197

7 Novi model korporativnog i javnog upravljanja

agrarnom industrijom u AP Vojvodini

7.1. Uvod

Prelivanje prvog i drugog talasa globalne finansijske i ekonomske krize je, između ostalog, zaoštrilo problem unapređenja javnog i korporativnog upravljanja agrarnom industrijom u Vojvodini u okvirima, koji određuje razvoj novog globalnog prehrambenog sistema i evropskog rešenja ovog problema. Novi model razvoja agrarne industrije u Vojvodini, pratiće pojava i razvoj novih struktura: komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, preduzeća za prozvodnju hrane i pića, logističkih i trgovačkih kompanija, novih i složenih inovacionih, organizacionih, servisnih, finansijskih i IT (informaciono-telekomunikacionih) sistema, novih zahteva u vezi sa efikasnošću i pouzdanošću ovih struktura i sistema. Ovi fenomeni imaju obeležje paradigmatične promene, koja izaziva potrebu da se, povećanjem efektivnosti javnog i korporativnog upravljanja, uspešno reše problemi u vezi sa novim strukturama, zahtevima i očekivanjima. Ključni izazov je generisanje i korišćenje znanja u funkciji stvaranja uslova za dinamičan razvoj agrarnog biznisa za multinacionalno okruženje.

Agrarna industrija u AP Vojvodini se od privredne reforme iz 1965. godine suočava s problemom: Kako povećati efektivnost (javnog i korporativnog) sistema upravljanja na otvorenim tržištima? U proteklih pet decenija, država (u smislu ključnog činioca regulacije razvoja agrarne industrije) je lansirala najmanje pet različitih modela za razvoj makroekonomskog okvira za usmeravanje korporativnog upravljanja u tom pravcu (Adžić, S. & Jevtić, M., 2010). Rezultati su negativni, pa je zajednički zaključak, da je put prema unapređenju upravljanja akterima u agrarnoj industriji težak i da zavisi od mnogo varijabli.

Analiza problema unapređenja efektivnosti javnog i korporativnog upravljanja u novom modelu razvoja agrarne industrije u AP Vojvodini, ograničiće se na elaboraciju tri faktora: (1) Tekuće konkurentnosti, (2) Buduće konkurentnosti i (3) Razvoj kulture u multinacionalnom biznisu, kao ključnog faktora za povezivanje (1) i (2). U ovom kontekstu, prvi deo posvećen je analizi tekuće konkurentnosti na javno i korporativno upravljanje u regionalnoj agrarnoj industriji prema kriterijumima otvorene tržišne privrede. U cilju sticanja egzaktnije slike o ovom problemu u okviru ove tačke izloženi su rezultati analize tekućih ekonomskih performansi i efikasnosti javnog i korporativnog upravljanja akterima agrarnog biznisa na reprezentativnom uzorku preduzeća koji se bave sofisticiranijim oblicima proizvodnje u regionalnoj agrarnoj industrije. Ova analiza je dopunjena kratkim prikazom metodologije i rezultati istraživanja uticaja fizičkog i intelektualnog kapitala i makroekonomskog okruženja na tekuću efikasnost poslovanja agrarnog biznisa. Drugi deo obrađuje rezultate analize buduće konkurentnosti i njihove implikacije na novi model javnog i korporativnog upravljanja. Treći deo je posvećen razvoju kulture saradnje i kooperacije u agrarnoj industriji, kao ključnom faktoru za njeno

198

prevođenje iz aktuelnog stanja konkurentnosti u novo stanje. U četvrtom delu su, na osnovu nalaza iz prvog, drugog i trećeg dela, obrađene osnovne kontroverze vezane za unapređenje javnog i korporativnog upravljanja u regionalnoj agrarnoj industriji. 7.2. Tekuća konkurentnost i njene implikacije na upravljanje agrarnom industrijom u AP Vojvodini 7.2.1. Uvodne napomene o problemu Ključne aktere regionalne agrarne industrije obeležava stanje da proizvode hranu i prateće usluge, od sasvim jednostavnih do sofisticiranih, ili loše ili skupo, ali svakako s malo obzira prema spoljnem svetu i njegovim potrebama. Isto važi i za njegovo spoljno okruženje: proizvodnju finansijskih, informacionih, obrazovnih i naučno-istraživačkih usluga i, posebno, usluga javne regulacije, koje obeležava veliki obim, niski kvalitet i visoka nepouzdanost. Njegovo upravljanje je suprotno očekivanja i nakon otklanjanja barijera prema spoljnem svetu i prodorom međunarodnih kriterijuma i merila na unutrašnju privrednu, socijalnu i političku scenu posle 2000. godine, nastavilo kretanje po istoj trajektoriji. Ključni akteri javne regulacije i privatnog sektora, okrenuli su se izvozu primarnih poljoprivrednih proizvoda s minimumom dodate vrednosti u doradi ili preradi i pokazali su da nesposobni da se suoče sa izazovima unapređenja međunarodne konkurentnosti proizvodnje hrane s većom novostvorenom vrednošću. Važne su dve činjenice. Prva se odnosi na poslovno okruženje agrarne industrije, a drugo na ponašanje preduzetnika, vlasnika i menadžera komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, preduzeća za proizvodnju hrane i pića, logističkih i trgovačkih kompanija.

Ključna događanja u poslovnom okruženju su posledica činjenice, da su nosioci izvršne i predstavničke vlasti, koji su preuzeli javno upravljanje, nakon političkih promena krajem 2000. godine, prihvatili model razvoja agrarne industrije, struktuiran u skladu sa preporukama ključnih međunarodnih ekonomskih organizacija. Model se zalagao za radikalno preoblikovanje agrarne industrije, primenom tri osnovna mehanizma: deregulacije, liberalizacije i privatizacije, kako bi se, u što kraćem roku, povećala uloga privatnog sektora u proizvodnji, zaposlenosti i razvoju (Buckwell A. et al , 1994). I, pored razvojno neproduktivnih rezultata implementacije ovog modela u agrarnim industrijama drugih bivših evropskih socijalističkih država, što ih je prinudilo da (delimično) odustanu od njegove primene i okrenu se aktivnijoj verziji agrarne i industrijske politike, u Srbiji je unutrašnje tržište hrane liberalizovano, ukinut je najveći broj barijera za pristup inostranih preduzeća tržištima roba, novca i preduzeća i pristupilo se ubrzanom (regularnom i neregularnom) pretvaranju društvene i državne u privatnu svojinu u agro-industrijskom kompleksu (Stojanović, Ž., 2010). Agrarnoj industriji, preduzetnicima, vlasnicima imovine, menadžerima, tržištu i stanovništvu je poslat lažan signal o isplativosti ili neisplativosti čitavih delatnosti, čime je intenziviran proces smanjenja stočarstva i nestanak izvozne industrije za preradu mesa, kao i industrija za proizvodnju poljoprivredne mehanizacije i veštačkih đubriva (Adžić, S., 2008b).

Šta se dešavalo na nivou komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, preduzeća za proizvodnju hrane i pića, logističkih i trgovačkih kompanija? Preuzimanje (privatizacija i naknadne promene vlasništva) i poslovanje su finansirani pozajmljenim sredstvima (koja su, delom, umesto za tehnološku i poslovnu rehabilitaciju, iskorišćena za špekulacije na tržištu nekretnina i kupovinu drugih preduzeća), na koji se plaćaju, uz indeksaciju kursa, u višestruko veće kamate, nego u državama-članicama Evropske ekonomske i monetarne

199

unije. Prelivanjem efekata prvog talasa globalne finansijske i ekonomske krize, postalo je vidljivo da su rizici prezaduženosti visoki, pa je deo preduzeća u agrarnoj industriji bankrotiralo ili obustavilo proizvodnju. U agrarnu industriju Vojvodine u proteklih jedanaest godina, nisu ulagala ni sredstva predviđena amortizacijom opreme. Deo novih vlasnika, odnosno menadžment, koji su postavili da umesto njih vodi velika komercijalna poljoprivredna gazdinstvo ili preduzeća za proizvodnju hrane i pića, nije imao potrebna upravljačka znanja i veštine, niti je bio zainteresovani da ih usvoji i primeni. Otvoreno je čitav niz novih i težih pitanja i problema u odnosu na zatečeno stanje krajem stoleća. Agrarna industrija u AP Vojvodini se, i pored dinamičnog rasta izvoza, u razvojnom smislu de facto udaljavala od ciljnog evropskog okruženja. 7.2.2. Analiza tekućih ekonomskih performansi i efikasnosti javnog i korporativnog upravljanja akterima agrarnog biznisa na reprezentativnom uzorku preduzeća U cilju sticanja egzaktnije slike o napred navedenim problemima izložiće se rezultati analize tekućih ekonomskih performansi i efikasnosti javnog i korporativnog upravljanja akterima agrarnog biznisa na reprezentativnom uzorku preduzeća koji se bave sofisticiranijim oblicima proizvodnje u regionalnoj agrarnoj industrije. Uzorak obuhvata preduzeća iz tri grane agrarnog biznisa u AP Vojvodini: (1) velika mešovita komercijalna poljoprivredna gazdinstva (28 preduzeća koja se bave ratarskom i stočarskom proizvodnjom velikog obima angažovanjem odgovarajuće radne snage sa tržišta rada), (2) proizvodnje logističkih usluga za potrebe primarne poljoprivredne proizvodnje (80 preduzeća) i (3) prerade i konzervisanja voća i povrća (30 preduzeća) u periodu od 2005. do 2011. godine1.

