HEMIJA MIRISA

Za razliku od čula dodira, sluha i vida, dva naša čula (mirisa i ukusa) reaguju na hemijski sastav okoline, te se nazivaju hemoreceptorima. Udisanjem vazduha mi konstantno ispitujemo njegov kvalitet (što nas upozorava na potencijalne opasnosti), ali i prikupljamo relevantne informacije, kao što su prisustvo hrane ili neke individue.

Čulo mirisa je istovremeno veoma jednostavno i veoma kompleksno čulo. Naime, ono je jednostavno jer je u procesu detekcije mirisa uključen jedan manji broj ćelija, njih oko 107. Ove ćelije smeštene su pri vrhu nazalne šupljine, u gornjem delu nosne sluzokože, na površini od svega oko 5 cm2 (kod mačaka ta površina iznosi čak oko 25 cm2). One su dalje povezane sinapsama (veze pomoću kojih ćelije nervnog sistema signaliraju jedna drugoj) sa korom velikog mozga.

Ćelije čula mirisa na svojoj površini imaju tzv. receptore (kompleks protein-lipid), kompleksne tvorevine koje direktno stupaju u interakciju sa mirisnim molekulima. Kada molekul udahnutog mirisa dospe do receptorskog kompleksa, on svojim 3D oblikom i raspodelom elektronske gustine dovodi do konformacionih promena molekula receptorskog proteina. Ova promena oblika receptorskog proteina dovodi do pokretanja niza biohemijskih procesa, pri čemu se stvara nervni impuls. Osećaj mirisa nastaje kada nervni impuls nervnim vlaknima stigne do mozga.

Malo je poznato da, kao što postoje tri osnovne boje (crvena,

plava i žuta), postoje i tzv. osnovni (primarni) mirisi. Ima ih

ukupno sedam i smatra se da miris neke supstance predstavlja

kombinaciju ovih osnovnih mirisa. Drugim rečima, postoji sedam

tipova receptora koji specifično interaguju sa mirisnim

jedinjenjima.

- kamforski (loptasti molekuli: kamfor,

ciklooktan)

- mošusni (jajasti molekuli: muskon)

- cvetni (molekuli oblika teniskog reketa: jasmon)

- mentolski (molekuli oblika zapušača: mentol)

- etarski (štapićasti molekuli: dietiletar, 1,2-

dihloretan)

- oštri (molekuli kiselina: mravlja kiselina, sirćetna

kiselina)

- miris na pokvareno (tioli, amini: dietilamin, 1-

butantiol)

U osnovne mirise spadaju:

Miris trans-α-jonona podseća na miris ljubičice, dok se za njegov cis-izomer ne može reći da ima cvetni miris.

Iako hemijski dosta slična, ova dva molekula imaju značajno različitu geometriju (može se lako uvideti da molekul trans-α-jonona ima oblik teniskog reketa, što svakako nije slučaj sa njegovim geometrijskim izomerom).

Dva enantiomera jednog jedinjenja se međusobno odnose kao predmet i lik u ogledalu (kao, na primer, leva i desna šaka), stupaju u iste hemijske reakcije, imaju identične fizičke konstante, itd. Enantiomerni karvoni, (R) i (S)-karvon, prirodni su proizvodi (terpeni) koji su odgovorni za aromu kima ((R)-enantiomer), odnosno aromu nane ((S)-enantiomer):

Zašto budjavi sirevi mirisi mirišu na smrdljive noge?

Butanska kiselina

Želja da se lepo miriše u današnje vreme održava ogromnu industriju. Međutim, i u dalekoj prošlosti ljudi koji su to mogli sebi da priušte trošili su čitava bogatstva na mirise. Još 2900. pre naše ere Egipćani su sahranjivali svoje mrtve u ćupovima mirisnih ulja. Priroda ovih ranih „parfema” je još uvek tajna, ali znamo da su hiljadama godina kasnije Egipćani putovali naširoko i nadugačko u potrazi za mirisima. Tamjan je mirisava smola iz kore malog drveta koji raste na južnoj obali Arabije i istočne Afrike.

ČULO MIRISA KOD ŽIVOTINJA

Vazduh obiluje hemijskim česticama koje su za neke životinje takvi prenosioci informacija kao što su slike i zvuci. Najbitnije životne aktivnosti - preživljavanje, prehrana i razmnožavanje, neodvojivo su povezane s čulom mirisa.

Čulo mirisa je verovatno najstarije od svih pet čula. Oni su sitne molekule koje nošene vazduhom ulaze u nozdrve. Čulo mirisa usko je povezano sa limbičkim sistemom - središtem osećajnog pamćenja, što objašnjava zašto isti miris različite osobe mogu različito da doživljavaju.

Zmije imaju račvast jezik koji koriste za kušanje vazduha. Vršci viljuške su uvučeni u organ na vrhu usta. Ovaj organ je povezan s nosem, pa se hemikalije koje jezik prikupi identifikuju velikom osetljivošcu.

Vukovi imaju izvrsno čulo mirisa i ukusa. Oni sa članovima čopora i sa rivalskim čoporima komuniciraju pomocu njuha odnosno mirisa, kao dela složenog niza društvenih ponašanja.

Najizraženije čulo kod psa je čulo mirisa, odnosno njuh. Mnogo je razvijenije nego kod čoveka i omogućava psu da na znatnoj udaljenosti razlikuje stvari i bića ponaosob, razlikujući, pri tome, njihove mirise. Psi pokazuju svoje teritorijalne pretenzije tako što ostavljaju mirisne tragove kao signale.

Velika bela ajkula nalazi svoj plen uglavnom pomoću mirisa.

Majmuni, s druge strane, manje se oslanjaju na njuh i zato imaju kraći nos koji može da otkrije samo jake mirise.

Kod konja čulo mirisa igra možda i najveću ulogu u životu. Sposoban je da iz daleka oseti vodu, a ima veliki značaj i u ishrani, u biranju hrane. Konji se raspoznaju na osnovu mirisa - ždrebe prepoznaje majku, pastuv nalazi raspasanu kobilu, a mirisom prepoznaju i ograničene teritorije. Kada se dva konja sretnu, prva stvar im je da sa raširenim nozdrvama mirišu jedni druge i time upoznaju. Čulo mirisa kod konja je toliko razvijeno, da su u stanju da kod drugih konja, a i kod ljudi, prepoznaju emotivno stanje, volju.

ZAKLJUČAK

Mirisi su nevidljivi putnici nepreglednih prostranstava koji menjaju raspoloženja ljudi. Važan su deo mozaika naših telesnih čula koja učestvuju u oblikovanju celovite slike sveta oko nas. Iako ih ne možemo videti, dodirnuti, niti čuti, mirise vežemo uz određene osobe, događaje i u trenutku nam mogu vratiti zaboravljene uspomene.

“Magija mirisa leži u iskonskoj vezi izmedju čoveka i prirode i u

našem starom interesovanju i radovanju prijatnom, sveže-

mirišljavom poklonu koji izražava svu lepotu sveta.”