, progunđa stari dominikanac uvređeno.Direktor škole ponovo uze reč.„Slučaj zahteva određenu brzinu i umereno dejstvo. Članovi saveta,

preklinjem vas da mi date odobrenje da neke bačiljere uzmem kao saradnike, a da njima te usluge priznaju i da im se ne računaju izostanci s časova sve dok ne nađemo ubicu. Shvatite tu potrebu jer moji žandarmi moraju da održavaju red i mir na univerzitetu, sada i više nego pre, a dodatni ljudi bi mi bili velika pomoć u istraživanju smrti don Fadrika Enrikeza.“

Prisutni studentski predstavnici snažno su zapljeskali na taj predlog. Neki su se odmah ponudili kao dobrovoljci, hvaleći sopstvene vrline, a drugi su glasno vikali podržavajući mudrost doktora Del Palasija. Na kraju krajeva, oni su uvek jednu sveću palili Bogu, a drugu Đavolu. Iako im je do pokojnog Enrikeza stalo koliko i do pišljivog boba, uvek ih je zanimala mogućnost da zadobiju naklonost čoveka koji je bio zadužen za dodeljivanje ili uskraćivanje titula, odobravanje završetka godine, bacanje u tamnicu i izricanje ukora. Ako direktor škole traži pomoćnike, pomoćnike će i dobiti. Savet se ubrzo stopio u jedinstveni glas podrške njegovom zahtevu.

„Neka onda bude tako“, izjavio je rektor. „Njihov doprinos istrazi smatraćemo za univerzitetsko dostignuće, a profesori će to uzeti u obzir kada budu vrednovali njihov napredak. Ali baviće se samo onim istragama koje im poverimo, ne uplićući se ni u šta drugo, ili ćemo opozvati našu odluku pa će morati da odgovaraju za svoje ispade. Tražite među onima u koje imate poverenja“, posavetovao ga je. „Izrecite njihova imena i ona će biti upisana u dokument koji ćemo danas sačiniti. Zabeležite ih, pisaru.“

Del Palasio se nasmešio i rekao:„Želim da uposlim bačiljera Antonija Pimentela i bačiljera Pedra Brava.“

15

JAVNA TAJNA

Tog istog popodneva, nakon završetka zasedanja saveta, rektor je kraj porte Crkve San Benita čekao direktora škole. Dve stare dame, crkvenjakove rođake, napustile su hram sa svojim služavkama. Maldonado ih je pozdravio jednim naklonom glave, dok je doktor Del Palasio, pristigavši baš u tom trenutku, samo prezrivo ćutke odgledao te stare tračare, s kožom poput pergamenta i pozamašnim nosevima, koje su međusobno besramno ćućorile.

Umorni od dana ispunjenog velikim naporima, zajedno su šetali salamantinskim ulicama bez nekog jasnog cilja, jednostavno uživajući u društvu. Poznavali su se još pre osvajanja Granade, kada su bili mladi profesori. Jedan je bio sklon ljudskim zakonima, a drugi nebeskim. Potom su se 1492. godine njihovi putevi nasilno razdvojili. Maldonado je, kao član Kraljevskog saveta katoličkih kraljeva Izabele i Fernanda, na duže odsustvovao sa univerziteta. Del Palasio je pak otišao u Portugaliju, gde je na dvoru kralja don Žoaoa zauzeo podjednako ugledno mesto kao i Rodrigo... Sve dok se jednog dana, pre pet godina, nije vratio s imenom veoma drugačijim od onog s kojim je otišao, jer je postao špijun kralja don Fernanda od Aragona, koji se krio pod maskom sveštenika, kako mu je u poverenju priznao. Bio je to vrlo korisna maska za njegove ciljeve, iako mu se želudac prevrnuo kada je pristao na to. Međutim, ubrzo je lažna tunika dobila i pravu crkvenu autorizaciju, jer se na kraju zaista posvetio Svevišnjem, što je potpuno iznenadilo rektora, imajući u vidu njegove mladalačke stavove, potpuno suprotne od ubeđenja zrelog direktora škole.

Iz luzitanskih zemalja doneo je ugled, određeno bogatstvo i gomilu tajni. Obojica su se poštovali i cenili iskreno, od srca. Na kraju krajeva, i Rodrigo Maldonado je svoju zaleđinu obezbedio postavši čuvar nekih drugih tajni. Neke od njih završile su u škrinji, koju mu je besramni ubica ukrao zajedno s mapom koju je ostavio fra Bartolomeu. Bila je to dragocena kartografija, koja je vredela čitava kraljevstva, i ne bi bilo dobro da padne u pogrešne ruke, naročito ne posle sporazuma iz 1494. godine, kada su Kastilja i Portugalija mirno podelile teritorije u Indijama, u uzajamnom poverenju da obe strane uopšte ne znaju kako izgleda kopno s druge strane Okeana.

Kada je majstor Kolumbo iz Portugalije došao natovaren projektima, mapama i novim idejama u vezi s načinom da se dođe do istočnih Indija, na dvoru ga je predstavio fra Ernando od Talavere. Međutim, kraljica Izabela je mudro prosudila da bi te planove trebalo da prouči i savet učenih akademika Univerziteta u Salamanki, odabrana grupa čiji su deo činili i Maldonado i Del Palasio, kao i fra Dijego Deza, nadbiskup Sevilje, stari inkvizitor koji je bio velika podrška naumima majstora Kolumba. Savet je odmah došao do zaključka

da razdaljine u Kolumbovom planu ekspedicije uopšte nisu ni tačne ni srazmerne, zbog čega im je delovao neostvariv. Razočaran, moreplovac je prihvatio tu odluku i vratio se u Portugaliju, gde je, u šta se Del Palasio uverio nekoliko godina kasnije, pristupio novim kartama, koje su mu pomogle da bolje proračuna rastojanja i da sve to kruniše pronalaženjem zapadnog puta do Indija samo nekoliko meseci nakon osvajanja Granade 1492. godine. Rektor ništa nije znao o njegovim iskustvima u Lisabonu, a direktor škole nije pokazivao preteranu želju da ga uključi u sve svoje tajne.

Prema odluci vladara Izabele i Fernanda, opasni dokumenti čuvali su se u Salamanki, u čvrstoj škrinji s duplim katancem, koja je poverena Rodrigu Maldonadu, tada predavaču prava i istaknutom član Kraljevskog saveta. Čim je donja Izabela od Kastilje preminula, novi vladari, Huana i Filip od Burgundije, poželeli su da iz radoznalosti zavire u tu dobro čuvanu škrinju. Zahtev je preneo admiral Kastilje, lično don Fadrike Enrikez, kome je Kolumbov podvig od početka bio kost u grlu, budući da mu je smeli moreplovac ugrozio admiralsku titulu.

Svestan škakljivost njenog sadržaja, Maldonado mu je pokazao samo neke dokumente, koji nisu sadržali ništa osim moreplovčevih proračuna, inače netačnih, i njegovih beležaka. Međutim, Enrikezovom iskusnom oku nisu promakle određene napomene pa rektor nije mogao da ga spreči da pronjuška kroz sve dokumente u škrinji. A na svakom pojedinačno nalazila se poneka napomena kruni, kojima se tvrdilo da su pomorske rute do Istočne Indije i ostalih nepoznatih zemalja bogatih plemenitim metalima, dragim kamenjem i ljudima, odavno bile poznate. Bila je to karta do izvora neizmernog bogatstva za kojim je čeznula svaka evropska monarhija, kao što je u to vreme bila Portugalija, ali koja nije umela da ceni vrednost Kolumbove ponude, koga su svi veoma potcenili.

Portugalija i Kastilja podelili su jedan svet koji je tek trebalo istražiti, dok je Aragon, skinut sa scene nakon smrti katoličke kraljice Izabele, u Indijama tražio način da zapuši svoje šupljine. Obojica su znala da bi mape u rukama Aragona prouzrokovale previše smrtnih slučajeva. Zato su morali da povrate đavolje dokumente i ponovo ih osude na pakao zaborava, ili bi njihove posledice mogle da podriju temelje stabilnosti između kraljevina. Međutim, njih dvojica su strahovali i od neposrednije opasnosti: od napada na sâm univerzitet, koji je dokumente čuvao, odnosno na rektora koji je izneverio misiju koju su mu monarsi poverili. Bio je to odlično opravdanje da se fra Huan Ruiz del Monte slobodno razmaše kad dođe zgodan trenutak.

Poprilično uplašen teških dana koji se naziru, Maldonado nasloni desnu ruku na rame svog prijatelja i uspori malo njegov uvek užurban hod.

„Jesi li uspeo bar da povratiš mapu koju sam dao fra Bartolomeu?“, upita ga.Del Palasio najpre uhvati prijatelja za ruku i povede ga ka pustijem mestu, pa

mu tek onda odgovori da nije. Maldonado preblede. Obojica su znala šta to znači, pogotovo u ovako opasna vremena za univerzitet i njihove glave na

ramenima, a još se umešao i dosadni, ali i vrlo nezgodni inkvizitor Ruiz del Monte.

„Dosad ništa nisam pronašao.“„Misliš li da Fadrikova smrt ima neke veze s tim?“„Na šta misliš, Rodrigo?“„Jednog dana, on bi nasledio admirala Kastilje, a njegov stric vrlo dobro zna

važnost onoga što se ovde čuvalo po kraljevskoj naredbi. Pošto više nema ni Kolumba ni kraljice, uz podršku don Fernanda od Aragona, mogao bi da poželi da se dokopa tajnih podataka iz škrinje.“

„Da unapred sazna ishod poduhvata u Indiji? Ne verujem.“Rektor je na trenutak sumnjičavo posmatrao direktora škole. Del Palasio se iz

Lisabona vratio pre nekoliko godina, ne nudeći nikakva objašnjenja i ne pričajući o svojoj prošlosti. Kao da je škrtost na rečima imala za cilj da zakopa njegovu prošlost u večnu tamu. Maldonado je uzdahnuo, odbacujući sumnje iz svojih misli. Radi se o njegovom prijatelju, o štićeniku kralja Fernanda od Aragona. Zašto da od njega zahteva ispovesti kada ih je spajao isti cilj: da to blago povrate netaknuto i opet pohrane u tajnosti.

„Ti si video pomorske karte, direktore.“„Kao i izgubljeni Kreskesov atlas, koji je, bez sumnje, poslužio kao osnova

da se utvrde putevi portugalskih moreplovaca iza leđa Kastilji. Dobro znaš da su oni otkrili Kanarska ostrva, a mi smo ih posle zaposeli. Škola iz Sagresa sakupila je sve kartografsko znanje sveta... to je previše opasno znanje.“

„Naročito u okrilju besramnika.“„Ne baš“, nasmešio se Del Palasio. „Majstor Kolumbo im je ukrao neka od

njihovih najdragocenijih blaga.“„Nisam to zaboravio“, progunđa rektor. „Kao ni to da ga je kralj don

Fernando – koga ti toliko ceniš, prijatelju moj – kada je izložio dokaze o postojanju kopna preko Okeana, podsetio da osnova njegovih velikih ideja potiče od kartografa s Majorke, koji su, na kraju krajeva, sinovi njegovog kraljevstva Aragona.“

„Budući da tada nije uspeo, kolač su podelili Kastilja i Portugalija... ali sada se Aragon nameće kao treći gost za trpezom.“

„A eto i jednog admirala Kastilje, koji ne skriva svoju naklonost prema aragonskom monarhu, i to u trenutku koji je vrlo nezgodan za sve. Ko god je naredio da se škrinja ukrade, odlično zna za značaj njenog sadržaja.“

Direktor škole uzdahnu.„Previše je kandidata, Rodrigo, previše. Plemići, monarsi...“Maldonado ga popreko pogleda.„Ili crkva, klerici poput tebe“, saseče ga.Iznenađen, Del Palasio se zbuni:„Ja? Kakav bi interes u takvim zavrzlamama mogao da ima jedan siroti

sveštenik poput mene?“

„Siroti sveštenik? Ti to ozbiljno? Ne može se služiti i Bogu i Đavolu, i Portugaliji i Aragonu, i politici kraljevina i univerzitetu. Jednom u životu, Hose, moraš izabrati i stati na jednu ili na drugu stranu crvene linije.“

Prozvani pognu glavu, bez želje da se brani.„Da prvo rešimo ubistva don Fadrika Enrikeza i fra Bartolomea. Preko ubice

ćemo naći i ko im je naredio da ukradu škrinju. Ti ćeš povratiti kraljevsko poverenje, a ja ću moći da nastavim da tražim ono što me je iz Portugalije dovelo nazad u Salamanku“, promrmljao je zaključivši tu temu.

„Neka bude tako“, prihvati rektor nastavljajući šetnju. „Čuvaj se novih pomoćnika, Hose. Neka tvoja desnica ne zna šta radi levica.“

Del Palasio se nasmeši.„Jedna naša stara izreka tvrdi da se i s malom laži obično ode toliko daleko

da više nema nade za povratak.“Rektor je morao da prizna da nikada nije čuo tu izreku. Slegao je ramenima.

Nije ni bilo bitno. Direktor škole je pak prikrio svoje neraspoloženje promenivši pravac kretanja ka Crkvi San Martina. Iz nekih kuća na Trgu Koriljo, koji je opkoljavao hram, dopirao je miris tek ispečene pite. Na trenutak su zaboravili mučan razgovor prepuštajući se prijatnom mirisu empanade s mesom i kuvanim jajima, kojom u to doba dana trbuhe umiruju trgovci, hidalzi i članovi univerziteta.

„Da li bi nešto pojeo, prijatelju moj?“, predložio je rektor, pogađajući misli direktora škole.

Neka đavolja škrinja nekoliko sati zaokuplja Satanu i njegovu svitu, jer će obojica potražiti pročišćenje uma proždirući neku dobru hranu, sposobnu da vaskrsne i pokojnika. Čak i samog bratanca svemoćnog gospodina iz Kastilje.

16

JEDAN LEŠ U BOLNICI... ILI DVA

„Povucite reč, donja Luisa!“, zatražio je preteći kažiprstom jedan od studenata retorike na njenom predavanju.

„Po onome što vidim, bačiljeru, ništa niste naučili sve ovo vreme“, smireno je odgovorila Medranova. „Ako se vaši argumenti zasnivaju na pretnji, etički sud pretvarate u emocionalnu reakciju.“

„Nemojte pokušavati da me zbunite rečima. Razumno je priznati veličinu naših predaka, a ne preispitivati njihove metode ili stil. Ko ste vi da analizirate kvalitete velikog Kvintilijana?“

„Ja sam osoba koja živi skoro petnaest vekova nakon njegove smrti. Da li možda smatrate da ljudski rod ništa nije napredovao za to vreme, da reči treba da ostanu urezane u kamenu, a ideje nepromenljive?“

„Da!“„Onda je vaša milost upravo odbacila hrišćanstvo. Da li ste vi paganin?“Ostali učenici su se grohotom smejali. Luisa je svog protivnika upravo

uronila u najdublju močvaru. Crven od gneva, momak se ipak nije predavao.„Dokažite to!“„Po vašem mišljenju, ako treba da se grčevito držimo oblika mišljenja i

obraćanja velikih neznabožačkih besmrtnika, onda odbacujete našu religiju i dovodite u pitanje vrednost Svetog Avgustina, koji živeo posle Kvintilijana, i obezvređujete njegovu Hrišćansku doktrinu. Možda smatrate i da ste superiorniji od njega? Recite mi, molim vas, gde mogu da nađem vaše spise, moj mudrače?“

„A ja vaše?“, frknu drznik, spreman da do smrti ne napušta bitku.Medranova raširi ruke.„Onaj ko ima uši, neka sluša. Svakog dana, u ovoj istoj učionici, možete da

prisustvujete mojim predavanjima.“Učenici počeše da udaraju nogama o pod, označavajući tako da su u raspravi

presudili u korist profesorke. Dureći se, poraženi je bubnuo nazad na stolicu. Međutim, Luisu je mučio snažan bol u glavi, kao da je neka nevidljiva ruka udara po čelu. Osetila je da se nešto događa, iako nije mogla da dokuči šta. Nikada nije bila sujeverna, ali tog jutra se probudila s noćnim morama, zabrinuta za Fadrika. Po podne će poslati nekoga da ga potraži. Sada je bilo vreme da se vrati kući.

Katalina je ucveljenog izraza lica čekala pred ulaznim vratima. Kada ju je verna sluškinja obgrlila oko ramena, najgore sumnje poprimile su konkretan oblik.

„Ubili su Fadrika Enrikeza“, promrmljala je pridržavajući gospodaricu među rukama. Luisa se stropoštala u njen zagrljaj pošto joj je ta đavolja vest potpuno odnela snagu.

Ceo dan je odbijala da jede, ne prestajući da plače zatvorena u svojoj sobi, zakopana u uspomenama i raspršenim snovima.

Fadrikova smrt joj je iščupala dušu. Nestanak jedinog čoveka kog je ikada volela, kome je predala svoje srce, a potom mu ga otela, osudio ju je na život u samoći. Na onaj život koji je izabrala kada je odbila njegovu bračnu ponudu kako bi zadovoljila akademske ambicije. Ali Enrikez je uvek bio tu, blizu nje, obilazeći oko nje uz osmeh i zabavne komentare, ne očekujući ništa zauzvrat osim ponekog saučesničkog gesta, koji je bio dovoljan da oboje znaju kako veza između njih nikada neće biti prekinuta. Sve dok je sudbina nije nemilosrdno pokidala, oduzevši im sve buduće prilike. Luisa ga je zamolila za vreme, ono malo vremena koliko će se Nebriha zadržati na dvoru. Fadrike je i to nerado prihvatio. A sada...

Ugušila je suze grizući usne sve dok nisu prokrvarile. Želela je da viče, da od nebesa traži objašnjenje – hiljadu objašnjenja – ali mogla je samo da ćuti, kao saučesnica Parki, ili će svi shvatiti da je nekada znala da voli, da je bila slaba, ista kao i sve ostale, kao one koje su gordi učitelji i predavači prezirali, koji su ionako trpeli njeno prisustvo samo zato što ga je nametnuo Nebriha.

Kada bi barem mogla da plače za njim... Bezvoljna, odlučila je da legne. Dok se skidala, kroz vrata njene sobe uleteo je uragan od njene rođake, odnosno mladi bačiljer Pedro Bravo. U crnoj odeždi do članaka i kratke kose skrivene pod kapom, izgledala je kao pravi mladi student, kao i tolike stotine drugih, čak je počela i da miriše kao i oni – na znoj i oskudnu čistoću. Ništa na njoj nije privlačilo posebnu pažnju, osim njenih očiju i bistrog pogleda. Ako bi se neko zagledao malo pažljivije, video bi da su pune života i radoznalosti. Luisa se uvukla u krevet i ponudila joj da sedne u podnožje.

„Molim te, reci mi da ne dolaziš da bih ti pomogla u učenju. Sada bih te mogla zadaviti golim rukama“, promrmljala je ne skidajući osmeh.

„Jesi li čula šta se dogodilo nasred klaustra? Jesi li poznavala Enrikeza?“„Dovoljno“, odgovorila je nakon kratke pauze.„Hoćeš li poći s nama danas u Studentsku bolnicu? Molim te, preklinjem te.

Direktor škole želi da mu asistiram i verovatno će iskrsnuti neka nezgodna pitanja.“

Luisa se uz izvesnu nelagodnost namrštila zbog Isabelinog jagnjećeg pogleda. Da kroči na univerzitet ili u bilo koju od univerzitetskih zgrada? Ne! Da obilazi bolesne studente? Ne! Da se suoči sa svojim najmračnijim strahovima? Ne! Da prati rođaku ovako umorna i beživotna? To nikako... Ipak joj je odgovorila jednim slabašnim da. Više ništa nije imala da izgubi. Ako ikako može da pomogne u rasvetljavanju Fadrikove smrti, daće i ono malo što je ostalo od nje. Više od ičega na svetu, želela je da vidi glavu njegovog ubice nabodenu na koplje.

Isabel de Vargas je skočila s postelje i počela da pretura među odećom koju je Medranova upravo skinula, potom i po njenom sanduku, a onda je dozvala u pomoć služavku, koja je brzo dotrčala. U vrtlogu ruku koji ju je okretao i cimao unaokolo, Luisa je donekle povratila svoj svakodnevni izgled. Potom su joj očešljali kosu i izvukli je iz sobe, na njenu veliku žalost.

„Hajdemo! Požuri! Čekaju nas“, bodrila ju je Isabel, vukući je podruku niz stepenice kao da ih demoni progone.

Čak i takvoj žurbi, trebalo im je dosta vremena da stignu do unutrašnjeg dvorišta Viših škola, na čijoj se južnoj strani uzdizala Studentska bolnica. Krasio ju je brod produžene fasade i uskog prilaza ispod prelomljenog luka, oivičen pravougaonim frizom, a sve to višebojno, uz precizne detalje koji su goste te milosrdne ustanove obaveštavali da u njoj utočište mogu naći povređeni i bolesni.

Doktor Del Palasio i Antonio Pimentel nervozno su čekali Pedra Brava, nestrpljivim koracima premeravajući dužinu zgrade. Zato su se obojica iznenadila kada su videla da mladić dolazi u društvu koje niko nije tražio: i to sa ženom, a da nesreća bude veća, baš sa Luisom de Medrano, kojoj su studenti nadenuli jednostavan nadimak Dama.

Prišavši im, Luisa uze desnu šaku direktora škole da poljubi njegov prsten. Doktor Del Palasio joj to dozvoli, smešeći joj se. Dobro je poznavao Damu: iskreno je cenio njenu vrednost, nadarenost, a naročito diskreciju. Setio se da je po Salamanki kružio glas kako ju je admiralov pokojni bratanac zasipao ljubavlju; sve se u Salamanki odmah sazna iako se svi trude da mnogo toga sakriju. Možda ovaj maloumnik Pedro Bravo uopšte nije maloumnik. Možda...

„Posle ćemo nas dvojica morati da razgovaramo nasamo“, pripretio mu je prstom.

Direktor škole je ranije već zatražio od nastojnika da otvori vrata bolnice i pozove najuticajnijeg predavača medicine, s naznakom da mu je obaveza da tamo dođe pre nego što obavi druge posete... privatnije prirode. Međutim, pojavio se samo lekar koji je u bolnici radio za platu saveta: veoma poznati starac, ali preobraćenik, za kog nije bilo mesta među profesorima dok univerzitetom i teritorijama kraljevstava duvaju vetrovi netrpeljivosti. U svakom slučaju, bio je dobar lekar, već u poodmaklim godinama. Sproveo ih je do male sale u kojoj je počivalo telo Fadrika Enrikeza.

Prostoriju su ukrašavale dve tapiserije malih dimenzija – jedna s obeležjima admirala Kastilje, a druga s grbom univerziteta – raspeće od slonovače, koje je zauzimalo centralno mesto u sali, kao i dva kerbera na ulazu, koja su štitila telo mrtvog gospodara. Bile su to počasti u skladu s položajem pokojnika. Doktor Del Palasio je zatražio da ih ostave nasamo, ali nijedan od stražara se nije ni mrdnuo, nastavljajući da stoje kao kipovi na vratima improvizovane kapele.

„Morate me izviniti. Ova nedelja nam je posebno pretrpana“, pravdao se lekar koga su već dozivala dva bolničara i kapelan, kako bi se pobrinuo za čitavo tuce bolesnih studenata koji su čekali na njegovu vizitu.

„U kom smislu?“, upita ga direktor škole.„Istog dana kada je stiglo telo sirotog don Fadrika, dobili smo dva slučaja

proklete bolesti.“Govorio je o portugalskom zlu – koje se u Portugaliji, čudnovato, zvala

špansko zlo – o zarazi koja se prenosila samo kada bi dva tela seksualno opštila, a jedno je već zaraženo. Neki su tvrdili da ona može da se prenese s majke na dete tokom porođaja. U svakom slučaju, mnogi su posrnuli. Za klerike, bolest je predstavljala direktnu kaznu za telesni greh, jer kad se prekrši obavezna muška apstinencija do braka ili stupanja u božju službu, požuda i razvrat doneli bi telu strašnu kaznu ove boleštine. Za klerike su nečiste kurve i lake žene predstavljale đavolje iskušenje, a kao žig da je neko poklekao pred ovim grehom, pojavili bi se veoma bolni čirevi na raznim delovima tela.

„Ko?“, pitao je Pimentel, koga niko nije pozvao da učestvuje u razgovoru.„Znate već, kao i uvek, bibliotekar“, objasnio je vidar.„Uzgred, dobar prijatelj admiralovog sestrića“, primetio je Antonio. „U

poslednje vreme su delili mnoga zajednička interesovanja, od kojih mnoga nisu bila bogougodna.“

Da pogled može da ubije, Pimentel bi se već pretvorio u prah od pogleda Luise de Medrano.

„A drugi?“, nastavio je direktor škole.„Jedan dominikanac.“„Opa! Kakvo iznenađenje!“, zlurado se obradovao doktor Del Palasio.

„Dakle, dominikanac koji pripada univerzitetu?“Lekar bolnice je oklevao.„Pa... i da, i ne. Radi se o fratru čije vam ime nikako ne smem reći.“Direktor škole pokaza zube, radostan zbog ulova čije ime je i sam mogao da

nasluti.„Da li vam je još nešto potrebno?“, upita hirurg već zakoračivši preko praga.„Ako ste ispunili obavezu koju sam vam jutros dao, onda ne.“ Mislio je na

medicinske instrumente.„Onda, zbogom“, pozdravio se.Pimentel je Pedru Bravu na uvo očigledno šaputao neku vulgarnost, barem

sudeći po boji mladićevih obraza i obešenjačkom Antoniovom osmehu. Luisa je, sa svoje strane, već ušla u prostoriju i molila se kraj nogu mladog Fadrika. „To je jedna stvarno dobra devojka“, rekao je u sebi Del Palasio. Potom je, kao pastir ovce, pogurao ostatak stada u odaju i iznutra zatvorio vrata. Kada su ostali nasamo s lešom, ambijent je postao sablastan na razigranoj svetlosti sveća, kao da smrt čeka svoje sledeće mušterije vrebajući u svakom kutku.

„Luisa, nije mi prijatno što si odlučila da dođeš s nama. Ovo neće biti lep prizor. Moramo da proučimo Enrikezovo telo. Ako želiš, možeš da se moliš za njegovu dušu u kapeli. Bolje da odeš, kćeri“, savetovao ju je direktor škole dok je širio instrumente na malom stolu.

Medranova je suzama odagnala sećanja na Fadrika. Ako neko na univerzitetu želi da sazna ime njegovog ubice, bila je to ona. Ostaće, koliko god joj to teško palo. Zato je samo odmahnula glavom, iako je ustala i odmakla se da oslobodi prostor svojim pratiocima.

„Dobro, kćeri, kako želiš. Pedro, skini ga.“Isabel se kolebala nekoliko trenutaka pre nego što je počela sa skidanjem.

Nikada do tada nije skidala nekog muškarca, iako ih je videla gole dok su se kupali u reci nadomak njene kuće. Stečeno znanje tokom poslednjih meseci pružilo joj je određene uvide u anatomiju muškarca, sasvim dovoljne da razume komentare njenih drugova dok je pokojnika oslobađala njegove odežde, sve dok potpuno nije razotkrila njegovo belo telo. Iznenadila ju je hladnoća kože, kao i gipkost udova kada su ih Antonio i direktor škole pregledali; jer, kako je pročitala u jednoj medicinskoj knjizi iz Pimentelove biblioteke, tela nakon smrti postanu kruta kao kipovi.

„Zašto mu se ruke i noge tako lako savijaju ako je mrtav već nekoliko sati?“, radoznalo ih upita.

Direktor škole je besno pogledao svog pomoćnika. Pimentel je samo slegao ramenima, slažući se s onim što direktor nije izrekao: da dečko zaista nije mogao da se pohvali ni osnovnim znanjem iz anatomije. Svaki salamantinski student je veoma dobro znao da posle jednog dana telo opet omlitavi i da ga je onda lako pomerati. Neki su tvrdili da je to vreme koje je duši potrebno da prizna težinu svojih greha i napusti telo da primi svoju nagradu ili kaznu; drugi, oni pragmatičniji, smatrali su da, kad počne da se raspada, čovekovo telo omekša kao i telo mrtve jarebice. Na kraju krajeva, ako dečko ne zna te opštepoznate činjenice, onda je njegovo znanje daleko od zavidnog, ili se možda nalaze pred pravom cepanicom, iako pomalo talentovanom.

Dok je doktor Del Palasio, zbog njegove očigledne tupavosti, prekorevao sebe što je za pomoćnika uzeo Pedra Brava, Antonio je završio preliminarni pregled tela.

„Dakle?“, pitao je direktor škole.„Sudeći po ranama, silovito su ga napali. Verovatno dve osobe: jedna mnogo

krupnija od druge, ili daleko umešnija u probadanju kože“, odgovori Pimentel.„Zaista?“, radoznalo je njuškala Isabel. „A zašto?“„Je li to tvoje omiljeno pitanje, sine?“, žalosno je upita doktor Del Palasio.Isabel pocrvene.„Ne, učitelju, samo želim da naučim“, posramljeno promrmlja.„Gledaj ovamo“, gunđao je direktor škole. „Pimentel zna da ih je bilo dvojica

po tragovima sečiva u mesu don Fadrika. Dobro pogledaj.“ Pokazao je na rane. „Neke su dublje od drugih, iako su slične širine.“ Unutar svake je ubacio tanku spatulu kako bi to i praktično dokazao. „Ako dobro pogledaš, bačiljeru Bravo, vidi se da su tri rane iste veličine, a druge dve se neznatno razlikuju, ali su sve istog oblika. Pritom se i dubina prve tri i druge dve razlikuje. Šta možeš da zaključiš iz toga, mladiću?“

„Da je jedan od ubica bio spretniji, ili snažniji, jer je uspeo da mu zada tri uboda, dok je drugi uspeo da ga dokači samo dva puta. Osim toga, što je veća dubina, veća je i snaga ruke koja drži mač“, odgovorila je Isabel ušeprtljavši se pritom.

Direktor škole se zadovoljno osmehnu. Uputio je drugi pogled Pimentelu i u njegovim očima pročitao odgovor na prvi: da, dečko ima kvaliteta, iako je očigledno da ima veoma loše osnovno obrazovanje.

„I šta još, Antonio?“, nastavio je svoj mali ispit doktor Del Palasio.„Kako se čini, našem vrlom don Fadriku bili su miliji bordeli nego crkve.“Iznervirana, Luisa de Medrano, do tada stidljivo udaljena, približila im se

kraj odra.„Kako se usuđuješ da tako govoriš o pokojniku?“, dreknu na Pimentela.„Veoma mi je žao, moja gospo, ako sam ranio vaša osećanja, ali telo govori o

onome što jezik prećutkuje: don Fadrike je zaradio portugalsko zlo pre samo nekoliko nedelja.“

„Portugalsko zlo? A kako to znate?“, ponovo se ubaci Isabel, iskreno radoznala.

„Hvala dobrom Bogu, tvoje neznanje ti u ovom slučaju služi na čast, bačiljeru Bravo. Ono pokazuje da je tvoj prethodni život bio više posvećen učenju od Antoniovog, budući da ne znaš ono u čemu je tvoj prijatelj pravi stručnjak“, reče direktor škole. „Portugalsko zlo dobija se u bordelima, kada muškarci i žene krše dobar hrišćanski moral i prepuste se kandžama greha požude. Naš Gospod njihovu trulu prirodu kažnjava ostavljajući žig tog greha na usnama ili šakama, a čireve na... na...“, gledajući u Luisu de Medrano, pokazao je na penis i testise i spetljao se tražeći naziv prikladan za damu.

„Na visuljku“, završio je besramni Pimentel.„Sigurno postoji bolja reč za intimne delove muškarca“, ironično reče Luisa,

nezadovoljna zbog te vulgarnosti.„O, da! Razne mi padaju na pamet. Dopustite da vam nabrojim neke...“„Umukni, životinjo!“, saseče ga direktor škole.„Inače, takođe se pojavljuju i na drugim, manje uglađenim otvorima“, istakao

je podsmešljivo Antonio.Direktor škole ga je počastio glasnom čvrgom.„Ponašaj se lepo! Pedro, obrati pažnju na ovu otvorenu, kružnu ranu tvrdih

ivica na...“, opet je oklevao tražeći neki izraz dostojan dame, „njegovim intimnim delovima.“

Isabel se sagla nad čudnom ranom.„Može li se po njenoj veličini zaključiti kada se zarazio tim zlom?“Doktor Del Palasio pohvali njegovo pitanje kao izuzetno oštroumno. Bačiljer

je brzo učio.„Da. Otprilike pre nekih četiri ili pet nedelja.“Luisa oseti mučninu. Ukus žuči ispuni joj usta. Nije mogla da podnese

pomisao da je njeno odbijanje Fadrika gurnulo u naručje neke kužne devojčure u

javnoj kući, ili da ta skrivena stvarnost, koja se sada, na njenu veliku žalost, razotkriva, predstavlja onog istog vrlog viteza koji joj se mesecima udvarao, čoveka koga je volela više od ičega na svetu.

„Ako me izvinite, gospodo, želela bih da se povučem kako bih se pomolila u kapeli bolnice“, promrmljala je sva bleda

Direktor škole je s naklonošću naslonio svoje ruke na Luisina ramena. Bio je to njegov greh što joj je dozvolio da prisustvuje ovim neprijatnim prizorima. Ispratio ju je do vrata.

„Doktore Del Palasio, možete li ovo da pogledate“, zatražio je Pimentel njegovu pažnju.

Po tonu njegovog glasa, suvom i bez naznake obešenjaštva, odmah je znao da je otkrio nešto važno. Okrenuo se ka njemu. Antonio je podigao desnu ruku sestrića admirala Kastilje i iskrenuo dlan ka direktoru škole. Na koži su bile urezane tri crne tačke koje su formirale trougao.

„Je li to tetovaža?“, upita pomoćnika.Pimentel pljunu na oznaku i snažno je protrlja. Jedan od malih krugova

nestade.„Nije.“„Otkud onda tu?“„Možda je to potpis njegovog ubice“, lupila je Isabel.„Možda je i neka neslana studentska šala“, progunđa Antonio.Svetlost sveća je zatitrala, kao da je Fadrikova duša uzdahnula oslobođena

posle otkrića njene poslednje tajne. Prostorijom je zavladala tišina i niko od prisutnih nije se usudio da je prekine. Tokom nekoliko trenutaka, koji su delovali kao vekovi, svi su duboko razmišljali o mogućim značenjima trougla, a onda je Pimentel, uvek pragmatičan po svojoj prirodi, počeo ponovo da oblači leš.

Samo što je završio i zakopčao njegovu odeždu, začuli su se teški udarci na vratima prostorije. Za tren oka, inkvizitor Ruiz del Monte i fra Alvaro de San Emilijano, njegov lični sekretar, u pratnji tri žandarma korehidora Salamanke, razbili su mir i tišinu u sali. Bila je dovoljna i sama njegova pojava da svi osete jezu i neprijatan osećaj u utrobi. Oštri pogled kraljevskog revizora podsetio ih je na položaj koji mu je dodeljen. Na licu mu je zaigrao strogi osmeh dok im je prilazio.

„Vidi, vidi, dolazimo u pravi čas“, prolio je odmah svoj otrov, „da sprečimo doktora Del Palasija i dva studenta da oskrnave posmrtne ostatke don Fadrika. Zahtevam objašnjenje!“

Direktor škole ostao je spokojan. Stojeći naspram njega, bio je za skoro četvrtinu viši.

„Odakle vam takve izvitoperene zamisli?“, uzvratio mu je doktor Del Palasio. „Podsećam vas da je dužnost svakog dobrog hrišćanina da oda poštu vernom pokojniku i pomoli se za njegovu dušu. U slučaju da ste postali zaboravni, fra Huane, sveštenik sam koliko i vaše prečasnosti.“

„A oni?“, pokazao je na njegove pomoćnike.„Pristali su da mi prave društvo u molitvi.“Isabel se tresla od straha. Ponovo se našla pred užasnim čovekom koji je

nameravao da je zakopa u mračnu tamnicu braka iz interesa, uz blagoslov njenog rođenog oca. Od njenog dolaska u Salamanku, senka njegove reputacije padala je na učionice i izazivala jezu među studentima i profesorima, koji se, kad bi se slučajno susreli s dominikancem, nisu usuđuvali čak ni da mu priđu od straha. Nije uzalud bio Sisnerosov miljenik, a predstavljao je čoveka u čijim se rukama nalazila moć veća i od moći samog Maldonada, budući da ju je fratar zloslutnog izgleda i mračne duše izgradio krvlju nevinih.

Pokušala je da se kontroliše. Sagla je glavu, oborila pogled ka podu pa je, diskretno, potražila zaštitu od Pimentela. Međutim, ta zaštita nije dugo trajala jer je Antonio, potpuno zaboravivši na nju, prišao fra Alvaru.

„Da li ste bili prijatelj don Fadrika, oče?“San Emilijano se hladno osmehnu.„Nikada se, do ovog trenutka, nisam susreo s njim.“Pimentel mu je osmotrio šake. Ružičaste masnice prekrivale su mu oba

dlana. I prečasni fratar je patio od portugalskog zla. Čak ga je, sudeći po tragovima bolesti, zaradio barem pola godine pre admiralovog bratanca, jer takvi ožiljci pojavljivali su se tek nakon više od šest meseci nakon što spadnu prvi.

„Da li vas boli glava ili grlo, fra Alvaro?“San Emilijano se povukao za kosu. Nekoliko vlasi mu ostade između prstiju.„Nema potrebe da mi odgovorite“, nasmeši se Antonio. „Vaša kosa govori

umesto vas. Bolujete od portugalskog zla.“Nervozan, fra Alvaro pogleda svoje šake. Kada ih je okrenuo, Pimentel je na

njegovom desnom dlanu zapazio tri male crne tačke raspoređene u trougao.

17

Sic transit gloria mundi1

Tog nedeljnog jutra padala je kiša kao da se nebo otvorilo. Bez milosti, bez mere, plaveći ulice i, bez ikakvog obzira, do gole kože natapajući i sveštenike, i fratre, i predavače, i studente, i kasape, zbližavajući sve Salamantince u patnji nametnutoj božjim gnevom. Toliko smrti u tako kratkom vremenskom razmaku nije moglo da prođe bez nebeske reakcije. Mora se uzeti u obzir da nije samo Fadrike Enrikez našao prečicu do kapija raja, već i pomalo drski dominikanac ozloglašen zbog raskalašnog života, koji je na univerzitetu držao predavanja iz astronomije i koga su pronašli nasmrt izbodenog ispod simbola pobede oslikanog krvlju. O ostalim corpora in sepultibus2 nije bilo šta da se progovori, niti da se istražuje, budući da leševi prostitutki nisu zanimali nikog, osim onih koji su iz milosrđa sahranjivali njihove posmrtne ostatke, obično neko bratstvo koje se obavezalo da ponavlja requiescat i onome ko nikada u životu nije bio in pace.3

Drugi pljusak uhvatio je Pimentela i njegovo društvo na putu do katedrale, gde je trebalo da se održi misa za večni mir mladog bratanca admirala Kastilje. Antonio i Isabel su hitro potrčali da se sklone ispod nadstrešnica u ulici koja se od Azoge Vjeha spuštala od Kapije Sunca. Prošli su samo s natopljenim ogrtačima i mokrim šeširima, a čizme od dobro namašćene kože nepokolebljivo su odolele poludeloj oluji. Luisa de Medrano i njena sluškinja nisu tako srećno prošle; njihova odeća se vukla po blatu otežala od vode i prljavštine. Njih dve nisu mogle da puste korak za svojim pratiocima jer se burni spektakli poput opscenog trka nisu smatrali prikladnim za dame. Zato su stoički podnele nebeski bes, poput svetica mučenica. Prva je smatrala da je tu kaznu zaista i zaslužila jer je prezrivo odbila Fadrikovu ljubav, što ga je gurnulo u smrt od hladnog čelika; a druga, koja je gajila Medranovu još od malih nogu, zato što nije imala drugog izbora do da ostane s njom, pa makar plivajući morale da se izvlače iz pljuska.

Oluja se malo stišala kada su zvona Svete Marije zazvonila za pokojnika. Čekajući taj signal, Enrikezovi školski drugovi su na ramenima uneli sanduk prekriven crnom tkaninom sa univerzitetskim grbom. Sa obe strane okruženi redovima mladića koji su nosili debele voštanice – neke su nekim čudom i dalje gorele, vešto zaštićene dlanovima, ali većina se ugasila u divljoj oluji – uneli su posmrtne ostatke u katedralu. Antonio, Luisa i Isabel pokušavali su da pronađu malo prostora među gomilom koja se tiskala u katedralu. Medranova se vešto smestila na grob svog pretka, koji se neće ljutiti na svoju krv. Na sredini ploče,

1 Latinska izreka: Tako prolazi zemaljska slava. (Prim. lekt.)2 Sahranjena tela. (Prim. lekt.)3 Lat. Requiescat in pace – Počivaj u miru. (Prim. lekt.)

njena služavka postavila je naslon za koleno, da se ne uprlja kad klekne za molitvu.

Pimentel i njegov dobri drugar Pedro Bravo probijali su se brodom ka oltaru diskretnim gurkanjem kroz gomilu, stigavši dovoljno blizu univerzitetskog krema u obojenim odeždama, raširenog u polukrug na čelu gomile studenata u crnim rizama. Videvši ih, direktor škole, koji je stajao s rektorove desne strane, pozdravio ih je blagim naklonom glave.

„Dobro, ajde sad, videli su nas i možemo da se gubimo“, naredi Pimentel svom mladom prijatelju baš kad se biskup Salamanke popeo na oltar i pozdravio svečani skup spremajući se da otpočne misu.

Isabel se stresla kad je videla da Antonio već uzima šešir u ruke i ozbiljno se sprema da šmugne iz katedrale. Zar taj bogohulnik želi da uvredi Boga tako nepotrebnim gestom?

„E vala nećeš! Ostaješ ovde do kraja, druškane!“, odbrusila mu je, uhvatila ga za desnu ruku i istrgla mu šešir.

Antonio se toliko iznenadio tim vatrenim nastupom da se istog trenutka zaustavio. Poput krotkog jagnjeta koje se upravo vratilo u sveto stado, pognuo je glavu, naslonio se na postolje jednog od stubova glavnog broda, pažljivo napravivši mesta i svom čednom drugu.

„Kog se tebe vraga tiče Enrikez kada si ga jedva poznavao?“, šapnuo je Isabel na uvo.

Vargasova je na njegovu drskost odgovorila jednim strogim pogledom, prikucavši ga kao kamenorezac dleto u kamen.

„Ne budi idiot, Antonio. Za početak, ovde se ne radi o nama i njemu, nego o nama i Bogu, a našem nebeskom Ocu dugujemo bar malo poštovanja“, objašnjavala mu je tako tihim glasom da ju je Pimentel s teškom mukom pratio. „Osim toga, veliki glupane, i njegov ubica je verovatno došao na misu kako bi se naslađivao uspehom svog podviga.“

Antonio se nasmešio. Sa iritantnom sporošću, zabavio se skidanjem rukavica od crvenog tvida, a onda je pokazao oko sebe. U hram više nije mogla ni igla da se spusti. Zbijeni redovi uglednika, sve sami mnogopoštovani ljudi grada, ucveljene dame, dvadesetak članova univerzitetskog saveta, svi živi kanonici iz Salamanke i čitava plemena daljih i bližih Enrikezovih rođaka tiskali su se u katedrali. Među tolikim zverinjem bilo je nemoguće razdvojiti pravednike od grešnika.

„Aha. Nema sumnje, prepoznaćeš ga po delima. Sada će izvući mač i početi da zadaje udarce i ubode na sve strane“, podsmevao se.

Nekoliko njihovih suseda podigoše glave iz molitve i istovremeno ih ljutito utišaše. Pocrvenela od stida, Isabel se, koliko je mogla, odmače od svog bezbožnog druga.

„Možda će se pokajati za zločin tako što će ničice pasti pred biskupova stopala, javno tražeći oprost grehova“, nastavio je Pimentel, koga niko nije mogao da smiri. Bilo ih je u sve većem broju: neki su uljudno pokušavali da mu

stave do znanja da se utiša, ali već popriličan broj mu je gestikulirao oštrim i besnim pokretima.

Sita izbečenih očiju koje su se sve više usmeravale ka njenom prijatelju, Isabel ga već u prvoj pauzi za molitvu, dok su se ka nebu dizale note Gospodi pomiluj, dohvati za ruku i odvuče do glavne porte. Oprezno je potražila mesto najbliže jedinom mogućem izlazu, zabrinuta zbog neraspoloženja moćnika koje su uznemirili u molitvi. Tu na začelju, u najskromnijem delu katedrale, molili su se obični građani: nekoliko knjižara, poneki opat iz esnafskog bratstva, određeni dobri ljudi, moćnici samo po pozamašnim trbusima. A u samom dovratku velikih vratnica od hrastovine, molile su se majka Gorgonija, Marija la Vitorijana i još jedna dama sumnjivog morala: u toj gomili opštedruštvene farse, verovatno su bile jedine koje su iskreno ronile suze za pokojnikom.

Isabel je Vitorijani pružila ruku, a ona je zgrabi i olakša dušu na njenim grudima. Zbog toga jedan od kapelana zasuka rukave na mantiji i krenu u fanatičan juriš da izbaci tu drskost iz svetog hrama bičem svojih vrlo profanih uvreda. Veoma ponosne, kurve su se na kolenima prekrstile, a onda su izašle solidarišući se sa svojom drugaricom i Pedrom Bravom, tim tako osećajnim i plemenitim vitezom. Čak je i Pimentel osetio ponos zbog tog podviga njegovog mladog prijatelja.

„Reci mi, o, Lanselote od Jezera, zar si toliko zaljubljen u svoju Ginevru iz bordela da te nije stid da joj pred celim salamantinskim društvom, i to u hramu božjem, ukažeš takav znak posvećenosti?“, sprdao se Antonio okrutno.

Majka Gorgonija mu razjareno zapreti:„Ako ponovo želiš da posetiš moju kuću, kopile jedno, odmah da si se

izvinio Mariji i don Pedru.“Pimentel se poigravao obodom svog šešira, kao dečačić koji se postideo, a

onda je podigao pogled zaklanog jagnjeta i zamolio za oproštaj, osmehujući se zabavljeno. Gazdarica Osam blaženstava klimnula je glavom.

„Dođite. Potražimo utočište“, pokaza na ulicu koja je od Azoge Vjeha vodila ka Svetom Isidoru.

Ulice i prolazi bili su prazni, kao da je kuga pokosila Salamanku; svi su otišli na misu u čast Fadrika Enrikeza. Ipak, do krčme su sreli ponekog trgovca, nekoliko vodonoša i tri-četiri sluge koji nisu prekinuli svoje poslove. Majka Gorgonija iz svoje vreće izvuče ogroman i težak ključ kojim otvori čeljusti bordela.

Ušavši unutra, prostitutke počeše da otvaraju prozore i pale sveće i lampe kako bi osvetlile prostorije, a Gorgonija i Marija iz podruma donesoše dobro vino i dva poslužavnika da se malo okrepe. Antonio i Pedro su iz poštovanja skinuli šešire pred damama.

„Ovo vino može da se pije s nogu“, coknuo je jezikom Pimentel zadovoljan gustinom pića. „Da vidimo hoće li sići u trbuh u dobrom društvu, majko, jer ovaj kačamak već prosi neku dobru kobasicu koja uz njega ide. Zaboga, nije da slavimo Uskrs.“

Ubrzo se na stolu našlo jagnje s medom i smokvama, pravo blago za prave vitezove, nikako za plaćenički ološ. Tako se slatko pušilo pred dobrodušnim Pedrom Bravom da mu je voda pošla na usta. Ne toliko vode koliko mu je natapalo kožu, ali dovoljno da između zalogaja i gutljaja dobrog vina omekša krto meso mlade životinje. Nakon halapljivih zalogaja, Isabel upita majku Gorgoniju zašto su došle u katedralu u tako upadljivoj odori. Od Antonija je čula da su kurve po navici i ubeđenju pobožnije i iskrenije u svojim molitvama od žena koje su glave ukrašavale svilom protkanom zlatnim nitima, pa joj je to tako izložila, uz drskost rođenu iz zadovoljnog stomaka.

„Znaš li, prijatelju moj“, pomilova je Gorgonija po kosi, „da su nam 1506. godine na dvoru u Valjadolidu prokuratori kraljevstava propisali da moramo da se oblačimo različito od svih, a pogotovo kad idemo u božji hram.“

„Zaista?“, progovorilo je jagnje iz usta proždrljivice.„S koje si ti kruške pao, momče?“, prasnu Antonio, pomalo uvređen

kačamkom sa slaninom, koji su, pored toliko izvrsnih đakonija, postavili baš ispred njegovog nosa. „Kao da nikad nisi čuo za kategorije u oblačenju?“

Klimnula je glavom ne prestajući da jede.„Seljačino neopevana... Velikaši, plemići, vitezovi i gospodarevi vazali,

upravnici i doktori moraju da se razlikuju po uglađenosti i veštini izrade svoje odežde od bogatih trgovaca, štitonoša, kormilara i podoficira mornarice. Čak i ovi niži moraju lepše izgledati od zanatlija, a zanatlije od zemljoradnika. Toliko je jednostavno.“

Isabel ga pogleda.„Aha, a zar neće biti, gospodine moj, da razlika u oblačenju i jelu više zavisi

od vreće s maravedijima nego od porekla? Otkako sam u Salamanki, video sam trgovce čije supruge nose svilu i brokat, kao i hidalge sa zakrpljenim čakširama, pohabanim zubunima, kojima ne smeta ni crkvena milostinja kada ih niko ne gleda. Seti se, dobri prijatelju, da ima puno sirotana s licem suvonjavog od gladi, koji prose baš na Kapiji Svetog Julijana, naspram tvoje porodične kuće. Moram li da dodam da imaš običaj da im redovno ponudiš ostatke hrane s tvoje trpeze?“

Majka Gorgonija se ponosito nasmešila, isprsila se i naredila Mariji da posluži uzvišenom branitelju pravde još malo mesa. U međuvremenu, Antoniova tacna bivala je sve siromašnija, a u čaši mu se skupljao vazduh.

„Razlika... da, ima ih“, promrmljala je gospodarica Osam blaženstava. „Muškarci ni u postelji ne pokazuju istu nadarenost. Na primer, taj siroti mladić, bratanac admirala Kastilje, bio je tako stidljiv da je jedan fratar morao da ga uvede u ljubavne veštine“, grohotom se nasmejala.

Isabel i Antonio su se pogledali. Na trenutak je čak zaboravila da žvaće.„Da li ti to, majko, govoriš da Fadrike nije probao ženu, već muškarca?“,

upita je uljudno Pimentel.„Ma ne“, kategorički odmahnu majka Gorgonija. Skupila je prazne tacne

svojih gostiju i vratila se s dve nove na kojima su stajale dve lepe jabuke. „Sve što kažem jeste da je, pre nego što je zatvorio vrata i skinuo čakšire, sačekao da

jedan fratar s tonzurom obuče svoje i prepusti mu da upotrebi istu posteljinu. To vam je dominikanski bestidnik koji ima običaj da ostavi dosta novca u ovoj kući – da budem iskrena, ostavlja ga poprilično u svim sličnim ustanovama u gradu – a njegovi poroci su toliki da je uistinu dosad zaslužio da sto puta bude isteran iz reda kojem služi, ali on maravedije daruje i redu u istoj meri koliko i prijateljicama noći. Shvataš li sad, Kopile? Na kraju, sva razlika je u debljini kese, kao što nam je plemeniti don Pedro i objasnio.“

Antonio je postajao umoran od ove namerne razlike u obraćanju. Za majku on je oduvek bio samo Kopile ili Pimentel, uprkos tome što je bio stara i verna mušterija, dok se tom pticolikom mangupu obraćala sa don i uz poštovanje kao daj je neki nadvojvoda.

„U redu, majko, da zaključim tvoje uzvišeno predavanje, obojica su bila sa istom kurvom. A verovatno i mnogi od nas. Znaš li da je ona Fadriku prenela portugalsko zlo.“

Marija la Vitorijana, poznata po lakoći s kojom je menjala mušterije u toku jednog dana, nasmejala se pokazavši i dalje savršene zube – nedostajala su joj samo tri, i to po strani, na donjoj vilici.

„Antonio, i kod nas postoje razlike. Ne prihvatamo sve da legnemo sa onim ko ima mali visuljak i razjedeno meso grešnika. Samo one najstarije, kao naša sirota Rakel.“

Gorgonija i ostali prisutni su se prekrstili s poštovanjem na pomen njihove uvažene stare saputnice u patnji.

„Neka je Bog privije na svoje grudi jer beše pravoverni hrišćanin“, promrmlja jedna od njih, brišući suze.

„Eto, na njenoj sahrani nije bilo nijednog od tih hulja koje su ranije tražile njene usluge. Na primer, taj pohotni fratar o kome pričamo. Tvrdio je da je predavač astronomije...“

„Bio je“, ispravi je Antonio majku.„Kakogod“, odbrusi mu jer nije volela da je prekidaju. „Imao je jaka

prijateljstva, prokletnik. Pitajte pobožnu Luisu de Medrano, koja nas gleda s visine svaki put kada se sretnemo s njom na ulici. Mogla bi da nam objasni šta je taj prečasni dominikanac tako često radio u njenoj kući. Možda su se zajedno molili kraj kreveta!“

Gorgonijin napad smeha zarazio je sve prisutne. Samo su Antonio i Isabel zaćutali, uznemireni tom šalom.

„Pokojni fratar je posećivao Luisu?“, radoznalo upita Pimentel. „Među njima bi onda morala da postoji neka rodbinska veza koja bi takve posete opravdala.“

„Da, u srodstvu su preko zajedničkog pretka Adama“, dobacila je pošalicu Marija la Vitorijana. „Možda je baš ona prenela portugalsko zlo fratru i admiralovom bratancu. Zar on nije bio lud za njom? Možda je razvio jedra u ovoj luci pre nego što je zaplovio ka...“

Ljuta, Isabel je udarila obema pesnicama o sto. Ustavši sa stolice, zatražila je od Marije da povuče reč.

„U redu, u redu. Luisa je čedna svetica, čista devica, prava pobožna mučenica. Idite i vi i ona s milim Bogom“, progunđa Vitorijana krenuvši nazad u kuhinju. Međutim, nije dugo izdržala: „Ako neko stvarno želi da zna šta se krije iza pokojnika, objašnjenja bi ipak trebalo da zatraži od Medranove, a ne od sirote Rakel, neka joj je večna slava, koja je samo pošteno radila svoj posao.“

„A i vi, gospodo, znate da kurvi ima u svim staležima“, gasila je Gorgonija uzavrele strasti. „Glavu im krasi svila i nose ogrtače od skupocenog krzna ili francuske tunike. Moj dragi Pedro Bravo, moj dragi momče, ima još mnogo toga što tek treba da naučiš. Izgled vara, a samo oči otvaraju put do duše. Gledaj ih u oči. One će ti reći istinu koja preko usana nikada neće preći. A sad, poslužite se jabukama, hajde, momci.“

18

Sud nemilosrdnika

Kada je petao najavio svitanje, fra Alvaro de San Emilijano se i dalje čistio od grehova udarcima biča. Ali ne prostim bičem koji koriste mazgari, već osveštanim oruđem sa ušivenim oštrim kamenčićima, koje je nemilosrdno paralo kožu grešnika, sve dok u lokvi prolivene krvi, kao žrtvi pročišćenju, ne postigne potpuno pokajanje. Nakon tri dana posta i molitve, uz tri noći ove surove pričesti, dominikanac je pomislio da se dovoljno očistio od krivice kako bi se čistog obraza odazvao pozivu brata Ruiza del Monta, koji je od nesrećne epizode u bolničkoj kapeli već nekoliko puta zahtevao da dođe.

Fra Alvaro prošao je pored braće u manastirskom klaustru uz izvesnu žurbu. Slabost se sve više širila njegovim telom, inače prilično punačkim, zbog prijatnog mirisa vrućeg hleba koji je dopirao iz manastirske kuhinje, a od koga mu je išla voda na usta, poput okrutnog iskušenja đavola. Istina je da je krišom od zajednice nekoliko puta posetio podrum da se ipak malo okrepi: tek koliko da bude sit, pazeći smerno da u postu ne pređe granicu proždrljivosti. Znao je da ta prevara neće moći dugo da traje. Već drugog dana njegove pokore, prior San Estebana ga je pogledao popreko kad su se susreli na jutarnjoj molitvi. Ubrzao je korak.

Snažno je pokucao na vrata ćelije Ruiza del Monta. Fra Huan je zabrundao da uđe. Pošto je bio leđima okrenut svetlosti, inkvizitorova ćela sijala je kao u sveca. Pružio mu je desnu ruku da je poljubi, a potom mu pokazao da sedne pored njega. San Emilijano se nervozno pogladio po kosi. Njihovi životi su se prvi put ukrstili pre više od dvadeset godina, kada je Alvaro bio mladi iskušenik, a Ruiz del Monte njegov učitelj. Fra Huan je veoma dobro znao koliku moć ima nad ovim sadrugom patnje i nije se kolebao da je iskoristi u svakoj mutnoj spletki u kojoj njegovo ime nije smelo da se pojavi. Oduvek je u riskantnim partijama šaha sa životom više voleo da podmeće pione nego da se protivnicima suprotstavi licem u lice. Zato nije postojalo savršenije vazalstvo od ovog.

„Oprostite mi, vaša prečasnosti, mnogobrojni su moji gresi“, zamolio je fra Alvaro.

Inkvizitor se nasmeši.„Dragi moj brate, seti se psalma: Blago čoveku koji ne ide na veće

bezbožničko, i na putu grešničkom ne stoji, i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi, nego mu je omileo zakon Gospodnji i o zakonu Njegovom misli dan i noć! Ti si se baškario u telesnom grehu, a sada te greh potkazuje pred božjim i ljudskim očima.“ Mislio je na portugalsko zlo. „Za tvoje dobro, nadam se da nisi legao sa istom bestidnicom kao i admiralov bratanac, a ako jesi, da niko više osim nje nije bio svedok tvog posrnuća.“

Nastala je neprijatna tišina. San Emilijano je pognuo glavu i bradom dotakao grudi, a onda mu je šapatom odgovorio:

„Ako bih to ustvrdio, ponovo bih iskušavao đavola jer bih vas slagao.“Ruiz del Monte je lupkao prstima po kolenu. Osećao je bes, ali morao je da

se kontroliše. Mnogo toga je u igri. I previše.„Reci mi ime te grešnice“, zahtevao je Asturijanac od svog učenika.„Bilo ih je dve.“„Reci mi onda imena obe.“„Rakel Penjin.“Inkvizitor klimnu glavom. Ta matora kurva krepala je nekoliko dana pre

ubistva Fadrika Enrikeza i neće imati prilike da progovori. Nasmešio se.„Neka počiva u miru, amin! A druga?“Tajac. Inkvizitor sandalama poče ritmično da lupka po drvenom podu.„Ime!“, ponovio je.Kao da se radi o nekom od bogohulnih imena samog Satane, fra Alvaro ga

Ruizu del Montu prošaputa na uvo.„U redu, u redu. Čuo sam svašta o njoj. A ko i ne bi u Salamanki! Neću ti ja

suditi, već Svemoćni“, zatvorio je inkvizitor slučaj. „Ostavimo se ove mučne teme jer smo Bogu potrebni za uzvišenije ciljeve. Reci mi šta si saznao o ubistvu Fadrika Enrikeza.“

„Gradom kruže glasine da se iza njegove smrti krije neka krađa. Kako se čini, nestala je škrinja majstora Kolumba, koja je na čuvanje poverena Maldonadu, ali to su samo priče. Drugi smatraju da je to kavga zbog neke žene, a većina da se radi o običnoj studentskoj svađi koja je otišla predaleko“, iscrpeo je sve svoje teorije fra Alvaro.

Asturijanac je morao da prizna da su i njemu bili poznati šapati koji su govorili o Fadrikovoj ludoj ljubavi prema bezbožnoj Luisi de Medrano, koja je svojim grešnim prisustvom skrnavila svetost učionica. Kako da je se, dođavola, oslobode, tog čira na svetom mestu, gde su ljudi predavanja pre svega posvećivali Bogu? „Zmija“, prezrivo je prosiktao u sebi.

„Moraćeš da istražiš šta se krije iza govorkanja o Medranovoj i njeno okruženje. Ali pazi da rektor ne posumnja u tebe. Seti se, osim što mu je štićenica, ona mu je i rođaka. Takođe, saznaj sve što možeš o toj Kolumbovoj škrinji. Ako se to ispostavi kao tačno, dobićemo Maldonadovu glavu na tanjiru. Ali oprezno i ne diži prašinu“, upozorio ga je fra Ruiz del Monte pre nego što ga je otpustio.

