reprodukcione tehnike

12. Elektronska reprodukciona tehnika Sistemi za elektronsku reprodukcionu tehniku (ERT) danas se razvijaju znatno brže u odnosu na ostalu opremu koja se koristi u štamparskoj industriji i izdavačkoj delatnosti. Godine 1982. broj prodatih i instaliranih fotoslog mašina u svetu bio je oko 18.000, a već 1990. god. prestala je proizvodnja ovih uređaja. Opadanjem proizvodnje fotoslog uređaja rasla je proizvodnja osvetljivača filma. 1994. je bila godina sa najvećom proizvodnjom osvetljivača filma, kada je prodato oko 17.000 mašina. Od tada njihova proizvodnja i prodaja opadaju, a očekuje se da će oko 2005. god. skoro prestati njihova proizvodnja.

Sl. 12.1. Prikaz prodaje i predviđanje prodaje uređaja za ERT

u prvim godinama trećeg milenijuma

Fotoslog Skener osvetljivač

OsvetljivačFilma CtF

OsvetljivačPloča CtP

Digitalna štampa

1985 12 2

1990 15 5

1995 5 1

2000 6 20

2004 7 30 2 1

Tab. 12.1. Pregled investicija u opremu za ERT u Vojvodini od 1985. do 2004. g.

Kompletna digitalnost repropripreme omogućila je razvoj tehnologije od računara do ploče (Computer to Plate) i digitalne štampe (Computer to Print ili Computer to Press). U prvim godinama novog milenijuma ove dve tehnologije biće vodeće u oblasti štamparske tehnike.

163

Igor Karlovic

II deo skripte

Drugi deo skripte iz Reprodukcione tehnike. Obavezno spojiti sa prvim delom radi formiranja kompletne celine. Prvi deo se može skinuti sa sajta www.grid.ns.ac.yu

Elektronska reprodukciona tehnika postala je danas opšte dobro ne samo štampara, već svih delatnosti koje se bave informacijom i komunikacijom. Primena digitalne tehnologije u delatnostima koje se naslanjaju na grafičku, po principu spojenih sudova, takođe je doprinela razvoju ERT. Digitalna fotografija dramatično skraćuje vreme od snimanja do prezentacije, povećava fleksibilnost i smanjuje cenu arhiviranja. Korišćenje fotoCD omogućava širokom krugu korisnika pristup originalnoj fototeci i mogućnost da na njihovim DTP uređajima obrađuju slike visoke rezolucije i da, kao krajnji rezultat, daju visoko kvalitetne kolor separacije. Mogućnost kombinovanja različite opreme i programa za kolor reprodukciju dovela je do mogućnosti obrade kolora nezavisno od korišćenog uređaja. Ovaj koncept podrazumeva kalibraciju svakog ulaznog i izlaznog uređaja u sistemu elektronske reprodukcione tehnike i to tako, da se na ulaznim uređajima boja prevodi u standardni opis, a na izlaznim uređajima prema standardima izlaznog uređaja. Važnost ove tehnologije je u tome što kolor skeniranje i čitav proces obrade kolor slike mogu da koriste i neprofesionalci. Razvoj industrije elektronske komunikacije, a pogotovo Interneta, dao je dodatni impuls razvoju elektronske reprodukcione tehnike i učinio da delimično dođe do dislokacije mesta izrade kolor reprodukcije: izdavači i reklamne agencije postaju početne tačke izrade štamparskog proizvoda, a zahvaljujući razvoju digitalne štampe čak i mesta gde se štampa kompletan grafički proizvod. No, u većini slučajeva, kada se radi o kompleksnijim i kvalitetnijim štamparskim proizvodima, kolor repro priprema se nalazi u rukama specijalizovanih repro studija i štamparija. Oprema za elektronsku reprodukcionu tehniku može se podeliti u tri grupe: - Uređaji za unošenje slika iz realnog i virtuelnog sveta u računar (skeneri, digitalne kamere i fotoaparati, FotoCD, komunikacioni interfejsi, Internet...). - Uređaji za obradu teksta, crteža, i slika (računari, radne stanice i programi). - Izlazni uređaji (uređaji za probne otiske, osvetljivači filma, osvetljivačåi štamparske forme, digitalne štamparske mašine, Internet ...).

164

Sl. 12.2. Tehnološka šema procesa rada elektronske reprodukcione tehnike

165

13. Skeneri

Da bi višebojni original bio reprodukovan, potrebno ga je razložiti na osnovne boje. Drugim rečima, za svaku tačku originala određuje se sadržaj žute (Y), cijana (C) i magente (M), odnosno crvene (R), zelene (G) i plave (B) boje. Informaciju o udelu osnovnih boja u odnosu na original sadrže, kao krajnji proizvod kolor reprodukcije, crno beli rastrirani filmovi za svaku boju ponaosob i nazivaju se kolor separacija. 13.1. Izrada filmova za višebojnu štampu Kod izrade filmova za višebojnu štampu cilj je da se izrade filmovi za svaku štamparsku ploču i da se štampanjem boje preko boje dobije reprodukcija verna originalu. Originalna slika je razdvojena na tri boje koje odgovaraju području osetljivosti kolornih receptora u ljudskom oku. Princip je isti kao i kada koristimo crveni, zeleni i plavi filter u reprodukcionoj kameri ili kontakt-kopir aparatu. Kolor separacije se rade na panhromatskom filmu, koji je osetljiv na vidljivi deo spektra svetlosti. Da bi se filmovi koristili u ofsetu i drugim autotipijskimprocesima, izrađuje se i separacija za crnu boju. Rezultat je set crno-belih negativa gde svaki od njih predstavlja sadržaj individualne boje u celoj slici. Štampa se sa bojama Europa skale (DIN 16539): cijan, magenta, žuta i crna. U saglasju za zakonom o autotipijskom mešanju boja, štampanjem jedne preko druge četiri kolor separacije dobija se štampana kolor slika koja je reprodukcija kolor originala u celini. Pretpostavlja se da se koristi beli papir kao podloga za štampu i da se otisak posmatra pod belim neutralnim osvetljenjem (Standardno D65 svetlo). Još je Neugebauer 1934. g. razvio principe autotipijsko mešanja boja štampanjem jedne preko druge rastrirane kolor separacije. Cijan negativ je dobijen ekspozicijom kroz crveni filter,magenta negativ kroz zeleni filter i žuti negativ kroz plavi filter. Crna separacija se uobičajeno izrađuje ekspozicijom kroz tri filtera, koji su postavljeni jedan iznad drugog. Slika 13.1. je idealizovana šematska prezentacija izrade kolor separacija na filmu.

166

Sl. 13.1. Šema izrade kolor separacija na filmu

U elektronskoj reprodukcionoj tehnici informacije o udelu osnovnih boja mogu se, u obliku digitalnih signala, memorisati na nekom magnetnom mediju, ili proslediti računarskoj radnoj stanici radi obrade slike i montaže strane, a zatim, nezavisno od vremena unosa slike u sistem poslati uređaju za probni otisak, osvetliti, izraditi štamparsku formu ili štampati na digitalnoj štamparskoj mašini. Klasičan metod izdvajanja boja bazira se na snimanju originala kroz filter koji propušta određenu talasnu dužinu svetlosti. Ako se original snimi kroz crveni filter, dobija se film koji sadrži negativ sliku samo onih delova originala koji sadrže osnovnu boju. Svetlost koja se reflektuje sa zelenih ili plavih delova originala ne može da prođe kroz crveni filter, i na filmu, na tim mestima ne dolazi do promena. Original se snima tri puta: kroz crveni, zeleni i plavi filter pri čemu se dobijaju izvadci za cijan, magentu i žutu boju. Međutim, pošto filteri nisu savršeni, oni osim svetla željene talasne dužine propuštaju i neželjene. Zbog toga je neophodno izvršiti tzv. kolornu korekciju putem maskiranja. Posle izvršene korekcije dobijene filmove potrebno je rastrirati, pri čemu se vodi računa o uglu rastera za svaku boju ponaosob.

167

13.2. Karakteristike skenera Savremena tehnika izdvajanja boja sa refleksnih i transparentnih originala se bazira na primeni skenera. Skener je optičko-mehanički uređaj koji originalnu višebojnu sliku razlaže na osnovne boje, i podatke o njihovom udelu u originalnoj slici prenosi direktno na film ili memoriju magnetnog medija. Osnovna podešenost skenera obuhvata kalibraciju specifičnih dijagrama( sjajnosti ) prilikom skeniranja transparentnih ili refleksnih, manjih ili većih originala. Neophodne korekcije usled nesavršenosti filtera izvode se elektronskim putem pomoću unapred definisanih programa. Skeneri pružaju mogućnost korekcije boja u izvornom trodimenzionalnom obliku, jer kalibracioni senzori i izvori svetla registruju informaciju o tonu boje, sjajnosti i zasićenju, tako da se korekcija boja na njima može uraditi neposredno i tačno u realnom trodimenzionalnom sistemu. Jednom skenirana slika i podaci o njoj zabeleženi su kodirano u nekom kolor sistemu (CMYK, RGB... ) i svaka dalja transformacija dovodi do gubitka informacije o originalnoj slici. Postoji više vrsta skenera, u zavisnosti od nivoa kvaliteta izrade kolor reprodukcije i na osnovu konstrukcije samih uređaja. Faktori koji utiču na kvalitet skeniranja su optička rezolucija, faktor povećanja, dubina boje i dinamički opseg skeniranja. 13.2.1. Optička rezolucija Prilikom skeniranja, polutonski original u boji se konvertuje u jedinice koje se nazivaju pikseli (pixel) i koje računar prihvata kao brojeve. Broj piksela po jedinici dužine čini ulaznu ili optičku rezoluciju skenera. Označava se kao ppi (piksel po inču).

• dot najmanji binarni element koji generiše neki uređaj • pixel najmanji element slike sa kojim se može prikazati ‚‚ stepen sive ‚‚ • dpi broj tačaka koje uređaj može da prikaže ili odštampa po jednom inču • ppi broj piksela koje uređaj može da prikaže ili odštampa po jednom inču • Ulazna rezolucija se meri brojem piksela po inču ppi, brojem uzoraka po inču

spi ili brojem tačaka po inču dpi. • Rezolucija slike daje se u pikselima – npr. Slika rezolucije 400 x 300 piksela. • Izlazna rezolucija meri se brojem tačaka po inču dpi.

168

Optička rezolucija je stvarna količina informacija u originalnoj slici koju je skener sposoban da razdvoji po jedinici dužine - mogućnost optičkog razlaganja.

Sl. 13.2. Prikaz dve vrednosti optičke rezolucije skenera sa AM i FM rasterom

Da bi se poboljšala ulazna rezolucija neki skeneri koriste interpolacione formule pomoću kojih se ubacuje određeni broj piksela između stvarno skeniranih. Ovi algoritmi uzimaju srednju vrednost boje dva susedna piksela, smanjuju ih, a između njih ubacuju novi piksel koji predstavlja uprošćenu vrednost susednih stvarnih piksela.

Sl. 13.3. Ilustracija linearne interpolacije u odnosu na odgovarajući original

Ovim postupkom se povećava rezolucija slike, ali realno se ne povećava njen kvalitet, tako da pri ocenjivanju tehničkih mogućnosti skenera treba izbegavati baratanje pojmom interpolirana rezolucija.

169

13.2.2. Uvećanje slike Faktor uvećanja slike (reprodukcije) u odnosu na originalnu sliku u direktnoj je vezi sa minimalnom željenom rezolucijom koja je neophodna pri skeniranju, a u odnosu na štampu sa jedne strane i optičke rezolucije skenera sa druge strane. Štampani proizvodi zahtevaju minimalnu rezoluciju skeniranja od 300 ppi. Ako se original u reprodukciji povećava, ulazna rezolucija je proizvod minimalne rezolucije i faktora povećanja. Kod visoko kvalitetnih skenera ova funkcija se izvodi automatski. Rezolucija skeniranja (fs) = F x faktor uvećanja (M) x linijatura rastera (L) gde je faktor F = 2 Na osnovu ovih podataka možemo unapred znati koliko nam neki skener omogućava da povećamo reprodukciju nekog originala, a da, kao krajnji rezultat, bude kvalitetna kolor separacija. Primer 1 Dijapozitiv 24 x 36 mm treba reprodukovati sa faktorom povećanja 2,5 sa 60 linijskim rasterom (linijatura rastera 60 lin/cm ili 60x2,5/inč) Rezolucija skeniranja bi bila fs = F x M x L fs = 2 x 2,5 x 60 l/cm = 300 l/cm ≈ 750 dpi 13.2.3. Dubina boje Dubina boje označava broj boja ili nivoa sive skale koje skener pri reprodukciji može da očita po svakom pikselu skeniranog originala. Svaki piksel sadrži broj bitova koji određuju boju ili nivo sive skale tog piksela. Što je broj bita veći po jednom pikselu, veća je mogućnost reprodukcije većeg broja boja, tj. sama reprodukcija je kvalitetnija. Skeneri sa dubinom boje od 8 bita u stanju su da reprodukuju 28 = 256 nijansi boja; 12 bitni skeneri reprodukuju 212 = 4.096 nijansi boja; 24 bitni skeneri reprodukuju 224 = 16.777.216 nijansi boja a 32 bitni skeneri mogu da reprodukuju 232= 4.294.967.296 nijansi boja. Jasno je da su skeneri koji imaju veću dubinu boje kvalitetniji.

170

Sl. 13.4. dubina boje

13.2.4. Dinamički opseg Dinamički opseg skeniranja predstavlja razliku između najtamnijeg i najsvetlijeg tona skeniranog originala koji skener može da očita. Vrednost najtamnijeg tona označava se sa Dmax a najsvetlijeg tona sa Dmin. Kvalitetni skeneri registruju veći opseg boja, od Dmin = 0 do Dmax = 4.0. U poslednje vreme na tržištu se nude skeneri koji se deklarišu sa vrednošću do Dmax = 4.2. Nula označava potpunu prozirnost ili savršenu refleksiju, a 4.0 (odnosno 4,2) praktično potpunu neprozirnost ili apsorpciju svetlosti. Značaj većeg opsega gustine dolazi do izražaja kod reprodukcije ekstremno osvetljenih mesta ili senki. Takođe PMT cevi registruju izuzetno svetle i tamne boje koje tipični skeneri sa CCD uopšte ne registruju i jednostavno ih reprodukuju kao belo ili crno.

Sl. 13.5. Na originalu dubina boje predstavlja opseg između najsvetlije i najtamnije boje

171

Dinamički opseg ukazuje na osetljivost skenera da reprodukuje fine detalje kod veoma tamnih originala Analitički, dinamički opseg se računa na sledeći način: Optička gustina D = log (1/R) = log (Ir/Io)

- 10% D = log (10/100) = log0.1 = 1.0 - 20% D = log (20/100) = log0.2 = 0.7 - 1% D = log (1/100) = log0.01 = 2.0 - 0.1% D = log (0.1/100) = 3 -

Tako na primer, skener koji ima maksimum optičke gustine od 3.0 sposoban je da “vidi“ 0.1% refleksije. Teorijski maksimum optičke gustine je u korelaciji sa dubinom boja skenera i izračunava se po sledećoj formuli: Dmax = log(1/2bit ) • 8 – bit skener: Dmax = log(1/256) = 2.0 • 10 – bit skener: Dmax = log(1/1024) = 3.0 • 12 – bit skener: Dmax = log(1/4096) = 3.6

13.3. Podela skenera po konstrukciji Prema konstrukciji samog uređaja, skeneri se dele na skenere sa cilindrom i ravne skenere. 13.3.1.Skeneri sa cilindrom Transparentni ili refleksni originali se montiraju na transparentni cilindar - bubanj. Prilikom analize originala cilindar se okreće, a izuzetno uzan snop svetlosti prosvetljava (ili osvetljava) original i polako se pomera duž bubnja radi preciznog skeniranja piksela pri svakom obrtaju bubnja.

172

Sl. 13.6. Prikaz skeniranja originala kod uređaja sa cilindrom

Za vreme okretanja bubnja, propuštena ili reflektovana svetlost upada kroz objektiv u uređaj za analizu. Ukupna količina svetlosti se raspoređuje preko sistema ogledala i prizmi na tri ili četiri zraka. Tri zraka prolaze kroz odgovarajući filter (crveni, zeleni, plavi) i upadaju u odgovarajuću fotomultiplikatorsku cev PMT gde se pretvaraju u odgovarajući električni signal, a četvrti zrak upada direktno na PMT.

Sl. 13.7. Skener sa cilindrom

Nakon izlaska iz fotomultiplikatorske cevi PMT, analogni električni signal se konvertuje u digitalni oblik pomoću uređaja koji se naziva analogno digitalni konvertor (A/D konvertor). Osetljivost A/D konvertora određuje stepen kvaliteta digitalne slike.

173

Dok je informacija o slici u analognoj formi kao električni signal, vrši se kolor korekcija, neophodna zbog nesavršenosti filtera koji se koriste u glavi uređaja za analizu.

Sl. 13. 8. Svetlo reflektovano od originala prolazi kroz tri obojena filtera/ogledala i tako razdeljena za

svaku boju upada na određenu PMT cev

Sl. 13.9. Fotomultiplikatorska cev PMT

Električni signali iz PMT ulaze u integrisana kola čija konstrukcija oponaša tehnologiju maskiranja kod fotomehaničke selekcije boja, pri čemu električni šumovi predstavljaju analogiju sa nesavršenošću filtera. Na Sl. 13.10. predstavljena je šema korišćenja serije integralnih kola pomoću kojih se u skenerima vrši korekcija boja.

174

Sl. 13.10. Šema elektronske korekcije boja

Digitalna informacija o slici omogućava sve vrste modifikacija. Ovde se mogu ubrojati promene veličine , rotacija, kontrast, smanjivanje i pojačavanje boja po kanalima (CMYK). Izmenjen signal šalje se nekom magnetnom mediju za memorisanje ili direktno jedinici za osvetljavanje. Na osnovu ove karakteristike, skeneri sa bubnjem mogu služiti samo za skeniranje originala (digitalne informacije memorišu se na magnetni medij) ili i za skeniranje i osvetljavanje.

Sl. 13.11. Šema skenera sa cilindrom i jedinicom za osvetljavanje (Scenner Recorder)

Skeneri sa cilindrom opremljeni su generatorom za elektronsko rastriranje EDG. Kada sadrže jedinicu za osvetljavanje najčešće koriste jonski argonski laser

175

(talasna dužina svetla 488 nm - plavozelena boja), a ređe helijum-neonski laser ( crvena svetlost – 633 nm) i infracrvenu lasersku diodu (nevidljiva crvena svetlost - 780 nm). Skeneri sa bubnjem predstavljaju najkvalitetniju opremu za kolor reprodukciju sa sledećim karakteristikama: - Optička rezolucija od 8000 do 18000 dpi (postoje i manji modeli nižeg kvaliteta reprodukcije i cene, konstruisani za rad sa DTP uređajima. Njihova optička rezolucija iznosi 3000 do 4000 dpi) - Faktor povećanja do 20 X - Dinamički opseg do Dmax ≈ 4.0 - Dubina boje 32 bita po pikselu i više.

Sl. 13.12. Skeneri sa cilindrom

Najpoznatiji proizvođači skenera sa bubnjem su Heidellberg, Fuji, Screen, Howtek, Barco, ICG, ISGI, Optronics, ScanView. 13.3.2. Ravni skeneri Ravni skeneri (engl. Flatbed Scanners) dobili su ime po ravnoj tabli nosača originala. Liče na fotokopir uređaje i veoma su jednostavni za korišćenje. Ne mogu se koristiti samostalno nego uz primenu personalnog računara koji služi kao platforma za program skeniranja (ovaj program uobičajeno isporučuju proizvođači skenera) i optičko-magnetne memorijskie medije radi arhiviranja skeniranih originala.

176

Glavna karakteristika ravnih skenera je korišćenje silikonskih fotoosetljivih elemenata CCD (engl. Charge Coupled Device) koji reflektovano ili propušteno svetlo sa originala pretvaraju u foto-struje.

Sl. 13.13. CCD čip

CCD elementi se sastoje od nekoliko hiljada malih fotosenzora koji registruju nejednaka električna pražnjenja usled svetla različitog intenziteta koje na njih padne. Kvalitet i osetljivost CCD elemenata direktno određuje proizvodne karakteristike skenera: broj boja koji može da detektuje i dinamički opseg skeniranja kao opštu tačnost prenetih informacija o skeniranim bojama. Broj senzora u CCD definišu optičku rezoluciju ravnih skenera. Princip rada ravnog skenera može se predstaviti pojednostavljeno. Izvor svetla osvetljava list originala postavljen licem na dole na staklu iznad mehanizma za skeniranje. Bele površine reflektuju više svetla od tamnih koje predstavljaju delove slike (tekst, crtež, fotografija). Dok elektromotor pomera glavu skenera duž originala, uređaj za analizu prima svetlo odbijeno od pojedinih delova originala. Svaki od ovih delova ima površinu od oko 1/15.000 kvadratnih santimetara. Svetlo sa originala reflektuje se kroz sistem ogledala koja moraju stalno da se okreću, kako bi svetlosni zraci bili u ravni sa sočivom. Sočivo usmerava snop svetla na fotoosetljive poluprovodničke elemente CCD koji svetlo pretvaraju u električni signal. Što je više svetla odbijeno, to je napon na izlazu veći. Pretvarač analognog u digitalni signal registruje svaki izmereni napon kao digitalni piksel koji predstavlja crnu ili tamnu površinu duž linije koja ima oko 300 piksela po inču pa naviše (što zavisi od nivoa kvaliteta skenera).