Na grafikonima br. 7.1, 7.2 i 7.3 prezentirani su osnovni pokazatelji ekonomske efikasnosti poslovanja na uzorku posmatranih preduzeća u periodu od 2005. do 2011. godine. Na grafikonu br. 2 jasno se uočavaju dva pada u 2008. i 2010. godini. 2008. godinu pad je bio od 30% u odnosu na 2007. godinu, a 2010. godine 23% u odnosu na 2009. godinu. Dobit iz 2010. godine je u 2011. godini uvećana za 36%, ali je i dalje ispod ostvarenja iz 2007. godine

Grafikon br. 7.1. Ukupan prihod posmatranog uzorka preduzeća

1 Svi novčani iznosi usklađeni su za vrednost inflacije i izraženi u vrednosti nacionalne valute (RSD) na kraju 2011. godine. Podaci iz bilansa stanja i bilansa uspeha preuzeti su sa sajta Agencije za privredne registre Republike Srbije (http://pretraga2.apr.gov.rs/ObjedinjenePretrage/Search/ Search), dok su makroekonomski pokazatelji preuzeti sa sajta Narodne banke Srbije (http://www.nbs.rs/internet/cirilica/80/index.html)

200

Grafikon br. 7.2. Ukupan neto dobitak posmatranog uzorka preduzeća

Grafikon br. 7.3. Ukupna aktiva posmatranog uzorka preduzeća

Na grafikonu br. 7.4 prikazana je komparacija procentualne promene ukupnog neto-dobitka 138 istraživanih preduzeća sa svim preduzećima iz tri posmatrane delatnosti u periodu od 2005. do 2009. godine, dok grafikon br. 7.5 upoređuje promene u dodatoj vrednosti u čitavoj agrarnoj industriji sa promenama u posmatranom uzorku.

Grafikon br. 7.4. Promena ukupnog neto-dobitka posmatranog uzorka preduzeća

Grafikon br. 7.5. Godišnja promena dodate vrednosti posmatranog uzorka preduzeća

201

7.3. Prikaz metodologije i rezultata istraživanja uticaja fizičkog i intelektualnog kapitala i makroekonomskog okruženja na tekuću efikasnost poslovanja agrarnog biznisa Izloženo predstavlja samo jednu stranu prikaza problema efikasnosti agrarnog biznisa u AP Vojvodini i to u svetlu prelivanja efekata prvog talasa globalne finansijske i privredne krize, koji su kako se vidi bitno umanjili njegove performanse. U cilju sticanja kompleksnije slike prezentirana analiza je dopunjena kratkim prikazom metodologije i rezultati istraživanja uticaja fizičkog i intelektualnog kapitala i makroekonomskog okruženja na tekuću efikasnost poslovanja agrarnog biznisa.

U procesu stvaranja nove vrednosti preduzeća se oslanjaju na dve vrste resursa: fizički i intelektualni kapital. Nova vrednost se formira u odnosu na kvalitet inputa znanja u proizvodima/uslugama i u odnosu na cenu koju su kupci spremni da plate. Dakle, u procesu stvaranja nove vrednosti, s jedne strane, nalaze se odnosi između kupaca i proizvoda, a s druge strane, odnosi između stvorene dodate vrednosti i resursa angažovanih u stvaranju iste (Komnenić and Tomić, 2012).

Cilj preduzeća je da sa postojećim resursima maksimizira rezultat, odnosno, da stvori što više dodate vrednosti, sa što većom efikasnošću. Indikatori, koji se koriste u ispitivanju efikasnosti na navedenom uzorku preduzeća su: (1) indikator fizičkog i finansijskog kapitala CEE i (2) indikator intelektualnog kapitala IC, koji se sastoji od ljudskog HC i strukturalnog kapitala SC. Iz računovodstvenih izveštaja uzete su informacije o bruto-platama i ostalim izdavanjima za zaposlene kao proxy za ljudski kapital HC. Strukturalni kapital dobijamo kada od ukupno stvorene dodate vrednosti oduzmemo ljudski kapital. Neto knjigovodstvena vrednost imovine preduzeća predstavlja fizički kapital. Dobijene vrednosti stavljaju se u odnos sa novostvorenom dodatom vrednošću, kako bi se dobili pokazatelji efikasnosti svakog resursa u njegovom stvaranju. To su: (1) efikasnost angažovanosti fizičkog i finansijskog kapitala CEE, (2) efikasnost ljudskog kapitala HCE i (3) efikasnost strukturalnog kapitala SCE. Zbir (2) i (3) se naziva i efikasnost intelektualnog kapitala. U istraživanju se analizira uticaj dva tipa varijabli: (1) specifične za svako preduzeće i (2) makroekonomske varijable. Promenljive koje su karakteristične za svako pojedinačno preduzeće su gore navedeni pokazatelji, a ovde će biti prikazano, kako se izračunavaju.

Dodata vrednost (VA) preduzeća obračunata je po formuli:

VA = NOS + BWL + A + D gde je: NOS = dobit pre oporezivanja

BWL = bruto-plate zaposlenih i ostali troškovi za zaposlene A = amortizacija D = depresijacija

Efikasnost ljudskog kapitala, meri koliko je stvoreno dodate vrednosti na svaku

novčanu jedinicu uloženu u zaposlene. Na osnovu računovodstvenih izveštaja preduzeća izračunat je koeficijent HCE po formuli:

HCE = VA/ BWL

Lee (2010) definiše efikasnost ljudskog kapitala kao udeo informacija koje su oprihođene. Kako nam količina informacija razmenjenih u svakom od posmatranih

202

preduzeća nije dostupna, ne umanjujući značaj Lee-ovog teorijskog pristupa, odlučujemo se za definiciju, koja koristi dostupne podatke iz finansijskih izveštaja.

Strukturalni kapital posmatra se kao skup resursa, koji omogućavaju da se intelektualni kapital artikuliše. Ukoliko preduzeće poseduje viši nivo kodifikovanog znanja i veština, u vidu efikasne organizacione strukture, dobrih procedura, baza podataka, softvera, patenata, licenci itd., ono će imati i višu efikasnost korišćenja intelektualnog kapitala. Strukturalni kapital je rezultat rada ljudskog kapitala u prošlosti, te je obrnuto srazmeran veličini HC:

SC = VA – HC a njegova efikasnost, kao udeo u stvorenoj dodatoj vrednosti:

SCE = SC/VA

Promenljive HCE i SCE su visokokorelisane, te Pulic (2003) uvodi ICE = HCE + SCE te se na taj način dobija koeficijent efikasnosti intelektualnog kapitala u stvaranju dodate vrednosti. ICE je osnovna eksplanatorna promenljiva, kojom se meri uticaj intelektualnog kapitala na prinos preduzeća.

Zavisna promenljiva ROA je prinos na ukupnu aktivu i izračunava se po formuli ROA = NP/UA, gde je NP neto dobitak, a UA ukupna aktiva.

Makroekonomski pokazatelji koji se koristi u analizi su: 1. GDPCH – godišnja procentualna promena vrednosti bruto-domaćeg proizvoda.

Očekuje se pozitivan uticaj ove promenljive na prinose pojedinačnih firmi jer promenljiva pokazuje opšte stanje u privredi.

2. Indeks ekonomskih sloboda, IEF, opisuje stepen lakoće sa kojom novi preduzetnici ulaze na tržište. Prethodna istraživanja (Bain, 1956; Joskow 1973; Porter, 1980) ukazuju na činjenicu da se povećanjem barijera uspostavljaju monopolističke cene i, ergo, postiže veća profitablnost. Promenljiva IEF uzima vrednosti 0-100, pri čemu veće vrednosti označavaju liberalnije poslovno okruženje.

3. Inflacija i privredni rast su pozitivno korelisani. Mallik and Chowdhury (2001) dokazuju da su ove veličine kointegrisane, pri čemu su promene u nivou rasta manje osetljive od promena nivoa inflacije, i obrnuto, te zaključuju da pokušaj da se inflacija drži na suviše niskom nivou može imati negativan uticaj na privredni rast. S druge strane, brzi privredni rast može dovesti do nestabilnosti stope inflacije. Međutim, na nivou preduzeća nije unapred jasan uticaj inflacije na iznos prinosa na aktivu. Za preduzeća koja su u dugovima, inflacija pozitivno utiče na realno smanjenje duga. Inflacija se meri indeksom rasta cena potrošačke korpe, a odgovarajuća varijabla u modelu je obeležena sa INF.