Fra Alvaro je sa odanošću sina jedinca poljubio učiteljevu ruku i napustio prostoriju. Ostavši sâm, inkvizitor je razmislio o Fadrikovoj nesrećnoj smrti, koja je dovela i do raskrinkavanja nezgodne tajne u zao čas, pa je uludo morao da troši dragoceno vreme na nebitne poslove. Jedna zamisao mu u magnovenju prolete kroz glavu. Kao da su mu sama nebesa poslala taj znak! Možda će don Fadrikovo ubistvo poslužiti da otvori vrata neophodnom pročišćenju predavačkog kolegijuma Univerziteta u Salamanki od ženskog, preobraćeničkog

i jeretičkog zla. Na kraju krajeva, taj ključ bi mogao da otvori i mnoga druga vrata.

Baš u tom trenutku, rektor Univerziteta u Salamanki tešio je Luisu de Medrano, koja mu se ispovedila o krivici koju je osećala jer nije prihvatila bračnu ponudu admiralovog bratanca. Devojka je neutešno plakala dok je ispijala šolju toplog mleka s medom, koju je Edelmira de Aviles donela svom gospodaru, a koju je on, kao pravi kavaljer, odmah ustupio dami, na služavkino veliko nezadovoljstvo, zbog kojeg je gospodarevu radnu sobu napustila mrmljajući uvrede i psovke.

„Pazi se da te ne ubije tvoj sopstveni otrov, Edelmira!“, podsmevao joj se Maldonado.

U odgovor je dobio samo oštri udarac vratima, koji je zapečatio svaku psovku koju je gazda, po služavkinoj skromnoj proceni, zaslužio. Luisa se tad malo nasmešila. Nekoliko gutljaja mleka popravilo joj je raspoloženje, dovoljno da rektoru ispriča sve što je muči: šta se među njima izdešavalo, kako ga je odbila, Fadrikov iznenadni promiskuitet, o njegovoj sramnoj bolesti...

„Portugalsko zlo?“, pitao je Maldonado. „Počelo je da se širi kao kuga našim univerzitetom. Bože blagi! Čime se to studenti bave u slobodno vreme?“

„I ne samo među studentima“, promrmlja Luisa pocrvenevši, pošto su joj takve teme i dalje bile neprijatne. „Lekar koji nas je dočekao u bolnici pomenuo je još dva bolesnika: bibliotekara i, kako sam kasnije saznala, onog neprijatnog pratioca inkvizitora Ruiza del Monta.“

„Alvaro de San Emilijano. On je prava hulja... Fra Huan i on su voćke ubrane sa istog drveta“, procedi rektor. „Otkako je onaj pas Sisneros došao u grad, sve se poremetilo. Njuškaju po učionicama, uznemiravaju moje studente, ispituju predavače, pregledaju knjige, konfiskuju beleške i s prezirom napadaju sve simbole univerziteta. Dolazi vreme kad će kuga Inkvizicije oglodati sve izložene koske u dva kraljevstva, videćeš“, mračno je predviđao Maldonado, „a Kastilja je bez poglavara kada joj je najviše potreban.“

„A donja Huana?“„Sirota ludača! Sumnjam da zna i koji je danas dan. Kako njoj da se

obratimo?“„Idite onda kralju Fernandu od Aragona“, predloži Luisa.„A šta misliš, ko nas je darovao direktorom škole? Doktor Del Palasio morao

je nekoliko godina da se skloni u Portugaliju. Na njega su se već ranije okomila ova pseta što svuda njuše nečistu krv. Kao što znaš, Inkvizicija se služi surovim metodama. Obična anonimna prijava može da posluži kao razlog za ispitivanje u kojem je dozvoljeno mučenje. U poverenju, moja draga devojčice, direktor škole ima mnogo toga što skriva. Mora da pokrije svoja leđa i da bude veoma oprezan, ili bi on mogao biti taj koga će strpati u ćeliju“, neočekivano joj se poverio rektor.

Medranova se stresla. Od doktora Del Palasija nije bilo boljeg, mudrijeg i zabavnijeg predavača. Kao svetski čovek, dovoljno je poznavala ljudsku dušu da je razume i od srca joj oprosti.

„Šta možete da mi kažete o bibliotekaru, striče?“, radoznalo upita Luisa.„Ah, da! Veseli nastojnik, nametljivi knjiški moljac! Možda bi njemu trebalo

da zatražim da mi položi račun zašto je napustio poverenu mu dužnost i zašto prijateljice noći pušta u hram mudrosti. Da im možda nije izdavao stare kodekse na čitanje?“

Devojka se nasmejala, zabavljena slikom raznih prostitutki kako ozbiljnih lica uče za klupom u njihovom svetilištu znanja. Bibliotekar je bio čovek škrt na rečima, ali brz i velikodušan na delima, što su pokazali i njegovi postupci. „Kako je neko takav mogao da ima bilo šta zajedničko s plemenitim Fadrikom?“, zapitala se.

„Kako me direktor škole obaveštava, Pimentel i taj Pedro Bravo mu zaista mnogo pomažu u istrazi. Veoma su nadareni, ali nemaju ni tvoj talenat, ni tvoje iskustvo. Hoćeš li im pomoći, kćeri?“, neočekivano je zamoli rektor.

„Ako to smatrate prikladnim, striče...“Maldonado je poljubi u bele, meke šake, nežno poput oca.

19

Ko daje prave savete

Crkva Svetog Julijana i Svete Vasilise nalazila se tako blizu Pimentelove kuće da mu je bilo dovoljno dvanaestak koraka da uđe u portu. Vrata još nisu bila otvorena, pa je Pedro Bravo pred hramom čekao crkvenjaka, čoveka s trbuhom brižljivo odnegovanim na toploti ognjišta njihovog gospodara, kao i na prilozima pobožnih parohijana svim svecima, koji bi na kraju obično završili u crkvenjakovoj kesi. Došao je pijan, u pratnji grupice studenata koji su ga pratili bakljama, iako je sunce već izašlo, a koje je, raspomamljene, vodio Bahus, sudeći po ustajalom mirisu vina, povraćke i mokraće. Jedan student, u boljoj odeći od ostalih, izdvojio se iz grupe i počeo da mu izjavljuje ljubav. Nenaoružani crkvenjak je, kao jedinu odbranu od napadnog ljubavnika, iz kese isukao ključ i počeo njime da mlati kao mačem, izazivajući momka da na licu mesta proba da sprovede zaruku, pod pretnjom da će mu tim gvožđem proburaziti čmar. Uz smeh, podanici salamantinskog univerziteta pozdravili su tu pretnju projektilima šlajma i pljuvačke, ali tako bedno naciljanim da je nekoliko ispljuvaka završilo i na zubunu Pedra Brava. To je bilo ono što je želela: neki izgovor da potegne oružje. Rešena da kazni to nevešto nišanjenje, povikala je na pijance da će krvlju sprati tu sramotu, ali da će ih prvo naterati da joj jezicima poližu čizme, inače će ulice ukrasiti njihovim škembićima sitno saseckanim za ovčije sarmice.

Nekoliko finti u vazduhu bilo je dovoljno da im pokaže kako se taj mršavko ne razmeće pijan, već da ozbiljno preti, a u takvim okolnostima se čak ni psu ne uzima kao mrlja na časti ako ostavi kosku i zbriše podvijenog repa. Tako su ljubazno, uz pomoć žgoljavog junačine s mačem, sirotog crkvenjaka oslonili na crkvena vrata od hrastovine, nakresanog crnim vinom i potpuno obeznanjenog, pa otišli u tišini. I dalje lebdeći u isparenjima krčme, tako poduprt zidovima Svetog Julijana, crkvenjak je zadigao odeždu s namerom da mokri. Bez imalo srama, čeprkao je po rizi u potrazi za svojom ljigavom jeguljom, koju je baš juče pustio na slobodu, debelu i pozamašnu kao i sam vlasnik. Samo što nije pomolila glavu, režanje Pedra Brava ju je toliko uplašilo da je odmah pobegla natrag u špilju, a crkvenjak se, izgubivši ravnotežu, sapleo o rub odore i prostro po pločniku. Besno mu je istrgla ključeve i ostavila ga da spava pod vedrim nebom nasred ulice, sama otključavši vrata hrama da se u samoći pomoli.

Ponosni stari hram bio je podeljen na tri broda. Stubovi su se završavali kapitelima sa istorijskim i biljnim motivima. Jutarnja svetlost počela je da se probija kroz uske prozorčiće. Smerno oborivši glavu, pratila je put skrušene vernice do oltara, kleknuvši pred njim da ukaže poštovanje svecima zaštitnicima crkve.

A onda su iz nje pokuljali ogoljeni strahovi. Pedro Bravo je drhtao. Ni od hladnoće, ni od bolesti, ni od griže savesti, ni od kajanja, drhtala je od čistog straha. Od nesavladivog straha, koji se tiho rađa u umu, kao dete misli, začeto protiv volje iz semenke koju su drugi posejali na plodnom tlu, koju je neprimetno zalivala slabost. Naime, otkako su im se životni putevi opet ukrstili, inkvizitora Ruiza del Monta nije mogla da izbaci iz glave. Njegovo prisustvo mučilo ju je i danju i noću, proganjalo je u snovima, rušilo joj sve nade jednim pogledom, a sretala ga je svuda po Salamanki, gde god da se okrene. Srešće ga čak i u raljama pakla ako im tamo završe duše, bila je sigurna u to.

Kada đavo počne da mori dobrog hrišćanina, on mora da potraži zaštitu u crkvi, u hramu božjem, pribežištu vernih, dom onih koji ništa ne poseduju do života. Više nije bila sigurna ni da li poznaje sebe. Isabel ili Pedro? Ćerka Vargasovih ili Bravo, student medicine? Prva je prosto nestajala pod slojevima bola i žudnjom za dragim ljudima. Njen odraz bi se svakog jutra zgrčio i nestao kada obuče košulju i stegne grudi zavojima. Pedrova koža, oklop protiv surovog sveta muškaraca, počela je da guši Isabel tajnama koje nije mogla da podeli ni sa svojom dragom rođakom Luisom de Medrano. Ona je bila previše zauzeta oplakivanjem Fadrika Enrikeza, koji nikada nije postao njen, barem ne u potpunosti.

Kako da joj u takvom trenu otvori srce, da joj poveri kako se nešto u njoj zauvek promenilo otkako je upoznala Antonija Pimentela? Kojim rečima da dâ oblik tom do tada nepoznatom osećanju? Kad god bi im se pogledi sreli, duša bi joj se uzdrmala; svaki dodir njegovih prstiju pretvarao bi se u milovanje, svaki drugarski zagrljaj vukao ju je sve bliže ka ivici ponora koji vodi u nepoznato. Da li je to bila ljubav, ili samo usamljenost? Nesputana strast, ili nostalgija za porodicom? Zar je toliko postala zavisna od sigurnosti koju joj pruža da je pomešala prijateljstvo i ljubav? Kada se probudila, neki glasić joj je došapnuo: „Pomoli se.“ Zato je, čim je petao oglasio zoru, ustala iz postelje, brzo se obukla i, ne okusivši ni zalogaj, poslušala naredbu nebesa. Klečala je pred oltarom, tražeći neki odgovor u dubinama svoje duše. Da, sviđao joj se Antonio, bez obzira na njegovu raskalašnost, neozbiljnost i odsustvu bilo kakvog poštovanja prema božanskom poretku. Taj posrnuli karakter, naizgled bez ikakvih principa, privukao ju je dovoljno da u njemu otkrije čoveka koji se svakog jutra moli pred stepenicama ovog istog oltara gde se i ona sada nalazila, koji svakog dana, ne očekujući nikakvu nagradu, brine o nesrećnicima u Studentskoj bolnici, koji svakog dana naređuje posluzi da pokupi višak hrane i podeli je sirotinji u senci ove crkve, kako niko ne bi bio svedok njegove milostinje.

Udubljena u istraživanje osećanja svog nemirnog srca, nije čula bat čizama po pločniku crkve. Na kraju je osetila Pimentelovo prisustvo, nezgodnog svedoka njenih razmišljanja, koga nije čula da dolazi sve dok se nije našao tik pored nje, takođe na kolenima.

„Nikada do danas te nisam video da se moliš“, progunđao je kao jedini pozdrav dok se krstio.

„Jesi li mislio da sam Jevrejin, ili možda jeretik? Zar moram da ti polažem račune o svim svojim postupcima samo zato što ti plaćam za smeštaj?“, odbrusila mu je ustavši s poda.

Antonio sleže ramenima. Nakon jednog Očenaša i nekoliko Avemarija, podigao se s poda. Imao je običaj da se pomoli svakog jutra još otkako su se jednog dana neočekivano vratili u Salamanku, kada je imao sedam ili osam godina. Beatriz Pimentel, njegova majka, odlučila je da napusti dvor, budući da je stalno bila pod pritiskom kraljice Izabele od Kastilje, koja je prezirala njeno grešno prisustvo. Posluga je brzo pokupila njene haljine i najdragocenije lične stvari u nekoliko kovčega. Tako su spakovali i samog Antonija, koga je jedan od slugu uzeo u naručje i popeo na konja osedlanog za njega. U njemu više ništa nije ostalo od tog deteta. Ili možda jeste, možda i previše? Strah od samoće pratio ga je otkad zna za sebe. Takođe, i strah od napuštanja. Tek što su stigli u Salamanku, posetio ih je njegov deda, moćni i strašni grof od Benaventa – don Rodrigo Pimentel Kinjones. Zbog guste crne brade, ožiljka koji mu je deformisao lice, vitkog stasa i gordog stava, sviknut na zapovedanje od samog rođenja, u očima malog Antonija izgledao je kao čista zloćudnost. Starac ga je s konja pozdravio donekle prezrivim, a donekle i potpuno ravnodušnim pokretom. S njim je bio i njegov prvenac Alonso Pimentel, koji će, prema primogenituri u skladu sa staležom, naslediti sve njegove posede. Ujak ga nije udostojio čak ni jednog jedinog pogleda.

Njegova loza je oduvek bila posebna po tome što se uvek nalazila u redovima pobedničkog tabora, kakav god da se cilj u tom trenutku branio. Pa čak i dva oprečna cilja, samo ako će biti neke koristi. Takva politika donela im je pozamašno bogatstvo i posede, toliko veliki imetak da je njihovo prezime, iako portugalskog porekla, odzvanjalo u Kraljevskom savetu snažnije od prezimena starih loza Leona ili Kastilje. A dostignuća tolikih generacija na kraju su ukaljali Antonio, sramotom svog nezakonitog rođenja, i njegova majka, odbijanjem da se venča s admiralom Kastilje, koji je bio rad da Antonija prizna kao svog. U tim mračnim vremenima, njegovu majku gurnuli su pod kopita divljih konja okrutnog morala.

Antonio je brzo shvatio da za majčinu rodbinu on uopšte ne postoji, sudeći po ponašanju dede i ujaka tog hladnog jutra u Salamanki, kada su posetili donju Beatriz. Ne seća se ničega od njihovog razgovora, osim da se grof od Benaventa sagnuo da ga dobro pogleda, opipao mu ramena kao da proverava stanje nekog ždrepca, blagoslovio ga i naredio da se otvori škrinja koju su donele sluge. Iz nje je izvukao zapečaćeni svitak pergamenta sa žigom kralja don Fernanda od Aragona i mač u bogatim koricama od damasta, s grbom Enrikezovih, admirala Kastilje, na balčaku.

Grof od Benaventa im je poklonio kuću, u kojoj je od tada živeo, i pozamašnu godišnju platu, ali pod uslovom da se njegova kćer zaredi u samostanu i da se o vaspitanju njenog sina stara tutor koga će odrediti don Rodrigo Pimentel. Svitak je dečak trebalo da otvori tek kada napuni određene

godine, odnosno kad bude dovoljno star da razume veličinu milosti koju im je monarh učinio udaljivši ih s dvora i od gneva Izabele od Kastilje. Što se tiče mača, grof od Benaventa ga je lično predao dečaku.

„Uzmi“, rekao mu je. „Pripada tvom ocu, admiralu Kastilje. Barem on tako misli, a u to ga je ubedila tvoja majka kad si se rodio, mada mnogi od nas sumnjaju da je to tačno. Ali uzmi ga, tvoj je. Ako ti se s godinama ovo učini kao premalo nasledstvo, ne pokušavaj previše da ispituješ svoje korene. Zapamti da uvek više vredi vrabac u ruci nego golub na grani.“

„Ne, gospodine. Više vredi na grani“, odgovorio mu je dečak Antonio hladnim tonom.

Rodrigo Pimentel, veliki vojvoda i grof od Benaventa, morao je da se osmehne. To je bila deviza njegove loze: „Više vredi na grani.“ Zato se nagnuo da ga poljubi, prvi i poslednji put u životu. Šapnuo mu je na uvo: „Leti visoko, koliko god ti krila dozvole, sine.“ Poslušao je svog dedu, koji je nekoliko godina nakon te posete preminuo. Bio je to mudar savet koji je ceo život pratio.

Antonio gurnu uspomene nazad u škrinju svog sećanja i zatvori je duplim katancem. Krišom je posmatrao Pedra Brava. Ponekad je imao utisak da taj čudni dečko ume da mu čita misli i da preduhitri njegove ideje. Izazivao je u njemu neku čudnu vrstu osećanja, blisku očajničkoj žudnji kakvu umeju da probude neke dame, što je samo doprinosilo zbunjenosti njegovih osećanja. Tako nešto do tada nijedan muškarac nije izazvao u njemu, a to mu se nije sviđalo. Uopšte mu se nije sviđalo.

Zajedno su napustili hram. Kad su izašli napolje, Isabel je zapazila da je neko na spoljašnjem zidu crkve postavio natpis, kojeg tu nije bilo kad je ulazila. Glasio je ovako: Oni koji živima daju prave savete, odavno su mrtvi. Pogledala je u Pimentela i zaustila da se našali na račun te čudne maksime.

„Da se nisi usudio, momče“, oštro mu zapreti Antonio.„Što, da je nisi možda ti platio?“„Jesam!“, povika iz sveg glasa Antonio.Isabel je odavno odustala od zapitkivanja, shvativši odmah da njenom drugu

smeta bilo kakvo pokazivanje zanimanja za njegov privatni život ili prošlost, odnosno sve što prevazilazi jednostavne pošalice lutalice i obešenjaka. Ne usuđujući se ni da progovori, pokušala je da prati njegov brzi hod.

„Kuda toliko žurimo?“, upita ga zadihano malo kasnije.„U biblioteku, glupane! Da ispitamo bibliotekara“, progunđa Pimentel ne

osvrnuvši se ni da je pogleda, već sit objašnjavanja očiglednih stvari tom tupavom deranu.

„Zašto?“„Zato što je, za razliku od tebe, pokojni Fadrike Enrikez znao da čita...“

20

O vranama, gavranima i svrakama

Biblioteka Univerziteta u Salamanki sama po sebi predstavljala je veliku instituciju. Od njenog stvaranja, o njoj se brinuo Savet univerziteta. Čuvala je mnogobrojne kodekse, od pojave štamparija i knjige, a sve je uglavnom stizalo kroz donacije. O njenom prestižu nedvosmisleno je svedočio i veliki broj retkosti. Imala je ukupno dvesta četrdeset primeraka, uz neke drevne povelje, karte i originalne dokumente, kojima je pristup bio toliko ograničen da je samo rektor mogao da ga odobri.

Bibliotekar je boravio u kući koja je pripadala univerzitetu, odmah pored biblioteke koja se donedavno nalazila na spratu iznad kapele. Da, donedavno, jer zbog apsurdne ideje učitelja Huana de Flandesa da u kapeli postavi ogroman retabl, majstori su morali da poruše plafon koji je razdvajao kapelu od biblioteke, pa su već nekoliko godina knjige počivale u rezidenciji njihovog čuvara.

Bibliotekar Alariko de Dios hvalio se svojim prezimenom1 na sva usta, ali je bio pravi varvarin, s dušom koja je više pripadala Đavolu nego Bogu. Jednom je za šaku maravedija prodao vrpce kojima su vezane knjige, zbog čega ga je direktor škole podvrgao čeličnoj prismotri i izolaciji. Zato je već dugo živeo usamljen, u dve sale pretrpane kodeksima i dokumentima, uskraćen za društvo nitkova, koji su bežali i s časova samo da bi se častili pićem na račun neumornog bibliotekara. S druge strane, univerzitet ga je i dalje plaćao, uprkos svim njegovim nemoralnim ispadima. Tvrdeći da su ga troškovi izgradnje nove biblioteke lišili čak i vazduha, nije se libio da za novac studentima prepisuje tekstove, koje je nudio po toliko niskoj ceni da su ga svi salamantinski knjižari mrzeli iz dna duše.

Kada su Pimentel i njegov prijatelj Pedro ušli u njegov dom, upravo se oporavljao od žestokog batinanja koje je zaradio upravo od knjižara. Kroz odškrinuta vrata, u polutami prostorije mogli su se nazreti bedemi od nagomilanih knjiga, slični kulama i grudobranima, koje su prilaz bibliotekaru pretvorili u opasne odbrambene zidine. U svakom trenu, samo jedan mali pogrešan pokret mogao je izazvati lavinu viševekovne kulture, istorijske težine opasne i po život. Međutim, ni Antonio ni Pedro Bravo nisu mogli da zamisle bolji način da dušu predaju Svemoćnom, od toga da se pred Njim pojave poginuvši slavno od kodeksa Summa theologica Tome Akvinskog.

Alariko je ispaštao svoje grehe lica skrivenog među šakama crnim od mastila. Zbog nepromišljenosti, samo što je prolio tečnost iz mastionice na jednu

1 Šp. Dios – Bog. (Prim. lekt.)

od stranica Averoesovog traktata koji je prepisivao, upropastivši pravu bibliografsku dragocenost neprocenjive vrednosti.

„Šta hoćete?“, zaslinio je kao narikača. „Još nije vreme za izdavanje.“Antonio je slegao ramenima. Bibliotekar je bio dužan da studentima i

profesorima omogući pristup dva sata ujutru i dva sata po podne, ne remeteći ritam časova. Zvona su upravo oglašavala da je podne, prema tome, vreme za izdavanje je uveliko trajalo.

„A da se mi vratimo s krčagom vina, gospodine Alariko?“, šaljivo je prokomentarisao Pimentel.

„U redu, u redu“, promrndža gladeći masnu kosu.Isabel de Vargas mu priđe.„Da li imate neki problem?“Bibliotekar je izvio usne u stidljiv osmeh. Ako na nešto nije navikao, onda je

to bilo da divljaci od studenata pokazuju zanimanje za njegovo zdravlje; uglavnom ih je zanimalo da mu pojedu sve iz ostave ili da ga podmite kako bi došli do nekog udžbenika. Klimnuo je glavom.

„Recite, Pimentele, kako mogu da vam pomognem“, naoštrio je malo svoje reči.

„Po naređenju direktora škole, istražujemo smrt don Fadrika Enrikeza.“Alariko se prekrsti. „Kakvu si mi samo veličanstvenu mušteriju preoteo,

Gospode“, reče snužden nebu. „Kraj njega su uvek zveckale pune kese, uvek dobro raspoložene prema meni.“

„Zaista žalostan gubitak. Bog neka ga prigrli na svoje grudi!“„Molitve ostavite za kasnije, ako vam ne smeta“, prekinu ih Antonio. „Priča

se da je često posećivao vaš dom, kao i neke druge domove u koje ste zajedno često svraćali. Govori se i da su između vas postojale – hm, kako da ih nazovemo – izvesne uzajamne koristi: on vam je punio kesu, a vi ste mu nalazili kurve. Za sve ovo ne mogu ništa da vam prebacim, jer vi ste se samo pokazali kao, hm, preduzimljiv dobavljač, ali kopka me da saznam razlog zašto je bratanac admirala Kastilje dolazio da razgovara s vama van javne kuće.“

Bibliotekar se ponovo prepustio uspomenama. Bože, kako su samo kurve bile spremne na saradnju kad don Fadrike plaća, jer beše velikodušan prema tuđim strastima jednako koliko je bio slab prema svojima. Voleo je da govori kako je kraljeva volja da naseli puste delove svojih kraljevstava, a otkako ga je Luisa de Medrano odbila, sve svoje vreme posvetio je tom uzvišenom zadatku. Alariko se nasmešio, zamišljajući kakav bi izraz lica admirala Kastilje bio da se njegov naslednik vratio u dom u pratnji čitavog čopora kopiladi... Osmeh je ozario bibliotekarevo lice, a onda je ispustio uzdah, plod iskrene ožalošćenosti za pokojnikom. Pimentel progunđa, tražeći njegovu pažnju. U međuvremenu, Isabel je njuškala po kodeksu na kojem je radio kad su došli.

„Dakle?“, postajao je nestrpljiv Antonio. „Čekam vaš odgovor, a nemam nameru da plaćam za njega jer sam ovde po nalogu direktora škole. Ako ne

odgovorite meni, poslaće žandarme da vas uhapse i da vam u zatvoru natenane razvezuju jezik.“

Alariko se strese.„O, vaša visosti, časni i pošteni prijatelju, zanimalo ga je znanje, zato je i

posvećivao vreme ovom sirotom slugi univerziteta u njegovim odajama. Mogu vam bez greške dati sve tekstove koje je čitao poslednjih nekoliko meseci. Uglavnom teologija i pravo, koji su njegovu nadarenost vodili pravo ka Preuzvišenom.“

„A na tom uzvišenom putu sukobio se sa svakakvim zemaljskim iskušenjima, koja su ostavila tragove i na njegovoj koži. Čuo sam da vas je zarazila ista grešnica.“

„O, razvrat je ranio naša slaba tela, ali to ne beše krivica plemenitog Fadrika, već nemirnih sklonosti plaštaša iz Kamposa s kojima se petljao. Zahvaljujući njima, proučio je grehe svih bordela u gradu. A ja, siroti grešnik, kako da ga pustim samog u ta legla poganštine!“

Isabel podiže glavu zainteresovana. Plaštaši iz Kamposa? Tokom tih meseci, često se sretala s tim društvom koje nije bilo preterano posvećeno služenju Bogu. Bratstvo Kamposa je, bez sumnje, bilo najbrojnija grupa plaštaša okupljena po poreklu. Čak i ona sama bi mogla da se svrsta među plaštaše Ekstremadure.

Svako bratstvo bi biralo svog vođu. Bilo ih je ukupno osam i zajedno su formirali savetničko veće koje je imalo i predstavnika, odnosno savetnika rektora, koji je imao pravo glasa i u Savetu univerziteta. Tih osam šegrta predstavljali su istinsku moć u senci učionica. Poznavali su srž univerziteta bolje i od samih predavača, možda bolje i od prevaranata koji su pelješili novajlije. Ta jata prgavih vrana bila su joj odbojna, čak su je i plašila, mada se brzo po dolasku prilagodila njihovim pravilima kako bi ostala što neprimetnija, odnosno da ne izazove sumnjičavost koja bi dovela u opasnost njen pravi identitet. Međutim, pošto se Antonio često mešao s njima, morala je i ona za njim. Kao i sada. Odlučila je da se sakrije u listove kodeksa dok njen prijatelj ne završi sa ispitivanjem jednog sličnog gavrana.

Osećajući se sve nelagodnije, Pimentel je nestrpljivo počeo da navaljuje s pitanjima.

„Predstavnik plaštaša Kamposa je Laurentino Fresno, zar ne?“„Znate to jednako dobro kao i ja, biraju ga svake godine“, iskezio se

bibliotekar.„Da li još uvek boravi u Gostionici Estudio?“„Mislite li da se bavim odgojem takvih petlova? O don Fadriku nemam više

šta da vam kažem. Neka mu je večna slava, amin! A sada, ako mi dopustite...“, Alariko je pročistio grlo, krajičkom oka gledajući u kodeks na kome je radio.

Antonio je znao da iz njega više ništa korisno neće izvući, osim možda oštricom mača, ali za to nije bilo ni vreme ni mesto, tako da je jednim pokretom glave pozvao svog pratioca da pođu. Isabel de Vargas se tokom razgovora

posvetila ispravljanju Alarikove brljotine posuvši je talkom. Sačekavši malo, preciznim i pažljivim pokretima sastrugala je mrlju, tako da je na pergamentu ostalo samo jedva primetno, malo svetlije mesto u poređenju sa ostatkom kože.

„Gotovo“, zadovoljno uzviknu kao da je se ništa od onoga o čemu su govorili ni najmanje ne tiče.

„Šta?“, gnevno vrisnu bibliotekar okrenuvši se ka njoj.Isabel mu pokaza primerak, očišćen od svake greške, a Alarikovo lice se

blaženo ozari od sreće, tolike da je svog spasioca morao da poljubi u oba obraza.„Neka vas Bog blagoslovi što ste pomogli ovom nesrećnom i ubogom

starcu!“, izbalavio joj je šake. „Pošto sam završio razgovor s ovim ovde“, pokaza na Pimentela kao da je deo nameštaja, „recite mi kako mogu vama da pomognem, plemeniti viteže...“

„Pedro Bravo. Studiram medicinu.“„Da li biste možda želeli neku knjigu koja vam je neophodna za studije?“„Baš sam posmatrao ovu koju ste tako plemenito prepisivali kada smo došli“,

uputila mu je jedan osmeh. „Moj rođak i gospodar, don Fadrike Enrikez, zadužio me je da, ako se njemu nešto desi, moja vreća povremeno izađe u susret vašim potrebama.“

Isabel izvuče šaku novčića.„Dobro ste to kazali – potrebe. Pogledajte samo oskudicu u kojoj se

nalazim“, bolno se žalio. „Sve dok učitelj Huan de Flandes ne završi retabl u kapeli i dok se ne oslobodi neka prostorija dostojna biblioteke, čak i postelju moram da delim s knjigama. Svaka mala pomoć da prebrodim ovu nesreću biće dobrodošla.“

„A jesu li među vama ostali neki neraščišćeni računi?“Pipajući u mraku, Isabel je neočekivano pogodila u sam centar. Alariko se

nasmeši.„Tek nekoliko tričavih maravedija za kopiju za koju me je pre smrti

unajmio.“Devojka skinu jednu kariku sa zlatnog lanca koji joj je visio oko vrata.„Uzmite onda ovo kao zalog.“„Zahvaljujem vam na vašoj velikodušnosti. Sačekajte tren ovde, pokazaću

vam šta mi je vaš rođak poverio. Već sam završio“, objasnio je zadovoljno.Dok je nestajao među gomilama knjiga, Antonio podiže obrve, iskreno

iznenađen bibliotekarevom promenom ponašanja.„Kako si to izveo, momče?“„Možda ljubaznošću, gospodine?“, sprdala se Isabel, ponosno mu okrenuvši

leđa.Alariko se ubrzo vratio noseći pergament velikih dimenzija. Bila je to mapa

koju je bilo teško rastumačiti jer je prikazivala neke zemlje koje njih dvoje uopšte nisu mogli da prepoznaju. Isabel je prikrila svoje neznanje i klimanjem glave obznanila da je to baš ono što traži. Bibliotekar je onda kartu prekrio tkaninama kako bi zaštitio pergament.

„Vidi se da ste vešt majstor. Divno ste ovo uradili“, uzela je mapu hladnokrvno.

„Original je pripadao nekom studentu, tako me je don Fadrike obavestio kad ju je doneo.“

„Kada?“„Mnogo pre njegove smrti. Zamolio sam ga da mi dâ duži rok, ali me je

požurivao jer je morao da vrati original. Ipak, zamolio sam ga da mi ustupi još malo vremena kako bih dovršio neke fine detalje, a njemu sam dao original. Šteta što nije doživeo da vidi preciznost kopije. Želeo sam da don Fadrika Enrikeza obradujem kad dođe po nju i da mi plati, ali sudbina gorka ga je u tome sprečila. Zato vam zahvaljujem što ste u njegovo ime održali njegovu reč, a ovim novcem nadomestiću bol zbog tako užasnog gubitka.“

„Kod mnogih je njegovo odsustvo ostavilo prazninu, a najviše u dušama njegovih rođaka“, već se osmelila devojka.

Prisetivši se, bibliotekar poče nervozno da žmirka. Izdvojio je Isabel na stranu i šapnuo joj na uvo:

„Samo bih želeo da vas zamolim da ovo oprezno čuvate kao tajnu. Ako rektor ili direktor škole saznaju za ovaj posao, mogli bi da me isteraju sa univerziteta.“

Dok je umotani pergament stavljala ispod zubuna, nešto se u Isabelinoj utrobi uzbunilo. Da li su Maldonado i doktor Del Palasio nešto krili od njih? Ne menjajući svoje ponašanje, tihim glasom je upitala šta je to što mu je tako brižljivo dao.

„Mapa sa stola pokojnog fra Bartolomea, koju je proučavao u noći kad je ubijen, tako se barem šuška između univerzitetskih zidova.“

21

Gostionica Estudio

Bibliotekar im je potrošio popodne i već su počinjali prvi večernji časovi kad su izašli iz biblioteke. Grčevito držeći svoje tanano blago kao da joj od njega zavisi život, Isabel je išla dva koraka iza Antonija Pimentela, koji se mrštio na svakog koga bi sreli. Čak i na dva žandarma na putu ka Rečnoj kapiji. Ovi su samo vršili svakodnevnu dužnost. Patrolirali su ulicama kako bi jemčili spokojstvo građanima koje su često uznemiravale bande dokonih studenata – intelektualna elita Salamanke bila je brzopleta i veoma lake ruke na maču. Kada su ih videli da nailaze, podigli su fenjere kako bi ih identifikovali.

„Deluje čudno u ovo doba videti vašu milost na ulicama, bačiljeru Pimentele“, našalio se jedan od njih. „Izgleda da ćete nas večeras lišiti zadovoljstva da vas izvlačimo iz neke krčme?“

Ne zucnuvši ni reč, Antonio samo zaškrguta i ubrza korak, praćen svojom senkom, Isabel de Vargas, koja je, vazda strahujući od vlasti, sakrila lice od svetlosti.

„A vi, mladi bačiljeru, bolje se udaljite od ove propalice ili će na kraju i vašu dušu prodati đavolu“, upozori je drugi žandarm.

Gradske ulice bile su puste, prodavnice zatvorene, kapije kuća zamandaljene. Samo je zvuk njihovih koraka narušavao tu mirnoću. Međutim, kada su prekoračili prag zidina, dočekala ih je mešavina povika, hvalisanja i vulgarnih pošalica, nepogrešivo ukazujući na to da su upravo ušli na teritoriju Laurentina Fresna, savetnika i vođe Kamposa.

Po smehu koji se čuo unutar Gostionice Estudio, Pimentel je zaključio da su veterani proslavljali neke neočekivane trofeje novajlija, kojima su stalno dodeljivali razne sulude zadatke uoči fešta i proslava bratstva. Sudeći po prizoru koji se ukazao čim su prošli kroz vrata, uopšte nije mnogo pogrešio.

Laurentino je na jednom od stolova od prljavog drveta igrao uz zvuk bokala vina, uz koje su njegovi drugovi proslavljali njihov poslednji podvig: upravo je ukrao mač jednom od korehidorovih žandarma. Hvališući se svojom neprevaziđenom veštinom, razonodio se komadanjem ražanog hleba i krađom mesa iz činija dobrih i smernih hrišćana koji su u zao čas seli da večeraju kraj takve bulumente. S njihove leve strane, unutar niše osvetljene samo patrljkom sveće, posmatrala ih je bezuba lobanja ukrašena žabljom kožom.

„Šta je to?“, upita Isabel uz izvesnu zebnju.„To je mnogopoštovana katedra lobanje, prijatelju moj“, objasni joj Antonio.

„Pripada prvom plaštašu Kamposa koji je do smrti izboden na univerzitetu. Njegovim kostima ukazuje se počast kao da se radi o nekom velikomučeniku, kao što možeš i sam da vidiš.“

Devojka izvi obrve. Kakvo je ovo bratstvo...„A žaba?“„Simbolizuje najbolje vrline bratstva: razvrat, gordost i nemoral. I prestani

više da postavljaš pitanja! Samo gubimo vreme na takve gluposti.“Taj nesvakidašnji prizor upotpunjavao je i poprilično veliki mastif: lajao je u

horu s pijancima dok su zadirkivali dve krčmarice, koje su imale nesreću da služe hranu i piće tim ne baš pristojnim gostima – sinovi sa najzvučnijim titulama u kraljevstvima nisu se mogli razlikovati od Sataninog nakota koji se tu prišljamčio da se naždere na tuđi račun.

Pimentel se opušteno pridružio grupici prevaranata jer ga je pozvao lično Laurentino Fresno, poznatiji pod nadimkom Štrojač. Veliki vođa najvećeg bratstva nadimak je zaradio sasvim banalno – on i jeste bio štrojač, odnosno bavio se tim nedoličnim poslom kako bi dopunio sve tanje vrećice koje su mu roditelji slali za izdržavanje.

„Bokal za Kopile! I još jedan za njegovog pratioca, probirljivog bačiljera Pedra Brava!“, naredio je iz sveg glasa kako bi nadjačao sveopštu galamu. „Dođi, sedi pored mene.“ Odložio je mač koji je malopre prikazivao kao trofej. „A ti, momče, nađi negde sebi mesta jer te ne poznajem.“

Isabel de Vargas sede na jedino prazno mesto koje je ostalo na klupi. Plašeći se za sudbinu pergamenta koji je nosila, odlučila je da ga sakrije ispod svoje zadnjice, na jedino sigurno mesto u gostionici. Ako neko pokuša da stavi šape na to blago, moraće s njom da ukrsti mač. Potpuno pijan, Štrojač joj ponudi gutljaj iz bokala slomljenog grlića u koji je već zaronio svoje pogane čeljusti. Zgađena, devojka odbi počast, koju je Pimentel pak bodro prihvatio: dobrim gutljajem ispraznio je preostali sadržaj i zaključio podvig obrisavši usne rukavom zubuna najbližeg suseda, koji je odmah zaradio udarac pesnicom jer se usudio da otvorio usta s namerom da se pobuni.

„Pozdravite Pimentela, defloratora salamantinskih ovčica, desnu ruku direktora škole i najboljeg lekara koji je ikada prošao kroz univerzitet!“, zaneo se Fresno u razularenom varvarstvu.

Talas odobravajućih povika, koji kao da su poticali od divljih zveri, propratio je tu objavu. Čak je i mastif prišao da mu poliže šake s pasjom pokornošću i obožavanjem, usput se zainteresovavši za Isabelinu zadnjicu. Uplašena, oprezno je pokušala neprimetno da otera kuče, ali njen nesvakidašnji domaćin je to odmah primetio.

„Ma daj! Ne brini se“, nasmešio se Laurentino. „Neće te ujesti. Moj prijatelj Luis de Linares ga je dobro dresirao i očnjake pokazuje samo dominikancima. Hoćeš da vidiš?“

Isabel je htela da kaže da neće, ali nikoga nije zanimalo njeno mišljenje. Pomenuti Linares doneo je rizu i bez oklevanja je obukao prvom zadremalom pijancu na kog je naišao. Mendrugo je, tako se zvala životinja, odmah počeo da reži. Uzdignute glave i pretećeg stava, prišao je obeznanjenom gostu usred gotovo pobožne tišine svih prisutnih. Bilo je dovoljno da dvaput zalaje pa da se

njegova žrtva odmah probudi iz Bahusove letargije i da, čim je osetila disanje životinje na svom licu, poskoči kao da je u konjici, tako da je malo falilo da mu kosti ostanu na vratima krčme. Mendrugo se besno ustremio na njega i napao odeću, koju je rastrgao žustro poput Svete Inkvizicije kada ih nevernik nečim naljuti.

„Napred, Mendrugo! Nastavi tako pa ćeš dobiti kobasicu!“, bodrio ga je Luis de Linares.

Kada je žrtva počela da moli za milost, Štrojač je podigao desnu ruku. Pas je odmah obustavio napad i vratio se do svog gazde. Častio ga je činijom s nešto malo mesa, ali prepunom hleba i povrća, koju je oteo jednom novajliji. Životinja smaza sadržaj u dva zalogaja, a kada je počela da liže ostatke, gazda uze natrag zdelu i vrati je vlasniku.

„Jedi, čoveče, jedi, vidi kako si mršav“, bodrio ga je Laurentino, tapšući ga po ramenu. „Brstio si ti i gora polja...“

Mendrugo je smestio glavu na Pimentelova kolena, koji ga je pomazio zadovoljan junaštvom koje je upravo predstavio.

„Ako jednog dana poželiš da se rešiš ovog psa, ja ću ga kupiti. Njegov talenat bi mogao da mi bude od veliki koristi za jednog dominikanskog krpelja“, našalio se.

Štrojač je uzeo Antoniovo lice među svoje dve lopate i s naklonošću ga poljubio u čelo. Gadan miris vina zagolica osetljiv Isabelin nos, ali Antoniju kao da uopšte nije smetao.

„Nego, brate, moram da te zamolim za jednu malu uslugu“, poče Pimentel ne prestajući da mazi životinju.

„Tvoja želja je i moja želja.“„Ovaj momak je“, okrenuo se da pokaže na Isabel, „rođak pokojnog Fadrika

Enrikeza...“„Za našeg velikog švalerčinu!“, prekinu ga Štrojač da nazdravi pokojniku.Svi prisutni su horski zagrajali, a devojka je crvenela u licu, ne mogavši a da

ne pomisli kako korehidor Salamanke veoma mudro čini kad svoje zatvore neprestano puni tim arkebuzama.

„No, kao što rekoh, on mu je rođak, pa ga njegova rođačka savest baca u pravi očaj jer misli da će se, a smatram da ne greši, admiral Kastilje, kad dođe da preuzme stvari svoga nesrećnog bratanca, susresti s neprijatnim iznenađenjima, kojih bi se, zarad lepe roditeljske uspomene, trebalo pod hitno rešiti“, izmišljao je Pimentel, nadahnut improvizacijom svog mladog prijatelja kod bibliotekara.

Štrojač ogloda jednu kosku sa svog tanjira i odgovori mu ne podigavši pogled sa stola.

„Znaš da je Fadrike imao svoj dom.“„Znam, kao i svi naslednici kraljevih titula.“„A zašto je onda dolazio kod vas?“, umešala se Isabel, iznenađena što je bilo

ko iole normalan tražio smeštaj i društvo među tim podivljalim prostacima.

Fresno je laktom udario Antonija u bok. Taj gest saučesništva je dovoljno jasno izrazio odgovor na Isabelino pitanje. Kao i njegov zverski osmeh kojim je otkrio zube, odnosno ono što je od njih ostalo. Laurentino se nagnuo ka devojci, tako blizu njenog lica da je smrdljivi miris loše svarenog mesa i jeftinog vina primorao Isabel da se nakašlje i malo udalji.

„Moj prefinjeni, mladi bačiljeru, objasniću ti polako kako bi ti bilo kristalno jasno: jedan takav uobraženko, kakav si i ti, može da živi samo na samotnoj steni, kao orlovi. A Fadrike Enrikez nije bio takav – voleo je košnice života, dobro snabdevene raznom hranom, ženama i saborcima u kavgama“, razjasnio joj je Štrojač, pljesnuvši krčmaricu u prolazu po dupetu, potpuno mahinalno. „Nije stvar u tome da je više voleo da kara u društvu, već je pre svega cenio ovu jedinstvenu družinu.“ Pokazao je na prisutne, raširivši ruke da ih sve obuhvati. „Ko nije deo nekog bratstva, kao što je naše, nije niko u Salamanki. Niko te neće štititi, niko neće podmetnuti leđa za tebe, prepušten si na milost i nemilost ostalim studentima i njihovim... avanturama?“, dvoumio se gledajući u Pimentela, koji je dopunjavao svoj bokal vina.

„Varvarstvima“, ispravi ga Antonio smešeći se između gutljaja.„Nešto mi se čini da Fadriku nije mnogo pomogla te vaša zaštita“, primeti

Isabel.Štrojač je pročistio usta s malo vina, pa je oprobao preciznost pljuvanja na

zadnjici jednog druga.„Neke ovce ponekad odlutaju po svom nahođenju, bez pastira. Koliko god

admiralskih grbova da nose na dupetu, neki ljudi se za tren udave u jednom običnom ispljuvku“, nasmejao se. „Drugi, za promenu, plivaju dosta dobro ako im se malo pomogne, mada ne uspeju uvek da doplivaju do obale. Baš to se dogodilo Enrikezu.“

Isabel je konačno shvatila važnost tih zamršenih paktova moći. Jedini način da se odbrani ležao je u uklapanju u stado i blejanju na zvuk praporaca savetnika bratstva, u ovom slučaju Laurentina Fresna. Pošto je geografsko poreklo bilo presudno za pripadnost nekom bratstvu, Enrikez je imao samo dva izbora: da se zaista izoluje od sveta u svojoj samotnoj plemićkoj kuli, ili da postane deo tog varvarskog plemena.

„Ili si jedan od nas!“, povika Štrojač ustavši sa stolice.„Ili si prebijen pas! Živeo Kampos!“, zagrajali su ostali studenti tako da su se

zidovi zatresli.Devojka uzdrhta.„Antonio ne čini deo vašeg bratstva, a ipak ga prihvatate kao da jeste“,

primetila je tihim glasom, kao da nabraja grehe u ispovedaonici.Laurentino je zagrlio Antonija tako silovito da se cela klupa zaljuljala.„Kopile je naš veliki učitelj, njemu nije potrebno da mu bilo ko čuva leđa.

Osim toga, dovoljno je samo da zatraži i biće i više nego dobrodošao. Njega nijedno bratstvo neće podvrgnuti testu da bi ga učlanilo.“

„A Fadrika jeste?“ Isabel opet oseti kako je nešto napipala u mraku.

„Kakvo je to pitanje! Pa naravno!“, gotovo uvređeno je izjavio Fresno.„A šta je bilo njegovo iskušenje?“Štrojačeve oči su se đavolski zacaklile.„Ni manje ni više nego da ukrade škrinju majstora Kolumba.“Kao da ga je osa ubola, Pimentel se u letu odmah uhvati za taj trag.„Zato smo i došli ovde“, rizikovao je Antonio.„E, dođavola!“, Štrojač se lupi po čelu. „Dakle, to je ono što si tražio! Zato si

došao?“Pimentel je hladno klimnuo glavom, pokret koji je Isabel ponovila istog

trenutka.„Tako je. Koji bi drugi razlog bio?“, drsko je slagao. „Došli smo da

povratimo škrinju pre nego što ceo grad sazna da se nalazi kod tebe.“„Nikada nisam verovao da će uspeti, ali bio je to pravi herojski podvig!“,

uzdahnu Laurentino. „Kada je došao da nam predstavi svoj trofej da bismo ga primili u naše bratstvo, odmahnuo sam rukom i rekao mu da to nije ništa naročito. Ali to nije istina! Ne, nikako! Kad bi njegov grandiozni stric saznao za to, siguran sam da bi potražio nekog sveštenika da ga vaskrsne samo da bi imao zadovoljstvo da ga lično ponovo ubije seckajući ga na komade.“

„Da li vi to hoćete da kažete da je Fadrike kriv za fratrovu smrt?“, direktno je upitala Isabel.

„Za koga me ti smatraš, momče, a? Da li ti to u mojoj sopstvenoj kući tvrdiš da u Kamposu ima ubica?“, rekao je Fresno smrtno ozbiljnog glasa, međutim, svi oko njega su se grohotom smejali.

Pimentel je rešio da ponovo preuzme uzde, da ne bi ubrzo morao da se izvinjava ili brani svog druga u dvoboju koji nikako neće biti ravnopravan.

„Ne znam šta je Fadriku sve to uopšte trebalo. Bilo bi dovoljno da ti je dao pristojniju kesicu s novčićima pa da mu ponudiš sve svoje rupe, prevrtljivi lažljivče, a kamoli članstvo u Kamposu. Uz njegovo bogatstvo, svi biste dobro ždrali do kraja života.“

„Možda je želeo da svom stricu pokaže da ne rasipa novac na studijama“, šalio se Štrojač. „A i koji je bolji poklon jednom admiralu od škrinje drugog admirala.“

„Skupo ga je koštala“, mračno primeti Isabel.„To se moglo predvideti. Voleo je da gura prste u previše mravinjaka i na

kraju ga je ugrizao škorpion“, objasnio joj je njen domaćin.„Pa, mislim da znaš šta moraš da uradiš, Štrojaču. Ako Maldonado kod tebe

nađe izvesni gvozdeni predmet, a bogami, previše olako o njemu unaokolo govoriš, završićeš u zatvoru direktora škole... Ili metar ispod zemlje sa svojim precima“, podseti ga Antonio.

„Imaš pravo, moram da se rešim prokletinje, i to što pre“, priznao je Laurentino ustajući.

Pijan, zateturao se nekoliko koraka i čitavom težinom svoje telesine nalegao na Isabelina ramena. Ona se presamitila preko stola. Zgađena, krenula je da gura

tu groznu životinju loših manira, spazivši pritom tri crne tačke raspoređene u trougao na dlanu Štrojačeve desne ruke. Antonio je takođe uočio tu oznaku. Izmenjaše poglede i Pimentel ustade kako bi Fresnu pomogao da ponovo sedne.

Jedan od studenata mu je prišao da ga pita za neki savet. Dok je Štrojač novajliji izigravao učitelja, Antonio i Isabel su se brzo sašaptavali smišljajući neki plan: morali su da se domognu škrinje, a da bi to uspeli, morali su najpre da udalje Fresna odatle, odnosno da se podele: Pimentel će se pobrinuti da zaokupira Laurentinovu pažnju, a ona mora da je ukrade i vrati se do njega.

Štrojač se vratio prekinutom razgovoru, ali ne pre nego što je ispraznio svoju bešiku u prazan bokal vina. Umesto da opere ruke, obrisao je prste o parče hleba. Isabel oseti nagon za povraćanjem. Do malopre je grickala hleb sa tog istog tanjira. Ko zna da li je uveliko bio začinjen i pre nego što je došla. O Bože! Kako je samo želela da trčeći pobegne iz ovog brloga! Vargasova zatraži Fresnovu pažnju.

„Pričao si o škrinji. Jesi li je video?“Laurentino se grohotom nasmeja, šireći dah još neprijatnijeg mirisa dok ju je

grlio s beskrajnim drugarstvom pijanca.„Svake noći kada ležem, svakog dana kada ustajem, dragi.“„Kako poetski rečeno!“, ubaci se Antonio. „Zar je čuvaš u svojoj sobi!“„Da li možda znaš neko sigurnije mesto, Pimentele?“, frknu Fresno. „Ko god

se usudi da se popne stepenicama i upadne tamo bez moje dozvole, završiće kao hrana za crve. Natpis na vratima jasno kaže: Ovde leži Parka.“

Isabeli se javi jedna pomalo suluda zamisao. Gostionica Estudio, kao i sve gostionice u Salamanki, imala je i štale, a do njih se prolazilo kroz druga, a ne na ulazna vrata. Ako bi...

„Pomozi mi, prijatelju“, obratila se Štrojaču. „Moram da se olakšam. Reci mi gde je prolaz ka štalama.“

Fresno se nezadovoljno nasmeši. Ispružio je ruku da bi joj dodao bokal, iz kojeg je već prelivala mokraća, ali Isabel ga odbi pocrvenevši.

„Kako ti je samo stidljiv ovaj momak“, podsmevao se Štrojač, pokušavajući da je zgrabi za međunožje. „Smiri se, nemam običaj da zavlačim mač u tako uske korice. Vidiš li kuhinju, pored stepeništa? Pored nje se nalaze vrata. Kroz njih se izlazi u dvorište, a ako te je sramota da te gledaju životinje, možeš da nastaviš dalje i izađeš na ulicu. Hajde, idi, i brzo pišaj jer mi muškarci imamo još mnogo posla.“

„Ne obraćaj pažnju, Pedro. Čekaćemo te ovde i do zore ako je potrebno“, umirio ga je Antonio, naslućujući da je njegov prijatelj osmislio nekakav plan.

Laurentino im okrenu leđa. Isabeli je baš to bilo potrebno.„Još vina!“, povikale su neke od tih brđanskih životinja.Krčmarice su potrčale sa ih usluže, a devojka je hrabro iskoristila tu jedinu

priliku i poletela pravo uz stepenice do gornjeg sprata. Nije bilo nikakvo čudo što je niko nije video – svi su bili mrtvi pijani. Polako se pomicala leđima oslonjena uza zid, sve dok nije našla vrata na kojima je stajala razmetljiva

pretnja. Srce joj je tako snažno lupalo u grudima da je imala osećaj da će umreti. Nekoliko puta je duboko udahnula i gurnula vrata. Glupi Fresno ih čak nije ni zaključao. Toliko je bio samozadovoljan da je postao potpuno nepromišljen. Isabel je ušla u prostoriju, prljavu, mračnu, neurednu i smrdljivu kao i njen stanar. A tamo, pored prozora, stajala je jedna mala škrinja od hrastovine, s amblemima katoličkih kraljeva na poklopcu: jaram i strele. Ne predomišljajući se, uvila je škrinju u ogrtač. Potom je, sa istom opreznošću s kojom je i ušla, napustila jazbinu vrativši se do vrha stepeništa.

Proučila je klimu u gostionici s visine odmorišta. Čim je spazila priliku, kao duša koju odnosi đavo, odmaglila je ka dvorištu sa štalama. Mrkli mrak dopustio joj je da tamo sakrije škrinju na bezbedno mesto. Iznutra je otvorila kapiju kroz koju se iz dvorišta izlazilo na ulicu. Smirenija, vratila se u krčmu baš kada je Laurentino završavao večeru. Na njegovu naredbu, ono malo studenata koji su se još držali na nogama skočili su na svoje stolice.

„Vidi, vidi! Mališa se vratio na ognjište“, dočeka je Štrojač čim je vide. „Da li si uspeo sâm da ga nađeš ili ti je neko pomogao, sinak?“

„Neki od nas ne moraju previše da kopaju po odori“, odgovori Isabel pomno gledajući u Antonija. „Ono što sam otišao da nađem, našao sam iz prve, olakšao se i evo me opet ovde, srećno obavljenog posla, vama na usluzi.“

„Kratko mi se čini tvoje oružje, momče. Nemoj da se ljutiš, ali više volim društvo obdarenijih muškaraca.“

Fresno je opasao mač ne obraćajući više pažnje na nju. Pimentel je, za razliku od njega, shvatio da je Isabel uspela. Sad je bio red na njega.

„Hoće li večeras biti kavge?“, radoznalo je upitao, uvek spreman na takve društvene razgovore.

„Izaći ćemo s mačevima da sprečimo da naslikaju simbol pobede u čast licencijata Očata, znaš već, onog Baskijca. S njim će biti celo njegovo bratstvo, slave njegovu titulu. Posle će oslikati nekoliko zidova krvlju bika. Mi ćemo priplodnog bika pretvoriti u vola, jer zato me i zovu Štrojač. Veruj mi da je ta slava pošteno zarađena.“

Antoniovo lice se na trenutak smrklo. Očate je bio njegov vršnjak sa studija. Trapav, bez zuba, kratkovid i kratke pameti, ali su njegovo dokazano plemićko poreklo, sa starim titulama na sve četiri strane sveta, njegovo zakonito rođenje i pola miliona maravedija mita uspeli da ga pretvore u licencijata. Za razliku od njega, on se, zavisan isključivo od promenljive ćudi direktora škole, borio da mu priznaju i ono što je samostalno postigao samo svojim trudom. Licencijat na medicini – bio je to samo prvi korak za ostvarenje njegovog pravog sna: da postane doktor. Ali nezakonito rođenje bilo je kao nadgrobna ploča koju je vukao sa sobom na leđima. Preklinjao je rektora, preklinjao je Del Palasija, preklinjao je Savet univerziteta, čak i samog Fadrika Enrikeza, svog nezakonitog rođaka, ako je bilo tačno da svoje postojanje duguje admiralovom semenu. Pimentel je prezrivo pljunuo na tlo, vagajući težinu prezira prema Očatu.

Debeljuškasti Fresnovi prsti trupkali su po drvenom stolu. Želeo je što pre da krene. Razgovor je previše ličio na neko propitivanje, a oblaci hrabrosti pijanstva ubrzo će se razići. Laurentino je ispravio zubun, uklanjajući neke ostatke hrane zalepljene na tkanini.

„Fresno, s mirisom koji širiš, pobeći će od tebe čak i pacovi“, odbrusio mu je Antonio odmakavši lice, zapahnut užeglim mirisom.

„Hoćeš li poći s nama, Kopile? Imaćeš priliku da izudaraš Očata po grbači. Taj kreten ti nije ni do đonova čizama“, provocirao je Pimentela.

„Nije potrebno da me podsećaš na to“, progunđao je Antonio. „Poći ću s tobom da razveselim zabavu ako dozvoliš da se moj drug Pedro vrati kući bez obaveze da pođe s nama.“

„Pih, šta će nam on? Ej, bačiljeru Bravo, ajde, briši kući!“„Dozvolite mi da krenem pre vas“, zamolila ga je. „Ne bih želeo da me

povežu s vašim bratstvom. Nemojte se vređati, ali tek nedavno sam počeo da studiram u Salamanki i ne želim da tako brzo izazovem gnev direktora škole.“

„Beži, bre, kukavice, ali moraš kao i svi pacovi – kroz štalu! Ajde, tutanj, ne mogu više da te gledam!“ Fresno je šutnu u zadnjicu, što ga je dovoljno izbacilo iz ravnoteže da po odeći prospe bokal vina.

Isabel žurno ode, ali ne toliko bezglavo da ne zapazi kako je Štrojačev podvig izazvao zluradi osmeh na Antoniovom licu. Odlučila je da ga i ne pozdravi. Loše raspoloženje savetnika iz Kamposa moglo bi sve da ih sustigne.

„Mudri tvrde da je proliveno vino znak uspeha“, podseti ga Pimentel kad je njegov prijatelj odmaglio.

„S tako dobrim mačem u družini“, potapša Antoniov bok, „ova noć će ući u anale manguparija.“

Nazdravili su tome po poslednji put, a onda se Štrojač popeo do svoje sobe da bi presvukao uflekani zubun.

22

Srce tame

Luisa je odmah prepoznala korake koji su se, preskačući po dva stepenika, žurno penjali uz stepenice do njene sobe. Pripadali su njenoj rođaki Isabel de Vargas, a sudeći po žurbi, mogla je očekivati samo neko neprijatno iznenađenje. Pažljivo je osušila mastilo na papiru, obrisala suze s beležaka svojih uspomena i predala ih tamnom srcu radnog stola. Vratila je pero u mastionicu, upalila drugu uljanicu, zagladila kosu i popravila izgled. Služavka joj je donela veliku šolju mleka s medom i malo cimeta, koja se, u te sitne noćne sate, već odavno umorila od čekanja da joj dama pokloni malo pažnje. Sad ga je tako hladno popila, kako bi se razbudila i lakše shvatila ono što je njena rođaka nosila uz stepenice.

Isabel grunu na vrata ne tražeći dozvolu. Luisa se nasmeši.„Napred“, našalila se, pozivajući je da uđe pokretom ruke, iako se do tada

njena rođaka već razbaškarila na postelji.Izgledala je kao da je upravo pobegla od oluje. Kao što je već bilo

uobičajeno, pratio ju je miris krčme i prljavštine svojstvene studentima. Skoro ništa nije preostalo od devojke koja je pre nekoliko meseci zakucala na njena vrata. Kada je Vargasova skinula šešir, raščupana i masna kosa pala joj je preko lica poput crnih brazdi prljavštine. Grleći neku škrinju osrednjih dimenzija, pomno ju je posmatrala. Luisa je ustala sa stolice i prišla joj. Sa iskrenom naklonošću poljubila ju je u oba obraza i uzela je za ledene šake, odlažući njen teret na pod kako joj kovčeg ne bi isprljao prekrivač od fine vune iz Behara.

„Odakle dolaziš tako uplašena, malena moja?“, s nežnošću ju je pomilovala po licu.

Isabel je žmirnula, vraćajući se iz nekog mračnog sna. Nakon što je ostavila Antonija i uzela škrinju u ruke, počela je da juri ulicama kao duša na leđima utvarnog konja. U opasnim ćoškovima vrebali su prosjaci željni toplog obroka na račun tuđe vreće i studenti supadžije koji tražili utočište u portama manastira. Strah joj je lagano zahvatao dušu sve dok se nije pretvorio u opsesiju. Možda zbog toga, a možda i zato što više nije znala za drugi dom osim kuće Medranovih, krenula je kod Luise. Sada je rođaki nekako morala da objasni razloge ove iznenadne noćne posete. Otkopčala je zubun i pokazala joj mapu koju je skrivala.

„Misliš da je Fadrike umro zbog škrinje i... Zbog ovoga?“, upita je Luisa, plašeći se čak i da dotakne predmet koji joj je oduzeo ljubav života.

„Ne znam. Sigurno znamo samo da je on od bibliotekara tražio da je precrta.“Medranova prinese pergament svetlosti. Prepoznala je konture nekih zemalja:

Kastilju, Aragon, Sredozemno more, Italiju, Francusku, Osmansko carstvo... zemlje začina... Indiju... Kitaj... U samom levom uglu mape, na drugoj strani

Mračnog mora, gde je admiral Kolumbo otkrio novo kopno na svojim putovanjima, neprekinuta linija spuštala se ka jugu. Legenda, ispisana na portugalskom, označavala je to kopno kao Zmajev rep. Gotovo u samom ćošku, ispod jedne od ljudskih glava koje duvaju u školjke, simbol vetra, nalazila se rečenica na arapskom koju nije razumela – možda je bilo neko ime. Ruža... simbol jevrejskog kartografa Kreskesa.