177

Sl. 13.14. Princip rada ravnog skenera

Ako je original u boji, uređaj za analizu prolazi ispod slike tri puta, pri čemu svetlost na svom putu do originala prolazi kroz crveni, zeleni i plavi filter. Podaci o udelu boja originala, kao digitalni, šalju se odgovarajućem programu u računaru gde se čuvaju na nekom od magnetnih ili optičko-magnetnih medija za memorisanje. Osim skenera kod kojih je razdvajanje boja ekspozicijom kroz filtere, postoje i skeneri sa separacijom u svetlosnom izvoru (original se osvetljava sa tri različita svetlosna izvora u boji) i skeneri sa podelom zraka (svetlost, koju odbija original, deli se pomoću filtera i prizmi na crvenu, zelenu i plavu komponentu).

Sl. 13.15. Skener sa ručnim postavljanjem filtera

178

Sl. 13.16. Troprolazni skener sa filterima na optičkoj putanji

Sl. 13.17. Troprolazni skener sa izvorom svetla u boji

Sl. 13.18. Jednoprolazni skener sa izvorom obojene svetlosti

179

Prema optičkoj rezoluciji, ravni skeneri se mogu podeliti na tri osnovne grupe: - uređaji niže ekonomske klase sa optičkom rezolucijom do 600 x 1200 dpi, odnosno do rezolucije 1200 x 2400 dpi - uređaji srednje ekonomske klase sa optičkom rezolucijom do 2400 x 2400 dpi i više - profesionalni uređaji ili uređaji više ekonomske klase sa optičkom rezolucijom do 5600 dpi i više. (razvojom elektronike, računara, računarskih komponenti i velike ponude na tržištu navedene granice se stalno menjaju jer iz dana u dan se na tržištu može dobiti više za iste novce) U prvu grupu skenera ubraja se najveći broj jeftinih uređaja koji se koriste u elektronskom izdavaštvu i DTP, i ne preporučuju se za profesionalnu upotrebu. Ako se i koriste, treba prihvatiti njihovo ograničenje na maksimalni faktor povećanja od 2 X, i da zbog malog dinamičkog opsega (Dmax ispod 3.0) nisu pogodni za reprodukciju u svetlim tonovima i tamnim partijama.

Sl. 13.19. Konstrukcija skenera sa ravnim ležištem

U drugu i treću grupu spadaju ravni skeneri koji su se razvili u nekoliko poslednjih godina zahvaljujući preuzetoj tehnologiji iz svemirskog programa špijunskih satelita. Dok jeftiniji skeneri imaju dinamički opseg između 2.2 i 3.0, najnoviji modeli dostižu dinamički opseg od Dmax 3,7 što je veoma dobro u poređenju sa dinamičkim opsegom od Dmax 3.7 ili 4.0 kao kod skenera sa bubnjem.

180

Dok se dinamički opseg visokorezolucijskih ravnih skenera može donekle porediti sa istim kod skenera sa bubnjem, maksimalna optička rezolucija je niža. Najnovija generacija ravnih skenera dostiže maksimalnu rezaluciju od 5000 dpi, dok skeneri sa bubnjem postižu gotovo 18.000 dpi. Rezoluciju od 5.000 dpi najveći broj ravnih skenera postiže samo pri skeniranju malih originala. Maksimalna površina skeniranja proporcionalno se smanjuje sa povećavanjem rezolucije. Na primer, skener sa maksimalnom rezolucijom od 4000 dpi zadržava maksimalnu rezoluciju samo pri skeniranju originala od 5,49 cm. Kada se skenira slika formata 27,9 x 43,2 cm rezolucija pada na 700 dpi. Nasuprot ovome, skeneri sa bubnjem zadržavaju maksimalnu rezoluciju skeniranja na celoj površini skeniranja, bez obzira na to da li je reč o transparentnim ili refleksnim originalima. Zavisnost rezolucije ravnih skenera od veličine površine skeniranja određuje ograničenje CCD elemenata. Da bi se povećala optička rezolucija, neki skeneri koriste najnovije CCD uređaje sa 8040 elemenata u kombinaciji sa zum optikom za fokusiranje površina koje se reprodukuju.

Sl. 13.20. Konstrukcija skenera sa ravnim ležištem i zuum optikom

U poslednje vreme firme Scitex, Heidellberg, Screen i Purup Eskofot razvile su posebnu XY tehnologiju kod ravnih skenera, sa glavom za skeniranje koja se pomera vertikalno i horizontalno duž originala koji se skenira. XY skeniranje omogućava dobijanje maksimalne rezolucije u svakoj tački prostora za skeniranje. Tako Scitex-ovi skeneri Ever Smart Pro dostižu optičku rezoluciju od 3175 dpi na celom prostoru za skeniranje od 30 x 42,5 cm.

181

Sl. 13.21. Šema rada skenera sa XY skeniranjem Jedna od novih funkcija visokorezolucijskih ravnih skenera jeste mogućnost digitalizovanja filmova iz seta za separaciju boja. Ova funkcija se naziva Copy Dot Scanning - kopiranje tačke skeniranjem, i omogućava precizno skeniranje svake separacije kao crno-bele slike, pri čemu se čuva rasterska tačkasta struktura i njihova orijentacija ugla za svaku boju. Ovako skenirani originali koriste se kada naručilac posla za štampu za neke delove posla ima samo filmove kao original.

Sl. 13.22. Šema rada skenera sa CopyDot funkcijom

182

Mnoge štamparije koriste ovu funkciju Copy Dot Scanning da bi digitalizovale separaciju filma, a radi osvetljavanja štamparske forme tehnologijom Computer To Plate (od računara do ploče) ili za štampu na digitalnoj štamparskoj mašini.

Sl. 13.23. Cezanne – Screenov model skenera

Iako nisu dostigli nivo kvaliteta skenera sa bubnjem, ravni skeneri su im skoro blizu, a zahvaljujući brzini skeniranja i lakoći opsluživanja visokorezolucijski ravni skeneri postaju sve više dominantni.Vodeće firme koje proizvode opremu za elektronsku reprodukciju Scitex, Fuji, Screen, Heidellberg, sve više ulažu u razvoj ravnih skenera. 13.3.1. Izvori svetla kod ravnih skenera Kod ravnih skenera koriste se tri tipa lampi za osvetljavanje originala:

• Fluoroscentne lampe sa toplom katodom • Fluoroscentne lampe sa hladnom katodom • Ksenonske gasne cevi

Ksenonske gasne cevi Prednosti:

• brzo startovanje • stabilan izvor svetla • Male dimenzije, može se instalirati u malim aparatima • Dug život •

Nedostaci: • Niska efikasnost

183

• Spektar nije idealan. Pikovi i udoline u spektru dovode do grešaka u boji • Veoma visoki napon za pokretanje (> 2000 V) • Male dimenzije limitiraju površinu osvetljavanja

Zelene ksenonske cevi se koriste kod dosta ravnih skenera. Bele ksenonske cevi su manje primenjene. Fluoroscentne lampe sa toplom katodom Prednosti:

• Visoka efikasnost • Spektar svetlosti se može podešavati • Relativno brzo startovanje • Široki spektar svetlosnog izvora •

Nedostaci: • Manje stabilan izlaz • 1000 sati rada

Fluoroscentne lampe sa hladnom katodom Prednost:

• Dug život (5.000 – 10.000 sati rada) • Niska cena • Nepotrebno hlađenje • Bolji kolor •

Nedostaci: • Veoma sporo startovanje • Omotač/staklena cev nije optimalna za skeniranje kolora

184

Kako se određuje veličina fajla skenirane slike

Veličina fajla = (rezolucija x horizontalna veličina) x (rezolucija x vertikalna veličina) x faktor skeniranja faktor skeniranja je: 1/8 za crteže, 1 za sivu skalu, 3 za kolor Na primeru originala veličine 4x4 inča, fajl skenirane sive skale je 8 x veći od crteža. Kolor fajl je 24 puta veći od crteža ili 3 puta od sive skale.

100 dpi 150 dpi 300 dpi 600 dpi Crtež 19.5 Kb 44 Kb 175 Kb 703 Kb Siva skala 156 Kb 352 Kb 1.37 Mb 5.5 Mb Kolor 469 Kb 1 Mb 4.12 Mb 16.5 Mb

185

14. Digitalne kamere i fotoaparati Kod klasične fotografije nosilac slike je kristal srebrohalogenida koji je dispergovan u emulziji osetljivoj na svetlost i boju. Na filmu u boji postoje tri osnovna sloja emulzije, od kojih je svaki od njih osetljiv na jednu od tri osnovne boje: crvenu, zelenu i plavu (RGB - aditivni model boja u kojem se spektar svih boja dobija dodavanjem tri osnovne boje). Svetlost prolazi kroz objektiv dok je zatvarač otvoren, pada na emulziju filma i stvara nevidljivu latentnu sliku objekta koji se snima, a koja se pretvara u vidljivu nakon procesa razvijanja i fiksiranja.

Sl. 14.1. CCD čip

Sl. 14.2. Prolaz svetla kroz digitalni fotoaparat

Proces nastajanja slike u digitalnoj fotografiji se razlikuje po nosiocu slike i njenom procesu razvijanja, odnosno obrade u digitalnom foto aparatu. 14.1. Formiranje slike kod digitalnih kamera i fotoaparata Elektronski čip je nosilac slike koja ne nastaje na hemijskom sloju fotoosetljive emulzije, već na fotoosetljivom elektronskom senzorskom čipu CCD ili CMOS, ali ta slika je još uvek u analognom obliku. Svetlo, reflektovano od objekta snimanja, pada na senzor koji je sastavljen od velikog broja fotoosetljivih ćelija poređanih u obliku

186

linijskog mozaika. CCD čip pretvara svetlo koje pada na njega u foto-struju, koja je srazmerna intezitetu upadnog svetla svetla.

Sl. 14.3. CCD detektori su izgrađeni na podlozi Si-p na koju je nanet sloj Si-n.

Iznad sloja Si-n nanet je tanak izolacioni sloj silicijum dioksida SiO2, iznad ovog izolatora su elektrode od metalnog filma ili filma polikristala silicijuma

Da bi se reprodukovali obojeni svetlosni zraci, neophodno je da ćelije senzora budu osetljive i na tri osnovne boje: crvenu, zelenu i plavu. To se postiže postavljanjem obojenih filtera preko ćelija senzora (slika 14.4). Zato su senzori sa crvenim, zelenim i plavim filterom grupisani u grozdove. Električni signali iz svake ćelije senzora pretvaraju se iz naponskih, analognih u odgovarajuće digitalne vrednosti (kombinacija brojeva 0 i 1) u posebnom pretvaraču (konvertor ADC), da bi se zatim mogle obrađivati u procesoru signala.

Sl. 14.4. Prikaz obojenih filtera na CCD čipu

CCD (Charge Coupled Device)- u bukvalnom prevodu znači uređaj povezan nabojem. CCD predstavlja pravougaonu matricu u vidu mozaika, koji je sastavljen od miliona

187

fotoosetljivih ćelija silicijuma izgrađenih od kvadratnog ili pravougaonog oblika. Dimenzije aktivne površine čipa su znatno manje od snimka lajka formata 24 x 36mm. Od dimenzije aktivne površine čipa i tehnologije izrade zavisi i broj foto osetljivih elemenata. Pošto se ne mogu u kratkoj jedinici vremena istovremeno preneti foto struje nastale pod dejstvom svetla, za vreme ekspozicije čipa CCD sa nekoliko miliona fotoćelija, oni se skidaju sa čipa kolona po kolona. Fotoosetljive ćelije su pravougaonog, kvadratnog ili heksagonalnog oblika, a svaka ćelija teoretski odgovara jednom pikselu na snimku, pa se zbog toga njihov broj označava u pikselima. Dimenzije čipova su uglavnom u granicama od 8.0 x 5.6 mm do 28.7 x 19.1mm. Od veličine njihove aktivne površine zavisi broj piksela, odnosno rezolucija snimka. Kao što je već rečeno fotoćelije na čipu ne mogu raspoznati boju svetlosti koja dopire do njih, već samo registruju njen intenzitet. Da bi mogli da registruju boje, preko ćelija foto-senzora, postavljaju se tanki filteri u boji. Oni čine grupe od četiri od kojih su po jedan crveni i plavi, a dva zelena. Da bi se osetljivost senzora na boje približila osetljivosti ljudskog oka, broj zelenih filtera dva puta je veći od broja crvenih i plavih. CCD čip je veoma osetljiv na infra crvenu svetlost. Zbog toga se iznad filtera u boji nalazi poseban filter preko cele površine koji smanjuje količinu infracrvenih zraka koji dopiru do foto senzora.

Sl. 14.5. upoređenje konvencionalnog i super senzora

Sl. 14.6. super senzor

1. primarna fotodioda visoke osetljivosti 2. sekundarna fotodioda niske osetljivosti

3. transmisioni put

188

Sl. 14.7. presek super senzora

Sl. 14.8. prikaz foto detektora u jednom sloju postavljenih u obliku

rešetke i kod X3 tehnologije foto detektori ugrađeni u tri sloja

Super CCD čip (slike 14.5. – 14.8.) - Firma Fuji je usavršila konstrukciju čipa CCD na taj način što se umesto četvrtastih ili pravougaonih ćelija u mozaiku foto-senzora stavila osmostrane ćelije raspoređene u matricu u obliku saća. Na taj način je povećana foto osetljiva površina čipa iako je smanjen maksimalan broj foto-senzora na celokupnoj površini čipa CCD. Zahvaljujući tom rasporedu i prim eniinterpolacije, na snimku se nalazi više piksela nego što ima ćelija mozaika na čipu, pa se postiže znatno veća rezolucija snimka.

Sl. 14.9. prikaz senzora gledano kroz nosača objektiva

CMOS (Complimantarz Metal Oxide Semiconductor) - označava poluprovodnik sa komplementarnim metalnim oksidom.

189

Čip CMOS daje odmah pripremljene podatke o slici za obradu jer svaka ćelija pojačava svoju foto struju, za razliku od CCD čipa kod koga se foto struje sa svakog pojedinačnog foto osetljivog senzora moraju pojačavati da bi se mogli dalje obrađivati. Zbog ovoga je vreme za obradu podataka o slici kraće nego kod CCD čipa pa je moguće snimiti veći broj snimaka u jednoj sekundi, ali to može proizvesti i greške u slici zbog fotostruje koji je proporcionalna intezitetu upadne svetlosti koja se pojačava u posebnom mikro pojačavaču čije karakteristike nisu potpuno jednake. Iako su kompletni sklopovi sa čipom CMOS manji od onih sa CCD, sama aktivna površina čipa je približna veličini CCD čipa, a može biti čak i veća. Na nekim digitalnim foto aparatima ona iznosi 35.8 x 23.8 mm skoro identično formatu lajka 24 x 36 mm i zahvaljujući tome mogu se koristiti objektivi sa klasičnog aparata.

Sl. 14.10. upoređenje kolor filma i najnovije vrste senzora

Foveon X3 (slika 14.10.) - prestavlja napredak u digitalizaciji slike, a ogleda se u tome što ona oponaša tehnologiju stvaranja slike kao kod klasičnih foto filma. Kao što je već ranije rečeno nosilac slike u boji je troslojna emulzija na filmskoj traci, od kojih je svaki sloj osetljiv na jednu od tri osnovne boje: crvenu, zelenu i plavu(aditivni model boja RGB). Foto osetljive ćelije na čipovima CCD i CMOS registruju 50% zelene i po 25% crvene i plave.

Sl. 14.11. Foveon X3

Čip X3 (slika 14.11.) registruje 100% svake boje, kao i troslojna filmska emulzija na tajnačin što svaki njegov piksel registruje sve tri boje. To znači da plavi sloj propušta ne registruje talasne dužine zelene i crvene, zeleni sloj ne registruje talasnu dužinu crvene svetlosti, a crveni sloj registruje samo crvenu svetlost koja dopire do njega i tako svaki

190

aktivni foto senzor daje osnovne informacije o sve tri boje pa nema potrebe za interpolacijom po šemi koja je primenjena kod običnih čipova. Zbog toga H3 čipovi daju oštriju sliku sa znatno manje izraženim greškama kao što su šare u vidu moarea. Kod običnih čipova kvalitet snimka je predstavljao kompromis između kvaliteta boje i oštrine slike. Osnovna prednost CCD čipova što daju kvalitetniju sliku zbog manjeg električnog šuma koji je prisutan u svim elektronskim uređajima, zbog toga oni stvaraju slike višeg kvaliteta od senzora na bazi CMOS. Ali njihov nedostatak je što su oni veći zbog elektronike za pojačavanje signala sa foto-senzora i njihove konverzije u digitalni oblik, a i složeniji su za proizvodnju. Osnovna prednost CMOS foto senzora ispoljava se u jednostavnoj proizvodnji i manjem broju podsklopova, međutim ta prednost se skoro i gubi jer ukupna cena kompletnog senzora na istom nivou kao i onog zasnovanog na CCD tehnologiji. Razlog je u tome što se posle obrade signala slike moraju koristiti dopunska elektronska kola radi ispravljanja grešaka u slici što nije slučaj kod CCD čipa. Prednost čipa CMOS je i u manjoj potrošnji energije, a najveća prednost u brzini snimanja- veći broj snimaka u jedinici vremena, što je bitno za profesionalne fotografe koji snimaju pokretne objekte. Sam čip CMOS je veći, ali dimenzije kompletnog sklopa senzora i procesora su manje jer nema u sebi analogno digitalni pretvarač. ADC-analogno-digitalni pretvarač služi da strujni signal iz svake ćelije senzora pretvaraju iz naponskih, analognih u odgovarajuće digitalne vrednosti kombinacijom brojeva 0 i 1.

Sl. 14.12. šematski prikaz senzora sa pratećim komponentama (filter, pojačavač, ADC iCPU)

191

14.2. Digitalne kamere Digitalne kamere direktno su povezane na računar, tako da se željeni snimak može videti na kolor monitoru računara, a ako smo zadovoljni kadriranjem i osvetljenjem, snimak se memoriše na magnetno-optičkom mediju. Na ovaj način, osim skraćenja vremena zbog eliminisanja tehnologije kolor filma, nivo kvaliteta pripreme za štampu podiže se na jako visok nivo. Neki tipovi kamera imaju ugrađenu jedinicu za memorisanje. Digitalne kamere su po svojoj konstrukciji statične kamere, i koriste se za studijska snimanja. Rezolucija digitalnih kamera je do 6000 x 6000 dpi, što znači da obezbeđuju kvalitet reprodukcije kao profesionalni skeneri.

Sl. 14.13. Digitalna kamera

Najpoznatiji proizvođači digitalnih kamera su : Columet Digital Solutions, Color Crisp, Fuji film, Jenoptik, Kodak, Leica, Sinar te Scitex. Za razliku od digitalnih kamera digitalni fotoaparati su mobilni i manjih dimenzija. 14.4. Digitalni fotoaparati Digitalni fotoaparati takođe imaju primenjenu CCD tehnologiju (noviji modeli i CMOS tehnologiju), ali zbog manjih gabarita rezolucija koju obezbeđuju pri snimanju znatno je manja nego digitalnih kamera. Uobičajena rezolucija je 1280 X 960 dpi (nešto veća kod profesionalnih i skupljih modela, a nešto manja kod amaterskih modela).

192

Sl. 14.14. Presek digitalnog fotoaparata

Zbog svoje mobilnosti u sebi imaju ugrađeni memorijski medij - to je ili PC kartica ili standardna disketa od 3,5 inča. Zahtevana visoka rezolucija snimka ograničava broj snimaka koji se mogu memorisati. Tako na primer, Kodakov model DC 120 rezolucije 1280 X 960 dpi može da memoriše 2 snimka visokog kvaliteta ili 20 komprimovanih slika. Razumljivo je da, što je rezolucija snimanja niža, mogućnost memorisanja je veća. Tako Sonyjev model Digital Mavica MVC - FD7 rezolucije 640 X 480 dpi može da memoriše 20 snimaka višeg kvaliteta, a 40 komprimovanih slika. Prenošenje datoteka iz digitalnih fotoaparata u računar relativno je prosto: kod aparata sa PC karticom jedan kraj kabla jednostavno se poveže na aparat, a drugi kraj na PC računar. Kod aparata sa disketom prenošenje datoteke je još jednostavnije. Razvoj tehnologije digitalnih kamera i fotoaparata izuzetno je dinamičan, i ogleda se u povećanju rezolucije snimaka, povećanju mogućnosti memorisanja većeg broja slika i smanjenju cena uređaja. Vodeći proizvođači digitalnih fotoaparata su : Canon, Casio, Fuji film, Hewlett Packard, Minolta, Nikon, Kodak, Ricoh, Sony, Vivitar, Olympus i Agfa. 14.5. Razlika između klasične i digitalne fotografije Digitalna foto tehnologija nije potpuno digitalna, kao što ni klasična nije potpuno hemijska. Foto senzor koji simulira emulziju na filmu je analogni prijemnik čija jačina električnog naboja zavisi od intenziteta svetlosti koji pada na površinu foto senzora. Te analogne vrednosti izražene veličinom amplitude napona se pretvaraju u digitalni oblik u procesoru u kombinaciji jedinica i nula. Pored toga pri izradi fotografija i njihovom prenosu na papir koriste se hemijska sredstva npr. tečni toner. Osnovne razlike su u : Tehnologiji snimanja - pored same tehnologije nastanka digitalne fotografije razlike su u njenoj obradi i izradi.