4. Otvorenost ekonomije meri se promenljivom OPEN, koja je definisana kao zbir udela uvoza i izvoza u bruto-domaćem proizvodu. Očekuje se pozitivan uticaj na prinos na ukupnu aktivu.

Makroekonomske varijable ne variraju po jedinicama posmatranja što otežava izračunavanje njihovih uticaja na prinose pojedinačnih preduzeća. Iz tog razloga model inkorporira efekte interakcije između makroekonomskih veličina i varijabli koje su specifične za svako preduzeće. Deskriptivna statistika za zavisnu i eksplanatornih promenljivih data je u Tabeli br. 7.1, a korelacija makroekonomskih veličina u Tabeli br. 7.2.

203

Tabela br. 7.1: Deskriptivna statistika

ROA OPEN INF IEF ICE GDPCH Mean 0,015 0,832 0,097 0,537 1,868 0,025 Median 0,012 0,858 0,086 0,544 1,288 0,036 Maximum 1,028 0,909 0,177 0,580 40,336 0,054 Minimum -1,753 0,736 0,066 0,479 -44,285 -0,035 Std. Dev. 0,173 0,067 0,037 0,035 5,252 0,029 Skewness -1,648 -0,408 1,276 -0,380 1,961 -0,965 Kurtosis 2,135 1,606 3,474 1,718 25,721 2,917

Tabela br. 7.2. Korelacije među makroekonomskim veličinama

GDPCH OPEN IEF INF GDPCH 1,000 0,166 -0,702 0,571 OPEN 0,166 1,000 0,539 -0,028 IEF -0,702 0,539 1,000 -0,629 INF 0,571 -0,028 -0,629 1,000

Analiza počinje utvrđivanjem: Da li postoje individualni, odnosno vremenski efekti?

U Tabeli br. 7.3. prikazani su prinosi na aktivu po godinama. Standardna devijacija je visoka za sve godine, ali mogu se uočiti dva klastera, prvi u periodu od 2005. do 2008. godine, nakon čega su alternirajući prinosi u okolini nule. Testiramo hipotezu H0 da variranje prinosa na ukupnu aktivu nije signifikantno: µi=0 i σµ

2=0. Tabela 7.4. daje rezultat F-testa za individualne efekte, na osnovu kojeg se ne može odbaciti hipoteza o nepostojanju individualnih efekata. Međutim, velike varijacije koje postoje u prosečnim godišnjim prinosima preduzeća i kreću se između -29,5% i +30% dovodi u pitanje ispravnost hipoteze da ne postoje individualni efekti. Na osnovu rezultata F-testa (Tabela 7.5.) odbacuje se hipoteza o nepostojanju vremenskih efekata, što je očekivan rezultat s obzirom da se istražuje uticaj krize na prinose preduzeća. Vremenski efekti u modelu se inkorporiraju uvođenjem veštačkih promenljivih za svaku godinu pojedinačno. Model sadrži tri dodatne veštačke promenljive za svaku od navedenih grana agrobiznisa:

SECMF – velika mešovita poljoprivredna gazdinstva, SECPU – poljoprivredne usluge, i SECVP – prerada i konzerviranje voća i povrća, kao i Veštačku varijablu SIZE kojom se svako od posmatranih preduzeća svrstava u

malo, srednje ili veliko2.

Tabela br. 7.3: Deskriptivna statistika za ROA (vremenska serija)

Prosek ROA St. dev. posmatranja2005 0,0325 0,176 135 2006 0,0265 0,182 128 2007 0,0374 0,166 137 2008 0,0296 0,151 138 2009 -0,0054 0,141 138

2 Varijabla SIZE ima vrednost 0 za mala preduzeća, 1 za srednja preduzeća i 2 za velika preduzeća.

204

2010 0,0012 0,146 138 2011 -0,0130 0,228 138

Tabela br. 7.4. Anova F-statistika (individualni efekti)

Metod s.s.3 Vrednost VerovatnoćaAnova F-

test (2,949) 0,423 0,655

Tabela br. 7.5. Anova F-statistika (vremenski efekti)

Metod s.s. Vrednost Verovatnoća

Anova F-test

(6,945) 1,960 0,069

Ocena parametara modela počinje panel regresijom sa stohastičkim individualnim

efektima, a zatim se primenjuje Hausmanov test endogenosti regresora. Rezultati Hausmanovog testa prikazani su u Tabeli 7.6:

Tabela 7.6 Hausman Test

Correlated Random Effects - Hausman Test

Test Summary χ2 Stat s.s. Prob.

Cross-section random 14,334 7 0,000

Nulta hipoteza o nepostojanju korelacije između objašnjavajućih varijabli i individualnih efekata se odbacuje, te se odustaje od stohastičke reprezentacije individualnih efekata. Opšta jednačina koja se ocenjuje je:

yit = α1 + µi + xitβ + uit gde je: yit = skalarna zavisna promenljiva, tj. prinos na ukupnu aktivu

xit = K×1 vektor nezavisnih promenljivih4 uit = slučajna greška modela µi = individualni efekat, i indeks firme t = vremenski indeks meren godinama

Sve promenljive su testirane na postojanje jediničnog korena koristeći ADF i

Peronov test. Hipoteze o postojanju jediničnog korena odbačene su kod svih promenljivih. Rezultati regresije prikazani su u Tabeli br. 7.7:

3 Stepeni slobode 4 U konačnom modelu prikazane su samo signifikantne promenljive na nivou firmi i kombinacije mikro i makro efekata na promenu posmatrane varijable ROA. Konačan izbor modela izvršen je na osnovu informacionog kriterijuma Akaike i odabran je model sa minimalnom vrednošću.

205

Tabela br. 7.7. Rezultati panel regresije. Zavisna promenljiva ROA

Promenljiva Koeficijent t-statistika C *** -0,039 -8,105

ROA(-1) * 0,066 1,768

ICE *** 0,043 4,692

SECMF.SIZE *** 0,032 4,195

ICE.IEF ** -0,030 -2,537

INF.SIZE ** -0,045 -2,048

Y2011 *** -0,031 -6,475

Y2010 ** 0,013 2,224

Y2009 *** -0,021 -4,358

Y2008 *** 0,011 2,992

Y2007 *** 0,020 5,470

Y2006 *** 0,007 2,843 Napomena: * označava p < 0,10 ** p < 0,05 i *** p < 0,01

R2 0,498 Mean dep. 0,013 Adjusted R2 0,387 S.D. dep. 0,170

S.E. of regression 0,133 Akaike crit. -1,039

SSE5 11,578 Schwarz crit. -0,191

Log likelihood 561,451 Hannan-Quinn -0,713

F-statistic 4,517 Durbin-Watson 1,903

Legirana vrednost zavisne promenljive ROA ima značajan pozitivan uticaj na performanse preduzeća u narednoj godini, tj. na održavanje status quo-a. Pozitivan uticaj na rast zavisne promenljive ima i koeficijent efikasnosti intelektualnog kapitala. Analiza ukazuje da preduzeća sa dobrim intelektualnim potencijalom u proseku uvećaju prinos na aktivu za oko 4% pri uvećanju posmatranog koeficijenta za 1 i na taj način otvaraju mogućnosti za održanje razvojne propulsije i apsorbovanje negativnih uticaja tekuće finansijske i privredne krize krize. Međutim, integrisani uticaj ovog pokazatelja sa makroekonomskom varijablom IEF na rast prinosa na aktivu je negativan. Ranije je navedeno da IEF ima negativan uticaj na prinose, jer se sa porastom liberalizacije onemogućava monopolsko ponašanje i prisvajanje ekstra profita. To posebno važi za visoko-tehnološka preduzeća, koja su u mogućnosti da se ponašaju kao monopolisti. Detaljniji odnos ove dve varijable prikazan je na Slici br. 7.6.

Grafik na slici br. 7.6 ukazuje na kretanje vrednosti promenljive ROA u zavisnost od promena varijabli ICE i IEF, ceteris paribus. Za minimalnu vrednost promenljive ICE uticaj promenljive IEF je irelevantan (duž AB). U ovom slučaju, radi se o preduzećima, koja ne koriste uopšte intelektualni kapital u generisanju dodate vrednosti, kao i o preduzećima u stečaju, te za njihovo poslovanje indeks ekonomskih sloboda nema značaj. Sa rastom promenljive ICE (duž AC) preduzeća sve bolje koristi intelektualni kapital što

5 Suma kvadrata reziduala

206

dovodi do porasta prinosa na ukupnu aktivu, međutim, u isto vreme sa porastom indeksa ekonomskih sloboda taj prinos se umanjuje. Ranije je napomenuto da je moguće objašnjenje za ovakav oblik zavisnosti činjenica da veći stepen slobode umanjuje mogućnosti monopolskog ponašanja i ostvarenja abnormalno visokih prinosa. Iz tog razloga, linije koje su normalne na duž AC i kreću se ka duži BD opadaju. Taj pad je sve izraženiji sa rastom intelektualnog kapitala. Na grafiku je maksimalna vrednost intelektualnog kapitala 30, a istu dostižu svega tri preduzeća iz istraživanja. Na sredini duži AC pad je i dalje blag ka duži BD i ne oseća se negativan uticaj promenljive IEF.