Ostale toponime trebalo je dešifrovati jer ih je prepisivač, pošto nije imao dovoljno vremena, pribeležio kao skraćenice. Čak i tako, verovatno bi ih lako protumačila, samo da je imala više vremena da se time pozabavi. Isabel ju je požurivala jer je za nju Luisa predstavljala enciklopediju sveg znanja sveta, skupljeno u devojci malo starijoj od nje. U redu, proučiće je. Što se tiče arapskog, direktor škole je njime dobro vladao, možda će on moći da ga prevede. Šteta što je fra Bartolome umro.

Stari dominikanac bio je veoma naklonjen njenom ocu. Zato je, kada su njeni roditelji otišli na dvor, nastavio da posećuje rezidenciju Medranovih, a Luisa je i dalje uživala u njegovom podučavanju. Iako se nikada nije pokazala kao istaknuti poznavalac njegove oblasti, naučila je dovoljno da odmah shvati kako mapa u njenim rukama predstavlja nešto veoma važno.

Isabel se nemirno uzvrpoljila, poigravajući se škrinjom koju je uzela s poda i stavila u krilo. Zatražila je rođakinu pažnju blago pročistivši grlo.

„Šta ćemo s ovim?“Luisa je pomilovala njen poklopac procenjujući različite mogućnosti. Bez

ključa je nisu mogle otvoriti, a ako je obiju...„Vratićemo je doktoru Maldonadu“, odgovori na kraju.„Zar nećemo da virnemo unutra?“Medranova se nasmejala. Bože, koliko je samo uticaj Antonija Pimentela

prodro u nju. Svakoga dana imala je sve manje stida.„Ima dva katanca“, objasni Luisa.Isabeline oči se zacakliše.„Sigurna sam da ćemo zajedno uspeti da je otvorimo.“„Ili da je polomimo, a u tom slučaju će se rektor na nas neizmerno naljutiti“,

upozori je Medranova.„Šta predlažeš?“, upita je Isabel.„Ne znam.“„A da sačekamo do sutra i da se konsultujemo s Pimentelom? Poznaje toliko

mnogo propalica da sigurno zna nekog ko će je otključati očas posla. Barem bismo saznali šta se u njoj nalazi pre nego što je vratimo na njeno mesto ili obavestimo direktora škole.“

Nešto je snažno lupilo u vrata. U te sate, nijedna ugledna porodica nije primala posete, a pogotovo ne žena koja živi sama sa svojom poslugom. Preplašene, dve rođake su neko vreme ćutale, a onda su se, savladane radoznalošću, primakle prozoru Luisine sobe da osmotre šta se to dešava

napolju. Pored ulaza je neko telo ležalo u čudnoj pozi, uvijeno u ogrtač. Isabel čvrsto stegnu Medranovu.

„Bože... Antonio!“, povikala je i pojurila niz stepenice.Preletela je kao ptica do vrata, pretekavši čak i sluge, koje je ta druga poseta

grubo otrgla iz spokojnog noćnog odmora pa su u gomili krenuli da osvetle ulazna vrata. Ne preporučujući se ni Bogu ni Đavolu, Isabel je skinula tešku gredu koja je prečila ulaz u dom Medranovih, otimajući iz ruku sanjivog sluge gvozdeni ključ. Kada je odškrinula vrata, Antoniove ruke su beživotno skliznule s drveta preko praga, na kameni pod. Nije se micao.

Buka mačeva i povici dopirali su negde iz blizine, iz neke besne tuče, a Isabel se uplaši najgoreg: dolaze po njega. Devojka se nadvila nad njim kako bi pokušala da ga uvuče u kuću, ali njena oskudna snaga uspela je samo da okrene telo.

„Težak je! Pomozite mi!“, naredila je dvojici slugu koji su bili kraj nje.Njih troje uspeli su da ga odnesu do kuhinje. Srećom, vatra u ognjištu je još

gorela, pa su na svetlosti plamena videli dovoljno dobro. Isabel naredi jednom da obriše sto dok ona i drugi sluga pridržavaju Antonija, a potom su ga tamo položili. U kući je bio toliki metež da se probudila čak i Katalina, Luisina lična služavka koja je spavala na spratu; sa ogrtačem preko ramena uletela je u prostoriju.

„O, Isuse! Ubili su don Antonija!“, prekrsti se prestravljena.Isabel je pogleda.„Zovi gospodaricu, hajde! A vi palite uljanice i sveće ili neću moći ništa da

uradim mu spasem život.“Nije bilo potrebno dvaput da ponavlja. Jedino Katalina nije otrčala da

obavesti svoju gospodaricu jer se Luisa upravo pojavila.„O, Bože... Ko ga je ranio?“, promrmlja Medranova.„Pitaćemo ga to kasnije. Šta ti misliš?“„Reci šta da radimo?“„Katalina, zagrej vodu i donesi nekoliko čistih tkanina, iglu i konac. Ti“,

pokazala je na jednog od dvojice slugu, „potraži sirće i med. A što se tebe tiče“, obratila se trećem, „pomozi mi da ga skinem.“

„A šta ja da radim?“, zavapila je Luisa.„Donesi još svetla. Ne vidim dobro.“Dok su svi ispunjavali zadatke, Isabel je primetila da je krv potpuno natopila

vitezov zubun i slobodno lila niz njegove šake. Ako ne uradi nešto brzo, iskrvariće joj na rukama. Uz sluginu pomoć, svukla je Pimentela do struka. Pokretom ruke pokazala je rođaki da približi uljanicu ranjenikovoj desnoj strani.

„Dajte vode, odmah!“, zatražila je.Katalina je brzo ispunila nalog. Isabel je trljala šake tako snažno da je

izgledalo kao da želi da oguli kožu s njih, a sa njom i svu prljavštinu koja se nakupila.

„Mnogo je bled“, upozori je Luisa.

Kada je oprala ruke, Isabel je skvasila krpu kako bi oprala Antoniovo telo. Zaradio je dva precizna uboda: jedan u desno rame, drugi u bok. Isabel je zatvorila oči i udahnula kako bi se smirila i prisetila naučenih lekcija. „Bože, pomozi!“, pomolila se nebesima.

„Rođako, uzmi Antoniov zubun i košulju i proveri da li na njima nedostaje tkanina. Sastavi ivice pocepane mačem“, zamolila ju je.

Medranova je s poda pokupila oba odevna predmeta.„Zašto ti je to potrebno?“„Moram da znam da li su rane čiste ili je u njima ostao neki komad tkanine.

Ako jeste, moraću da kopam po njima. Požuri!“, objasni joj Isabel saplićući se o reči.

Dok se Luisa zaokupila pregledom Antoniove odeće, Isabel je pokušavala da se potpuno uživi u Pedra Brava, bačiljera medicine, za koga se izdavala. Šake su joj se tresle od straha. To je bila prva prilika da primeni stečeno znanje iz medicine i uhvati se u koštac sa stvarnom borbom između života i smrti. Ugrizla se za usnu pokušavajući da se seti svih lekcija čoveka koji je sad pred njom krvario, koga je pritom tajno volela. Iznenada se svega jasno prisetila, a njeni prsti poprimili sopstvenu volju.

Antoniovu kožu očistila je nekoliko puta veoma pažljivo sirćetom, pustivši da krv teče kako bi se rane same pročistile. Baš dok je radila sirćetom, Antonio je neočekivano povratio svest.

„Držite ga vas dvojica!“, viknu slugama. „Katalina, provuci konac kroz iglu i umoči ih u sirće.“

Vitez ju je gledao iz dubine svojih izrazito plavih očiju, ne govoreći ništa. Vrlo dobro mu je bila poznata manjkavost znanja njegovog prijatelja, ali sad nije imao drugog izbora osim da veruje njegovim malim šakama i intuiciji. Devojka je trepnula, osetivši neprijatnost jer je tako posmatra, ali odlučila je da i dalje ćuti.

„Luisa, hajde, reci mi šta si našla!“, setila se svoje rođake.„Izvini. Oba su cela. Samo je glatko isečen“, odgovori joj vlasnica kuće,

prišavši joj s leve strane da joj ne bi previše smetala u radu.Pimentel je odmah primetio taj detalj, a niz njegovo bledo lice poče da se

sliva znoj. Luisa de Medrano mu ponudi vino. Time ga neće spasti bola, ali će ga barem malo otupeti.

„Još nisam završila“, promrmlja mu Isabel uzimajući iglu od Kataline.Antonio je savršeno dobro znao šta to znači. Prsti su mu se zarili u desnu

ruku njegovog prijatelja. Plašio se, nema svrhe to kriti, zato je zamolio da ga, dok ponovo ne izgubi svest, sluge čvrsto drže kako se ne bi pomerao.

„Luisa, daj mu ruku“, naredi Isabel. „Muškarci bolje podnose bol ako je uz njih neka žena.“

Ponovo je proverila rane dok ih je Katalina po stoti put čistila sirćetom. Ona na ramenu izgledala je ozbiljno, iako, uz božju pomoć, sečivo nije zakačilo plućno krilo. Srećom, jasno se videlo da ona na boku nije ozbiljna i da nije

povređen nijedan unutrašnji organ; putanja uboda bila je školski primer onoga što su njeni učitelji zvali praznina. Pogledala je u Antonija.

„Spreman?“Ranjenik klimnu glavom.„Zapamti da treba da ušivaš kao da se radi o krznu životinje, a ti da budeš

kao dobar krojač“, promrmljao je Pimentel. „Ušivaj s obe strane, ali krajeve ostavi otvorene.“

„Ućuti već jednom“, prekore ga Isabel, milujući mu lice orošeno hladnim znojem. „Nisam zaboravio predavanja učitelja Roherija iz Salerna. Iz Salerna u Italiji, sećaš se? Odmah pored Bolonje.“

Antonio se blaženo osmehnu. Isabel požele da ga poljubi, ali se ograničila na ušivanje ivica rane na ramenu: najpre spreda, a potom i na leđima. Oslanjajući ga na levi bok, sluge su čvrsto držale njegovo telo umnogome olakšavajući posao Isabeli. Kao i Luisa, koja je stiskala Pimentelovu šaku kao da mu od tog stiska zavisi život, i Katalina, koja je umešno asistirala devojci.

Kada je završila, Isabel obrisa lice rukavom svog zubuna, opra ruke u lavoru koji joj je pridržavala Katalina i obrisa ih o krpe. Došao je čas da se pobrine za ranu na boku. Antoniovo telo se ukrutilo na sâm dodir njenih prstiju. Već je premašio krajnju granicu samokontrole. Licem su mu tekle suze dok je grizao usne da ne bi vikao.

Isabel je pažljivo opipala meso, koje je ponovo prokrvarilo natapajući klupu. Pimentel stisnu zube. Znao je da je njegov drug Bravo nervozan i nije želeo da ga dodatno uznemiri, ali bol je na trenutke postajao nepodnošljiv baš zbog njegovog manjka iskustva.

Kada je konac prvi put prošao kroz Antoniovo tkivo, spajajući ranu na boku s leđa, Isabel primeti da se oko nje pojavila modrica od nakrsnice mača.

„Mučki su ga uboli s leđa“, promrmljala je.Luisa je začuđeno pogledala.„Kako to možeš da znaš?“Njena rođaka joj je pokazala dokaz svog zaključka: trag dve tačke na

jednakom rastojanju, s leve i desne strane, zajedno sa još dve manje gore i dole. Sudeći po obliku nakrsnice, oružje koje su upotrebili bilo je jedinstveno, ali odnekud joj je bilo poznato... Gde li ga je ranije videla? Udubljena u svoje misli, nije primetila da je Antonio, sve slabiji, već neko vreme tražio njenu pažnju.

„Smiri se, ostalo je još samo malo“, promrmlja Isabel i ponovo opra ruke.Uz Katalininu pomoć, stavila je sloj meda na tkaninu koja je trebalo da

posluži umesto zavoja, namazavši njime i obe rane. Zavijala je rane iskusno i snažno.

„Pedro Bravo... imaš dara“, promuca vitez potpuno iscrpljen.Isabelino lice se ozari zbog tog komplimenta. Pimentel uopšte nije bio

velikodušan s pohvalama, a pogotovo ne kad je trebalo da pohvali nju.„Ćuti, nemoj da govoriš“, nežno mu je naredila, nudeći mu istovremeno malo

vina s medom kako bi povratio snagu.

Isabel je nakvasila prste i postavila ih na kapke i čelo svog prijatelja kako bi proverila temperaturu. Goreo je.

„Šta ćemo sad da radimo?“, upita Luisa. Pustila je Pimentelovu ruku i pomno gledala u rođaku.

„Odvedite me kući i što pre obavestite direktora škole. On će sigurno znati šta da radimo“, promrmlja Pimentel, zatvarajući oči potpuno iscrpljen. „Tim ubicama verovatno neće biti teško da me pronađu ovde. Pokušali su da me ubiju i ništa ih neće zaustaviti. Moram da odem ili ćete i vi biti u opasnosti.“

„Ne brini sada za to. Odmori se“, naredi mu Isabel.Bio je dovoljan samo jedan pogled Medranove da njene sluge razumeju

njenu nameru: treba da očiste sve tragove vitezovog prisustva, i to brzo. Dok su odlazili iz kuhinje, Antonio je zamolio da mu vrate njegovu odeću. Isabel je odmahnula glavom, pokazujući mu zubun sav pocepan i proboden mačem.

„Dugujem ti život, iako ću ti naplatiti zubun“, tiho je promrmljao.Devojka ga je nežno pomilovala po licu što je čak i nju iznenadilo. Pogotovo

kada je njen drug s naklonošću ukrstio svoje prste s njenim. Uzdrhtala je, sve više osećajući neprijatnost.

„Rođako, potraži neku košulju ili zubun tvog oca“, zamolila je Luisu, koja se brzo vratila s odećom.

Uz Katalininu pomoć, obukle su viteza. Pridržavajući se za Isabel i boreći se s bolom, Antonio je pokušavao da ustane. Baš tada je kućni pas počeo besno da laje, kao da mu od toga život zavisi.

„Gospođo, neko je na vratima“, povikala su obojica slugu koji su pospremali nered zaostao iza Antonija, trčeći se vrativši u kuhinju kako bi upozorili svoju gospodaricu.

Na ulici se napravila mala gužva, baš ispred njene kuće. Neko je snažno lupao na vrata. Navalentno, iznova i iznova. Neki grubi, snažni glas, siguran u svoju moć, zaparao je noć zlokobnim povikom:

„Otvarajte u ime Svete službe!“

23

Božji psi

„Sakrijte se u štalu! Hajde! Brzo, idite iz kuhinje!“, naredi Luisa gurajući svoju rođaku.

Katalina i Isabel smogle su snagu da podupru Antonija, dok su vlasnica kuće i njenih dvojica slugu sređivale prostoriju, kao da se tu ništa drugo nije dogodilo osim nereda zaostalog posle kasne večere.

Antonio je bio previše krupan za dve žene. Ipak, nekako se uspele da ga pridrže dok su prošli kroz unutrašnje dvorište kuće do štala. Katalina je otvorila vrata i pokazala im ka uglu gde su skladištili čistu slamu.

„Idi“, zamolila ju je Isabel, grleći Antonija oko struka.Katalina je ostavila odškrinuta vrata kako bi mogli da osluškuju a da ne budu

viđeni. Oprostila se uz naklon i nestala u noći. Devojka i njen prijatelj stropoštali su se na slamu, pri čemu je devojka gore prošla jer se na nju svom težinom sručio Pimentel. Bio je to mekani dušek za ranjenika, ali neudoban tovar za Isabel, koja nikada na sebi nije osetila težinu muškarca, pogotovo ne nekog prema kome je osećala mnogo više od prijateljske naklonosti. Oslobodila se tog, iz mnogo razloga, nezgodnog tereta kako je znala i umela, i ustala s poda.

Antonio je zaustio da se pobuni zbog takvog ophođenja kad su čuli kako sluge sklanjaju tešku gredu s ulaznih vrata. U popločanom dvorištu kuće začulo se nekoliko štapova kako udara o tlo. Oboma im je bio poznat taj zvuk: predstavljao je autoritet korehidora, direktora škole... i Svete službe. Pimentel je pokušao da stavi ruku na korice mača. To je bio uzaludan trud jer je u sukobu izgubio oružje, a zbog toga je i bolno zaječao, što je, na sreću, prikrilo pravovremeno rzanje konja.

„Idiote! Hoćeš li da nas otkriju?“, besnela je Isabel.„Mene traže, a ne vas. Pusti me da izađem, Pedro, preklinjem te“, objasnio je

Pimentel pokušavajući da ustane.Zapanjena, Isabel ga je odmerila od glave do pete. Antonio je već uspeo da se

leđima osloni o zid. Vitez je iznenada zario levu šaku u devojčino rame, kako bi se pridržao da ustane, a njoj su, ne mogavši to da spreči, poklekla kolena od težine: oboje su ponovo pali na slamu, iako je ovoga puta Pimentel završio dole. Potres mu je iščupao reski povik, propraćen rzanjem konja koga su probudili iz sna.

Isabel nije mogla da dozvoli ih još neka neopreznost oda. Mnogo toga je bilo u igri, a naročito ako nju otkriju ovde i u ovim okolnostima, dok se lažno predstavlja kao mladi student medicine. Bio je to veliki zločin koji će njen pravi identitet samo dodatno pogoršati. Ako inkvizitor Ruiz del Monte otkrije ko se krije iza Pedra Brava, njeno odredište postaće manastir, ili nešto još gore.

Antonio je nastavio da se izvija, ne prestajući da psuje nebesa i pakao, i to nimalo tihim glasom.

„Ućuti, molim te!“, navaljivala je ona u očaju.„Daj mi svoj zubun. Ne mogu da izađem ovako obučen, sve bi se otkrilo.

Hajde, skidaj se, brzo!“Pimentel je pokušao da se domogne njene odeće. Isabel se uplašeno povukla.„Da se nisi usudio da me pipneš!“„Hajde, nisi prvi muškarac koga ću videti nagog.“Antonio se dovoljno uspravio da im se ruke ukrste u vazduhu: vitezova je

pokušavala da se nasloni na njene grudi, a njena da spreči taj kontakt. Onda joj je na pamet palo jedino efikasno rešenje te nezgodne situacije: pesnicom je udarila Pimentela i oborila ga u slamu. Kad je pao, prestao je da se mrda. Uzrujana, Isabel se nadvila nad njim, milujući ga po licu. Ništa, nijedan pokret. Rane na ramenu i boku ponovo su krvarile.

„O, Bože, ne... Antonio, probudi se, molim te, preklinjem te. Žao mi je, veoma mi je žao...“

U očajanju ga je zagrlila i počela da ga ljubi. Pimentelove oči su se prestravljeno raširile kada je osetio vlažne dodire.

„Kako se usuđuješ!“, procedio je s teškoćom.Antonio je pokušao da se odbrani od nastranosti svog prijatelja tako što ga je

gurao zdravom rukom preko grudi. Gurajući, odjednom postade svestan njihovog nežnog oblika, oduvek skrivenog ispod odežde.

„Tako mi svih svetaca na nebu, ti si žensko!“, uzviknuo je tiho, povukavši ruku kao da se opekao.

Devojka se nasmešila i klimnula potvrdno glavom, konačno oslobođena velikog tereta tajne. Ne dvoumeći se, Pimentel joj je vratio za prethodni udarac, skupivši u taj šamar sva čudna osećanja koja su ga obuzimala: strah, gnev, zbunjenost. Isabel se opipala po obrazu dok je njen prijatelj stenjao od bola.

„Životinjo! Trebalo je da te ostavim na ulici, kao napušteno pseto...“„O! Nije ti bilo dovoljno što si me mesecima vukla za nos?“„Upravo sam ti spasla život, neotesani nezahvalniče!“„Pa bolje da si me pustila da umrem, kučko lažljiva!“, procedio je Antonio

spreman da je ponovo udari ako bude potrebno.„Udariš li me ponovo, vrištaću“, zapretila mu je.Isabel je kroz glavu prošlo stotinu uvredljivih prideva kojima bi mogla da

počasti ovu tvrdoglavu zver. Pimentel je zatvorio oči, pokušavajući da se smiri, jer bi je u tom trenutku, uz veliko zadovoljstvo, najradije zadavio. Mesecima ga je izluđivala do te mere da je posumnjao u sopstvenu muškost, jer ga je bez njegove volje, na neki neobjašnjiv način, privlačio neko za koga je mislio da je mladi bačiljer iz Italije. Kako je, dođavola, uspela da ga obmane? Ponosio se svojim izvrsnim poznavanjem žena, kako uobraženo otmenih, tako i onih koje su rado poklanjale ono ispod svoje odežde, ali ta devojka...

Od trenutka kada se pojavio u njegovom životu, nešto mu je bilo čudno kod Pedra Brava, kao da skriva mnogo više od onoga što pokazuje, mada su u ovom blagoslovenom gradu svi nešto tajili. Malo smireniji, Antonio se približio svojoj prijateljici. Proučavao joj je oči, tražeći tamo neki odgovor, ali pronašao je samo bistar pogled. Nestala su sva njegova podozrenja. Vratio se stvaran i snažan bol, dobujući mu u ramenu i boku, podsećajući ga da je možda svaki naredni trenutak sve bliže smrti. Odlučio je da ga ne protraći. Otkrivši njen pravi identitet, više nije imao razloga da se stidi svojih osećanja.

„Ne znam ti čak ni pravo ime.“Devojka se odmače. Velika napetost, koja je narastala celog dana, konačno se

oslobodila kroz suze, ne mogavši više da ih zadržava, preopterećena svime što se dogodilo. Slomila se. U toku samo jednog dana, izvela je smelu krađu, iskušala smrt, krala od smrti čoveka koga voli, a sada je bila tamo, pored njega, ne znajući da li će svitanje uspeti da dočekaju živi.

„Zovem se Isabel de Vargas, rođaka sam Luise de Medrano“, odgovorila je kroz plač veoma tihim glasom.

„Zašto skrećeš pogled?“„Stidim se prevare. Nisi zaslužio da te lažemo, Antonio.“„Možda i jesam.“„Kako to misliš?“„Jednog lepog dana, uvukla si se u moj život ne tražeći dozvolu, a sada ne

znam kako da te izbacim iz njega... i da li to uopšte želim. Ti si prva žena koju sam udario. Ja sam kukavica“, priznao je milujući je po licu.

Šamar je prilično nagnječio devojčinu kožu, koja je mestimično počela da otiče. Isabel je nežno sklonila Antoniovu ruku.

„Želim da znaš razlog za to. Došla sam ovde bežeći od...“Pimentel je stavio prste na devojčine usne.„Ne moraš da mi objašnjavaš.“„Ali želim.“„Ne.“„Shvatio bi zašto...“„Ćuti“, naredio je Antonio, poljubivši je s takvom nežnošću da se Isabel

potpuno izgubila i prepustila, zaboravljajući na opasnost koja ih je okruživala.

Na drugom kraju dvorišta, Luisa se umesto njih sama suočavala sa opasnošću. Uz podršku svojih slugu, uljudno je primila neočekivanu posetu. Svetlost uljanica osvetlila je lica tri žandarma i dva dominikanca: Ruiza del Monta i San Emilijana. Njihove crte lica, možda zbog igre senki, a možda i zato što je noć otkrivala istinu skrivenu u dušama, bile su iste kao na statuama koje su krasile timpanone stare katedrale u Salamanki, na kojima je umetnik predstavio duše koje je Bog osudio do kraja vremena. Preteći su je posmatrala, nalik na đavolja, kao da su se spremala da razjape čeljusti i zariju oštre zube u kožu nevinih.

„Recite mi, vaše prečasnosti, čime sam zaslužila čast ove neočekivane posete?“, zapitala je Luisa uljudno, ali i oštro.

Ruiz del Monte uperi kažiprst u nju.„Grešnice, znaš ti to vrlo dobro!“, odbrusi joj.Medranova se nasmejala. Na takve reči je odavno oguglala. Otkako ju je

učitelj Nebriha izabrao da zauzme katedru retorike tokom njegovog odsustva, skoro svi besni stvorovi koji bi ušli u njenu učionicu imali su običaj da ih ponavljaju, manje-više u istom obliku, kad god im nešto nije po volji. Međutim, tada bi ih ostali studenti besnim povicima primorali da ućute kako bi čas mogao da se nastavi. Luisa je sumnjala da bi sad, šta god da kaže, mogla da promeni sliku grešne Eve koju su oba dominikanca, a posebno ćelavi, stvorili i pre nego što su se upoznali.

„Otvorila sam vrata iz poštovanja prema vašoj svetoj odori, gospodine kraljevski revizore, ali mi se čini da ste na pogrešnom putu, prečasni. Krčma Osam blaženstava je na drugom kraju grada, kao i ostali bordeli. Ako tražite posrnule žene, tamo ćete ih pronaći dovoljno da napunite nekoliko zatvora“, ironično je rekla. „A ovo je hrišćanska kuća i nikome, pa ni vama, neću dopustiti da kalja moju čast obraćajući mi se takvim opisnim pridevima. A sada, govorite zašto ste došli, ili se odmah sklonite s mog praga!“

Ruiz del Monte je progutao bes stežući pesnice uz bokove: bila je potpuno u pravu, zaista je preterao.

„Donja Luisa“, izgovorio je njeno ime s mržnjom, „izvinite ako vas naše prisustvo vređa, ali ono je neophodnost. Pre jednog sata desila se velika kavga među studentima. Kao što pretpostavljam da znate, juče je, u kapeli Katedrale Svete Barbare, bačiljeru Očatu svečano dodeljen licencijat. Danas je proslavljao svoju titulu u skladu sa starim običajima. Njegovi drugovi iscrtavali su po gradu tradicionalni simbol pobede krvlju bika kada ih je, blizu našeg Manastira San Estebana, iznenadila neka grupa vucibatina koji su tražili kavgu.“

„Čini mi se da se trenutno nalazite veoma daleko od vašeg manastira“, podsmehnu se Medranova.

Fra Alvaro de San Emilijano nesvesno je potvrdio njene reči klimanjem glave. Ruiz del Monte je nastavio ne gubeći nit svog opisa događaja.

„Očata je izbo neko od tih propalica. Njegovi su isukali mačeve i ubrzo se stvorila takva borba da su morali da intervenišu gradski žandarmi koji su patrolirali ulicama. Zbog velike galame, i mi smo istrčali s braćom iskušenicima da bismo razdvojili te varvare i zbrinuli ranjene. Tamo smo sirotog licencijata zatekli na izdisaju.“

„Užasno!“, stresla se Luisa.„Ovde prisutni žandarmi gonili su njegove ubice preko celog grada, sve do

ulice Palombino. Tamo su ih na trenutak izgubili, a onda je zveket mačeva ponovo odao njihovo prisustvo. Mogli su da vide kako je pet ogrnutih muškaraca okružilo jednog viteza. Hrabro se branio, ali na kraju su ga nekoliko puta uboli. Tek je naš dolazak i intervencija žandarma okončala kavgu, ali kada

smo krenuli ka ranjeniku da mu pomognemo, ovaj je ustao sa tla i pobegao u tamu. Pratili smo njegov trag do Kapije Sunca, a odatle do San Martinove ulice, gde se sada nalazimo. Neki susedi su nas obavestili da su videli kako neki muškarac ulazi u vašu kuću. Donja Luisa, ako štitite tog viteza, obavestite ga da ga pravda čeka da ga odvede pred korehidora ili odgovarajte vi lično umesto njega, pošto izgleda da vašu kuću previše često posećuju muškarci čije kosti ubrzo završe na groblju. Na primer, kao siroti fra Bartolome i bratanac admirala Kastilje. Oko vas su sve sami mutni poslovi, ženska glavo, a jednog dana ću to uspeti i da dokažem. Zahtevam da nam ga predate ili ćemo početi s pretresom kuće!“

Ton njegovog glasa se toliko pojačao da su se sve reči jasno čule i u štali. Antonio je preklinjao Isabel da ga pusti da izađe i preda se. Oboje su bili svesni da nekako moraju da priskoče u pomoć Luisi, čiji autoritet je bio veoma okrnjen pred bezobraznim inkvizitorom koji je radio u ime kralja i Svete službe Katoličke crkve.

„Isabel, ostani ovde ili će te ubiti“, upozori je vitez videvši da njegova prijateljica ustaje s tla i čisti odeću od slame.

„Nemaš poverenja u Isabel de Vargas? A da li bi posumnjao u bačiljera Brava?“

Devojka mu se nasmešila dok je sedlala konja i nameštala žvale. Pre nego što je izašla, nežno je poljubila Antonija.

„Smiri se. Ja sam za sve ostale samo neki tamo Pedro Bravo, bačiljeru Pimentele. Ne zaboravi to.“

„Ne zaboravljam“, promrsio je Antonio.Devojka je širom otvorila vrata, krenula napred nekoliko koraka vodeći

životinju, a onda je jasno i glasno odala svoje prisustvo.„Kako se usuđujete?“, povikala je.Žandarmi su se osvrnuli ka mestu odakle se začuo povik – štale. Ne

uzrujavajući se, Isabel je krenula pravo ka njima. Desnom rukom vodila je konja, a leva joj je izazivački ležala na balčaku mača. Ruiz del Monte prišao je smetalu koje ga je uznemirilo baš kad je završio govor i saterao plen u ćošak. Devojka nije mogla da izbegne da joj srce ne poskoči od straha. Ipak, ništa nije pokazala, iako joj je od njegove blizine pripala muka.

„Izložite i meni ovaj slučaj, jer moja rođaka, donja Luisa de Medrano, neće biti nezaštićena dok sam ja ovde i dok mogu da je branim“, upozorila ih je blagim glasom, ali vrlo jasno.

„Pažljivo, mladiću, da se ne pokajete zbog svoje drskosti“, zapretio mu je dominikanac.

„Kao i vaša prečasnost, fra Huane. Podsećam vas da moj stric služi Bogu u Rimu, tako blizu svetom ocu kao što sad vi i ja stojimo“, odgovorila mu je ne podižući glas, posluživši se lažima koje je Luisa izmislila kad ju je upisivala na univerzitet. „Dok sam sedlao konja da krenem kući, u štali sam čuo da vas je neko od vaših doušnika obavestio da sam ovde prisutan. U tome nisu pogrešili,

ali za sve ostalo jesu, jer večeras nisam učestvovao ni u kakvoj zavrzlami, već sam sa svojom rođakom proučavao Latine iz Liber simplicis medicinae, od Svete Hildegarde Bingenske. Ne verujem da to delo, koje je iznedrila tako pobožna ruka, može biti predmet zanimanja Svete službe.“

„Možete li to da dokažete?“, nije odustajao Ruiz del Monte.„A možete li vi da dokažete suprotno?“Fra Huan se namrštio. Bilo mu je teško da izusti ne.„U redu, mladi bačiljeru“, prihvatio je poraz. „Donja Luisa, prihvatite moje

izvinjenje. Mladi bačiljeru, ne skidajte ruku s mača ako se večeras sami vraćate do Pimentelove kuće. Demoni vrebaju ulicama. Čuvajte leđa i neka vas prate naše molitve. Primite naš blagoslov.“

Dominikanci i tri žandarma napustili su Luisinu rezidenciju. Ostavili su odškrinuta vrata za sobom, kao da mame studenta da krene za njima, pa krenuše ka Crkvi San Benita, prateći glas nekog raspevanog pijanaca. Malaksala, Luisa se obesila o rođaku, praktična Katalina je priskočila vratima i postarala se da ih dobro zaključa, a jedan od slugu je brzo vratio poprečnu gredu utvrđujući kapije njihovog utočišta. Čak se i pas smestio kraj nogu vlasnice kuće, kako bi je umirio svojim prisustvom. Nijedno zlo više neće ući unutra te noći.

„Otišli su i neće se vraćati“, smirila ju je Isabel, obuhvativši ramena svoje rođake i poljubivši je u kosu sa iskrenom naklonošću.

„Molim se Bogu da je tako.“Isabel i Luisa su se ćutke pogledale. Vargasova je preuzela kormilo tih

nezgodnih događaja.„Luisa, bolje se popni u sobu i postaraj se da dobro sakriješ škrinju i mapu

koju smo ostavile pored postelje. Proveri s prozora da li nekog ima na ulici. Jedan od vas dvojice“, pokazala je na sluge, „neka trkom ode do direktora škole čim Antonio i ja odemo odavde, i neka mu kaže da hitno dođe do Pimentelove kuće kad svane. Rođako, ne govori Del Palasiju ništa od onoga što smo zatekli u biblioteci i gostionici. Neka sutra, kad svane, tvoje sluge oba predmeta odnesu u Antoniovu palatu. Ako direktor škole bude navaljivao da sazna nešto više pre nego što bude razgovarao s nama, molim te, Luisa, da škrinju ipak sačuvaš u tajnosti.“

„Gospo moja, a šta da radimo s don Antoniom?“, želeo je da zna jedan od slugu.

„Idite po njega u štalu.“„Mislim da nema potrebe“, prokomentarisao je Antonio iza njenih leđa.Nekim neobjašnjivim čudom, Pimentel se iz štale dovukao na nesigurnim

nogama, iako je, posle još nekoliko koraka, pao na kolena. Isabel i Luisa dotrčale su do njega pre nego što se potpuno stropoštao. Uz pomoć slugu, doveli su ga do konja.

„Ne znam da li ću uspeti“, procedio je milujući životinju.Isabel mu je ponudila rame kako bi mu potpomogla da se popne. Pimentel ga

je odbio. Nakon nekoliko pokušaja, uspeo je da se sam smesti u sedlo. Jednim

okretnim skokom, devojka mu se popela iza leđa i uzela uzde. Antonio ju je pustio da stavi stopala u uzengije kako bi mogla da upravlja životinjom, a svoju težinu prebacio na prednju jabuku sedla.

„Hajde, osloni se na mene“, prošaputala mu je na uvo, nežno udarajući konja po sapima.

„Na Pedra Brava?“, sprdao se kada su prešli ulaznu kapiju.Noćna svežina ih je vratila u stvarnost. Niti je on bio kavgadžija, niti ona

student iz Bolonje. Antonio je prvi put osetio da je povratio srž onoga što je oduvek bio – vitez; a ona ono što je pre nekoliko meseci izgubila – svoju žensku prirodu.

„Ne“, odgovori mu devojka. „Osloni se na onu koja te neće pustiti da padneš: na Isabel de Vargas.“

24

De dicendi elegantia1

Luisa de Medrano popela se uz stepenište koje je prizemlje univerziteta razdvajalo od odmorišta. Kao i svakog jutra, pogledom je osmotrila svaki kutak učionice. Prvog časa trebalo je da otpočne novu lekciju na katedri retorike, za koju više nije bila sigurna da joj zaista pripada, i to nekim vucibatinama koje su, čast izuzecima, tu došle u potrazi za bogatstvom, a ne zbog znanja. Duge, tamne odežde, mnogo kapa, poneki plašt i šešir, previše riza među kandidatima za licencijate... ni jedna jedina žena.

Šest dvostrukih redova klupa do poslednjeg mesta okupiralo je gotovo stotinak studenata. Ranoranioci, koji su se izborili za mesta u središnjem delu učionice, najbolja za hvatanje beležaka, činili su jezgro njenih pravih studenata. Okasneli višak auditorijuma, njih petnaestak, naslonili su se na kamene izbočine na zidovima, ili su jednostavno našli mesto na podu, bilo čučeći, bilo sedeći na fasciklama i knjigama uvezanim vrpcama. Ali oni su samo glumili zainteresovanost, krijući iza nje bezmernu dosadu. Svi oni težili su istim ciljevima: da polože njen predmet i da usput isprobaju granice strpljenja jedne žene.

Oni posvećeni ovom drugom cilju obično su poticali iz plemićkih staleža: neki iz povlašćenih, drugi iz grančica izgubljenih u velikim i razgranatim rodoslovnim krošnjama, a tek vrlo retki i iz loza s kraljevskim titulama. Takav je bio i siroti Fadrike, koji je na njene časove uvek dolazio sa osmehom na usnama. Setila se jedne stare arapske pesme, kojom joj je uvek izjavljivao ljubav:

Sada smo daleko,jedno od drugog.Srce mi je utrnulo,ali suze teku i dalje.

U žudnji za tobom,dani su mračni.Dok bejah s tobom,i noći behu bele.

Iako nikada nismo provelionu zajedničku noć,niko i ništa nas sprečiti neće

1 Elegancija govora. (Prim. lekt.)

da se ujedinimo.

Jedne noći, naša srećna zvezdasatkala je duhovne veze,osvetlila našeg uhodui naterala ga da pogled skrene.

Bejasmo dve tajne,koje čuvaše srce tame,sve dok nam jezik zorene zapreti izdajstvom.

„Dve tajne“, ponovila je tiho gutajući suze dok su se neki od prisutnih bunili, umorni od čekanja da predavanje počne. Luisa je odavno navikla na izlive besa kojima su studenti obično izražavali svoje nezadovoljstvo, kao i na čudne načine na koje su hteli da odaju poštovanje njenom predavačkom kvalitetu. Jednom prilikom su joj predložili da je na rukama pronesu ulicama i ponosno svima pokažu koliko je veliko njeno znanje. U drugim prilikama, sukob s klerički nastrojenim studentima zaoštravao se do tačke kada bi gnevno stiskala pesnice i obuzdavala misli i jezik, a posebno kada bi je podsećali na mesto koje je u stvarnom svetu namenjeno pristojnim ženama...

Uzdahnula je, pomolila se Svetom Gabrijelu i podigla desnu ruku kako bi objavila početak časa. Većina je zaćutala iz poštovanja, ali nisu izostala ni sašaptavanja i smeh, posebno u dva poslednja reda. Otvorila je knjigu Flores rhetorici Fernanda od Manzanaresa, izabrala jedan odlomak i polako ga pročitala kako bi je svi razumeli. Dok je čitala, smislila je i objašnjenje i saopštila ga na latinskom dostojnom i samog Cicerona, iako je njen forum, za razliku od rimskog, ličio na manastir pod opsadom varvara.

„Još od vremena profesora Bartolomea Sancija iz Ferma, koji je stajao za ovom istom katedrom pre više od dvadeset godina, svi mi koji smo se obraćali vašim milostima, prečešljali smo znanje grčkih i latinskih učitelja – Aristotela, Cicerona, Kvintilijana, Demostena, jer oni su stubovi nauke koja će vam omogućiti da doprete do srca ljudi, a s naše tačke gledišta, i do središta njihovih duša. Zahvaljujući njihovim učenjima, spoznali smo tehnike zaključivanja, dokazivanja i besedništva. Retoriku čine pet elemenata: domišljatost, izlaganje činjenica, elokventnost izlaganja, podsećanje na bitne činjenice i sam fizički čin izvedbe govora. U uvodu se ispituje naklonost publike i izlaže događaj i stanovište koje će se braniti, zatim se pretresaju bitni stavovi za i protiv, a na kraju, pre nego što se sve pređašnje rezimira, morate se obratiti emocijama publike kako biste je zagrejali za glavnu poruku. Ipak, moram vam odmah reći da istinska delotvornost poruke uvek leži u čvrstom ubeđenju, jer samo ono što u svojoj istini nepoljuljano traje vekovima, proizilazi iz Boga i ne traži drugi

argument do svoju božansku prirodu, pridobijajući odanost ljudi već i samom svojom moralnom čvrstinom.

Sveti Lav I Veliki, rimski papa, pokazao nam je svojim primerom da reč može da zaustavi gnev, ispravi greške i usmeri čak i najplahovitije naravi, kao što je bio i Atila, kralj Huna. Lav Veliki prekinuo je opsadu grada na Tibru samo tako što je rečima ubedio Atilu u ispravnost svoje poruke. Umeće retorike, po Aristotelu, mora da zanemari osećanja, jer ona ne služe dobro pravoj argumentaciji, koju treba da vodi logičko razmišljanje. Iracionalno vodi besu, uzbuđenju i zaglupljivanju, ogrubljuje srce i lako ga pretvara u stenu koja se posle može slomiti samo oružjem. Ja pak tvrdim da saosećanje, kao osećanje“, istakla je, „podstiče da čovek zaista razume drugog čoveka i tako zaista shvati njegove razloge, pa je zato ono prvi i osnovni korak koji utire put uspostavljanju poverenja u govornika. Ako želite da se služite besedništvom s neke predikaonice, ili na nekom suđenju, znajte da će samo onaj ko s poštovanjem prihvati tuđa osećanja kao svoja, uspeti svojom porukom da, makar i malo, promeni tok svetskih struja.“

Uzvici s klupa, koje su popunjavali klerici i studenti u bliskoj vezi s crkvenim krugovima, prekinuli su njeno predavanje. I to prebacivanje bilo je samo utvrđeni prvi korak koji označava početak debate učenika i profesora, već ustaljena akademska prepirka, posle koje je usledio poslednji deo časa, kada dolazi do pomirenja suprotnih mišljenja, čime se predavanje i završilo. Kao i uvek, mnogi od njih su ostali kod izlaza jer su hteli da se s njom posavetuju o nekim nedoumicama. To su mogli da učine samo pod budnim okom nastojnika, koji u njenoj učionici nisu dolazili samo da motre da li se učenici pridržavaju rasporeda ili reda u učionici. U njenom konkretnom slučaju, pazili su i na doličnost koja se duguje svetoj učionici, u kojoj je sada, po Nebrihinoj želji i volji, za katedrom stajala žena. Ta okolnost je i dalje uznemiravala većinu članova saveta, a naročito činjenica da je njena učionica bila najposećenija na Univerzitetu u Salamanki, da su kod nje studenti sedeli i na podu jer nikad nije bilo dovoljno mesta, i da se njeno ime među studentima izgovaralo isključivo s poštovanjem, čime većina časnih sedih glava nije mogla da se podiči.

Luisa tog jutra nije bila raspoložena da odgovara na studentska pitanja koja su zahtevala opširnije izlaganje od već iznetog, umorna od argumentovanja stavova koji su sami po sebi proizilazili iz logike. Njen cilj ionako nije bio da izoštri njihove tupe umove, već da ih ubedi da poštovanje različitosti počiva u samoj božjoj ljubavi. Dok je silazila s podijuma s Manzanaresovom knjigom prigrljenom na grudi, direktor škole joj preseče put. Aplaudirao je uz široki osmeh.

„Bravo, kćeri, bravo. Iznenađujuće, ponovo nisam morao da se mešam i da te čupam iz kandži ovih bezdušnika telećeg mozga.“

„Doktore Del Palasio, nisam vas videla kad ste ušli“, iznenadila se Medranova.

Njen sagovornik se nasmejao podigavši ruke.

„Ne mogu da verujem da moje prisustvo može da prođe neopaženo, naročito zbog ovog klobuka od kape sumnjive čistoće. Čak ni ova crna odežda ne može da prikrije moju nimalo apolonsku figuru, kakva je obično skrivena u rizama fratarskih šegrta“, ironično se našalio, pokazujući na dobro podgojene trbuhe i retke zube mnogih studenata.

Luisa je pocrvenela. Nikada na svoje učenike nije gledala kao na muškarce, iako je to, razmislivši o tome, i nju samu iznenadilo. Zajedno su pošli ka vratima učionice. Direktor škole je jednim pokretom oterao zunzare koje su čekale pored stubova da bi je nešto pitali. Iz unutrašnjeg dvorišta klaustra izašli su na ulicu, gde je čekala verna Luisina služavka kako bi je otpratila do njene kuće, obavezna čuvarka njenog dobrog glasa. Del Palasio je obema naredio da ga prate do rezidencije Antonija Pimentela. Luisa ga je usput uputila šta se dobrom vitezu Antoniju desilo prošle noći, zaobilazeći otkriće njene rođake, odnosno mapu i škrinju, jer će za to već biti vremena kad stignu. Kako je objašnjavanje napredovalo, lice direktora škole postajalo je sve crvenije.

„Taj prokleti glupan“, procedio je. „Koliko sam ga samo puta upozorio da će ga njegove kavge na kraju koštati života. Reci mi, Luisa, da li su mu rane ozbiljne?“

Medranova je klimnula glavom. U daljini, zvonik Crkve Svetog Julijana najavljivao je da su nadomak svog odredišta.

„Ko se postarao za njih?“„Mo...“, Luisa se ugrize za usnu kad su reči moja rođaka same krenule

napolje, „moj rođak, bačiljer Pedro Bravo.“Del Palasio se obešenjački nasmešio:„Uspeo je i njega da preživi?“Medranova je slegla ramenima i zvekirom udarila o vrata palate.„Odmah ćemo to otkriti. Stigli smo.“Kao da se radi o samoj đavoljoj pećini, vrata su se otvorila s takvom tišinom

da su jedva nazreli pokret senke koja im je oslobodila prolaz ka unutrašnjosti. Skriven u senci dovratka od hrastovine, čekao ih je Pimentelov sluga i nemo ih poveo kroz kuću.

Uprkos mnogim godinama njihovog prijateljstva, direktor škole je prvi put zakoračio u Antoniov dom. Nije prestajao da se čudi prostranosti unutrašnjeg dvorišta i belim mermernim stubovima. Svaki se završavao kapitelom sa isklesanim grbom, svaki sa različitim obeležjem nekog od Pimentelovih predaka, oslikavajući razgranatost vlasnikove loze. Galerija klaustra, popločana raznobojnim mermerom, vodila je do skromnijih prostorija za poslugu, gde su okrečeni beli zidovi bili mnogo skromniji, služeći kao oslonac raznim svakodnevnim alatima, ponekoj šunki i dimljenoj kobasici. Prizor su upotpunjavale glavne stepenice i kapija ka voćnjaku s bunarom u sredini, gde su u jednom kraju bile štale pozamašne veličine.

Predvođeni slugom, popeli su se stepenicama od prelepog kamena dostojnog kraljevskih palata, s gelenderima od punog drveta, kojim je bio obložen i svod

bogato oslikan heraldikom Pimentelovih i Kinjonesovih, dve velike porodice od kojih je poticao stari grof od Benaventa, Antoniov deda. Na putu su se mimoišli s dvojicom studenata koji su iznajmljivali sobu kod Antonija, a koji su, čim su prepoznali direktora škole, šmugnuli u svoje rupe kao miševi.

„Ovde je“, pokazao je sluga. „Sačekaću napolju. Tako je naredio gospodar.“Del Palasio je odlučno otvorio vrata. Prostorija je mirisala na drvo koje je

gorelo u kaminu i lepo zagrevalo sobu. Odmah kraj kamina nalazio se sto prosečne veličine, na kojem je stajala ugašena uljanica, pribor za pisanje i neke raskupusane knjige. Sanduk pozamašnih dimenzija, na kojem je neko ostavio lavor i krčag za umivanje, i ormar bili su sav nameštaj pored kreveta s drvenim baldahinom, koji je, sudeći po lepoti i umešnosti izrade, morao izrezbariti neki veliki majstor zanata. Na krevetu je ležao Antonio, zatvorenih očiju, a desnu ruku držala mu je Isabel, koja se nije ni pomakla odatle otkako je svanulo. Kada ih je čula da dolaze, skočila je s ivice kreveta. Pimentel se nije probudio.

„Direktore, uđite, uđite“, pozvala ih je devojka.Del Palasio zauze njeno mesto na krevetu i naredi joj da mu donese

Antoniove instrumente i da otvori prozor sobe kako bi se provetrilo. Svetlost je snažnije zasijala.

„Toliko toplote nije dobro za bolesnika“, objasnio je devojci kada se vratila s instrumentima.

Direktor škole smače čaršave kako bi pregledao Antonija. Obnaženog torza, samo su zavoji oko ramena i boka štitili njegovo telo, oba umrljana od sasušene krvi. Del Palasio zatraži da mu doda makaze i lavor s vodom, kao i krčag, a zatim je pažljivo isekao zavoje. Oslobođene pritiska, rane su izgledale pomalo modre, ivica donekle lepo ušivenih, ali ne dovoljno za tako složene rane. Ipak, šavovi su poslužili glavnoj svrsi.

„Čestitam ti, sine. Obavio si dobar posao. Sada ćemo ih prekriti s malo meda, a onda ćemo ponovo da ih previjemo. Kada se probudi, Antonio će morati nešto da pojede, ali koliko može, nemojte da ga prisiljavate. Moramo da sačekamo nekoliko dana da vidimo hoće li mu biti bolje ili ćemo moramo ponovo da ih otvaramo.“

Kao da ga je ta informacija iščupala iz sveta mrtvih, Pimentel se probudio.„Kako se osećaš, bezumniče?“, upita ga Del Palasio uz osmeh.„Čim ste i vi ovde, očigledno nisam u raju“, nije izgubio smisao za ironiju.„Za sada“, upozorio ga je direktor škole, blago ga ćušnuvši po obrazu. „Šta ti

se dogodilo? Želim sve da znam.“Antonio je pokušao da se priseti događaja od juče. U njegovoj glavi se sve

zbrkalo zbog groznice, pa su objašnjenja bila neprecizna i teško razumljiva i njegovim prijateljima.

„Pedro i ja smo posetili biblioteku, a onda smo otišli u Estudio.“„Zašto?“„Fadrike je donekle redovno posećivao to mesto. Tako nam je potvrdio i

Štrojač.“

„Laurentino Fresno“, ispravi ga doktor Del Palasio.„Zovite ga kako vam volja. Predao nam je zaostale stvari admiralovog

bratanca, a onda nas je pozvao da se pridružimo njegovoj bandi vucibatina jer je prokleti Očate proslavljao licencijat, kome je vaša milost odobrila titulu iako je znala da po zasluzi pripada meni, kao i mnogim drugima, ali nikako talentu koji je on prikazao.“

Antonio ga je pogledao sa izvesnom ogorčenošću. Direktor škole je pognuo glavu. Obojica su previše dobro znali razloge, zašto ih opet ponavljati.

„Očata je izbola grupa studenata iz protivničkog bratstva. Da li si i ti bio među njima?“

„Nisam to znao“, iznenadio se Pimentel.„Lažeš! Bio si tamo, zar ne?“Ljut i iznerviran prećutnom optužbom, Pimentel se uspravi u postelji, pri

čemu ponovo prokrvari.„Sumnjate u mene?“„A zar ne treba?“Del Palasio je hteo da ustane, ali Antoniova ruka ga snažno zgrabi, jače nego

što se moglo očekivati od teškog ranjenika.„Kunem vam se da sam Fresna ostavio ubrzo pošto je moj prijatelj napustio

gostionicu. Ako sam tamo ostao više nego što je potrebno, to je bilo samo da od njega izvučem što više podataka, a ne da se pridružim njegovoj maloumnoj bandi lupeža“, prebacio mu je. „Krenuo sam pravo kući i usput su me zaskočila petorica neznanaca.“

„Neznanaca?“Niz vitezove grudi počele su da klize kapljice krvi. Toliko se znojio od

napora da se Isabel uplašila. Dovoljno ga je poznavala da zna kako je upravo počeo da ga obuzima gnev, a u tom stanju neće poštovati ni autoritet koji je predstavljao njegov gost, ni svoje zdravstveno stanje, već će, verovatno, samo napraviti nove probleme. Želela je da posreduje između njih, ali on je saseče jednim pokretom koji nije ostavljao mesta protivljenju: taj sukob imao je samo dva junaka i nije dozvoljavao mešanje trećeg, a pogotovo ne njeno.

„Sakrili su lica tako da nisam mogao da ih prepoznam. Isukali su mačeve i branio sam se koliko sam mogao. Kada sam ostao bez oružja, jedan od njih me je podmuklo ubo s leđa, ostavivši me na ulici misleći da sam mrtav.“

„Žao mi je, ali ne verujem ti“, ostao je pri svom direktor škole.Pimentel je zatvorio oči. U tom trenu ga je najviše bolela sumnja direktora

škole. Voleo je tog čoveka kao oca kog nikada nije upoznao. Imao je petnaest godina kada je njegov stari staratelj preminuo i otad je uvek bio sâm. Onda se u njegovom životu pojavio direktor škole, čovek sposoban da izvuče ono najbolje iz jednog dečaka ogorčenog na život i bez volje da u njemu produži svoj boravak. Znao je kako da mu pripitomi narav, da izvuče urođenu sposobnost za učenje, da ga oduševi jednim novim svetom u kojem su postojala mnoga vrata koja je mogao da otvori ako pametno iskoristi prilike koje mu univerzitet nudi.

Za jedno iznenađujuće kratko vreme, Antonio je dostigao titulu bačiljera prava, a potom i medicine. Želeo je da postane licencijat i posvetio se tome i dušom i telom. Kada je ispunio uslove za to, pojavili su se prvi izgovori i izvrdavanja, a izuzetna nadarenost mladića ponovo je izbledela u senci nezakonitog rođenja, koje ga je uporno vuklo nazad ka paklu iz kojeg je pokušao da pobegne.

Ponovo se prepustio zovu noći, flertovao sa smrću, smejao se sudbini u lice i, malo-pomalo, dopustio da opet prevlada tama... Sve dok u njegov život nije s neba pala Isabel, koja je za nekoliko meseci uspela da izleči dušu čoveka prepuštenog samoći i porocima, koga su napustili svi oni koji je trebalo da ga vole: majka, deda... Del Palasio... „I ti ćeš jednog dana otići od mene“, povređivao se Antonio gledajući u svog novostečenog prijatelja. Nikada mu samoća nije zadavala toliko bola kao tada.

„Čekam odgovor“, vratio ga je u sadašnjost direktor škole.„Doktore Del Palasio, zar nakon toliko godina, koliko me već poznajete,

smatrate da sam sposoban da ubijem nekog samo iz zavisti?“Pimentelu je više nego ikada bio potreban odgovor. Direktor škole je izbegao

njegov pogled i odgovorio mu jednim škrtim ne. Antonio je znao da ne misli iskreno; koliko god je to želeo da izbegne, oči su mu zasuzile.

„Mislio sam da me bolje poznajete.“Premda kasno, Del Palasio uvide svoju netaktičnost i pokuša da ispravi

grešku. On jeste istinski i iskreno cenio Antonija.„I poznajem te, bačiljeru Pimentele“, nasmejao se u izvinjenju.„Ne zovite me tako, vaša milosti“, promrmljao je i pao nazad u postelju.Deo šava na ramenu popustio je pod tim naporom i rana se otvorila. Skrhan

od bola, Pimentel je prestao da se bori.„Za vas, za sve ljude, ja sam, i zauvek ću ostati, samo Antonio Kopile.“„Ućutite obojica!“, prodrala se na njih Isabel de Vargas, snažno udarivši

pesnicom u baldahin kreveta. „Direktore, zahtevam od vas izvinjenje! Ako ovde ima neko kopile, to ste vi, jer don Antonio Pimentel od vas ne zaslužuje takvo ophođenje, gospodine!“

Del Palasio se iznenadio tim neočekivanim napadom. Oči navodnog Pedra Brava blesnule su pravom mržnjom. Taj momak nije bio spreman da prihvati da bilo ko, pa čak ni on, preispituje njegovog prijatelja. S desnom rukom oslonjenom na korice mača, levom se poigravao nakrsnicom oružja. Bilo je jasno da se Pedro Bravo neće dvoumiti da ga isuče. U sebi se obradovao zbog Antonija. Uistinu je u tom dečku krhkog izgleda stekao pravog prijatelja kad ovaj rizikuje da preti i njemu lično, drugom najmoćnijem čoveku na Univerzitetu u Salamanki.

„Ostavi se pretnji, bačiljeru, mogle bi skupo da te koštaju. Nisam preispitivao istinitost Pimentelovih odgovora, ali shvati da se nalazimo pred previše osetljivim činjenicama da bi one bile odmah očigledne. Ako sam te uvredio, Antonio, primi moje izvinjenje“, iskreno je odgovorio. „Shvati... Shvatite“,

ispravio se, „da je istraga moja dužnost. Moramo da nađemo neko objašnjenje za ove smrti, posebno za smrt Fadrika Enrikeza. Što se tebe tiče, Pedro Bravo, zaboraviću tvoje reči, tako će biti najbolje.“

„Mislim da svi treba da se smirimo“, posavetovala ih je Luisa smirujući uzburkano more.

„Kao i uvek, predstavljaš glas mudrosti, draga moja devojčice.“ Direktor škole je poljubi u ruku. „Ostavimo se sad sinoćnog neprijatnog događaja. Recite mi, šta ste još našli u biblioteci? Možda neku mapu?“

Isabel je brže-bolje priskočila da odgovori, što je iskusni Del Palasio odmah zapazio.

„Vaši špijuni su vas dobro obavestili.“ Pažljivo, uz odglumljenu nezadovoljnu grimasu, primenila je na direktoru jučerašnju vrlo uspešnu metodu –pipanje po mraku.

„Ostavite se sad vaših sumnji, momče. Ne znate ni desetinu o slučaju zbog kojeg sam vas uzeo da mi pomažete“, ukorio ju je.

Pimentel se namrštio. Na kog, dođavola, Isabel misli? Krišom je posmatrao Del Palasija: bio je nervozan, nije to mogao da prikrije.

„Pa onda nam vi recite šta smo našli“, nasmešila se Isabel, ponudivši mu malo blago iscrtano na koži, koje su čuvali u Antoniovoj sobi, stalno na oku.

Direktor škole je razvio mapu pažljivo je proučavajući. Istog časa je prebledeo i okrenuo se ka njima pokazujući im jedan deo kažiprstom desne ruke.

„Pogledajte ovaj natpis na arapskom, i ovaj drugi na latinskom. Ovo nije kopija! Ovo je original! Ko god je ovo uradio, imao je u rukama staru mapu arapskog mudraca Horezmija. Njega je dopunio Henrik Martel, koji je poznavao i sada izgubljeni Kreskesov atlas, koji je nekada davno čuvan u Sagresu, a kasnije i u Lisabonu“, objasnio im je uzbuđen.

Antonio i Isabel se pogledaše. Nisu znali ništa o staroj kartografiji. Pre nego što su otvorili usta kako bi se umešali, Luisa de Medrano se bacila na pergament, iznenada zainteresovana tim obaveštenjem.

„Bartolome mi je govorio o njoj bezbroj puta“, reče. „Rekao je da predstavlja reljef novih zemalja na drugom kraju Mračnog mora, da su neki pomorci tvrdili da se Kolumbo služio izvesnim starim mapama na svojim putovanjima i da je tačno znao gde će naći na kopno. Da li je radio na ovom pergamentu kad...“

Pošto je direktor škole ćutao, Isabel je sve potvrdila gotovo neprimetnim klimanjem glave. Gotovo da je mogla da vidi kako tok misli napreduje korak po korak u umu Luise de Medrano.

„Ali ako je ovo bio pergament fra Bartolomea, a rekao si mi da ga je Fadrike odneo bibliotekaru da sačini kopiju, onda... Da li je Fadrike...“ Luisa je vrtela glavom. Nije mogla da završi pitanje, nije mogla preko usta da prevali reči i glasno objavi svoju najgoru sumnju. „To ne može biti! Nemoguće! Fadrike nikada...“

Isabel je napravila dva koraka i uzela je za ruke.

„Bibliotekar Alariko nam je rekao da je pergament, kako mu je Fadrike objasnio, pozajmio od nekog drugog studenta. Ništa ne ukazuje na to da je on...“ Prećutala je ono što je Štrojač ispričao: da je zbog članstva u Kamposu, bratanac admirala Kastilje ukrao škrinju i nestao u noći. O tome neće suditi... bar ne još. Da li treba više da veruje rečima Laurentina Fresna nego intuiciji Luise de Medrano? „Ne znamo odakle je ovaj pergament došao do Fadrika, rođako. Možda...“

Direktor škole je uzdahnuo, podigao oči s karte i zabrinuto pogledao u nebo kroz prozor sobička.

„To što sada držite u rukama nestalo je iz Portugalije nakon Kolumbove posete lisabonskom dvoru“, promrmljao je naglas svoja razmišljanja, nerazumljiv svima u prostoriji.

Isabel se odvaži:„A kako vi to znate, direktore?“Crte lica Del Palasija poprimile su izgled čiste strogosti:„Zato što su mnogi dobri ljudi nastradali zbog ove mape kad je kralj

Portugalije saznao da je ukradena, a ja sam lično bio prisutan.“

25

Nektar iz Tora

Glavom su mu galopirale paklene trupe, podbodene mamurlukom velikog pijanstva u veoma lošem društvu, barem sudeći po tome kako se prostorija vrtela. Iscrpljen, Alariko de Dios ležao je na podu. Nije mogao ni ruku da podigne a da ne zatraži pomoć od druge, a i za toliko mu je bilo teško da upravlja mislima. Nepovezanim mislima, kao zamršeno klupko.