193

Digitalni snimci se zapisuju na memorijskim karticama a ne na filmskoj traci, snimci su u boji mada na nekim aparatima postoji opcija za snimanje u jednoj boji (crno-belo). Snimci su u pozitivu kao slajd film u klasičnoj fotografiji, što znači da u ovom slučaju nema negativa, ali se u programima za obradu slike mogu pozitiv snimci pretvoriti u negativ. Razlike u nameni i načinu prikazivanja - u klasičnoj fotografiji postoje negativ i pozitiv (dijapozitiv) filmovi. U digitalnoj fotografiji snimak se može koristiti kao negativ za izradu fotografija na papiru ali i kao dijapozitiv snimak za prikazivanje na televizoru, monitorima ili projektovanjem pomoću projektora vezanog za računar.Kod klasične fotografije moramo razviti film da bi mogli videti fotografije, za razliku od digitalne gde možemo vršiti pregled fotografija na samom aparatu ili računaru. Razlike u tehnologiji obrade - posle snimanja digitalnim foto aparatom memorijske kartice ne idu na hemijsku obradu kao kod klasične fotografije već na obradu u računar pa u foto laboratoriju ili na štampač. Razlike u načinu čuvanja - klasične fotografije se uglavnom čuvaju u foto albumima ili na mikro filmu, za razliku od digitalnih koji se mogu arhivirati na optičkim ili magnetnim medijima. Razlike u kvalitetu snimka - tehnologija digitalne fotografije se u poslednjih nekoliko godina veoma brzo razvijala, međutim nije dostigla kvalitet klasične fotografije u masovnoj primeni. Ona ima isti ili čak viši kvalitet kod nekih profesionalnih kamera i fotoaparata, ali su oni znatno skuplji od odgovarajućih klasićnih aparata. Razlike u troškovima nabavke - cene digitalnih foto aparata su više od cena klasičnih kao što je i viša cena memorijske kartice od filma. Klasični film ima jednokratnu upotrebu i ograničen kapacitet za razliku od memorijske kartice koja se može koristiti mnogo puta.

Sl. 14.15. Poređenje izrade klasične i digitalne fotografije

194

15. Foto CD Foto CD su kompakt diskovi sa snimljenim i digitalizovanim fotografijama različitih motiva. Svaki disk ponaosob sadrži kolekciju fotografija iz jedne oblasti: pejsaž, deca, moda, saobraćaj, sport, pozadine, teksture... Uobičajeno je da disk sadrži oko 100 fotografija koje su reprodukovane na skenerima sa bubnjem u visokoj rezoluciji. Svaka fotografija je skenirana rezolucijom od 600 dpi na format 13 x 18 cm ili 21x 28 cm u JPEG ili TIFF formatu. Fotografije sa FotoCD se mogu koristiti u programima Photoshop, Color Studio, QuarkXPress, Free Hand, Page Maker. Kupovinom FotoCD kupljena su i autorska prava za sve fotografije koje izdavač ili reprostudio može da koristi u sopstvene svrhe : ilustracije u knjizi, kalendar, prospekt, ambalaža,časopis, novina... Tehnologiju skeniranja i snimanja kvalitetnih fotografija na CD razvila je firma KODAK, pa se u praksi često susreće naziv Kodak PhotoCD. Osim Kodaka, FotoCD isporučuju razne kompanije za distribuciju fotografskog materijala, firme koje se bave proizvodnjom grafičkih programa i specijalizovane agencije.

Sl. 15.1. Prikaz dela sadržajaCD firme FotoDisc

195

16. Elektronska montaža strane (EMS) Veza između teksta i slike datira nekoliko milenijuma pre otkrića štampe. Uopšteno govoreći, slike su oduvek neraskidivo povezane sa tekstom - bilo na atinskoj vazi od terakote ili u najnovijem izdanju NIN-a. Fizičko izvođenje integracije teksta i slike je takođe blisko povezano: kada je jedini način reprodukcije bio ručni, jedini način da se složi tekst je takođe bio ručni. Kada su gravirane drvene ploče korišćene za štampu ilustracija, prateći tekst je štampan sa metalnih slova složenih u ram. Danas, kada se tekst pomerio od materijalne izrade i postao serija digitalnih impulsa koji se šalju sa diska personalnog računara, i elementi slike su od fotomehaničke baze postali čiste elektronske kreacije koje se memorišu u magnetnim ili optičkim medijima. Elektronska montaža strana (EMS) započinje krajem sedamdesetih godina i bila je bazirana na primeni mikrokompjutera koji su bili izgrađeni od osnovnih logičkih čipova, a za eksternu memoriju su koristili velike magnetne diskove.

Sl. 16.1. Tehnološka šema EMS sistema

Brzi razvoj EMS dovodi do toga da je primena jednog kompjutera nedovoljna, već se dalja primena EMS zasniva na korišćenju kompjuterske konfiguracije gde su 3 ili 4 računara međusobno povezana. Slike u boji su prikazivane na kalibrisanim ekranima visoke rezolucije, a radi što bolje prezentacije strane koja će se osvetliti na filmu.

Sl. 16.2. Šema podele EMS sistema po nivoima

196

Primenjena tehnologija u prvim EMS uređajima bila je preuzeta iz jednog NASA projekta koji je korišćen za istraživanje svemira. Sistem za elektronsku montažu strane sastoji se od ulaznog uređaja (skener), radne stanice (jednog ili više računara velike snage i memorije sa kalibrisanim monitorima) i izlaznog uređaja za osvetljavanje filma. Skeneri koji se koriste u grafičkoj industriji pokazali su se kao idealni ulazni i izlazni uređaji. Sistem za elektronsku montažu strane radi u sledećim fazama: - Tekst se preko računara unosi u računar EMS sistema - Slike se skeniraju. Ulazni uređaj se podesi tako da u računar EMS sistema dolaze podaci o slici, razdvojeni za svaku boju CMYK (RGB). - Dobijeni podaci o tekstu i slici se kao digitalni memorišu na čvrstom disku. - Podaci o slici (koji mogu biti u obliku bit mape, byte ili piksel mape) mogu se iz memorije prikazati na kalibrisanom ekranu video-monitora.

Sl. 16.3. Termin bit mapa upućuje da se koristi jedinični bit da bi se opisao svaki piksel

i da se njihovim nizom definiše binarna slika (to su slike sa mogućnošću samo dve vrednosti – crno ili belo)

- Pomoću određenog programa na ekranu monitora se prikazuje izgled stranice, na kojoj su slike i tekst postavljeni na relativno tačnim pozicijama. - Ostali elementi strane (obojena polja, ukrasne linije, okviri, crteži) konstruišu se na računaru i postavljaju na svoje pozicije u okviru zadate strane. - Ukrasne linije se konstruišu kao bit mapa, a polja u boji se definišu preko koordinata okvira i procenta osnovnih boja (CMYK) kojima će se polje ispuniti. Na ovaj način se smanjuje memorijska veličina strane, a crteži predstavljeni na ovaj način nazivaju se vektorska grafika. - Postavljanje teksta, crteža, linija i slika na njihovu tačnu poziciju u okviru jedne definisane strane i njihovo memorisanje u digitalnom obliku naziva se elektronska montaža strane EMS.

197

Sl. 16.4. Vektorska grafika

Vektorski orijentisane slike su znatno kompaktnije u odnosu na bit mapu i imaju manju memoriju Svaki vektor je definisan koordinatama početka i kraja i matematičkim opisom između ove dve

tačke. Elementi su definisani kao prava linija, luk ili kriva - Digitalni podaci izvršene elektronske montaže strane se šalju na periferijske izlazne uređaje radi dobijanja probnog otiska, kolor separacije na filmu, štamparske forme ili digitalnog štamparskog otiska. Razvoj programa za obradu slike, omogućavanje elektronskog retuša i air brushes na radnoj stanici EMS sistema, stvorili su kreativan alat u repro pripremi. Veći komfor pri radu, obezbeđen preko sve razvijenijih programa, neminovno je uticao i na opremu, gde su traženi sve brži računari sa sve većom radnom i eksternom memorijom.

Sl. 16.5. Šema jednog EMS sistema

198

17. Personalni računari Razvoj personalnih računara doveo je do revolucije u grafičkoj tehnologiji. Njihova primena u repro pripremi dovela je do daljeg razvoja ulaznih i izlaznih skenera, a uz odgovarajuće programe se koriste kao radne stanice za elektronsku montažu strane. Godine 1982. IBM je predstavio personalni računar PC. Prema današnjim standardima to je bio skup i spor računar opšte namene, a IBM ga je koristio za razvoj centralnih velikih računara (Main Frame). Kod PC korišćen je program Disc Operating System DOS, koji je firma IBM korisnički preuzela od firme Microsoft. Velike firme su koristile Main Frame računare, dok je malim firmama bilo ekonomiånije da koriste PC računare. Kako je sve više dodatne opreme bilo dostupno korisnicima PC, a cena njihovih računara bila sve niža, krug njihovih korisnika se brzo proširivao. Godine 1984. Apple je predstavio svoj novi računar pod nazivom Macintosh. Macintosh je posedovao Graphical User Interface koji je omogućavao rad sa ikonama i bio neverovatno jednostavan za korišćenje. Godine 1985. Macintosh računarima pridružili su se programi Aldus Page Maker, Adobe Post Script i laserski štampač. Page Maker omogućavao je elektronsku montažu strane. Na ekranu se prikazuje izgled stranice koja se radi, uz prikaz pomoćnih linija. Slike i prozori sa tekstom se otvaraju, prikazuju na ekranu i postavljaju na željene pozicije. Korisnik ima pregled nad dokumentom u svakom momentu, i kada je zadovoljan rezultatom imao je mogućnost štampe na laserskom štampaču. Najvažnije je bilo to što je korisnik mogao da vidi na monitoru računara ono što će dobiti u štampi, i otuda izreka što vidiš to i dobiješ, ili na engleskom W'hat you see (on screen) is what you get (on paper) WYSIWYG. Lakoća korišćenja i ogromna prilagodljivost grafici učinili su Macintosh sastavnim delom opreme za elektronsku obradu slike. Adobeov program Photoshop učvrstio ga je toliko da je došlo do konstrukcionih promena kod aparata za elektronsku reprodukciju. Rotacioni skeneri počeli su da se izrađuju kao skeneri kojima se upravlja preko Macintosha. Velikoj popularnosti Mac-a danas se pridružuju PC računari sa Windows i NT operativnim programom, a pre svega zbog svoje masovnosti (veći deo računara u svetu radi pod Windowsom ili NT). Mogućnost korišćenja radnih i eksternih memorija velikih kapaciteta definitivno su učvrstili PC kao radnu stanicu za elektronsku montažu strana i obradu slike. Pored opreme, da bismo na PC uspešno obradili sliku i montirali stranu, potrebno je koristiti više programa. Za obradu slike najpoznatiji i najpouzdaniji program je Adobe Photoshop. Najpoznatiji programi za raspored grafičkih elemenata na strani, prelom (engl. Page layout and assembly) su:

199

QuarkXPress, najviše korišćen program zbog svoje brzine, dosta jednostavne komunikacije sa korisnikomi i velikog broja dodataka (ekstenzija ) koje mu proširuju mogućnosti, InDesign koji je firma Adobe izbacila tokom 2000. god. sa željom da sa tržišta istisne Quark, a tu su i Page Maker i Frame Maker. Corel Draw, Adobe Ilustrator i Free Hand su najpoznatiji programi za vektorsko crtanje. Oni su prošli dug razvojni put te danas imaju velike mogućnosti i predstavljaju nezamenljive alatke u elektronskoj montaži strane.

Sl. 17.1. Heidelbergova Signasetter radna stanica

200

Reprodukciona tehnika201

18. Formati fajlova u grafičkoj industriji

Pomak od foto slog uređaja za obradu slika ka sistemima za stono izdavaštvo je doneo industriji za pripremu štampe ne smao jednostavnije i jeftinije radne stanice, nego i nove forme u proizvodnji štampanih originala. Grafički dizajneri i reklamne agencije koriste različite programe i formate za podatke za proizvodnju stranica. Fleksibilnost različitih formata donosi često mnogo dodatnog posla. Najčešći problemi su nekom-patibilnost između programa dizajnera i štamparije, nedostajajuće komponente (pisma ili slike), promašene isporuke (problemi sa elektronskom isporukom datoteka), nenemerne promene sadržaja. Pored toga studiji i odeljenja za pripemu štampe moraju da održavaju različite verzije mnogih aplikacija da bi podržali širok izbor zahteva koji dolazi od kupaca. Radi pravilnog rada i smanjivanja problema sa radom i postizanja efikasnih rezultata unutar digitalnih radnih procesa o kojima će biti reči u narednim poglavljima neophodno je znanje osnova o najvažnijim formatima fajlova koji prenose informacije o reprodukcijama u grafičkoj industriji. U globalu možemo razlikovati nekoliko tipova grafičkih formata fajlova u zavisnosti od tipova objekata koje sadrže. Najčešće podela obuhvata:

■ vektorske formate■ pikselske formate■ 1 bitne podatke (poznate i kao rasterizovani podaci)■ hibridni formati (kategorija koja kombinuje vektorske elemente i pikselske)

Vektorski formati opisuju objekte kroz odgovarajuće matematičke funkcije i definiše ih kroz geometri-jske oblike kao što su linije, lukovi, pravougaonici. Ovi formati mogu da sadrže i alfanumeričke podatke kao što je tekst i arapski brojevi. Tipični predstavnici ovakvih formata su formati različitih CAD sistema a najpoznatji format ovog tipa je CFF2 format (Common File Format version 2). Pikselski formati definišu sliku kroz matricu piksela, gde svaki od piksela ima specifičnu definisanu vrednost neku od 256 nijansi crvene, zelene ili plave boje i gde kvalitet i veličina slike za reprodukciju zavisi od količine informacija i broj piksela. Pikselske slike su ujedno i bitmape (bytemap). Najpoznatiji formati ove kategorije su: BMP, CT/LW, TIFF, TIFF/IT i Delta lista. 1 bitni podaci predstavljaju krajnje izlazne formate za osvetljavanje gde su sve osnovne boje opisane kroz 1 bitne tj. binarne podatke. Za određenu tonsku vrednost ili postoji ili ne postoji podatak. Ovi podaci se do-bijaju nakon proceca digitalnog rastriranja tj. stvaranja određenih tonskih vrednosti. Zbog toga se često koristi i termin rastrirani formati fajlova. Tipični predstavnici ovog oblika su : 1 bitni TIFF, LEN format kompanije EskoGraphics. Veliki broj veoma važnih formata fajlova spada u grupu hibridnih formata koji objedinjuju različite ob-like objekata u vektorskom, pikselskom i rastriranom obliku. Najvažniji formati su EPS, DCS i PDF. Važno je napomenuti da neki od formata fajlova su standardizovani od strane ISO organizacije i pred-stavljaju međunarodni standard za razmenu podataka, dok neki od formata su još uvek vlasništvo određenih kompanija i rade najčešće samo na njihovim uređajima.

Reprodukciona tehnika 202

18.1. PostScript

Osnovu početka razvoja elektronske obrade slike i teksta u kontekstu njihovog integrisanja i upotrebe u grafičkoj industriji je bilo nagli povoj stonog izdavaštva (DTP) koji je omogućavao celokupnu pripremu za štampu na površini jednog stola. Razvoj i raširenost DTP-a je ubrzavala i pojava jezika za opis stranica koji su bili namenjeni profesionalnoj upotrebi. PostScript je u suštini grafički programski jezik korišćen da stvori precizne opise grafičkih objekata koji se mogu precizno tj. tačno iskazati na izlaznom uređaj. Svaki jezik za opis tj. konstrukciju stranice je takav kompleksni, visoki programski jezik koji omogućava da se na monitoru može formirati stranica prema tipografski pravilima od različitih grafičkih elemenata (tekst, slika, vektorski crtež) koje će se odštampati ili osvetliti. PostScript je prvobitno razvio 1985 god. Adobe Systems, kao jedan od nekoliko jezika, tada raspoloživih za upravljanje štamparskim uređajima. Prvi laserski štampač sa ugrađenim PostScript interpreterom (tumačem) , Apple Laser Writer se pojavio iste godine. Drugi jezici za upravljanje štampačima, kao Hewlett Packard-ov Printer Control Language (PCL), isto još uvek postoji. Oni su manje interesantni za grafičku industriju, zato što nisu dizajnirani da podržavaju izlazne uređaje visoke rezolucije ili da prikažu, punu složenost grafika koje se mogu izraditi u grafičkim programima. PostScript je bio široko prihvaćen od strane tržišta stonog izdavaštva koji je tada bio u povoju. Ali kako je DTP (stono izdavaštvo) postajalo profesionalnije, slabosti originalnog PostScript jezika, naprimer u upravljanju bojama i rasteri-zovanja su postajale prepreke za dalje prihvatanje, sve dok se softverski jezik nije dodatno proširio, i usavršio za ovu namenu. 1990 god. Adobe je izdao PostScript Level 2, koji je imao ugrađen ova proširenja, i doneo je velik broj istančanih funkcija. Jezik se od tada dalje proširivao u Level 3, koji je izdat 1996 god. u. Fundamentalna snaga ovog jezika, i glavni razlog zašto je potisnuo ostale jezike za opis stranica, je njegov koncept nezavisnosti od uređaja. Grafički objekti su definisani unutar koordinatnog sistema, i tek kad je stranica obrađena, onda uzima završnu rezoluciju specifičnog izlaznog uređaja. Nezavisnost od uređaja doz-voljava stranicama da se štampaju na najvećoj rasploživoj rezoluciji na štampaču ili osvetljivaču, koji se ko-riste za obradu. Programski kod PostScript jezika se slično izvršava na širokoj paleti kompjuterskih platformi i njegovo grafičko opisivanje je nezavisno od hardvera i upotrebljenog operativnog sistema. PostScript kod ne ispisuje čovek -programer, nego PostScript-ov drajver (upravljač) štampača. Kada se u aplikaciji zatraži funkcija štampanja, PostScript kod se generiše od strane drajvera i šalje u izabrani izlazni uređaj. Tamo inter-preter (tumač) uređaja prevodi kod u pojednostavljene instrukcije koje on izvršava, eventualno proizvodeći rasterizovanu sliku stranice. Znači PostScript je sposoban ne samo da opiše stranicu, već i da je odštampa na različitim izlaznim uređajima. Upoređujući sa opštijim programskim jezicima kao C++, PostScript je relativno jednostavan jezik, ali pored toga njegova građa čini ga fleksibilnimi moćnim. Definisanje opisa stranice dinamički kroz upotrebu programskih konstrukcija u ovom načinu se pokazao veoma uspešnim. Opis stranice je program napisan ko-mandama PostScript-a koji se kreira, prenosi i interpretira u obliku ASCII teksta. Opis stranice je, prema tome, sekvenca naredbi visokog nivoa, promenjivih i procedura. Odnedavno, ipak načinjen je pomak da se smanji dinamični aspekt PostScript-a u cilju da se opisi stranica načine više kompaktnijim, kroz uvećanu upotrebu dokumenta prenosivnog formata ( Portable Document Format) PDF-a.


PostScript sadrži:

■ Određenu skupinu grafičkih operatora koji mogu ukodirati bilo koji grafički objekat■ Mehanizam za obradu boja koji će znati rukovati skoro svim ulaznim prostorima boja■ Dinamičko upravljanje memorijom■ Leksikon za smeštaj podataka koji mogu proširiti funkcionalnost jezika ili se to može promeniti tokom izvršavanja■ Sposobnost za rukovanje dekompresijom fajlova tokom proizvodnje■ Interaktivna kontrola podešavanja izlaznog uređaja

Upravljanje memorijom smanjuje šanse od sučeljavanja sa ograničenom memorijom tokom izrade fajla, što je bio čest problem sa Level 1 interpreterima (tumačima). PostScript obrada boja (colour processing) koristi kontrolne tabele boja za ptevaranje boja između uređaja koristeći prostor boja baziran na CIE. Cache memorija formi skladišti elemente stranice (kao što su okviri, logotipovi, šare i druge grafike koji su zajednički jednom broju stranica) koji se ponavljaju u memoriju, tako da se oni ne moraju ponovo procesirati za svaku stranicu. Jezik je dizajniran da bude veoma fleksibilan i proširiv. On može dinamično da definiše postupke (procedure) i podatke tokom izvršenja, koristeći konstrukcije kao što je leksikon. Leksikon je referentna tabe-la, koja sadrži komplet parametara potebnih za određen segment u procesu interpretiranja (tumačenja). Primer je leksikon rastera, koji sadrži parametre za rasterizovanje (frekvencija i ugao rasterizovanja i oblik tačaka).