Slika br. 7.6. Grafik funkcije ROA u zavisnosti od promenljivih ICE (x-osa) i IEF (y-osa)

Izvedena analiza ukazuje da sektor velikih mešovitih poljoprivrednih gazdinstava ima najveći uticaj na prinose na osnovna sredstva, i taj uticaj jača sa povećanjem veličine ovih preduzeća (pre svega, zbog rasta intelektualnog kapitala u kombinaciji sa rastom veličine poseda i efikasnijeg korišćenja tehničkih resursa). Analiza ukazuje da će s prerastanjem malog u srednje preduzeće, prinosi na ukupnu aktivu porasti u proseku za 3,2%. S druge strane, velikim preduzećima preti značajna opasnost od inflacije. Regresioni koeficijent integrisanog uticaja inflacije i veličine preduzeća je signifikantno negativan. Pri konstantnoj inflaciji, uvećanje veličine preduzeća dovodi do smanjenja prinosa od preko 4%. Ovaj rezultat analize ukazuje na važnost dobrog makroekonomskog upravljanja u smislu smanjenja inflacije i pokušaja da se ista odži na što nižem nivou. Veštačke promenljive, koje opisuju uticaje pojedinačnih godina imaju očekivane znakove regresionih koeficijenata. Pozitivan predznak koeficijenta uz promenljivu Y2010 i negativan uz promenljivu Y2011, pri čemu je po apsolutnoj vrednosti koeficijent u poslednjoj godini veći, pokazuju da je počelo delovanje efekata prelivanja drugog talasa finansijske i privredne krize na agrarnu industriju Vojvodine. 7.2.4. Umesto zaključka - Implikacije struktuiranja globalnog prehrambenog sistema na javno i korporativno upravljanje agrarnim biznisom To je samo deo uzroka slabog javnog i korporativnog upravljanja agrarnim biznisom u AP Vojvodini. Drugi deo je vezan za pogrešno razumevanje strukturnih osobenosti sa kojima se suočavaju njegovi akteri u otvorenoj tržišnoj privredi, odnosno, preciznije u novoj

A

B C

D

207

strukturi globalnog prehrambenog sistema, čije je formiranje počelo sredinom osme decenije prošlog stoleća.

Osnovno obeležje globalnog prehrambenog sistema u poslednje tri decenije je činjenica da se prosperitet svake proizvodnje hrane mora vezati za međunarodne potrebe i odgovarajući menadžment i marketing za podržavanje ovakve poslovne orijentacije (Knutson, G. et. al., 2004; Gellynk, X., Verbeke, W. & Viaene, J., 2003; Lawler, K. & Lee K. P., 2003). Osnovni izazov sa kojima se suočava javno i korporativno upravljanje u agrarnoj industriji je: Kako obezbediti uslove za: (a) fleksibilnost, brzo reagovanje na impulse iz okruženja i (b) ekonomiju obima i prostora? Empirijska događanja, koja su naknadno oblikovana u odgovarajuće teorijske opservacije, pokazuje da se njihovo ispunjenje zasniva na principima uključenja svakog aktera u ekonomske, socijalne i političke mreže u kojima su paralelno zadržani unutrašnja konkurentnost (čime se sprečava pojava monopolskog ponašanja u lancu reprodukcije) i prednosti saradnje, kojom se obezbeđuje: (a) kombinacija efekata ekonomije proizvodnje i prostora i (b) brzo i efikasno prilagođenje na promene u spoljnem i unutrašnjem okruženju. Povezivanje aktera agrarne industrije u mreže se vrši i izvan nacionalnih granica i između doskora sasvim odvojenih sektora (na primer, sa velikim lancima u maloprodaji, bez posrednika). Konstituisanje i razvoj mrežne organizacione strukture se iskazalo kao složeni ekonomski, socijalni i politički proces, u kome se paralelno koriste tržišni, planski (administrativni) i dogovorni mehanizmi i koji je zasnovan na specifičnom sistemu vrednosti (u smislu objedinjavanja njenih elemenata u odgovorajuću model poslovne, socijalne i političke kulture).

Ključne implikacije su: (1) upravljanje treba izvoditi na nivou mreža, koje povezuju sve aktere procesa reprodukcije, pa je (2) ključni objekat istraživanja karakteristika odgovarajuće mreže i motivi za njeno konstituisanje i razvoj, zbog toga (3) prestruktuiranje sistema upravljanja treba vršiti na nivou mreže, i na kraju, (4) prestruktuiranje sistema upravljanja konkretnim akterom agrarne industrije se ne može izvesti izolovano, nego se mreža mora tretirati kao njen pokretač i izvršilac. To znači da se u određivanju rešenja dobrog javnog i korporativnog upravljanja ne može koristiti princip alokativne, nego adaptivne efikasnosti, gde se kategorije egzistencije i razvoja (konkretnog komercijalnog poljoprivrednog gazdinstva, preduzeća za proizvodnju hrane i pića, logističke i trgovačke kompanije) razmatraju u granicama tolerantnosti i efikasnosti. Konkurentnost konkretnih aktera agrarne industrije nije statičko stanje kome se teži, nego dinamičan proces, koji proističe iz interakcija u odgovarajućoj ekonomskoj, socijalnoj i političkoj mreži, na osnovu izbora pravih ciljeva i mehanizama njihove realizacije stvaranjem novih i efikasnijim korišćenjem postojećih resursa. Zbog toga su činioci, koji ograničavaju kreiranje mreža, institucija, normi ponašanja i sistemskih režima, postali važniji za ukupne performanse aktera agrarne industrije od: kurseva valuta, efikasnosti alokacije resursa, nivoa subvencija i nadnica i slično. Navedene promene imaju i dodatne konsekvence na sistem javnog i korporativnog upravljanja akterima agrarne industrije:

Prvo, podela rada zamenjuje su integracijom i obogaćivanjem sadržaja poslova, horizontalnom i vertikalnom decentralizacijom. Normativne i realne granice između pojedinih funkcija u lancu reprodukcije proizvodnje i distribucije hrane su postale manje oštre i jasne. Nestale su mnoge unutrašnje hijerarhijski struktuirane konfiguracije. Organizaciona šema u lancu reprodukcije je postala plića, pre svega, eliminacijom porednika u kupo-prodajnim odnosima, direktnim povezivanjem proizvođača i trgovine na malo. Ovim su ostvareni značajni dobici u produktivnosti, demokratičnosti, socijalizaciji i kulturnom sadržaju poslova i organizacije. Kreativno obavljanje poslova je postalo osnovni kriterijum funkcionalnosti organizacije lanca reprodukcije u agrarnoj industriji.

208

Drugo, eksternalizacija sporednih poslova i široka primena kooperacije su uobičajen i normalan oblik organizacije poslovnih aktivnosti u agrarnoj industriji (Matthews, A., 2003). Rezultat je nastanak tzv. virtuelnih agrarnih korporacija i novih tipova zaposlenja (privremeni, delimični, na primer, u sferi tehničke podrške za uvođenje inovacija u primarnu poljoprivrednu proizvodnju). Primena ovih pristupa ima i naličje, jer dovodi do jačanja oportunističkog ponašanja jednog dela aktera u lancu reprodukcije i povećanja rizika od donošenja loših poslovnih odluka. Zbog toga je porasla uloga strateškog planiranja u realizaciji procesa upravljanja akterima agrarne industrije.

Treće, generisanje i korišćenje znanja kao osnovne paradigme novog modela razvoja agrarne industrije je poslove istraživanja i razvoja i, uopšte korišćenja inovacionog potencijala i ponašanja stavilo u prvi plan struktuiranja sistema javnog i korporativnog upravljanja.