Uz veliki napor volje, obrnuo se na podu. Ležeći na leđima, otvorio je oči, ali samo da bi ga dnevna svetlost, koja se oslabljena probijala kroz prozore, ranila kao mač najboljeg majstora te veštine u Salamanki. Skrenuo je pogled na drugu stranu. U blizini, na manje od pola metra, nalazio se prevrnuti bokal u kojem je još bilo dovoljno sadržaja da malo popravi zlo. Neodoljivo ga je pozivao da se uhvati za njega kao za jedini izlaz iz te mučne situacije. Ispružio je ruku, tek toliko da prstima okrzne dršku, a glinena posuda se malo zaljuljala na drvenom podu. Bokal je ubrzo popustio i predao se njegovoj ruci. Zatvorio je oči, srećno uzdahnuvši. Ubrzo su poslednje kapi nektara iz Tora pronašle put između njegovih usana. Guste, reske i snažne, pronašle su put do stomaka i raspirile ognjište njegovog organizma.

Kad je toplota vina oživela centar tela, proradio je i časovnik u mozgu, rešivši sve njegove nedaće zahvaljujući moći velikodušnog Bahusa. Oprezno je ustao, najpre oslonjen sa oba dlana na pod, potom na ivicu postelje, pa na zid, kojim je najzad došao i do vrata. Tu mu je ponestalo snage pa se stropoštao na pod, njegovog vrlo dobrog znanca. Soba se sve više vrtela, sve dok i njega nije uvukla u svoje nemilosrdne obrtaje.

Bibliotekar se zakleo da više neće podleći iskušenju, da će se zauvek okaniti tog poroka. Bila je to stara, već više godina poznata pesma, istrošena i otrcana kao i njegova košulja. Dok je sâm sebe ispovedao i praštao grehe, s druge strane vrata doprli su zvukovi nečijeg neočekivanog društva... ili možda zaboravljenog, uzimajući u obzir mučno stanje nakon sinoćnih avantura.

Bog se dovoljno smilovao na njega da mu noge izdrže teret oronulog tela. Najpre je jednom oprezno zakoračio, potom i drugi put, a treći je već bio odlučan, pa je ubrzo došao do druge prostorije, gde su takođe bile poslagane kule knjiga. Ili je barem tako trebalo da izgleda budući da su mnoge zidine bile porušene, kodeksi otvoreni, a korice čak i pocepane.

Alariko de Dios posmatrao je kako neka hulja posvećeno pretura po stranicama kodeksa, u kojem je brzo prepoznao Aristotelovu Politiku. Istina je da nije bio naročito oduševljen tim Grkom, ali njegovo delo predstavljalo je vrhunac intelekta, sveukupnost epohe, a ta hulja, njemu okrenuta leđima, čerupa listove kao perje mrtve kokoške. Sve je nadzirao njegov sadrug sa stavom

vucibatine i krupnog tela, iako nije bio preterano visok. Glasno je bodrio prijateljevu aktivnost, podstačući ga da nastavi.

Ono što su radili uopšte nije ličilo na uobičajenu zabavu njegovih drugova po krčagu, već na nešto potpuno drugačije. Bibliotekar se isprsio, spreman da na te propalice sruči i nebeski gnev ako bude potrebno. Zasukao je rukave zubuna koliko je mogao, što nije išlo baš glatko budući da mu je bio veoma uzak, proverio da li mu je tu bodež, zatim ga odlučno isukao iz korica, pa je, tako ohrabren, povikao na njih.

„Ruke uvis, tako da mogu da ih vidim, lopuže!“, naredio je mlatarajući sečivom po vazduhu.

Obojica su se okrenula. Jedan je krio lice ogrtačem, a drugi, onaj mršaviji, jasno se pokazao. Nije ga prepoznao.

„Ako ste došli da kradete, u mom skromnom domu nema ničega što bi vas zanimalo, zato odlazite pre nego što pozovem žandarme.“

Čovek koji je krio lice krenu ka njemu. Koraci su mu snažno odzvanjali po drvenim daskama. Vrhom čizme usput šutnu knjigu koja je raskupusana počivala na podu. Alarikove oči se raširiše od straha kad se ovaj nasmejao. Glas mu je bio i previše poznat. Postalo mu je očigledno da ga, pošto se pred njim ponaša s tolikom slobodom, štiti neko vrlo moćan, ili je negde usput potpuno izgubio razum.

„Nazad!“, naredi mu bibliotekar.Lopov pozva svog druga da mu pomogne. Alariko je ubrzo bio opkoljen i

ništa, pa čak ni bodež kojim se hrabro branio dok ga nisu razoružali, nije mu pomoglo. Čovek skrivenog lica podiže bibliotekarevo oružje s poda, a njegov drug ga čvrsto pribi uza zid. Desnu ruku mu je oslonio na vrat, a levom ga je vezivao, ne dopuštajući mu da se pomera, potpuno ga savladavši svojom sirovom snagom.

„Šta hoćete od mene? Nosite šta vam je volja, plemenita gospodo“, zapomagao je bibliotekar.

Čovek skrivenog lica poigravao se bodežom.„Da odgovoriš na neka jednostavna pitanja. Zašto su Pimentel i njegov

prijatelj dolazili pre nekoliko dana? Šta su tražili?“, upitao je vešto vrteći oružje.Niz bibliotekarevo lice slivao se znoj.„Istraživali su smrt bačiljera Enrikeza. Objasnio sam im da sam ga jedva

poznavao, da je dolazio samo da lista knjige, kao i ostatak studenata“, brzo je odgovorio.

„Samo to?“„Na šta mislite?“„Potrudi se da kažeš istinu. Ti“, oštro se obratio svom drugu, „stavi mu ruku

na ovaj stub kodeksa. Uradi to!“Alariko je bolno vrisnuo. Čak ni Herkulova snaga ne bi savladala tog

divljaka, tako da je ubrzo popustio i položio desnu šaku na Božji grad Svetog Avgustina. Beše to previše pobožno društvo za ovakvu priliku. Bez imalo mere,

pomahnitali lopov naredio mu je da razdvoji prste. Potom je zabio vrh bodeža u korice knjige baš u visini njegovog malog prsta.

„Govorim istinu!“, povika bibliotekar.„Lažeš“, neumoljivo reče čovek skrivenog lica, a onda mu je preciznim i

brzim udarcem amputirao prst.Zapanjeno posmatrajući svoju osakaćenu šaku, Alariko je zaurlao tako glasno

da ga je i sam pakao morao čuti.„U redu, u redu“, zajecao je. „Rekao sam im da sam mu ponekad prepisivao

udžbenike za novac. To je sve, kunem se!“„Lažno se kuneš! Opet lažeš!“Opet u jednom potezu, odsekao mu je i domali prst. Bibliotekar se presamitio

od bola i nekako uspeo da se oslobodi. Toliko je krvario da su koža i drvo korica Svetog Avgustina postali bakarni. Životinja ga je nadlanicom udarila po licu. Alariko je udario u zid od knjiga i pao na pod.

„Šta su tražili? Govori! Ponestaje mi strpljenja!“Šutirao ga je po licu, razbivši mu pritom i nos. Bibliotekar se šćućurio na

podu kako bi se zaštitio. Podigao je osakaćenu ruku.„Mapu... Don Fadrike me je zamolio da mu sačinim kopiju mape. To je sve.

Poštedite mi život, preklinjem vas, nikome ništa neću reći“, jecao je zagrlivši kolena.

„Kakvu mapu?“, nastavljao je neumoljivo ispitivanje.„Neku staru, ne znam.“„Treća laž.“Na jedan njegov znak, rmpalija mu zari mač u grudi, ali tako da ubod ne

bude smrtonosan. Alariko je počeo da se vuče po podu, bežeći u svoju spavaću sobu. Zabavljeni, dva lopova pratila su njegov očajnički beg. Bibliotekar je uspeo da se osloni o krevet, ali se ubrzo stropoštao na njega. Na trenutak je poželeo da je sve to samo košmar, samo posledica lošeg pijanstva, pa je snažno zatvorio oči. Međutim, kada ih je otvorio, opet se suočio s napadačima: čovek skrivenog lica više se nije skrivao. Već ga je prepoznao, ali kada je video da se više i ne trudi da se sakrije, Alariko je odmah znao da će umreti. Poče da se moli.

„Bože, zaštiti me“, slabašno mumlao.„Neka ti oprosti sve grehe, to me uopšte ne zanima, ali prvo da čujem

poslednji odgovor. Kome je pripadao original? Život ti zavisi od odgovora.“„Starom predavaču astronomije“, priznao je, udaljivši se malo na krevetu,

tražeći zaštitu zida.„Fra Bartolomeu?“, upita njegov mučitelj.„Da, i govorim vam istinu“, zaječa ranjenik.„Sad govoriš.“ Zver isuka mač.Alariko zadrža pogled na balčaku kvalitetne oštrice. Pažnju mu je privukao

grb: obeležje Enrikezovih, admirala Kastilje. Prestravljen i nepokretan, nije mogao da izbegne precizni udarac koji mu je okončao život, kao ni sledeći koji

se zario u njegovo beživotno telo, čisto za svaki slučaj. Ukočeni bibliotekarov pogled uverio ih je da je mrtav, pa su se obojica oprostila od njega, svako na svoj način: mladić tako što je očistio krv sa sebe o odeću posteljinom s kreveta, a drugi iscrtavajući simbol pobede na zidu, odmah iznad glave pokojnika.

„Requiescat in pacem“, sablasno se nasmejao pre nego što su otišli.

26

Jedan izgubljeni mač i jedna logična smrt

Po izričitom naređenju direktora škole, Antonio je skoro celu nedelju proveo u postelji. Celih šest dana, Pimentel je krotko podnosio Isabelino negovanje i prinudnu pauzu njihove istrage. Pre podne je čitao malobrojne riterske romane koji su se našli u njegovoj biblioteci, a po podne je sa Isabel obnavljao lekcije iz medicine, koje su mu bile neophodne da jednog dana položi ispit za licencijat. Noću su mu misli slobodno letele na krilima jedne nedovršene priče, na krilima sumnje koja mu je razjedala utrobu.

Ako je Kolumbo raspolagao i drugim znanjima, a ne samo onim koji su svima bili poznati, znači da se poslužio prevarom kako bi zadobio kraljevsku podršku za svoju ekspediciju. Ali odakle su ta znanja potekla? Del Palasio ih je uveravao da su ukradeni iz Portugalije, što se u metodičkom Antoniovom umu nikako nije uklapalo. Da su Luzitanci raspolagali istim mapama, upotrebili bi ih mnogo pre Španaca. Neko je lagao ili skrivao deo stvarnosti, jer cela ta krhka priča razbila se u paramparčad pred njegovim analitičkim umom.

Što se tiče uloge sirotog Fadrika u ovom slučaju, Pimentel je neko vreme razmatrao njegovu opštepoznatu priglupost – nije se zalud baš on zaljubio u ženu koja je pre svega predana svom poslu – i njegovu ekscentričnost. Hteo je da se učlani u bratstvo Kamposa?! Da bude član bratstva studenata spremnih da prodaju dušu za neoglodanu kost ili neku devojčuru?! Zaboga, pa pripadao je porodici admirala Kastilje! Bio je njegov naslednik! Bila je to uloga u kojoj bi, morao je da prizna sebi, voleo i on da se nađe, jer ako je njegov pravi otac zaista bio tako ugledan čovek, titula i majorat po pravu pripadaju sinu, makar bio i kopile, a ne bratancu. Ipak, samo Svemoćni poznaje konce koji pokreću svet, zašto se uzalud nadati onome što nije suđeno.

Iako se trudio da ne razmišlja o svom nepotvrđenom ocu, jedna misao ga je stalno vraćala admiralu Kastilje i na kraju se čvrsto ugnezdila: A šta ako je Fadrike ukrao škrinju kako bi udovoljio svom stricu? Šta bi bilo kad bi se dokazalo da se majstor Kolumbo služio lažima ili prevarama kako bi kruna finansirala njegov poduhvat? Možda neko pokušava ponovo da postavi figure na tabli kraljevina... U Kastilji i Leonu bilo je mesta samo za jednog admirala i jednu admiralsku lozu: Enrikezove. Ti dokazi bi bili idealan način da se iz postelje istrebe nezgodne đenovljanske vaši.

Usredsredili su se na Fadrika Enrikeza, ali ubistvo predavača astronomije bilo je nedvosmisleno povezano sa istim beskrupuloznim varvarinom. Činjenica je da nije prošlo mnogo vremena između dve smrti, a kako ga je sama Luisa obavestila, Fadrike se često družio sa starim fratrom. Ko bi bio bolji učitelj za razlikovanje jedinstvenog od prosečnog od onog ko se razume u tkivo neba i

zemlje? Možda je životinja koja je Fadrika lišila života odlučila da prvo ukloni manje prepreke. Možda...

O tim nedoumicama je ponekad razgovarao i sa Isabel, koja je pak više brinula za njegov oporavak nego za pronalaženje odgovora na tolika pitanja. Razočaran, Pimentel je odlučio da sâm nastavi da kopa. Sedmog jutra, iskoristivši Isabelino odsustvo, koja je u to vreme bila na predavanjima, krišom se izmigoljio iz sobe. Sa izvesnom bojazni, osećajući da je i dalje pod prismotrom tih očiju koje je voleo, obukao se uz Martinovu pomoć.

Osećao se kao da je krdo slonova prešlo preko njegovih sirotih kostiju. Rane su ga bolele, posebno ona na ramenu, koja ga je sprečavala da slobodno pomera ruku. Zato je zamolio svog poslužitelja da mu veže povez oko vrata kako bi je imobilisao. Pomalo nespretno, ali na kraju baš kako treba, uspeli su da desnu ruku postave u tkaninu u ugodan položaj. Bez jedne ruke, nameštanje ogrtača, tako da mu ne smeta, pretvorilo se u veoma složen poduhvat. Kada su konačno i to uspeli, Antonio je shvatio da je potpuno nezaštićen jer su mu ukrali mač.

„Pronađi mi neko oružje, Martine.“„Gospodine moj, šta će vam? Ionako ne možete da pomerate desnu ruku“,

pobunio se sluga.„Ne gunđaj, nego mi nađi mač.“„Don Antonio, ali vi niste levak.“„Tačno“, priznao je uz neobičan osmeh, „ali da li to moji neprijatelji znaju?“„Uzalud je raspravljati se s vašom milošću!“Martin je nastavio da gunđa dok je silazio niz stepenište, ka maloj sali sa

oružjem, gde su se nalazili razni kompleti, čak i par štitova u obliku badema iz starih vremena. Četiri dobro očuvana sečiva čekala su u stalcima. Dvoumio se između sečiva s brazdom i grbom Pimentelovih na sredini balčaka, i mača s izgraviranim rukohvatom optočenim srebrom, koji je njegov gazda osvojio od nekog Italijana u partiji karata. Nijedan nije bio ni prineti kvalitetu onog koji je izgubio, ali poslužiće da nikom ne padne na pamet da preti njegovom gazdi jer su svi u Salamanki dobro znali za umeće Antonija Pimentela u mačevanju. Na kraju se odlučio za prvi. Uzeo je i odgovarajuće korice i pojas. Kad se vratio, pomogao mu je da ga opaše oko struka. Vitez je znalački procenio kvalitet oružja, poigrao se oštricom i osmotrio je s tajanstvenom ushićenošću.

„Priča se da stari mačevi čuvaju uspomene na podvige svojih vlasnika, ili beščašća, pa bi ih onda izdavali u bici. Ko zna da li je njegov poslednji vlasnik zbog njega umro, ili mu je spasao život. Koje li sve tajne čuva...“

„Vaša milost je još u groznici“, prekinu ga Martin, kome se njegovo glasno razmišljanje uopšte nije dopalo. „Pripadao je vašem dedi, don Rodrigu, koji je najveći deo života proveo izležavajući se u postelji, naširoko zaobilazeći bojna polja. Nikakve mračne tajne ne kriju se u tom sečivu.“

Antonio uzdahnu. Njegov deda zaista nije bio poznat po velikim ratnim podvizima...

„Neka mu je večna slava!“

„Amin!“„Tako je, amin! Nemoj nikom da dozvoliš pristup mojoj sobi dok se ne

vratim“, odlučno mu je naredio.Kad je već bio na ulici, Pimentel je morao da prizna da mu je nedostajalo

snage, mnogo više nego što je pretpostavljao ili očekivao. Ćaskanje prolaznika ličilo mu je na ratne pokliče, smetalo mu je sunce, a bilo mu je teško i da korača. Nije se osećao dobro, ali ipak će pokušati. Neko je hteo da ga ubije i otkriće ko se to usudio i šta je namerio.

Odlučio je da rekonstruiše dan kad je ranjen, jer nije mogao svega jasno da se priseti. Koraci su ga ponovo odveli u biblioteku. Kraj vrata bibliotekarovog boravišta okupila se grupa brbljivih znatiželjnika. Dokoni studenti su do te mere blokirali prolaz do nije mogao ni da priđe vratima. Antonio je upravo odustao od bilo kakvog pokušaja da se tako slab probije kroz njih, kad su dva muškarca silovito prokrčila put kroz redove besposlenih tračara i ušli u kuću. Nosili su nosila, a za njima je trčkarao i sveštenik. Nedugo zatim, vratili su se s bibliotekarovim lešom. Njegovo telo, natopljeno krvlju, odavalo je da je izboden. Lice izobličeno od udaraca i nekoliko odsečenih prstiju s desne ruke jasno su govorili da su ga mučili kako bi odao neku tajnu. Kakvu važnu tajnu je mogao da čuva taj ubogi pijanac?

„Sačekajte, molim vas! Želim da se pomolim za njegovu dušu“, izmislio je u trenutku i zaustavio posmrtnu povorku.

Pobožno se prekrstio i nagnuo nad njim iskazujući svoju bol dodirnuvši ovde-onde telo pokojnika. Hladna koža podržala je njegov prvi utisak: nesrećnik je umro pre više sati. Na telu je bilo nekoliko rana mačem, ne mnogo sveže, sudeći po skoreloj krvi. Na jednoj se nalazio trag vrlo određenog oružja: dve jednako udaljene tačke oko sečiva i druge dve malo dalje jasno su ukazivale na potpis vrhova poznate nakrsnice. Pripadale su jedinstvenom maču, koji je admiral Kastilje kao dar predao Beatrizi Pimentel, a koji su mu ukrali one nesrećne noći kada su pokušali da ga ubiju u mračnoj uličici. Antonio uzdrhta.

„Da li se vaša milost pomolila?“, upita sveštenik pomalo nezadovoljan zbog zadržavanja.

Vitez klimnu glavom. Kao da se radi o hordi pacova, skupina propalica se odmah razišla u potrazi za novom lešinom, ili bilo kojim drugim izgovorom zašto nisu u učionicama. Pimentel je to iskoristio da uđe u bibliotekarovu rezidenciju. Za samo jednu nedelju, mnogo toga se promenilo. Gde su donekle uredno bile naslagane knjige, sada su otvorene ležale na podu, izgažene, poneke istrganih listova, kao da je neko nešto tražio u njima.

Izbegavajući nova nepotrebna uništenja, ušao je u pokojnikovu spavaću sobu. Tragovi krvi jasno su pokazivali kako je siroti nesrećnik proveo poslednje trenutke života. Verovatno su od njega nešto tražili, a on je odbio da im kaže, ili dâ. Zato su ga pretukli, a on je pokušao da pobegne u drugu prostoriju i da se zatvori u nju kako bi dobio na vremenu dok ne otvori prozor. Njegov ubica, ili ubice, razvalili su vrata i za njega je bilo prekasno. Spustio je pogled. Velika

lokva krvi u podnožju kreveta svedočila je o tome da je baš tu skončao život. Pokrivač, strgnut s kreveta naglim pokretom, čuvao je na sebi tragove prstiju zlokobne Parke. Na zidu je stajao krvlju oslikani simbol pobede, gotovo identičan onom kraj Fadrikovog leša i posmrtnih ostataka fra Bartolomea. Sada se iskreno prekrstio i pomolio za njega. Pažljivo je podigao neke istrgnute stranice. Ništa. Obični prepisi udžbenika iz različitih predmeta. Bibliotekara ne bi ubila nezadovoljna mušterija.

Pimentel se setio Laurentina Fresna kako pokazuje trofej svog poslednjeg podviga kada su Isabel i on došli u Gostionicu Estudio: mač otet od žandarma. Obuzeo ga je gnev što nije mogao, ili nije želeo, to da spreči. Savetnik iz Kamposa preprodavao je po visokoj ceni prepisane udžbenike i knjige, a zaradu je delio s Alarikom. Sada je ovaj umro, a onaj voli da javno pokazuje svoje trofeje. Mač...

Ako mu je taj šljam ukrao mač, ubiće ga. Rana na ramenu počela je snažno da dobuje, podsećajući ga na gorku stvarnost: takav neće moći ni sa kim da se bori, a pogotovo ne sa iskusnim mačevaocem poput tog prokletnika. Besno je stegao slobodnu pesnicu i ispraznio gnev udarivši u zid. Bol u zglobovima prstiju oživeo je njegove želje za osvetom. Ukazaće se već bolja prilika, upozorila ga je trezvenost kada su zvona katedrale oglasila podne.

Pimentel je poput biča na leđima osetio svaki udar zvona. Morao je brzo da se vrati kući, ili će njegov Kerber primetiti bekstvo. Nekako je i trpeo svojeglavu narav mladog školskog druga; ali trpeti svojeglavu ženu, koja se pretvara da je muško, bilo je pravo ropstvo na galiji. Koračao je sve brže jer su se ulice punile studentima koji su napuštali učionice da napune stomake pre povratka na popodnevne časove. Luisa je sigurno već izašla, kao i Isabel. S vizijom njih dve kako ga vičući prekorevaju zbog njegove avanture, sav zadihan i iscrpljen dokopao se ulaznih vrata svoga doma. Bila su nezaključana, kao i obično. Oznojen, ušao je i pozvao Martina, koji se brzo našao kraj njega.

„Reci mi, molim te, da li je Pedro Bravo ovde.“„Nije, gospodaru.“Spokojniji, Antonio se oslonio na zid, umoran od napora.„Neka je hvaljen Preuzvišeni“, uzdahnuo je. „Vodi me u moju sobu.“Uz sluginu pomoć, popeo se uz stepenice, ušao u svoju sobu i počeo da se

svlači. Obnažen do pojasa, zamolio ga je da mu doda staru košulju i iznošene čakšire, u kojima je proveo sve ove tužne dane prisilnog zatvora. Nijednom oprane, bile su vatrena pobuna protiv sudbine i kazna za čulo mirisa svih onih koji su ga posećivali.

„Donesi mi malo čiste vode, neke krpe i oblog od meda koji je ostavio direktor škole“, zamolio je Martina dok se nameštao na stolici, pored dvostrukog prozora koji je osvetljavao njegovu sobu.

Dok se sluga vratio, Pimentel je otkrio rame. Bolela ga je glava, imao je i groznicu, a rana je malo zagnojila. Bojažljivo ju je dodirnuo. Otekle ivice bile su tvrde na dodir i to ga je uznemirilo. Pretpostavljao je da nije dobro zatvorena.

Nešto nije bilo kako treba. Možda šav, možda njegova nepromišljena današnja akcija. Oprezno je oprao i stavio melem na meso. Potom mu je Martin pomogao da previje ranu, uvezavši mu opet platno preko grudi. Naposletku je ponovo obukao košulju i čakšire, koje je Luisa zvala čakšire katoličke kraljice zbog besmislene narodne legende da Izabela od Kastilje nije menjala donji veš sve dok je trajala opsada Granade.

„Donesi mi nešto za jelo, a onda me pusti da se odmorim“, zamolio ga je.Sati su brzo prolazili i noć ubrzo prokrči put na nebu. Antonio se probudio iz

popodnevnog sna. Tanjir s lepom kobasicom, malo hleba i bokal vina s mirišljavim travama čekali su kraj njega. Jeo je i pio donekle nezainteresovano, uznemiren zbog Isabelinog popodnevnog izostanka. Pretpostavio je da se Luisa de Medrano vratila nazad u svoj dom i da će mu ujutru preneti novosti. Ali Isabel... Otkad je saznao za njen pravi identitet, gotovo opsesivno se brinuo zbog opasnosti koje su je vrebale. Ako neko izazove kavgu s namerom da ubije Pedra Brava, šta bi ona mogla da uradi u pravom dvoboju.

Te misli su ga toliko opsedale da je odlučio da u kabinetu potraži nešto za čitanje kako bi skrenuo misli. Od detinjstva mu je omiljen bio Amadis od Galije. Nikada nije saznao kako ili zašto se taj stari kodeks pojavio u njegovoj kući. Radilo se o pravom blagu, napisanom na portugalskom, čiji je autor, vitez Žoao Lobeira, opisao život jednog od svojih predaka, pripovedajući o avanturama i nedaćama viteza rastrzanog nestalnošću njegovog doba.

Antonio je zdravom rukom prelistao stranice od kvalitetnog pergamenta. Zabavljao se čitajući naglas posebno drage odlomke i nasmešio se na neke minijature koje su dočaravale avanture tog viteza. Utešivši dušu svojim sećanjima, s knjigom ispod miške, krenuo je nazad u sobu. U magnovenju se setio da je zatvorio vrata pre nego što je izašao, a sada su bila otvorena. Gotovo na prstima, ušunjao se u svoju sobu, ostavio tom na krevet, upalio uljanicu i smestio se udobno da sa zadovoljstvom čita.

„Šta je ovo! Ko ti je dozvolio da ustaneš? Da nisi možda zaboravio šta je naredio direktor škole? Gde si se smucao?“, povikao je strogi ženski glas.

Zasut kišom pitanja, Pimentel se zbunio kao dete uhvaćeno u nevaljalstvu, zgrabivši voljenog Amadisa da mu posluži kao štit.

„Nebesa mu, Isabel, ponašaš se kao da si mi žena!“„Da sam ti žena, naterala bih te da se godinama kaješ za današnje avanture.“Vargasova je prišla postelji u strogom stavu, s rukama na struku. Svetla sveća

iza nje poigravala su se njenim oblinama. Nosila je široku mušku košulju, koja joj je padala sve do kolena, i nijedan drugi komad odeće nije štitio njeno telo, niti je pritegla grudi koje su se jasno ocrtavale ispod tkanine. Antonio se zlurado nasmešio osmotrivši je od glave do pete. Poznavao je sebe previše dobro da to ne primeti: želeo ju je tako jako da će, ako je ne bude imao, svakog trenutka pući. Ali ona je bila drugačija. Iako ga je ta borba razjedala iznutra, poštovao ju je.

„Ako se brzo ne odmakneš od mene, pocepaću ti i to malo odeće što imaš, bačiljeru Pedro Bravo“, upozorio ju je. „A ti ćeš biti glavni krivac kad cela Salamanka sazna da sam izgubio glavu zbog studenta medicine. Moram da mislim na svoj ugled, zato odstupi nazad ili nijedan kutak tvog tela neće ostati skriven od svetlost.“

Pocrvenevši, Isabel je skrstila ruke prekrivši grudi i malo se udaljila.„Zaboravila sam da si ti jedna obična svinja“, progunđala je pokušavajući da

smakne košulju malo niže, što je samo povećalo dekolte.„O, da, jesam“, priznao je odloživši knjigu kraj kreveta. „Kad bi pogodila o

čemu razmišljam, prsnula bi od smeha... Ili bi mi se možda bacila u naručje?“„U tvoje naručje? Nikada!“„Zaista? Onda mi reci šta radiš u mojoj sobi u ove sate, i to još malo pa

gola.“Devojka pocrvene. Probudili su je zvuci otvaranja i zatvaranja Antoniove

sobe. Zabrinuta, iskočila je iz postelje kako bi proverila da li mu je dobro. Međutim, radije će prkosno ćutati nego da s njim podeli nemir koji će on loše protumačiti.

„Nije da ti prebacujem, bačiljeru. Upravo zahvaljujem Bogu što mi te je doveo. Ni u svojim najlepšim snovima ne bih mogao da te zamislim u podnožju svog kreveta tako oskudno obučenu.“

Isabel uperi kažiprst u njega.„Ti, ti si... uobraženko i jedna...“, tražila je reč.„Svinja! Ja sam svinja“, oraspoložio se. „Ponavljaš se, draga moja

prijateljice, iako me ta životinja nimalo ne vređa. Imao sam ja i mnogo gore nadimke u životu, a obrati pažnju, mladi bačiljeru, da bih, za jednu noć provedenu s tobom, prihvatio, tako mi vernih predaka, da mi sve grane mog plodnog rodoslovnog stabla čine najbolji svinjci u kraljevstvu. Što se tebe tiče, kukavice, nisi mi odgovorila na pitanje, tako da smatram da nisam na pogrešnom putu ako ti predložim da mi praviš društvo u postelji.“

Antonio je tapkao po dušeku i napravio joj mesta s leve strane.„Na primer, ovde“, nasmešio se.Poput nekog jagnjeta, Isabel krotko leže pored njega. Pimentel je zdravom

rukom zagrli oko ramena. Smestila se na njegove grudi i šćućurila. Košulja joj je skliznula uz butine, ali ona ništa nije uradila da je vrati. Kao dobar poznavalac dama, Pimentel se nasmešio i poljubio je u kosu, pretvarajući se da je nezainteresovan. Isabelina koža mirisala je na nedavno kupanje. Poigravao se nežno, prateći prstima konture njenog lica. Prvo preko očiju, potom nosa, onda usana, na kraju preko vrata i početka grudi i... Tu se zaustavio. U zao čas, odlučio je da povrati svoj viteški stav, naročito težak jer ga je ona poljubila i zagrlila, pozivajući ga da nastavi.

„Nikada nisam podnosio vitezove“, uzdahnuo je milujući joj lice, nateravši se da ponovo zastane.

Isabel se poigravala njegovom šakom, vodeći je do svojih kukova.

„Ni ja“, našalila se. „Hajde, kreni.“Povukla ga je ka sebi. Bilo je toliko ljubavi u tim plavim očima, toliko

dobrote, da joj je bilo teško da u njima prepozna starog Pimentela koga je upoznala po dolasku u Salamanku. „Uvek si bio unutra, čekajući priliku“, pomislila je dok ga je ponovo ljubila. Želela je, morala je da ga oseti. Milovanje je ustupilo mesto strasti dok se skidala za njega.

„Nikada nisam bila s muškarcem.“„Ni ja sa ženom koju volim, lepa moja princezo Orijana“, priznao joj je

Antonio potpuno joj se predajući, i dušom i telom.Stari Amadis skliznuo je na pod, a to nisu čak ni primetili. Žoao Lobeira se

smeškao iz svog groba: po prvi put je neki vitez dosegao ljubav svoje dame bez potrebe za velikim podvizima; samo joj je otvorio srce.

27

O ključevima i kalauzima

Dok je admiralov bratanac ležao među crvima, gladnim poput bande izgladnelih plaštaša, Antonio Pimentel, u Salamanki uglavnom smatran nezakonitim admiralovim sinom, petljao je s Pandorinom kutijom. Bila je tek lakat dugačka, sa pola lakta širine i visine, a u tako malom prostoru sadržala je usud nekoliko kraljevstava.

Od dana kada su je oteli, stalno je pokušavao da je otvori, ali slabost ga je sprečavala u tome, da ne govorimo o Isabelinoj opreznosti i Luisinom kukavičluku, kod koje je i sama pomisao da obiju škrinju izazivala drhtavicu. Međutim, konačno je došao i taj trenutak. Antoniovo strpljenje dostiglo je granicu. Pozvao je obe žene da dođu u njegovu sobu pa je u njihovom prisustvu pokušao silom da razvali brave koje su se već deset dana opirale.

U levoj ruci nije imao dovoljno snage pa su Luisa i Isabel postajale nestrpljive. Prva mu je, ne škrtareći, delila svoje mudre savete, iako u lupeškim zavrzlamama nije imala nikakvog iskustva, a druga je krupnim koracima premeravala Pimentelovu sobu, tražeći drugi način kako da razvale bravu, pošto od kalauza, s kojim se Antonio mučio, očigledno nije bilo nikakve vajde.

Nakon skoro celog sata uzaludnih pokušaja, Antonio je odustao i, besan, snažno šutnuo plemenito drvo. Njegovo čelo, natopljeno znojem kao i košulja, svedočilo je o uloženom naporu. Majstora stolara, kome su mogli da zahvale za besprekornu izradu, počastio je glasnim psovkama. Pimentel poče da gladi kosu, što je značilo da grozničavo razmišlja u potrazi za rešenjem, ali ništa nije smislio. Pogledao je u Luisu, kao neko ko se moli svom svecu zaštitniku kad više ne postoji nikakva nada, ali Medranova je samo nemo predala oreol Isabeli de Vargas.

„I dalje mislim da je najbolje rešenje barut“, uporno je ponavljala tu ideju koju je od početka nametala.

„Možemo i da je bacimo s nekog prozora“, predloži Luisa.„Da gađam u glavu nekog određenog?“, ironično upita Antonio.„Na pamet mi pada nekoliko imena dominikanskih fratara“, prihvatila je

rukavicu Medranova, misleći pre svega na Ruiza del Monta i San Emilijana.„Sigurno imaju dovoljno tvrde tintare da slome čak i mermerni stub ako ga

dobro nabodu“, umeša se i Isabel.Pimentel se nasmeši. Divio se čak i njenom sirovom smislu za humor. A

onda se, neočekivano, rešenje za njegove nedaće samo javilo: majka Gorgonija. Iskusna u svim uličnim zanatima, nekada vrlo redovna gošća salamantinskih zatvora, sigurno će znati neki način kako da otvore škrinju a da je ne unište, jer

će na kraju, šta god da unutra nađu, morati da je vrate rektoru Maldonadu, koji će im oguliti kožu s leđa bez imalo obzira ako nešto primeti.

Budući da je naslućivao odgovor časnih dama, odnosno da će ga dočekati povicima, ili bar gunđanjem, duboko je udahnuo pre nego što je izneo svoj predlog. Pripremljen na žestoko protivljenje, Antonio se prosto zbunio kada su obe odmah prihvatile predlog. Isabel se čak ponudila da ode po majku i dovede je tu, što joj uopšte ne pada teško jer će moći da poseti i svoju staru poznanicu – Mariju la Vitorijanu.

Pimentel je napravio kiselu grimasu čuvši to ime. U njegovom umu iskrsle su na stotine bolesnih misli, u kojima su se u bezbožničkim pozama pretakale iskusna prostitutka i žena koja se predstavlja kao muškarac. Iz kojeg god ugla da gleda, njihova avantura najavljivala je buru. Još koliko noćas, posetiće Isabel u postelji i pritisnuće je kako bi iščeprkao na koji način je, dođavola, uspela da zadovolji kurvu.

Kada je ostao nasamo sa Luisom, blago posramljen zbog tih nastranih misli, ponudio joj je da nešto popije. Na njegovo iznenađenje, Medranova je odabrala vino. Bez sumnje, te dve žene bile su čitav jedan neistraženi kontinent, tako različite na oko, ali, u suštini, veoma slične. Još perverznih predstava pohrlilo mu je u um, pa je morao da ih udalji transcendentalnim bičevanjem, ali bio je siguran da će se vratiti. Već mu je dovoljno zbrke u glavi pravila jedna žena, bilo bi previše da se upliće s dve...

Popodne su ispunili ispraznim razgovorima, ubijajući vreme dok se, noseći nekakvu ogromnu vreću, Isabel nije vratila kući u pratnji majke Gorgonije. Sudeći po Isabelinom izmučenom licu, vreća je bila poprilično teška. „Ako se već pretvaraš da si student, ponašaj se kao pravi muškarac“, pomisli sa smeškom Pimentel, oduševljen tom malom kaznom za njene bludne radnje s Marijom la Vitorijanom, o kojima je njegova prijateljica oduvek ćutala kao zalivena.

Majka Gorgonija je sela ne čekajući da je neko ponudi. Osmotrila je prostoriju i njen sadržaj od poda do tavanice, uzduž i popreko. Kad neko prečesto posećuje njen bordel, a posebno oni koji maltene postanu članovi njene porodice, umela je da zaboravi na njihov kvalitet van javne kuće.

„Vidi, vidi, Antonio, kako jadno izgledaš: mršav si i bled poput izgladnelog džukca“, pozdravila ga je uz svoj uobičajeni nedostatak poštovanja, zapečativši mu oba obraza vlažnim poljupcem.

„Zahvaljujem ti na tvojoj dobroj volji prema starom poznaniku“, odgovorio je Pimentel.

„Ostavi se gluposti, Kopile, nemam nameru da ti poklonim svoje usluge. Pristala sam da dođem kod tebe samo da bih učinila mom dragom don Pedru, zar ne, Pedrito?“ Pomilovala je Isabelinu bradu kao da mazi mačku.

Iz Antoniove utrobe pokuljao je gnev. Pedrito? Tako mu Satane, Lucifera, Belijala, Belzebuba i Abadona! Kakvim se perverzijama njegova dama bavila u toj krčmi da se majka prema njoj odnosi s takvim poverenjem i nežnošću?

Možda je volela da okusi dobro meso i greh joj uopšte nije smetao? Je li držala post samo za Uskrs? Iznerviran, pokazao je na škrinju.

„Pa, ajde, na posao! Ne gubimo više vremena“, progunđao je ženama koje su već između sebe nešto ćućorile.

Pokušao je da prekrsti ruke, ali su ga povez i probadanje u desnom ramenu podsetili na njegovo stanje. Gorgoniji nije promakao taj pokret, koji je protumačila kao reakciju tipičnu za matorog petla kog su kokoške zaverom izbacile iz kokošinjca kako bi na njegov presto postavile mladu piletinu. Nemilosrdno je bockala njegovu ranu dok je s treskom vadila alatke. Najpre je proučila, jednu po jednu, različite poluge i kalauze, uz svesrdnu pomoć svog novog šegrta, bačiljera Pedra Brava, uvek ljubaznog i na usluzi; tako poslušnih i umiljatih manira i ophođenja da se Antoniju smučilo.

„Ličiš mi na krepalu mazgu, Antonio. Zar su ti snage toliko oslabile? Danima ne posećuješ našu kuću, iz koje ranije nismo mogli da te izbacimo, pa me brine ta nezainteresovanost. Možda više ne uživaš u ženama? Nisu ti to prvi ožiljci na telu, propalice, a prethodni te nisu sprečavali da uživaš u našem društvu. Da ti razbojnici možda nisu potkratili i muškost?“, ujedala ga je dok je čeprkala po prvoj bravi.

Isabel se borila da uguši napad smeha. Pimentel je saseče pogledom.„Zar su vam toliko osiromašile vreće da vam je sad potrebna vaša jedina

verna mušterija da vas izdržava, majko? Možda bi trebalo da promenite svoje pobožne kćeri. Njihovo meso se toliko ugnječilo od preterane upotrebe da se previše otromboljilo. Mi muškarci volimo zategnute butine i proporcionalne i čvrste grudi. U poslednje vreme takvim dolinama jašem samo na plemenitim kobilama, zato mi vaše rage, gospođo, više nisu potrebne.“

Sada je bio red da mlada Vargasova pocrveni od stida. Pimentel joj se iskezio pokazavši joj zube. Samo je Luisa, usredsređena na rad, primetila je da se prva brava upravo predala pred Gorgonijinom spretnošću. Čestitala joj je dok su se Isabel i Antonio i dalje prepucavali zlonamernim porugama, dičeći se ljubavnim podvizima po krčmama, nimalo pohvalnim za njihovo plemenito poreklo. Uprkos njenim pokušajima da ih prekine, nastavili su da zadaju udarce na sve strane, pravo u srce, i u međunožje.

Zato je digla ruke i okrenula se da pomogne Gorgoniji oko druge brave. Ubrzo je metalni klik objavio pobedu. Gorgonija nonšalantno pokuša da zavuče ruku u škrinju, ali Luisa je preduhitri oslonivši se svom težinom na poklopac. Uhvaćena u tom pokušaju varke, prostitutka je s ljutnjom, ali bez navaljivanja, prihvatila da će sadržaj za nju ostati skriven.

„Pre nego što mi platiš, Pedrito, hoćeš li mi bar reći kome pripada ova škrinja koju smo upravo razvalili. Znaću da čuvam tajnu, veruj mi“, uveravala ga je uslužno.

„Jednom glupaku koji je hteo da me prevari za neke knjige, majko“, hladnokrvno je odgovorila Isabel, predajući joj obećanu nagradu.

Gorgonija je zagladila svoju kosu, ispravila odeću, stavila u vreću sve alatke kojima se poslužila, blagim naklonom pozdravila Luisu de Medrano, ponovo poljubila Pimentela i zagrlila bačiljera Pedra Brava, pa je krenula. Iznenada se zaustavila u dovratku, kao da se odjednom nečeg setila.

„Vidi ti to, mislila sam da se radi o nekom nasledstvu pokojnog bratanca admirala Kastilje“, nasmešila se iz najdublje tame svoje duše. „Videla sam da su na gornjoj tabli urezani jaram i strele, mnogo nalik onima koje je koristila donja Izabela, neka joj je večna slava, i njen suprug, don Fernando. Ne bih želela da sam u vašoj koži ako admiral sazna za ovo. Zbogom, sinovi moji, postarajte se da vaša tajna ostane u ova četiri zida... za vaše dobro.“

28

Mutna posla

Da jutro nikada nije prijalo Laurentinu Fresnu, znala je cela Salamanka – od cipela rektora Maldonada do sandala inkvizitora Ruiza del Monta – premda dvanaest sati, tačno podne, u gradu na Tormesu nikako ne odgovara tradicionalnom shvatanju pojma jutro. Ali za njega, koji je poštovao samo svoje lične zakone, koje je takođe kršio bez ikakvog obzira i kazne budući da je sam sebi bio i sudija i optuženi, ustajanje pre nego što se završe dnevni časovi bilo bi neoprostiva izdaja njegovih principa. A Štrojač izdavao isključivo druge, nikada sebe. Međutim, s poslednjim lešom koji se pojavio, i on je postao osetljiv na strahove, sumnje i uzaludna kajanja, koji su se opijali njegovim moralnim posrnućem.

Zauvek upropašćenog života, pretvoren u barjaktara svog varvarskog esnafa, živeo je zarađujući od veštine s mačem, sabljom, bodežom i svakim oštrim predmetom kojim se mogla uštrojiti neka svinja, nebitno da li ima četiri ili dve noge. „Svejedno je“, rekao je u sebi Štrojač, prisećajući se uz prezrivu grimasu devize pokojne kraljice Izabele, kada se na putu susreo s dva korpulentna studenta s upadljivim perjem na glavi, što je bila moda tipična za sinove vitezova paora, školarce sa San Bartolomea, koji su bili posvećeni materijalnom prosperitetu, opštepoznate rođake laži budući da su tamo učili kako da postanu što veći šarlatani. Laurentino ih je pozdravio dvosmislenim pokretom koji se mogao protumačiti i kao uljudno poštovanje i kao okrutna šala, ali je nedvosmisleno izazvao gadljivu grimasu kod čednijeg i crvenilo stida kod njegovog druga.

„Zaudara kao i svinje koje škopi. Udaljimo se od ovog seljačkog prostaka“, šapnuo je prvi drugom, postaravši se da ga i Štrojač čuje.

Laurentino Fresno prošao je prstima kroz kosu zarivajući crne nokte u plodnu crnicu svoje glave. Pod prstima je osetio migraciju podstanara svoje tintare, a za taj nemir među trupama koje su časno naseljavale njegovo telo, okrivio je bezobraznog arhišarlatana. Pogladio je pramenove brkova, počešao se raspojasano po preponama pri prolasku sledećeg para, ovog puta crnih gavranova, koji su mu se brzo sklonili s puta kao da se radi o Nečastivom lično. Štrojač se njima još šire osmehnuo, pokazujući zube koji su bili iste boje kao i njihove rize, pa je frknuo na njih isukavši jedini čist deo svoje opreme – mač admirala Kastilje. Uz urođenu veštinu, usmerio je jedan zamah ka preponama debljeg gavrana, koji je baš čeprkao po svojoj vreći. Od straha je pocepao kesu s novcem i pobegao kao duša koju je zajahao đavo. Šest novčića zvecnulo je o ulični pločnik, kotrljajući se ka njemu kao preobraćeni sin rasipnik svome ocu. Fresno je po prvi put toga dana savio grbaču i pomilovao njihova metalna lica s

nežnošću s kojom se ophodio samo prema novim prostitutkama kod majke Gorgonije. „Kakva slučajnost! Danas će novac budućeg korehidora platiti usluge neke kurve“, pomisli, pa baci razdragano jedan u vazduh i uhvati ga u letu.

Pre dvadeset godina, Laurentino je svoje skromno poreklo ostavio iza sebe u zemlji gde je ugledao svetlost dana. Ostali su sa ocem, starim mlinarem, koji je imao lep imetak u poređenju s bedom mnogih komšija i društveni status hidalga, koji je žito naučio da pretvara u novac kako bi njegov jedini naslednik svoje nesumnjive talente usavršio na Univerzitetu u Salamanki, kao i svaki dobri, bogobojažljivi hrišćanin. Štrojač je prispeo u Salamanku spreman da u nekoliko zalogaja osvoji ceo svet, a onda je svet u tih nekoliko zalogaja progutao njega i zauvek uzeo pod svoje.

Bez želja, nesposoban da završi bilo šta više od osnovnih studija prava, prepustio se iskušenjima tajnog bratstva La Garduña – Lasica, drevnog društva očajnika, savez bandita, plaćenih ubica, prevaranata, prosjaka i kurvi, koje je isplelo paučinu svoje moći preko pola kastiljanske krune, vredno radeći još od vremena starih kraljeva. U njemu je jednog dana završio kao šegrt, sa ulogom tužibabe. Bio je plahovit, kavgadžija, urođeni izazivač problema i težak za ljudske stomake, a tri smrti obezbedile su mu da napreduje do saradnika. Krstili su ga na prilično krvavoj ceremoniji, utisnuvši mu tri crne tačke na dlan desne ruke.

Kao dobar mačevalac i borac u dvobojima, želeo je da bude lepotan, ali izneverili su ga i telo, i pamet, i skromno poreklo, tako da je mogao da bira između dve preostale titule: cvećar i baždar. Otpočeo je kao plaćeni ubica i brzo je od cvećara napredovao do baždara, majstora zanata, koji su imali pravo da čelikom žigošu kožu oznakom njihovog svetog bratstva. Težio je tome da jednog dana postane i kalfa, možda i stariji brat lično, ko god to trenutno bio, pošto je nosilac najviše titule bio obavijen neophodnom senkom anonimnosti.

U međuvremenu, Fresno je slušao naređenja nadređenih, izdavao ih potčinjenima i uživao u svojim urođenim talentima koje je koristio da sruši iluzije svakog viteza i uobraženka koji bi postao predmet njegove zavisti i gneva. Tako se svetio klasnom preziru i spirao gorčinu svoje propasti, kao krpelj koji je sisao krv iz sveta koji nikada nije bio njegov, ali iz koga je izvlačio i koštanu srž.

Ponovo je izvagao strahom iznuđeni novac kada ga je njegov besciljni put ka kući Osam blaženstava doveo pred vrata Pedra Alvareza, bojadžije kodeksa, poznatog mudraca nad mudracima. Starac je otpratio četiri monarha, ako se računa i kratkotrajna vladavina infanta Alfonsa, brata pokojne donja Izabele, katoličke kraljice Kastilje. Ines Ruiz, Alvarezova žena, metlala je pred velikim ulaznim vratima. Kada je videla da dolazi prevejana hulja, uhvatila je čvršće dršku metle, spremna da je upotrebi i ispraši po leđima tog poznavaoca svinja i majstora za pravljenje kobasica od bede. Štrojač je jednim pokretom ruke oteo improvizovano oružje i raščistio sebi prolaz u unutrašnjost kuće. Praćen uvredama dobre žene, glasno je pozvao vlasnika, koji je žurno sišao niz

stepenice da bi se ukopao pred ljudinom od Laurentina Fresna, čiji stomak ga je najavljivao čitav lakat pre glave. Iako ga je dobro poznavao iz nekoliko prevara koje su se obojici dobro isplatile, stari bojadžija je znao da mora da pritekne u pomoć svojoj supruzi, neustrašivoj braniteljki domaćeg ognjišta, koja je i dalje odmeravala silu potrebnu da rascopa glavudžu smrdljivom drzniku.

„Šta hoćeš, Štrojaču?“, upita ga starac.„Za vašu milost, ja sam bačiljer Fresno“, odgovorio je isprsivši se, što je bilo

uzalud jer je samo još više istakao stomačinu.„Au, Pedro, pogledaj samo tog samozvanog viteza! Sad nam se predstavlja

kao bačiljer! Bačiljer! Čega? Besramnosti!“, povikala je starica opasno mašući metlom ispred nosa i uljeza i svoga muža.

Laurentino je uhvatio kraj tog oružja u letu. Prećutao je pogrde, ali je Ines Ruiz počastio jednim zlim pogledom crnih očiju. Ona je zgurila ramena, kao da ju je udario, i okrenula se posvećujući se svom poslu. Ako želi da izbaci prljavštinu iz njihove kuće, moraće da se zadovolji onom koja se nagomilala na podu. Pedro je pozvao svog neočekivanog posetioca u kuhinju. Otvorio je dva prozora i podnevno sunce okupalo je sto za koji su obojica seli.

„Reci mi kako mogu da ti pomognem“, smireno je upitao bojadžija.Fresno je raskopčao kožni zubun. Iznutra je izvukao mapu, ne veću od dužine

svoje ispružene ruke, jednu sveščicu i nekoliko papira. Pružio ih je Pedru.„Recite mi šta je ovo i kome pripada“, zapovedio je.Starac je prostudirao svaki list i tiho pročitao neke pasuse, povremeno uz

velike poteškoće. Rasklopio je mapu i ovde-onde nešto označio. Na kraju, kada je video da je oskudno bačiljerovo strpljenje iscrpljeno, podigao je pogled i obešenjački se osmehnuo.

„Koliko si spreman da platiš da bi to saznao?“Laurentino se namrgodio. Da mu plati? Mogao je da mu zavrne šiju za tren.

Ne bi ga ozlovoljilo da započne dan sa još jednom reckom u svojoj karijeri ubice. Ipak, morao je da sazna sadržaj tih malih dragocenosti pre nego što ih odnese majci Gorgoniji koja mu je obećala da će ih dobro platiti. Fresno je bacio na sto novčiće kojima je hteo da se časti zabavom u Osam blaženstava.

Pedro Alvarez je zagrizao svaki od njih. Bili su pravi, iako ih nije bilo toliko koliko je očekivao. Zatvorio ih je u desni dlan.

„Za ovo blago, nije dovoljno.“Desno Štrojačevo stopalo ritmično je udaralo po drvenom podu; nepogrešivi

znak da su nervi počeli da ga izdaju. Posegao je za mačem. Sečivo je lagano klizilo uz korice, reskim zvukom uterujući strah u starca, koji je, ipak, znao kako da razgovara s tom zveri, iako se oružje našlo spremno između njih na stolu. Osmotrio je heraldiku admirala Kastilje na nakrsnici. Samo su tri čoveka posedovala takav mač: admiral lično, njegov pokojni bratanac i naslednik, i kopile Pimentelovih. Sve tri mogućnosti bile su vrlo uznemirujuće, a naročito imajući u vidu sadržaj mape i pergamenata.

„Ako mi rasporiš utrobu, ništa nećeš saznati“, bojažljivo je promrmljao.

Laurentino je nabrao nos, pokazujući samo prezir.„Evo ti mač u zamenu za odgovor“, pokazao je na mapu.Pedro dohvati mač i smesti ga u krilo ispod stola, pa je tek onda prihvatio

dogovor. Pomilovao je oružje kako bi bio siguran da mu je pri ruci. S njim se više nije plašio kavgadžije Štrojača.

„Sveska koju si mi dao sadrži priču o kormilaru Alonsu Sančezu...“Fresno je udario pesnicom o sto, u korenu sasekavši dalje objašnjenje.„Bapske priče!“Pljunuo je na pod bez imalo stida.„A ovaj simbol?“, postavio je svoj debeli prst na znak X.Pedro Alvarez je ćutao iznerviran zbog prekida. Istina će umreti baš na tom

mestu i u tom trenutku ako mu ne dozvoli da mu izloži da ta priča, ispisana rukom Kristifora Kolumba, objašnjava da postoji kopno preko Okeana, a da su Alonso Sančez i njegovi drugovi nazreli te obale, da su čak i svojim brodovima tamo pristali, tako da je veliki pronalazač zapadnog puta za Indiju imao izuzetne podatke... od onih koji su pre njega već otkrili taj isti put.

„Pusti me da nastavim.“„Simbol!“, zahtevao je da zna Štrojač.Bojadžija uzdahnuo.„To je simbol Hrista, sine, Isusa Hrista, našeg Gospoda. Ovaj ovde upućuje

na jednog pobožnog čoveka koji se proglasio nosiocem Hristovog imena, što u prevodu na latinski, a ti bi, bačiljeru, to morao da znaš, glasi Christo ferens.“

Laurentino jednim pokretom ruke sruči listove na pod. Pedro Alvarez je zadržao mir. Tokom nekoliko godina raznih mutnih radnji s tim nazovi studentom, upoznao je dobro njegov svađalački karakter vagabunde, kao i česte nalete besa. Samo je nezadovoljno slegao ramenima.

„A šta predstavlja ovaj pergament? Šta je to?“„Mapa“, odgovorio je starac smešeći se, „geografska karta.“Fresno mu je uputio pogled pun pretnji i obećanja smrti.„Toliko i sam vidim“, zarežao je.„Pripadala je infantu don Pedru od Portugalije.“ Pokazao je na grb s pet

štitova i zamkovima, koji je ukrašavao donji desni ugao pergamenta. „Ovde je“, pokazao je na hartiju koja je išla uz mapu duž celog gornjeg dela, „objašnjeno njeno poreklo. Kaže se da ju je dobio princ Venecije, koji ju je odneo u svoju zemlju 1428. godine, a onda je prešla u ruke don Enrika, poznatijeg kao Moreplovac, kao i da se radi o kopiji stare mape Nikola da Kontija. Ovo je čudno...“ Zastao je na trenutak da proveri.

„Zašto?“„To nije moguće...“, promrmljao je, ponovo usmerivši pažnju na sveščicu i

papire, kojima ranije jedva da je posvetio više od letimičnog pogleda kojim je pročitao ime autora: majstora Kristifora Kolumba, odnosno Krista Ferensa, kako se nazvao u anagramu kojim je potpisao tekst, a koji je voleo da koristi.

„Don Pedro, crpite moje strpljenje. Odgovorite već jednom jer nemam nameru da vam više platim bilo šta“, pretio je Laurentino.

Starac ga je pogledao kao da se radi o potpunom glupaku.„Ova mapa ne bi trebalo da postoji.“„Ali postoji, zar ne?“„Postoji, ali očigledno se radi o falsifikatu.“„A koliko vredi ako nije prava?“Pedro Alvarez odmahnu glavom. Kako odrediti vrednost kraljevstvu čija je

granica nebo? Osvajanju zemlje bez kraja? Preotimanju od mora jednog kopna koje se krilo s druge strane granice ljudskog znanja? Neizmernom bogatstvu, carstvu, tituli i blaženoj starosti? Mapa jeste bila autentična, ali to se ne govori ovakvom nedotupavcu kao što je Fresno. U Pedrovom srcu zakucala je pohlepa, iako je za to znala samo njegova duša.

„Ne previše, žao mi je“, hladnokrvno je odgovorio. „Ako želiš da je ukoričiš...“

Pedro je tobože krenuo da mu je vrati, kako bi svojoj laži dao na verodostojnosti. Kada sve bude ispričao Ines... Zajedno će se odmoriti od tolikih godina bede i gladi, samo treba da je odnese kralju don Fernandu od Aragona, ili mladoj kraljici Huani od Kastilje. Oni će znati da nagrade njegovu opreznost nekim majoratom. Na krilima takvih ambicija, preznojio se kada su mu kvrgavi prsti dotakli Štrojačevu ruku. Nebo je istog trena postalo crveno, a snaga ga je napustila. Zanemeo, posmatrao je kako Laurentino žurno sklanja mapu. Zašto je sklanja? Ah, pa da je ne bi isprskala krv iz njegovog grla. Pre nego što se srušio na sto, osetio je kako mu nitkov hladnokrvno uzima novac i mač, kao što mu je uzeo i život. S tamom večne noći, isparili su i svi njegovi snovi o boljem životu. San sličan onom opisanom i u sveščici, koju je aljkavi Fresno zaboravio kraj starčevih nogu.

S hladnokrvnošću urođenog ubice, obrisao je bodež o starčevu odeću i sklopio mu oči. Nikada nije mogao da podnese da ga mrtvi gledaju. Savio je pergament, za koji je mislio da je lažan, kako bi ga bolje sakrio ispod zubuna. Pokupio je mač spremajući se da ga vrati u korice. Jedna crna misao zaustavila mu je ruku: ako ga ostavi tu, svi će posumnjati na Kopile; ako ga zadrži, kad-tad će mu doneti probleme sa Antoniom Pimentelom, s čijom desnicom ni on nije želeo da se oproba. Bez previše razmišljanja, umočio je oštricu u krv i ostavio oružje na podu, kao da bi vlasnik zaista mogao da izgubi takav dragulj užurbano bežeći.

Nakvasio je prste u starčev prerezan vrat i tim mastilom iscrtao simbol pobede na zidu. Kopiletu će naplatiti za sva ubistva i ukradenu škrinju. Nasmešio se dok je prao ruke i lice isprskane starčevim izdisanjem u agoniji, a onda ih obrisao krpom za sudove. Čak se poslužio i jabukom, skromnim ručkom sada pokojnog Pedra Alvareza.

Na kraju krajeva, popodne bi i dalje mogao srećno da završi jednim korisnim obaveštenjem i dobrom kurvom u postelji. Majci će reći da je mapa autentična i

prodaće joj je u zamenu za zlatni lanac, možda i za nešto više, zavisi od toga kako se bude ponašala prema njemu. Uz takve misli, napustio je kuhinju, obrativši pažnju da li je dobro zatvorio vrata. Ponovo je naleteo na staricu. Pogurena nad metlom, podsetila ga je na njegovu majku, koja je pobegla od njegovog oca jer ju je zverski tukao. Nikada više nije čuo za nju, ali se zabavljao zamišljajući je kao Ines Ruiz, sada udovicu Pedra Alvareza. Možda zbog toga, a možda i zato što je tom đavolu i dalje ostalo malo savesti, ostavio joj je novčiće uz jedan osmeh.

„Vaš muž nije želeo da ih uzme, uzmite ih vi, preklinjem vas“, zamolio ju je i otišao.

Nekoliko metara dalje od smrti, Laurentino je napunio pluća vazduhom, zadovoljan rezultatom misije, pa je nastavio ka Osam blaženstava, ljubazno pozdravljajući sve s kojima bi se sreo. Ta portugalska mapa, ili odakle god da je prokletinja došla, doneće mu dobre pare. Predaće je Gorgoniji, svojoj sestri, da je upotrebi po svom nahođenju, jer joj je, prema zakonima Bratstva lasica, dugovao poslušnost i poštovanje.

Pred kraj tog popodneva, zvona starih crkava, izglancana mnogovekovnim iskrenim molitvama pokornih duša, zazvonila su za pokojnika, ali samo je Štrojač znao za kojeg, skidajući Mariju la Vitorijanu nakon uspešno obavljenog posla s majkom Gorgonijom.

29

O tome zašto je mudrost ženskog roda

Kada je Ines Ruiz pronašla suprugov leš, odlučila je da sakrije mač i tu čudnu sveščicu s nekoliko listova i veoma lošim rukopisom, koju je pronašla kraj njegovih nogu. Znala je da je Laurentino ubio Pedra i da mu je tog popodneva smrt doneo neki veoma mračni razlog, ali dok su je sledećeg jutra korehidorovi žandarmi zasipali pitanjima, odlučila je da se posluži ćutanjem kao jedinim štitom od straha.

Čovek tako krhkog morala, kao što je Štrojač, ne bi se dvoumio da se vrati i da je zakolje ako do njegovih ušiju dopre vest da je progovorila. Misleći uglavnom na svoj vrat, bez ikakve želje da osveti pokojnika, Ines je besramno slagala žandarme, ali sa iskrenim suzama, uveravajući ih da ne zna ko je i zašto upao u njihovu kuću da ubije njenog sirotog muža. Takođe ih je pustila da pronjuškaju po kuhinji, dvorištu, škrinjama i policama, pa čak i ispod njihove postelje, gde su držali nokšire. Nakon jednog sata, žandarmi su joj izrazili saučešće i pošli da svog pretpostavljenog obaveste o svojim nikakvim otkrićima.