18.2. Osnove PostScript-a

U svakom PostScript uređaju (štampač ili osvetljivač) nalazi se tumač (interpreter) koji nazivamo RIP a čija je funkcija da naredbe programskog jezika prevodi u naredbe upravljačkog jezika štampača. Na taj način je omogućena hardverska nezavisnost-naredbe PostScript-a su univerzalne, a interpreter vodi računa o specifičnosti platforme. PostScript postiže nezavisnost od uređaja za opis stranice ( i svih odvojenih elemenata koji čine, kao što su grafike, fontovi, boje i slično) održavajući jasnu razliku između korisničkog prostora (user space), gde je dokumenat kreiran i uređajnog prostora (device space) gde on daje izlazni rezultat sa karakter-istikama specifičnim samo za taj izlazni uređaj. Ova podela je prikazana na slici 18.1. Opis stranice ostaje u korisničkom prostoru sve dok se on ne proizvede na izlaznom uređaju. Stranice se kreiraju u korisničkom prostoru, koji je x i y koordinatni sistem (kao prvi kvadrant Dekar-tovog pravouglog koordinatnog sistema) nezavistan od uređaja,sa korenom u donjem levom delu (0,0). Od te početne tačke u donjem levom uglu se daju svi elementi grafičke strukture. Korisnički prostor (u isto vreme i radni prostor) je neograničeni prostor sa koordinatama u pravcu xi y ose na bazi jedinica (mera) od 1/72 incha (25,4:72=0,353mm), koji korespondira približno sistemu tačaka korišćenim u grafičkoj struci (0,357mm). Uređajni prostor tj. prostor izlanog uređaja (user space) je koordinatni sistem razumljiv hardveru (izlaznom uređaju) i opisan je u skladu sa njegovom fizičkom rezolucijom. Tačka u ovom prostoru može da bude piksel na monitoru ili najmanja tačka koja se može odštampati tj. osvetliti. Prostor izlazne jedinice je nebitan za ko-


rektno napisane PostScript programe i oni mu direktno ne pristupaju. Koordinate se prevode u prostor uređaja putem interpretatora (tumača) tj RIP-a, i matrica transformacije određuje kako će se kordinate korisničkog prostora biti mapirane na izlaznom uređaju, dozvoljavajući promenu razmera, gradaciju ili rotaciju kada se stranica prikaže. Aplikacije mogu odrediti mere, u celim jedinicama ili bilo kom delu jedinice, tako da nema granice raspoložive preciznosti. Aplikacije prikazuju mere koje su bazirane na PostScript-ovim jedinicama, pretvorene u tačke, inche ili metričke jedinice Tekst se u PostScript-u prikazuje kao grafički objekat, odnoseći se na fajl fonta da se dobije kao što je potebno precizan vektorski opis svakog karaktera.

0

H

WKorisnički prostor Uređajni prostor

GRID

GRID

Trenutna matrica transformacije

(CTM)

Slika 18.1. Podela na korisnički prostor i uređajni prostor gde se grafički objekti kreiraju u korsiničkom prostoru, u neograničenom koordinatnom sistemu sa jedinicama od 1/72 inča. Matrica transformacije definiše kako će se stranica zasnovana

u korisničkom prostoru biti smeštena na aktuelnu odštampanu stranicu, čak i sa posebnim rotacijama ili promenama veličine.

18.3. PostScript operateri

PostScript-ove grafičke komande koje služe za definisanje grafičkih objekata na stranici su poznate kao operateri,i oni se koriste zajedno u kombinaciji sa procedurama definisanim u prologu i specificiranim po-dacima ili operandima.Postoji preko 200 operatora, svaki sa specifičnom funkcijom i upotrebom. Operatoriizvode zadatke kao što su:■ Konstrukcija putanji■ Kontrola specifikacija vrste■ Kontrola specifikacija slika■ Crtanje linija i objekata■ Kontrolisanje načina prikaza boja■ Kontrolisanje načina prikazivanja stranica■ Definisanje stanja grafike (kao što je aktivna boja ili širina linije)■ Definisanje transformacija u korisničkim kordinatama (omogućavajući promenu opsega, razmera i rotaci-je)


Crtanje sa PostScript grafičkim operatorima počinje sa konstrukcijom putanje na idealnoj površini za crtanje koja se naziva trenutna stranica. Ova trenutna stranica je u suštini virtuelna strana koja ispunjava korisnički prostor. Putanja predstavlja niz linija i lukova koji definišu deo koji se može ispuniti nekom bojom ili samo predstavljati oblik za buduće crtanje. U suštini ceo proces se svodi na dva koraka-stvaranje putanje i ispunjavanje bojom ili definicijom poteza dok ne ispunimo tu trenutnu stranu. Kada je trenutna strana završena taj crtež se može odštampati na papiru. Na sledećem kratkom primeru će biti prikazana procedura za definisanje jedne 5 inčne linije pomoću PostScript jezika.

PostScript kod koji crta tu liniju je:

newpath 144 72 moveto 144 432 lineto stroke showpage

Prvi operater je newpath koji prazni trenutnu putanju (ako je u tom trenutku bila aktivna neka druga putanja) i deklariše da započinjemo novu putanju. Nakon toga se konstruiše putanja koja će odgovarati liniji koju želimo nacrtati. Putanje se konstruišu pomerenjem “virtuelnog” pera na trenutnoj stranici. Ovo pero ostavlja neoznačeno mesto na trenutnoj strani i predstavlja trenutnu putanju. Operater moveto započinje crtanje putan-je. Linija koda 144 72 moveto označava da operater moveto uzima dve numeričke vrednosti sa stoga (princip na kojem PostScript skladišti podatke) i uzima ih kao x i y koordinate koordinatnog sistema u korisničkom prostoru. U koordinatnom sistemu korisničkog prostora početna tačka se nalazi u donjem levom uglu. Kao i obično x raste prema desnoj strani a y prema gore. Jedinice za pomeranje su kao što je ranije napomenuto 1/72 inča tj. 0,353 mm tako da druga linija kod uzima dva broja (144 i 72) sa stoga podataka i pomera trenutnu tačku dva inča (144/72) nadesno i 1 inč (72/72) gore od donjeg levog ugla trenutne strane u koordinatnom sis-temu. Lineto operater u trećoj lini koda 144 432 lineto dodaje segment trenutnoj putanji do mesta čiju poziciju deinišu brojevi 144 i 432. Treba napomenuti da lineto operater ne crta zapravo na trenutnoj putanji, on samo dodaje segment trenutnoj putanji. Operator stroke u četvrtoj lini koda čini vidljivom putanju koja je prethodno konstruisana na trenutnoj stranici. Sada je putanja definisana kao vidljiva linija. Na kraju operator showpage štampa trenutnu stranicu sa vidljivom linijom na njoj. Kao kratak zaključak možemo reći da tri koraka koje smo preduzeli da se odštampa jedna 5 inčna linija je:1. Konstruisanje PostScript putanje korišćenjem newpath, moveto i lineto operater.pt putanje korišćenjem newpath, moveto i lineto operater.pt putan2. Dodavanje poteza trenutnoj putanji na trenutnoj stranici (čini je vidljivom)3. Štampanje trenutne strane sa showpage operatorom.

Ova procedura je potrebna za iscrtavanje jedne jednostavne linije, dok za opis i prikaz kompleksnijih sadržaja na stranici kao što je strana nekog časopisa je potrebno više hiljada linija koda. Neki od operatora zarad efektivnosti kombinuju veći broj operatora nižih stupnjeva. Naprimer rectstroke operator je jednak nizu moveto, lineto, close path i stroke. Na slici 18.2. je dat primer malo kompleksnijeg koda.


Na osnovu predstvljenog primer može se zaključiti da vektorsko crtanje u PostScript-u je zasnovano na tri osnovne procedure ili grafičke jednostavnosti tj. priprosta: pravim linijama, lukovima i krivama. Ovo su osnovni građevinski blokovi svakog tipa grafičkog objekta, nezavisnog i nebitnog od njegove složenosti. Upotreba tako jednostavnih i dobro definisanih građevinskih blokova čini njegovo ponašanje veoma posto-janim i predvidljivim, nebitno od različitih aplikacija i prostora uređaja, koji se možda mogu iskoristiti da se oni kreiraju i prikažu tj. proizvedu. Linije imaju samo dve kordinate koje definišu mesto (poziciju) svakog završetka linije, lukovi su utemeljeni na delovima kruga, a krive su opisane u PostScript-u kao Bezier-ove kubne krive. Za crtanje ob-jekata korišćenjem ovih grafičkih jednostavnosti PostScript prvo definiše putanju koja opisuje glavne crte objekta. Putanja u PostScript-u je u suštini serija tačaka koje su međusobno povezane. Putanje mogu biti otvorene ili zatvorene (sve dok postoji najmanje tri kordinatne tačke). Zatvorene putanje se mogu ispuniti bojom, koja pokriva površinu omeđanu putanjom. Pored toga što definišu linije i oblike, putanje se koriste i za kreiranje isečaka šablona za druge grafike. Na putanje se može misliti kao na virtuelnu liniju, pošto u stvari ništa nije nacrtano dok se boja ne doda na putanju bilo potezom (stroke) ili ispunjavanjem (fill). Koordinate putanje i debljina poteza se može odrediti sa velikom preciznošću, dajući korisniku kompletnu kontrolu nad kreiranjem i proizvodnjom grafičkih objekata. Da bi se nacrtao karakter tj. znak, serija ravnih i zakrivljenih putanja se konstruišu, prema opisu vektorskog fonta da bi se formirale glavne crte karaktera, koji se zatim is-punjuje sa aktivnom bojom koja je u upotrebi u trenutnom grafičkom stanju. Putanja u PostScript-u je virtuelna

Slika 18.2. Primer PostScript koda sa ispunjenim zatvorenim putanjama i pismima


linija koja može biti otvorena (A) ili zatvorena (B).Pored toga, može biti ispunjena sa bojom (C) ili pojačana sa linijom bilo koje debljine) kao što je prikazano na slici 18.3.

Slika 18.3.

Kada izlazni uređaj jednom interpretira (protumači) proceduru putanje, ona se može smestiti u memo-riju i ponovo upotrebiti kada je potrebno, štedeći na ponovnoj proizvodnji ponavljajućih elemenata unutar stranice. Putanje se mogu izraditi iz više delova (segmenata) i mogu sadržati pod-putanje (subpaths). Jedino ograničenje na broj putanja, koje se mogu koristiti je količina memorije potrebne za njihovo skladištenje tokom proizvodnje. Sa ovim ograničenjem se retko suočavamo kod uređaja sa Level 2 i 3, sem kod veoma kompleksnih grafika.Što se tiče drugih objekata kao što su pikselske slike PostScript opisuje mesto (poziciju) i boje skenirane slike koristeći image operator. Image definiše sledeća svojstva slike:■ Format tj. veličinu slike (njegovu visinu i širinu, spatialnu rezoluciju i broj boja)■ Koordinate korisničkog prostora gde će slika biti postavljena■Osnovne podatke za sliku (vrednosti boja za svaki piksel)

Definiciju kako će izvorna vrednost boje biti prevedena u aktvni prostor boja koji je u upotrebi. Ske-niranim slikama je dodat vektorski okvir nazvan bounding box, koji definiče njihovu poziciju u korisničkom prostoru. Baš kao što korisnik može da menja razmeru i da rotira objekat kako je on mapiran iz korisničkog prostora, u uređajni prostor, PostScript dozvoljava korisniku da odredi kako će originalne izvorne koordinate slike biti mapirane u korisničkom prostoru sa matricom slike. U najvećem broju slučajeva, vrednost boje za pojedinačne tj. individualne piksele će biti sadržan ne u fajlu složene (prelomljene) stranice, nego u zasebnom TIFF ili EPS fajlu.Kada drajver (upravljač) štampača pretvara stranicu u PostScript kod, tada ubacuje vred-nosti boja.


18.4. Model slike

Radi shvatanja kombinovanja različitig grafičkih objekata na stranici neophodno je opisati PostScript-ov model slike/oslikavanja (imaging model) koji je istovetan neprozirnom slikanju na papiru. Boja se može naneti na jedan od tri načina: kao linija, kao ispunjen oblik ili kao bitmap slika. Zato što je slikanje uvek neprozirno, svaka instrukcija za slikanje objekta će slikati preko svega što je poslednje naslikano na istim ko-rdinatama, i kompletno će biti zatamnjeno. Zbog ovoga je važno oslikati objekat u pozadini i prednjem delu po tačnom redosledu. Pre nego što se bilo koji objekat može naslikati, njegova lokacija se mora definisati od strane opertora putanje. Tako da naprimer lineto definiše lokaciju (mesto) linije gde će da bude naslikana, dok stroke primenjuje oslikavanje na njega prema važećem grafičkom stanju. Grafičko stanje definiše atribute, kao što je boja, širina/dužina linije koje će se koristiti kada se sledeći objekat naslika. PostScriptov neprovidan model slikanja ne dozvoljava transparentno ili aditivno slikanje jedne boje preko druge. Jedini izuzeci su:■Kada je objekat namenjen da preštampa objekat koji leži ispod njega■Kada se koristi operator mask

Kada su boje namenjene za preštampavanje nameštene, ispod ležeći objekat i objekat preštampavanja će biti odštampani. Jedino boje u odvojenom kolornom prostoru se mogu preštampavati. Operator mask se koristi da se objekat napravi transparentnim tj. providnim. PostScript maska radi slično matrici, dozvoljavajući drugom objektu da se preslika preko prvog u slobodnom prostoru matrice.

18. 5. Struktura PostScript programa

Radi pravilnog čitanja i tumačenja PostScript koda od strane različitih interpretatora pristupilo se defin-isanju pravilne strukture koda koji se generiše.PostScript program koji je usaglašen prema konvenciji o strukturi dokumenata se sastoji iz dvadela: prologa i scripta tj. rukopisa, teksta. Glavna namena prologa je da indentifikuje procedure koje su aplikacijski speci-ficirane, a koje će biti iskorišćene kada se program izvršava. Isto tako sadrži naslov, komentare koji označavalju kreatora dokumenta i sve resurse, kao i korišćene fontove. Definicija grafičkih objekata korišćenog u publikac-iji može da se čuva u posebnom izvornom fajlu, umesto umetanja u opis stranice. Imenovaniresursi moraju, naravno da budu dostupni interpreteru (tumaču). Ako nisu (kao što je čest slučaj safontovima), pojaviće se greška. Resursi definisani u PostScript jeziku uključuju: ■ Parametre rasterizacije ( leksikon rastera)■ Procedure za crtanje karaktera (leksikon fontova)■ Referente tabele boja (leksikon za prikazivanje boja)■ Profile ulaznih uređaja (vrste prostora boja)■ Karakteristike izlaznog uređaja (stranica-uređaj leksikon)


Script tj. rukopis definiše elemente stranice u dokumentu. Sastoji se od sekcije setup (svojstva, podešavanje) dokumenta, praćeno sa pojedinačnim opisima stranice. Svaka stranica u publikaciji je definisana po redosledu kroz seriju instrukcija interpreteru za izvršavanje grafičkih operacija. Na kraju svake stranice u scriptu, instrukcija showpage govori izlaznom uređaju da prikaže stranicu. Svaka stranica može da ima sop-stven setup deo. Trailer (završni izvadak) najavljuje završetak dokumenta. Pored toga može da definiše neke od resursa izostavljenih iz prologa. Razlika prolog/script nije zahtevana karakteristika, to je konvencija korišćenaod strane dobro struktuiranog PostScript fajla. Primer ove strukture je prikazan na slici 18.4.

Slika 18.4. Struktura PostScript fajla

18.6. Štampanje PostScript-a

Kreiranje i štampanje dokumenata koristeći PostScript može se podeliti u četiri različite odvojene faze. Prvo, korisnik kreira dokument (najčešće u aplikaciji za prelom stranice) i snima ga u izvornom formatu ap-likacije ili upotrebljenog kompjutera . Zatim dokument se odštampa iz aplikacije ( ili direktno na izlazni uređaj ili kao fajl na neki od medija za prenos podataka), i u ovom trenutku PostScript drajver prevodi dokumenat u PostScript kod. Dobijeni kod se zatim pošalje izlaznom uređaju, gde interpretator (tumač) izvršava kod i prevodi stranicu u bitmapiranu sliku (sliku sa digitalnim rasterima) u koordinatnom sistemu izlaznog uređaja. Konačno, rasterizovana slika se šalje na izlazni uređaj (naprimer štampač ), koji ga prenosi na film, ploču ili papir. Kreiranje stranice i prevođenje u PostScript kod, se odigrava u korisničkom prostoru, dok se inter-pretacija (tumačenje) se odvija u prostoru uređaja. Ova konceptualna razlika između korisničkog i uređajnog prostora je fundamentalna za PostScriptovo nezavisnost od uređaja. Mada se interpretacija odvija u prostoru uređaja, interpretator (tumač) neće morati da radi na samom uređaju.


Neki uređaji koriste zasebni hardverski raster image processor (RIP), koji je smešten nezavisno od izlaznog uređaja, dok jeftiniji uređaji često iskorištavaju matični (host) kompjuter iz kojeg je stranica štampana. Važna posledica koncepta korisničkog i uređajnog prostora je to, da interpretator (tumač) i izlazni uređaj ne moraju da imaju bilo kakvu interakciju sa aplikacijom korišćenom za kreiranje dokumenta. Informacije koje su specificirane za uređaj, a potrebne su kod izvršavanja se daju na raspolaganje interpreteru kroz PostScript Printer Description (PostScript Opis štampač) (PPD) fajl, ili ako se sam uređaj direktno upita. Uloga PostScript drajvera za štampače u procesu štampanja PostScript je da generiše kod, kada se dokument štampa bilo na fizičku podlogu kao papir bilo kao digitalna datoteka. Drajver stvara kod prevodeći izvorni grafički format lokalnog kompjutera, kao što je QuickDraw rutina na Mac-u ili Windows GDI funkcije na PC-u. Drajver je pored toga odgovoran za integrisanje bilo kog potrebnog resursa i ugradnju (dodavanje) bilo kog vanjskog fajla specificiranog u dokumentu (kao što je EPS oblik) u izlazni oblik. Za razliku od drugih vrsta drajver za štampače PostScript drajver nije specificiran za izlazni uređaj, nego na lokalni platformu ili aplikaciju. PostScript drajver za štampače je pisan kako od strane Adobea, tako i od strane drugih proizvođača grafičkih aplikacija. Srodni PostScript drajveri za štampače su ugrađeni u MacOS (izabran kao LaserWriteru Chooser-u) i Windows-u, gde je izabran kao PostScript štampač (printer) u kontrolnom panelu štampači (Printers). Različiti drajveri štampača će generisati različiti PostScript kod za isti opis stranice, iako izlazni re-zultati mogu biti indentični. Iako je PostScript kod generisan u korisničkom prostoru i zato je nezavistan od osobina izlaznog uređaja, on mora biti odgovarajući za namenjeni izlazni uređaj. Drajver tj. upravljač čini to, koristeći opisni fajl (PPD fajl) o štampaču koji snabdeva informacije specificirane za izlazni uređaj, uključujući veličinu papira, maksimalnu veličinu slike i raspoložive rezolucije. Kod se može generisati ili kao ASCII karakteri/znaci, koji se mogu pregledati i obrađivati u programu za obradu teksta, ili kao binarni kod koji će biti brže obrađen od strane interpretera (tumača). Kod se najčešće šalje direktno u izlazni uređaj, ali ako je neophodno može se proizvesti i u fajlu korišćenjem Print to File ili Print to Disk opcije. Za slanje ovog PS fajla u izlazni uređaj može se koristiti pribor (download utility) ili se fajl može destilisati u PDF format. Koncept štampanja PostScript koda opisan u prethodnom delu je prikazan na slici 18.5

Interpreter (tumač) PS koda (može

biti softver ili hardver)

Izlazni uređaj(osvetljivač ili

štampač)

KORISNIČKI PROSTOR UREĐAJNI PROSTOR

Aplikacija za prelomi ilustracije PS drajver

PPD fajl

PS fajl

Specifikacija Prikazivanje

Slika 18.5 Faze kreiranja i štampanja PS koda


18.7. PostScript greške

PostScript kod može ponekad da rezultuje stranicama koja se poljavjuju u drugačijem obliku od onog nameravanog, ili da se sveukupno uopšte ne proizvedu. Najčešće ovi problemi su prouzrokovani zbog načina na koji je stranica konstruisana ili štampana, ali nepredvidive greške u izvršavanju se ipak ponekad pojavljuju.Interpreteri na izlaznim uređajima sa visokom rezolucijom, ispisuju takve greške i prestupničke operatere, ali i pored toga ponekad je teško videti šta je to tačno prouzrokovalo grešku. Jedna od vrsti PostScript grešaka je limitcheck koja se pojavljuje kada se granice memorije interpretatora (tumača) prekorače. PostScript sam ne limitcheck koja se pojavljuje kada se granice memorije interpretatora (tumača) prekorače. PostScript sam ne limitchecknameće bilo kakva ograničenja na broj ili veličinu objekta koji troši memoriju tokom proizvodnje, kao što je broj putanji koje su korišćene u dokumentu. Interpretator izlaznog uređaja, ipak ima samo fiksiranu količinu RAM-a na raspolaganju, i on mora kao na velikoj gomili da drži sve fontove, procedure, putanje korišćenih u dokumentu, kao i grafičke objekte, rečnike za rastriranje i prikaz boja i programske konstrukcije. Uređaji sa visokom rezolucijom dodatno koriste prostor na hard disku da drže aktivnu stranicu tokom proizvodnje, a često rastave stranicu na seriju manjih delova (traka). Aplikacije za sastavljanje stranica imaju ograničene sposobnosti da predvide takve greške. Korišćenjem korisnih programe za proveru fajlova, se može pronaći najveći broj potencijalnih grešaka, ali dok oni nisu sposobni da simuliraju upravljanjem memorije interpreta-tora, ne može se apsolutno garantovati da će se dokument uspešno proizvesti. Verovatnoća od pojave limitch-eck greške se može minimizirati:

■ rastavljanjem veoma dugih putanja u veći broj manjih putanja■ korigovanjem slika u programima za obradu slika, umesto korišćenja isečaka putanja u aplikaciji za pre-lom i ilustraciju, naročito gde se koriste složene putanje za određivanje dela za korekciju.