Promene su imale za posledicu konstituisanje novog sistema javnog i korporativnog upravljanja akterima agrarne industrije. Ovaj prelaz traje dugo, jer se stara paradigma upravljanja (izrasla iz fordističkog modela proizvodnje, prerade i distribucije hrane i visokog subvencionisanja primarne proizvodnje – napomena autora) duboko ukorenila u privredni, socijalni i politički sistem. Poseban problem je što ovaj proces u AP Vojvodini i Republici Srbiji, praktično, nije ni započet u naučno preporučenom pravcu (Matejić, V., 2009). Tekuće stanje javnog i korporativnog upravljanja u regionalnoj agrarnoj industriji je mešavina svega i svačega. Agrarna industrija i agrarni biznis u AP Vojvodini su i proizvod i činilac jedne maglovite, nejasne i manipulativne tranzicije u kojoj je izvršena zamena ciljeva (unapređenje konkurentnosti agrarne industrije na principima održivog privrednog, socijalnog i ekološkog razvoja, kako bi se iskoristili veliki prirodni i radom stvoreni resursi i unapredili uslovi života i rada u AP Vojvodini i ostatku Srbije izvan Beograda) s sredstvima (privatizacija, liberalizacija, otvaranje prema međunarodnom okruženju). Javno i korporativno upravljanje regionalnom agrarnom industrijom je prepušteno subjektivnom voluntarizmu kreatora agrarnih politika, vlasnika resursa ključnih aktera i njihovom menadžmentu. Taj voluntarizam je daleko od veština, umešnosti i talenta, koji deluju u veoma konkurentnom okruženju u društvima u kojima dominiraju privatna i lična svojina. U razmatranju ovog problema mora se uzeti u obzir da je (makroekonomski i poslovni) menadžment spoj nauke i veštine (Begović, et. al., 2004). Nauka ne može da razvije metode i alate za uspešno rešavanje svih problema javnog i korporativnog upravljanja agrarnom industrijom, ali može da pomogne u razumevanju sveta u kome deluje i pronalaženju dobrih odgovora na izazove budućnosti. 7.3. Faktori buduće konkurentnosti i njihove implikacije na upravljanje agrarnom industrijom u AP Vojvodini

Razmatranje problema buduće konkurentnosti regionalne agrarne industrije i njenih implikacija na struktuiranje sistema javnog i poslovnog upravljanja prema kriterijumima otvorene tržišne privrede, zasniva se na tri hipoteze.

Ključna hipoteza je da se rasprave o strukturi i sadržaju makroekonomskog okvira, koji će podstaći unapređenje efikasnosti javnog i korporativnog upravljanja agrarnom industrijom u Vojvodini, ne mogu više svoditi na probleme: (1) institucionalnog uređenja tržišta vlasti (višepartijski politički sistem), (2) reforme tržišta proizvoda i usluga (privatizacija i liberalizacija) i (3) razvoja finansijskog tržišta (prepuštanjem bankarskog sistema stranom faktoru), u očekivanju da će ova tri tržišta, uz subvencionisanje odabranih

209

primarnih poljoprivrednih proizvoda iz javnih izvora, spontano pokrenuti proces unapređenja njihovih performansi sa mrtve tačke.

Druga hipoteza je da se unapređenje efikasnosti javnog i korporativnog upravljanja mora zasnivati na boljem razumevanju problema s kojom se suočava tranzicija regionalne agrarne industrije, uključujući i pravilnu interpretaciju modela i rezultata njihove tranzicije u bivšim evropskim socijalističkim državama, danas članicama Evropske unije (CEEC-10).

Treća hipoteza je da će se konkretizacija rešenja za efikasnije javno i korporativno upravljanje regionalnom agrarnom industrijom odvijati u okruženju, koje je oblikovano: (1) ciljevima, politikama i ponašanjem, kako pojedinačnih aktera (pre svega, preduzetnika, menadžera i vlasnika), tako i agrarne industrije kao celine, (2) ispravljanjem grešaka i otklanjanjem problema izazvanih modelima (post)socijalističke tranzicije i korporativnog upravljanja agrarnom industrijom u Srbiji i Vojvodini od početka 1990. do kraja 2012. godine, (3) sveukupnom tranzicijom agrarne industrije u širem okruženju, pre svega u Evropi, izazvanog potrebama nalaženja rešenja za prevazilaženje posledica drugog talasa globalne finansijske i ekonomske krize i sloma javnih finansija u jednom broju država-članica Evropske unije, kao i sve jačih pritisaka za ukidanje (ekonomski i razvojno nedeletvornih) subvencija primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, (4) vladinim, regionalnim i lokalnim tekućim politikama i normativnim aktivnostima na uređenju uslova poslovanja aktera agrarne industrije i (5) interakcijama faktora od (1) do (4).

Koja su značenja ovih hipoteza na konkretno struktuiranje sistema javnog i korporativnog upravljanja agrarnom industrijom u Vojvodini? Kao što je navedeno, za prevazilaženje stanja razvojne entropije, potrebno je na principima samoorganizacije pokrenuti proces konstituisanja novog proizvodno-organizacionog modela funkcionisanja agrarne industrije u Vojvodini. Rešenje je, u skladu s evropskim konceptom endogenog, autopropulsivnog i samoodrživog razvoja, u (poslovnim i regionalnim) politikama klasterizacije i razvoju inovacionog sistema u velikim komercijalnim poljoprivrednim gazdinstvima i preduzećima agro-industrijskog kompleksa (prevashodno, visoko-tehnoloških kompanija). Za realizaciju ovih ciljeva, osnovni zadatak novog sistema javnog i korporativnog upravljanja regionalnom agrarnom industrijom je stavljanje akcenta za preciznije identifikovanje konkretnih mikroekonomskih (na nivou poslova, procesa, komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i preduzeća), mezoekonomskih (na nivou delatnosti, posebno logističkih i trgovačkih kompanija), i makroekonomskih (lokalnih, subregionalnih, regionalnih, nacionalnih) komparativnih prednosti i slabosti, načina i problema njihove transformacije, odnosno eliminacije i u skladu sa tim, definisanje odgovarajućih poslovnih i javnih strategija i politika, kako bi se obezbedilo ispunjenje sledećih zahteva:

Prvo, dosledno poštovanje principa da se savremeno poslovanje i razvoj zasnivaju na diferenciranim procesima, koji se simultano realizuju u različitim prostornim i sektorskim okvirima, uz poštovanje raznolikosti prirodnih, etničkih, kulturnih, socijalnih, ekonomskih i istorijskih uslova. Konkretna komercijalna poljoprivredna gazdinstva, preduzeća i njihove skupove, odnosno teritorije, treba posmatrati kao polove razvoja, koji se moraju najefikasnije iskoristiti. Inicijative za osnivanje poslovnih mreža i alijansi i izvoznih makro-klastera, treba da imaju jasan individualni, grupni ili sektorski, odnosno prostorni (pre svega, subregionalni ili lokalni) sadržaj i predstavljati realan odgovor na konkretne probleme i ciljeve, za koje inicijative pokreću i realizuju “in-cite” akteri agro-industrijskog kompleksa. Koncept poslovanja i razvoja na “botom-up” principu, potenciraće njegovo endogeno obeležje. Sa razvojem svesti o njegovoj opravdanosti, jačaće uverenje o potrebi povezivanja svakog poslovnog, odnosno razvojnog projekta sa

210

mogućnostima, koje stvara proces evropskih integracija, odnosno prodor na druge segmente globalnog tržišta.

Drugo, težište aktivnosti na struktuiranju novog modela javnog i korporativnog upravljanja regionalnom agrarnom industrijom treba da bude na kvalitativnom, širem i strukturnom razvoju i sposobnostima da se stvore nove ili komplementarne aktivnosti, koje povećavaju novostvorenu vrednost u proizvodnji hrane na principima održivog (privrednog, socijalnog, ekološkog i kulturnog) poslovanja i razvoja, a ne na kvantitativnom uvećanju postojećih proizvodnji primarnih poljoprivrednih proizvodnji uz veoma skupa ulaganja u eliminaciju raznih (socijalnih, ekoloških i kulturnih) problema.

Treće, u cilju stvaranja realnih uslova za privatizaciju razvoja agrarne industrije prema kriterijumima otvorene tržišne privrede (preciznije, evropskom konceptu endogenog, autopropulsivnog i samoodrživog razvoja zasnovanog na naučnom znanju), treba ostvariti široki obuhvat različitih aktera (preduzetnika, vlasnika, menadžera, komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, preduzeća, logističkih i trgovačkih kompanija, institucija, organizacija i pojedinaca) koji kreiraju, razvijaju i primenjuju različite politike i strategije i njihovo integrisanje u skladne i funkcionalne operativne strukture. Treba obezbediti uslove za partnerski pristup, kooperaciju i participaciju prilikom kreiranja svake poslovne, sektorske i teritorijalne strategije razvoja agrarne industrije i njihove implementacije. Tako je jedino moguće obezbediti konsenzus različitih aktera razvoja, promovisati strategijski pristup i izbeći (naravno koliko je to realno moguće) preklapanje razvojnih napora.

Četvrto, treba stvoriti uslovi za holistički pristup problemu revitalizacije postojećih i razvoju novih komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i preduzeća za proizvodnju hrane uz uvažavanje strategijskog aspekta, aspekta operacionih struktura i aspekta aktivnosti. Zbog toga, konkretni (poslovni i javni) projekti se moraju zasnivati na realnoj proceni prirode ekonomskih, socijalnih, ekoloških i kulturnih problema, koji pogadjaju neko konkretno komercijalno poljoprivredno gazdinstvo, preduzeće, skup preduzeća, odnosno delatnosti oko agrarne industrije (posebno finansijske i servisne industrije i velikih logističkih i trgovačkih kompanija), kao i načinima kojima se isti mogu otkloniti. U implementaciji izabrane strategije, treba koristiti brojne operativne strukture, među kojima ključnu ulogu imaju preduzetnici, komercijalna poljoprivredna gazdinstva, preduzeća, privredna udruženja, ali i banke, velike logističke i trgovačke kompanije, lokalni, subregionalni, regionalni i nacionalne organi uprave, razvojne agencije i srednje i visoke škole.