Kada je ostala nasamo sa svojim strahovima, starica je trezveno odvagala mogućnosti da se iz ove zavrzlame izvuče živa. Glupi Pedro upleo se u neku strašnu papazjaniju, a sada je i nju usosio, neka mu je večna slava; sada bi ga najradije sa slašću šamarala dok se ne umori, čak i ispod pokrova. Naime, deo jutra morala je da posveti šivenju tog posmrtnog pokrova, u društvu komšinica koje su sve do jedne bile profesionalne pokunjene narikače. Kasno, kao i uvek, došao je i paroh s pripremljenim svetim uljima, ali više ne zbog jeleosvećenja, jer je za to već prošlo previše vremena otkako je Pedro otegao papke, već da blagoslovi pokojnika, udovicu i njenu svitu prijateljica. Dva mangupčića, koja su u njegovom hramu služila kao ispomoć kod oltara, upalila su dve velike voštanice i proneli ih kroz kuću, a onda ih postavili kraj uzglavlja posmrtnog odra preminulog. Sa sablasnom radoznalošću, sveštenik se primakao Pedrovom licu u želji da otkrije zašto su mu maramu vezali oko vrata, a ne oko glave, kao što je uobičajeno, jer se tako pričvršćuje donja vilica s lobanjom, s ciljem da pobožne posetioce ne dočeka stravična grimasa pokojnika. Prikriveno, u skladu s rečima molitve, diskretno je podigao platno. Dugački šav, sa sitnim i gustim bodovima kao na čakširama, držao je rasporeno meso, što je bilo moguće samo zahvaljujući tankoj i opuštenoj staračkoj koži. Pomalo posramljen, ponovo je prekrio ušivenu ranu, pročistio grlo, zamolio prisutne narikače da se uhvate za ruke i ujedine u zajedničkoj sestrinskoj molitvi za pokojnikovu dušu.

Umirivši pokojnikovu dušu, otac je odlučio da je neophodno da umiri i udovicu, koju je ta smrt ostavila u potpunom siromaštvu budući da je Pedrova imovina bila vrlo oskudna. Pokojnik je poslednjih godina jedva preživljavao od

svog bojadžijskog zanata jer ga je izdavao vid, što je odbijalo najimućnije mušterije. Uz izvesnu taktičnost, izložio je udovici u kakvoj je situaciji, koja ju je ona odlično poznavala od glave do repa, bez svih tih parohovih ulepšavanja.

„Još mogu da privređujem, oče“, šmrcala je. „Poznajem zanat svog supruga jednako dobro kao i on. Nastaviću s tim poslom.“

„Zašto ne potražiš smeštaj u nekom manastiru?“, predložio joj je sveštenik. „Naravno, ne kao zaređena monahinja, za to ti nedostaje dar kojim bi platila svoju poziciju, ali primiće te kao ispomoć sestrama, da za njih obavljaš poslove koje ti povere. Imala bi krevet i redovnu hranu, a u tvojim godinama, Ines...“

Udovica odmahnu glavom. Sluškinja u njenim godinama? Pre će prositi ispred crkvenih vrata!

„Razmisli o tome.“„Hoću, oče, hvala vam.“Kada je došlo vreme ručka, sveštenik je napustio njenu kuću. Ubrzo su

počele da se osipaju i komšinice, koje su, pod izgovorom da je kasno, odnele sa sobom i ono malo hrane koja joj je ostala, osim jednog parčeta kobasice, pola lepinje crnog tvrdog hleba i nešto slanine, koju je, znajući za navike svojih prijateljica, na vreme dobro sakrila na dno škrinje u kuhinji. Uz tako oskudne namirnice, koje su joj bile sve do kraja dana, odlučila je da zagreje malo vode sa slaninom. Dok se slanina kuvala, izašla je u mali vrt da proveri da li je ostala još neka jabuka; morala je da primiri utrobu iz koje su se otimala bučna negodovanja i kletve. Na vrhu jednog od četiri drveta, od sad njenog jedinog društva, visilo je nekoliko plodova, od kojih su dva bila manje-više zrela. Propevši se na prste, otkinula je jednu jabuku s grane. Nadlanicom ju je očistila dok se nije zacaklila. Kada je brže-bolje htela da zarije zube u nju, niz jabuku je skliznuo crvić, mali i mršav kao i Ines. Nije joj smetalo, ionako će on biti jedino meso za danas...

Uz praznu čorbu i voćku, kojima je pridodala malo crnog tvrdog hleba, primirila je jednu od svojih nedaća. Sačuvala je parče hleba, koje je oprezno odlučila da ostavi za kasnije, pa se posvetila skrivenom blagu: maču i sveščici. Odlučila je da uz pomoć tih predmeta obezbedi nešto za jelo. Prvo je spakovala sadržaj sveščice i uvezala je, a potom očistila oštricu mača. Rad joj je izvukao jedine iskrene suze tog dana, možda zato što je tek tada, prepuštena samoći, dopustila da je obuzmu bol i tuga i da se utopi u njih.

Sveštenik je imao pravo: Kakvu drugu budućnost da očekuje jedna starica bez dece i braće, osim da prosi ili bude služavka monahinjama? U njenim godinama je nijedan muškarac neće primetiti. S Pedrom je imala svu sreću koju život daruje jednoj ženi, čak su i u periodima nemaštine bili srećni. Sada joj je kao nasledstvo ostavio samo uspomene, dobar mač i putopise. Ko bi hteo to da plati? Koji bi pošteni muškarac kupio mač ukaljan nedostojnom smrću, osim njegovog prvobitnog vlasnika? Okrenula je oružje da bi ga ponovo očistila. Dobro skovana oštrica i bogato ukrašen balčak, na čijoj nakrsnici je bio urezan i

grb: dva zamka i jedan lav ukazivali su na to da je pripadao Enrikezovima, admiralima Kastilje, jednoj od najuticajnijih loza u kraljevstvima.

Pedro je za njih često prepisivao drevne rukopise i kodekse pa su joj obeležja te loze, kao i mnogih ostalih, bila dobro poznata. Kako li je to blago završilo u rukama ozloglašenog kriminalca Laurentina Fresna? Uzdrhtala je od sećanja na Štrojača koji joj je u ruke tutnuo novčiće nakon što je preklao njenog muža. Zašto je tamo ostavio i sveščicu? Znala je da nije pripadala njenom pokojnom mužu jer se, otkako mu je oslabio vid, ona brinula o svim narudžbinama koje je dobijao, a ti listići nisu prošli pored njenih očiju; mogli su doći u njihov dom samo sa ubicom.

Putopis, pročitala je. Koga bi to moglo da zanima? Oslonjena o dlanove, prisećala se svih imena salamantinskih profesora, odbacujući jedno po jedno, svodeći izbor na sledeća četiri: učitelj Nebriha, rektor Maldonado, direktor škole i donja Luisa de Medrano. Onda su nastupila ograničenja. Nebriha nije u Salamanki jer ga je pozvao kralj Fernando od Aragona, koji ga je počastvovao titulom kraljevskog hroničara. Beleženje događaja za tako moćnog vladara držaće ga neko vreme podalje od univerziteta. Ne, on ne. A Maldonado ili direktor škole? Možda. Osim ako Fresno nije ukrao sveščicu baš od njih? U tom slučaju bi je predali korehidoru kao saučesnicu te hulje.

Ostala je samo mala Luisa, koja je po svojoj prirodi oličenje dobrote. Njeno velikodušno srce bilo je jednako njenom talentu, uzvišenijem nego kod većine muškaraca na univerzitetu. Samo ju je njena ženska priroda sputavala i osuđivala na tamnicu doma ako se venča, ili manastira ako odluči da ni sa kim ne podeli život. Duša Medranove bila je slobodna, kao i Inesina, pa je zato odlučila da obuče jedini pristojan ogrtač koji joj je ostao, kako bi prekrila odeždu za žalost, koju je, po običajima, morala da nosi. Ispod ogrtača je sakrila mač i sveščicu i izašla na ulicu, ostavljajući brigu o praznoj kući pokojniku; ipak je proverila da li je dobro zaključala vrata.

U te sate je tek poneki pacov trčkarao ulicama. Čak ni klesari, koji nikad nisu prestajali s radom na novoj katedrali, nisu bili kraj svojih dleta. Cela Salamanka povukla se u kuće i gostionice da jede. Bila je to idealna prilika da neprimetno dođe do rezidencije uticajne porodice kako bi iznela ponudu, a zašto da ne, i da još nešto pojede.

Od svog prebivališta u blizini Azoge Vjeha do kuće Medranovih u Ulici San Martina, imala je nešto malo da prepešači. Međutim, prokleti mač bio je toliko težak za njene slabašne ruke da se i tokom tog kratkog puta uveliko kajala što ga je ponela sa sobom, tako da je jedva dočekala da stare kosti napipaju prag Luisinog doma. Vrata su bila odškrinuta, ali je ipak pokucala pre nego što ih je stidljivo gurnula. Katalina, sluškinja mlade Medranove, proturila je glavu.

„Ah, Ines“, nasmešila se kad ju je prepoznala. i pozvala je da uđe u kuhinju. „Žao mi je zbog tvog muža. Sahrana je sutra, zar ne?“

„Da.“„I mi ćemo se pomoliti za njega. Reci mi kako mogu da ti pomognem.“

„Moram da razgovaram s tvojom gospodaricom.“Katalina se nije iznenadila. Dugo već poznaje bojadžijinu ženu, sada

udovicu, a nije bio ni prvi put da im dolazi u posetu, tako da joj je ponudila nešto da pojede i popije dok ona ode da obavesti Luisu, koja je pripremala predavanje za sledeće jutro. Ines je uspela da pojede malo piletine u sosu pre nego što je Luisa ušla u kuhinju i sela blizu starice. Dobra kao i uvek, rekla joj je da najpre dovrši jelo pa će onda razgovarati. Između zalogaja, Ines je zamolila Katalinu da ih ostavi nasamo. Kada je završila s jelom i razbila knedlu tuge u grlu jednim dobrim gutljajem vina, razvila je mač i pružila joj sveščicu, koju je Luisa pažljivo uzela.

Udubljena u sadržaj, prešla je svaki list sve ushićenija. Srce joj je brže zakucalo u grudima, pogotovo kada se prisetila mape i ostalih dokumenata iz rektorove škrinje, koju je – a sve je dosad ukazivalo upravo na to, koliko god to njoj teško padalo – ukrao Fadrike Enrikez kako bi zadobio prijateljstvo propalice Laurentina Fresna. To ime ju je vratilo u realnost. I ona je uzela malo vina i počela da razmišlja trezvenije, bez upliva emocija.

A šta ako Fadrike uopšte nije želeo da uđe u esnaf Štrojačevih vucibatina, već da kompletno blago preda svom stricu, admiralu Kastilje, kako bi i on stekao uvid u privilegovano znanje kojim je raspolagao don Kristifor pre nego što je krenuo na ekspediciju ka Indiji? Ne znajući, i ona je došla do istog zaključka kao i Isabel i Antonio. Da li bi to mogao da bude pravi motiv? Svima je bilo poznato lično neprijateljstvo admirala Kastilje prema majstoru Kolumbu, koga je pokojna kraljica Izabela nagradila titulom admirala Okeana. Ta titula je, barem po imenu, bila ravna časti Enrikezovih, koji su bili prvi među plemićkim prvacima na tim teritorijama, rođaci monarha, jer ne sme se zaboraviti da je majka kralja Fernanda od Aragona, Huana Enrikez, potekla od admirala Kastilje. Razmišljajući o Enrikezovima, pažnju joj privuče mač. Odmah ga je prepoznala, i to ne samo zbog heraldike, već i zato što ga je često viđala. Bio je to mač njenog prijatelja Antonija Pimentela. Kako je dospeo u Inesine ruke?

„Pronašla sam ga pored Pedra, umrljanog krvlju. Hulja koja ga je zaklala možda se njime poslužila, donja Luisa, ne znam. Što se tiče sveščice, pojavila se kraj stopala mog pokojnika.“

Ponovo je počela da plače. Medranova je s naklonošću pokušala da je uteši.„Da li ste pročitali njen sadržaj?“„Ne“, slagala je starica.Luisa je razmislila nekoliko trenutaka. Prstima je prešla preko obe ivice

mača. Zaista su bile oštre, ali ne toliko da bi njime mogli da se seku vratovi, već više da se uz pomoć težine tela i zamaha lome kosti. Kao i mnoge druge dame, poznavala je osnove borbe mačem, koja je u to doba pretvorena u plemićku zabavu zahvaljujući nekim istaknutim porodicama. Ne. Takvo oružje nije se koristilo na kratkim odstojanjima, a naročito ne za klanje, već za probadanje, a ozbiljne posekotine sečivom mogle su se naneti samo snažnim udarcem iz širokog zamaha. To je značilo da je neko namerno ostavio mač kod mrtvog

Pedra samo da bi za tu smrt optužio Pimentela, budući da Fadrike Enrikez već svira harfu na nebu. Na trenutak je posumnjala i u Antonija, ali onda se setila da je izgubio svoje oružje u okršaju koji ga je zamalo koštao života, a da od tada vreme provodi u postelji. Bilo joj je neprijatno što je posumnjala.

„Recite mi, Ines, ko vas je poslednji posetio pre nego što ste vašeg muža zatekli mrtvog?“, želela je da zna Luisa.

„Ako bih vam rekla, ubio bi me.“„Ako mi ne kažete, neću moći da vam pomognem. Smirite se. Daću vam

dovoljno novca da se snađete neko vreme, barem dok glava tog zločinca ne bude visila na stubu srama.“

„Laurentino Fresno“, promrmljala je lica prekrivenog suzama.Medranova se smrkla, mada Ines, pogleda mutnog od plača, to nije primetila.

Ako je Štrojač tamo ostavio mač, to je ukazivalo ili na to da je baš on, ili njegovi pajtaši, napao Pimentela, ili da poznaje hulju koja ga je unajmila za to nedelo. Luisa je dobro zapamtila kako je Antonio opisao dvoboj: sve je počelo Fresnovom ponudom da učestvuje u kavzi povodom Očatovog licencijata.

„Proklet da si!“, opsovala je tako tihim glasom da je ni Ines nije čula. „Ti si pokušao da ubiješ Pimentela!“

30

Galen ili Averoes?

Čim je završila prvi čas, Luisa de Medrano je otrčala da potraži Isabel. Svoju rođaku zatekla je u klaustru Viših škola kako skrušeno čeka da predavač na njenom sledećem času završi žučnu raspravu s nastojnikom o tome da li je ili nije došao na vreme, što je za prvog bila vrlo škakljiva tema, a za drugog uobičajena i dosadna svakodnevna rasprava gotovo sa svima. Delovala je zabrinutija nego obično, uglavnom zbog užurbanosti i neuobičajenog Katalininog odsustva, koja je uvek, poput Kerbera, motrila na gospodaricu s vrata učionice kako niko ne bi posumnjao u njeno poštenje.

Tog jutra nosila je kratki kaput s pojasom od brokata intenzivno plave i zlatne boje, koji joj je isticao vrat, s koga je visio krst starinske izrade, od zlata i sedefa. Zlaćana kosa, skupljena u mrežicu s pletenicom, buntovnički je klizila niz obraze još više ističući zajapureni ten dame, umorne od napora da bude dovoljno brza i uhvati Isabel pre nego što ova ode na sledeći čas.

Donekle drsko je pozdravila predavača i pred nosom mu ukrala učenika, koji nije uložio nikakav drugi otpor toj otmici osim da pokupi knjige i beleške uvezane kaiševima, koji su omogućavali lako rukovanje. S njima pod desnom miškom, Isabel de Vargas pošla je za svojom rođakom ka ulici, jer Luisa ni za šta na svetu nije želela da njene reči dospeju do nekog nezgodnog svedoka. Pridružila im se i verna Katalina, koja se, kaskajući, odnekud pojavila. Uvek spremna da zaštiti svoju devojčicu, saterala ih je u privatnost stare katedrale. Tamo su sele na kamenu izbočini stuba i pretvarale se da se mole, sve dok i prisutnim klericima nije dosadila tolika pobožnost, pa su otišli prepuštajući crkvenjaku da pazi na pristojnost tog društva, dok su oni pohitali da prate radove na novom hramu, koji je rastao odmah kraj starog, a koji će, uz ovaj dobar ritam, biti ubrzo gotov, već koliko za nekoliko godina. Svi pravi Salamantinci su prosto uživali da se okupljaju i bde nad kamenorescima koji su se svakog dana borili s peskom, koturima, čekićima i dletima. Nijedna društvena nauka nije dopuštala više slobode za polemisanje od toga koje su najispravnije tehnike gradnje.

Kada su ostali nasamo, Luisa se približila rođaki kako bi je, šapućući, obavestila o onome što je saznala od Ines Ruiz, udovice Pedra Alvareza. Na njen znak, Katalina joj je dodala dugačak paket u kojem je, kako joj je objasnila njena rođaka, bio Antoniov mač. Isabel ga je uzela s poštovanjem.

„Šta da radim s njim?“„Ono što misliš da je najbolje“, odgovori Medranova.„Šta misliš o tom putopisu iz sveščice?“„Mislim da su naše prve strele možda promašile centar“, promrmlja Luisa.

„Na šta misliš?“„Razmisli malo: prošle godine, kako mi je ispričao učitelj Nebriha pre

odlaska, kralj don Fernando zainteresovao se za misije u Indijama jer je želeo da nastavi sa osvajanjem Novog sveta. Nekoliko meseci kasnije, nestaje škrinja koja sadrži dokumente kojima se služio majstor Kolumbo. Bio on izvršilac krađe ili ne“, i ona sama je počela da sumnja u svoja osećanja, „škrinja je svakako došla u Fadrikove ruke, naslednika admirala Kastilje, koji se ubraja među najbolje i najbliže prijatelje monarha, a osim toga mu je i blizak rod, kao što već znaš.“

„Pa?“, prekinu je Isabel, ne oklevajući da je prekine kad god bi njena rođaka s objašnjenjima otišla previše u širinu, kao da upravo drži jedno od svojih predavanja.

„Tiše pričaj!“, opomenu je Luisa, uplašivši se da bi ih mogli otkriti u tako važnom trenutku. „Nemoj da me zapitkuješ, sačekaj do kraja, nestrpljivice.“

„Žao mi je. Molim te, nastavi.“„Kao što sam govorila, postoji mogućnost da je, podstaknut zanimanjem don

Fernanda za Indije i nedavnom Kolumbovom smrću u Valjadolidu, admiral Kastilje pokušao da se dokopa škrinje. Uzmi u obzir da je Kolumbov naslednik takođe umro – uzgred, zapao je u nemilost i završio u bedi kao crkveni miš, ne zaboravi to – a naš prijatelj admiral Enrikez važi za najbogatijeg moćnika u ovim kraljevstvima.“

„Onda možda tvoj Fadrike uopšte nije želeo da se umili onom nitkovu Štrojaču, već svom stricu admiralu!“, ponovo je povisila glas Isabel.

Crkvenjak ih je pogledao gnevnog izraza lica, ostavivši svoj rad i pošavši ka njima. Na nekih pet koraka od žena, Katalina mu je preprečila put. Suprotstavila mu se s rukama na bokovima i održala mu tako otresito predavanje o vrlinama njene gospodarice i njenog rođaka da se crkvenjak mnogo više uplašio tog opipljivog zemaljskog gneva nego nebeskog. Odmah je odustao od namere da ukori tako moćnog viteza i časnu damu, skrušeno se vrativši svom poslu, ali ipak nije skidao pogled s njih.

„Možda je najbolje da svoja otkrića poveriš direktoru škole, a rektoru da vratiš škrinju i mapu“, zaključila je Isabel ustavši sa izbočine i pruživši desnu ruku Luisi, koja ju je šaljivo oponašala.

„Ja ću se pobrinuti za prvog. Što se tiče drugog, najbolje da najpre čujemo mišljenje doktora Del Palasija pre nego što bilo šta dalje uradimo. Toliko ozbiljan događaj, poput ovog kojim se bavimo, izmiče našim moćima, rođako.“

Isabel de Vargas je natukla kapu čim su izašle iz katedrale. S knjigama pod desnom miškom i mačem u levoj ruci, ličila je na nekog nepristojnog slugu, na usluzi svakom imućnijem studentu univerziteta. Nasmešila se.

„Želiš li da te otpratim kući?“, predložila je Luisi.„Takvog izgleda?“, našalila se ona. „Mislili bi da mi se udvaraš...“Mlada studentkinja se zasmejala kada je razmislila o tome.„Dve žene? Ubili bi nas da znaju!“

Medranova se obešenjački nasmešila.„Kada sve ovo prođe, moraćeš da mi objasniš kako si zadovoljila dotičnu

Mariju la Vitorijanu. Ubija me radoznalost.“„Previše su tvoje uši čedne za takve opise“, pocrvene Isabel.„Možda i nisu toliko čedne kao što ih zamišljaš, rođako“, oprostila se Luisa

uz jedan šaljivi pokret.Isabel de Vargas je snažno uzdahnula. Predstojao joj je dobar deo puta do

Antoniove kuće. Korak po korak, izmislila je prihvatljivu priču koja bi opravdala povratak njegovog mača. Reći će mu da ga je kupila od nekog studenta koji se hvalio da ga poseduje; potom će, kada blaženo odspava, otići da poseti Laurentina Fresna, da mu guli kožu s leđa dok ne prizna celu istinu.

Bilo je to excusatio non petita1 koje uopšte nije zadovoljilo viteza. Pimentel ju je popreko gledao, poput bikova pre nego što nasrnu. Lice mu je ogrubelo dok se desnom rukom oslanjao na svoj mač. Rana na ramenu mu je već potpuno zarasla, tako da je nekoliko puta zamahnuo. Ipak, bolne žaoke podsetile su ga da je još rano za to. Priča koju mu je Isabel ispričala zvučala je neverovatno, od prve do poslednje reči. Previše dobro ju je poznavao da ne zapazi skretanje pogleda, dvoumljenje, nervozno poigravanje ruku... Sigurno je imala opravdani razlog za tu izmišljotinu, barem s njene tačke gledišta, što je upućivalo na to da bi ga prava istina sigurno teško pogodila. Ipak, jednako ga je pogađalo i to što ga žena, koju voli, zavarava kao da je neko maloumno dete. Uprkos svemu, pretvarao se da je progutao laž i ponudio joj je da sedne na njegova kolena.

Zadovoljna, Isabel je izdahnula sa olakšanjem. Taj gest značio je da Antonio, kao i svakog popodneva, želi da nastavi s privatnim časovima. Malo je raskopčala zubun kako bi joj bilo komotnije i otišla do svoje sobe da donese Averoesovu Raspravu o osnovama medicine. Pimentel se nasmešio. Svaki put kada bi mu ponudila to štivo, na kraju bi naučenu materiju primenili u postelji. Kao dobar poznavalac Averoesa, prelistavao je tekst dok nije nabasao na odeljak o disajnim organima. Milujući usnama Isabelin vrat, objašnjavao joj je, služeći se obema rukama, jer nije morao da čita – sve je već napamet znao nakon toliko godina provedenih u učenju.

„Disanje ima dve funkcije: regulisanje toplote srca“, dodirnuo je damino, „i hranjenje duha, premda, po učitelju Averoesu, ova poslednja funkcija nije tačna.“

„A šta ti misliš?“, promrmljala je preplićući prstima svoje s Antoniovim.„Kad ne bismo disali, ne bismo ni živeli“, našalio se.„Galen tvrdi da je ova funkcija pod kontrolom volje i da u nama leži sloboda

izbora da li ćemo disati ili ne.“Pimentel se zadovoljno složio. Njegova učenica je napredovala. Galen je

tvrdio da tu sposobnost kontrolišu po jedan nerv i mišić i da bi, ako bi se

1 Netraženo opravdanje. Iz latinske poslovice: Excusatio non petita est accusatio; odnosno: Ko se pravda kad to od njega niko ne traži, sam sebe optužuje. (Prim. lekt.)

presekao nerv koji pomera dijafragmu, čovek umro na isti način kao kad bi ga neko zadavio konopcem.

„Smatraš li da je u pravu Galen, ili Averoes koji sumnja u njega?“Isabel se dvoumila.„Ispitaćemo to“, predložila mu je.„Kako?“„Ovako.“Okrenula se da ga poljubi i u isto vreme začepila nos. Antonio je uradio isto

što i ona. Makar umro, izdržaće duže od nje... Nadmetanje je kratko trajalo jer su, gotovo ne primetivši, prešli na ispitivanje da li se grudi pomeraju nezavisno od pluća, ili se oba uvek pomeraju zajedno, odnosno, kako je tvrdio Averoes, da li grudi zaista pokreću pluća. Poneseni eksperimentom, oboje su skinuli odeću. Onda je učitelj učenicu uzeo u naručje i predložio joj da je uvede u druge veštine, koje je takođe objasnio muslimanski doktor: funkcije organa spontanih pokreta, polnih organa i čula. Na kraju časa, učenica je svojim znanjem nadmašila učitelja, u šta ju je kroz smeh uveravao Antonio.

„Ubrzo ćeš znati više od mene“, priznao je Pimentel milujući Isabelino lice.„Mogli bismo zajedno da dobijemo licencijat“, predložila je.Vitezov zarazni smeh ispunio je prostoriju. Žena je ljutito ustala iz postelje

kako bi se obukla. Antonio ju je gledao sa izvesnom nostalgijom.„Bio bi to pravi spektakl, gospo moja: jedna dama i jedno kopile po

protokolu dolaze pred direktora škole koji nas, omađijan voljom samog đavola, prihvata za kandidate. Predlažu nam i temu ispita: na primer da je za jedan dan zajedno spremimo, baš ovde u mojoj sobi, kao sada. Potom, u Kapeli Svete Barbare, u katedrali, pred grobom biskupa Lusera, probdeli bismo jednu noć, ako budemo mogli, i onda izašli na ispit pred visokouvaženim doktorima i učiteljima, spremnim da nas salete glupim pitanjima ako dovoljno platimo za njihov glas, ili da isprobaju verbalne mačeve ako ih primoramo da ostanu pošteni. Prvo ti izlažeš lekciju, ali niko je ne sluša jer su svi uznemireni znanjem jedne žene. Kasnije, praveći izuzetak u normi, meni ustupaju reč kako bi dve muve ubili jednim udarcem. Svakome platimo po gozbu pa nas, punih stomaka, prekorevaju u navodnoj dijalektičkoj raspravi koja kulminira prigodnim glasanjem u kojem, umesto naših dobro zasluženih desetki, od većine prisutnih dobijemo obaveštenje da smo oboreni. Kako bi stavili tačku na taj dan, predaće nas pravdi: ti ćeš završiti u manastiru, a ja... verovatno na kraljevskim galijama vezan za veslačku klupu“, sablasno se našalio.

Vargasova je besno pripasala mač. Bili su joj poznati običaji i ograničenja koja su je udaljavala od sna koji su Salamanka i jedna laž pretvorili u obećanje stvarnosti. Mogla je da se zavarava, da veruje u svet slobode i pravde koji je pripadao viteškim pričama ili njenoj mašti, ali surova stvarnost jeste da ona, kao žena, nikada neće dobiti akademsku titulu, pogotovo ako bude studirala samo godinu dana. A Antonio će, zbog nezakonitog rođenja koje on ništa nije skrivio, biti doveka primoran da iz mase posmatra kako njegovi drugovi, jedan za

drugim, stiču ono što niko ne zaslužuje kao on. Na trenutak je htela svima da poviče da je ova laž istinitija od njihove stroge stvarnosti, da Bog ne razlikuje pol i kopilad kada sortira svoju decu i da ljudske zakone uvek mogu da promene drugi ljudi. Međutim, istina je da je niko ne bi saslušao. Možda je zbog toga odlučila da se osveti nekom kog je mogla da se dočepa – Laurentinu Fresnu. Njemu će naplatiti sve nedaće kojima će nju ili Antonija kazniti pravda ako se usude da oskrnave sveta akademska pravila. Pre nego što je pošla, proverila je da li oštrica mača lako klizi uz korice, zakopčala dugmad zubuna, uzela i bodež, koji je dobro pričvrstila na bok, i uvila se u ogrtač.

„Hej!“, zatražio je Pimentel njenu pažnju. „Ako tražiš kavgu, poći ću i ja s tobom.“

„Prošlo je pet. Samo hoću da mi neko od mojih drugova pozajmi beleške s popodnevnih časova pošto sam zbog tebe izostala“, slagala ga je, ne usuđujući se da ga pogleda u oči.

Antonio se nasmešio. Dve prevare za jedno popodne. Veza između njih postajala je ozbiljna. Zato je, umesto da se pobuni, pribegao sličnim veštinama.

„Nemoj se zadržavati. Čekaću te da se vratiš ne mrdajući iz kreveta.“

31

Uštrojeni Štrojač

Kada je glava Laurentina Fresna odbila da telu naredi da održi ravnotežu, potražio je oslonac na zidinama Crkve Svetog Egidija. Osećao se umorno, veoma umorno. Bilo mu je sve teže da diše, a srce je htelo da mu iskoči iz grudi. Kao da to nije bilo dovoljno loše, mučnina, povraćanje i dijareja postali su mu stalni saputnici otkako je osetio vatru u ustima. Činilo mu se da se groznica prvi put javila nakon što je spavao s Marijom la Vitorijanom, a onda nazdravio s majkom Gorgonijom, koju je olakšao za dobre pare u zamenu za krivotvorenu mapu. Od tada su prošle dve noći, a i dobar deo treće, a onda je odlučio da napusti Osam blaženstava.

U svom tihom bekstvu, za sobom je ostavio druga iz avantura i nedaća, onog istog koji mu je čuvao leđa tokom svih opasnih misija i koji mu je pomogao da se reši i bibliotekara. Kada su se oprostili u krčmi, i on je izgledao veoma loše... Očiju izbuljenih poput kuvanih jaja, sa šakama na trbuhu, samo što se ne uguši od sopstvene stomačine, bio je zreo da mu neko pozove sveštenika. Štrojač se zloćudno osmehnuo zbog njega. Ako preživi, vratiće se njihovim pohodima jer je položio novi test; ako otegne papke, nazdraviće za njega u Gostionici Estudio sa ostalom braćom iz Kamposa. Čak će u njegovu čast postaviti i sveću pored katedre lobanje, kao iskreno odavanje pošte.

Ni on sam nije mogao da razume zašto je odlučio da tako naglo napusti udobnost Osam blaženstava, pogotovo ako uzme u obzir svoje trenutno mučno stanje. Iako nije bio prvi put da ga piće toliko savlada, nikada do tada ga nije morio neugodni miris belog luka u ustima, kojeg danima nije mogao da se oslobodi. Gorgonija, njegova sestra u bratstvu nitkova, ponudila se da ga s pažnjom neguje, ali Štrojač je to odbio jer je veoma dobro znao za posledice milosrđa takve zmije. Za uslugu bi mu posle izvukla sve do poslednje kapi krvi, a verovatno bi mu olakšala i vreću. Ako bi mu samo malo popustila pažnja, veoma lako bi mogla da povrati sav novac koji mu je dala za mapu.

Van sebe od straha da ne izgubi svoju sad podebelu kesu, budući da trenutno, tako malaksao, nije mogao da se bori kao muškarac, gonjen i neprijatnim mirisom belog luka, za koji nikako nije mogao da se seti kad ga se najeo, pobegao je s trga sakrivši svoja obeležja. Zvona Viših škola obaveštavala su o završetku dnevnih časova, odnosno da je pet po podne. Odlučio je da se oprezno, kako ne bi bio viđen u tom nemoćnom stanju, odvuče uličicama do katedrale, a odande ulicom Gibraltar do Rečne kapije, gde bi već bio blizu Gostionice Estudio. Tek što je prošao kapiju, izoštrila su mu se čula: neko ga već duže vreme prati, iako se do tada uspešno skrivao, što nije bilo teško s obzirom na Laurentinovu iscrpljenost. Zato je potražio zaklon među zidinama

Crkve Svetog Egidija, nadomak gostionice. Počeo je da povraća krv baš kad su se koraci te senke oprezno zaustavili.

„Pokaži se, pseto kukavičko!“, zaječao je čim se oslobodio krvavog tereta.Iz senki se promolila silueta nekog viteza prikrivenog lica. Štrojač se ispravio

koliko je mogao i isukao mač i bodež, spreman da se suprotstavi jedinom opipljivom strahu tog dana.

„Hajde, govori! Šta hoćeš!“Čovek se nasmejao. Sudeći po glasu, bio je veoma mlad. Možda je to bio

neko od novajlija kojima je oduzeo više imetka nego što je njemu bilo prihvatljivo. Fresno je svoje posete učionicama pretvarao u pravi spektakl od pozdrava onih koji samo što su došli: salva podsmeha, kiša zelembaća, serije udaraca knjigama, obavezne mesečne pretplate za ručak, a uspeo je čak da presudi i mnogim škrinjama. Nema sumnje, trupe njegovih neprijatelja bile su mnogo brojnije od trupa njegovih prijatelja, ako izuzme braću iz udruženja. Međutim, neznanac, koji mu je prilazio sporim korakom ne otkrivajući lice, nije pripadao bratstvu. Laurentinov istančani sluh nije propustio zvuk oštrice mača koji napušta korice.

„Hoću tvoj život“, prošaputala je smrt, sve bliža i bliža.Urlajući, Štrojač se ustremio na protivnika. U prvom naletu, mačevi su se

ukrstili; u drugom je uspeo da otkrije neprijateljevo lice; u trećem naletu, koji je proistekao iz divljačke srdžbe, Fresno je sve kosti iščašio o crkveni zid, potpuno promašivši protivnika. S prozora obližnje kuće, neki čovek ih je počastio svakojakim psovkama i pretnjama da će obavestiti gradske vlasti ako nastave da remete mir njegovog doma. Ostale komšije zamandalile su vrata, odavno navikle na sve moguće vrste obračuna u blizini Gostionice Estudio, sedišta najpoznatije univerzitetske bande nitkova. I inače, u Salamanki nije bilo ništa neobično da se studentske svađe rešavaju mačem. Ipak, kao nemi svedoci, radoznalo su virili kroz prozore, svi sa željom da im se sreća u tom dvoboju osmehne. Većina je mrzela Fresna, svima dobro znanu hulju, pa su mnoge njegove žrtve prosto uživale u lekciji koju je dobijao pred njihovim očima.

Laurentino je ustao sa tla, najpre četvoronoške, a potom teturajući se na sve slabijim nogama.

„Pedro Bravo, brani se ako si muško!“Njegov neprijatelj se ponovo nasmejao, kao da su te reči vrlo duhovita

pošalica. Vešto ga je, korak po korak, saterao u ćošak. Našli su se u tami neke puste uličice, na pola puta između pakla i čistilišta. Štrojač se zateturao i ponovo pao na tlo. Kada je ostao nepomičan, s vrhom sečiva svog neprijatelja na vratu, odbacio je mač, koji je pobednik udaljio vrhom čizme i zgazio mu na ruku u kojoj je i dalje držao bodež. Čvrsto prikovan za zemlju, Fresno je počeo da moli za milost, tražeći oprost od onog kome je pre samo nekoliko trenutaka hteo da prereže vrat bez trunke samilosti.

„Ne troši snagu, bedniče.“ Još malo je nalegla na mač, otežavajući disanje svom plenu.

Laurentino je znao hiljadu trikova i načina da se izvuče iz ove neugodne situacije, ali malaksao, bez trunke snage, jedva da je mogao donekle da sredi misli. Ako se taj mršavko usudio da ga izazove, sigurno je već imao nekoliko dvoboja iza sebe. Odlučio je da je najbolje da u takvom stanju pokuša da pregovara.

„Šta sam to učinio vašoj milosti, gospodine bačiljeru?“, krkljao je.Ne popuštajući pritisak, Isabel prebaci vrh mača na njegove grudi kako bi

mogao da govori.„Moram da znam.“„Pa onda pitajte“, dočekao je spremno Laurentino naznaku razgovora.„Ko ti je naredio da ubiješ Antonija Pimentela?“Fresno je prebledeo. Dakle, o tome se radi...„Ako bih vam odgovorio, odmah biste završili sa mnom, i to najokrutnijim

ubodom mačem.“„Umem i ja da improvizujem nove i ne tako milosrdne načine...“, prošaputala

je preteće.„Učini to onda“, izazivao je siguran da mu nedostaje petlja.Štrojač je u prste poznavao prave kavgadžije, a Pedro Bravo nije bio ni

izbliza hladnokrvan kao oni. Ne bi preklao neprijatelja na tlu.„Onda mi reci zašto je Fadrike Enrikez ukrao škrinju od rektora.“„To pitajte njega.“Iznervirana zbog tog ismevanja, prebacila je mač na Fresnovo međunožje,

koji je vrisnuo iz sve snage kada mu je hladan čelik dodirnuo testise, iako ih nije ni ogrebala. Isabel je kolenom nalegla na žrtvine grudi, postaravši se da ne mrda. Prešla je oštricom bodeža preko Laurentinovog vrata i iz kože je poteklo nekoliko kapljica krvi. Ovoga puta, Štrojač je jasno shvatio da će ga zaista ubiti.

„Posećivao je jednog dominikanca koji mu je nabacio da bi admiral Kastilje bio zahvalan na takvom poklonu“, priznao je poraženi. „Čak mu je ponudio da mu služi kao posrednik kako niko drugi ne bi saznao za to što se desilo i tako zavara rektora Maldonada.“

„Šta će nekome na njegovom položaju škrinja s mapama i kartama?“„Možda je želeo da se domogne privilegija majstora Kolumba u Indijama,

pozivajući se na svoje prijateljstvo s kraljem don Fernandom.“„A ti si postao pohlepan. Zbog čega služiti običnom studentu kada si mogao

da izvučeš ratni plen iz škrinje, ceo ili jedan deo.“Štrojač se osmehnuo.„Ne znam na šta mislite“, izazivao ju je.„Admiral Kastilje, rektor i taj prokleti dominikanac posrednik. Tri

mušterije.“„Dečko, ništa ti ne znaš... Prevideo si kandidate na mnogo višoj nozi“,

podsmevao se.„Onda mi reci ko su.“

Laurentino je odmahnuo glavom. Isabel je želela da mu odere taj samozadovoljni osmeh s lica. Jače mu je pritisnula mač na vrat i Fresno je zavapio za vazduhom.

„Molim vas... da li biste mogli... da smanjite... pritisak... na moju šiju?“Isabel je malo odmakla oštricu. Laurentino se snažno zakašljao, mnogo više

nego što je očekivala, i povratio krv. Snažan miris belog luka raširio se unaokolo.

„Zaboga!“, uzviknula je s odvratnošću udaljivši lice. Ne mogavši da se suzdrži, njen neprijatelj je povratio po sebi.

„Gorim iznutra. Vaša milost studira medicinu, možda znate koje zlo me je spopalo. Pomozite mi, molim vas“, preklinjao ju je za milost plačući.

Devojka je udaljila mač kako taj prokletnik ne bi mogao da iskoristi njenu dobru volju da je napadne, ali je zadržala bodež u desnoj ruci dok mu je slušala srce, spremna da ga ubode ako bude bilo potrebe. Srce mu je čudno preskakalo: na trenutke je galopiralo, a na trenutke se vuklo kao puž. Isabel mu je zatražila da joj ispriča o svojim poslednjim podvizima, šta je jeo i pio i od kada je počeo da se oseća loše. Nakon nekog vremena, ustala mu je sa grudi, vratila mač u korice i prekrstila ruke.

„Šta to radite? Pomozite mi!“, povikao je zbunjeni Fresno.„Zbog čega? Neko je obavio posao umesto mene. I to majstorski.“„Šta hoćete da kažete?“„Otrovali su te arsenikom. Mislim da nećeš izdržati duže od ponoći. Pripremi

svoju dušu za pakao.“„Čekajte, nemoguće, mora da postoji neki protivotrov!“„Postoji.“„Nađite ga, platiću vam u zlatu koliko ste teški, reći ću vam sve što želite.“Isabel je znala da neće još dugo izdržati. Mrzela je da laže, ali s takvim

kriminalcem nije postojao drugi način da izvuče informaciju koja joj je bila potrebna. Bog će joj oprostiti za ono što čini.

„Pre toga odgovori na moja pitanja kao dokaz dobre volje, ili ću te ostaviti ovde da krepaš.“

Fresno je mlatio glavom gore-dole kao da je posednut. Vatra iz usta i vrata počela je da mu se širi grudima.

„Majka Gorgonija me je unajmila nakon sahrane bratanca onog admirala Kastilje. Zato sam pokušao da ga ubijem. Za nju je to bila neka lična stvar.“

„Zašto ti je to naredila jedna prostitutka?“Fresno joj je pokazao desni dlan. Uprkos tami, na tako kratkom rastojanju je

jasno videla da pokazuje tri tačke.„Ovo je znak La Gardunje, Bratstva lasica. Imamo obavezu da jedni drugima

pružamo pomoć i podršku. Pošto je Gorgonija to zatražila od mene, nisam mogao da se oglušim o njenu molbu.“

„La Gardunja? Nikada nisam čuo za to društvo“, promrmlja Isabel zbunjena.Štrojač se slabašno nasmejao.

„Da si znao za njegovo postojanje, jedan od nas dvojice se ne bi živ našao ovde. Zato smo opstali do danas i čak i kraljevi zaziru da nam se zamere. Čak i Sveti Fernando, koji je osvojio Sevilju, nije uspeo da nas pokori. Mnogi su na stubu srama platili svoje ćutanje kako bi zaštitili bratstvo. Ne mogu ništa više da vam ispričam, osim da slušam onoga koga moram, a Gorgonija je ta koja svima naređuje iz senke anonimnosti“, drhtao je Laurentino, plašeći se ušiju okolnih zidova.

„Zašto? Ne shvatam... Oni su prijatelji.“Fresnov smeh se pretvorio u kašalj. Ponovo je povratio.„Njena volja ili naređenje nekog ko je iznad nje, zašto je to sad važno?

Umirem!“ Očajno se uhvatio za prednji deo njenog zubuna. „Smesta ispunite vaš deo dogovora!“

Telo je počelo da mu podrhtava, prvo blago, a potom snažno. Isabel je znala da to znači da će svakog časa umreti. Žena se prezrivo uspravila, udaljivši se nekoliko koraka.

„Žao mi je, za tebe više ne postoji lek. Pomoliću se za tebe, to je sve što mogu da učinim.“

Laurentino povika iz sveg glasa, prizivajući demone i vukući se ka njoj, a ona se povlačila korak po korak, sve dok se nije vratila u glavnu ulicu. Samrtnikovo urlanje privuklo je pažnju patroli žandarma koja je motrila na grad. U daljini, ali ne mnogo velikoj, čula je povike predstavnika korehidora Salamanke: „Stoj, u ime kralja!“

„Ovde, ovde! Milost, milost!“, urlao je Fresno kada ih je čuo. „Bio je to Pedro Bravo! Pedro Bravo me je ubio!“

Dok je trčala, Isabel se hiljadu puta prekorela što toj hulji nije prerezala vrat. Žandarmska koplja su joj se sve više približavala, ali ih je malo zavarala jurnuvši kroz različite bogaze, izvlačeći se pred Kapiju San Pabla. Međutim, i dalje su joj bili za petama. Strah joj je u misli doneo sliku Luise. Mogla bi da utekne u njenu kuću ako bi uspela malo da ih zbuni, tako da je skrenula u ulicu koja je od San Pabla vodila do Crkve San Martina. Odlučila je da iskoristi prečicu s leve strane, kroz uličicu Palombino. Tamo su je, niotkuda, neke ruke zgrabile u letu i uvukle u sokak. Isabel se ritala, pokušavajući da se oslobodi čoveka koji joj je postavio zasedu i desnom rukom snažno zapušio usta. Pored uha je čula poznati glas:

„Ćuti. Blizu su. Ne pravi buku“, naredi joj Antonio.Okrenula se da ga pogleda. Pimentel se nasmešio, jednim pokretom

pokazujući ka ulici. Žurni koraci žandarma skoro su došli do njih.„Ni makac“, promrmljao je vitez pritisnuvši je još više uz sebe.Kroz mali prostor kojim su raspolagali, posmatrali su dva žandarma u trku, s

kopljima i svetiljkama u rukama, poput duša koje odnosi đavo. Kada su se uverili da su daleko, Antonio ju je pustio da se pribere, a onda je snažno zagrlio. Strah ju je potpuno obuzeo. Tresla se.

„Smiri se, nisi ti kriva.“ Poljubio ju je u obraze. „Ta svinja od Fresna je dobila ono što je zaslužila.“

Isabel je iznenađeno zatreptala. Kako je moguće da Pimentel zna šta se desilo? Antonio je pogodio njene misli.

„Mislila si da ću te pustiti da sama izađeš napolje?“, nasmešio se.„Pratio si me?“Vitez se složio jednim pokretom.„Čuo si naš razgovor?“„Da.“„I pustio si da ga ostavim da umre?“„Čim je otkrio Gorgonijino ime i ulogu koju je igrao u La Gardunji, više nije

bilo potrebe da se mešam?“Isabel se udaljila nekoliko koraka.„Ti si već znao za postojanje tog čudnog bratstva! Kako je to moguće?“Antonio je snažno uzdahnuo. Te uspomene, ranije tako drage, stvarale su kod

njega stid otkako je upoznao tu ženu.„Recimo da me je život pre tvog dolaska vukao raznim mračnim sokacima.“Žena se našla u iskušenju da ga išamara. Sve to vreme bio je samo nemi

posmatrač! Snažno je stegla pesnice i stisnula zube.„Učini to ako ćeš se tako osećati bolje“, izazivao ju je.Ne dvoumeći se, Isabel ga je udarala po licu dok se nije umorila. Pimentel je

to stoički podneo. Ona se smirila i poraženo mu pala na grudi. Ponovo ju je zagrlio.

„Hajdemo, odvešću te kod Luise.“Grčevito ga je uhvatila.„Želim da ostanem s tobom, molim te!“Antonio ju je pomilovao po licu. Tuga mu se promolila u očima.„Ne možeš. Štrojač je razglasio tvoje ime na sve strane i Pedra Brava sada

traži svaki korehidorov žandarm. A šta misliš, gde će prvo da ga traže? Moramo da te sakrijemo kod Luise.“

„Luisa mi je rođaka. Luisa je rođaka i Pedra Brava. Verovatno će i tamo otići.“

„Pre toga ću već direktoru škole sve objasniti. Još ove noći ću mu odneti prokletu škrinju s celokupnim njenim sadržajem.“

„A ti?“„Draga moja prijateljice, ja nisam u opasnosti.“„Ali majka Gorgonija je naručila tvoju smrt. Upravlja tim vucibatinama i...“Antonio joj je prstima zapečatio usne.„Pobrinuću se već za te dame. A sad idemo, gubimo previše vremena. Ostalo

nam je dosta do kuće Medranovih. Sada mi je prioritet da te ostavim na sigurnom.“

Preostali put prešli su ćutke. Isabel se nije odvajala od njega sve dok Pimentel nije zvekirom snažno pokucao na drvena vrata.

„Ne misli na ono što se dogodilo. Štrojač je zaslužio hiljadu smrti i nemaš razloga da prebacuješ sebi što mu nisi pomogla. Ni za šta nisi kriva, devojčice moja. Sada se odmori, danas ti je to potrebno više nego ikad“, poljubio ju je u čelo oprostivši se.

Sigurna na ulaznim vratima, žena ga je gledala kako odlazi, a loš predosećaj joj je stegao srce. Nešto u njoj ju je glasno upozoravalo da ga više nikada neće videti. Sat kasnije, žandarmi su Luisu i nju priveli pravdi i predali inkvizitoru Ruizu del Montu...

32

De profundis clamo ad te1

Pod svetlošću sveća sa oltara, direktor škole recitovao je poslednje dnevne molitve ne skidajući pogled s retabla najveće kapele u katedrali, milujući svaku od pedeset i tri pozlaćene bronzane table s umetnutim poludragim kamenjem. Zaista im se divio: precizni rad italijanskih majstora, retabl je prikazivao sve bitnije trenutke iz života Spasitelja i Device, pokroviteljke hrama. Pedeset i tri scene omogućavale su svakom hrišćaninu da prepozna suštinu svoje vere samo krstareći pogledom po njima.

Taj dan, posebno dug i iscrpljujući, sprečio ga je da ispuni svoje verske obaveze, zbog čega je kleknuo na prezbiterijum da se nasamo pomoli Bogu, samo u društvu nekoliko biskupskih, arhiđakonskih i plemićkih grobnica. Molio se onom istom Bogu koga je nekad davno oslovljavao drugačijim imenima, kada je on lično vodio molitve jevrejske zajednice u Lisabonu, i u sinagogi u Salamanki, pre izgnanstva 1492. godine. Tihim glasom, detaljno je ispovedio grehe. Na kraju je, klečeći na podu, raširio ruke i zatražio oproštaj od Svevišnjeg za svaki pojedinačno, istim jednostavnim rečima kojima ga je, jednog veoma davnog dana, naučila njegova majka:

„Gospode moj, tebe ću preklinjati i moliti za milost, jer verujem u tvoju blagost prema mojim gresima. Iskušaj me, oslušni moje srce. Na mojim usnama ne postoji prevara, niti u mojoj duši zloba, a moji koraci neće oklevati da ti pođu u susret.“

Iz tame njegove prošlosti, vratile su se i druge molitve iz sećanja, pa se našao pored svoje majke, isprepletanih ruku, dok ga je s ljubavlju ljubila pre nego što bi ga obukla. Kao i onda, usta su mu se razdvojila i iz njih je potekla Šema, molitva jevrejskog naroda, ona za koju se zakleo da će je izgovoriti na dan svoje smrti, a kojom su ga od malih nogu uspavljivali: Šĕma’ Yisĕrā’el Ădōnāy Ĕlōhênû Ădōnāy ehād. „Čuj Izraele, Gospod je naš Bog, Gospod je jedan.“

Direktor škole snažno je dodirnuo čelom pod, toliko da se povredio. Suze su razlile lice njegove majke, ponovo ga pretvorivši u more večne noći. Pokušao je da ga zadrži, grebući po hladnom kamenju hrama Svete Marije, ali osmeh je nestao s njenih lepih crta lica, proždran senkama tereta njegove krivice, njegove izdaje sećanja na nju i sećanja na svoje roditelje.

Zbog jednog obećanja kralja don Fernanda od Aragona, vratio se iz Portugalije gde je imao slavu, moć i bogatstvo u okrilju luzitanskog monarha. Zbog samo jednog njegovog obećanja, odbacio je svoju prošlost Jude Abravanela, svoju lozu, veru i sve ono što ga je nekada činilo velikim u očima 1 Deo prvog stiha Psalma 130: De profundis clamo ad te, Domine! Prev. Đure Daničića: Iz dubine vičem k Tebi, Gospode! (Prim. lekt.)

njegovog naroda kada je odbio da ostane u ovim neprijateljskim zemljama 1492. godine. Zbog jednog obećanja 1504. godine, vratio se u Salamanku kao Hose del Palasio, dobivši katedru pod pokroviteljstvom don Fernanda koji ga je pretvorio u špijuna, u njegovog čoveka od poverenja na univerzitetu. Zbog jednog obećanja, odrekao se svoje vere u zamenu za jedinu želju koja mu je u životu ostala, za ono što je jednog davnog julskog dana napustio krećući u izgnanstvo u Portugaliju.

Srca zarobljenog u zatvoru kajanja, Hose del Palasio dozvolio je rabinu Judi Abravanelu da plače za svim što je izgubio, bez druge utehe do nade da samo jedini Bog, taj isti Bog njihove dve različite vere, razume razloge njegovog otpadništva od jedne. Zamolio ga je i da mu dozvoli da, ako njegova duša ponovo nađe milost u njegovim očima, ispravi sve svoje greške kako bi povratio dostojanstvo koje je, pod okriljem nade, pre pet godina ponudio na prodaju kralju.

Ali sve što je dobio kao odgovor od Preuzvišenog bio je netaktični upad Antonija Pimentela, znojavog i zadihanog, jer je, sudeći po studentovom zamoru, nosio je neki teški predmet skriven ispod odežde.

„Direktore“, zahtevao je njegovu pažnju pošto je teret ostavio na podu, u podnožju prezbiterijuma.

Juda je nestao s lica Hosea del Palasija koji se, nakon što je obrisao suze, okrenuo ka svom miljeniku. Svetlost sveća dopustila mu je da na njegovom licu nazre neku čudnu mešavinu straha i nezaštićenosti, koje do tad nikada nije video. Čovek poput Pimentela ne zna za druge strahove osim za lične utvare koje bi u tom dobu njegovog života trebalo uveliko da budu ukroćene, niti za drugu nezaštićenost osim za napuštenost od porodice, na šta bi trebalo da se već odavno navikao budući da je usamljen od najranijeg detinjstva. Nakon što se prekrstio i pognuo glavu pred oltarom, sišao je niz stepenice, koje su prezbiterijum razdvajale od broda, i blagoslovio Antonija kad mu je prišao.

„Šta je bilo? Kakva je to nevolja koja te izvukla iz kuće u ovo doba i naterala te da me potražiš ovde?“

„Luisa de Medrano i Pedro Bravo su uhapšeni.“Direktor škole nije mogao da spreči grimasu.„Ko je izdao to naređenje?“„Korehidor Salamanke.“„To prokleto smetalo!“ Pesnicama se udario po bokovima. „Za šta su

optuženi?“Antonio je ustuknuo nekoliko koraka. Del Palasija nikada nije video toliko

besnog. Ako mu ispriča sve što se dogodilo, ne skrivajući ništa, bar mu se tako činilo, na mestu bi ga ubio jer je bio nesmotren i nemaran, tako da se odlučio za jedino rešenje koje su mu ostavila nebesa: da ga u priču uvede pod svetom tajnom ispovesti. Pimentel je pao na kolena pred direktorom škole kako bi zatražio tu milost. Del Palasio je pristao, sedajući na stepenik prezbiterijuma.

„Govori, onda“, zapovedio mu je.

Vitez je s njim podelio sve što se dogodilo poslednjih dana, opisavši detaljno i nesrećnu epizodu Štrojačeve smrti i posledice iste, pogotovo za Isabel, koju je odao Fresno malo pre nego što je ispustio dušu. Kada je završio, direktor škole je ustao i udaljio se.

„Koliko sam samo pogrešio što sam ti verovao! Zbog tvojih glupih grešaka, Pedro Bravo i Luisa nalaze se u velikoj opasnosti, možda i smrtnoj. Ako ova nesrećna situacija dođe do Ruiza del Monta, a bojim se da hoće, on se neće zaustaviti sve dok Luisa ne bude izbačena s katedre, a bačiljer Bravo osuđen da visi na stubu srama. Dobro odrađeno, Antonio! Zahvaljujući tvojoj gluposti i samoglavosti da sam sve otkriješ do kraja, inkvizitor je dobio oruđe kojim može da zavlada dušom univerziteta i zauvek ga uništi. Izneverio si me, mnogo si me izneverio!“

Pimentel je ćutao pognute glave.„A Kolumbova škrinja?“„Izvolite.“Del Palasio je brzo prešao pogledom po njenoj sadržini.„Da li nešto nedostaje?“„Ne verujem. Mapu koju je Fadrike naredio da se prepiše već imate, a to je

sve što smo unutra našli.“„Onda je neko pre tebe otvarao škrinju i uzeo drugu kartu – postojala je i

jedna koja je nekada pripadala infantu Pedru od Portugalije. Samo onaj ko u rukama drži obe ima i ključ za osvajanje Indija“, promrmljao je za sebe, dok je u Pimentelovom umu jedno pitanje sve više dobijalo na snazi.

„Šta si uradio s mapom, Štrojaču?“, pitao je svoju utvaru baš pre nego što je novo pitanje direktora škole narušilo mir crkve.

„Veruješ li tom tvom drugu, bačiljeru Pedru Bravu?“„Da.“„Nisi nimalo oklevao da to kažeš.“„Ne čini mi se potrebnim.“„Ali jedva da ga poznaješ“, navaljivao je tvrdoglavo Del Palasio. „Kako

možeš biti tako siguran?“„Zato što sam mu predao svoj život“, promrmljao je.Pimentelov pogled nije lagao. Direktor škole se iznenadio brzim Antoniovim

odgovorom. Bez sumnje, još uvek je imao nekog keca u rukavu.„Zar ti toliko znači taj balavac?“Pimentel se dvoumio nekoliko trenutaka. Njegova savest govorila mu je da

direktoru, sviđalo mu se to ili ne, mora da otkrije pravi identitet Pedra Brava ili će njegovo ćutanje za oboje doneti izuzetno bolne posledice kada u zatvoru otkriju i svima razglase da se radi o ženi u čakširama i čizmama, rođaki Medranovih.

Savršeno dobro je znao da za takav zločin sledi izuzetno stroga kazna, kako za počinioca, tako i za one koji su mu u tome pomagali, što je obuhvatalo i Antonija i Luisu. Međutim, bio je spreman da ponudi svoju glavu na panju samo

da bi nju spasao. Njegov život bio je bezvredan pre nego što ju je upoznao, i ništa u životu neće vredeti bez nje. Pimentel je ustao s poda, umoran od beskonačne grdnje čoveka gluvog za njegove reči – postalo mu je očigledno da se direktor škole i sâm ponaša kao neko ko se grčevito bori za opstanak. Razočaran, okrenuo mu je leđa, spreman da ode praznih ruku, kada je Del Palasio zatražio njegovu pažnju, nakon što je kroz glasne kritike svario njegovu poslednju ispovest.

„Žena, hm... Ko je smislio tu ludu ideju?“Vitez se okrenuo da bi ga poslednji put pogledao. Prezrivo se nasmešio

onome ko je predstavljao njegovu poslednju nadu, jer već je odlučio da ponovo prigrli ruku anđela noći, njegovog starog druga, jedinog koji ga nikada nije izneverio.

„Da li je to uopšte bitno? Bez vaše pomoći, svi smo osuđeni na propast. Dozvolite mi da odem. Želim da podelim njihovu sudbinu. Ja ih neću ostaviti same kao vi.“

„Proklet da si!“, prokleo ga je direktor škole povisivši ton. „Zar ne shvataš da nam je ovaj slučaj izmakao iz ruku? Ne mogu da ti pomognem da ispravite grešku ako mi ne ispričaš celu istinu! Te dve žene ostaće u rukama Ruiza del Monta, a ja, a naročito ti, tu ništa nećemo moći osim da i sami izgubimo glavu.“

„Onda ću ja poturiti svoju i za vašu milost.“Del Palasio je odmahnuo glavom.„Tvrdoglavo kopile! Ostani gde si, da nisi ni korak napravio, ili ću ja lično da

te zaustavim!“„Pokušajte, hajde“, izazivao ga je Antonio, ponovo mu se suprotstavljajući.Direktor škole mu je prišao. Pomno posmatrajući vitezove oči, video je u

njima strah, usamljenost, nezaštićenost i patnju. Konačno je do kraja razumeo razloge koji su ga vezivali za rođaku Luise de Medrano. Nisu bili mnogo drugačiji od onih koji su njega lično spajali s tim studentom.

„Antonio, cenim te kao sina kog nikada nisam imao“, priznao je, „ali moraš shvatiti da ništa ne mogu, osim da posredujem kod doktora Maldonada, čekam na njegov sud i pomolim se za korehidorovu dobru volju.“

Pimentel je kleknuo pred njegovim stopalima, spojivši dlanove u nemoj molitvi.

„Poštujem vas kao oca kog mi je sudbina uskratila, zato vas ponovo preklinjem da mi pomognete da ih oslobodim.“

„Zašto tako srljaš u bitku koju ne možeš da dobiješ?“„Da li ste nekada voleli?“Iznenađen, direktor škole je progutao pljuvačku i promuklo odgovorio:„Jednom davno, svoje srce predao sam jednoj ženi.“„Onda me razumete, gospodine. Vaša milost je pravda univerziteta“,

navaljivao je Antonio. „Ona je učenica, iako pod muškim imenom, a Luisa je zamenica učitelja Nebrihe.“

„Privremena“, istakao je Del Palasio.

„U redu“, prihvatio je vitez. „Ali to vas ne oslobađa obaveze da delate. Niko, osim pape lično, ne može da promeni volju rektora Univerziteta u Salamanki ili direktora škole, na kome počiva norma i zakon. Čak se ni monarsi nikada nisu usudili da to učine.“

„Suprotstavljamo se miljeniku kardinala Sisnerosa. Fra Huan predstavlja vlast Svete Inkvizicije, a kao kraljevski revizor, ima ovlašćenja iznad rektorovih.“

„Onda sazovite univerzitetski savet! Neka se na njemu, s vašim milostima kao sudijama, izvede proces, pa makar morali da trpimo prisustvo i inkvizitora“, preklinjao ga je.

„Trebaće nam mnogo veća podrška od šake doktora i predavača da bismo uspeli da ga pobedimo. A i ne verujem im, podleći će poganom jeziku Ruiza del Monta.“

„Onda mi recite kome da se obratim da potražim tu pomoć! Makar morao da dovučem i samog Đavola za rogove, kunem vam se da ću je naći.“

Del Palasio se našao u iskušenju da Antoniju odgovori kako ništa neće moći da spase te dve sirote žene. Luisa će bolje proći: verovatno će samo biti udaljena s katedre i izbačena sa univerziteta, možda ni toliko, zbog ugleda koje Medranovi imaju u Salamanki. Što se druge devojke tiče... Čim se dozna za njenu žensku prirodu, lično on ili rektor Maldonado biće primorani da je predaju korehidorovom sudu, koji će taj neprijatni zadatak odmah proslediti Inkviziciji. Dobro je poznavao njihove metode, načine ispitivanja i zverske torture kojima su usmeravali grešne duše. Ruiz del Monte će je optužiti i za sva ubistva: fra Bartolomea, Fadrika, bibliotekara i Laurentina Fresna. Uz to oružje, njegova presuda odvešće je na stub srama, gde će biti pogubljena. Samo jedan čovek može da je spase Inkvizicije.