Kod koji generiše drajver štampača na način koji se podudara sa Adobe-ovim Document Structur-ing Convention-om (Konvencijom o Srtukturi Dokumenta) proizvodi predvidljivije štampanje PostScript-a u odgovarajući fajl, i može se više puta u već gotovom stanju koristiti u različitim aplikacijama. Kod bi trebao optimalno da koristi resurse memorije tokom obrade, unoseći u memoriju samo one stvari koje dokumentu trebaju i da ih uklanja kada oni više nisu potrebni. Problemi kod proizvodnje mogu naravno da budu proiz-vedeni zbog grešaka korisnika, kao što su snabdevanje pogrešnim fontovima ili specificiranje kompozitnog izlaza za publikaciju koja sadrži specijalne boje. U takvim slučajevima fajl se može štampati bez PostScript grešaka, ali on ne daje traženi prikaz. Radi lakše indentifikacije problema može se upotrebiti spora ali detaljni pregled svih objekata na strani (uklanjanje određenih objekata sa strane i ponovna provera štampanja), dok se ne otkrije da li neki od grafičkih objekata stvara probleme ili upotrebom malog PostScript fajla koji ima funk-ciju rešavanja problema. Ovaj fajl za rešavanje problema (eng. Error Handler) se ubacuje u tumač PostScript koda i pronlazi uzrok greške. Ovaj PS fajl se može skinuti sa Adobe-ve Internet prezentacije ili se nalazi na kompaktnom disku koji dolazi uz tumač i izlazni uređaj.


18.8. PostScript 3

U septembru 1996. Adobe Systems Inc. je predstavio najnoviji verziju PostScript-a pod imenom Post-Script 3. Ovaj korak je predstavio iskorak u odnosu na ranije verzije PostScripta koja su imale određena ograničenja. PostScript jezik je definisan specifikacijom Level 2 je imao velik broj ograničenja, a najvažnijasu bila:

■ nefleksibilna priroda neprovidnog modela oslikavanja, koji relativno jednostavne operacije kao što je prek-lapanje ili dodavanje providnih, transparetnih boja čini veoma komplikovanim ili skoro nemogućim■ manjak pravih vinjeta, koje čine neophodnim konstruisanje gradacija šara i mešanja od velikog broja odvojenih objekata■ manjak nezavisnosti stranica unutar strukture PostScript fajla, što čini otežanim razdvajanje stranica za uklapanje ili za upotrebu više procesora teškoća sa prepravljanjem ili uređivanjem dokumenta, pošto je već preveden u PostScript kod■ manjak podrške za profesionalne uređajno nezavisne operacije, kao što je preklapanje i montaža, dovodećido potrebe dodatnih programski paketa za rukovanje ovim funkcijama■ nemogućnost drajvera štampača (uključujući Adobe-ove) za stvaranje kompaktnog PostScript koda bez greške■ učestalost izvršnih grešaka kada se PostScript kod izvršava

Ova nova PostScript verzija je činila jedan širi paket rešenja od pukog unapređenja jezika za opis stranica. Ovaj sistem je napravljen da pruži kompletnu podršku za isporuku i štampanje digitalnih dokume-nata. Napredne funkcije su napravljene da se prilagode novim trendovima u kreiranju digitlanih sadržaja u odnosu na prethodnu verziju PostScript-a izdate početkom devedesetih. Korisnicima je omogućeno pris-tupanje sadržajima (tekstualne informacije, kompleksne slike, vektorski elementi, skenirane slike i slike iz digitalnih kamera. Cilj dokumenta sa izlaznih uređaja je pomeren na širi opseg korisnika koji je uključivao i agencije za skladištenje podataka, i štamparija povezanih sa mrežama i bazama podataka. Ipak najvažnija novost je bila direktna podrška za dokument prenosivog formata (eng. Portable Docu-ment Format, skraćeno PDF), i novi tip gradnje tumača pod imenom Adobe Extreme. Samom PostScript jeziku su dodate mnoge napredne opcije koju su bile ključne za kvalitetnu re-produkciju slika:■ Raster maske (raster masks)-isečene putanje se mogu pretvoriti u rasterske maske, koje eliminišu problem ograničenja koji se mogu pojaviti sa previše složenim isečenim putanjama. Umesto vektorskih (sa oštrim ivi-cama), sada je moguće koristiti maske sastavljene od piksela.■ Preklapanje u okviru RIP-a (In-RIP trapping) - korisnici mogu namestiti parameter preklapanja u grafičkom programu (gde je već pružena podrška za ovu karakteristiku) i preklapanje se može izvršiti kao deo inter-pretacije.


■ Glatko senčenje/nijansiranje (eng. smooth shading)- stepenasto ispunjavanje se može odraditi kao tran-zicija u boji visoke rezolucije, i nekoliko različitih načina se može koristiti za njihovo određivanje, a mogu se jednostavno definisati kao aksijalna ili radijalna gradacija, ili kao nešto složenija matematička funkcija koju određuje korisnik. Postoji podrška i za 3D punjenje, koja se može videti na 3D mrežnom okviru ili rešetkama, ili kao savijene 3D površine definisane višestrukom Bezier krivama. U prošlosti aplikacije za prelom i grafiku su morale simulirati vinjete stvaranjem velikog broja elemenata sa različitim osvetljavanjem. Primer razlike se može uočiti na slici 18.6.

Slika 18.6 Razlike u iscrtavanju Razlike u iscrtavanju Razlike u i vinjete u PS 2 i PS 3

■ HiFi boje-prethodno PostScript je dozvoljavao boje drugačije nego CMYK da se definišu kao separacije ali ih nije uključivao u njegovom prostoru boja uređaja ili u svoj modul za obradu boje (eng. color processing).Novi Device N prostor boja podržava do 256 boja.

■ Tipovi rastera-definisano je nekoliko novih vrsta rastera za kreiranje tonskih vrednosti. Oni uključuju trgovačko specificiranim rastere, koji nisu definisani PostScript jezikom, ali su određeni tokom izvršavanja is-pitivanjem izlaznog uređaja; rasteri specifikovanim od strane ulaznih vrsta sa prilagodljivim uglovima rastera; ulazne vrste u rezoluciji uređaja; ulazne vrste u rezoluciji uređaja koje podržavaju 16 bit-ne sive nivoe.

■ I naravno podrška za tada aktuelne verzije PDF-a (verzije 1.3 i 1.4) i buduće verzije tog formata.

18.9. EPS (Encapsulated PostScript)

Za razliku od PostScript fajla koji može da opisuje dokumente sa praktično neograničenim brojem stranica, EPS fajl ne može da opiše dokumente sa više stranica. Ceo sadržaj EPS-a je smešten u precizno definisani okvir (bounding box) čijim koordinatama započinje svaki EPS fajl. Ne šalje se direktno u izlazni uređaj, i nema operatore za podešavanje uređaja i nema showpage komandu. Ovakav način pozicioniranja grafičkih objekata naziva se kapsulacija. Osnovna namena EPS-a je za uključivanje PostScript grafičkih ob-jekat u raznovrsne aplikacije ili druge PostScript programe. Tipičan primer upotrebe EPS fajlova je slaganje više različitih reklama koje se dobijaju iz različitih izvora i koji se prelamaju na jednoj strani (novinski oglasi) u nekoj aplikaciji za prelom.


Svaki PostScript program se može pretvoriti u EPS, ako zadovoljava navedena ograničenja:

■ Naslov koji će ga indentifikovati kao EPS fajl■ Okvir (eng. bounding box - koordinate koje definišu površinu korisničkog prostora koji će zauzet)■ Opciono bitmapirani prikaz objekta

Moguće je čak ručno u ASCII uređivaču upisati gornje zaglavlje koje će obaviti posao. Većina pro-grama ima mogućnost snimanja čitave stranice u EPS format, što je veoma zgodna mogućnost ako želimo da u nekom drugom dokumentu imamo umanjeni prikaz neke prelomljene stranice uz očuvanje kvaliteta. EPS je idealan kada treba preneti informacije o preklapanju obojenih objekata po ivicama (trapping) ili složenih preliva, što je vazno za profesionalni rad. Prikazi mogu biti bilo PICT (za Mac) ili TIFF (za PC), ili mogu biti u obliku zavisnom od uređaja - EPSI formatu. EPS fajlovi su često aplikacijski specificirani, i takvi možda ne mogu da se uređuju u drugim programima, ako nije prisutan filter za originalnu aplikaciju.

18.10 DCS (Desktop Colour Separation)

DCS predstavlja skraćenicu od Desktop Colour Separation. DCS je format fajlova koji ima osnovu u EPS (Encapsulated PostScript) formatu fajlova. DCS fajlovi se mogu smatrati kao kolekcija EPS fajlova. DCS se najčešće koristi za razmenu bitmapiranih slika između različitih programa za pripremu štampe. Ponekad se upotrebljavaju i za prenos vektorskih podataka i teksta. Glavna prednost DCS formata u odnosu na matični EPS format fajla je u tome da ima neku vrstu OPI (Open Prepress Interface) funkcionalnosti. Pošto DCS fajlovi sadrže prethodno separatisane EPS fajlove za svaku ploču, aplikacija može generisati i štampati sepa-racije boja brže nego kada se koristi DCS format. Ovo je važilo za vreme kada su Mac i PC platforme bile mnogo slabije u pogledu performansi i kada se štampanje vršilo direktno iz aplikacija za prelom. U današnje vreme, sa pojavom jakih RIP-ova (skrećeno od eng. Raster Image Processor-a), i tehnika, separacija unutar RIP-a (in-rip separation) sa poboljšanom podrškom za EPS fajlove i PDF kompozitne radne procese, DCS predstavlja na trenutke neefikasan format. DCS fajlovi su u suštini EPS fajlovi koji prate Adobe specifikacije,sa malom razlikom u zaglavlju-fajlova gde su dodatno opisani podaci o separacijama. DCS fajlovi sadrže umanjeni prikaz stranica slično EPS fajlovima. Postoje dve vrste DCS fajlova: verzija 1 i verzija 2. Prva verzija DCS formata je razvio Quark da bi se dobio format fajla koji se može lako razdvojiti u korišćene boje iz njihove glavne aplikacije QuarkX-Press-a. DCS verzija 1 se sastojala od 5 odvojenih fajlova kao što je prikazano na slici 18.7. Glavni deo fajla ima oznaku .eps dok četiri druga fajla imaju imena koja označavaju informacije o boji koje sadrže. Veličina glavnog fajla pokazuje da on ne sadrži slike u visokoj rezoluciji neko samo ekranske prikaze tih slika i veze prema ostala četiri odgovarajuća fajla u visokoj rezoluciji.


Slika 18.7 Osnovni delovi jednog DCS fajla

Pošto glavni fajl sadrži pozivanja na druge fajlove nije moguće menjati naziv fajl-a iz sistema nego je potrebno pokrenuti aplikaciju koja čita EPS fajlove i tamo ga preimenovati . Povezanost glavnog fajla sa izvornom aplikacijom i separacijama je grafički prikazan na slici 18.8.

Slika 18.8 Prikaz povezanosti DCS fajla sa izvornom aplikacijom i separacijama

Fajl sa slikama niske rezolucije za prelomrezolucije za prelom

Razdvojeni fajlovi za osvetljavanjeosvetljavanje


Nova verzija DCS formata DCS-2 je predstavljena 1995. godine i sadrži sledeća poboljšanja: Opciju za odabir verzije koja sadrži jedan fajl ili više fajlova. DCS je prvobitno zahtevao da fajlovi separacije budu odvojeni. Sa verzijom 2 ovi fajlovi se mogu kombinovati u jedan. Važno je napomenuti da ovo ne čini DSC-2 fajlove pravim kompozitnim fajlovima kao što su PDF fajlovi, nego kao kolekciju DCS fajlova „slepljenu“ u jedan fajl. Dodavanje specifikacija za dodatne boje ploča. DCS je mogao da se poveže sa pločama sa definisanim spot bojama pored standradnih cijana, magenta, žute i crne. Ovo čini DCS-2 idealni format za heksahromske slike koje sadrže 6 boja: CMYK kao i narandžastu i zelenu. Pošto mnoge aplikacije imaju problema sa sn-imanjem odgovarajućih slika visoke rezolucije separatnih fajlova, DCS je postao suvišan bar za obradu doku-menata sa CMYK bojama. Mesto gde DCS format fajla još može da pronađe mesto su slike sa više od četiri procesne boje (heksahrom) ili rad sa copydot fajlovima.

18.11. PDF (Portable Document Format)

Portable Document Format, tj. Dokumenat Prenosivog Formata je objektno orijentisan format poda-taka, sa direktnim pristupom svakom objektu, a može se koristiti za opis dokumenata. Ovaj format podataka se može zamisliti kao baza podataka sa mogučnoću pristupa svakom objektu, i gde je svaka stranica PDF dokumenta nezavisna od druge. Ovaj format fajla je razvijen da predstavi dokumente u potpunosti nezavisno od programa, uređaja ili operativnog sistema koji je korišćen za njegovo kreiranje. Razvijen je od strane John Warnock-a jednog od suosnivača Adobe-a u okviru projekta Camelot. Prvobitno zamišljen u ranim osamde-setim a razvijen u ranim devedesetim ovaj format fajla je bio prvobitno namenjen za koncept nazvan “kance-larija bez papira” (eng. paperless office). Tek kasnijim unapređenjem određenih opcija je polako ali sigurno preuzimao primat među formatima fajlova za digitalne dokumente, do današnjih dana kada predstavlja kako de facto tako i standardizovani ISO format za razmenu podataka u grafičkoj industriji. Ovaj format nije samo ograničen za upotrebu u grafičkoj industriji mnoge sruge mogućnosti koje pruža ovaj format fajla su obuhvaćene kroz primene kao što je arhiviranje podataka, izdavanje elektronskih publikacija kao i pravljenje interaktivnih dokumenata i formulara iz kojeg se uneti podaci mogu uneti u bazu podataka. Osnovne karakteristike PDF-a koje su ga učinile tako upotrebljivim su:

■ kompletni - PDF fajlovi sadrže sva pisma, grafike i informacije o prelomu stranica neophodne za prikaz i štampanje fajla, tačno na načina kako je izvršen prelom.■ kompaktni - PDF standard podržava različite metode kompresije (sa gubitkom ili bez ), stvarajući manje fajlove koje je lakše slati i brže štampati nego izvorni aplikacijski fajl.■ prenosivi - jedna od ključnih prednosti PDF fajla je da je stranično, platformsko, aplikacijski i uređajno nezavistan. PDF fajlovi visoke rezolucije se mogu štampati na bilo kom Adobe PostScript Level 2 ili Level 3 izlaznom uređaju (osvetljivači) sa kvalitetnim rezultatom u oba slučaja. Ovo daje veću fleksibilnost nego rad sa PostScript-om.


■ pouzdani - pošto PDF fajlovi čine već protumačene PostScript komande bilo kroz RIP ili softverske RIP-ove kao što je Acrobat Distiller, naknadnim slanjem ovih fajlova na izlazne uređaje dobija se pouzdaniji Post-Script za izlaz.■ promenjivi - kada se kreiraju kompozitni PDF fajlovi, zadržava se kontrola na uređivanju konačnog fajla. Mogu se uraditi promene teksta i slika, kao i korekcija boja uz pomoć određenih aplikacija. PDF fajlovi su kao što je napomenuto strnično nezavisni, i dozvoljavaju da se stranice raspoređuju, brišu ili umeću bez vraćanja u aplikacijski fajla, dok god PostScript ovakvo narušavanje strukture bi uzrokovalo velike probleme prilikom obrade dokumenta.■ proširiv - mogu se priključiti dodaci (eng. plug-in), postojećem nizu alata za obradu PDF dokumenata radi izvršavanja većeg broja dopunskih zadataka. Mogu se dodavati radne kartice kao što su PJTF, JDF ili XML šavanja većeg broja dopunskih zadataka. Mogu se dodavati radne kartice kao što su PJTF, JDF ili XML šavanja većeg bropodaci kao i celi drugi fajlovi.

Radi lakšeg shvatanja nekih od koncepata koji čine PDF sličnim a opet različitim od PostScript-a potrebno je analizirati način generisanja i obrade kao i samu strukturu PDF dokumenta. PDF je baziran na istom modelu slikanja nezavisnom od platforme kao i PostScript. Ovaj model slike je veoma jednostavan prikaz dvodimenzionalnih grafičkih objekata kao što su pisma je veoma jednostavan prikaz dvodimenzionalnih grafičkih objekata kao što su pisma je veoma jednostavan prikaz dvodimenzionalnih grafičkih ob (fontovi), vektorskih crteža i slika koji su naneti na radnu površinu. Zbog toga se PDF dokumenti mogu veoma lako pretvoriti u PostScript i isto to uraditi u drugom smeru. PDF fajlovi se mogu kreirati i direktno iz apliakcija kao što je InDesign ili preko pretvaranja nekog od drugih formata fajlova, kao što je PostScript ili JPEG. Koreni PDF-a se nalaze u procesu obrade PostScript koda koji je neophodan za opis objekata u doku-mentu. Da bi neki uređaj bio u stanju da proizvede PostScript kod potrebno je da ima procesor rasterske slike ili skraćeno RIP (eng. Raster Image Processor) koji obrađuje i tumači PostScript kod pretvarajući ga u jedno-bitne pikselski format koji je neophodan za osvetljavanje. Tokom ove operacije RIP tumači objekte stranice, prikazuje, zatim ih rastrira i na kraju pretvara u jednobitne podatke za osvetljavanje. Sam PDF pošto predstavlja format sa direktnim pristupom je veoma sličan objektnoj listi koja se stvara u prvoj fazi obrade PostScript-a koja se zove interpretacija kao što je prikazano na slici 18.9. Ova objektna lista ili prikazna lista sadrži spisak svih objekata u obliku liste predstavlja osnovu za sledeću fazu obrade koja se zove prikazivanje gde RIP na osnovu ove liste iscrtava ove objekte.

Slika 18.9 Proces obrade PostScript-a u RIP-u i stvaranje PDF fajla.


Iako se jako retko provera PDF fajl u nekom programu za uređivanje teksta, u veoma kratkim crtama će biti predstavljena struktura PDF fajla. PDF fajl se sastoji iz četiri dela: zaglavlja (eng. header), tela (eng. body), unakrsno referentne tabele (eng. cross reference table) i završetka (eng. trailer). Zaglavlje definiše verziju PDF fajla (1.2, 1.3, 1.4, 1.5, 1.6, 1.7). Deo sa telom sadrži niz objekata u fajlu. Unakrsno referentna tabela je lista gde se svaki od objekata nalazi, dok završetak govori RIP-u i drugim aplikacijama gde da potraže uankrsnu referentnu tabelu. Primer strukture sa osnovnim delovima PDF fajla je prikazan na slici 18.10.

Slika 18.10 Struktura PDF fajla

18.12. PDF/X standardi

Zbog postojanja više verzija i alata za pripremu PDF fajlova, neophodno je bilo propisom regulisati standardizovani oblik PDF fajla pogodnog za upotrebu u profesionalnim radnim i proizvodnim procesima. Sledeće organizacije su učestvovale u stvaranju ovih standarda: CGATS, ANSI, ISO, UGRA/EMPA, IFRA, ECI i FOGRA. Inicijalno koncept PDF/X (gde je X od engleske reči eXchange-razmena) je namenjen da obezbedi kompletnu i potpunu razmenu pouzdanih digitalnih podataka. PDF/X nije još jedan format fajla, PDF/X fajl je PDF fajl. PDF/X suštinski je ograničena podvrsta PDF-a. Ova ograničenja su uvedena zbog velike fleksibil-nosti samog PDF koji je u mogućnosti da sadrži objekte koji nisu namenjeni za štampanje i osvetljavanje. Sam sadržaj PDF/X fajlova su ograničena na osnovu četiri uslova.


1. Sadržaj koji je zahtevan: PDF/X fajl koji odgovara specifikacijama mora da sadrži ovaj objekat2. Sadržaj koji je zabranjen: PDF/X fajl koji odgovara specifikacijama ne sme da sadrži ovakav objekat.3. Sadržaj koji je ograničen: gde i kako se neki objekat koristi je strogo određen od strane prethodno defin-isanih pravila.4. Sadržaj koji je preporučen: preporučuje se da PDF/X fajl sadrži ove objekte, ali nije u obavezi.

Video fajlovi su naprimer strogo zabranjeni unutar PDF/X fajlova pošto nisu u vezi sa štampom. Sa druge svi fontovi koji se ugrađuju moraju biti legalni. Slike moraju biti u CMYK, DeviceGray, Device N ili drugim dopuštenim prostorima boja, dok naprimer komentari i korekturne oznake koji se ne štampaju mogu da budu sadržane u PDF/X fajlu ali samo izvan prostora koje zauzima deo za napuštanje (eng. bleed area).PDF/X formati su ujedno i međunarodni ISO standardi a najvažniji za grafičku industriju su:

ISO 15930-4:2003 je oznaka za PDF/X1a oblik PDF fajla i namenjen je za slepo razmenjivanje, gde su sve tehničke informacije i sadržaj unutar jednog fajla. Ovaj oblik zahteva da su sva pisma tj. fontovi sadržani unu-tar fajla, da su definisane veličine stranica, da su objekti isključivo u CMYK ili spot modelu boja. Još jedna od zahtevanih informacija je i definisanje namere prikaza gde se definiše u kojoj tehnici štampe će se koristiti ovaj fajl.

ISO 15930-5:2003 označava verziju PDF/X2 fajla. Ovaj oblik je podvarijanta PDF/X3 verzije pošto dopušta korišćenje prostora boja koji su nezavsini od uređaja kao što su Lab i RGB prostori koji se naslanjaju na ICC profile. Ovakva razmena nije slepa.