Peto, aktivnosti na kojima treba zasnivati strategija razvoja novog modela javnog i korporativnog upravljanja regionalnom agrarnom industrijom su: (1) podsticanje udruživanja aktera agrarne industrije u poslovne mreže i alijanse i izvozne makro-klastere, obezbeđenjem konkretne javne podrške “botom-up” pojedinačnim, odnosno grupnim inicijativama u prelaznom periodu od pokretanja do prelaska na samofinansiranje, (2) podsticanje novih proizvodnji hrane za izvoz, (3) promocija privatnih investicija u modernizaciju primarne poljoprivredne proizvodnje, (4) revitalizacija postojeće i razvoj nove fizičke infrastrukture (pre svega, poljske putne mreže, sistema za odvodnjavanje i navodnjavanje, zaštitnih šuma i drvoreda i slično), sa naglaskom na akcijama na lokalnom nivou i primeni mehanizma javnog i privatnog partnerstva (JPP) u implemmentaciji, (5) podrška razvoju poslovne inovacione infrastrukture: (a) obezbedjenje dodatnog obrazovanja i treninga, (b) tehnička i finansijska pomoć u realizaciji konkretnih projekata istraživanja i razvoja novih proizvoda i procesa, (c) pružanje usluga poslovnog savetovanja u funkciji povećanja plasmana hrane na spoljnim tržištima, (d) tehnička i finansijska

211

podrška konkretnim projektima razvoja ili modernizacije IT (informaciono-telekomunikacione) infrastrukture, (6) jačanje poslovne infrastrukture, pre svega, poboljšanje pristupa komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i malih i srednjih preduzeća u ruralnim područjima finansijskim sredstvima u realizaciji konkretnih projekata razvoja i implementaciji inovacija i unapređenja izvoza hrane (ali uz striktno poštovanje principa tvrdog budžetskog ograničenja i individualne odgovornosti za zloupotrebe i prevare) i unapređenje kvaliteta usluga javne uprave (posebno, dovođenja standardizacije i metrologije i pripadajuće administracije za monitoring na evropski nivo) i slično.

Šta je pouka, odnosno kako prevesti sistem javnog i korporativnog upravljanja agrarnog biznisa iz aktuelnog u novo (naučno preporučeno) stanje? Po mišljenju autora, ključ je u razvoju kulture u multinacionalnom biznisu. 7.4. Razvoj kulture u multinacionalnom biznisu kao osnove za unapređenje sistema upravljanja agrarnom industrijom u AP Vojvodini Promena upravljačke paradigme u javnom i komercijalnom sektoru, ma koliko imala svoje utemeljenje u realnim problemima sa kojima se suočava regionalna agrarna industrija, već se skoro pet decenija otežava, sprečava i odlaže od strane preduzetnika i menadžera, odnosno, od celog privrednog, socijalnog, institucionalnog i kulturnog sistema (Begović, et. al. 2003, 2008). Promena javne i korporativne upravljačke paradigme regionalnom agrarnom industrijom ima razne dimenzije, ali sa aspekta unapređenja konkurentnosti, ključna je dinamičan razvoj kulture u multinacionalnom biznisu. Pre detaljnijeg određivanja faktora, koji treba da razvojem kulture u multinacionalnom biznisu premoste jaz u javnom i korporativnom upravljanju između tekuće i buduće konkurentnosti poslovnih poduhvata u agrarnoj industriji, potrebno je nešto više reći o fenomenima kulture vezane za multinacionalni biznis i organizaciju (komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i njihovih asocijacija, preduzeća i grupa preduzeća u industrijama za proizvodnju hrane i pića orijentisanih na izvoz kao osnovnom faktoru egzistencije i razvoja).

Ključni indikator osobenosti tekućih kulturnih promena je rast broja Transnacionalnih kompanija (TNC) i Multinacionalnih preduzeća (MNE) u prehrambenom sektoru. Međutim mnogo je brži rast (nacionalnih) komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i njihovih asocijacija, odnosno malih i srednjih preduzeća za proizvodnju hrane i pića, koja posluju u multinacionalnom i multikulturalnom okruženju. Njihov kulturni diverzitet se kontinualno povećava. Moguće su razne opcije. U okviru iste asocijacije komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, mogu se nalaziti različite nacionalne ili regionalne kulture. Druga je da nacionalni, odnosno regionalni akteri agrarne industrije imaju tesnu saradnju sa proizvodnim preduzećima i logističkim i trgovinskim kompanijama iz drugih nacionalnih ili regionalnih kultura (čvrste poslovne mreže i alijanse, odnosno makro-klasteri). Treća je da akter (regionalnog) agrarne industrije ima stabilne kupce ili dobavljače iz drugih kultura. Na kraju, sveobuhvatni trend internacionalizacije tržišta nabavke i prodaje, uključivanjem Srbije i Vojvodine u ekonomski deo procesa evropskih integracija, nužno uvodi kulturni diverzitet u poslovanje nacionalnih i regionalnih aktera agrarne industrije. Suštinsko za analizu je, da različite kulture formiraju različita stanovišta, a da ona vode ka različitim interpretacijama iste realnosti. U nacionalnoj i regionalnoj kulturi izražena je sklonost prema širokoj distribuciji problema, koji svoje uzroke imaju izvan organizacije. To se odnosi i na unutrašnje probleme na nižim nivoima organizacije, dok na vrhu postoji sklonost prema njihovom

212

prikrivanju. Za sve je zajedničko da se u potrazi za rešenjima prikriva (normalno) neznanje onih koji su zaduženi za rešenje problema. Posledica je odlaganje njegovog rešavanja, jer bi otkrivanje ove informacije vodilo saznanju o nekompetentnosti vlasnika, preduzetnika i menadžmenta (preciznije nedostatku sposobnosti za učenje i kreiranje odgovarajućih rešenja).

Aktere agrarne industrije obeležava skup osnovnih uverenja i vrednosti, kojima se obezbeđuje stavljanje članova konkretne organizacije u međusobne relacije i interakcije i po tom osnovu realizacija konkretnih poslovnih aktivnosti. Skup ovih vrednosti i uverenja se označava pojmom kulture organizacije (u ovom slučaju, proizvodnje primarnih poljoprivrednih proizvoda, hrane i pića, odgovarajućih logističkih i distribucionih usluga). Relevantno za analizu je da se kultura svake konkretne organizacije u agrarnoj industriji sastoji od čitavog niza subkultura u zavisnosti od pripadanja njenih članova pojedinim poslovnim funkcijama: komercijalnom farmerstvu u smislu integracije funkcija preduzetnika i proizvođača, menadžmentu, nabavci, proizvodnji, prodaji, kontroli kvaliteta proizvoda i procesa, istraživanju i razvoju, finansiranju, investiranju itd. Zbog toga, većina organizacija ima više subkultura od proizvodnih programa. Ovako formirana kultura organizacije može biti manje ili više saglasna sa vladajućom paradigmom menadžmenta (u smislu integrisanog upravljanja u funkciji unapređenja izvoza hrane sa većom novododatom vrednošću po jedinici proizvoda), odnosno u manjem ili većem konfliktu sa njenim ciljevima i načinima realizacije. Sledeći problem je da se zbog dinamičnih promena u okruženju, svake tri do četiri godine mora pristupiti promeni organizacione strukture (na primer, integracijom ili čvrstim povezivanjem sa drugim organizacijama, novoj dekompoziciji organizacije na delove, promeni vlasničke strukture, značajnoj tehnološkoj modernizaciji i slično, praćenih promenama u obimu i strukturi zaposlenosti) što nužno uključuje i promene svake subkulture.

Treba izvući četiri zaključka. Prvi, svaka velika promena u lokaciji tržišta nabavke ili prodaje, odnosno u organizaciji traži nove sadržaje u kulturama agrarnog biznisa i njegove organizacije. Drugo, svaka promena je manje tehničke a više kulturne prirode. Treće, (pre)oblikovanje kulture agrarnog biznisa i njegove organizacije je jedan od centralnih problema javnog i korporativnog upravljanja njegovim akterima. I, četvrti i ključni je da ni komercijalni farmeri, agrarni preduzetnici, menadžment i vlasnici preduzeća i kompanija, ni kreatori javne regulacije agrarne industrije, za razliku od onih u razvijenom svetu (kome težimo) nisu osposobljeni za rešavanje ovih problema. Kako prevladati ove probleme, odnosno, kako izvesti promene u kulturi organizacije i multikulturalnom biznisu u cilju prevođenja aktera agrarnog biznisa u Vojvodini iz aktuelnog stanja konkurentnosti u novo stanje. Navešće se neke opcije.