„Antonio, slušaj me pažljivo, moraš da odeš do kralja don Fernanda.“Pimentel je, iako se nalazio na kolenima, morao da se pridrži obema rukama

kako ne bi pao. Jeza mu je prošla telom. Kod kralja Aragona? Nije bilo dovoljno vremena ni da ode do Aragona i vrati se u Salamanku, što je odmah rekao direktoru škole.

„Don Fernando je trenutno u Tordesiljasu“, nasmešio se lukavo Del Palasio, „tek malo više od dvadeset milja odavde, gde je i njegova ćerka, naša kraljica donja Huana. Plemići žele da je obezvlaste i njena prava prenesu na njegovog prvenca, princa Karlosa, tako da ćeš ga tamo pronaći, i njega i njegove miljenike. Među ostalima, i svog oca, admirala Kastilje. Upotrebi njegovo ime kako bi mu prišao, ili ime porodice tvoje majke, grofova od Benaventa. Bilo jedno, ili drugo, to nisu loše karte za pokazivanje. A kad smo kod toga, one su, na našu nesreću, jedine kojima u ovom trenutku raspolažemo. Podeli sa Aragoncem sve ono što misliš da je neophodno da zna, osim devojčine prirode. Moramo, ako je ikako moguće, da održimo masku Pedra Brava. Što se tiče krađe škrinje majstora Kolumba, taktično iznesi taj slučaj. Zapamti da je pokojna kraljica Izabela rektoru Maldonadu poverila da je čuva. Nemoj ga izdati ili ćeš

osuditi univerzitet. A kad je reč o mojoj ulozi u svemu tome... učini ono što ti savest nalaže“, slegao je ramenima.

Kralj Aragona i regent Kastilje. Antonio je prebledeo kada se setio poslednjeg poklona koji mu je predao njegov deda: zapečaćeno pismo sa obeležjima samog don Fernanda. Propusnica koja je štitila njega i njegovu majku u slučaju velike nevolje.

„Trebaće mi nedelju dana da stignem u Tordesiljas i da se vratim. Možete li da mi jemčiti da ću imati barem to vreme.“

Direktor škole je nekoliko puta udahnuo kako bi se smirio. Ubeđivao se argumentima i protivargumentima da su Maldonado i on zajedno sposobni da razvuku suđenje. Čim svane, obojica će otići do korehidora kako bi se pozvali na univerzitetsko pravo koje važi za sve članove velike škole, i koje u rukama njih dvojice stavlja neprikosnoveno pravo da sude u svim slučajevima. Korehidor, kukavički pacov, neće se usuditi da se zameri moćnom kraljevskom revizoru, koji će do jutra već biti obavešten o hapšenju plena za kojim toliko žudi. Inkvizitor će zato sigurno uraditi sve što može da odloži proces, dok ne pripremi dobar završni napad. Pisaće kraljici donji Huani, njenom ocu don Fernandu, Sisnerosu, tražeći rešenje za dotičnu dilemu. U međuvremenu, Luisa i njena rođaka biće u univerzitetskom zatvoru, daleko od kandži tog gavrana. Nedelju dana? Da, moguće je ukrasti to vreme.

„Doktore Del Palasio“, prekinuo mu je misli Antonio, „možete li da mi garantujete tih nedelju dana.“

„Tvoji su. Kreni u zoru, a za svačije dobro, bilo bi bolje da se od don Fernanda vratiš s nekim odgovorom, ili ćeš zateći Ruiza del Monta kako glođe kosti svih nas.“

Pimentel je sa olakšanjem odahnuo. Zagrlio ga je pre nego što je pošao. Morao je da požuri. Sa svakim pokretom kazaljke na satu, Isabel se nalazila u sve većoj opasnosti da bude otkrivena. Potrčao je ka ulazu u hram centralnim brodom kada ga je direktor škole zamolio da stane.

„Nisi mi rekao kako se zove Luisina rođaka!“, povikao mu je.Antonio je naglo zastao. Srećno se nasmešio, ponovo pomilovavši njeno lice

u mislima.„Njeno ime je Isabel de Vargas, ćerka don Pedra, kastelana tvrđave Altobar“,

odgovorio je Pimentel pozdravivši ga iz daljine.Nije mogao da vidi da je doktor Del Palasio pao na kolena, drhteći od glave

do pete kad je čuo to prezime. Pokušao je da progovori, da vitezu postavi hiljadu i jedno pitanje, ali Antonio je već istrčao iz hrama, u kojem su ostali samo on i Bog, kao i kada je ušao. Juda Abravanel vratio se iz senke Del Palasija i počeo da se smeje i plače u isto vreme. Odgovor, na koji je čekao gotovo pet godina, upravo je došao s nebesa. S licem u šakama, potresen uspomenama, njegove misli vratile su se u jul 1492. godine.

33

Altobar, jul 1492. godina

Kada se Juda Abravanel popeo na brdo s kojeg se uzdizao zamak don Pedra de Vargasa i prošao kroz vrata od pune orahovine koja su štitila taj svet privilegija, osetio je prazninu u stomaku, sličnu onoj kao i kada je glasonoša s dvora došao u Jevrejski kvart u Salamanki da bi im pročitao proglas kraljice Izabele od Kastilje, u kojem je naredila da zauvek napuste njenu zemlju i odmah krenu s porodicama i slugama kako se nikada ne bi vratili, pod pretnjom smrću.

Za sobom je ostavio katedru na Univerzitetu u Salamanki, imanje, prijatelje, pa čak i mrtve pretke. Ne želeći da prihvate stvarnost, krenuli su tek u jutro kada je rok istekao. Njegova žena Rakel je grčevito stezala stare ključeve, kao da je u tom metalu želela da sačuva dušu umiruće uspomene koja, u stvari, nikada nije postojala, osim možda u njenim snovima. Bila je u agoniji, kao i žena u tom zamku na granici, koja je čekala da se za nju pobrine doktor Abravanel, izgnani Jevrejin.

Majordom gospodara pograničnih teritorija izašao je da ih dočeka s tolikom užurbanošću da se ozbiljnost situacije jasno očitavala iz zebnje na njegovom suvonjavom i izboranom licu. Bio je to star čovek, u crnoj odeždi i sumnjivih manira, koji nije krio nezadovoljnu grimasu dok im je pokazivao put ka štalama. Nije voleo Jevreje, a svoje neprijateljstvo nije krio kada se sreo s njima. Ali njegov gospodar mu je izdao nalog i svoj zadatak će besprekorno ispuniti, šta god on mislio o Jevrejima.

„Vaš gospodar, don Pedro de Vargas, veoma je hrabar kad nam je dozvolio da dođemo“, ironično je rekao Juda Abravanel sjahavši u jednom skoku. „Pretpostavljam da su i dovde već stigle vesti s dvora: kraljica Izabela je naredila da nas od danas nijedan hrišćanin ne sme ugostiti, sakriti ili braniti, pod pretnjom da izgubi sve svoje posede i privilegije. Mora da je u pitanju neki ozbiljan slučaj kad toliko rizikuje.“

„Priča se da ste najbolji lekar u Kastilji i Leonu, a dao Bog da to bude tačno. Porođaj moje gospodarice donje Beatriz krenuo je po zlu i strahujemo za njen život. Zato vas je don Pedro pozvao“, precizno je odgovorio sluga.

Jevrejin se nasmeši.„Već su me o tome obavestili ljudi koje ste jutros poslali da presretnu našu

povorku. Odgovoriću vam isto što sam rekao i njima – zovite hrišćanske vidare.“

„Ako želite novac, ništa vam neće biti uskraćeno. Moj gospodar je velikodušan, platiće bilo koju cenu, šta god zamislite.“

Abravanel je prihvatio udarac i pripremio se da uzvrati još većim.

„Onda će sigurno znati i da brzo pronađe drugu ženu i smeni nesposobnog majordoma. Vidite? Nismo vam potrebni“, okrutno se našalio, glumeći da se vraća odakle je došao.

„Stanite, mudrače“, progunđao je starac, progutavši svoj ponos starog hrišćanina. „Možete sve da nas mrzite, i razumeću to, ali ne i nju. Da je poznajete, i vi biste je voleli koliko i moj gospodar, i razumeli biste zašto se svim silama bori da je ne izgubi. Donja Beatriz je najplemenitija žena na svetu. Ne zaslužuje tu sudbinu. Već je izgubila troje dece. Neće podneti da vidi i smrt četvrtog...“

Dok je stiskao remen na sedlu svoje mazge, Juda Abravanel se borio sa željom da tom čoveku, koji sada traži njegovu pomoć, odgovori kako je pre dva dana umrlo sve što je on nekada voleo, i to na njegovim rukama. Niko se nije sažalio na njih kada je preklinjao za smeštaj za suprugu Rakel, za svežu vodu, za običan ležaj u štali gde bi mogao da joj pomogne. Čak ni vreća zlatnih novčića nije smekšala volju tvrdokornih vazala kraljice, koja je sebe nazivala pravednom katolikinjom. Rakel je iskrvarila, a on ništa nije mogao da učini za nju osim da joj zatvori oči, udahne njen poslednji dah i sahrani je po njihovim običajima na onom istom brdu gde je svoju ćerku rodila poput neke divlje životinje. Abravanel je besno uzeo malu škrinju u kojoj je držao lekarske instrumente i uneo se slugi u lice.

„Ne govorite mi o ljubavi, nazarene. Skrnavite i samo njeno ime vašim poganim usnama. Mislite da mi nemamo osećanja samo zato što smo Jevreji.“

„Onda dokažite vaše milosrđe i dođite“, ponovo ga je zamolio.„Ako pođem za vama, dovešću u opasnost svoj narod.“Juda je pokazao ka prvim od dvoja kola, u kojima su bile nagomilane sve

vredne stvari – šačica uspomena koje je uspeo da spase od uništenja. Od dvanaest slugu koji su nekada radili u njegovoj kući, samo tri muškarca i žena usudili su se da pođu s njim u izgnanstvo. Toliki je bio strah.

Starac je pognuo glavu. Previše je voleo donju Beatriz da bi dopustio da ga ponese srdžba koju su u njemu izazivale Jevrejinove reči.

„Neka vas ne uznemirava njihova sudbina. Niko osim don Pedra i ličnih dama moje gospodarice neće znati za vaše prisustvo. Prećutaćemo razlog vašeg dolaska, a tokom noći ćemo vas pod oružanom pratnjom sprovesti do granice.“

Ostavši bez izgovora, Abravanel je poželeo da podigne novi zid iza kojeg bi se sakrio.

„Tražim veoma visoku cenu da je izlečim.“Starčevo lice se zgužvalo od prezrive grimase. Da im nije toliko neophodan,

njegovoj gordosti bi dao sasvim drugačiju isplatu.„Recite.“Juda se približio majordomu. Bio je viši od njega za čitavu glavu, tako da je

morao da se nagne kako niko više, osim njih, ne bi saznao šta traži.„Želim da moja supruga počiva na svetom mestu. Želim da nad mestom gde

počivaju njeni ostaci sagradite grobnicu, kako niko ne bi oskrnavio njene

ostatke. Ja ću vam dati novac i uputstva kako da je napravite. Ako vaš gospodar to prihvati, postaraću se za njegovu ženu.“

„Ako se nalazi na njegovim teritorijama, niko se neće usuditi ni da mu priđe.“

„Da.“„Dajem vam njegovu reč.“„Onda je među nama sve dogovoreno, ako je vaš gospodar pravi vitez.“„A vi?“„Kažu da je moje prezime dovoljno da se pred njim svako pokloni.

Abravaneli su prinčevi Jevreja.“Starac se prvi put nasmešio uz razumevanje.„Ako spasete donju Beatriz i njeno dete, lično ću se postarati za izgradnju te

grobnice. Imate moju reč, iako potičem od običnih štitonoša, a mojim venama ne teče ni jedna jedina kap plemenite krvi, ni mavarske, ni hrišćanske, ni jevrejske.“

Lekar mu je pružio desnu ruku, a starac se više nije kolebao da se rukuje s njim, jer je bio siguran da će pomoći njegovoj gospodarici.

„Ako porođaj teče kao što ste mi rekli, trebaće mi pomoć jednog mog sluge.“„Izaberite ga i brzo pođite za mnom. Moram da vas sprovedem kroz

sporedne prostorije kako nas niko ne bi video“, pokazao mu je rukom, spreman da ih povede.

Abravanel je prišao zaprežnim kolima i skinuo tkanine kako bi još jednom pogledao svoju ćerku. Bilo je to sve što mu je ostalo od Rakel. Malena, krhka i nežna, ležala je usnula u naručju devojke koja ju je čuvala, one iste koja je jedina odbila da ostane u Salamanki kad je saznala za naredbu o izgnanstvu njenih gospodara. Krenula je s njima u izgnanstvo iako je hrišćanka. „Nemam druge porodice do vas“, rekla im je u suzama kada ih je preklinjala da je ne ostave tamo. Juda se složio. Bila je deo njih i nikada ih nije izneverila, a njeno iskustvo babice dobro će mu poslužiti u pomoći donji Beatriz.

Devojka ga je pogledala golubljim očima i šapatom, da ne bi probudila devojčicu, upitala:

„Pristao si, gospodaru?“„Da“, odgovorio je kratko. „Kažu da je porođaj veoma težak, moraš da pođeš

sa mnom.“Devojka je pokazala na malecku.„Ne mogu je ostaviti ovde.“„Dobro je umotaj. Ponećemo je s nama. Ako ne bude plakala, niko neće znati

da je tu.“Juda joj je pomogao da siđe s kola jer su joj ruke bile zauzete

novorođenčetom. Ušuškanu u tkanine, koje su poneli za porođaj, niko neće moći da je otkrije, tako da su mirno pošli za majordomom, vodeći računa da ne prave više buke nego što je potrebno, niti da menjaju tempo koraka, kako je ne bi uznemirili.

Don Pedrova naređenja, ili strah od Jevreja, očistila su odaje zamka od radoznalaca, tako da su sve prostorije i hodnici do kule, gde je ležala donja Beatriz, bile puste. Možda zbog te tišine, ili svog ličnog svežeg bola, Abravanel je jauke porodilje na mukama osetio kao sopstvene.

„Recite vašem gospodaru da će mi trebati mlaka voda“, promrmljao je starcu. „Ne želim da me uznemiravaju pa je zato ostavite pred vratima i pokucajte da je moja sluškinja uzme.“

„Biće tako“, potvrdio je majordom, oslobodivši mu prolaz ka sobi u kojoj je ležala gospodarica zamka.

Bila je to prostrana sala, sa svodom ukrštenih lukova, u čijem središtu je osmokraka zvezda govorila o čitavom simboličkom svetu skrivenom u tom jednostavnom kamenju. Tri velika prozora davala su dovoljno svetlosti pa nije bilo potrebe da se pale uljanice – ipak, šest svećnjaka je pucketalo, uprkos tome što je bilo tek nešto iza podneva. Sa zidova su visile raskošne tapiserije s religioznim scenama, koje on nije umeo da protumači, a u jednom od uglova, razdvojen zastorima, nalazio se nužnik, kao što je tad bilo uobičajeno u domovima provincijskih velikaša. Kako bi se neutralisao raspadajući i ustajali miris mokraće, dva kamina puna drveta širila su bolešljiv i neprijatan miris raznih smola, što su hrišćani, prostaci bez imalo prefinjenosti, smatrali pokazateljem dobrog ukusa i vrhuncem gostoprimstva.

U središtu prostorije, na velikom krevetu, ležala je buduća majka, koja se grčila obuzeta neizmernim bolovima dok su dve devojke pokušavale da je smire. Donja Beatriz se nije mogla nazvati mladom ženom. Izgledala je kao da je već prešla četrdesetu, što je verovatno bio rezultat velikih muka, ali njene očigledne poodmakle godine povećavale su rizičnost porođaja. Kestenjasta kosa natopljena znojem šibala ju je po izmučenom licu svaki put kad bi se trgnula savladana silovitim kontrakcijama.

„Hoćete da je ubijete? Otvorite prozore! Ovde vazduh zaudara i jedva se može disati“, razjareno je naredio Jevrejin.

Majordom je lupio dlanovima i dve služavke su brže-bolje prionule da ispune njegovu volju, a onda su nestale sa starcem. Talas vrućine zapahnuo je Abravanelovo lice kada su zapečatili prostoriju naglo zalupivši vrata.

„Ko ste vi?“, upitala je dama hladnim tonom kad joj je lekar prišao.„Zovem se Juda Abravanel. Vaš muž je zatražio moju pomoć. Možete mi

verovati.“Beatriz se naglo uspravila i stisnula lekaru ruku tako snažno da se Abravanel

uplašio za nju. Ženine oči su na trenutak vatreno prodrle u njegove, pravo u najdublji kutak duše.

„Jevrejine“, zaječala je s mukom prekidajući ga. „Ne smem da izgubim ovo dete, shvataš li? Moj muž i ja smo već troje sahranili.“

Juda je nelagodno zatreptao, a onda se oslobodio neprijatnog stiska. Pokušao je da je smiri.

„Gospođo, život i smrt dolaze od Boga. Strah vam sada neće pomoći, verujte mi.“

„Ne mogu da mu opet rodim mrtvo dete“, ponovila je izvijajući leđa, savladana novim grčem.

Devojka je malu ostavila na tabure kraj kolevke spremljene za novorođenče. Pokucali su na vrata pa je unela traženu vodu. Juda je pomilovao svoju ćerku, koja se malo promeškoljila i poklonila mu jedan osmeh. Tek onda mu se duša dovoljno smirila da se u potpunosti suoči s teškim porođajem sirote žene, pa je oprao ruke i počeo.

Iako se pored postelje nalazila stolica za porođaje, stanje u kojem se nalazila donja Beatriz nije preporučivalo da je pomeraju iz postelje, tako da joj je objasnio kako da gura na njegov znak. Uz pomoć služavke, koja je pokušavala da je smiri nežnim rečima, raširila je noge kako bi mogao lakše da radi. Bila je toliko raširena da porođaj ne bi uopšte trebalo da bude težak, pomislio je odmah... Sledeći sat će shvatiti koliko porođaj, u stvari, jeste bio težak. Uprkos daminim nadljudskim naporima, glava se nije pojavljivala, a to je bio loš znak. Pažljivo je zavukao prste u nju i napipao nožice i zadnjicu. Beba se nije micala. Abravanel je odlično znao šta to znači: mogućnost da se rodi živa više nije postojala. Pa ipak, bio je uporan. Ništa se nije dešavalo, tako da ju je oprezno povukao za noge. Uspeo je da je izvuče, ali telo je samo tromo palo na posteljinu.

„Devojčica je“, promrmljao je.„Je li živa?“, zavapila je žena pokušavajući da se uspravi.Donja Beatriz je grčevito uhvatila čaršave i stegla ih drhtavim rukama,

slomljena od plača. Mlada Jevrejinova sluškinja postarala se da čaršavom prekrije telašce kako žena ne bi još više patila. Lekar se pobrinuo za damu čije su se nade raspršile kao prah na vetru.

„Recite mi, hoću li moći ponovo da začnem?“, slabašno je upitala, brišući s lica suze koje su tekle u potocima.

„Ne.“„Onda moj muž verovatno neće smoći snage da mi oprosti.“„Ovo nije ni vaša, ni njegova krivica. Ko još razume puteve Gospodnje?“„Bog... Ako moj muž otkrije da više ne mogu da mu podarim decu, zauvek

će me zatvoriti u neki samostan ili će me, što je još gore, lično ubiti.“„Nijedan muškarac koji voli svoju ženu ne bi uradio tako nešto“, tešio ju je

Abravanel.„Sami ste rekli zašto, doktore. Pomozite mi.“Juda je uhvatio damine ledene šake. Bilo je vruće, a ona je drhtala od

hladnoće. Njen strah bio je stvaran, snažan i očajnički. Na trenutak je skrenuo pogled ka svojoj ćerki. Devojčica se upravo probudila i zaplakala od gladi.

„Ko je to?“, zapitala je.

„Moja ćerka“, bio je primoran da joj objasni Abravanel. „Rodila se pre dva dana. Njena majka, moja supruga, umrla je na porođaju i od tada nije jela. Moram što pre da nađem neku dojilju, ali...“

Prsti donje Beatriz ukopali su mu se u kožu, a osmeh joj je ozario lice kada se osvrnula ka devojčici. Bila je prelepa. Možda je, naposletku, Bog čuo njene molitve...

Nakon sedamnaest godina, u staroj katedrali Salamanke, Bog je čuo i molitve direktora škole Hosea del Palasija, iza koga se od ljudi i zakona skrivao Juda Abravanel, potomak kralja Davida, princ izgnanog naroda.

34

Kap vode

Jedna kap vode, led-ledena, pade joj je na čelo i Isabel podiže pogled ka svodu mračne ćelije u koju su je odvukli nakon što su žandarmi korehidora Salamanke nju i Luisu izvukli iz kuće Medranovih; i to bez ikakvog objašnjenja, primenom čiste sile vlasti, uz pretnje i udarcima kopljima.

Na sreću, ili nesreću, žandarmi koji su oskrnavili rezidenciju Luise de Medrano i dalje su je smatrali muškarcem, pa su se, shodno tome, prema njoj brutalno ponašali, kao što su se obično i ponašali prema uličnom šljamu. Tokom puta, te životinje su joj nekoliko puta mučki zarili laktove u rebra, zverskim udarcima pocepali donju usnu, a nije bilo prilike koju nisu iskoristili da je kazne ćuškom. Posebno su bili surovi kada je pokušala da se odupre hapšenju: silovito su je oborili na pod, a onda šutirali. Zgrčena, i dalje je imala hrabrosti da zahteva objašnjenja, ali u odgovor je samo dobila još veće nasilje – kažnjavali su njenu odvažnost sve dok više nije mogla da diše od neizmernog bola. Ipak, Isabel se i dalje hrabro držala i opirala se protestujući, gunđajući i proklinjući te divljake i njihove šefove. Odigrala je ulogu plemenitog viteza do savršenstva.

Kada su je ubacili u korehidorov zatvor, odmah za njom je ušla i Luisa, prema kojoj su bili sušta ljubaznost i prema kojoj ni u jednom trenutku nisu pokazali ništa drugo do čisto poštovanje. Vlažan i smrdljiv, prolaz koji je spajao pet ćelija poslužio joj je da se navikne na tamu koja ju je čekala u rukama Ruiza del Monta, čiji su joj brzi dolazak odmah najavili kada su ih uhapsili zbog optužbe za ubistvo Laurentina Fresna. Nju kao uzročnika smrti, a Luisu kao njenog jataka.

Isabel je napregla oči i uši kako bi uočila bilo kakvo upozorenje koje bi senke mogle da joj pruže. Ali pohlepna pomračina ljubomorno je čuvala svoje tajne i nije bila spremna da se preda bez borbe. Smrad fekalija bio je nepodnošljiv, kao i izgled dva zatvorenika, izgladnelih pacova na samrti, koji su samo nekim ritama vezanim kanapom prekrivali sramote. Bile su to bose životinje koje su tumarale u tesnim jazbinama, s koščatim prstima kojima su počele da pipaju njen zubun čim su je doveli pred ćeliju.

„Nazad!“, viknuo je jedan od žandarma, sklonivši je s puta kako bi raščistio prolaz tamničaru s ključevima, koji je otvorio dve ćelije.

Spremila se da uđe u jednu od njih kada je iza leđa čula slabašni Luisin glas, koji je više ličio na šapat nego na zahtev.

„Ovo je zlostavljanje. Zahtevam da vidim korehidora.“Pet službenika, koji su činili njihovu pratnju, međusobno su se nelagodno

zagledali, ali nisu odgovorili. Plemićko poreklo više ništa nije vredelo i neće ih poštedeti kloaka očaja – korehidor je bio vrlo jasan kad im je izdao naređenja:

prepušteni su volji inkvizitora Ruiza del Monta. Tu noć moraće da provedu zatočeni u zatvoru, kao obične vucibatine pokupljene s ulice. Već sledećeg jutra, za njih će se pobrinuti fra Huan, jer je njihov slučaj prešao u njegove ruke kad se pozvao na ingerencije Inkvizicije i položaj kraljevskog revizora.

Što se tiče gospodina korehidora, on nije imao hrabrosti da slatkorečivošću izaziva Svetu službu, a ni želju. S ludom kraljicom na prestolu, kardinalom Sisnerosom u Africi i monarhom od Aragona za kog samo Bog zna gde je, jedina vlast u Salamanki, koje su se raspojasani građani još pribojavali, bio je autoritet fratara koji su imali svetu dužnost da motre na protivnike vere i da li se građani pridržavaju hrišćanskih običaja. Zato je u sebi prelomio i rešio da božjim psima dozvoli da se slobodno razmašu na ulicama i trgovima Salamanke, koji su nekada potpadali pod pravdu kralja, a sada polako tonule u haos. Pošto mu se fra Ruiz del Monte zakleo svojom prečasnošću da je Pedro Bravo prekratio nekoliko života, od kojih je Štrojačev bio tek poslednji i najnebitniji, kao i da se često nalazio s kurvama i zločincima, a da je Luisa de Medrano njegov jatak, što se njega tiče, on tu nije imao šta da prigovori. Dominikanac se spremao da im oguli kožu na froncle, a čak ni rektor Maldonado, kad bi se umešao u ceo slučaj, ne bi mogao da umiri raspomamljenog fratra. Srećom, ako se rektor i umeša, to od sledećeg jutra više neće biti njegov problem jer će Ruiz del Monte tad već preuzeti zatvorenike.

„Zahtevam da vidim korehidora!“, ponovo je zatražila Luisa, povisivši malo glas.

„Gospođo, ovo nije javna kuća da po želji tražite muškarce koji će vas opslužiti!“, odbrusio je tamničar grohotom se nasmejavši.

Pod svetlošću uljanice, Isabel je osmotrila poražavajuću panoramu njegovih trošnih zuba. Iz usta službenika pravde širio se ubistveni miris, isti kao i onaj iz unutrašnjosti ćelija.

„Gde ni vaš bezobrazluk, gospodine džukelo, ne može po želji da optužuje plemenite dame za laki moral“, odbrusila mu je Vargasova, izazvavši zarazan smeh kod žandarma.

Međutim, iako zabavljeni, oni nisu ništa uradili da zaustave ključara. Isabelina glava je ponovo postala vreća za udaranje, sada te životinje, koji ju je potom zverski bacio u pomračinu ćelije, na vlažnu, trulu slamu koja je prekrivala pod od ledenih kamenih ploča, odmah ispod prozorčića koji je povezivao podzemlje s gradskim ulicama. Potrošene hrabrosti, Isabel se ispod tih rešetki pribila uza zid i sklupčala, ne mareći više za miris mokraće koji se širio iz sva četiri ugla. Čula je Luisino negodovanje dok su je zatvarali u drugu ćeliju. Srećom, mogla je da je čuje, što znači da se nalazila dovoljno blizu da mogu da razgovaraju.

„Teško me ovi zidovi pritiskaju“, zajecala je Luisa, i sama priljubljena uza zid. „Plašim se“, priznala je.

„Odmori se ako želiš, ja ću paziti na tebe. Ubrzo će sve biti gotovo, videćeš.“„Kako uopšte možeš da veruješ u to?“, promrmljala je njena rođaka.

„Čim direktor škole sazna za vest o našem hapšenju, izvući će nas iz ovog pakla, obećavam ti.“

Isabel je podigla čelo ka plafonu. Ta prokleta kap vode mučiće je čitave noći, ne dozvoljavajući joj da zaspi. Uzdahnula je opet ostajući sama sa svojim demonima. Htela to ili ne, točak sudbine primoravao ju je da se po drugi put suoči sa Ruizom del Montom. Jednom je već pobegla iz njegovih kandži i verovala je da će uspeti i ovaj put. Međutim, kako su prolazili sati, nada se lagano razlivala u maloj bari koju su kapi vode napravile u slami.

Napolju je tama noći i dalje numoljivo istrajavala. Zurila je u nju kroz uzak prozorčić s rešetkama, koji je donekle propuštao malo svežeg vazduha. Buka brzih, užurbanih koraka podsetila ju je na mučki put koji je prošla dok su je vodili ka ovom ozloglašenom boravištu. Bokovi su je boleli.

Strah ju je naveo da se priseti svoje majke. Zahvaljujući Luisi, održavale su izvesni kontakt, skriven od očiju njenog oca iza laži o rođačkim pismima iz Salamanke, koja je pisala njena mlada rođaka. Pedro de Vargas, koji uopšte nije bio privržen čitanju, nikada nije posumnjao u prepisku svoje žene s devojkom čija se celokupna svrha života sastojala u tome da drži neka dosadna predavanja na katedri koja po pravu pripada muškarcu. Bila su to čudna i prevrtljiva vremena, ali ne toliko da bi jedan stari vitez trošio vreme na zaludno čitanje. Zamislivši ga, Isabel se nasmešila, a srce joj se steglo od sete. Oboje su joj nedostajali. Jutarnja jahanja s ocem, njegove priče o Granadi; popodneva s majkom, koja je obično prepričavala uspomene s dvora. A sada je bila u smrdljivoj ćeliji, na drugom kraju sveta. Umesto da dospe do Indije preko Mračnog mora, koju su oboje sanjali za nju, barke njenog života zalutale su u tmini okeana nesigurnosti.

Isabel je ugušila želju da zaplače. Pokušala je da se pribere razmišljajući o Antoniju. Otkako su im se sudbine ukrstile, potpuno mu se predala. Tog dana su je zasuli mokraćom, a sada ju je opet ista tečnost okruživala. Tiho se nasmejala, srca utešenog tom dogodovštinom. „Moj prvi i jedini učitelj“, rekla je u sebi kada se prisetila njegovih šala, načina na koji ju je gledao iz dubine svog iskusnog pogleda punog znanja. „Gde si sad kada mi najviše trebaš?“, prebacila mu je zatvorivši oči. Osetila je neko milovanje, ili ga je možda umislila, kada se nežna jutarnja svetlost promolila kroz rešetke prozorčića. Srce joj se zadovoljilo i tim odgovorom, jer je znala da Antonio sigurno misli na nju gde god da se nalazi.

Sudeći po tišini, Luisa je i dalje spavala. Onda su ključevi tamničara zaigrali u Isabelinoj bravi. Vrata se otvoriše, propuštajući jednog vrlo nedostojnog slugu pravde i jednog žandarma.

„Bačiljeru Pedro Bravo, izađite!“, naredio mu je prvi.Očistivši leđa i zadnjicu od slame, natopljenu zaudarajućom vlagom, krenula

je ka njima. Žandarmi su je sproveli do jedne oskudno opremljene sale na gornjem spratu. Sto i tri stolice, od kojih je samo jedna bila zauzeta, činili su sav nameštaj u prostoriji. Na onoj popunjenoj, ruku oslonjenih o drveni sto, sedeo je

fra Huan Ruiz del Monte, koji se nije udostojio ni da joj uputi pogled. Žandarm joj je stavio lance na ruke – možda iz straha, a možda i da bi joj odmah pokazali koja je njena uloga u toj sablasnoj instituciji straha.

„Zatvorite vrata i sačekajte napolju! Ostavite nas nasamo!“, oštro je naredio.Žandarm i tamničar su se s poštovanjem poklonili, a onda otišli. Nijedan od

njih dvojice nije bio spreman da bilo šta protivreči naređenju tako moćnog gospodina. Ako želi da iskušava sreću sa zatvorenikom optuženim za ubistvo, neka tako i bude.

Kada su im se pogledi sreli, Isabel ga, čak i na svoje iznenanđenje, nije spustila, već ga je izazivački zadržala. Mrzela je tog čoveka više od bilo koga na svetu. Stegla je šake u pesnice, pomerajući lance. Ruiz del Monte je prezrivo nabrao nos, znajući da je trenutno svemoćan. Dovoljna je samo jedna reč da završi s njegovom gordošću, dve da ga osudi, a obična optužba za jeres bacila bi uobraženog Pedra Brava pravo u čeljust smrti. Nasmešio se pozivajući ga da priđe.

„Znate li zašto se nalazite ovde, bačiljeru?“, blago je upita.„Da li bi trebalo, fra Huane?“Inkvizitor je pročistio grlo. Momak je odlučio da se ne preda bez borbe. Pa

dobro. Ionako je voleo da se malo poigra s plenom pre nego što ga udavi.„Ne znate koji su vaši mnogobrojni zločini? Cela Salamanka zna da ste ubili

bačiljera Laurentina Fresna!“„Recite mi kada, kako, gde i zašto, pošto nemam predstavu o čemu govori

vaša prečasnost.“„Izboli ste ga!“„Na osnovu onoga što pričaju, umro je od otrova.“„A odakle vi znate kako je umro, gospodine?“Devojka je pocrvenela. Napravila je grešku. Ne sme ponovo da nasedne na

takve zamke.„To nije nikakva tajna“, slegla je ramenima, „čak su i žandarmi na putu do

zatvora pričali o tome. Tražite objašnjenje od njih, bolje će vas uputiti od mene.“„Imamo i pisma u kojima vas odaju vaši saučesnici. Osim za ubistvo

bačiljera Fresna, optuženi ste i za ubistvo viteza don Fadrika Enrikeza i fra Bartolomea, starog predavača astronomije. Priznajte sad svoja dela, posle će biti kasno, pa ćemo odmah moći da vam spasemo dušu.“

„Iznenađujete me, fra Huane. Postoji li možda neki zločin u Salamanki koji nisam izveo?“

„Nijedan nije veći od krađe kraljevih dokumenata.“„Sad sam i lopov?“„Da li vi to poričete da je kroz vaše ruke prošla škrinja majstora Kolumba,

koju je glupan od rektora Maldonada dopustio da mu ukradete?“„Pričajte o tome s doktorom Maldonadom, a ne sa mnom.“„Pouzdani svedok, jedna stara hrišćanka, zaklela mi se da ju je vaša milost

pretnjom naterala da je na silu otvori.“

„A da li je to vaša prečasnost u potpunosti predala svoju veru toj uglednoj hrišćanki?“

„Bestidniče! Usuđuješ se da se meni podsmevaš?“, gnevno je zaurlao i zamahao pesnicom.

Isabelino srce je divlje galopiralo bez jahača. Ako je jednom pobegla od tog bednika, uspeće ponovo, uveravala je sebe.

„Čini mi se da je vaša prečasnost bestidna, budući da ste naredili da jednu plemenitu damu, Luisu de Medrano, po noći izvuku iz njenog doma bez objašnjenja i povoda, iako je u Salamanki opštepoznata vrlina njene ličnosti, njeno znanje uvaženo, a podučavanje mudro i poštovano.“

„Umuknite! Da ni reč niste zucnuli o toj prokletnici! Ona je rana koja je zagadila dušu univerziteta!“, sasekao ju je lupivši o sto.

To ispoljavanje mržnje odalo je sav otrov inkvizitorovih osećanja i pravi uzrok njegovog neprijateljstva. „Dakle, radi se o Luisi“, pomislila je Isabel, pa je prišla nekoliko koraka dominikancu, savlađujući svoje strahove za protivnapad. Suočila se s njim na tako maloj razdaljini da su im se dahovi ukrstili nad stolom.

„Nemam ja šta da odgovaram vama. Pozivam se na pravdu suda direktora škole, fra Huane. Ako se usudite da se umešate, izaći ću pred rektora, pred kralja, pred papu u Rimu ako bude potrebno. Vašoj prečasnosti treba neko žrtveno jagnje da biste srušili zidove jedinog mesta u ovim kraljevstvima bezumlja gde još uvek diše sloboda. Neću vam pomoći u tome. Prvo treba da zalečite rane na vašoj gnojavoj duši, pa tek onda da zverate okolo tražeći tuđe rane!“

Ruiz del Monte ustao je sa svoje stolice da je ošamari, ali jedan snažan i strog glas zaustavio ga je u pola pokreta.

„Već ste sve čuli, vaša prečasnosti“, presekao mu je put direktor škole, u pratnji dva univerzitetska žandarma. „Univerzitetski sud će biti taj koji će se pozabaviti optužbama koje želite da iznesete protiv bačiljera Pedra Brava, ovde prisutnog studenta medicine, i Luise de Medrano. Ako se usudite da se umešate, upoznaću s ovom parnicom kralja don Fernanda i papu, a o vašim mutnim radnjama obavestiću i kardinala Sisnerosa, jer, osim ljudskih, počeli ste da kršite i neke božje zakone.“

„Ne možete osloboditi ubicu!“, povikao je dominikanac crven od besa.„Ako je tako, dokažite to u skladu s našim zakonima.“„Odredite vreme i mesto!“„Za nedelju dana, na sledećoj nastavničkoj sednici.“Ruiz del Monte je stao naspram Del Palasija.„Izbrojte dane koji vas dele od vaše sopstvene smrti, jer vam obećavam da ću

vam naplatiti ovu vašu uvredu, direktore, ili bi trebalo da vam se obratim vašim pravim imenom?“

35

Tordesiljas

Palata u kojoj se nalazio don Fernando od Aragona uzdizala se nad Duerom. Preteći, izdaleka je upozoravala drznike dovoljno smele da priđu, da se dva moćna gospodara, kraljica Kastilje i vladar Aragona, upravo bore sa svojim demonima, pod izgovorom da to čine za dobrobit naroda. Vazali su se krišom žalili kako lepa devojka umilnog lica i izgubljenog pogleda, donja Huana, radije kopni zajedno s lešom svog supruga Filipa nego što brine o kraljevstvu, kao što je nekada radila njena majka Izabela. Zatvorena u palati u Tordesiljasu, trošila je dane na uspomene, za koje se sudbina postarala da nikada ne budu previše ugodne, na čoveka s kojim je otkrila raj, ali koji ju je bacio pod noge ludilu, bez druge milosti do te što joj je ostavio ćerku posmrče Katalinu, rano udovištvo i besmisao života, uzaludnog bez njega.

Nakon što je kroz kraljevstva prodefilovala s pogrebnom povorkom i Filipove posmrtne ostatke sahranila u Samostanu Santa Klare u Tordesiljasu, Huana se zatvorila u ludilo, a neki su pak govorili da je vrlo prisebno pobegla od ambicija velikaša koji su je okruživali. A naročito od Sisnerosovih, koji je u tim nečasnim političkim sukobima uvećavao svoja dobra pod štitom svog ustaljenog položaja kao posvećenog crkvenog lica. Ipak, iznad svih njih postojala je još jedna osoba od koje je Huana jednako strahovala, ali koju je i poštovala i volela: Fernando od Aragona, njen otac, graditelj temelja kraljevstava kojima bi ona srećno vladala da joj Filip nije ubio volju za životom.

Pre dvanaest dana, gospodar Aragona došao je u Tordesiljas spreman da Huani oduzme i simboličnu vlast i da zavede dugo priželjkivanu vladavinu hladnokrvnog šahiste, odlučivši čvrsto da neće pokleknuti pred emocijama, pa makar mu pritom i srce prepuklo.

Fernando je bio iskreno zabrinut za stanje svoje ćerke, svoje naslednice; toliko da je čak pristao i na brak sa Žermen de Foa samo da bi spasao ostatke jednog projekta, koji je sad mogao da preživi samo ako se Aragon i Kastilja ponovo razdvoje, ako Žermen napravi muškog naslednika, ili ako pridobije mladog princa Karlosa od Austrije, svog unuka, koga nije ni poznavao ni vaspitavao. Daleko su bili bezbrižni dani kada se sa Izabelom igrao podele poznatog sveta u budućnosti, a koju mu je krhki um njegove ćerke Huane oteo u jednom jedinom đavoljem bacanju kockica.

Aragonac je sklopio pakt sa svojim tastom, carem Maksimilijanom od Austrije, da će garantovati nasledstvo njihovom unuku Karlosu; međutim, morao je da obeća i da će donja Huanu zatvoriti u kraljevski zatvor, iza vrtova koji su bdeli nad mirom te palate od neuglednog materijala, ali raskošne unutrašnjosti krcate tapiserijama iz Flandrije, koju je zvanična vladarka Kastilje

ukrasila po svom ukusu. Huana se nije mnogo bunila jer je ionako već samu sebe, sa svojim uspomenama, zatvorila u tu istu pogrebnu kapelu, i nije pokazivala nameru da izađe iz nje, kako je obećala velikašima svog kraljevstva, čak ni da se moli u San Antolinu, pošto je za nju izrađen i poseban prolaz od palate do svetog mesta.

Zlatni zatvor, obložen trošnim ćerpičem – to je Antonio Pimentel zatekao kada je sjahao pred kapijama palate u Tordesiljasu, do koje su ga dovele smernice vojnika koji su čuvali monarhov miran san. Ceo dan utrošio je na podmićivanje kako bi dospeo do admirala Kastilje, Fadrika Enrikeza, svog navodnog oca. U vitezovom umu ukrstilo se na stotine zbunjujućih misli dok je čekao audijenciju kod najmoćnijeg plemića u katoličkim kraljevinama, desne ruke kralja Fernanda, možda i čoveka kome treba da zahvali za svoj život. Nervozno se poigravao drškom mača, balansirajući svojim strahovima pri svakom koraku koji bi admiralov majordom napravio ka štalama, gde se nalazio don Fadrike koji samo što se vratio iz lova s aragonskim monarhom.

„Neka vaša milost pričeka ovde. Moram da vas najavim“, naredio mu je njegov vodič.

Antonio je osetio neki čvor u utrobi dok je posmatrao živi razgovor plemića, koji nisu skrivali uzajamne gestove poverenja i prijateljstva koje su razvili u nedaćama složenog života vladara. Videlo se da prvi, još uvek tamne kose, duge do ramena, ima mirniji temperament. Ni visok ni nizak, moćnog lica, izraženih usana, povećeg nosa, dubokih tamnih očiju koje su odavale odmerenu inteligenciju, predstavljao je centar pažnje ostalih. Nosio je jednostavnu belu košulju ukrašenu nitima boje gagata. Samo je brokatni zubun odavao dostojanstvo njegove ličnosti, krunisane lancem od velikih zlatnih karika koji mu je visio oko vrata. Upravo se razgaljeno smejao i skidao crvene kožne rukavice, ukrašene grbom koji s te daljine nije bilo moguće prepoznati.

Pimentel je s teškom mukom uspevao da obuzda svoja osećanja. Nešto u njemu mu je govorilo da je baš taj čovek njegov otac, pogotovo kada su im se pogledi susreli nakon majordomove najave. Međutim, na njegovo iznenađenje, ka njemu se okrenuo drugi čovek. Visoki vitez, prijatnog izraza lica, pa čak i dobroćudnog, pošao mu je u susret nakon što je od prvog zatražio dopuštenje, koji je nastavio da razgovara sa ostalim plemićima, ali ne skidajući pogled s Antonija.

„Gospodaru moj, don Fadrike, ovo je vitez koji vas traži: don Antonio Pimentel“, formalno ih je upoznao majordom i otišao.

Nakon što mu je pružio desnu ruku uz osmeh diskretne ljubaznosti, admiral Kastilje ga je ćutke proučio, procenjujući Antonija, kome je Fadrikova pojava, čoveka za koga su svi mislili da je njegov pravi otac, oduzela inicijativu. Uprkos hitnosti slučaja, nije mogao da razdvoji usne. Čak i kad je don Fadrike zatražio dozvolu da mu isuče mač iz korica, nakon čega je ostao razoružan, prepušten na milost i nemilost tog čoveka, Pimentel ga nije sprečio. Admiral se nasmešio i vratio mu mač.

„Mogao bih vas prepoznati među hiljadu ljudi: nasledili ste oči vaše majke“, nostalgično mu je priznao.

Pimentel je pocrveneo i skrenuo pogled. Prve reči izgovorio je smeteno, oslobođene bilo kakve namere, pošto je njegova tvrđava prvi put u celosti srušena.

„Jedva da je se sećam, gospodine“, promrmljao je.„Da li je umrla?“„Nije.“„Znam da su je naterali da se zaredi, premda vidim da je stari grof od

Benaventa ispunio svoju reč“, pokazao je na mač.Antonio je klimnuo glavom.„Uzmite ga nazad, vaš je.“„Oduvek je bio tvoj jer je tako hteo tvoj otac“, uzdahnuo je don Fadrike,

stavivši svoje snažne ruke na Pimentelova ramena. „Kako si zao trenutak izabrao da dođeš da tražiš ono što ti po rođenjem pripada, mladi moj viteže.“

Antonio je ustuknuo jedan korak od admirala, koji je odmah shvatio značenje tog gesta.

„Nisam ništa došao da tražim, don Fadrike“, odgovorio je ljutito, „već da zatražim prijem kod kralja Aragona. Donosim hitnu poruku od doktora Hosea del Palasija, direktora Univerziteta u Salamanki, koja se direktno tiče našeg gospodara.“

„O čemu se radi?“Pimentel se kolebao.„Slušaj, zapamti da mu nećeš prići bliže od ovoga ako me ne ubediš u

važnost te poruke“, objasnio mu je donekle hladno.„Fra Huan Ruiz del Monte, kraljevski revizor, poslušnik kardinala Sisnerosa,

drznuo se da izazove papin i kraljev autoritet“, improvizovao je u trenutku, ali je odmah shvatio da su njegove reči upravo najtačnija moguća kratka formulacija dešavanja u Salamanki.

„Govori.“„Ne pred vašom milošću, gospodaru moj, oprostite mi.“„Onda se vrati u Salamanku“, prezrivo je naredio.„Ne pre nego što razgovaram s don Fernandom.“„Neću ti to dozvoliti.“Preprečio mu je prolaz. Antonio ga je blago sklonio s puta.„Vaše odobrenje mi nije neophodno. Izvolite moju propusnicu“, pokazao mu

je dokument s monarhovim grbom.Admiral Kastilje mu je istrgnuo svitak iz ruku, spreman da polomi žig i

razvije ga, ali je zastao kada je prepoznao autentični grb don Fernanda. Čak ni njemu nije bilo dopušteno da ga prelomi, uprkos bliskom prijateljstvu s Aragoncem. Vratio mu je svitak.

„Tvojim venama uistinu teče krv uzvišenih Pimentela. Direktan si i arogantan kao tvoj deda Rodrigo, a gord i nepromišljen u odgovaranju kao i tvoj uobraženi stric.“

„Onakav sam kakvog ste me napravili.“„Možda je sad već kasno, ali hajde da bar to očinstvo rešimo.“Admiral Kastilje spustio je levu ruku na mladićeva ramena, koji sada nije

izbegao kontakt, iako ga nije dočekao ni s naklonošću.„Dodaću i da si gord kao i tvoj otac“, nasmešio mu se odmahujući glavom.

„Dođi, predstaviću te našem gospodaru don Fernandu. Ti i ja imamo o mnogo čemu da razgovaramo, o stvarima koje i njega zanimaju, a koje su dovoljno važne da ga odvuku od tereta koji nosi na plećima u ovako teškom trenutku s kakvim se sada suočavamo. Hajde, pođi za mnom.“

Dok su koračali ka njemu, Antonio je prebacio sebi zbog svojih grubih odgovora. Svaki je odavao ogorčenost prema čoveku koji ga je napustio pre rođenja i koji ga je osudio na mračan život odbačenog kopileta iz kojeg ga je tek Isabel izvukla. Međutim, trenutno mu nije bio potreban otac, već moćni admiral Kastilje, miljenik kralja Aragona, a on mu neće izmaći iz ruku makar morao da ga zadavi. Don Fadrike ga je s rukom na ramenu doveo pred čoveka u zubunu od brokata, koji je, primetivši neobičan izraz lica svog prijatelja, otpustio ostale prisutne vitezove. Admiral mu se poklonio, pozivajući Antonija da učini isto.

„Gospodaru moj, dopustite mi da vam predstavim don Antonija Pimentela, sina donje Beatriz, koja je bila dama vaše pokojne supruge donja Izabele.“

Kao što je prethodno učinio don Fadrike, kralj je ukočeno ćutao; nije mu čak pružio ni ruku da je poljubi. Pimentel je posmatrao način na koji su se admiral i monarh gledali. Naslutio je da će mu taj dan sigurno promeniti život, iako možda ne na način na koji je želeo.

36

Volja kralja don Fernanda

Palo je veče kada je glavni poslužitelj kralja don Fernanda ipak zatražio dopuštenje da ga uznemiri. U skladu s ceremonijom, načinio je dubok naklon, ne podižući pogled s poda sve dok mu monarh ne dâ dozvolu. Tek onda se usudio da priđe. Želeo je da zna da li vladar odobrava izbor deserta koje je naredio da se naprave kako bi ga odobrovoljio u toj teškoj prilici, pošto je znao da Aragonac veoma uživa u svim vrstama slatkiša.

„Gospodaru, nabavio sam marcipan od rafiniranog šećera“, pokazao mu je masu sa utisnutim grbom Aragona, ukrašenu cvećem, „dunje, a Bertomeu Blanč nam je iz Valensije poslao slatku masu od bundeve i kore limuna.“

Fernando je uzdahnuo, očaran i samim pomenom poslastica, koje će možda uspeti da nadvladaju jetkost tog dana. Zadovoljno se pljesnuo po kolenima, pozivajući admirala i Antonija da pođu s njim.

„Izvolite, gospodine studentu“, nasmešio se Fadrike Enrikez donekle obešenjački. „Biće mi pravo zadovoljstvo da hodam pored vas.“

Pimentel je pocrveneo od glave do pete. Njegov izgled nije mogao biti neugledniji za tu priliku, ali, kako je Enrikez našao za shodno da mu objasni, smestiće se za sto blizu monarhovog, ali postrance od tri glavna. Ti dvorski maniri su ga zamarali koliko i odlazak i dolazak čitave armije poslužitelja koji su svuda čekali u zasedi. Predvođeni kraljevom gardom, ušli su u dugačku salu, na čijem ulazu su se mogla videti tri kredenca krcata raskošnim srebrnim posuđem. Pred njima su sluge ozbiljnog i besprekornog izraza lica, zajedno s batlerom i majstorom za sečenje mesa, čekale naređenja glavnog poslužitelja. Nedaleko od njih, četiri muzičara pripremala su se da zasviraju omiljene monarhove kompozicije. Po njegovom izričitom naređenju, te noći instrumenti neće svirati melodije iz Burgundije, da ne bi uvećali patnju donja Huane koja je već bila zatočenica svojih uspomena.

U dnu prostorije nalazio se ćilim s grbom Aragona i Kastilje, okružen raskošnim tapiserijama na kojima su prikazane važne epizode iz rata s Granadom. Na jednoj platformi, na počasnom mestu, bio je postavljen sto samo za dva gosta: don Fernanda i njegovu ćerku Huanu. Ona je nestrpljivo očekivala dolazak svog oca, hodajući bez predaha tamo-amo, obučena kao monahinja, što je skrivalo njenu čuvenu lepotu, o kojoj se nadaleko pričalo, budući da je ispod takve odeće potpuno nestajala. Dva stepenika ispod bila su četiri stola – dva s desne, dva s leve strane – prekrivena bogatim izvezenim stolnjacima, za koje će se smestiti, po strogom utvrđenom redu prvenstva, najuticajniji prisutni plemići i dame, već spremni da sednu na jedan kraljev pokret, u skladu sa običajem, odnosno naizmenično muškarac pa žena.

Antonio je, što je mogao bliže vratima, čekao da ostane neko slobodno mesto, ako je moguće što dalje od svih pogleda koji su se sad sa izvesnim podozrenjem upravili na njega, ali Enrikez ga je uzeo za ruku i posadio ga za drugi sto. Čovek strogih crta lica, koje Antoniju nisu bile nepoznate, uznemirio se kada se susreo s kršnim vitezom bez ikakvog ličnog obeležja sem prašine puta i zubuna koji je nekada možda i ličio na pristojnu odeću. Nije mogao postojati veći kontrast između njih dvojice, tako da plemić nije skrio svoje nezadovoljstvo kada je admiral sproveo mladića.

„Žao mi je što vas uznemiravam, gospodine grofe od Benaventa, ali kralj želi da se večeras ovde smesti njegov sestrić, koji je takođe i vaš sestrić. Da vam predstavim gospodina grofa od Bofora – don Antonio od Navare i Pimentela, sin don Felipa od Navare, majstora Viteškog reda iz Montese.“

Iskolačene oči, otvorena usta i opšti muk jasno su govorili o utisku koji su te titule ostavile na sve prisutne, a najviše na samog Antonija. Morao je na nešto da se osloni, što je učinio vrlo nespretno i sa stola prevrnuo tanjir na pod. Iznenađen izraz lica grofa od Benaventa zabavio je Fadrika Enrikeza koliko i samog Fernanda od Aragona, koji je osetio obavezu da priđe tom metežu glasova koji se polako dizao oko admirala. Dok su prisutni, utišavajući se, naklonima iskazivali poštovanje vladaru, don Fernando je položio ruke na Antoniova ramena, iskazujući tim gestom jasnu naklonost koja je samo pojačala Enrikezove reči.

„Brate i rođače“, obratio se Fadriku, „pretekao si nas oduzimajući nam zadovoljstvo povodom ovog neočekivanog susreta koji je razgalio srce ovog sirotog starca. Da, Pimentele, da. Ovaj momak, sin vaše sestre donje Beatriz, koja je bila dama moje pokojne supruge, nosi moju krv. Svi znate da je moj brat, don Karlos, princ Vijane, dao reč da će oženiti damu Brijandu Kabezu de Vaku, ćerku gospodara Valjesilja, ali nije uspeo da je održi jer je smrt preduhitrila njegove namere. Svemogući Bog je ipak blagoslovio ovu vezu rođenjem Felipa od Navare, mog sestrića, grofa od Bofora i velikog majstora Viteškog reda iz Montese, koji je umro u našoj službi u opsadi Granade 1488. godine, a koga smo svi veoma voleli, kao što je i svima vama poznato.“

Antoniju se digla kosa na glavi: on se rodio baš te godine. Mrmljanje odobravanja i iznenađeno gunđanje raširili su se salom. Čak je i zvanična kraljica Kastilje, sirota Huana, prišla da vidi šta se događa. Zadovoljan zanimanjem koje su njegove reči probudile među tom ambicioznom aristokratijom, Fernando od Aragona je nastavio. Stari lisac je veoma pažljivo birao reči:

„Moj sestrić nas je preklinjao da mu dozvolimo venčanje s donjom Beatriz Pimentel, damom koju je silno voleo i naš rođak, admiral Kastilje. Loša sreća uskratila je tu dozvolu monteškom majstoru, ali evo njegovog biološkog sina: don Antonija, čije mi je prisustvo danas draže nego ikada jer sam ga i sam dugo tražio. Pozdravite ga titulom grofa od Bofora, jer mu ja priznajem tu čast, kao i

to da je zakoniti naslednik svih prava njegovog pokojnog oca, don Felipa od Navare.“

Fernando od Aragona potapšao je Antonija po leđima, koji nije bio u stanju da izgovori ni jednu jedinu reč, tražeći pogledom pomoć admirala Kastilje. Ovaj mu se samo široko osmehnuo, klimajući glavom.

„Sestriću, dozvolite mi da vam, pre nego što ponovo zauzmete mesto koje vam s pravom pripada, predstavim svoju ćerku, kraljicu donja Huanu od Kastilje.“

Monarh je uzeo mladića za ruku. Dok je ukazivao svoje poštovanje vladarki Kastilje, grof od Benaventa, za koga je Antonio do tada predstavljao samo sramnu mrlju u rodoslovu njegove porodice, isprsio je grudi za stolom ispunjen ponosom, već zatrpan pitanjima prisutnih. Odgovarao je na njih gordo se šepureći, što je od rođenja bilo glavno obeležje njegove ličnosti. Fadrike Enrikez se smešio.

Te noći, nakon večere, otpratio je novog grofa od Bofora do sobe koju mu je kralj Fernando namenio. Sluga im je otvorio vrata. Čim su ušli unutra, admiral je obazrivo zatvorio i proverio njihovu privatnost, a potom stao ispred kamina, okrenuvši leđa Antoniju.

„Pre nego što se povukao u svoju spavaću sobu, kralj don Fernando me je zamolio da odmah izjutra pođem s tobom u Salamanku. S nama će krenuti i određeni broj kopljanika iz njegove garde. Dobio sam kraljevu povelju o nameštenju za novog kraljevskog revizora, što će biti dovoljno da zaustavim onog đavoljeg džukca.“

„Govoriš o dominikancu Ruizu del Montu“, nasmešio se Antonio.„Da li si zadovoljan?“, upitao je posmatrajući plamenove vatre.„Da, moj gospodine.“„Ne govorim o našoj misiji, već o tvom imenovanju, grofe od Bofora.“Pimentel je uzdahnuo. Sve što je verovao da je stvarno, raspršilo se te noći.„Pretpostavljam da jesam. Oduvek sam mislio da ste mi vi otac, tako su mi

svi govorili.“Fadrike Enrikez se nasmejao i približio dlanove plamenu.„Ja ti i jesam otac.“Tišina je pala kao kamena ploča preko mladog viteza, čiji se novi svet opet

rušio preko krhotina onog već uništenog. Ne mogavši drugačije da odreaguje, privučen čarolijom svetlosti, prišao je Enrikezu.

„Gospodine, ja više ništa ne razumem.“ Pogledao ga je u lice.Po prvi put je u admiralovim očima video tugu.„Tvoja majka bila mi je prva i jedina ljubav. Tajno smo se verili, kršeći

izričitu naredbu kraljice Izabele, koja je ugovorila njen brak s grofom od Bofora. Kada je saznala da smo njoj iza leđa održavali vezu i da je Beatriz trudna, njena mržnja bila je stravična. Prognala me je iz Kastilje, a nju je pokušala na silu da natera da se uda za Felipa od Navare pre nego što se ti rodiš. Čak su razmenjena i zaručna pisma... Želeo sam da je odvedem na Siciliju i udaljim od besa donja

Izabele, ali ona je zapečatila našu sreću odbijanjem. Pre polaska, krišom sam posetio tvoju majku i dao sam joj taj mač kao dar. Tada smo razmenili i mnoge grube reči, zbog kojih me je danas stid. Ranio sam je tamo gde sam najviše bola mogao da joj nanesem. Čak sam dozvolio sebi da posumnjam u svoje očinstvo. Beatriz me je gnevno ošamarila, u suzama. Nikada se nisam predala Felipu od Navare. Čak ga nisam ni srela, rekla mi je, ali ja joj nisam verovao.“

Fadrike Enrikez je zastao. Uspomene su ga ranile dublje nego što je pretpostavljao. Okrenuo se kako bi se suočio sa Antoniovim licem, koje je toliko ličilo na Beatrizino da je video priliku da joj se izvini preko njenog sina.

„O, Bože, kako sam mogao da sumnjam u nju? Grof od Benaventa, tvoj deda, zatekao nas je usred svađe. Kada je spoznao istinu, tvoj neustrašivi deda ponudio se da nas venča u svojoj palati, a znao je da će time navući strašan gnev kraljice Izabele. Međutim, tvoja majka, čiji je karakter bio slika i prilika gordosti loze Pimentela, nije pristala na to, suprotstavivši se ocu, a mene proklevši. Otišao sam odatle ljut, spreman da je zauvek zaboravim. Posle sam želeo da te priznam pre nego što se oženim, ali don Fernando me je sprečio u tome. Da jesam, takav prkos kraljici Kastilje mogao je da me košta čak i života. Zato sam ga zamolio da vas štiti, tebe i tvoju majku, ako vam životi budu u opasnosti. Don Fernando mi je dao svoju reč, a vidim da je tebi dao i slobodan prolaz do njega. Na Siciliji sam saznao za smrt Felipa od Navare. Do tada su dvorske dame donja Izabele od Kastilje uveliko oblatile čast tvoje majke. Na kraju je bila primorana da se zaredi u manastiru, a ti si odrastao bez ikakve porodice i zaštite. Žao mi je, jako mi je žao zbog toga.“

Enrikez je pokušao da zadrži suze, ali one su mu se skotrljale niz obraze. Okrenuo je lice. Admiral Kastilje nije smeo da pokazuje slabosti. Čak ni pred rođenim sinom. Antonio ga je primorao da ga ponovo pogleda.

„Zašto me je onda don Fernando priznao kao naslednika Felipa od Navare?“Fadrike se tužno nasmejao. Težina krivice pognula mu je ramena. Po prvi put

otkako ga je upoznao, delovao mu je kao starac.„Preuzvišeni me je kaznio da posle tebe ne dobijem potomstvo. Ti si mi

jedini sin, koji bi trebalo da me nasledi. Ali kraljica Izabela nas je osudila da koračamo udaljenim stazama, a sada nas je don Fernando zauvek razdvojio. Previše dobro me poznaje.“ Napravio je grimasu. „Međutim, priznao te je kao pripadnika položaja koji nije niži od moje loze, a koji ti, opet, po pravu pripada: priključio te je svojoj sopstvenoj porodici, koja je sad i tvoja, pa je tako izbegao mnogo veći problem. Bićeš grof od Bofora, već je naredio da se sastavi privilegija u kojoj će naznačiti da ta titula pripada tebi i tvojim potomcima, kao i teritorije koje su nekada pripadale Felipu od Navare. Uprkos tome, nikada nećeš moći da naslediš admirala Kastilje, odnosno mene, svog pravog oca. Ja sam prokleta kukavicu koja se odrekla sopstvenog života zarad službe prestolu.“

Antonio ga je zagrlio sa iskrenom naklonošću. Nijedan od njih dvojice nije mogao da izmeni prošlost, ali sada je konačno shvatio prirodu sadašnjosti i budućnosti koja se pred njim otvarala.