ISO 15930-6:2003 je ISO standardizovani oblik PDF čija oznaka je PDF/X3 i koristi se za isporuku fajlova sa podacima za upravljanje bojama i time može da sadrži sve prostore boja koji se može upravljati u sistemu za upravljanje boja (Lab, CalRGB i ICC profile, kao i CMYK podatke). Namena mu je za razmenu podataka u radim procesima kao što su fotografski radni procesi ili tamo gde je u upotrebi sistem za upravljanje bojama.

Kao primer velike primenjivosti PDF fajlova možemo navesti i PDF/A standard (ISO 19003-1:2005) koji je namenjen za dugotrajno čuvanje dokumenata i arhiviranje. Može da sadrži tekst, slike i vektorske elemente, ali je zahtevano da sadrži sva pisma tako da se može prikazati na način kako je i kreiran.

Iako su ovi ISO formati stroga definicija oblika i sadržaja PDF fajlova, bilo je neophodno da se još više spe-cificiraju prema određenim tipovima štampe. Ove specijalizovane podvrste PDF/X fajlova su specificirane od strane organizacije Ghent PDF Work Group i mogu se besplatno skinuti sa Interneta.U izradi je još nekoliko ISO standarda kao što je PDF/X4 koji će dozvoljavati transparenciju u PDF fajlovima, kao i verzije koje će dopuštati slojeve. Pored toga 2007. je Adobe pokrenuo inicijativu da se PDF format fajla koji je trenutno vlasništvo Adobe-a, iako je de facto međunarodni standard definiše kao ISO standard i time postane javno vlasništvo.


18.13 Pikselski formati : TIFF-IT i CT/LW

TIFF/IT predstavlja standard za razmenu digitalnih oglasa i kompletnih stranica. TIFF/IT (skraćenica od Tagged Image File Format/Image Technology ) datoteke sadrže samo bitmapirane podatke, bez vektorskih elemenata. Koreni ovog formata leže u nameri da se digitalizuju stare IT8 magnetne trake, a zasniva se na Adobe-om TIFF 6. specifikaciji datoteke. Standardizovani TIFF dodaje i isključuje određene tagove koji su nepogodni za pripremu štampe. Ove datoteke nisu rasterizovane (mada mogu biti) ali sadrže 256 nivoa sive po kanalu. Pošto je TIFF/IT veoma fleksibilan potrebno je bilo definisati i njegove podskupove. Zbog toga ovaj format ima svoj standardizovani oblik koji ujedno predstavlja i standard ISO 12639.Najpoznatija varijanta je TIFF/IT P1 koji dozvoljava samo CMYK podatke i ne podržava spot boje.Najčešće se sastoji od tri dela koja su ujedno i tri fajla:■ Konačne stranice ili FP (Final Page)■ Slike sa kontinualnim tonom (poznata kao CT )■ Jednolinijska slika (poznata kao LW)Pored ovih glavnih delova TIFF/IT može da sadrži i ostale delove:■ Fajl sa slikom kontinualnog tona visoke rezolucije (High resolution Conton skraćeno HC)■ Fajl sa binarnim linijskim podacima (Binary Linework skraćeno BL file)■ Fajl sa binarnom slikom (Binary Picture skraćeno BP)■ Fajl sa monohromatskom slikom (Monochrome Picture skraćeno MP)

Fajl Konačne stranice (FP) predstavlja referetni fajl. On ukazuje na odgovarajuće CT i LW fajlove i sadrži odstupanja (mere od početka koordinatnog sistema) gde ovi fajlovi treba da se postavljaju. CT se postavlja prvi na stranicu a zatim LW fajl . LW najčešće ima određene transparentne delove gde se CT providi. Pošto konačna stranica predstavlja samo referetni fajl njegova veličina je mala.

CT fajl (Contone) sadrži sve slike u obliku fotografija koje su sa kontinualnim tonskim prelazima. Iako je dopuštena bilo koja rezolucija, najčešće je u rezoluciji od 300 dpi. Može da sadrži bilo koju od CMYK boja u 8 bit-a, što znači da ima maksimalno 256 nijansi cijana, magenta, žute i crne.TIFF/IT P1 specifikacije ne dopuštaju kompresiju podataka unutar CT fajla. Zbog toga da je veličina fajla relativno velika.

LW fajl sa podacima o linijskim originalima (Line work) sadrži podatke u visokoj rezoluciji o vek-torskim, tekstualnim ili jednolinijskim crtežima. Za razliku od fajlova sa jednolinijskim podacima, LW fajl je indeksiran što znači da se svaki piksel u fajlu se može obojiti. Postoji fiksna lista ili indeks svih boja koje sekoriste unutar LWfajla. Ovaj indeks sadrži najviše 256 boja. LW fajl pored toga može da sadrži i transpar-entne delove gde se provide delovi iz CT fajla. LW je najčešće u visokoj rezoluciji kao što je 2400 dpi. Kao uopšteno pravilo rezolucija LW fajla treba da bude tačan proizvod množenja rezolucije CT fajla. U idealnom slučaju rezolucija odgovara rezoluciji izlaznog uređaja koji koristimo da proizvedemo fajl.

MP fajl pošto CT fajl može da sadrži samo CMYK boje. Da bi se omogućio rad sa spot bojama TIFF/IT fajl može da sadrži MP fajlove. MP fajl je jednobojni fajl sa kontinualnim tonovima, koji opisuje podatke slike spot boje. Može se zamisliti kao i monohromatski CT fajl.


Pregled karakteristika ovih delova TIFF/IT fajla su prikazani u Tabel 18.1.

Skraćenica Pun naziv Tip Broj boja Količina informacije (bez kompresije)

CT colour continuous tone slika 256 po kanalu 1 bajt po bojiHC high resolution continuous tone slika 256 po kanalu varijabilnoLW colour line art crtež 256 1 bajt po pikseluMP monochrome continuous tone slika 256 1 bajt po pikseluBP binary picture slika 2 1 bajt po pikseluBL binary line art crtež 2 varijabilno

Tabela 18.1 Proces obrade PostScript-a u RIP-u i stvaranje PDF fajla.

Zbog ograničenja koje je doneo TIFF/IT P1 pristupilo se izradi i P2 (Profile2) podskupa koji se razvija sa ciljem da se različiti delovi datoteke integrišu u jedan kao i da se dozvole određeni algoritmi za kompresiju podataka radi manjih veličina datoteka. TIFF/IT je uspešno uveden samo na nekim segmentima tržišta kao što je razmena reklama i oglasa za novine i magazine i razmenu stranica za štampu magazina. Najnovije tenden-cije ka integrisanju PDF datoteka sa TIFF/IT datotekama predstavlja novu fazu ovog formata i kao svojevrsnu evoluciju u pripremi štampe.

TIFF/IT je primer kada jedan u početku proizvođački format fajla (Adobe) preraste slično kao i PDF u međunarodne ISO standardizovane formate fajlova. Drugi primer je format fajla koji je sličan TIFF/IT-u, ali je ostao isključivo proizvođački format fajla a to je format fajla CT/LW kompanije Scitex (danas Kodak). Ovaj pikselski format fajla se najčešće koristio na mašinama i osvetljivačima kompanije Scitex sa izuzetkom aplikacije Adobe Photoshop koji podržava rad sa Scitex CT formatom fajla. Pet Scitex formata čine:

■ CT (Continuous Tone Picture) ■ LW (Linework Picture) ■ BM (Bitmap Picture) ■ PG (Page Files) ■ TX (Text Files)

Najpoznatiji od ovih formata je Scitex CT koji je kao što je napomenuto podržan od strane Photoshopa i često je korišćen za čuvanje CMYK rasterizovanih podataka. Scitex LW se koristio za čuvanje grafičkih po-dataka sa 256 ili manje boja. LW je u isto vreme i jedini format od ovih pet koji podržava sve vrste kompresije podataka. Scitex BM se upotrebljava isključivo za čuvanje dvobojnih podataka. TX je sa druge strane jednos-tavni format za čuvanje tekstualnih podataka, dok je Scitex PG meta fajl koji sadrži kako CT tako i LW slike i vektorske objekte u formatu preloma dokumenta.


19. RIP (Raster Image Processor)

RIP je akronim engleskih reči Raster Image Processor-procesor rasterske slike. RIP je interpreter (tumač) PostScripta, čiji je zadatak da poveže kompjuter štampač ili osvetljivača i da generisane PostScript kodove pretvori u bitmapirane slike visoke rezolucije pogodne za osvetljavanje na filmu ili ploči. RIP interpre-tira PostScript fajl tako što svakoj tački (pikselu) u fajlu koji se šalje na osvetljavanje dodeljuje jednu od dve vrednosti, pun ton ili belo (1 ili 0) . Pikseli kojima je dodeljena vrednost punog tona se prema izabranoj tehnici rastriranja, grupišu tako da formiraju rasterske tačke. Pored toga, RIP može da pripremi podatke za ispis na digitalnoj štamparskoj mašini ili uređaju za probni otisak. Drugim rečima RIP je prevodilac između korisnika i štamparskog uređaja. Korisnik zadaje instrukcije na jeziku grafičke programske aplikacije koja se kodira u neki jezika za opis stranice (najčešće PostScript) i RIP prevodi te instrukcije na jezik razumljiv štamparskim uređajima. On je mozak svakog digitalnog procesa osvetljavanja. RIP može biti hardverski (eng. hardware) tj. sofisticirani računar zatvorene konstrukcije (koji može da bude integrisan u kućište računara) podešen da obrađuje digitalne fajlove, zatim softverski (software)- najčešće nezavisni program koji radi sa puno vrsta uređaja ili hibridni (firmware) RIP koji je ugrađen u uređaje, kao što je PostScript RIP ugrađen u mnoge stone (desktop) štampače. Hardverski RIPovi rade na sopstvenom opera-tivnom sistemu, koristeći veoma skupe ali zato veoma pouzdane hardverske komponente.To može da se shvati kao prednost ali i kao mana skupo plaćeni hardver tera korisnika da u dužem vremenskom periodu radi na istoj konfiguraciji, a poznato je da procesorska snaga i brzina, kao i kapacitet radne memorije i hard diskova, povećavaju dok cene stalno padaju. Softverski RIP sa druge strane može se instalisati svaki put kada izađe nova verzija ili se poboljša konfiguracija. Današnji RIP-ovi su skoro uvek softverski, a ova razlika između hardverskih i softvrskih RIP-ova je teško razdvoljiva, i više predstavlja neku teoretsku razliku.Neke od pred-nosti rada sa softverskim RIP-om su:■ bilo kakvo unapređenje mnogo je jeftinije i lakše na softverskom RIP-u, dok kod hardverskog RIP-a unapređenje često znači nabavku novog uređaja■ može se instalisati na različitim kompjuterskim platformama i podesiti da upravlja radom više uređaja■ nudi veće mogućnosti kontrole na procesom rastriranja u odnosu na hardverski RIP■ omogućava simultanu obradu PostScript fajla (datoteke) i slanje prethodno obražene datotekena osvetljavanje, tako da je prazan hod osvetljivača minimalan. Ovakvo ripovanje je nešto sporije od serijske proizvodnje, ali je ukupna proizvodna moć bitno veća■ omogućava direktno štampanje iz pojedinih aplikacija putem mreže■ omogućava pregled rastrirane ilustracije pre nego što se pošalje na osvetljavanje, na ekranu se prikazuje uveličani raster na svakom izvatku, tako da se mogu kontrolisati oblik i veličina rasterske tačke, ugao rastera, preklapanje itd

RIP-ovi koji se danas koriste mogu se podeliti nekoliko karakteristika kao što je kompatibilnosti sa nekim od nivoa PostScript programskog jezika (1,2 ili 3), da li je RIP izvorni Adobe-ev ili njegov klon kao i samog koncepta obrade unutar RIP-a.


Kod kompatibilnosti sa različitim verzijama PostScript-a podrazumeva mogućnost obrade stranice na osnovu specifičnih operater koji sadrži PostScript kod. RIP kompatibilan sa PS Level 1 i 2 neće moći da napravi fine tonske prelaze koje bi zahtevao operater smooth shading i došlo bi do greške u obradi stranice ili lošoj obradi i prikazivanju. Sa druge strane postoji jasna razlika između Adobe-vih RIP-ova i njegovih klonova. Adobe RIP-ovi su bazirani na na Adobe CPSI (eng. Configurable PostScript Interpreter) - promenjiv PostScript interpreter tj. tumač. CPSI je osnovni ogoljeni deo softverskog RIP-a koji prodaje OEM-ma (eng. Original Equipment Manufacturer-proizvođačima originalne opreme), koji sadrži PostScript interepreter i prikazivač. Ovi softeveri ne sadrže ni korisničko radno okruženje ili kontrola protoka fajlova ili drugu vrstu upravljanja dokumentima. Adobe CPSI je softverski kernel koji zahteva od OEM-a da u potpunosti razvije svoje softversko rešenja sa specifičnim karakteritikama i mogućnostima na osnovu koju čini CPSI. Proizvođači mogu taj softver da pri-lagode da bude specifičan za određene izlazne uređaje kao što su osvetljivači filma i ploča, uređaji za probni otisak ili digitalne štamparske mašine. CPSI se može preprogamirati i da podržava sve te uređaje, kao i da bude upotrebljiv na svim radnim i operativnim sistemima kao što je Macintosh, SPARCstations ili Windows NT ili druge Windows verzije ili čak Linux platforme. Što se tiče programiranja korisničkog radnog okruženja svaki od proizvođača iako korsite istu osnovu baziranu na Adobe-vom CPSI-u, imaju različite vizuelni izgled i mogućnosti. Neke od dodatnih mogućnosti koje sami proizvođači programiraju su informacije o poslu, mogućnost pregledanja izdvojenih i rastriranih separacija boja, pravljenja negativa, upravljanje bojama, elektronsku montažu, dodavanje preklapanja i druge specifične operacije. Adobe-vi klonovi su softverska RIP rešenja koja nude osnovni softverski kernel, samo što je taj sofver razvijen nezavisno od Adobe-a, ali je kompatibilan sa PostScript specifikacijama. Najpoznatiji Adobe-evi kloni su Harlequin RIP-ovi koji su bazirani na ScriptWorks-u koji je ekvivalent CPSI-u. i isto zahteva dodatno pro-gramiranje ili je moguće dokupiti određene gotove module i napraviti specifičan RIP koji OEM-mi mogu pro-davati pod svojom robnom markom. Treća podela RIP-ova je bazirana sistemu obrade dokumenata unutar grafičkih radnih procesa. Dva koncepta koji se razlikuju su ROOM (eng. Render Once Output Many) i NORM (Normalize Once Render Many). ROOM sistem je baziran na pikselskom međuformatu, dok je NORM koncept zasnovan na PDF-u kao međuformatu tokom rada sa dodatnim operacijama unutar procesa RIP-ovanja. Ovi koncepti će detaljnije biti obrađeni u delu za digitalne radne procese.

19.1. Proces RIP-ovanja

Kada RIP primi PostScript fajl, RIP izvršava tri jasno razdvojene funkcije:

1. Interpretacija tj. tumačenje jezika za opis stranice iz aplikacije u kojoj je fajl kreiran.2. Kreiranje prikazne liste (eng. Display list) koja sadrži objekte za prikazivanje, koji se iscrtavaju i prika-zuju na zadati način u postupku koju definišemo kao prikazivanje (eng. rendering).3. Rastriranje gde se prikazani objekti transformišu, rastriraju i pretvaraju u bitmape stranica sa binarnim podacima pogodnim za osvetljavanje. Ilustracija ovih postupaka sa odgovarajućim rezultatujućim formatima fajlova je prikazano na slici 19.1.


A

11110011101111110111011111001001100010001001100101110110111011011011101110111011100011101110111011101110111011111101111011101111101111100011101110111101111100011101110111101001111100011000111101110111111011001000100111011111000100100101100101

PostScript kod kod

Interpretacija Prikazivanje(iscrtavanje)(iscrtavanje)

Rastriranje Bitmapaza osvetljavanjeza osvetljavanje

Prikazna lista(PDF)

Pikselski podaciTIFF/ITCT/LW

Rasterizovani podaciTIFF-B

Slika 19.1 Prikaz procesa RIP-ovanja sa karakterističnim koracima

U prvom koraku obrade PostScript koda se vrši interpretacija koda koji je generisan od strane ap-likacije uz pomoć drajvera štampača i odgovrajućeg PPD fajla. Interpreter manipuliše entitetima koji se zovu PostScript objekti. Prikazna lista je ta koja sadrži sve objekte koji treba da se osvetle a nalaze u PostScript kodu. Ova lista je visoko strukturiani vektorski format i nezavisni su od uređaja pošto još nisu rastrirani i nije urađena korekcija boja ni primenjena rezolucija. Kod obrade ovih objekata koji se nalaze na listi redos-led je određen redosledom samih objekata. Ovaj format se može skladištiti u memoriji računara i kasnije se ponovo pozivati i menjati neke od parametara proizvodnje kao što je rezolucija ili tip rastriranja. Interpreter radi izvršavanjem niza objekata. Efekat izvršavanja određenog objekta zavisi od tipa, atributa i vrednosti tog objekta. Ove karakteristike šalju ovaj objekat na operaterski stog (eng. stack). Izvršavanje objekta koji se već nalazi u nekom od rečnika PostScript-a, operater govori interpreteru da potraži to ime u PostScript rečniku da nađe odgovarajuću vrednost i da je izvrši. Obrada prikazne liste u daljem procesu zavisi od načina programi-ranja samog RIP-a. Neki sistemi direktno izvršavaju prikaz ovih objekata i šalju objekte u glavnu memoriju računara, dok neki sistemi skladište ove podatke na serverima ili u određenoj dodatnoj memoriji. Ukratko prikazna lista pravi opis stranice na osnovu objekata koji se formiraju iz grafičkih priprostih (vektorski objekti se prave od lukova, krugova, linija), pisma se skaliraju i pretvaraju u odgovarajuće oblike za postavljanje u bitmapiranoj mreži, a slike se se dekompresiraju na osnovne tonske vrednosti. U drugom koraku poznatom kao prikazivanje (eng. render) se vrše tri operacije: separacija boja, pret-varanje prostora boja i ispunjavanje grafičkih priprosti tj. osnovnih oblika. Abstraktni grafički element kao naprimer linija, krug, karakter pisma ili slika se prikazuje na rasterskim izlaznim uređajima tokom procesa koji se naziva sken konverzija (eng. scan conversion). Svaki od grafičkih objekata koji je opisan matematičkim opisom pomoću odgovarajućih formula se tokom ove konverzije preračunava u odgovarajući piksel i određuje se vrednost koju treba pridodati tom pikselu da bi se dobio što verodostojniji prikaz koji je moguć na rezoluciji uređaja.


Pikseli na stranici se mogu predstaviti sa dvodimenzionalnim nizom pikselskih vrednosti u memoriji računara. Ovaj dvodimenzionalni niz piksela se zove i frame buffer. Za izlazni uređaj čiji pikseli mogu da budu samo crni ili bile, jedan bit je dovoljan da predstavi svaki piksel. Za uređaje čiji pikseli mogu da reprodukuju nijanse sive ili boja, potrebno je više bitova po pikselu. Za svaki grafički element koji se pojavljuje na stranici, sken konverter određuje vrednosti za odgovarajući piksel. Kada je interpretacija opisa stranice završena, vrednosti piksela u memoriji predstavljaju izgled stranice. U ovom trenutku je moguće uraditi prikaz stranice na moni-toru ili je odštampati je. Proces pretvaranja vektorskih elemenata u pikselski oblik je prikazan na slici 19.2.

Slika 19.2 Sken konverzija linije

Vektorski prikaz linije koja se definisana tačkama x1,y1 i x2,y2.

Utisak iste linije je postignut pomoću crnih i belih vrednosti piksela

Sken konverzija grafičkog oblika kao što je trougao ili krug, uključuje određivanje koji piksel uređaja staje unutar oblika i podešavanje njegovih vrednosti u zavisnosti od pozicije (naprimer na crnu). Pošto ivice oblika često ne padaju precizno na granicu između piksela potrebni su određeni algoritmi koji će odlučiti koji pikseli se smatraju da su unutar oblika.Osnovni algoritam sken linije je da preskenira sken linije (sken linije su linije sa konstatnom y vrednošću uz pomoć koji se generiše kolekcija susednih piksela na pojedinačnoj sken liniji koja leži unutar grafičke priproste. Tokom skeniranja ovih sken linija od vrha do dna traži se presecanje ovih sken linija sa svim ivicama poligona koji čini grafičku priprostu. Struktura podataka pravi uređenu listu (sređenu sa presecima trenutne sken linije) svih aktivnih ivica na specifičnoj sken liniji koja se zove aktivna lista ivica (eng. Active edge List). Korišćenjem ove liste, se određuje da li je određeni piksel unutar iz izvan poligona na osnovu nekoliko kriterijuma. Ovi kriterijumi su matematičke formule za određivanje pozicije ovih piksela. Primer sken linije je prikazan na slici 19.3.