Prvo, treba poći od činjenice da su karakteristične grupe spoljnih i unutrašnjih aktera agrarne industrije različite. Zbog toga, poruke i ponašanje (javnog i korporativnog) menadžmenta moraju biti takvi da ne sakrivaju već potpuno otkrivaju probleme i potencijale multikulturalnosti. Svaku sličnost tretirati tretirati kao dobit, a razlike kao normalne pojave. Za njihovo prevazilaženje, vrhunski menadžment treba da svom unutrašnjem i spoljnem okruženju upućuju jasne, precizne i koordinisane poruke.

Drugo, ljudi kao osnovni elementi svake karakteristične grupe spoljnih i inutrašnjih aktera agrarne industrije se razvijaju na način u kome su u prvom planu potrebe za pojedinačnim poštovanjem. Pojedinci sa višim nivoom samopoštavanja su u načelu otvoreniji prema drugim kulturama, pa lakše primaju promene i nove i drugačije kulturne vrednosti. U multikulturalnom biznisu treba razvijati relacije sa većom dubinom, čak do nivoa privatnih pitanja i davanja odgovora na njih. To omogućava (javnom i

213

korporativnom) menadžmentu lakše otkrivanje kooperativnih i objašnjavanje konfliktih elemenata u donošenju upravljačkih odluka.

Treće, potrebna je suštinska promena stila, metoda i tehnika upravljanja. Promena počinje smanjenjem nivoa hijerarhije, obogaćivanjem posla i delegiranjem odgovornosti, širenjem primene principa participacije, zajedničkim formiranjem vizije, razvojem zajedničke kulture, kako bi se smanjio broj subkultura i završava se napuštanjem upravljanja ljudima i orijentacijom na upravljanje procesima (uključujući i napuštanje ekstremnog oblika upravljanja, oličenog u metafori: da se sve mora uraditi kako je odredio vrhunski menadžment poslednjeg aktera u lancu reprodukcije).

Četvrto, potreban je novi tip agrarnog preduzetnika i menadžera, koji treba da poseduju mnoga znanja (poznavanje jezika, istorije, kulture, trgovačkog i radnog prava i slično, sredine u kojoj deluje) i nove sposobnosti (različitih tehnika komunikacije, brzog razumevanja novih problema, viši nivo tolerantnosti i slično). To je preduslov za uspešno rešavanje poslovnih upravljačkih problema u multinacionalnom agrarnom biznisu.

Peto, dobar agrarni preduzetnik i menadžer mora da prihvati realnost da ne zavisi sve od njega i njegovih želja, odnosno stručnih timova i drugih saradnika, nego i od države i drugih institucija sa kojima se suočava njegovo poslovni poduhvat, komercijalno poljoprivredno gazdinstvo, preduzeće za proizvodnju hrane i pića, logistička i trgovačka kompanija. Stoga treba da veoma brižljivo i sistematizovano dostavlja predloge, primedbe, kritike i izjave podrške okolini, kako bi njegov rad na upravljanju bio dovoljno podržan i što manje ometan. To se odnosi na nepovoljne odnose razmene u lancu reprodukcije, pojave monopolskog ponašanja, tarife, poreze i subvencije, na nedostatke agrarne administracije, sistema obrazovanja i inovacija za agrarni biznis, a posebno na loše međunarodne ekonomske odnose sa drugim državama i slično, i to dok se stvari ne dovedu u red. To treba raditi na način, koji će one sa kojima radi učiniti kooperativnim, umesto nezainteresovanima ili konkurentima.

Ovi zahtevi se direktno suočavaju sa potrebama promena u sistemu javnog i korporativnog upravljanja akterima regionalne agrarne industrije, pri čemu treba izdvojiti dve ključne.

Šesto, treba uporno raditi na stvaranju okvira za strateško poslovno planiranje i razvoj nove kulture javnog delovanja u regionalnoj agrarnoj industriji. Ključne su dve opcije. Prvo, vremenski horizont za efikasno (makro, mezo, poslovno) planiranje se mora produžiti na nekoliko godina. Drugo, država u koncipiranju sadržaja svojih ciljeva i akcija u domenu agrarne industrije mora napraviti suštinski pomak u promociji fenomena, koji predstavljaju kulturnu osnovu efikasne realizacije agrarnih, razvojnih, industrijskih, socijalnih i ekoloških politika u savremenim tržišnim privredama, kao što su: javnost, transparentnost, preciznost, stručnost, odgovornost i poverenje.

Sedmo, treba jasno i nedvosmisleno prihvatiti stav, da se javno i korporativno upravljanje mora zasnivati na saznanjima i uverenjima o tome kako fukcionišu akteri agrarne industrije u otvorenoj tržišnoj privredi i da se moraju jasno i precizno razgraničiti nadležnosti u implementaciji sistema ekonomskih ciljeva, sa jedne, i sistema socijalnih i političkih ciljeva, sa druge strane. U ovom kontekstu, osnovni principi za nalaženje boljih rešenja za javno i korporativno upravljanje regionalnom agrarnom industrijom su: (1) multikriterijalnost problema, koje treba rešiti, (2) bolje razumevanje prelaznih pojava, posebno, otpora prema promenama koje obeležava proces rekonstrukcije i unapređenja performansi agrarnog biznisa, sa jedne strane, i institucija za njihovu regulaciju, sa druge strane i (3) nestabilnost društvenih preferencija u određivanju obima, strukture i kvaliteta ciljeva i akcija institucionalnih reformi i politika.

214

Šta je pouka? Koncipiranje novog modela razvoja agrarne industrije u Vojvodini, zasnovanog na konceptu unapređenja konkurentnosti agrarnog biznisa, bez kooperacije javnog i privatnog sektora i razvoja novih kulturnih obrazaca je prevaziđeni model, jer na međunarodnom tržištu hrane, pored proizvoda i usluga, konkurišu i znanja, ideje i (blagovremeno) razumevanje realnosti i, kao takvi, prethode svakoj proizvodnji i trgovini. 7.5. Zaključci Ključni problem konstituisanja dobrog sistema javnog i korporativnog upravljanja je da u protekle dve decenije nije stvorena kritična masa produktivnih (proizvodnih) preduzetnika, menadžera i stručnih timova sposobnih da se uhvate u koštac sa problemima i izazovima veoma kompleksne revitalizacije razvojnih funkcija regionalne agrarne industrije u otvorenoj tržišnoj privredi. Težište u uspostavljanju režima dobrog javnog i korporativnog upravljanja, treba da bude na stvaranju uslova za implementaciju evropskog koncepta endogenog, autopropulsivnog i samoodrživog razvoja zasnovanog na naučnom znanju u novom modelu razvoja agrarne industrije u AP Vojvodini. U ovom kontekstu, njeni akteri se suočavaju s rešavanjem dva osnovna zadataka (Matejić, 2008). Prvi je nalaženje rešenja za aktivno uključenje u stvaranje tih uslova na principima samoorganizacije, povezivanjem aktera regionalne agrarne industrije u odgovarajuće ekonomske, socijalne i političke mreže u funkciji povećanja izvoza hrane s većom novostvorenom vrednošću po jedinici proizvoda, a drugi da se sistem njihove motivacije mora više zasnivati na većoj valorizaciji postizanja nečega nego bavljenju nečim.

Ključ za implementaciju novog modela razvoja agrarne industrije u Vojvodini je da vlasnici-preduzetnici komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i vlasnici, preduzetnici i menadžeri preduzeća za proizvodnju hrane, logističkih i trgovačkih kompanija sa njihovim stručnim timovima u saradnji sa (nacionalnom, regionalnom i lokalnom) državom i naukom postave veoma ambiciozne (makro, mezo i poslovne) ciljeve u domenu izvoza hrane sa većim učešćem novostvorene vrednosti i pronađu originalne puteve za njihovu realizaciju (Adžić, S. & Birovljev, J., 2011). U tom smislu, navedena taksotomija je pokušaj da se odrede ključni principi na kojima treba zasnivati reforme institucija i politike u funkciji razvoja makroekonomskog okvira za dobro javno i korporativno upravljanje akterima regionalne agrarne industrije:

Prvo, treba jasno i nedvosmisleno prihvatiti stav, da se dobro javno i korporativno upravljanje mora zasnivati na saznanjima i uverenjima o tome kako fukcioniše agrarna industrija, komercijalna poljoprivredna gazdinstva, preduzeća za proizvodnju hrane i pića, logističke i trgovačke kompanije u otvorenoj tržišnoj privredi i kako u tom kontekstu, uporedo sa sistemom ekonomskih ciljeva realizovati socijalne i političke ciljeve. U razmatranju javne komponente upravljanja regionalnom agrarnom industrijom i njenim akterima, moramo biti svesni da je u savremenom društvu, izbor ciljeva i utvrđivanje njihovog redosleda prioriteta, prevashodno rezultat političkih borbi između pojedinih interesnih grupa, a ne rezultat nekog optimalnog procesa društvenog odlučivanja. U svakom slučaju, treba poštovati dve činjence. Prva je da nema direktnog ni konačnog odgovora na pitanje: Kako obezbediti dobro javno upravljanje agrarnom industrijom i njenim akterima u otvorenoj tržišnoj privredi?. A druga je da je propast javne regulacije agrarne industrije, pre svega, rezultat nekompetentnog (političkog) upravljanja.