„Vi i ja ćemo uvek znati istinu.“

37

Pravda muškaraca

Luisa i Isabel čekale su na održavanje nastavničke sednice na kojoj će im biti suđeno. Bile su pod stražom u domu Medranovih, pod strogom zabranom izlaska, čije poštovanje su nadgledali univerzitetski žandarmi. Bilo je to sve što je doktor Del Palasio mogao da učini za njih nakon što ih je iščupao iz ruku inkvizitora, ali bilo je i više nego dovoljno. Tokom tih dana, nestrpljivo su čekali na Antoniov povratak, od koga nije bilo nikakvih vesti otkako je pre pet dana otišao, što je bilo sasvim dovoljno vremena da ode u Tordesiljas i da se vrati. Barem je tako mislila Isabel. Luisa je, međutim, ostala u tmurnom raspoloženju. Bukvalno se slomila u korehidorovom zatvoru, kao da je potpuno ostala bez snage i volje, potpuno poražena zverstvom Ruiza del Monta i njegovih optužbi.

Medranova je znala da je inkvizitor neizmerno mrzi, kao što svi stari ljudi preziru promene koje donose mladi, kao što muškarci preziru znanje određenih žena. Fra Huana nije zanimala Fadrikova smrt, kao ni bibliotekarova; jedino što je želeo bilo je da iskoristi Luisu kako bi slomio autonomiju Univerziteta u Salamanki, koji Sisneros nije mogao da kontroliše. Luisa, stidljiva sveća u tami, osvetljavala je put mnogim drugim ženama – to je bio njen zločin u očima kraljevskog revizora. Ako je na nastavničkoj sednici proglase krivom, zauvek će biti udaljena sa univerziteta; tako je propisivao univerzitetski zakon. To je sudbina koja ju je čekala, optužena kao jatak ubice i osoba koja izopačuje dobre hrišćanske običaje.

Ukradenu škrinju rektora Maldonada i njen opasni sadržaj upotrebiće protiv navodnog Pedra Brava, za čiju je pravu prirodu direktor škole već saznao od Antonija, koji to nije podelio ni sa kim, pa ni sa Isabel, prema kojoj je nastavio da se ophodi kao prema vitezu. Tih dana, sudbinski predodređenih za otkrivanje mnogih tajni, Del Palasio je poželeo da svojoj novopronađenoj ćerki otkrije pravi razlog svog prisustva u Salamanki. Da joj kaže da je zbog nje napustio mesto u Kraljevskom savetu Portugalije i svoj položaj na čelu jevrejske zajednice u Lisabonu; da je pristao da postane plaćenik don Fernanda samo u zamenu za priliku da je jednog dana potraži kada ponovo bude slobodan. Tako mu je obećao kralj.

Kada su se tajno susreli, don Fernando od Aragona mu je objasnio da mora da uspostavi kontrolu nad salamantinskom univerzitetskom politikom, jer su prilike u katoličkim kraljevstvima Španije postajale opasne posle smrti njegove supruge donja Izabele od Kastilje. Postavši njegov špijun, usvojio je identitet sveštenika, koji je ubrzo, uz kraljevu podršku, postavljen za direktora škole. Bio je to položaj koji mu je omogućavao da njuška bez izazivanja sumnje. Međutim, obojica su znali da ono što Aragonac hoće nije uticaj sa distance, pa čak ni

održanje mira na univerzitetu, već provera sadržaja škrinje majstora Kolumba, odnosno da zabode nos u dokumentaciju poduhvata u Indijama, na koje su dotad isključivo pravo polagale Kastilja i Portugalija.

Za to mu je trebao čovek spreman da sve rizikuje samo u zamenu za jednu nadu, neko ko bi smeo da zaigra na sve ili ništa, verujući samo na reč jednom monarhu. Juda Abravanel je umro, a Hose del Palasio se rodio i predao duh i telo u službu aragonskoj kruni, sve dok ne ispuni svoj deo dogovora. A kada bude došao taj trenutak, moći će da povrati jedino biće koje voli, koje je jednom davno morao da napusti da bi mu obezbedio život – Isabel.

Ali sad nije bio tren da joj kaže istinu, da joj ne bi zadao još veći bol od onog zbog kojeg već pati, zauvek odvojena od ljudi koje je smatrala svojim roditeljima, iščekujući neizvesnu sudbinu. Želeo je da je iskuša podelivši s njom na stotine priča iz doba kraljice Izabele, kako bi još više zadobio njeno poverenje. U nedostatku nežnosti, žena je dopustila da je direktor škole osvoji i pronađe mesto u njenom srcu.

Podučio je Isabel neophodnim veštinama kako bi se uspešno suočila sa suđenjem koje se polako, ali sigurno, primicalo. Del Palasio joj je objasnio da će članovi saveta univerziteta u svojim rukama držati odluku o pomilovanju ili osudi. Ako odluče da je kriva, predaće je korehidorovoj pravdi, što je značilo da će odmah završiti u rukama Ruiza del Monta, koji će brže-bolje zatražiti da mu je predaju pod bilo kojim besmislenim izgovorom. Krajnja osuda biće smrt jer kod Inkvizicije druga kazna ne postoji.

Konačno je došlo jutro kada su korehidor i njegovi žandarmi došli po njih u kuću Medranovih. Luisa je za tu priliku obukla najbolje haljine, a Isabel je odabrala da se pojavi u jednostavnom studentskom ogrtaču i skromnoj kapi, a ispod odežde je sakrila bodež, ako ništa drugo ne pomogne...

Dok su na njih izbliza motrili žandarmi, prošli su uskom ulicom koja je spajala Više i Niže škole i pored Studentske bolnice. Tamo ih je čekao direktor škole, koji je trebalo da ide s njima ostatak puta. Ćutke su prošli ulazni atrijum i pošli ka stepeništu. Isabel je krajičkom oka pogledala u kapelu, još uvek u izgradnji, pa je pomislila na Antonija, prisetivši se prvog časa kojem je prisustvovala kao student, njihovih zajedničkih doživljaja i života koji će joj danas možda oduzeti. Žandarm ju je gurnuo, vrativši je nazad u sadašnjost. Devojka je savila glavu i pošla za čuvarima. Stepenik po stepenik, prihvatila je da će sva njena prevara da se rasprsne u paramparčad na prvi udar čekića Ruiza del Monta, čoveka koji ju je iščupao iz sadašnjosti i koji će ubrzo, osim ako se ne umeša neko čudo, zauvek uništiti njenu budućnost.

„Stoj, sačekajte ovde“, zatražio je direktor škole ušavši u salu, u pratnji nastojnika koji ih je čekao.

Vrata od hrastovine ostala su odškrinuta pa je Isabel mogla da razazna neka poznata lica među članovima saveta. Znala je da položaj koji su zauzimale njihove stolice odgovara rangu i iskustvu svakog od njih. Ni igla više nije mogla da stane. Suđenje Luisi de Medrano probudilo je nezapamćeno zanimanje, zbog

čega je odmah počela da strahuje od najgoreg – iako su javno svi veličali Luisine vrline, privatno su mnogi sipali otrov zavisti, željno čekajući dan kad će se Dama saplesti.

Sve jasnije su se čuli glasovi i komentari savetnika, učitelja i predavača –ukratko, muškaraca koji će presuditi o sudbini dve žene koje su rizikovale da sanjaju o drugačijem svetu. Isabel je desnom rukom stisla Luisinu. Prsti su im se prepleli, stavljajući jedna drugoj do znanja da, šta god da se desi, nijedna neće biti sama i da će zajedno podeliti sudbinu.

„Doktore Del Palasio, molim vas, zapovedite da uđu bačiljer Pedro Bravo i donja Luisa de Medrano“, zatražio je rektor.

Direktor škole naredio je da uđu i pratioci optuženih: sudija, tužilac, prokurator i žandarmi. Ispred mnogobrojnih članova nastavničkog veća, Maldonado je zauzimao počasno mesto u čelu sale, na platformi podbočen sa još dve katedre. S njegove desne strane nalazilo se mesto koje je po tradiciji pripadalo direktoru škole; a s leve strane, zbog trenutne neophodnosti, namešteno je sedište za kraljevskog revizora, dosadnu napast u pratnji kera fra Alvara de San Emilijana, koji mu je čuvao leđa.

Za svakog optuženog bila je obezbeđena po stolica naspram rektora. Isabel je odbila da sedne, iskazavši tako poštovanje veću, čemu ju je naučio Del Palasio, mudri poznavalac vijugavog puta koji je kroz duše članova univerziteta vodio do kakve-takve naklonosti – jer, časni starci bili su isuviše radi da nekog smrve i zbog najmanjeg gesta slabosti ili nepoštovanja.

Maldonado je jednim pokretom nastojniku naredio da zatvori vrata klaustra. Ona se više neće otvoriti dok on to ne naredi, a to će uraditi tek kad se zaključi i izrekne odluka nastavničkog veća o teškoj optužbi koju je izneo Ruiz del Monte. Nakon uobičajenih formalnosti, rektor je prvi uzeo reč.

„Povod koji nas je danas okupio, a zbog kojeg su vaše milosti sazvane, jeste direktni napad na naše zakone ovde prisutnog gospodina kraljevskog revizora, fra Huana Ruiza del Monta“, počeo je. „Pre nedelju dana, usudio se da sa korehidorovim žandarmima usred noći upadne u kuću donja Luise de Medrano, koja je zamenik učitelja Nebrihe na katedri za retoriku, sa neosnovanom optužbom da skriva navodne zločine svog rođaka, bačiljera Pedra Brava“, pokazao je na Isabel, „koga smatra izvršiocem ubistava fra Bartolomea, don Fadrika Enrikeza, Alarika de Diosa i bačiljera Laurentina Fresna, savetnika iz Kamposa. Ne poznajući normu, ili je namerno ne poštujući, Ruiz del Monte pogazio je naš i autoritet direktora škole, koji je nadležan da deli pravdu u ovakvim slučajevima, da garantuje pravednost procesa, da istraži slučaj i dozvoli uhapšenom da se brani. Naime, kraljevski revizor oglušio se o zakon, menjajući ga po svom nahođenju, kao što je imao običaj da radi još od prvog dana svog dolaska...“

Alvaro de San Emilijano hteo je da prekine rektora, ali strogo naređenje inkvizitora ga je zaustavilo. Želeo je – morao je – da sazna dokle je Maldonadova drskost bila spremna da ode. Svaku njegovu reč upotrebiće kao

još jedan klin više u kovčegu u kojem će sahraniti njegovu moć, a s njom i moć Univerziteta u Salamanki. Zato neka govori, neka pisar zabeleži sve njegove tričave optužbe za narušavanje akademskih normi.

„Članovi sednice“, nastavio je rektor, „ne treba samo da sudite o krivici ili nevinosti bačiljera Pedra Brava i donja Luise de Medrano, već takođe i o odgovoru koji Univerzitet u Salamanki mora da uputi besramniku fra Huanu Ruizu del Montu, koji će na kraju zasedanja biti pretočen u pismenu žalbu našoj gospodarici, donja Huani od Kastilje, kardinalu Sisnerosu i svetom ocu u Rimu, koji su jedina vlast koju priznajemo još od vremena kralja don Alfonsa od Leona. O onome što se ovde govori, izlaže i sudi, pisar će sačiniti detaljno svedočanstvo kako ne bi bilo mesta za sumnje ili izvitoperena tumačenja naših reči, čega se umnogome pribojavamo, sudeći po neskrivenoj mržnji kraljevskog revizora prema nama.“

Sada je Ruiz del Monte ipak podigao ruku da bi odgovorio na tolike uvrede, ali rektor je reč ustupio direktoru škole.

„Članovi sednice, neki od vaših milosti i lično poznaju bačiljera Pedra Brava. U naše učionice stigao je iz Bolonje. Doneo je najbolje preporuke, koje su potvrdile njegove vrline kao starog hrišćanina oslobođenog svake mrlje“, nasmešio se, „i kao bačiljera medicine. Tokom ovih meseci, redovno je prisustvovao časovima koji su za njega obavezni, poštovao je sve što mu je autoritet univerziteta poverio, a pokazao je samo poštovanje prema svemu što ovaj univerzitet predstavlja, da bi sada, zbog neprijateljstva koje kraljevski revizor ispoljava prema njegovoj rođaki, Luisi de Medrano, bio optužen za zločine, koje sam mu lično ja, uz saglasnost saveta, poverio da istraži pod mojim nadzorom.

Članovi sednice, smrt bačiljera Fadrika Enrikeza posledica je studentske kavge, koje uopšte nisu bile strane savetniku iz Kamposa, Laurentinu Fresnu, čiji nas skorašnji odlazak sprečava da od njega zatražimo odgovore na naše osnovane sumnje, jer ga je Ines Ruiz, udovica bojadžije Pedra Alvareza, optužila da je mučki okončao život njenog muža i da je pokušao da za to optuži drugog našeg studenta, bačiljera Antonija Pimentela, koji je predstavljao stub istrage mračnih razloga koji su se skrivali iza smrti bratanca gospodina admirala Kastilje. Svima je poznat burni i svađalački Fresnov karakter, kome se, kao direktnom izvršiocu ili podstrekaču, pripisuju i mnoga druga nedela, poput smrti licencijata Očata, kojeg je izbola banda studenata s Fresnom na čelu, što je javnosti dobro poznati slučaj, a samo ga je smrt spasla kazne za tako gnusni zločin.

Što se tiče bibliotekara, očigledan je stalni razdor koji su knjižari u ovom gradu imali s njim, što je izrodilo razne batine i nekoliko uboda mačem. Ne iznenađuje, dakle, što je u tako neblagovremenom datumu predao svoju dušu Preuzvišenom, što nas, kao njegovu braću po Hristu, veoma rastužuje.

Članovi sednice, moram da priznam da treba mnogo strože da kažnjavamo određene studentske kavge, ali u našem duhu je uvek bilo prisutno poštovanje

univerzitetskih normi i pravednost istrage svakog zločina, a ova je još uvek nedovršena. Lično prihvatam svoju odgovornost i u ruke vaših milosti vraćam svoju dužnost, ali ne pre nego što završimo današnju sednicu. Pre svega vas molim da od svake odgovornosti izuzmete bačiljera Pedra Brava, jer je tokom ovih poslednjih nedelja radio prema mojim naređenjima i kriv je jedino što je besprekorno služio i verovao ovom skromnom slugi univerziteta: kao i Luisu de Medrano, čiji jedini zločin jesu rođački odnosi koji je vezuju s Pedrom Bravom. Dakle, jedini razlog zašto ona danas sedi optužena pred vašim milostima jeste prezir koji prema njoj oseća gospodin kraljevski revizor. Gospodine rektore“, nagnuo se ka Maldonadu, „nemam više šta da izložim veću. Uz vaše dopuštenje, ponovo ću sesti.“

Tokom nekoliko napetih trenutaka, žamor je zagospodario prostorijom. Neki, koji su se čuli iz zadnjih redova, zahtevali su da se ostavka direktora škole odmah prihvati jer se samo zbog njegove nesposobnosti sada suočavaju s moćnim gospodinom kao što je Ruiz del Monte, desnom rukom kardinala Sisnerosa. Želeli su da se na licu mesta presudi u korist Medranove i Brava, ali u zamenu za Del Palasiovu glavu na tacni, što će, naravno, ostaviti upražnjeno uzvišeno akademsko mesto za kojim su mnogi uzdisali. Žamor se pretvorio u graju kada je fra Huan ustao s katedre i uzeo reč, ne sačekavši dopuštenje od rektora. Njegove hladne crne oči prekinule su svaki razgovor, uspostavivši zagrobnu tišinu u prostoriji. Tada je počeo da govori:

„Članovi sednice, dozvolite mi da vam izložim prave činjenice koje će opravdati vaše prisustvo ovde, a koje su vam ova dva čoveka namerno prećutala.“

Bez ustručavanja, pokazao je neotesanim pokretom na Maldonada i Del Palasija. Gnevni povici zbog takvog nepoštovanja odmah su ga prekinuli. Zato je pomislio da bi bilo zgodno podsetiti ove umišljene starce na autoritet koji je Sisneros dao njegovoj ličnosti.

„Kardinal Sisneros našao je za shodno da mi poveri misiju prismotre nad rukovođenjem ovog univerziteta, kome se srozala reputacija i koji je zapao u nemoral kad je dopustio da jedna žena, Luisa de Medrano, predaje na katedri koja treba da uči pristojnosti, a koja je postala instrument zla jer njeno uznemiravajuće prisustvo navodi muškarce na greh. Ona ih zbunjuje na časovima, na kojima se usuđuje da ispravlja učitelje koji su nam prethodili, čak i velikog Aristotela. Sramno se podsmeva samoj srži znanja, poverenog muškarcima na čuvanje, skrnaveći ono najsvetije, što je Svemogući odredio još na početku vremena: muškarcu je dodeljena vlast da upravlja svim poljima života, a ženi čast doma i potpuna predanost mužu.“

Mnogi od prisutnih otvoreno su se složili, deleći inkvizitorovu tačku gledišta, po prvi put javno iznoseći kritike koje su vrlo često ponavljali u tajnosti. Zadovoljan, fra Huan je nastavio da produbljuje ranu.

„Ta izopačenost donela je sa sobom mnoga zla, a s nekima se upravo sada suočavamo. Kao što jedan greh sa sobom povlači opšti pad, tako je i đavo sebi

našao prolaz u ove učionice zahvaljujući Luisi de Medrano. Nismo ovde samo da bismo razjasnili njenu krivicu ili umešanost u te smrti, već da vašim milostima prikažemo celokupnu istinu. A radi se o tome da ambicioznost ove nove Eve ne zna za granice.

Pre više godina, naša gospodarica donja Izabela od Kastilje, neka je Bog prihvati na svoje grudi, htela je da rektor Maldonado, član Kraljevskog saveta, zauvek čuva škrinju koja sadrži tajne dokumente majstora Kolumba, one iste koje su videli i neki od vas kako bi procenili mogućnost uspeha njegove ekspedicije na zapad. Njihova vrednost prevazilazi vrednost jednog kraljevstva, a ako dospeju u pogrešne ruke, mogli bi da izazovu rat s portugalskom krunom, s kojom smo sklopili pakt u Tordesiljasu 1494. godine, podelivši pravedno teritorije s druge strane Okeana. Dakle, ona lično je“, povisio je ton kako bi istakao optuženički položaj koji zauzima Luisa, „predložila don Fadriku Enrikezu da svom stricu, admiralu Kastilje, preda to blago, kako bi on prihvatio njihov nejednaki brak i ostao njegov naslednik. Ko zna, možda je ova ćerka pohote i nemorala već popustila pred njegovim mračnim strastima!“

Isabel je morala da zadrži svoju rođaku kada je ova skočila sa stolice pogođena čitavim nizom laži Ruiza del Monta. Maldonado je bio primoran da nametne svoj autoritet kako bi uspostavio mir, iako je u tom trenutku želeo da inkvizitora lično zakuca na stub srama zbog te sposobnosti da stvarnost oblikuje po svom nahođenju, krijući se iza štita Svete službe. Fra Huan je hladnokrvno nastavio.

„Njeno ime bi umnogome moglo da postane epitet za harpiju, jer, kad je otkrivena, odlučila je da sama nastavi svoju đavolsku rabotu kako bi stekla bogatstvo trgovinom, pa je zaposela volju i ovog drugog muškarca: svog rođaka bačiljera Pedra Brava, koga je ubedila da ubije fra Bartolomea i don Fadrika.“

Sada je Isabel bila ta koja je poskočila besno, a Luisa je morala šakom da joj zapuši usta. Doći će već čas za njihovu osvetu. Bog neće dozvoliti da budu osuđene na osnovu ovako gadnih laži.

„To je nemoguće! Kako neko može da sakrije toliko bestidništvo a da ne bude otkriven?“, povikao je neko, kome se ubrzo priključilo dvadesetak ljudi.

Maldonado je hteo da izbegne jednu tako nezgodnu temu i pokušao je da se umeša u izlaganje Ruiza del Monta, ali ovaj sad ni za Isusa Hrista ne bi dozvolio da ga ućutkaju, pogotovo ne u tom trenutku. Povisio je glas da nadjača komešanje.

„Moguće je, sve je moguće, jer doktor Del Palasio vam tako elegantno predaje svoju dužnost zato što je posramljen mnoštvom zločina koje skriva. Nakon ovih, usledila je smrt bibliotekara, koga je Luisa de Medrano, preko don Fadrika, potplatila da prepiše određenu zabranjenu dokumentaciju, a isto to učinili su i s bojadžijom Pedrom Alvarezom, čiju jadnu udovicu, jednu nezaštićenu staricu u krajnjem siromaštvu, sada koriste na svoju sramotu.“

„Lažete!“, povikala je Isabel tako glasno da je čak i inkvizitor ućutao. „Gde su vam dokazi za te tvrdnje?“

Sve oči usmerile su se na Ruiza del Monta.„I ja sam istraživao njihove smrti i imao svog saradnika – bačiljera

Laurentina Fresna. Zahvaljujući njemu, i savesnom radu fra Alvara de San Emilijana, koji je nadzirao njegov rad po mom direktnom naređenju, rekonstruisao sam ovu đavolju građevinu, čiju su gradnju potpomogle rektorova smetenost i neefikasnost direktora škole. Baš pre nego što je ispustio dušu, siroti bačiljer Fresno je u agoniji povikao ime svog ubice korehidorovim službenicima pravde. Znate li koje su mu poslednje reči? Pedro Bravo! Ovde imam svedočenja žandarma koji su čuli njegov poslednji krik pre nego što je izdahnuo, onih koji su pronašli njegovo telo.“

Inkvizitor je pokazao ispisane listove, koje je potom predao jednom od prisutnih kako bi dokazao verodostojnost svojih reči.

„A sada mi recite, mnogopoštovani članovi saveta: Ako lažem, kao što tvrdi bačiljer Pedro Bravo, zbog čega je ubijen Laurentino Fresno? Koji razlog navesti osim da je ovaj bačiljer, rođak Medranove, a bez ikakve sumnje i njen ljubavnik, bio taj koji ga je hladnokrvno izbo? Uzgred, donja Luisa, gde krijete škrinju? Da li ste već našli kupca za nju? Znate li da je kazna za veleizdaju smrt? Shvataju li vaše milosti koji razlog me je naveo da zatvorim ova dva kriminalca? Ali imam još mnogo dokaza. Ako mi to dozvolite, plemenita gospodo, dopustiću da uđe jedan dostojanstveni svedok.“

Prešao je pogledom preko lica članova sednice. Većina je pristala, navodeći Maldonada da ispoštuje tako neumesni predlog. Nastojnik, koji je stražario na vratima, oslobodio je prolaz, a jedna žena zrelih godina, ali pristojnog izgleda, skrušeno je prišla Ruizu del Montu. Uz dužno poštovanje prema njegovom položaju i ugledu, poklonila mu se, poljubivši ga u desnu ruku, a onda je pokazala svoje lice dotad skriveno senkom tamnog šešira, skromnog kao i njena odeća. Tek kada je podigla pogled, Isabel i Luisa su shvatile o kome se radi.

„To je majka Gorgonija“, promrmljala je mlada studentkinja.„Kako se usuđujete da pred nas izvodite kurvu? Da niste možda izgubili

pamet, fra Huane?“, pobesneo je i zaurlao rektor. „Vodite je napolje! Smesta!“„Dozvolite mi da vam pružim njeno svedočenje, premda vas vređa njeno

prisustvo, koliko god da napada neukaljani moral ovog svetilišta znanja“, zatražio je Ruiz del Monte ne gubeći hrabrost.

„Neka govori!“, zatražio je dobar deo publike u klaustru.„Neka bude tako“, prihvatio je kraljevski revizor. „Recite nam vaše ime kako

bi pisar napravio detaljnu zabelešku vaših reči.“„Gorgonija Domingo Vidal, vama na usluzi. Upravljam krčmom Osam

blaženstava“, predstavila se nevino, kao da je da došla svedoči pravo iz samostana.

„Govorite, ne plašite se ničega. Ispričajte svima ono što ste izneli ovde prisutnom fra Alvaru de San Emilijanu.“

„Mladi don Fadrike Enrikez redovno je posećivao moju radnju. U poverenju našeg prijateljstva, priznao mi je da se pribojava donja Luise de Medrano, da ga

je ova omađijala do te mere da mu je volju oterala na grešne staze, da ga je naterala da počini krađu kako bi zadobio njene usluge i da je, kada je dobila ono što je tražila, od njega zahtevala da joj obeća i brak...“ Luisinim obrazima skliznule su neme suze. „Jednog lepog dana, došao je kod mene tražeći pomoć i savet. Odlučio je da prekine sve veze s njom kada je, malo ranije tog istog dana, zatekao ovu ovde prisutnu damu“, pokazala je na Medranovu, „sa svojim novim ljubavnikom – Pedrom Bravom.“

„Kurvo lažljiva!“, uzviknu Isabel i skoči ka njoj.Dvojica od prisutnih žandarma bacili su se na devojku, zgrabivši je za ruke

kako bi je sprečili da priđe majci.„Smirite strasti, bačiljeru!“, zatražio je od nje kraljevski revizor, jednim

pokretom iskalivši nebeski bes. „Nastavite bez straha, Gorgonija.“„Takođe mi je rekao da su, kada ih je iznenadio, proslavljali ubistvo fra

Bartolomea i krađu škrinje ovde prisutnog rektora. Kako se čini, don Pedro Bravo je u svojoj aroganciji zaokružio svoj podvig simbolom pobede koji je na zidu iscrtao krvlju, kojim je posle označio i sva druga ubistva, odajući svojih ruku delo. Don Fadrike se toliko uplašio za svoj život da je nameravao da narednog jutra napusti Salamanku. Nažalost“, pognula je glavu sva pokunjena, „u tome nije uspeo...“

„Kako možete da joj verujete? Dopustite mi da govorim...“, pokušala je da im objasni Isabel, ali je više niko nije slušao usred meteža koji je majčino svedočenje stvorilo u klaustru.

„Zašto ste do sada čekali sa ovim priznanjem, ženo?“, upitao je inkvizitor, sročivši sumnju malobrojnih preostalih skeptika

„Zbog straha, vaša prečasnosti, a šta sam drugo mogla? Prihvatam da sam kriva zbog ćutanja, ali ako ima neke svrhe, govoriću sada koliko mogu u ime svih onih koji su umrli.“

Zatočenica snažnih ruku žandarma, nemoćno je posmatrala kako Ruiz del Monte traži od Gorgonije da potpiše listove s njenom izjavom. „Kocka je bačena“, morala je skrhana da prizna kada je kraljevski revizor ponovo uzeo reč.

„Vaša pravda nema potrebe da donosi sud o zločinu koji ne utiče na rad univerziteta, jer on je usmeren direktno protiv ovih kraljevstava. Dozvolite zato da se za njih pobrinu korehidorova pravda i Sveta služba, kako biste sprečili da vas ova sukuba i njen saučesnik ukaljaju veštinom veštičarenja i đavoljim smradom. Nemojte im dozvoliti čak ni da govore. Zahtevam od ovih izdajnika da uz patnju priznaju ono što znaju pa da uspemo da iščupamo kužni koren koji, zahvaljujući Maldonadu i Del Palasiju, zagađuje nutrinu ove svete institucije i preti kraljevstvu. Glasajte da budu predati svetoj pravdi!“

Uzalud je rektor pokušavao da nadjača razjarene glasove članova saveta. Na zadovoljstvo Ruiza del Monta, u toj plemenitoj sali nije ostao ni tračak drugog autoriteta osim njegovog, sposobnog da pokrene čak i one koji su ga do tog istog jutra prezirali. Svi oni su davali povoljan glas njegovom cilju u toj maloj zbrci glasanja. Luisa i Isabel, bez mogućnosti da se brane, bile su prepuštene na milost

inkvizitorovoj volji, a ni Maldonado ni Del Palasio nisu mogli da ih izvuku iz ambisa pred čiju ivicu ih je saterao bez spasa.

„Lažete, gospodine kraljevski revizoru“, podigao je rektor glas. „Škrinja majstora Kolumba nalazi se kod mene i nikada nije ni bila ukradena, kao što su vas obavestili vaši ugledni i dostojanstveni svedoci.“

„Onda je pokažite“, zatražio je Ruiz del Monte.„Narediću da je odmah donesu pred vaše milosti.“Na licu fra Huana stajala je samo prezriva grimasa. Poslednji član klaustra

već je predavao svoj glas. Pobedio je. Zašto više gubiti vreme.„Maldonado, pokažite nam rezultat mišljenja prisutnih“, zatražio je uz

pobedonosni smešak.„Stanite!“, zatražio je direktor škole, konačno se nametnuvši, pokušavajući

da dobije na vremenu. „Članovi saveta, dopustite da vam rektor pokaže škrinju. Odmah ćemo poslati po nju. Osim toga, ne možemo tek tako da zaključimo ovo suđenje.“

Ruiz del Monte mu je pokazao šaku belih papira u korist njegove optužbe, koje je u tom trenutku prebrojavao pisar.

„Pomirite se s tim. Luisa de Medrano mora smesta da bude izbačena sa univerziteta, a oba optužena predata meni kao krivci za ubistvo i Bog zna koje sve još zločine!“

Umorni, članovi sednice su se nemirno meškoljili na stolicama. Svi su želeli da odu i zaključe taj neprijatni slučaj. Nikoga od njih nimalo nije zanimala sudbina Luise de Medrano, a još manje običnog bačiljera medicine. Ako su svemogućem kraljevskom revizoru bile potrebne žrtve da umiri svoju žeđ za univerzitetskom krvlju, neka zarije svoje zube u njih, a sve ostale ostavi na miru. Iz jednog ugla sale, Gorgonija se smeškala optuženicama.

„Niste želeli ni da saslušate optužene“, gledao ih je direktor škole zapanjen, ne mogavši da poveruje u nezainteresovanost prisutnih. „Pozivam se na naše zakone: pre nego što sudbinu dva člana naše zajednice prepustimo ovom čoveku, saslušajte naše svedoke i svedočenje bačiljera Antonija Pimentela. On će razvejati sve vaše sumnje.“

Ruiz del Monte se isprsio za konačni sukob s Del Palasiom.„U redu, dovedite ga odmah pred nas. Ne nalazim nikakve primedbe. Premda

ništa novo neće izložiti vašim milostima, jer prijateljstvo koje ga veže za ovog viteza“, skrenuo je pogled na Pedra Brava, „pomutilo mu je razum, pa se ni on nije dvoumio da se pridruži misiji ove nove Vitsaveje. Gospodine pisaru“, prišao je službeniku, „izbrojte glasove po drugi put, kako ne bi bilo sumnji u vašu odluku.“

„Sedamnaest belih, pet crnih. Kolegijum je većinom glasova odlučio da vam prepusti donja Luisu de Medrano i bačiljera Pedra Brava.“

Maldonado je udario pesnicama o ručke svoje stolice. Njegov gromoglasni glas dao mu je autoritet Jupitera Gromovnika kada je zatražio od prisutnih da se

vrate na svoja mesta, sub paena praestiti iuramenti,1 ali su se do tada čak i sami žandarmi direktora škole stavili na uslugu inkvizitoru.

„Oprostite se od rektorata“, zapretio je pre nego što je ukazao nastojniku da mu oslobodi prolaz napolje. „Makar morao da molim kraljicu donja Huanu, dobiću vašu glavu na srebrnom poslužavniku. Kunem vam se!“

„Učinite to onda odmah“, neočekivano je zatražio stasiti vitez umilnog lica, koji mu je preprečio izlaz.

Ruiz del Monte je ustuknuo nekoliko koraka, ali taj čovek, čije je i samo prisustvo odisalo autoritetom, snagom, prestižom i vlašću, a u čijem je društvu bio Antonio Pimentel, išao je pravo u njega. Iza njih je stupalo desetak kopljanika s grbom kraljevske garde don Fernanda, prepoznatljivom u svojim crveno-belim tunikama i vojničkim obeležjima Kastilje i Leona. Zapanjen, inkvizitor je zaćutao i tiho se vratio na svoje mesto pored rektora, a članovi saveta ponovo su utihnuli i posedali. Potporučnik, zapovednik desetine, domarširao je do doktora Maldonada vojničkim korakom i snažno i samouvereno obznanio:

„U ime kraljice donja Huane, omogućite prolaz pravdi! Poštovanje za admirala Kastilje i grofa od Bofora!“

1 Preteći im kaznom datom pod zakletvom. (Prim. prev.)

38

Kraljeva pravda

Iznenađenje je fra Huana gurnulo nazad u njegovo sedište. Koja je đavolska bajalica prizvala ovde tako moćnog gospodina? Iako se nikada do tog trenutka nisu sreli, bio mu je poznat ugled koji je nadaleko pratio strogog admirala Kastilje, miljenika don Fernanda od Aragona. Njihovi putevi na dvoru prolazili su jedan kraj drugog, ali se nikad nisu ukrstili. Admiral je pripadao kasti starih bogataša, pravih gospodara ovih kraljevstava, koji su još od pamtiveka postavljali i svrgavali kraljeve po svom nahođenju. On je, za razliku od toga, poticao iz proste loze hidalga sa asturijskih planina, siromašnih poput crkvenih miševa, koji su morali da čeprkaju ispod kamenja za nekim bar malo gospodstvenijim poreklom kako bi se razlikovali od seljaka koji su obrađivali iste njive odmah do imanja njegove porodice.

Naredivši potporučniku kopljanika da rektoru pruži dokument koji je doneo, Enrikez je dopustio da mu na usnama poigrava prezrivi osmeh. Zapečaćen voskom, rektor ga je otvorio pred očima svih prisutnih. Iz poštovanja i običaja, Maldonado je poljubio povelju i stavio je na glavu, jer radilo se o kraljevskom dokumentu koji je potpisao don Fernando od Aragona, u ime svoje ćerke donja Huane. U njemu je stajalo obaveštenje o povlačenju fra Huana Ruiza del Monta s mesta kraljevskog revizora, kao i o imenovanju admirala Kastilje na taj isti položaj do razrešenja neprijatnog sukoba između inkvizitora i univerziteta, kao i do razrešenja nesrećnih ubistava.

S autoritetom koji mu je bio urođen, pozvao je dominikanca da ustane sa mesta koje mu više ne pripada, ali ovaj je sačuvao hrabrost, a s njom i drskost. Istina, prvi je nastupio u ime krune, ali u inkvizitorovim rukama nalazilo se ovlašćenje kardinala Sisnerosa. Crkva je uvek imala autoritet iznad svake svetovne vlasti. To će im i pokazati.

Tako čvrsta namera postala je besmislena kada je Enrikez jednostavno pucnuo prstima i pokazao kopljanicima da opkole Ruiza del Monta i lepo ga zamole da mesto ustupi admiralu. Blizina oružja bila je sasvim dovoljna da oba dominikanca, fra Huan i fra Alvaro, podviju repove i uzvišenu poziciju na platformi predaju miljeniku don Fernanda od Aragona. Tako je kraljevska pravda vrlo brzo nadvladala mušku, a inkvizitor i njegov nerazdvojni pomoćnik San Emilijano morali su da se smeste toliko blizu optuženih da se svima učinilo da je sad četiri, a ne dva okrivljena.

Admiral je pozvao rektora i direktora škole da ga upute u trenutne događaje, u optužbe, dela, u sve činjenice i iznesena svedočenja. Takođe i o zahtevu Ruiza del Monta, kao i o glasanju koje je upravo održano, a koje je Maldonado, srećom po sve, odbio da ozvaniči, što im je ostavilo i više nego dovoljno

prostora za manevre, budući da su ustav i statuti Univerziteta u Salamanki odluku saveta prihvatali kao punovažnu tek kada na nju potpis stavi i rektor.

„Kako mogu da primetim, vaša prečasnost fra Huan sumnja da se škrinja ne nalazi u vlasništvu doktora Maldonada“, blago je počeo Enrikez.

Ruiz del Monte je klimnuo glavom, u pratnji hora potvrdnog gunđanja. Admiral se nasmešio i pozvao dva kopljanika da pokažu kutiju prekrivenu raskošnim tkaninama, koju su postavili u središte sale, na videlo svih prisutnih. Na jedan Enrikezov pokret, Antonio Pimentel je odložio neke papire na sto i napustio mesto iza admirala, kome je čuvao leđa kao što je to prethodno činio San Emilijano sa inkvizitorom. Sišao je sa stepenika koji je razdvajao platformu od poda. Po prvi put od njegovog dolaska, oči su mu se srele sa Isabelinim. Njegov čisti pogled preneo joj je mir, sigurnost i poverenje, a njegov osmeh nadu i izlaz iz jame srama. Antonio je ceremonijalno skinuo tkanine od brokata i pokazao staru škrinju majstora Kolumba, odlučno je podigavši kako bi članovi sednice mogli da se uvere, ako to žele, da se na drvetu njenog poklopca zaista nalaze urezani amblemi Izabele od Kastilje i Fernanda od Aragona.

„Ako se vaše milosti pitaju otkud kod mene ovaj sporni predmet“, istupio je Enrikez pre Ruiza del Monta, koji je već nešto hteo da zausti, „dovoljno je da znate da smo ovog istog jutra, nešto posle svitanja, spremajući se da izađemo pred vas, zamolili od rektora dozvolu da nam pruži priliku da vam je mi lično pokažemo, u ime kralja Aragona, a od ove nedelje i regenta Kastilje, u ime svoje ćerke donja Huane. Dovoljno je da se prisetite, članovi saveta, da samo monarh ili onaj ko monarha predstavlja, može da raspolaže njome. Na nesreću, doktore Del Palasio, smetnuli smo s uma da zatražimo i ključ kako bismo je otvorili pred doktorima, učiteljima i prisutnim savetnicima. Želite li da to učinimo?“

„Da!“, zahtevao je fra Huan, crven od besa što je to deljenje već dobio njegov neprijatelj.

„Mislim da nema potrebe da sumnjamo u čast rektora Univerziteta u Salamanki. Ako mu je monarh poklonio poverenje, ko smo mi da ga preispitujemo?“, umešao se direktor škole.

„Možda nedostaju pisma ili mape“, umešao se fra Alvaro de San Emilijano, braneći svog prijatelja i učitelja.

Antonio Pimentel pogledao ga je na isti način kao kada lovac spazi neki plen, pa je, po prvi put u svom životu, fra Alvaro osetio kako mu se strah penje uz kičmu i obuzima mu telo, jer mu je bilo jasno da se taj čovek neće kolebati da ih ubije samo ako se u njegovim rukama nađe njihova sudbina.

„Pošto vaša prečasnost sumnja i želi da upoređuje šta nedostaje, da niste možda upoznati s njenom sadržinom, to jest sa onim što se u njoj čuva? Da nije neko od vaših milost onda i naredio njenu navodnu krađu? Da li se neko od vas usudio da prekrši volju kraljeva Kastilje i Aragona? Dobro razmislite o odgovoru jer se takav čin veleizdaje kažnjava smrću na licu mesta. Dakle, da li vi to tvrdite kako znate da nešto nedostaje iz škrinje?“

Ruiz del Monte i San Emilijano samo su pognuli glave, pleća opterećenih tom direktnom optužbom, koja je istovremeno bila i jasna pretnja.

„Fra Huane, pre samo nekoliko trenutaka sumnjali ste u moju reč, a sada vidite da vas nisam lagao. Da li još uvek tvrdite da je škrinja bila ukradena? Kako možete to da tvrdite kad se oduvek nalazila kod mene, i kad vam je sada, zahvaljujući dobroj volji kralja don Fernanda“, rektor mu je mahnuo zapečaćenim pismom, „omogućeno da je vidite. Ceo proces koji ste pokrenuli protiv donja Luise zasnovali ste na pukoj izmišljotini? Povucite vašu optužbu i zahtevam od vas izvinjenje.“

„Nikada!“, povikao je dominikanac, podigavši pogled pun mržnje, kojim je naizmenično častio Pimentela i Maldonada. Iako potučen dokazima, odbijao je da se preda. „Sa ili bez škrinje, na plećima ova dva hapšenika počiva pet leševa. A jedan od njih“, rekao je sada pogleda uprtog u oči admirala Kastilje, „jeste i vaš rođeni bratanac. Zar ne želite da njegova duša počiva u miru? Još uvek mi niste dokazali da je bačiljer Pedro Bravo nevin za zločine za koje se tereti, kao ni da ga njegova rođaka nije podstakla na ta nedela. To je dovoljno da od vas tražim da ostanete pri odluci koju su doneli i izglasali članovi saveta i da ih predate civilnoj pravdi kako bi...“

„Mislim da na ovom suđenju nedostaje glas ključnog svedoka“, prekinuo ga je bezobzirno admiral. „S vašim dopuštenjem, doktore Maldonado, kao i uz dopuštenje saveta, zamolio bih grofa od Bofora da nam izloži svoje svedočenje.“

„Nemam ništa protiv.“Ruiz del Monte je slegao ramenima. Ko god bio taj grof, sigurno neće imati

mnogo uticaja na slučaj kojim su se bavili. Bez sumnje se radilo o nekom lukavstvu don Fernanda kako bi podrio autoritet kardinala Sisnerosa i potkopao njegove pokušaje da reformiše iskvareni univerzitetski sistem u Salamanki. Neka uđe i taj grof od Bofora, ko god on bio, jer mu je ta titula bila potpuno nepoznata. Svi prisutni su sa očekivanjem gledali u vrata. Međutim, glasno pročistivši grlo, njihovu pažnju zatražio je neko baš ispred platforme, odnosno –lično Antonio Pimentel zvani Kopile!

„Ti?“, iznenadila se Gorgonija, do tada nemi svedok.„Iznenađuje te moje prisustvo, majko? Nisi očekivala da neko od nas miševa

pobegne iz zamke koju si postavila?“, poigravao se Antonio s njom.Admiral Kastilje je nakrivio glavu, nudeći ga da sedne na praznu stolicu

bačiljera Brava, ako tako želi.„S vašim dopuštenjem, radije ću svedočiti na nogama iz poštovanja prema

običajima univerziteta kojem pripadam“, svečano je odgovorio Pimentel.„Zahvaljujem vam na vašoj uljudnosti, ali moram da vas zamolim da vaša

milost skine mač s boka“, zatražio je od njega Enrikez.Vitez je prišao rektorovoj katedri. Uz izvesnu sporost, otpasao je oružje i uz

poštovanje ga pružio Maldonadu, a onda se vratio kraj Luise de Medrano i njene rođake.

„Grof od Bofora?“, tiho ga je upitala Isabel, ne mogavši da poveruje da je tu, pored nje.

Pimentel joj se nasmešio i namignuo.„Zar si i ti iznenađena? Obećao sam da ću ti pomoći i evo me. Veruj mi“,

promrmljao je tako da je samo ona mogla da ga čuje.Pre nego što su članovi saveta ponovo stvorili metež, novi kraljevski revizor

im je zvanično predstavio mladića.„Ovde je poslednje svedočenje koje ste tražili, direktore škole, a što je vaše

preosveštenstvo odobrilo da prihvati, fra Huane. Radi se o jednom starom poznaniku svih nas, ali se, što verovatno ne znate, od pre nekoliko dana njegov položaj prilično promenio. Kralj don Fernando od Aragona i regent Kastilje priznao je bačiljera don Antonia Pimentela kao sestrića i rođaka, odnosno kao naslednika titule i poseda don Felipa od Navare i Aragona, velikog majstora Viteškog reda iz Montesa, grofa od Bofora i sina princa Karlosa od Vijane. Nakon što je ozakonio svoja krvna prava, čast mi je da vam predstavim don Antonija od Navare i Pimentela, grofa od Bofora.“

Ta neočekivana vest prouzrokovala je kod Ruiza del Monta pravi mali šok, kao i kod svih prisutnih, uključujući i direktora škole i rektora.

„Don Fadrike, u ovim krugovima poznat sam samo kao Antonio Pimentel. Dopustite da po poslednji put u životu upotrebim to ime.“

Enrikez je načinio naklon glavom.„Neka bude tako.“„Fra Huane, čuli smo vaše razloge koji su uhvatili nastavničko veće na

prepad“, počeo je Antonio. „Čovek kao što je vaša prečasnost morao bi da zna da nijednoj tvrdnji ne sme da se veruje bez dokaza, odnosno samo zato što potiče od autoriteta. Iz tog razloga, odbacujem sve vaše optužbe jer ste se usudili da besramno lažete ovaj skup i zloupotrebite svoj autoritet. Moj prijatelj, bačiljer Pedro Bravo, odlučio se da ćuti čekajući na svoj red da se brani. Tu rezervisanost je vaša prečasnost protumačila kao znak pobede, ali trebalo bi da znate, gospodine, da kada oni koji zapovedaju izgube stid, i oni koji slušaju zaboravljaju na poštovanje. Dopustite mi da ga ja povratim umesto vas, istinom koja se krije između vaših neistina i manipulacija, a počeću od onih koje ste utemeljili na lažima i svedočenju jedne nadaleko čuvene kurve: majke Gorgonije, dokazano oprobanih usluga, koja voli da trguje i životima i posedima, kao i da planira ubistva i truje saučesnike. Porekni ovo što govorim ako se usuđuješ, majko. Dobro znaš da si kod Laurentina Fresna naručila moje ubistvo. A kada je i on prestao da ti bude od koristi i postao nezgodan svedok i saučesnik, stavila si tačku i na njegov život tako što si ga otrovala arsenikom, onim istim kojim se lečiš od portugalskog zla.“

Gorgonija je odglumila da se onesvestila.„Iznesite je odavde“, naredio je admiral Kastilje. „Neka se civilna pravda

pobrine za njene zločine. Vodite je korehidoru. Doći će već čas da se pobrinemo i za nju.“

Uz nastojnikovu pomoć, napustila je salu u pratnji dva žandarma. Ruiz del Monte pokušao je da prekine Antonija, ali na jedan Enrikezov pokret, svi kopljanici u sali uperili su svoja koplja ka njemu. Tako je dominikanac naposletku prihvatio da će, svidelo mu se to ili ne, morati da ga sasluša do kraja.

„Što se tiče bratanca ovde prisutnog admirala Kastilje, u Salamanki svi znaju da je ovu damu, donja Luisu de Medrano, zasipao ljubavlju, a da je ona čak odbila njegovu ponudu braka jer je ove godine dobila retku čast da na katedri retorike menja učitelja Nebrihu, a nikada do sada nijedna žena nije zauzimala tako istaknuti položaj. Tada je bačiljer Enrikez kod drugih žena potražio ono što mu je ona uskratila, pa je počeo da se kreće u lošem društvu, kao što je društvo savetnika Laurentina Fresna, kabadahije s najgorom reputacijom u ovom gradu i vođe najgoreg studentskog ološa Salamanke, već poznat kao izvršilac nekoliko ubistava, a među njima i bojadžije Pedra Alvareza, kao što je posvedočila njegova udovica Ines Ruiz, a što je napismeno zabeležio i sudski pisar na ovom dokumentu koji vam sada prilažem.“

Antonio se vratio do platforme, naklonio se pred admiralom, ponovo uzeo papire koje je ostavio kada je sišao s tog mesta i jedan od njih pokazao članovima sednice.

„Ako neko od prisutnih želi da se lično uveri u sadržaj dokumenta...“Niko se nije usudio da podigne ruku osim fra Alvara, koji mu je gotovo

istrgao te listove. Njegove oči su brzo prešle preko rukopisa krupnih slova i punog skraćenica, sve dok nije došao do potpisa pisara i tri svedoka, među kojima su bili i potpisi samog Antonija i Ines Ruiz. Da je još uvek živ, Štrojač bi završio u zatvoru zbog tih reči, neopozivo kriv za smrt bojadžije.

„Uz vašu dozvolu, nastaviću dok vaše prečasnosti“, Antonio je pokazao na dva dominikanca, „proveravaju istinitost svedočenja.“

„Nastavite, gospodine grofe“, podržao ga je admiral.Kako se situacija u sali sve više zakuvavala, mnogi prisutni počeli su da se

pribojavaju kako će ih njihova početna užurbanost u prihvatanju optužbi Ruiza del Monta možda koštati mnogo više od nekoliko sitnih neprijatnosti.

„Zainteresovan visokim poreklom pokojnog Fadrika, Fresno ga je pozvao da se priključi bratstvu Kamposa. U zamenu za prijem u članstvo, zahtevao je da najpre izvrši razne zadatke kako bi se dokazao, a među njima i zadatak u vezi s jednim prljavim slučajem kojim se bavio: staranje o određenim mapama koje su došle u njegovo vlasništvo nakon ubistva fra Bartolomea. Znao je koliko one vrede od samog predavača. Naime, fra Bartolome je tokom svojih poseta krčmi Osam blaženstava pričao sa sobom naglas o njima, kao što većina vaših milosti zna da je imao običaj da naglas vodi svoje unutrašnje polemike. Gorgonija, uvek na oprezu, načula je koliki je značaj tih mapa koje mu je rektor poverio, pa je naredila svom kompanjonu, Laurentinu Fresnu, da likvidira fratra i ukrade ih za nju. Majka je mislila da će završiti kod nje, ali savetnik iz Kamposa odlučio je da je preduhitri i unajmi don Fadrika da, pre nego što ih preda svojoj saučesnici, od bibliotekara zatraži procenu tih mapa. Ali bačiljer Enrikez posumnjao je u

toliku zainteresovanost i zahvaljujući dugačkom jeziku Alarika de Diosa, čije je poroke finansirao u zamenu za obaveštenja, saznao je koliko su važne. Želeći da pobegne iz tog đavoljeg kruga, krišom od Fresna, platio je za jedan prepis mape. Nikada je neće preuzeti, jer mu je bibliotekar, inače izuzetni detaljista, zatražio još nekoliko dana nakon što mu je vratio original. Želeo je da je dopuni određenim ukrasima i detaljima. To odlaganje ih je obojicu koštalo života zbog neopreznog bibliotekarevog jezika, koji je njime mlatio unaokolo ne vodeći računa o plenu niti očekujući lovce. Laurentino je saznao za izdaju bačiljera Enrikeza i za opasnost, za njega i samu Gorgoniju, ako se ta mapa nađe u pogrešnim rukama.

Nakon samo nekoliko dana, direktor škole i moja malenkost bili smo očevici don Fadrikovog ubistva u klaustru Viših škola. A moram da vam kažem, fra Huane, iako će vas to oneraspoložiti, da mladi Pedro Bravo nije učestvovao u toj smrti i da nije bio čak ni blizu stepenicama, kao ni u onima koje su nakon toga usledile, a za njih ćete takođe dobiti čvrste dokaze. Očate je od Fresna pretrpeo sličnu kob, i to iz čistog uživanja. Takva je bila ta hulja. On je i mene te iste večeri lično izbo, i to mačem koji je ukrao od mog...“, kolebao se, pogledom tražeći savet od admirala, koji je klimnuo glavom uz jedan osmeh, „od jednog bliskog rođaka mog oca. Zašto je želeo da me smakne, i dalje ne znam, ali znajući za njegovu lošu narav, čini mi se da je time samo želeo da se otarasi dosadnog smetala, pošto je direktor škole mojoj malenkosti poklonio veliko poverenje u istrazi, a ja sam imao dovoljno poznanstava među propalicama, prosjacima i studentima supadžijama da sam lako mogao da otkrijem mnoga njegova previše nezgodna nedela. Tim istim mačem proburazio je i bibliotekara, što je srećna okolnost koja se može pripisati samo gluposti te iste ruke koja ga je ukrala, budući da ostavlja jedinstveni trag nakrsnice. Isti takav trag ostao je i na mom boku, gde se čak i danas može videti, ako neko od vaših milosti želi da se svojim očima uveri.“

„A kakvu bi korist, osim Pedra Brava ili vas, bilo ko imao od smrti savetnika Laurentina Fresna, budući da je vas već pokušao ubije?“, zapitao je Ruiz del Monte, premda mu niko nije dao odobrenje da ispituje Pimentela.

„Za Gorgoniju je to bilo povezivanje slobodnih krajeva“, Antonio je slegao ramenima. „Počinitelj ovih zločina želeo je da trguje tom misterioznom kartom koju je proučavao fra Bartolome, bilo u kraljevstvu Kastilje, bilo u Portugaliji. Gospodine, iza ovih smrti krije se samo jedan motiv: novac, novac, novac.“

„Ili moć“, umešao se i admiral Kastilje. „Pošto je moje porodično ime umešano u ovaj nesrećni slučaj, moram da vas uverim, članovi saveta, da je Sporazumom u Santa Feu moja loza udaljena od svake mogućnosti da učestvuje u poduhvatu majstora Kristifora Kolumba. Kakvog bi smisla trebalo da ima upravljati nitima navodne zavere, čiji je cilj, po kraljevskom revizoru, bilo otimanje sadržaja škrinje kojom je, u svakom trenutku, po svom nahođenju mogao da raspolaže kralj don Fernando, a uz njegovo dopuštenje, i ja lično, a

koja se, kako je dokazano, oduvek nalazila u vlasništvu rektora Maldonada, i to baš po nalogu samog kralja don Fernanda?“

„Što nije slučaj s vašom prečasnošću, fra Huane“, napao je Antonio.„Bestidniče! Kako se usuđuješ?“, pobesneo je Ruiz del Monte.„Kardinal Sisneros se trenutno nalazi u Africi, željan širenja vere i teritorija

Kastilje. Zašto ne bi poželeo da to isto radi pošavši novim putevima prema zapadu? Da preduhitri krunu u jednom tako delikatnom trenutku kao što je ovaj u kome živimo, ako su tačne glasine koje tvrde da je majstor Kolumbo raspolagao tajnim znanjima, koje se sve nalaze u škrinji poverenoj na čuvanje rektoru po odluci katoličkih kraljeva, onoj istoj iz koje je izvučena mapa koju je proučavao fra Bartolome i koju je ukrao Fresno? Zauzmimo presto u senci jedne mlade i neiskusne kraljice, osvojimo prvo na zemlju preko Okeana, a potom preobratimo sinove tih mesta, ili ih iskoristimo kao robove, svejedno“, zlokobno je predložio Pimentel, siguran u ubojitost svojih reči, jer se upravo među samim dominikancima vodila žustra rasprava da li Indijance treba tretirati kao braću po Hristu ili ne.

U tim trenucima, skupom je zavladala napeta tišina, jer je u svačijem umu počelo da se odvija klupko težine odgovornosti proteklih događaja.

„Nastavite, molim vas“, pozvao je rektor obraćajući se Pimentelu.„Zajedno sa očekivanjima fra Huana, bez sumnje plodovima njegove revnosti

u izvršavanju Sisnerosovih naređenja na sebi svojstven način, a zbog čega će pred kardinalom morati da odgovara po njegovom povratku, takođe postoji još jedan motiv za njihovo slepo nametanje pogrešnih krivaca za tako gnusne zločine.“

„Onda ih izrecite“, zahtevao je Ruiz del Monte.„Mogu li vašu prečasnost fra Huana da zamolim da pokaže dlanove? Kao i

vas, fra Alvaro.“Dominikanci su se kolebali.„Obrćite dlanove u ime donja Huane od Kastilje, odmah!“, naredio je

admiral.Na inkvizitorovoj koži nije bilo nijedne mrlje, ali na San Emilijanovoj su

duboke rane već pojele meso, jasno svedočeći o portugalskom zlu, istoj bolesti od koje je patio Fadrike i koju je zadobio na istom mestu. Bio je to nepobitni dokaz odsustva bilo kakve naklonosti i poštovanja prema mantiji koju nosi, koju se nije ustručavao da ukalja i obeščasti. Svi prisutni doktori i učitelji, neki franjevci, neki laici, a neki i njihova braća dominikanci, glasnim povicima izrazili su srdžbu i zgražavanje. Jedni su zahtevali objašnjenje, a dominikanci momentalno izbacivanje iz reda kojem su i oni sami pripadali, užasnuti onim koji ga je tako besčasno ukaljao najpoganijim porocima.

„Pokažite dlan vaše desne ruke, fra Huane.“San Emilijano se prezrivo nasmešio kada se čista koža njegovog prijatelja

pojavila pred prisutnima. Jednim mrskim pokretom, uzeo je reč, znajući da će mistični karakter njegove poruke biti razumljiv samo upućenima.

„Potražite tri tačke Presvetog Trojstva na nebesima, jer njemu služe najskromnija braća i njegova moć nalazi se svuda.“

Isabel i Antonio su se pogledali. Ta poruka bila je upućena njima. Pimentel je odmahnuo glavom. Njegova hipoteza je upravo postala teorija, premda nije mogao da je izloži u javnosti s obzirom na ozbiljnost posledica. Ako je tačno ono što je Fresno obelodanio Vargasovoj pre nego što je umro, La Gardunja je zarila pipke u sve društvene slojeve, a fra Alvaro ih je upravo upozorio na opasnost koju to tajno društvo predstavlja. Možda bi on mogao da im razjasni ko njime vlada, ili kako da ga otkriju. Zato se Antonio nije usudio da nastavi tim putem, ostavljajući isterivanje te pravde za neki pogodniji trenutak.

„Vaša prečasnost spavala je sa ženama u jednom bordelu iz ovog grada“, javno ga je optužio.

„Za taj greh sam već pretrpeo kaznu“, izložio je fra Alvaro, pogledom tražeći pomoć od Ruiza del Monta.

„Gde su vas zarazili?“„Govori, neka je prokleta!“, gnevno uzviknu Ruiz del Monte.„U krčmi Osam blaženstava“, priznao je San Emilijano, pognuvši glavu. „Ali

ne shvatam šta time ciljate.“„Ubrzo ćete shvatiti, a s vama i svi članovi sednice. Kao što sam vam već

dokazao, Laurentino Fresno je slušao naređenja majke Gorgonije. Tako je priznao mom prijatelju Pedru Bravu pre nego što mu je umro na rukama, otrovan arsenikom, a ne izboden, gospodine inkvizitore“, pokazao je ka fra Huanu. „Arsenikom, članovi saveta, koji se koristi kao lek...“

Direktor škole se umešao:„... protiv portugalskog zla. Samo onaj ko pati od te boleštine mogao je da

dođe do arsenika a da ne izazove sumnje, bilo da se radi o kurvi ili mušteriji.“„Tako je, doktore Del Palasio“, složio se Pimentel. „A ako vam nije dovoljno

dokaza koji potkrepljuju moje svedočenje, dodaću vašim milostima da sličan đavolji trag nagriza i meso majke Gorgonije, koja vodi mesto gde ste se obojica, i don Fadrike i vaša milost fra Alvaro, zarazili od iste kurve. Prvi je ubijen, a vama nije ostalo još mnogo vremena. Ako niste deo ove intrige, za vašu smrt zahvalite majci Gorgoniji i njenim kćerima.“

San Emilijano je prebledeo. Nikada nije pomislio da su mu dani odbrojani pa ga je talas stida naveo da pocrveni. Čak i tako, sačuvao je svoj bes za kasnije. Biće već vremena da se osveti, ali ne sada, ne pred fra Huanom ni tim posrnulim i u greh ogrezlim bednicima koji se usuđuju da se na njega bace kamenom.

„Tačno je to što govorite, bačiljeru Pimentelu. Ja sam lično iz njenih usta čuo za neke od njenih nepodopština s Fresnom. Ah, kako sam glup! Kako sam mogao da budem tako slep!“

Fra Alvaro se bacio na kolena pred Ruizom del Montom, koji je pokušao da se udalji od tog bestidnika s kojim je godinama održavao prijateljstvo i poverenje.

„Oprostite mi, oče, molim vas.“

„Izdao si ideale Svetog Dominga, Alvaro“, ogorčeno mu je prebacio.San Emilijano je mlatio glavom na sve strane, očiju punih suza. Slomljen od

bola, zgrabio je rizu svog prijatelja. Maldonado je ustao sa svog mesta.„Mislim da smo već dovoljno čuli. Obavestite korehidora o Gorgonijinim

zločinima kako bi se gradski sud pobrinuo za nju. Što se tiče vaših milosti, članovi uvaženog saveta, pozivam vas da izložite vaše mišljenje ili, ako želite, odmah pređite na glasanje za oslobađanje donje Luise de Medrano i bačiljera Pedra Brava. Gospodine kraljevski revizoru“, obratio se admiralu Kastilje, „predajem vam i fra Alvara de San Emilijana i fra Huana Ruiza del Monta. Pošto nisu članovi univerziteta, predlažem da ih predate sudu njihovog svetog reda, da oni preispitaju ima li ili nema nekih zločina u njihovom ponašanju. Samo vas molim da mi ih što pre sklonite s očiju jer samo njihovo prisustvo vređa sve što ovaj univerzitet predstavlja.“

Enrikez je prihvatio njegovu molbu uz poštovanje. Odmah posle glasanja, u kojem su Luisa i Isabel oslobođene svih optužbi, uhapsili su dva dominikanca. Pre nego što je pošao, admiral Kastilje je prišao direktoru škole i rektoru.