Slika 19.2 Određivanje ivica sa sken linijama


Sken konverzija karaktera pisama je konceptualno ista kao i sken konverzija bilo kog grafičkog objekta, ipak sa druge strane karakteri su mnogo osetljiviji na pretvaranje u pikselski oblik i podleže strožijim kriterijumima za kvalitet. Primer sken konverzije karakter je prikazano na slici 19.4

Slika 19.4 Sken konverzija karaktera pisma

Označavanje piksela tokom sken konverzije se vrši u prostoru uređaja u odgovarajućem koordinatnom sistemu (prsotor uređaja je opisan u poglavlju 18.2.). Da bi se cela ova operacija izvela i da se odredi tačna vrednost koju treba pridodati određenom pojedinačnom pikselu potrebno je izvršiti sledeće korake vezane za izračunavanje tonskih vrednosti određenih boja:

1. Ako je boja objekta u aplikaciji označena u CIE prostoru boja, interpreter mora prvo da transformiše boju u radni prostor izlaznog uređaja. Za uređaje koji koriste standardne prostore boja uređaja (DeviceRGB, De-viceCMYK i DeviceGray) ova transformacija se kontroliše preko rečnika za prikaz boja koji je definisan unutar PostScript-a.2. Ako je boja specificirana u prostoru boja koji nije odgovarajući za izlazni uređaj (RGB boja za CMYK ili uređaj sa sivim nijansama), interpreter poziva funkciju konverzije boja. Ukratko će biti prikazana ova konver-zija. Pretvaranje vrednosti boja iz RGB u CMYK je proces koji se sastoji iz dva koraka. Prvi korak je da se vred-nosti crvene zelene i plave pretvore u odgovarajuće vrednosti cijana, magente i žute. Drugi korak je generisanje crne komponente da bi se napravila bolja aproksimacija izvorne boje. Kao što je već poznato primarne boje cijan, magenta i žuta se upotpunjuju sa aditivnim primarnim bojama crvenom, zelenom i plavom. Naprimer štamparska boja cijana oduzima crvenu komponentu bele svetlosti. U teoriji, ova konverzija je veoma jednos-tavna:

cijan = 1.0 – crvenamagenta = 1.0 – zelenažuta = 1.0 – plava

Kao primer možemo dati da boja koja ima vrednost od: 0.2 crvene, 0.7 zelene i 0.4 plave se može prikazati kao 1.0 - 0.2 = 0.8 cijana, 1.0 - 0.7 = 0.3 magente, i 1.0 - 0.4 = 0.6 žute.

Iz ovoga sledi da potpuna konverzija iz RGB-a u CMYK gde je BG(k) i UCR (k) funkcije za generisanje crne i funkcije za oduzimanje boja (ovi termini su detaljnije obrađeni kod separacija boja) je:

c = 1.0 – crvenam = 1.0 – zelenay = 1.0 – plavak = min(c,m,y)


cijan = min (1.0, max(0.0,c–UCR(k)))magenta = min (1.0, max(0.0,m–UCR(k)))žuta = min (1.0, max(0.0,y–UCR(k)))crna = min (1.0, max(0.0, BG(k)))

3. Nakon pretvaranja boja iz jednog prostora u drugi potrebno je uraditi i kompenzaciju za nelinearni odziv u izlaznom uređaju i ljudskom oku. Ova kompenzacija vrednosti boja izlaznog uređaja se radi pomoću funkcija transfera (nekada se spominje i gama korekcija). Svaka komponenta u prostoru boja uređaja, kao naprimer crvena u DeviceRGB prostoru boja je određena da predstavlja opažaj svetline i intenziteta koju tu komponentu boje je u proporciji sa numeričkom vrednošću te boje. Mnogi uređaji međutim nerade na taj način, i zbog toga je potrebno kompenzovati ponašanje određenog uređaja.

4. Ako uređaj ne može da reprodukuje kontinualne tonove, nego samo određene diskretne boje kao što su crni i beli pikseli, interpreter poziva funkcije za rastriranje koje približno simuliraju željenu boju sa određenim ni-zom piksela

5. I na kraju se interpreter izvršava sken konverziju opisanu u ovom poglavlju i označava određene piksele rasterskog izlaznog uređaja sa određenom bojom.

Treći korak u procesu RIP-ovanja je proizvodnja celokupne završne strane. To znači da se i informacije cele stranice (tekst, slike i crteži) pretvaraju u podatke pogodne za osvetljavanje u zavisnosti od rezolucije izlaz-nog uređaja. Taj proces poznat kao rasterizacije je vremenski zahtevan i rezultat je veliki fajl koji se mora poslati izlaznom uređaju. Sama tehnologija rastriranja će biti prikazana u sledećem poglavlju. Količina podataka koja se dobija kada se fajl rasterizuje za proizvodnju u visokoj rezoluciji je otprilike 100 puta veća nego na laserskom štampaču. Kod osvetljavanja A4 stranice sa osvetljivačem rezolucije od 1000 tačaka/ cm (2540dpi) RIP treba da upravlja sa 630 miliona piksela. Zbog previsokih memorijskih zahteva, uređaji visoke rezolucije možda neće proizvesti celu stranicu odjednom, nego će je podeliti na horizontalne trake, neki će snimiti celokupnu bitmapu u RAM memoriju ili na disk i zatim proslediti na izlazni uređaj. Takvu međumemorija koju koriste neki RIP-ovi se zove frame buffer. Svi laserski štampači koriste takav buffer koji je smešten u RAM memoriji. Ovo je razlog zašto veoma kompleksne stranice prouzrokuju PostScript greške na štampačima sa ograničenom memorijom jednostavnonema dovoljno RAM memorije da se sačuva frame buffer i među podaci.

19.2. Digitalno (elektronsko) rastriranje

Da bi se prikazale i osvetlili elementi sa sivim nijansam na uređajima sa dvobitnim mogućnostima (gde pikseli mogu biti samo crni ili beli) je potrebno uraditi digitalno rastriranje. Rastriranje koje se radi unu-tar RIP-a se definiše u prostoru uređaja, na koju ne utiče trenutna matrica transformacije. Za tačno rastriranje PostScript program koji definiše rastere mora da raspolaže sa informacijom o rezoluciji i orijentaciji prostora uređaja. Osvetljivači filma koji su povezani sa RIP-om formiraju elektronsku verziju klasične rasterske tačke. Programi za skeniranje u osvetljivačima primenjuju šablon elektronske tačke za dobijanje elektronske slike


Rastriranje je rezultat kombinacije:

■ Linijatura rastera (gustina)■ Rezolucija osvetljivača■ Veličina i oblik rasterske tačke■ Broj nivoa sive

19.2.1. Linijatura rastera

Osvetljivači kreiraju rastersku sliku koristeći linijaturu rastera koja se izražava brojem linija po inču (lpi). Linijatura rastera se može predstaviti mrežom, kao što je prikazano na slici 19.4. Svaki kvadrat u toj mreži je rastersko okno, sposobno da sadrži jednu rastersku tačku.

Slika 19.5 Rasterska mreža

Veća linijatura formira finije rastere. Niža linijatura dovodi do grubljih rastera. Svako rastersko okno je određeno različitim veličinama tačaka koje predstavljaju podatke o slici. U montiranoj slici, neka okna će biti bela, neka crna a ostala variraju sa različitim stepenima sive senke što zavisi od veličine rasterske tačke. Ako je slika bilaisprekidana sa 48 lpi rasterom, cvetovi ljiljana (Sl. 19.6) su virtuelno neprepoznatljivi. Naprotiv, kada se slika štampa sa 100 lpi rasterom, vrlo jasno vidimo cvetove.

Slika 19.6 Leva slika simulira linijaturu od 150 lpi, desna slika simulira linijaturu od 48 lpiPrikaz na monitoru nije tačna reprodukcija, ali je približna onoj koja bi se dobila štampom


19.2.2. Rezolucija osvetljivača i rasterska tačka

Veličina rasterskog okna je određena međusobnim odnosom gustine rastera i rezolucijom osvetljivača. Re-zolucija osvetljivača predstavlja mogućnost osvetljivača da smesti dva spota laserskog zraka jedan pored drugog. Spot osvetljivača se formira pomoću laserskog zraka koji se fokusira u jednoj tačci na filmu. Kada se film razvije, površina koja je eksponirana laserskim zrakom (spot osvetljivača) je crn. Što je prostor između dva spota manji, to je rezolucija osvetljivača viša. Rezolucija predstavlja jednu ekstremno finu mrežu (koju nazivamo rezolucijska mreža) i meri se u tačka po inču (dots per inch - dpi).

Slika 19.7 Rezolucijska mreža osvetljivača

Kada se rasterska mreža (sl. 19.5.) postavi preko rezolucijske mreže (sl. 19.7), svako rastersko okno je ispun-jeno spotovima laserskih zraka. Kombinacija ovih spotova čini rastersku tačku.

Slika 19.8 Rasterska mreža sa rezolucijskom mrežom osvetljivača

Princip formiranja elektronske rasterske tačke je u direktnoj vezi sa načinom osvetljavanja filma ili ploče u osvetljivaču.Programski jezik za opis strane Post Script, uz pomoć interpretatora RIP (Raster Im-age Processor) na osvetljivaču definiše jednu matricu tokom sken konverzije, čiji sadržaj zavisi od željene rezolucije ispisivanja. Najmanji element zapisa naziva se REL (Recorder Element) i on služi za pozicioniranje laserskog zraka i prenos informacija na film ili ploču.


Slika 19.9 Prikaz formiranja REL

Da bi izračunali broj spotova laserskog zraka po jednom rasterskom oknu, koristimo sledeću jednačinu:

broj spotova laserskog zraka po rasterskom oknu = (dpi/lpi)2

Ilustracija na slici 19.9. prikazuje rastersku mrežu koja je postavljena na rezolucijsku mrežu. Naprimer ako je rezolucija je 16 dpi (16 spotova laserskog zraka po inču) a linijatura rastera je 8 lpi (8 linija po inču)onda je broj spotova laserskog zraka po rasterskom oknu (16/8)2 = 4. U realnom svetu primene, imamo stotine spotova laserskog zraka po jednom rasterskom oknu. Na primer, kod rezolucije osvetljivača od 2400 dpi i rasterske gustine od 100 lpi, imamo 576 spotova laserskog zraka po svakom rasterskom oknu: (2400/100)2 = 576.

19.2.3. Veličina rasterske tačke i oblik

Svaki spot osvetljivača, u okviru rasterskog okna može biti uključen (proizvodeći zacrnjenje na fi-nalnom izlazu) ili isključen (proizvodeći belo). Kombinacije spotova osvetljivača formiraju rastersku tačku specifične veličine i oblika. U stvarnosti, osvetljivači stvaraju sliku na presecanju linija da bi napravili spot. Ako hoćemo ovo da ilustrujemo, ne možemo da vidimo gde se završava tačka i gde počinje sledeća. U svrhu ilustrovanja u ovom materijalu se spot osvetljivača prikazuje kao blok kreiran od strane mreže.


Slika 19.10 Formiranje elektronske rasterske tačke na mreži sačinjenoj od piksela

Ukoliko se želi da rasterska tačka bude veća, osvetljivač mora da osvetli jedan više laserski spot. Uko-liko želimo da se rasterska tačka smanji, osvetljivač proizvede manje laserskih spotova. Za formiranje različitih oblika, osvetljivač formira laserske spotove u različitim nizovima. Svaki niz je određen matematičkom formu-lom koja se zove spot funkcija. Odvojene spot funkcije postoje za svaki oblik rasterske tačke. Uobičajeni ob-lici su kružni, dijamantski, kvadratni i eliptični. Imena spot funkcija mogu da dovedu do konfuzije. Na primer, postoje dva tipa kvadratne funkcije. Kod jedne rasterske tačke su oblika kao kvadrat i zadržavaju oblik duž cele višetonske skale. Kod druge rasterska tačka počinje kao kružna,postaje kvadratna u srednjim tonovima, a zatim ponovo prerasta u kružni oblik. Dodatno, proizvođači opreme i softvera koriste različite spot funkcije za kreiranje rasterske tačke.

Slika 19.11 Rast euklidove tačke

Slika 19.12 Primer euklidovih tačaka (ugao 0°)


Slika 19.13 Primer kružnih tačaka (ugao 0°)

Slika 19.14 Primer inverznih kružnih tačaka (ugao 0°)

Slika 19.15 Primer kvadratnih tačaka (ugao 0°)

Slika 19.16 Primer inverznih kvadratnih tačaka (ugao 0°)


Slika 19.17 Primer dijamantskih tačaka (ugao 0°)

Slika 19.18 Primer linijskih tačaka (ugao 0°)

Slika 19.19 Primer elipsastih tačaka (ugao 0°)


19.2.4. Broj stepena sive

PostScript generalno zahteva najmanje 256 stepena sive da bi tačno reprodukovao jednu sliku. Zbog ovog su proizvođači osvetljivača prihvatili 256 stepeni sive kao standard. Da bi se izračunao broj stepeni sive, koristi se slična jednačina kao za određivanje broja laserskih spotova + 1:

# stepen sive = (dpi/lpi)2 +1

Na slici 19.20. svako rastersko okno sadrži 4 laserska spota.

Broj stepena sive: (16/8)2 + 1 = 5

Rasterska ćelija može biti:

0% crne (nema laserskih spotova, belo)25% crne (jedan spot isključen od četiri)50% crno (pola spotova uključeno)75% crno (tri spota od četiri su uključena)100% crno (svi laserski zraci su uključeni)

Slika 19.20 Broj stepena sive u rasterskoj tački

Veća linijatura rastera, zato što sadrži više rasterskih okana, daje veću finoću rastera i na taj način će r produkovati više detalja sa originalne fotografije. Često, zato što je rezolucija konstantna, mnoga rasterska oknakoja se dobijaju, sadrže manje laserske snopove. Povećavanjem broja laserskih spotova, povećava se broj stepena sive svake rasterske ćelije koja se reprodukuje.


19.3 Separacija boja

Prekidanje slike u seriju rasterskih tačaka rešava problem kako reprodukovati tonove, ali ujedno stvara i probleme. Oko detektuje brzo mrežu. Na primer, mreža je formirana od primetnih uzastopnih crnih i belih-linija pod uglom od 90 stepeni. U štampi se ne želi da mreža rastera umanji kreiranu sliku.

Slika 19.21 ugao rastera od 90°

Jedan od načina da se umanji detekcija mreže rastera je prikladno okretanje mreže. Stepen rotacije pri kome ljudsko oko neznatno detektuje mrežu je 45 stepeni, kao što je ilustrovano na slici.

Slika 19.22 ugao rastera od 45°

U procesu izdvajanja boja, zato što se radi sa četiri rasterske mreže, problem je veći. Mreža koja je formirana od dve ili više rasterske mreže naziva se Moire. Postoje prihvatljive i neprihvatljive moire mreže. Jedina prihvatljiva mreža je tzv. rozeta. Rozete su ugodne za oko, i kada se formiraju tačno generalno ne uman-juju sliku. Da bi formirali rozetu, četiri rasterske mreže (cijan, magenta, žuta i crna ) moraju biti pozicionirane pod različitim uglovima. Kada se filmovi montiraju jedan preko drugog, radi formiranja finalne slike, rasterske mreže formiraju rozetu. Rezultantna štampa je zbrka mnoštva tačaka koja je nalik na originalnu sliku.U tradicionalnom rastriranju konvencionalni uglovi su:Crna 45°Magenta 75°Cijan 15° ili 105°Žuta 0° ili 90°

Slika 19.23 Tradicionalni uglovi rastriranja


Izvadak crne boje je smešten na 45° - ovaj ugao je neznatno primetan za oko. Ovaj set uglova nije univerzalno tačan, i ako nema crne boje, bilo koja druga boja može zauzeti ugao od 45°. Bitno je da je razmak između uglova boja 30° (kod žute je ovaj ugao 15° jer i ako ovaj ugao stvara Moire, oko ga ne primećuje). Takođe, crna i magenta se često preklapaju u ovoj tradicionalnoj kombinaciji gradeći moire u tonovima kože. Napredne tehnologije rastriranja mogu generisati dva tipa rozeta: otvorene ili zatvorene. Otvorene rozete, zbog veće tolerancije na grešku, u štampi daju bolje rezultate.

Slika 19.23 Zatvorena (levo) i otvorena rozeta

Slika 19.24 Rozete sa različitim oblicima rasterske tačke

19.3.1 Pojava Moire-a

Moire je nepravilnost koja se javlja u obliku pruga, tačaka ili linija koje se naizmenilno javljaju. Moire se pojavljuje zbog neslaganja rasterskih uglova dve ili više boja. Kod elektronskog rastriranja se javlja akodođe do razlike između ulazne rezolucije (skener) i izlazne rezolucije (štampač, osvetljivač filma ili ploča, digita na mašina za štampu). Drugim rečima, pri digitalizaciji slike (pretvaranja analognog u digitalni zapis) dolazi do greške u rezoluciji koja se kontinualno ponavlja.


Slika 19.25 Primeri Moire-a

Ako je na primer ulazna rezolucija (skener) 275 dpi, a izlazna (osvetljivač filma) 300 dpi, pri digitaliza-ciji u odnosu 1:1 nedostajaće odreženi broj informacija o X i Y koordinatama za rasterske tačke. Računar pri radu sa slikama operiše isključivo sa celim brojevima, kao posledica zaokruživanja i prevođenja u cele brojeve radi dobijanja XY koordinata svake tačke dobiće se koordinate sa greškom, koja se ponavlja svaki N-ti put. YZbog ove greške neke tačke pri osvetljavanju ostaju bez svojih koordinata, pa se kao takve ne osvetljavaju što se manifestuje pojavom uzastopnih belih linija na mestima gde nema tačaka. Suprotno od navedenog, uko-liko je ulazna rezolucija veća od izlazne, može doći do preklapanja tačaka, tj. do pojava tamnih linija. Moire se najčešće javlja pri skeniranju materijala koji je prethodno rastriran (štamparski otisak). Razvoj tehnologije je doveo do programa koji pri skeniranju predloška eliminišu prethodno rastriranje.

19.4. RT rastriranje (racionalno tangens rastriranje)

Posmatrajmo rastersku ćeliju kao jednostavan kvadrat koji se može okretati pod svakim uglom. U praksi, često, rasterska ćelija se može postaviti na mrežu piksela zato što pojedinačni rez piksela nije moguć.Jednostavan oblik kvadrata rasterske ćelije egzistira u pet specijalnih slučajeva, kao što su ugao rastera od 0° (Sl. 19.26.).

Slika 19.26 Rasterska ćelija od 14 X 14 = 196 piksela sa oblašću pokrivenoj sa 52 piksela (približno26.5%) usmerena pod uglom od 0°. Ovaj ugao se može lako ugraditi u matricu osvetljivača


Za svaku rotaciju rasterske ćelije njeni ćoškovi moraju se uključiti sa granicom piksela. Zbog toga samo prihvatljivi uglovi su oni sa kojima ćoškovi rotirajuće rasteraske mreže drže i vertikalnu i horizontalnu inte-gralno piksel rastojanje u odnosu na donje ćelije (Sl. 19.27.). Otuda odnos ova dva rastojanja je određen u matematici kao tangens količnika logaritma označen kao racionalan broj, korišćenog rasterskog procesa koji koristi PostScript i takođe se zove tangens racionalnog broja ili RT rastriranje.

Slika 19.27 Rasterska ćelija pod uglom 45°; spoljna ivična linija rasterske ćelije odstupa od idealnespoljne ivične linije (širina rastera WR > Wl)

Kao što se vidi na Sl. 19.26. pozicioniranje rasterske ćelije na presek matriksa osvetljivača (Sl. 19.29.), korak od tri piksela vertikalno i jedan piksel horizontalno rezultuje sa uglom od 18.4° ( kada je jedan piksel vertikalan a tri piksela horizontalno dobija se ugao od 71.6°). Veza između tačaka koje čine četvrtinu kruga pokazuje da su presek uglova 0° i 45° uglovi od 18.4° i 71.6°. Ovo prouzrokuje različite linijature rastera u nizu separacije boja.

Slika 19.28 Struktura rasterske ćelije sa racionalnim tangensom. Ona je rezultat uglovanja od 18.4°ili 71.6° umesto standardnih uglova od 15° i 75°.

Boja Ugao Linijatura rastera Žuta 0.0° 50.0 lin/cm Cijan 18.4° 52.7 lin/cm Crna 45.0° 47.1 lin/cm Magenta 71.6° 52.7 lin/cm

Tab. 19.1. Primer različitih linijatura rasterau zavisnosti od rasterskog ugla pri RT rastriranju


Slika 19.29 Rasterski ugao i rasterska gustina racionalnih rastera odstupa od idealnih uglova (18.4° umesto idealnih 15° i 71.6° umesto idealnih 75°; rastersku gustinu vidi u tabeli 19.2)

19.5 Super ćelije

Veće super ćelije nude znatno veću toleranciju u odnosu na uglove, ali kako su nepoželjne strukture vidljive golim okom one dovode do gubitaka detalja rezolucije. Prema tome, princip superćelija nije jednos-tavno povećanje ćelije, već pre sjedinjavanje nekoliko individualnih ćelija u veću ćeliju (Sl. 19.30.).

Slika 19.30 Više različitih rasterskih ćelija (3 X 3 ) je integrisano u superćeliju. Slika 19.30 Više različitih rasterskih ćelija (3 X 3 ) je integrisano u superćeliju. Označeni brojevi su broj piksela koji su mogući po jednoj rasterskoj ćeliji


Individualne ćelije mogu imati različite veličine i oblike. Sve u svemu, superćelije održavaju željeni rasterski ugao znatno preciznije (Sl. 19.31.).