Drugo, koncipiranje i realizacija reformi (regionalnih, subregionalnih i lokalnih) institucija i politika treba da se zasniva na tri kriterijuma: (1) decentralizaciji i dekoncentraciji funkcija javne regulacije agrarne industrije u cilju približavanja

215

korisnicima i obezbeđenja fleksibilnosti u radu. Osnovni izazov je kako obezbediti koordinaciju i kontrolu rada bez narušavanja slobode rada nižih nivoa organizacije vlasti, (2) uvođenju sistema standardizacije kvaliteta javnih dobara i usluga javne uprave u funkciji zadovoljenja diferenciranih potreba korisnika, preuzimanjem poslovnih tehnika i orijentacijom na pojedinačna očekivanja i dodatna sredstva za njihovo obezbeđivanje i (3) unapređenju regulativnih mehanizama: poboljšanje kvaliteta normativne regulative, sniženje troškova njihove implementacije i unapređenje sistema monitoringa i kontrole izvršavanja, preuzimanjem tehnika monitoringa i kontrole poslovnih aktivnosti.

Treće, u pripremi i realizaciji reformi (nacionalnih, regionalnih, subregionalnih i lokalnih) institucija i politika treba efikasnije koristiti sledeće instrumente: (1) menadžment ljudskim resursima, zasnovan na naučno zasnovanim programima izbora i prijema kadrova, uvođenja u posao, edukacije, razvoja kadrova i poboljšanja motivacije, (2) IT tehnologije, kako bi se obezbedio bolji kvalitet, brži pristup javnim dobrima i uslugama javne uprave i kontrola tokova njihove reprodukcije i (3) tržišni mehanizam, posebno mehanizma partnerstva javnog i privatnog sektora. Na operativnom nivou, korišćenje ovih instrumenata se zasniva na primeni principa menadžmenta u delovanju javnog faktora u ekonomskoj sferi (makrekonomski menadžment).

Četvrto, osnovni objekti javne regulacije agrarne industrije su: komercijalna poljoprivredna gazdinstva i njihove asocijacije, poslovne mreže i alijanse i izvozni makro-klasteri, multinacionalna preduzeća (MNE) i transnacionalne korporacije (TNC). Da bi se izbegle dosadašnje greške u modeliranju javnih politika po meri komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, odnosno, preduzeća potrebno je uporno i mukotrpno raditi na razvoju političke i ekonomske kulture zasnovane na participaciji i širokom učešću onih koji su na bilo koji način uključeni u rešavanje problemske situacije na osnovama tzv. razvojno orijentisanih koalicija, koje u povezivanju i udruživanju resursa vide mogućnost prodora na ciljne segmente evropskog, odnosno globalnog tržišta hrane, kao osnovnog izvora rasta i razvoja u smislu obezbeđenja dobiti (profita) i uvećanja individualnog bogatstva.

Peto, merenje rezultata institucionalnih reformi i politika u funkciji stvaranja uslova za unapređenje javnog i korporativnog upravljanja akterima agrarne industrije u Vojvodini mora sadržavati i komponentu, koja bi agregatirala rezultate implementacije: (1) empirijskih modela ponašanja aktera agrarne industrije u savremenim tržišnim privredama i (2) zajedničkih (pravnih) tekovina Evropske unije (Acquis communautire) u domenu hrane, komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava i preduzeća. Oni su egzaktna osnova za izradu sistema standarda za evaolaciju uspešnosti novog modela razvoja agrarne industrije, posebno, u smislu javnog, preciznog i transparentnog određivanja individualne i grupne odgovornosti za poslovne, razvojne i investicione aktivnosti. Međutim, njihova implementacija je vezana za visoke ekonomske i socijalne troškove, koji direktno utiču na povećanje javnih rashoda i troškova poslovanja, čime se direktno smanjuje prostor za realizaciju drugih, u ovom trenutku, prioritetnijih zadataka u domenu revitalizacije, modernizacije i novogradnje fizičke, poslovne i inovacione infrastrukture za potrebe agrarne industrije, kao i razvoja i prestruktuiranja individualnih aktera agrarnog biznisa u AP Vojvodini.

216

Bibliografija 1. Adžić, S. (1992), Novi pogledi na ulogu države u formulisanju i realizaciji agrarne politike, Ekonomika poljoprivrede, 5-6, ss. 93-103. 2. Adžić, S. (2003a), Revitalizacija stočarstva i makroekonomske politike, Agroekonomika, 32, ss. 163-166. 3. Adžić, S. (2003b), Javna regulacija i unapređenje izvoza u agrokompleksu – kontroverze, ograničenja i rešenja, Ekonomski Anali, Tematski broj – Septembar, ss. 220-233. 4. Adžić, S. (2008a), Strategy of Enhancing of Competitiveness of the Agro-industrial Complex of Vojvodina – Controversies, Limitations, Solutions, Journal of Central European Agriculture, 3, pp. 483-493. 5. Adžić, S. (2008b), Kako završiti tranziciju u agro-industrijskom kompleksu? – Studija slučaja za Vojvodinu, Tranzicija, 19-20, ss. 21-48. 6. Adžić, S. & Adžić, J. (2009), Global Economic Crisis at Agro-Food Industries - Case Study for Vojvodina, VII International Pensa Conference: Economic Crisis: Food, Fiber and Bioenergy Chains, Sao Paulo (Brazil), 26-28.11.2009. 7. Adžić, S. & Jevtić, M. (2010). New Macroeconomic Framework for Business: Case Study of Serbia, Journal of International Business and Economics, 10 (1), pp. 41-67. 8. Adžić, S. & Adžić, J. (2011), The Development Strategy of Agro-food Industry and Innovation System – The Case Study of Vojvodina, International Conference of Organizational Innovation – ICOI 2011, Bangi (Malezija), 27-29.07.2011. 9. Adžić, S. & Birovljev, J. (2011), The Strategic Framework for Sustainable Development of Agro-Food Industry – The Case Study of Vojvodina, TTEM (Technics, Technologies, Education, Management), Volume 6, Number 4, pp. 916 – 928. 10. Begović, B. et. al. (2003), Unapređenje korporativnog upravljanja, Centar za liberalno-demokratske studije, Bograd. 11. Begović, B. et. al. (2008), Korporativno upravljanje: Pet godina kasnije, Centar za liberalno-demokratske studije, Bograd. 12. Buckwell A. et al (1994), Featibility of an Agricultural Strategy to Preparate the Countries of Central and Eastern Europe for EU Assesion, London: PHARE – study. 13. Cooke, P. (2009a), From biotecnology clusters to bioscience megacentres: related variety and economic geography, Collection of works: Handbook of Research on Innovation and Clusters, pp. 411-429, Edward Elgar. 14. Cooke, P. (2009b), Technology clusters, industrial districts and regional innovation system, Collection of works: A Handbook of Industrial Districts, pp. 295-306, Edward Elgar. 15. Domazet, T. (2011). Okvir ekonomike na makro i mikro razini – odgovor na nove izazove. Ekonomija/Economics, 18(2), ss. 197-232. 16. Gellynk, X., Verbeke, W. & Viaene, J. (2003), Food processing, Collection of works: Industries in Europe: Competition, Trend and Policy Issues, pp. 85-110, Edward Elgar. 17. Knutson, G. et al. (2004), Agricultural and Food Policy, Pearson, Prentice Hall. 18. Lawler, K. & Lee K-P. (2003), Brewing, Collection of works: Industries in Europe: Competition, Trend and Policy Issues, pp. 111-140, Edward Elgar. 19. Matthews, A. (2003), Agriculture, Collection of works: Industries in Europe: Competition, Trend and Policy Issues, pp. 26-64. Edward Elgar. 20. Matejić, V. (2003). Prilozi istraživanju naučnog i tehnološkog razvoja i upravljanja organizacijama. Beograd: Savezni sekretarijat za nauku i razvoj. 23. Stojanović, Ž. (2010), Efekti strukturnog prilagođavanja agrosektora Srbije, Zbornik radova: Ekonomsko-socijalna struktura Srbije: Učinak ptve decenije tranzicije, ss. 197-213, Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd. 24. Studija (2001): Agrarni program: Osnove razvoja sela, poljoprivrede i prehrambene industrije Autonomne pokrajine Vojvodine, Novi Sad: Izvršno veće AP Vojvodine. 25. Studija (2010): Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. www.fren.org.rs