„Mislim da univerzitet, a naročito vas dvojica, dugujete veliku zahvalnost ovoj dvojici vitezova.“ Pokazao je na sadašnjeg grofa od Bofora i njegovog mladog prijatelja Pedra Brava.

Del Palasio se nasmešio. Znao je šta to znači: Pimentel će konačno dosegnuti ono za šta se godinama toliko borio i što je s pravom zaslužio, a do sada ga je samo njegovo nezakonito rođenje sprečavalo da ga i dobije. Klimnuo je glavom.

„Gospodo bačiljeri, nadam se da ste spremni da se sutra uveče zatvorite u Kapelu Svete Barbare kako biste spremili ispit za vaš licencijat. Vaša imena će ubrzo biti zapisana s tom titulom.“

Maldonado se nasmejao, oslobođen tolikog tereta u zamenu za tako nisku cenu.

„Ako polože“, istakao je.„O, sigurno će položiti“, odgovorio je direktor škole. „A sada, hajde, idite.“Pimentel je zagrlio Pedra Brava. Želeo je da može baš tu da je poljubi, da

svima poviče koliko je voli, više od svih počasti kraljevstva, više i od zakonitog priznanja da je sestrić Fernanda od Aragona – bacio bi zbog nje u vodu sve svoje nove titule i položaj. Sve zbog nje, samo ako mu to bude zatražila. Poljubio je Luisinu ruku, svečano se naklonio autoritetu rektora i direktora škole, i zajedno s admiralom Kastilje pošao do stepeništa koje je od klaustra vodilo do dvorišta Viših škola, gde su se nalazili dominikanci u pratnji straže kralja Fernanda. Među studentima je nastao omanji metež. Kako se čini, majka Gorgonija uspela je da se izmigolji svojim čuvarima bez preteranog napora, ali neće zadugo pobeći kraljevoj pravdi – za to će se sada starati korehidor. Saznavši za vest o njenom bekstvu, San Emilijano je Pimentela pogledao tako upadljivo da mu je Antonio odmah prišao.

„Malo ste se molili. Trebalo je više da sledite savete koji vam se daju“, ismevao ga je.

Vitez se približio fra Alvaru kako bi mu na uvo prošaputao reči koje niko drugi nije mogao da čuje:

„Ako ste onaj ko mislim da jeste, gospodine brate iz Gardunje, vaša milost i ja još uvek imamo nerazrešene račune i moram da vam ih naplatim. Recite mi ko je od Gorgonije naručio moju smrt i potrudiću se da vas poštedim puta ka paklu. Jer ako ona nestane, kunem vam se da ću se lično postarati da vaša prečasnost ne dočeka da proslavi novu zoru. Priznajte mi i pomoći ću vam da poslednje dane života iskupite dušu.“

„Obećavate, Pimentele?“„Imate moju reč.“„Kako da uredim da do vas stignu vesti kada ću ubrzo postati zatvorenik u

manastiru?“„Pošaljite mi je po nekom slugi od poverenja. Danas ću se u ponoć sastati s

njim u Desafjaderu. Čekaću tamo jedan sat.“„Imaćete to što tražite, kunem vam se.“

39

Slušaj, gledaj i ćuti

Nakon što se oslobodio velike napetosti koja ga je lomila poslednje nedelje, Hose del Palasio zračio je spokojstvom. Nije tu bilo samo reči o mutnom slučaju proklete Kolumbove škrinje i onoga što ona predstavlja, već pre svega o životu njegove ćerke. Ćerke koju nikada neće moći da prizna, ni da voli, osim izdaleka. Direktor škole je uzdahnuo, srećan što je ima u blizini, premda nikada neće moći da joj objasni razloge tolike radosti. Pogledao je unaokolo. Enrikez i Maldonado razmenjivali su dvorske tračeve, dok su se Luisa, Antonio i Isabel grlili i ljubili, nimalo ne mareći za neumesne tračare koje su ih posmatrale sa stubova dvorišta Viših škola. „Svako prepoznaje kupus iz svoga vrta“, rekao je u sebi, prisetivši se jedne stare porodične izreke. Sve ih je pozvao na zajednički obrok za njegovim stolom, želeći da proslavi velikodušnost sudbine. A imali su mnogo toga da slave. Pogotovo on. Naročito on.

„Malo slanine i mnogo ulja, direktore. To je svojstveno Jevrejima, a ne dobrim hrišćanima“, našalio se Enrikez nekoliko sati kasnije, nakon obroka dostojnog careva: prelepe jagnjetine s medom i uštipaka čije su poslednje ostatke sluge upravo odnosile sa stola.

U Maldonadovim očima poigravala je ironija kada je podigao čašu da bi nazdravio.

„Jedan moj stari prijatelj, Juda Abravanel, imao je običaj da u ovakvim prilikama istakne da je svaki ispljuvak svom nepcu ukusan.“

„Don Rodrigo, kakav prostakluk!“, nasmejala se Luisa ne krijući gadljivi izraz lica.

„Pusti ga, kćeri, jer Bog daje bradu onom ko nema vilicu“, našalio se raspoloženi Del Palasio. „Previše volovskih belih bubrega pomućuje razum.“

Pimentel i admiral Kastilje prsnuli su u smeh, zabavljeni tom igrom reči koja je uistinu delovala kao da potiče iz srećnih vremena pre osvajanja Granade. Jedino je Isabel, utonula u misli, usmerila svu pažnju na viljušku i nož koje je još uvek držala u rukama, kao da je želela da viljušku ubode oštricom noža, ili da nož nabode trozupcem viljuške.

„Veoma si zamišljen, Pedro“, primetio je Maldonado.„Žao mi je. Nisam želeo da uznemiravam vaše milosti svojim problemima.“„A šta je to što te tišti, moj mladi bačiljeru?“, želeo je da zna Enrikez.„To što ništa ne razumem, gospodine moj. Znate da je škrinja ukradena od

fra Bartolomea, a mi smo je oteli od Štrojača.“„Kralj vam čestita na tome i odužiće vam se za vaše usluge, kao što je već

učinio s grofom od Bofora“, podsetio ju je admiral.

Antonio je intenzivno pocrveneo. Još se nije navikao na tu počast i trebaće mu mnogo vremena za to.

„Moj prijatelj ne shvata kakvu je ulogu uistinu igrao vaš bratanac“, razjasnio mu je Pimentel.

Isabel je klimnula glavom.„Jednog sirotog glupana i smotanog mladog neznalicu, koji je dopustio da

njime upravlja kralj kavgadžija i propalica: čovek koji mu je, uz pomoć svojih drugova u nedelima, oduzeo život i ozvaničio svoju veštinu njegovom smrću, iscrtavši simbol pobede na zidu gde je počinuo njegov leš“, melanholično je odgovorio Enrikez.

„Ne govorite tako o Fadriku, preklinjem vas“, umešala se potresena Luisa.Admiral Kastilje se s naklonošću osmehnuo devojci.„Zavidim mu na njegovoj sreći ako je zarobio vaše srce. Bila bi divna

supruga. Ako želite, uz pomoć samog kralja don Fernanda, potražiću za vas muža u skladu s vašim položajem.“

Medranova je zaronila glavu u ramena, ne mogavši da zadrži bol. Poigravala se zlatnim medaljonom koji joj je prošle godine poklonio Fadrike. Admiral joj je pažljivo obrisao suze, prepoznavši taj nakit. Pripadao je njegovoj porodici: on ga je lično poklonio svom bratancu kad je bio dete.

„Nikada se ne hvatajte samo za jednu uspomenu, devojko“, nežno ju je posavetovao, a onda joj je lično sipao još malo vina.

Isabel, koja nije obratila pažnju ni na šta od onoga što se dogodilo između Enrikeza i njene rođake, ponovo se vratila na staro.

„Insistiram da znam. Koju ulogu je igrao vaš bratanac?“„Mislim da je hteo da precrta tu mapu kako bi mi je poslao, da bi me

upozorio na zaveru kriminalaca spremnih da počine veleizdaju krađom kraljevskog vlasništva. Ne zaboravi, bačiljeru Bravo, da su naši monarsi bili ti koji su rektoru predali škrinju na čuvanje. Uzgred, Maldonado, treba da je ponesem sa sobom pri povratku na dvor. Don Fernando želi da sazna neke podatke iz nje.“

„Mogu li da pitam zašto je toliko važna?“, bio je radoznao Antonio.„Taj odgovor je previše za tebe, Pimentele“, umešao se direktor škole.„Nikako, Del Palasio! Nakon svega što su ovi mladići propatili, zaslužuju da

znaju“, odsečno je zaključio Enrikez, spreman da s njima podeli tako opasnu tajnu. „Doduše, razbistriću vaše vode do mere do koje mi je to dozvoljeno. Infant don Enrike od Portugalije, koga u njegovoj zemlji zovu Kormilar, uložio je gotovo celokupno bogatstvo i dobar deo zaostavštine Hristovog reda u razvijanje znanja o moru i podsticanje istraživanja u potrazi za novim teritorijama za svog kralja. Naredio je da se u Sagresu izgradi tvrđava gde je okupio slavne kartografe, moreplovce, mornare, astronome i poznavaoce raznih jezika. Došli su učenjaci iz celog Sredozemlja jer je duž cele te oblasti raspolagao dobro plaćenom mrežom špijuna, koja ga je snabdevala sočnim obaveštenjima o drevnim mapama i kartama. Špijuni su i u Đenovi i u Veneciji

od turskih trgovaca dobili vesti o izvesnim istraživačima koji su otkrili kopno istočno od Kitaja, na samom kraju poznatog sveta. Njegovi mudraci došli su i do nepobitnog dokaza da je Zemlja okrugla, na osnovu čega su zaključili da je moguće ploviti na zapad i stići do mesta na Dalekom istoku. Tako je don Enrike poželeo i da praktično prouči tu mogućnost.

Zbog toga je, uz najveću tajnost, tu ekspediciju poverio jednom preobraćeniku poreklom s Majorke, koji se zvao Jehuda Kreskes, odnosno kršten imenom Haume Riba kad je prigrlio hrišćanstvo. On je posedovao neke mape i opise koji su se dugo smatrali izgubljenim ili nepostojećim. Njegov otac, Abraham Kreskes, iscrtavao je važne mape za aragonsku krunu, a njegov sin je imao običaj da uvek izradi duple karte: jednu zvaničnu, za javnost, a drugu sačinjenu samo za oči vladara i njegove najbliskije i najvernije sluge. Hauma Ribu nasledili su drugi kartografi, mudri poput njega, koji su doprineli napretku portugalske navigacije i otkrića, a pomoću kojih su stigli i do Kanarskih ostrva, a...“

„... Kastilja im je podmuklo preotela to otkriće, pored još nekih drugih, u jednoj ludačkoj trci za osvajanjem, koja je izazvala mnoge incidente između te dve monarhije“, prekinuo ga je direktor škole.

„Tako je“, složio se admiral. „Istina je da je, kada je majstor Kolumbo tražio utočište kod luzitanskog kralja preko odličnih veza svog tasta, došao u posed tih tajnih mapa, pa je jednog lepog dana deo njih pokrao, a druge prepisao. Onda je pobegao iz Portugalije, a ostatak priče već znate: otkrio je kopno na drugom kraju Okeana jer je imao prednost. Ambasadori kraljice donja Izabele uveravali su Portugalce da je ta misija krunisana uspehom Božjom voljom, da se naša gospodarica kladila samo na nju, uloživši veliko blago u ekspediciju koju su prezreli gotovo svi njeni savetnici. Kako sumnjati u verodostojnost takvih okolnosti? Kako dokazati odakle Kolumbu prednost a da se direktno ne sukobe s Kastiljom? Potom je usledio Dogovor iz 1494. godine, odnosno podela tog nepoznatog sveta. S njim, i mir... A onda su ti prokletnici ukrali škrinju i labavi mir se strašno zaljuljao u jednom vrlo napetom trenutku za naše kraljevstvo. Verujte mi kad vam kažem da ste uspeli da sprečite rat zbog prekomorskih zemalja“, uzdahnuo je Enrikez. „I to je sve.“

„Shvatam. Onda su ubili fra Bartolomea zbog rektorove nepažnje“, sažela je svoje misli Isabel, ne zastavši da razmisli o svojim rečima.

„Nije baš tako“, negirao je admiral. „Pomućeni razum kraljice Huane od Kastilje naveo je njenog oca, našeg gospodara don Fernanda, da se zainteresuje za Indije u njeno ime. Zato je zatražio od Maldonada da ga tajno obavesti o sadržaju škrinje i njenim mogućnostima. Tako je, i ne znajući, započeo čitav lanac smrti...“

„... koji je potekao iz Gorgonijine krčme.“„Tačno“, nastavio je Pimentel, „jer kao što sam na to podsetio članove saveta

tokom suđenja, i kao što svi za ovim stolom dobro znamo, fra Bartolome je imao običaj da priča sam sa sobom, bilo da je u učionici, bilo u dvorištu... ili u krčmi

majke Gorgonije. Ova ga je čula, procenila mogućnosti za dobru zaradu, a ostatak i sami znate. Štrojač je postao instrument njenih planova: predavač, Fadrike, Alariko, siroti bojadžija, a zamalo i ja, jedini koji je u prste znao to podzemlje u kojem su se oboje kretali. Da su se njeni planovi ispunili, pobegli bi u Portugaliju, siguran sam, a njihov novi kralj bi ih obasuo zlatom. Kao što sam vam već rekao u klaustru: novac, novac, novac.“

Sluge su počele da pale sveće u svećnjacima jer se dan predavao. Enrikez je podigao goste od stola, oprostivši se od prisutnih do sutrašnjeg dana, ali ne pre nego što se ponudio da Luisu de Medrano otprati u njenu rezidenciju. Ona je bez kolebanja prihvatila ljubaznu ponuda. Maldonado je, sa svoje strane, iskoristio priliku kako bi o određenim pitanjima nasamo raspravio s uticajnim kraljevim miljenikom. Tako su u sali ostali samo Antonio, Isabel i direktor škole. Pogledi mladih ljudi vapili su od želje da ostanu nasamo i da u intimi podele svoje doživljaje poslednjih dana. Imali su toliko toga da ispričaju jedno drugom.

Del Palasio je izdvojio devojku u stranu. Iz svoje kutije izvukao je zapečaćeno pismo sa amblemom svog univerzitetskog položaja i prsten.

„Pedro, ovo je za tebe. Otvori ga kada budeš dobio licencijat. Želim da znaš celu istinu. Ali zakuni se da čak ni svom drugu nećeš moći da otkriješ sadržaj ove poruke.“

Zbunjena, Isabel se složila. Ćutke je s Pimentelom napustila kuću direktora škole. Da se nije zamislila nad ovim poslednjim iznenađenjem, verovatno bi ga zagrlila nasred ulice, bez obzira na mušku odeću. Hodali su u tišini sve dok nisu prešli pola puta, svako udubljen u svoje misli. Kada su došli do Luisine kuće, Vargasova nije zastala.

„Antonio, možda bi trebalo da potražimo Gorgoniju. Iako je pobegla od pravde, Marija la Vitorijana sigurno zna gde bi mogla da se skriva. Pitaćemo je za to. Osim toga, moramo da znamo šta je tačno La Gardunja i njihov domet. Ako su njihovo obeležje te tri tačke, pravdi neće biti teško da ih pohvata.“ Zaćutala je na trenutak pa je potom postavila pitanje: „Ono što ne shvatam jeste zašto je Fadrike imao tu oznaku na svom dlanu ako nije bio sabrat zločinaca.“

„Seti se da to nije bila tetovaža jer se obrisala kad sam prešao vlažnim prstom preko nje. Ono što smo u početku videli kao neukusnu šalu studenata, sada mi se čini kao neuverljiva maska kojom je želeo da prikrije svoje namere pred nekim ko uopšte nije bio spreman da oprašta prevare.“

„Pretvarao se pred Štrojačem da je član bratstva?“„Tako mi se čini, ali ne član Kamposa. Možda je na telu želeo da pokaže

lažnu odanost kako bi ispod te tri tačke sakrio pravu odanost svoje duše.“„Po Fresnu, u svim gradovima krune nalaze se njegova sabraća. Kralj bi za to

trebalo da zna.“Antonio se okrenuo kako bi je pogledao s preda. Poželeo je da može da

podeli s njom nameru da razgovara sa Alvarovim izaslanikom, ali to bi bilo previše opasno jer bi navaljivala da pođe s njim, a sada više nije bio spreman da je izlaže rizicima.

„Moja draga prijateljice“, poljubio ju je u čelo, „možda ću moći da odgovorim na tvoja pitanja kad svane. Do tada, zapamti da je u tami sve isto.“

40

Staroj ptici ne ulazi se u kavez

I korehidor Salamanke je okončao vrlo naporno popodne kada je fra Huana i fra Alvara predao prioru dominikanskog Manastira San Estebana. I fra Domingo Pizaro je rano izjutra tog dana primio neočekivanu uvaženu posetu – admirala Kastilje lično. Iako je posetilac doneo neprijatne vesti, fra Domingo se miljeniku kralja don Fernanda od srca zahvalio na ljubaznosti što ga je uputio u to šta će se tog dana odigrati. Samo ga je zamolio da mu dozvoli da on podeli pravdu dvojici fratara, koji su potpadali pod njegovu nadležnost kao članovi zajednice San Estebana i svetog reda kojem je fra Domingo Pizaro bio otac.

„Neka bude. Vaša prečasnost ima moju časnu reč“, obećao je admiral.Fra Domingo nikada nije osećao naklonost prema svojeglavom inkvizitoru i

njegovom pomoćniku. Obojica su predstavljala debele crve koji su izjedali već natrulo drvo broda Katoličke crkve, koja je vapila za reformom i primenom novog jevanđelja – širiti svetu vrlinu vere ličnim primerom. Poslušnost, odricanje od svega materijalnog i gvozdena disciplina duha predstavljali su novi put do prave hrišćanske vrline.

Tokom tih godina, prior je svojim sinovima pokušavao da utuvi potrebu da duh usavršavaju učenjem, kako bi shvatili način na koji svet diše, a ne da mu nameću svoj kruti sistem, koji ih, u tim nesigurnim vremenima, samo vodi u direktnu zavadu s ljudima. Prilagođavanje sadašnjosti postalo je glavna misija za dominikance u San Estebanu, oslikavajući tom reformom nove vrline Reda Svetog Dominga, željnog da postane svetlost vodilja, kao u vreme apostola, a ne da se krije iza slepog autoriteta moći, koji je proizilazio iz njegove uloge na čelu Inkvizicije. Za većinu njih, reforma je bila poslednja slamka spasa za iskupljenje duše, budući da je Sveta služba uveliko postala relikvija prošlosti. Ona je više bila potrebna kruni, kako bi strahom osigurala vlast nad prostim pukom, nego dominikancima, ljudima posvećenim Bogu. Tako je Sud Svete službe, iako simbol najveće moći njihovog svetog reda, istovremeno predstavljao i srž njihovog posrnulog morala. Najbolji primeri bili su Ruiz del Monte i njegov vazal fra Alvaro.

Ova razmišljanja, i neke vrlo loše uspomene, ispunila su tišinu s kojom je prior primio vest o dolasku svoja dva brata u pratnji gradske pravde. Od tog trenutka, on je bio odgovoran da pazi da ne pobegnu, barem dok dokažu, ili ne dokažu, svoju nevinost pred vrhovnim majstorom reda, kome su i oni pripadali, a čak ni kardinal Sisneros neće smeti da se umeša i zaštiti svog omiljenog inkvizitora.

Sisneros je uživao moć iznad svih hrišćana tih kraljevstava, ali bio je franjevac, član reda s kojim su se dominikanci isuviše gložili i oko duhovnih i

oko nekih vrlo zemaljskih polja. Sinovi Svetog Dominga sude isključivo jedan drugom unutar svoje zajednice, i svima ostalima vam nje. U takvim sukobima, Pizaro je raspolagao boljim oružjem od kardinala, jer se ovaj služio bednikom poput fra Huana samo zato što je inkvizitor dobrovoljno pristao na to, ukaljavši tako još jednom ime Svetog Dominga de Guzmana, oca najsvetijih ljudi, mrljom svoje ludačke i neumerene ambicije.

Prior San Estebana zatražio je od njih da kleknu na pod prekrštenih ruku. U tom položaju pokore biće im suđeno što su se oglušili o Boga svojim gnusnim nepoštovanjem vrline i časti. Članovi reda nikada dotad nisu bili umešani u ubistva, razvrat i niske telesne strasti i fra Domingo je morao da prizna da čak ni on ne zna odakle da počne.

„Nakon posete admirala Kastilje, iz ove kuće hitno je krenuo glasnik da o događajima proteklih meseci obavesti našeg velikog majstora.“

Ruiz del Monte osetio je neprijatnu jezu u leđima, koja je nepogrešivo proricala katastrofu. Svakako da će dobiti neku kaznu, ali ovo je značilo i da će mu degradirati čin u redu na običnog brata, možda i na iskušenika, a to bi u njegovim godinama bila doživotna presuda. Odmah se pobunio jer je, po njegovom mišljenju; svojim dolaskom u Salamanku bratstvo krunisao uticajem i počastima, budući da nikada pre toga skromni Manastir San Estebana nije imao tolika ovlašćenja, koja su obuhvatala i moralnu zaštitu salamantinskog univerziteta, odnosno čeličnu kontrolu nad institucijom u kojoj su se obrazovali svi koji su tih dana preuzimali najvažnije pozicije na dvorovima ovih kraljevstava. Fra Domingo mora da shvati te svete razloge! Tim rečima je pokušao da iznese svoju odbranu. Satima je izlagao i gradio sve šire i više retorske kule, a onda su se Pizarove sandale našle tako blizu njegovog lica da se iskreno prepao da će zauvek poneti njihov otisak.

„Dosta sam slušao! Kako se uopšte usuđujete da upotrebljavate ime našeg svetog oca kao štit za vaše izopačene namere?“, optužio ga je prior San Estebana, na ivici da izgubi strpljenje, po kojem je, inače, bio nadaleko čuven.

Pizaro bi ga s najvećim zadovoljstvom poslao u Oran, da reformiše muslimanske duše i muhamedanske teologe, i da ga tamo Alahovi sinovi pretvore u pravog hrišćanskog mučenika. Red je ionako bio u obavezi da odredi jednog branitelja vere u tim zemljama nevernika. Zar to ne bi bilo idealno mesto da se bivši kraljevski revizor oduči od mračne bolesti netolerancije koja ga je proždirala? Kada nije preostalo argumenata, Ruiz del Monte je povukao udicu na kojoj je visila njegova poslednja nada – kardinal Sisneros.

„Taj ambiciozni prokletnik!“, sad je fra Domingo već besneo. „Pa ti nisi ni svestan njegovih pravih razloga zbog kojih te je pozvao ovde? Trebao mu je poslušni špijun na usluzi i na univerzitetu, ali i u ovoj svetoj kući. A znaš li zašto, bezumniče? Ovde se raspravlja o statusu koji treba da dobiju Indijanci: da li poseduju dušu, a u tom slučaju moramo ih prihvatiti kao braću i omogućiti im da budu kršteni; ili, naprotiv, nemaju dušu, pa ćemo se onda odnositi prema njima kao prema domaćim životinjama. U slučaju da odlučimo ovo prvo, sve

enkomendere1 očekuje i božja i ljudska kazna zbog neljudskog zlostavljanja. Takve odluke i priliče našem velikom svetom redu, a ne Sisnerosovim franjevcima. Ko god bude rukovodio duhovnim poslovima u Indijama, ubrzo će kontrolisati i duhovne poslove u Kastilji. A dok se odlučuje o tako važnom pitanju, baš u našem manastiru se već obučavaju oni koji će krenuti na ostrvo Espanjolu kako bi domorocima doneli svetlo Hristove vere, jer već ti mogu reći da oni jesu božja deca, baš kao što smo i ti i ja. Ekspedicija će isploviti za nekoliko meseci pod vođstvom fra Pedra iz Kordobe, koga će pratiti i naš poštovani fra Antonio Montesinos.“

Ova obaveštenja pogodila su slabu tačku Ruiza del Monta. Mrzeo je Montesinosa i ono što je on zastupao: jednakost Indijanaca i starih hrišćana u očima Preuzvišenog. Ako ta tvrdnja bude opšteprihvaćena, u pogrešnim rukama bi se ubrzo mogla primeniti i na Mavre, a ko zna, možda i na prihvatanje opasnih jeresi koje su počele da zagađuju kastiljanske teritorije, ili jevrejskih običaja i mnogih preobraćenika koji su trovali dušu katoličkih kraljevina. Setio se Sisnerosovih upozorenja i reči su same potrčale poput ljigavih miševa:

„Kardinal mi je samo zadao da reformišem duh i um univerziteta. Tu obavezu mi je poverio, nijednu drugu. I vaša prečasnost to zna jer je podstiče iz ovog istog manastira. Ovde se kuju neki od najboljih instrumenata propovedanja vere“, pokušao je da zadobije njegovu naklonost.

Prior je uperio prst u njega kao mač, samo sa željom da jednostavno završi s tom otrovnicom fra Huanom, s tim zagnojenim udom njegove svete zajednice.

„Ne“, ispravio ga je. „Najbolji instrumenti propovedanja vere, kao što vaša prečasnost kaže, iznalaze se na Univerzitetu u Salamanki, čiji ste vrat upravo danas pokušali da zavrnete. Tamo se uči teologija, jer Svemogućem bolje služi onaj ko nauči kako da dotakne dušu njegove dece, nego onaj što maše bičem, pretnjama, zatvorom ili ekskomunikacijom. Vaša prečasnost se nije pozvala ni na jedno drugo opravdanje za progon kojem je podvrgla donja Luisu de Medrano i njenog rođaka, osim da ste tako želeli da smenite doktora Maldonada. Gordost koja vas je zavela pretvorila vas je u glinu u Sisnerosovim rukama. Taj franjevac poslužio se vašim zastranjivanjem kako bi preko vas direktno napao naš red i izvrgao ga poruzi. Da je njegova igra uspela, uspostavio bi kontrolu nad svim univerzitetima u kraljevstvu. Da je danas ugušena njena sloboda, Salamanka bi bila tek prvi korak. A pošto je omanuo, sad sva krivica pada na sinove Svetog Dominga. Zar ti to nije palo na pamet: bilo da novčić padne na glavu ili pismo, Sisneros uvek dobija. Izdao si nas, Huane!“

1 Šp. encomenderos – ljudi kojima je kruna, zbog zasluga u otkrivanju i osvajanju Novog sveta, dodeljivala određeni broj domorodaca. U teoriji, njihova dužnost bila je da se staraju o njima, odnosno da ih podučavaju i štite nadmoćnim oružjem od nepokorenih plemena, sa ovlašćenjem da ubiraju poreze od njih kao i u Španiji od seljaka. U praksi, osvajači su se prema domorocima najčešće odnosili kao prema robovima, s argumentom da oni nemaju dušu, odnosno da su obične životinje. Zato je odlučivanje o tome da li Indijanci u Novom svetu imaju dušu pogađalo ogroman broj ljudi i ozbiljno drmalo centre moći u tadašnjim španskim kraljevinama. (Prim. lekt.)

Namerno je na kraju Ruiza del Monta lišio persiranja i titule. Da se on pita, ne bi se dvoumio da ga izbaci iz reda koji je toliko ukaljao. On ne zaslužuje da pripada dominikancima, kao ni da nosi bilo koje počasti Dominga de Guzmana.

„Siroti glupane, uobraženi kratkovidi brate! Ovde nisi na kocku stavio samo nezavisnost Salamanke, već i pokrštavanje u Indijama, a time i osvajanje novih teritorija.“

„Zato smo pokušali da se domognemo škrinje admirala Kolumba, njegovih pisama, dokumenata i mapa“, umešao se po prvi put San Emilijano.

Pizaro ga je prezrivo ukorio:„Ko vam je dao dozvolu da govorite, fra Alvaro?“„Želim da opravdam fra Huana. Naredio mi je da uradim ono neophodno

kako bismo se domogli škrinje jer smo želeli da dominikanskom redu obezbedimo prednost s druge strane Okeana.“

Zaprepašćen, Ruiz del Monte je pokušao da ustane kako bi se suprotstavio takvoj budalaštini. Nikada nije naredio San Emilijanu da to učini, već da istraži ubistva. On mu je lično priznao da je dopustio da ga zavede majka Gorgonija, a nju je zamolio da mu na raspolaganje stavi mape do kojih bude mogla da dođe – svi članovi univerzitetskog saveta bili su tome svedoci! Šta je onda ovaj bednik nameravao s tom laži? Želeo je da govori, ali desno stopalo fra Dominga ponovo ga je prikovalo na tvrd i hladan pod.

„Nastavite, fra Alvaro“, pozvao ga je prior.„Nisu mi poznate kardinalove instrukcije, jer su fra Huanu poverene u

tajnosti, ali mogu da garantujem vašoj prečasnosti da se poslužio povodljivom prirodom bratanca admirala Enrikeza kako bi došao do škrinje koju je čuvao rektor. Njegova mržnja prema Maldonadu navela ga je da iskoristi i onu hulju Laurentina Fresna kako bi ućutkao sve svedoke njegovog pokvarenog dela, koje je, zahvaljujući Svevišnjem, ostalo samo na podmuklom pokušaju, jer se mladi Fadrike Enrikez nije usudio na takva zlodela. Bili su to đavolji tragovi koji su ga odveli do javne kuće Osam blaženstava. Znajte, oče moj, da sam morao da legnem s prostitutkom Gorgonijom. Priznajem to pred vašom prečasnošću, ali priznajem i ono što se nisam usudio da kažem na nastavničkoj sednici: spavao sam s njom da bih se obavestio o ubistvima, a ona lično mi je ispričala da je sve ove zločine podstakao lično fra Huan. Sve to se nisam usudio da priznam na nastavničkom veću univerziteta iz straha da još više ne naškodim dobrom imenu našeg svetog reda.“

„Lažeš, pseto!“, ciknuo je Ruiz del Monte, ne mogavši da se suzdrži. „Godinama već obilaziš kurve, i to ne samo ovde, nego i u Granadi. Ti si mi to sam u mnogo navrata priznao!“

San Emilijano je podigao lice. Nekoliko suza poteklo mu je niz obraze. Pokajničkog izraza lica, kao da mu sam Belzebub pritiska grudi, pokazao je svoje krastave ruke fra Domingu, moleći za oprost grehova.

„Bog je hteo da me za to kazni i ja ću ubrzo umreti, ali vaša prečasnost pre toga mora da sazna da je fra Huan, otkrivši da sam spavao s posrnulim ženama u

Granadi, upravo prekršio svetu tajnu ispovesti. Koje sve još prevare skrivaju njegove iskvarene namere kad je u stanju da izda jedan od najsvetijih načela našeg sveštenstva, brate moj, otkrivši vam da su moji grehovi počeli u Alhambri?“

Šćućurivši i presamitivši se, Fra Alvaro se na vreme zaštitio od vrlo predvidljivog gneva svog nadređenog. Nije pogrešio. Ruiz del Monte je skočio i počeo zverski da ga šutira, tako da je Pizaru bila potrebna pomoć još tri brata da ga savladaju.

„Obuzdaj se! Zar si izgubio i ono malo pameti što ti je ostalo?“, naredio mu je prior.

Dok su ga braća držala u čvrstom stisku, fra Huan je pokušao da se smiri. San Emilijano je na podu molio za milost za svoje grehe, kaznu za telo i oprost za dušu, pravdajući svoje posrnuće obavezom da bez pogovora sluša nadređenog. Fra Pizaro mu je ponudio ruku kako bi ustao.

„Jesi li dobro, sine moj?“, iskreno se zabrinuo za njega.Iako su mu se na licu videli tragovi fra Huanovog napada, odgovorio je

klimajući glavom i poigravajući se kanapom kojim mu je bila opasana mantija.„Ako želiš da se ispovediš, u meni ćeš uvek naći oca. Uviđam da je tvoja

krivica manja, fra Alvaro, i staviću to do znanja velikom majstoru kada bude došao. Što se tebe tiče, Ruize del Monte, zatvor u osami daće ti priliku da dobro razmisliš i nađeš u sebi snage da se pokaješ za sve nevine živote koje si tokom svoje službe oduzeo, i za sve budućnosti koje je tvoja nemilosrdna ruka uskratila. Neka te uspomena na svaku od njih muči do poslednjeg daha života! Zatvorite ga!“

Fratri su gurnuli fra Huana ka vratima. San Emilijano je zamolio priora za poslednju uslugu:

„Ja ne zaslužujem da vašoj prečasnosti ljubim sandale. Dopustite mi da mu se pridružim i delim njegovu izolovanost, pošto sam već dopustio da me zavedu njegova dela.“

Pizaro je pokazao nezadovoljstvo zbog takve molbe, ali je ipak pristao.„U redu. Zajedno ćete sačekati sud, premda, u čast tvog iskrenog pokajanja,

fra Alvaro, vrata ćelije će za tebe uvek biti otvorena. Međutim, plašim se za tvoj telesni integritet zbog onoga što se pre nekoliko trenutaka desilo pred mojim očima. Zato će nad vašim zatočeništvom bdeti jedan od naše braće. On će se starati oko svega što ti bude potrebno. A sada, sklanjajte mi taj izmet s očiju, zaudara!“

Na putu ka hladnoj, goloj monaškoj ćeliji, u kojoj će zatvorenici čekati suđenje, Ruiz del Monte je besno koračao ispred fra Alvara. Ničega u njoj nije bilo osim hladnoće bliskog prisustva đavola, koji je čekao na naplatu za svoju pomoć. Kao što je fra Pizaro obećao, vrata su bila zatvorena, ali ne i zaključana, a kraj njih je ostao jedan od braće iz manastira.

Fra Huan se odmah ustremio na svog bivšeg prijatelja, spreman da ga na licu mesta ubije. Na njegovo iznenađenje, oko njegovog vrata se našao grubi

konopac s rize San Emilijana, koji ga je sve jače stezao. Uskoro nije mogao da diše, pa je počeo da vapi za vazduhom, već na ivici gubitka svesti. Pao je na pod, ali mu njegov dželat nije dopuštao nijedan voljni pokret, zarobljen pod težinom fra Alvara koji mu je nalegao na leđa. Koliko god je pokušavao da se izmigolji od tog đavola, samo je još više zatezao konopac i trošio dragoceni vazduh u plućima.

San Emilijano se približio njegovom uhu, kako stražar na vratima ništa ne bi čuo od reči izniklih iz podruma pakla.

„Siroti idiote!“, nasmejao se tiho, donekle popustivši stisak da produži Huanovu agoniju. „Zar si zaista mislio da ti pomažem ponesen divljenjem prema tebi? Da u tvojoj ličnosti i duši ima nešto što bih smatrao vrednim uvažavanja? Nismo mnogo različiti, Huane, ali, za razliku od tebe, ja jesam prihvatio ograničenja svog života i nisam se kockao da bih krao mrvice s gospodarevog stola. Sisneros te je iskoristio, a ja sam iskoristio tebe. Satana sada sigurno aplaudira tvojoj neizrecivoj gluposti.“

„Zašto? Ja sam te jedini cenio“, mumlala je žrtva koliko je mogla.„I ja tebe u nekim trenucima“, priznao je fra Alvaro. „Niko nije bolji od nas

da prikrije onog ko zaista pomera konce u Sisnerosovo ime. Nikada do sada moje sveto bratstvo nije uživalo toliku moć.“

„O čemu to govoriš?“„O La Gardunji.“ Pokazao mu je tri tačke. „To je institucija mnogo starija od

reda kome ti pripadaš, koja je znala da se sakrije i u tajnosti raste sve do današnjih dana, ona ista koja danas ujedinjuje stotine plemića i nitkova, a kojoj sam se obratio kako bih došao do originalne mape koju je Gorgonija dobila od onog glupana Laurentina Fresna pre nego što ga je otrovala, ona ista koja te je dovela ovde i koja će me izvući iz ove ćelije pre ponoći.“

„Ako me ubiješ, otkrićeš svoju igru. Pravda katoličkih kraljevstava tražiće te ispod svakog kamena.“

San Emilijano je još malo pritegao konopac.„Fra Alvaro će večeras umreti s tobom kako bi veliki majstor La Gardunje

mogao da živi. Ne brini se za mene. Tvoja smrt me neće ostaviti usamljenog, dragi prijatelju. Imam dovoljno vazala na raspolaganju da naselim afričku pustinju! U svakom gradu ima po stotinak braće spremnih da pomognu svom majstoru.“

U jednom očajničkom pokušaju, Ruiz del Monte je uspeo da vikne. S druge strane vrata čuli su se nagli pokreti brata koji je bdeo nad njima, i ubrzo je ušao unutra noseći uljanicu. Međutim, brat je samo dublje navukao kapuljaču na lice i stao da posmatra.

„Pomozite mi“, preklinjao je fra Huan na ivici snage.Pre nego što je prišao, dominikanac je otkrio svoje lice. Ruiz del Monte je

odmah prepoznao majku Gorgoniju, koja je bez srama poljubila njegovog prijatelja, čak je dohvatila i jedan kraj užeta.

„Pozdravi đavola u naše ime“, zamolila ga je, a onda je snažno povukla.

Samrtnički grčevi obuzeli su telo fra Huana. Gorgonija i Alvaro su se nasmešili kada se iz usta Ruiza del Monta oteo poslednji dah.

„Kasniš, sestro“, prebacio joj je San Emilijano. „Jesi li donela ono što sam ti tražio?“

„Izvoli, veliki majstore.“ Naklonila se graciozno pred njegovim autoritetom, izvukavši mušku odeću skrivenu pod mantijom.

„A mapa?“„Na sigurnom je, ispod dušeka moje postelje. Niko neće tamo gledati dok se

ne vratimo po nju“, nasmešila se Gorgonija.„Novac?“„Više nego dovoljno za dva života, skriven zajedno s mapom“, nasmejala se.Alvaro se bez imalo stida skinuo pred njom, otresavši se tog sveta laži u

kojem je prihvatio da živi još od detinjstva, kada je jedan od starešina iz La Gardunje otkrio njegov talenat u jednoj ulici u Sevilji. Pored njega je izučio zanat, istakao se u znanjima, napredovao u nedelima, sve dok nije diplomirao na zločinima. Po sopstvenoj odluci, zaredio se u dominikanskom redu kako bi se poslužio najboljim instrumentom kontrole koje mu je pružalo to društvo glupaka koje se plašilo sopstvene senke – Inkvizicije. Na putu se pojavio Ruiz del Monte, pretenciozni Asturijanac koga je sam đavo vodao za ular. Tokom poslednjih godina, pokojni fra Huan postao je samo marioneta u njegovim rukama, tako kratkog uma da toga nikada nije bio svestan, toliko posvećen svom navodnom bogougodnom poslu, odnosno svetom misijom da istrebi nevernike, jeretike i preobraćenike, kao i sve one koji odstupaju od pravoverja, a koje mu je tiho, na uvce, stalno tumačio verni fra Alvaro.

Fra Huanova misija u Salamanki otvorila mu je potpuno novi svet mogućnosti. Zajedno sa sestrom Gorgonijom, svojom starom poznanicom, ispleo je fine niti zapetljanih interesa i zamršenih ubistava kako bi se domogao Kolumbovih mapa, onih istih koje su potvrđivale da se za postojanje zemalja na zapadu znalo mnogo pre nego što su zvanično otkrivene. Sa Fadrikom i Štrojačem kao pionima – prvi nevoljno, a drugi vrlo željan te uloge – Alvaro je pomerao figure na tabli s preciznošću dobrog šahiste, sve dok se nije domogao onoga što mu je uistinu bilo potrebno: mape infanta don Pedra, koju je Gorgonija sakrila u svojoj sobi. Ista ona koja je tajno čuvana u Sagresu, napravljena na osnovu atlasa Jevrejina Kreskesa i skrivenih znanja mnogih velikih mudraca čiji se trag gubio u noći vremena.

Sada je bilo nebitno što su Luisa de Medrano i njen glupavi rođak oslobođeni, ili što je Kopile postao grof Bog će ga znati kakvom intrigom. Jedino što je zaista bilo bitno i vredno tolikog truda čekalo ih je u Osam blaženstava.

Pošto sad poseduje mapu, uistinu bi mogli da se upuste u veliki podvig koji će bratstvo podići na novi stupanj moći. Naime, planirali su da iskoriste štedre blagoslove krune koja je sve konkvistadore za hrabrost i darovitost nagrađivala

bogatim enkomijendama1 u vidu poseda i Indijanaca. S te tačke gledišta, kraj sveta bio im je jedina granica i ništa više ne bi moglo da ih zaustavi. A onda ih je slepa želja za osvetom Ruiza del Monta tog jutra dovela na rub ambisa, na nastavničku sednicu. Ali jedan veliki majstor ne pravi krupne greške, pa je San Emilijano procenio da taj idiot od inkvizitora ničim ne može da uzdrma temelje građevine koju je s toliko napora podigao, ali nije predvideo i mogućnost da se desi čudo. Jer samo tako, kao čudo, mogao je da opiše spektakularni dolazak admirala Kastilje, koji je poremetio tok događaja i njegove planove, spasivši omče Pedra Brava i Luisu de Medrano. Ipak, Alvaro je oduvek bio dobar kartaroš, pa je odlučio da nastavi blef do kraja. Zato je izveo apsurdno priznanje koje su s njegovih pokajničkih usana čuli svi članovi Saveta Univerziteta u Salamanki.

A udicu su progutali i Maldonado, i Del Palasio, i admiral Kastilje, i korehidor – svi osim Antonija Pimentela, jedinog sposobnog da primeti lasicu u kokošinjcu. Obojica su imala neraščišćene račune: Kopile da sazna ko je naredio njegovo ubistvo; a Alvaro da već jednom završi s njim. Znao je obeležje Tajnog bratstva lasica i mogao bi da ga potkaže pravdi kao člana, mada nije mogao ni da nasluti koliko visoki položaj zauzima u njemu. San Emilijano je slušao kako zvona Manastira San Estebana objavljuju ponoć – morao je da požuri.

„Kopile čeka da pošaljem slugu kako bi ga obavestio o tome ko je kod tebe naručio njegovo ubistvo“, žurno je rekao Gorgoniji.

Ona se nasmejala.„Pa hajde da ga ne razočaramo. Verovatno će se silno iznenaditi. Misliš li da

će doći sam?“„Vitezovi ispunjavaju svoju reč, a on mi je dao svoju“, nasmešio se Alvaro

de San Emilijano. „U ove sate ga samo mesec prati.“„Neka mu on jedini pravi društvo kada svoju dušu preda Svemogućem!“„Amin!“Morao je da ga ubije. Nije se toliko brinuo da će bratstvo zbog Antonija biti

izloženo nekom posebnom riziku, već pre svega nije podnosio da neko bude pametniji od njega. Pre nego što uzmu mapu i krenu za Sevilju, gde bi trebalo da se ukrcaju za Indije, jednostavno je morao da ode na taj poslednji sastanak u Salamanki. Kada je udesio svoj spoljašnji izgled, ispod dominikanske rize, koju je ponovo obukao preko svetovne odeće, sakrio je mač koji mu je Gorgonija donela.

„Hajdemo odavde“, naredio je ženi, ali je najpre u ćeliju uvukao sirotog fratra stražara, kom je majka presudila, i pažljivo zatvorio vrata.

Iskoristili su tamu da neopaženo šmugnu iz manastira. Kada su se našli napolju, skinuli su rize i bacili ih u reku.

„Sestro Gorgonija, hajde da ubijemo to kopile.“

1 Šp. encomienda – pohvala, nagrada koju monarh daje za otkriće i osvajanje teritorija u Novom svetu. (Prim. lekt.)

41

Božji sud

„Ne idi, vrati se u krevet“, molila ga je Isabel, opipavši prazninu u krevetu. „Svitanje je još daleko. Bože, koliko sam srećna! Za nekoliko dana moći ću da pokažem svetu dokument koji potvrđuje da jedna žena, Isabel de Vargas, takođe može da primi akademsko zvanično priznanje za svoja znanja, i to s rektorovim blagoslovom, odobrenjem direktora škole...“

„... i prijateljstvom članova saveta koji će te ocenjivati, a koji će više vrednovati tvoje usluge univerzitetu nego tvoje znanje medicine, da vidimo, posle nepune jedne akademske godine. Sramota, gospodine Pedro! Da ne pominjem da ti uopšte nisi Pedro Bravo, bačiljer iz Bolonje“, obešenjački je izneo vitez.

„Koliko god da negoduješ, nećeš uspeti da me zaplašiš, Pimentele. Obećali su javno i moraće da ispune obećanje. Ah, licencijatkinja Vargas...“

„Licencijat Bravo!“, bio je uporan.„Nije šija nego vrat!“„U redu, moja kraljice i gospodarice.“Devojka je uzdahnula zaista zadovoljna. Protegla se, namestila jastuk i

ponovo počela da zuri u Antonija, koji je baš zakopčavao zubun, spreman da pođe.

„Ponoć je“, podsetila ga je mazno. „Ostani, molim te. Ne postoji ništa važnije od toga da svojoj verenici objasniš kako se bačiljer Pimentel iz Tordesiljasa vratio transmutiran u gospodina grofa od Bofora.“

Antonio se polaskan nasmešio, pripasujući pojas i proveravajući da li se mač lako izvlači i uvlači u korice.

„Za sve to će već od sutra biti vremena napretek, licencijate Bravo, ili bi trebalo da kažem donja Isabel?“

„Što je to sad bitno?“„Rekla si verenica?“, našalio se.Isabel je sa smeškom potvrdila.„Hoćeš li da se oženiš sa mnom?“Pimentel je prasnuo u veseli smeh.„Mislim, gospo moja, da bi to pitanje trebalo ja tebi da postavim, zar ne?“„Pravim muškarcima nije mnogo bitno ko preuzima inicijativu“, nasmejala se

žena.„Pre nego što se uzmemo, trebalo bi da se upoznam s tvojim roditeljima, a ti

da ponovo postaneš Isabel de Vargas. Dakle, Pedra Brava moramo da pošaljemo na neko daleko putovanje.“

„Nedostajaće mi.“

„Moraćeš da se navikneš na to. Takođe ćeš morati da se oprostiš i od Luise.“„Zašto?“„Kralj don Fernando želi da dođemo na njegov dvor.“„Šta će biti s mojom rođakom bez naše zaštite?“„O, znaće ona sama da se brani, već ceo život to i čini. Osim toga, učitelj

Nebriha će se za nekoliko meseci vratiti na katedru.“Isabelino lice se smrklo. Znala je da to znači kraj Luisinih snova.„Žao mi je, ali mislim da treba da znaš. Saznala bi već, ovako ili onako. Zar

nisi čula da je admiral to pomenuo doktoru Del Palasiju i rektoru Maldonadu tokom večere.“

„Sirota Luisa. Ne samo da je izgubila ljubav svog života već i sve ono za šta se borila. Koliko mi je žao.“

Morala je da načini napor da bi zadržala suze. Obožavala je svoju rođaku, svoju staru prijateljicu u avanturama. Zahvaljujući njoj, upoznala je univerzitet, Antonija, mogla je da izgradi novi život, a za nekoliko sati postaće čak i licencijatkinja, premda pod muškim imenom. Luisi je, naprotiv, predstojao vrlo prazan život.

„A ako je povedemo s nama na dvor? Možda će tamo pronaći svoj put“, predložila je Pimentelu.

„Zašto da ne“, nasmešio se.„Hvala ti! Hvala ti! Hvala ti!“, povikala je zadovoljna.Pimentel joj je prstima zapečatio usne. Ona ga je povukla za prednji deo

zubuna kako bi ga primorala da sedne kraj nje. Oboje su se nasmejali: ona pokušavajući da ga zadrži pored sebe, a on da se odvoji od tako opasnog iskušenja. Pobedio je vitez.

„A šta će biti s rektorom i direktorom škole?“, zanimala se ona. „Šta ti je rekao Enrikez?“

„Malo toga, uistinu. Da kralj Fernando želi da Maldonado ostane na čelu univerziteta do kraja svog mandata, a da se Del Palasio vrati pored njega. Kako mi se čini, imaju o mnogo čemu da razgovaraju.“

„Znaš li da mi je direktor škole predao jedno zapečaćeno pismo sa svojim obeležjima i... ovo.“ Isabel je ustala s kreveta i preorala po odeći, razbacanoj svuda po prostoriji, da bi našla direktorov poklon.

Pokazala mu je pečatni prsten. Antonio ga je uzeo u ruku, približivši ga sveći. Obeležja izgravirana u zlatu bila su mu potpuno nepoznata: razvučena traka ispresecana sa tri osmokrake zvezde. Bila je ispisana deviza na kastiljanskom: Dovoljno je da se zovem Abravanel.

„Da li ti je poznat ovaj grb?“, zapitala je Isabel, vrativši se u postelju jer je bila naga.

Pimentel je odmahnuo glavom.„Kakva šteta! Kada mi ga je poklonio, rekao je da vekovima pripada mojoj

porodici. Ali ovo nije grb Vargasovih, tako da ništa ne razumem.“„Onda otvori pismo“, predložio je vitez.

„Tražio je da sačekam dok ne dobijem licencijat.“Antonio je oprezno ćutao. Kada se sve bude okončalo, imaće mnogo pitanja

za direktora škole, a među njima i o razlozima koji su se skrivali iza njegovog smelog odobrenja, naročito zato što je vrlo dobro znao da je navodni bačiljer Bravo u stvari devojka. Ali sve u svoje vreme. Ponovo je prišao ivici kreveta i nagnuo se kako bi se oprostio od Isabel.

„Ne mogu da verujem da ideš sad“, bunila se nezadovoljna.„Vratiću se pre nego što zaspiš.“Isabel ga je pozdravila jednim pokretom, glumeći nezainteresovanost, ali čim

je Antonio napustio prostoriju, odmah je skočila iz kreveta i počela da se oblači u Pedra Brava. Ako je taj glupan mislio da bez objašnjenja može da ode od nje usred noći i da će bednim skretanjem s teme ugušiti njenu radoznalost, grdno se prevario.

Skrivena u tami, nije joj bilo teško da ga krišom prati jer su Pimentelovi koraci snažno odzvanjali pločnikom pustih ulica, a njeni su, naprotiv, bili kao u oprezne mačke. Pustila ga je da je na razumnoj udaljenosti vodi do svog odredišta: mesta koje je u Salamanki bilo poznato kao Desafjadero – brisani prostor blizu zidina, bez kuća u blizini, odličan za ukrštanje mačeva i dvoboje između studenata i nitkova. Takođe, savršeno mesto i za tajne sastanke.

Noć je bila tamna zbog mladog meseca, a vetar je šibao odeću i telo. Dok se Antonio uvijao u svoj plašt, Isabel se priljubila uza zid poslednje kuće, odavno napuštene, kako bi se zaštitila. Tako šćućurena, čekala je šta će se dogoditi.

Sledećih pola sata Pimentel se šetkao gore-dole, levo-desno, mlatarao rukama po vazduhu u nestrpljenju i nervozi. Onda je dvostruki bat stopala najavio one koje je Antonio čekao. Dva čoveka, ne preterano visoka – prvi donekle širokog, a drugi mršavog lica i čudnog hoda, kao da mu odežda vređa međunožje. Obojica su nosila po baklju.

„Šalje vas fra Alvaro?“, ozbiljno ih je pozdravio Antonio.Bucmasti je otkrio svoje lice. Pimentel nije mogao da sakrije svoje

iznenađenje: bio je to lično San Emilijano.„Recimo da je tačno da nas ja šaljem.“Njegov pratilac se slatko smejao, takođe se otkrivši.„Majka Gorgonija!“„Mislim da si hteo da me vidiš kako bih odala onoga ko je naručio tvoje

ubistvo, Kopile. Ili bi sad trebalo da te zovem gospodine grofe?“Isabelino srce je podivljalo. Odmah je dohvatila balčak spremna da isuče

oružje.„Šta ona radi ovde?“, upitao je Antonio pomalo ljut.„Ti i ja, Kopile, imali smo dogovor. Tu sam da ispunim svoj deo. Želeo si da

znaš ko su krivci, pa izvoli: ovo je žena koja je pokušala da te ubije, a to je uradila po mom naređenju.“

Uvijajući ogrtač oko leve ruke, poput štita, i vadeći mač iz korica, Gorgonija je krenula na Pimentela. Alvaro de San Emilijano je raskopčao zubun i košulju i

pokazao mu grudi, pustivši ga da se približi dovoljno kako bi na svetlosti baklje mogao da vidi obeležje La Gardunje.

„Pošto znaš previše o nama, reci mi, znaš li i šta ovo znači?“Antonio je odmahnuo glavom dok se udaljavao, spremajući se za borbu.„Klekni pred velikim majstorom La Gardunje“, predstavila ga je Gorgonija,

hitro napadajući probadanjem, pravo ka srcu.Isabel je iznenada sve razumela: razloge, lukavstva, zašto je majka pokušala

da pročeprka po škrinji, Fresnovu zainteresovanost za nju. Međutim, San Emilijano... Delovao je kao neki smotani nikogović, tupog lica. Ko bi mogao da posumnja u njega?

Opkoljen tim dvema zverima bez srca, Antonio se vešto branio. Međutim, Isabel je znala da ga još muči rana, previše sveža da bi duže izdržao tu borbu, koja će se svakako razvući zbog veštine i mržnje ta dva bedna neprijatelja. Zato je odmah napustila skrovište kako bi mu pomogla.

„Jesi li ti razum ispario?“, odbrusio joj je Antonio kad ju je video.Borba se na trenutak zaustavila. Gorgonija se iznenadila što vidi mladog

Pedra Brava.„Vrati se kući, momče, ili ćemo morati i tebe da ubijemo“, naredila joj je

majka.Isabel se grohotom nasmejala:„Momče? Budalasta Gorgonija! Ja sam Isabel de Vargas, ćerka kastelana

Altobara don Pedra de Vargasa i njegove supruge Beatriz de Medrano.“Majka je iskolačila oči od iznenađenja. U tom treptaju oka, koliko je trajala

njena zbunjenost, Isabel joj se približila, a majka Gorgonija je tek onda postala svesna hladne oštrice. Snažnim trzajem, na razdaljini tako maloj da je osećala njen dah, Isabel je obrnula sečivo nadesno, pa nalevo, raširivši prolaz smrti. Potom je izvukla oružje i očistila ga o Gorgonijinu odeću. Majka je tek onda pala na kolena, rukama pokušavajući da zadrži krv. Međutim, sve je već bilo kasno.

„Ovo ti je zato što si naručila Antoniovu smrt!“, rekla joj je toliko hladnokrvno da se čak i Antonio užasnuo. „A ovo je zato što si me gurnula u ruke onog đavoljeg inkvizitora!“

Na Gorgonijinom vratu blesnula je kratka munja, ostavljajući crveni trag.„Kao što vidiš, kurvo, niko od nas nije ono što se čini!“ Prezrivo ju je

gurnula nogom.Alvaro de San Emilijano je razjareno povikao i besno se ustremio na nju,

potpuno zaboravivši na Antonija. Pošto je bila mnogo lakša i brža, Isabel je lako izbegla njegove napade nekoliko puta, okrećući ga tako da ostane potpuno izložen Antoniju. Kao da su im umovi bili povezani u jedan, njihovi mačevi su se ukrstili u Alvarovom telu, kome se Parka iscerila na tom tužnom mestu, gde su ga ostavili na milost i nemilost uličnim psima, jedinim svedocima njegove smrti.

Devojka je mrtvog San Emilijana nabola još jednom u bok, čisto da bude sigurna. Nije se micao. Čak i posle toga, za svaki slučaj, zarila mu je još jednom i mač pravo u srce. Pimentel ju je samo zapanjeno gledao. Isabel je vratila oružje u korice, prišavši vitezu.

„Sad je sve gotovo. Ovde zauvek nestaje Pedro Bravo“, promrmljala je preplićući prste s Antoniom.

Antonio je privi na grudi.„Dragi moj Pedro, mnogo ti hvala. Ove noći si mi spasao život i vratio mi

Isabel de Vargas. A sada, mladi bačiljeru, zbogom zauvek, prijatelju moj. Neka si dobro došla u moj život zauvek, moja gospo“, poljubio ju je u kratku kosu, mokru od znoja, „jedina ženo koju sam voleo i koju ću ikada voleti, i koja će uskoro postati moja supruga.“

Isabel je podigla pogled sa smeškom.„Pa zar već nismo muž i žena? Znaš li za čvršću svetu vezu od one

poškropljene krvlju?“, nasmešila mu se. Zatim su zagrljeni krenuli s pustog polja.

EPILOG

„... i tako je svoje dane okončala majka Gorgonija, koju je ubio neki neznanac, zajedno sa fra Alvarom de San Emilijanom“, uzdahnula je Marija la Vitorijana ustavši iz postelje.

„Zar se ništa ne zna o onima koji su je ubili?“, upita je radoznalo njena mušterija.

„Ne. Progutala ih je noć, osim ako ih nisu i sami đavoli odneli nazad u pakao iz kojeg su izmileli.“

Dok se oblačila kako bi se odazvala pozivu jedne od devojaka, koja je od nje tražila da siđe u kuhinju, mladi ljubavnik se zabavljao lelujanjem te čvrste zadnjice.

„Ernane, siđi dole kad budeš hteo. Ne zaboravi da ostaviš novac na krevet. To je jedino mesto u Osam blaženstava gde ga niko neće taći“, nasmejala se. „Nemoj dugo. Spremiću ti nešto da pojedeš pre nego što odeš na popodnevne časove“, ponudila mu je uslužno.

Nežno je pogledala mladića, dečaka od jedva petnaest ili šesnaest godina, koji je nedavno došao iz leonske Ekstremadure kako bi pohađao osnovne studije prava. Jedan više među stotinama sinova siromašnih hidalga kojima je učenje bilo jedini način napredovanja u životu. Kortesova priča nije se ni reč razlikovala od tolikih drugih. Ipak, bilo je nešto u njemu što je podsećalo na dobrog bačiljera Pedra Brava, a ta nostalgija je bila dovoljna da se prema njemu ponaša kao prema princu. Poslala mu je poljubac iz dovratka, a onda je zatvorila vrata.

Ernan se protegao u postelji, sanjivo se istežući. Odakle, kog đavola, da izvuče novac i plati majci Mariji? Njegova vrećica čuvala je prašinu Svetog Turibija. Možda ona tu negde ima i neke novčiće. Ako ih bude našao, moći će da je plati. Setio se njenih reči i podigao svoju zadnjicu s kreveta. Krišom je sklonio jastuk, otkrio čaršave, potražio iznad, ispod, desno i levo, sve dok mu ruke nisu skliznule ispod dušeka. Tamo je napipao dasku koja se malo mrdala. Bez previše napora, izvukao ju je iz ležišta i povukao ka sebi. Svitak pergamenta pao je pred njegova stopala, zajedno s vrećom s novcem. To uopšte nije bilo ono što je očekivao. Sredio je sav džumbus kao što je prvobitno bio, obukao se, pripasao mač i prešao pogledom preko sadržaja tog neočekivanog blaga. Pred njegovim očima ukazala se mapa ukrašena kraljevskim amblemima Portugalije. Kortes, iskusan u svim životnim disciplinama, osim u onim koje se traže za nivo bačiljera, odmah je zaključio da je karta veoma važna, a naročito zato što se u gradu već nekoliko meseci govori samo o skandalima nastalim oko navodne krađe Kolumbove škrinje. U moralističkim katakombama univerziteta kružile su glasine da se krađa zaista desila, a da su neki dokumenti zauvek nestali. Ernan se osmehnuo. Možda ta karta vredi pravo bogatstvo; možda upravo to može da

bude njegova diploma za bolji život. Osmotrio je kopno koje je iscrtano mnogo dalje na zapad od ostrva Espanjola. Kopno koje ne bi trebalo da postoji... „Indije“, uzdahnuo je. Presavio je pergament na četiri dela i sakrio ga ispod zubuna.

Soba je pripadala pokojnoj majci Gorgoniji, čije je kraljevsko žezlo pre mesec dana nasledila Vitorijana. Očigledno nije znala za to skrovište pa joj ništa od toga neće nedostajati. Što se tiče vreće, Kortes je odvezao kanap kojim je bila vezana, savladan radoznalošću. Sto kastiljanskih zlatnih dukata prosulo se na dušek. Ernan Kortes1 ljubio je jedan po jedan novčić, vraćajući ih u vreću. Ako treba da diplomira, biće to u Indijama... Uvek neka nova priča počne baš tamo gde se prethodna završila, zar ne?

1 Ernan ili Fernando Kortes (1485–1547), slavni španski konkvistador koji je porazio Asteke i osvojio teritorije današnjeg Meksika. Mnogobrojne neverovatne legende počele su da ga prate još za života... (Prim. lekt.)