Slika 19.31 Idealni uglovi i virtualna odgovarajuća linijatura rastera koje mogu biti dobijeniproračunom u superćeliji

Dok RIP samo izračunava oblik rasterskih tačaka za RT rastriranje (sve rasterske tačke imaju isti oblik), proračun za superćelija kudikamo je intenzivniji: svaka rasterska tačka ima drugačiji oblik, što podrazumeva proračun za svaku tačku od strane interpretatora RIPa. Ovo zahteva odgovarajuće vreme obrade i memoriju. Adobe je ugradio tehnologiju superćelije u sam interpreter Post Script Level1 (Emerald-RIP) i u Post Script Level 2 interpreter poznat pod nazivom Accurate Screens (prezicno rastriranje). Naravno, zato što na pr. pre-cizno rastriranje drastično povećava vreme obrade i pošto željena preciznost nije uvek potrebna, ova funkcija nija aktivirana u osnovnoj podešenosti (default setting).Precizna rasterska tehnologija se aktivira spacijalnim Post Script instrukcijama, koje moraju biti generisane u aplikativni program. Uz znatno duže vreme obrade, precizno rastriranje zahteva znatno više memorijskog prostora. Adobe za veoma teško i kompleksno računanje sa superćelijama koristi specijalnu hardversku soluciju (koprocesor ″PixelBurst″ olakšava rad glavnom proce-soru RIPa i preuzima rastriranje kao specijalan zadatak, direktno je ugrađen u hardware i na taj način ubrzava proces). Ostali proizvođači takođe primenjuju superćelije: Linotype-Hell (sada Heidelberg)naziva ovu mogućnost HQS rastriranje, a Agfa Balanced rastriranje.


19.6. Iracionalno rastriranje

Linotype-Hell (sada Heidelberg) je unapredio razvoj superćelija i dao mu ime iracionalno rastriranje. Ova tehnologija koristi one rasterske uglove i linijature koji daju optimalni kvalitet na nekadašnjim Hell repro-skenerima. Glavna razlika između racionalnog i iracionalnog rastriranja leži u matematičkoj razlici između racionalnog (racionalni brojevi su brojevi koji mogu da se opišu kao proporcija dva cela broja) i iracionalnog (realni brojevi se ne mogu opisati proporcijom dva cela broja).

Slika 19.32 Poređenje analognog rastriranja sa racionalnim i iracionalnim digitalnim rastriranjem

Osnov iracionalnog rastriranja je u rasterskoj matrici u kojoj rastojanje od centra jedne rasterske tačke do centra druge rasterske tačke odgovara tačnoj specifičnoj vrednosti, na primer 166.66 nm za 60 lin/cm raster. Iracionalno rastriranje potvrđuje idealne uglove,ali oblici rasterskih tačaka su deformisani kroz različite sek-vence, na primer, kod uzastopnih sekvenci rasterskih tačaka deformacija se očitava u razlici naizmenično tri ili četiri piksela vertikalno i jedan piksel horizontalno (Sl. 19.32.). Sl. 19.32. pokazuje da su razlike između analognih, racionalnih i iracionalnih uglova veoma jasne. Leva figura pokazuje analogno rastriranje sa uglom od 15° i konstantnom linijaturom rastera. Racionalno rastriranje (crtež u sredini) rezultuje sa uglom od 18.4°.Rasterska linijatura varira kod separacija boja (Cijan, Magenta, Žuta, Crna). Sa iracionalnim rastriranjem ide-alni ugao (15°) i konstantna linijatura rastera su ponovo mogući.


19.7. Frekfentno modularno rastriranje

U slučaju frekfentno modularnog (FM) rastriranja individualne tačke imaju isti prečnik, ali različita odvojena rastojanja (ne-periodično rastriranje). Kada se koristi FM rastriranje, tonovi originala se konvertuju u određenu količinu tačaka koje se smeštaju u rastersku ćeliju gde prored između tačaka mora biti određen veličinom rasterske tačke, a što se definiše preko različitih algoritama. Uobičajena rastojanja za određene tonske vrednosti su različita od tačke do tačke, ali njihov raspored je slučajan. Iz tog razloga frekfentno modu-larno rastriranje se takođe naziva slučajno ili stohastičko rastriranje.

Slika 19.33 Frekventno-modularno (FM) rastriranje u poređenju sa amplitudno-modularnim (AM)rastriranjem sa digitalnom strukturom tačke

Slika 19.34. ilustruje oba rasterska procesa: amplitudno modularni (AM) i frekventno modularni (FM). Reprodukcija jednobojne fotografije pokazuje da kod reprodukcije originala malih veličina FM rastriranje daje bolju reprodukciju u detaljima od AM rastriranja.

Slika 19.34 Reprodukcija jednobojnog višetonskog originalaa. AM rastriranjeb. FM rastriranje


Slika 19.36 Reprodukcija višebojnog višetonskog originala

Slika 19.36. daje poređenje amplitudno modularnog sa frekfentno modularnim rastriranjem pri re-produkciji višetonskog originala u boji. Jasno se vidi da FM rastriranje daje veću rezoluciju i da njegovo slučajno ili stohastičko rastriranje sprečava pojavu rozeta.Postoji i tzv tehnika hibridnog rastriranja. Hibridno rastriranje koristi i amplitudno modularno i frekfentno modularno rastriranje prilikom reprodukcije višetonskih originala. Mogući algoritam je zasnovan na pokušaju približavanja korišćenja FM rastriranja za veoma svetle i veoma tamne tonove i AM rastriranje za ostatak tonskih vrednosti.

244

20. Probni otisak Namena probnog otiska je da, kao međufazna kontrola kvaliteta, uveri naručioca posla da je u procesu repropripreme postignuto ono što se želi, i da se sa solidnom izvesnošću može očekivati da će se to dobiti i u štampi. Sa aspekta standardizacije ukupnog tehnološkog procesa štampe, standardizacija izrade probnog otiska sastoji se u tome da se omogući da probni otisak simulira što je moguće bolje uslove štampanja i proizvede otisak najbliži rezultatu štampanja. Jedna od najčešćih kontrola slike i sadržaja ispravnosti prelomljene strane je na kolor monitoru računara. Međutim, ovo je najnepouzdanija metoda i često je uzrok velikih grešaka, odnosno ogromne disproporcije između onoga što se vidi na ekranu i onoga što se dobija na filmu, štamparskoj formi, odnosno u štampi. Da bi ovu metodu koristili, neophodno je da posedujemo kolor monitor sa mogućnošću kalibracije, IT8 karte sa 289 boja koje pokrivaju ceo CIELAB sistem boja, kolorimetar za merenje boja na ekranu i računarski program za kalibraciju boja na kolor monitoru.

Sl. 20.1. IT8 karta i kolorimetar za kalibraciju monitoraračunara

Kako je i pored kalibracije ekrana ova metoda nepouzdana, razvijen je niz uređaja za probni otisak koji se mogu podeliti na digitalne i analogne. 20.1. Digitalni uređaji za probni otisak Digitalni uređaji za probne otiske su povezani sa računarom, koji u sistemu za elektronsku reprodukciju predstavlja radnu stanicu. Digitalni podaci o jednoj slici ili prelomljenoj strani smešteni su na magnetnom memorijskom mediju radne stanice. Oni se prosleđuju uređaju za probni otisak koji, određenom tehnologijom na određenoj podlozi specijalnim bojama, formira otisak koji simulira ono što bi se dobilo u štampi. U zavisnosti od primenjene tehnologije, digitalni uređaji za probne otiske dele se na:

245

1. Elektrofotografski uređaji 2. Termotransfer uređaji i 3. Uređaji za prskanje boje.

20.1.1 Elektrofotografski uređaji Najpoznatiji elektrofotografski sistem je laserski štampač. Laserski štampač koristi isti proces kao fotokopir aparati. Funkcioniše tako što svetlost selektivno naelektriše pozitivnim naelektrisanjem deo na površini bubnja, formirajući latentnu elektronsku sliku koja privlači negativno naelektrisan fini toner u prahu, a zatim se prah prenese na papir i istopi na njegovoj površini pomoću grejača. Kod laserskog štampača svetlosni izvor se digitalno kontroliše. Pisaći laserski zrak je usmeren ka fotoreceptorskom bubnju i uključuje se i isključuje da bi na njemu formirao sliku. Svetlo formira pozitivno naelektrisanje na fotoreceptoru i stvara elektrostatičku latentnu sliku strane. Fotoreceptor se pomera ili okreće i prolazi jedinicu za razvijanje, gde privuče potrebnu količinu tonera sa jedinice za razvijanje. Fotoreceptor nastavlja da se okreće i dolazi u vrlo bliski kontakt sa papirom, koji se takođe pomera. Ispod papira se nalazi transfer korona u obliku spirale ili valjka koji stvara električno polje. Papir privlači toner sa fotoreceptora gde je formirana elektrostatička latentna slika. Toner je veoma fini sintetički prah i nanosi se na papir u veoma tankom sloju. Prolaskom kroz par zagrejanih valjaka, sintetički toner se topi i permanentno spaja sa vlaknima papira.

Sl. 20.2. Šema rada elektrofotografskog uređaja

246

Neki kolorni štampači obezbeđuju kolor iz četiri prolaza, pri čemu postoji problem pasovanja. Drugi štampači formiraju četvorobojnu sliku na transfer bubnju i obezbeđuju četvorobojni otisak jednim prolazom papira. U zavisnosti od konstrukcije, jednobojni laserski štampači štampaju brzinom od 10 do 120 strana A4 u minuti sa rezolucijom od 300 dpi. Laserski štampači formata A3 imaju rezoluciju od 1200 dpi a mogu da izrade papirnu ili plastičnu štamparsku formu malog formata. 20.1.2. Termotransfer uređaji Transferna termografija je štampa gde se osnovni proces izvršava termičkim prenosom boje sa obojenih folija na željeni supstrat. Može se podeliti na termički transfer i termalnu sublimaciju.

Sl. 20. 3 Šema podele termografije

20.1.2.1 Direktna termografija U direktnoj termografiji na podlogu je nanešen sloj koji menja boju kada se podloga zagreje. Ova vrsta specijalnih papira se često koristi u faks uređajima i uređajima za etiketiranje i kodiranje. Mašine koje koriste termalni sistem za štampu su štampači etiketa i priznanica. 20.1.2.2. Transferna termografija (termalna sublimacija) U termalnom transferu (termalna sublimacija), za razliku od direktne termografije, boja je smeštena u materijalu za snabdevanje i prenosi se na podlogu dejstvom toplote. Ta boja može biti voštana ili polimerna . Prenosi se sa materijala za snabdevanje na podlogu difuzijom. Grejanjem se istopi boja i započinje proces difuzije na papiru.

247

Termički transfer ( slika 20.4.) zasnovan je na topljenju boje na prenosni film koji se greje. Boja se prenosi na podlogu niskim pritiskom. U jednostavnim binarnim procesima, optička gustina čtampe je unapred utvrđena sa navođenjem materijala za snabdevanje preko određene debljine sloja, koncetracije pigmenata i tona boje .

Sl. 20.4. Termički transfer a) princip prenosa boje, b) termički transfer za štampu, gde je jedinica za osvetljavanje

jednaka širini strane, v) primer sistema za prenos

Termotransfer uređaji (dye sublimation štampači) koriste specijalne obojene filmove-tanke folije obojene u osnovne boje CMYK, a boja sa njih se pod uticajem toplote prenosi na podlogu. U samom štampaču, folije se nalaze u sendviču između podloge i termo glave štampača. Termo glava sadrži hiljade grejnih elemenata od kojih svaki može da da 256 različitih temperatura. Kada se grejni element aktivira, boja na foliji prelazi iz čvrstog u gasovito stanje (sublimacija) i difunduje u sloj poliesterske smole kojom je premazan papir, formirajući jednu tačku. Količina boje koja se prenosi zavisi od nivoa temperature grejnog elementa. Boja koja daje jednu tačku difunduje u papir, spaja se sa bojom susedne tačke što kao rezultat daje fotografski kvalitet dobijenog otiska. Iz navedenog primera građenja tačke, jasno je da je rezolucija termotransfer uređaja ograničena do 600 dpi.

248

Sl. 20.5. Termalna sublimacija a) princip formiranja tačke, b) princip višebojne štampe sa CMY

Sl. 20.6. Kodak Approval termo sublimacioni uređaj

249

20.1.3. Uređaji za prskanje boje (Ink Jet štampači) Uređaji za prskanje boje koriste se kod DTP printera niske cene, kao i kod faks uređaja i fotokopir aparata. Zbog svoje jednostavnosti i relativno dobrog kvaliteta, sve više se koriste kao štampači za probne otiske prelomljenih strana, a u velikom formatu i za izradu postera malih tiraža. Suštinu svih Ink Jet uređaja čini glava sa prskajućom tehnologijom. Ink Jet glava sadrži veći broj brizgaljki koje pri prskanju obezbeđuju preklapanje prskane boje dve susedne brizgaljke. Postoje dve osnovne kategorije Ink Jet štampača sa podvarijantama.

Sl. 20.7. podela Ink Jet štampača

Ink Jet štampači sa kontinualnim tokom boje koriste se kod brzih i visoko kvalitetnih štampača, kao što su Scitex Realist i Du Pont Digital Chromalin i njihova cena je veoma visoka. Druga vrsta Ink Jet štampača je sa nanosom boje u kapima. Primena ove tehnologije omogućava štampače visoke rezolucije sa niskom cenom, tako da je njihova upotreba široka: od DTP modela do štampača za izradu postera. 20.1.3.1.Kontinualna Ink Jet štampa Kontinualna Ink Jet štampa se deli na postupak sa binarnim pražnjenjem i postupal sa više pražnjenja. U binarnom pražnjenju kap ima jedno od dva naponska stanja (nepražnjenjeza prenos na papir i pražnjenje za prolaz kroz električno polje). Postupci sa više pražnjenja imaju kapi različitih napona, pa pri prolasku kroz električno polje one skreću u različitim pravcima i prenose se na različite pozicije podloge (slika 20.8.).

250

Sl. 20.8. Kontinualni Ink Jet postupak sa više pražnjenja

Visoko frekventna ekscitacija preko piezooscilatora je rezultat smanjenja jačine struje zbog tečno dinamički povezanih efekata i separacije pojedinačnih kapi zbog struje . Veličina kapi i interval u osnovi zavise od prečnika mlaznica i isparavanja, kao i površinskog napona tečnosti i frekvencije ekscitacije. Tehnologije nanošenja boje se može podeliti na Thermal, Piezo i Electrostatic Ink Jet postupke. U Thermal Ink Jet procesima vrši se grejanje tečne boje sve dok ne ona neispari i bude izbačena kroz mlaznice kao rezultat pritiska gasova. Ovaj postupak se takođe naziva i “bubble jet“ (slika 20.9).

Sl. 20.9. Drop on Demand/Thermal Ink Jet proces

U Piezo Ink Jet sistemima, kap je, generalno, rezultat promene zapremine unutar komore za boju usled piezoelektričnih efekata, gde glavnu ulogu za izbacivanje kapi boje ima sistem mlaznica (slika 20.10.).

251

Sl. 20.10. Drop on Demand/Piezo Ink Jet proces

Electrostatic Ink Jet je treća vrsta Ink Jet štampe (slika 20.11.).Postoje različite varijante, ali zajedničko za sve ove je da električno polje postoji između Ink Jet sistema i površine koja se štampa. To znači da razlike slika zavisi od Ink Jet mlaznih sistema, pri čemu oba napona mogu biti kontrolisana sa površinskom napetošću između boje i izlaznih mlaznica koji mogu biti promenjeni, pa su kapi boje puštene kroz naponsko polje. Povlačenje boje iz mlaznica je postignuto preko električnog polja i kontrolisanog signala što omogućuje oslobađanje kapi.

Sl. 20.11. Drop on Demand/Electrostatic Ink Jet proces

Sl. 20.12. Agfa Sherpa – Ink Jet ploter

252

Sl. 20.13. Jedna od primena Ink Jet štampača

20.2. Analogni uređaji za probni otisak Analogni uređaji za probni otisak polaze od filma, odnosno od već urađenih kolor separacija. Svaka kolor separacija se pomoću UV svetla kopira na odgovarajuću obojenu foliju (CMYK) koja je laminirana na odgovarajuću podlogu, a zatim se razvija. Ovaj postupak se ponavlja za sve četiri boje, tako da se kao krajnji rezultat dobija četvorobojni otisak. Postoji nekoliko ovakvih sistema koji se nazivaju još i fotomehanički sistemi za probni otisak: Du Pont Chromalin, 3M Machprint, Agfa Dry Proof... Du Pont Chromalin sistem za probe je relativno jednostavan i sastoji se u jednoj verziji od Chromalin filma, suvog pigmenta - toner CMYK, laminatora, kopir uređaja za osvetljavanje sa UV svetlom i uređaja za nanošenje tonera, a u novijoj verziji suvi toner je zamenjen obojenim folijama sa kojih se boja prenosi na adhezivna mesta Chromalin filma. Izrada probnog otiska počinje laminiranjem Chromalin filma na standardnu podlogu, koju isporuåuje proizvođač. Sledi eksponiranje u kontakt aparatu kroz separaciju jedne boje, uklanjanje zaštitnog sloja i toniranje adhezivne kopirne slike odgovarajućim tonerom. Proces se ponavlja za svaku boju, a zatim se površina zaštiti - učini mat ili presvuče bojenim pigmentom da bolje simulira boju papira koji će se koristiti u štampi. Chromalin film se sastoji od adhezivnog monoslojnog fotopolimera, u sendviču između zaštitne propilen folije koja se ukloni pri laminiranju i poliesterske podloge. Kada je fotopolimer eksponiran kroz pozitiv film, eksponirana površina, odnosno neštampajuća

253

površina, očvrsne i izgubi adhezivnost prema toneru i obrnuto, štampajuće površine privlače toner. Toneri su boje ili pigmenti tako napravljeni da se lepe za fotopolimer. Koriste se toneri koji su specificirani prema Evropa skali štamparskih boja. 3M Mach print sistem se sastoji od laminatora, kopir aparata za osvetljavanje sa UV svetlom, uređaja za razvijanje, bojenih folija (CMYK) i podloge. Izrada probnog otiska započinje laminiranjem jedne obojene folije na podlogu. U kopir aparatu izvrši se eksponiranje kroz odgovarajući pozitiv film. Podloga se zatim propusti kroz uređaj za razvijanje u kome razvijač odstrani osvetljenu laminiranu foliju. Postupak se ponavlja za sve četiri boje, posle čega se dobija četvorobojni probni otisak. Probni otisak se može zaštititi završnom laminacijom mat ili sjajnom folijom.

Sl. 20.14. Matchprint kompaktna instalacija: levo kopir ram, desno laminator i procesor

Agfa Dry Proof postupak je sličan Mach printu. Razlika je u tome što se ne koristi razvijač za odstranjivanje osvetljene laminirane folije, već se osvetljena mesta jednostavno fizičkim putem (skalpelom) odstrane sa podloge. Eliminisanje razvijača u postupku omogućava korišćenje papira na kome će se vršiti finalna štampa, kao podloge za probni otisak.

254

Sl. 20.15. Agfa Dry Proof postupak

20.3. Presa za probni otisak Pored analognih i digitalnih sistema za probni otisak, koji se sve više razvijaju, još uvek se koriste štamparske mašine specijalne konstrukcije za probni otisak. Njihova primena je znatno skuplja od analognih i digitalnih sistema za probni otisak, ali zbog suštinski razliåitih uslova pri dobijanju otisaka na njima i štampanju tiraþa, štamparske mašine za probni otisak (probna presa) su još uvek u upotrebi. Probni otisak dobijen na probnoj presi omoguãava primenu iste podloge (papir, karton...), štamparske forme i boje koje ãe se koristiti prilikom štampanja tiraþa. Stepen poklapanja izgleda otiska dobijenog prilikom štampanja tiraþa sa izgledom probnih otisaka dobijenih na probnoj presi, mnogo je veãi nego stepen poklapanja sa probnim otiscima dobijenih nekim drugim sistemom. Mašine za probni otisak izraðuju se kao jednobojne, dvobojne i åetvorobojne mašine. Pored izrade probnih otisaka mogu se koristiti i za štampu plakata, postera...

255

Sl. 20.16. FAG presa za probni otisak

Danas je primena probnih presa minimalna, i to iz dva razloga. Sa jedne strane je svakodnevni razvoj analognih i digitalnih sistema za probni otisak u pravcu sve višeg kvaliteta i niþe cene, a sa druge strane klasiåne štamparske mašine sve više su kompjuterizovane åime je vreme pripreme za štampu åetvorobojnog tabaka u B 1 formatu svedeno ispod 20 minuta, što investiciju u probnu presu definitivno åini nepotrebnom. Takoðe, digitalne mašine proizvode jeftin i kvalitetan štamparski probni otisak.

Sl. 20.17. Šematski prikaz digitalnih štamparskih mašina: levo Heidelberg Quikmaster DI 46-4, desno Zeikon 32 D

256

21. Elektronski uređaji za osvetljavanje filma 21.1. Skener osvetljivač (Recorder) Neki modeli skenera sa cilindrom sadrže jedinicu za osvetljavanje. Ova jedinica se naziva osvetljivač i konstrukcijski može da bude u sklopu skenera, ili odvojena, ali kablovski povezana. Kod osvetljivača izvor svetla je najčešće Argon jonski laser, a ređe helijum neonski laser.Svetlosni zrak iz Argon jonskog lasera se pomoću sistema ogledala raspoređuje na 6 elektrooptičkih modulatora koji prelamaju svetlosni zrak za 90°, i na osnovu dobijenih podataka iz raster računara određuju količinu svetlosti neophodne za osvetljavanje i stvaranje rasterske tačke. Šest svetlosnih zraka preko optičkog kabla dospevaju u glavu za ispis skener osvetljivača i osvetljavaju film koji je postavljen na bubanj.

Sl. 21.1. Šematski prikaz osvetljavanja elektronski rastrirane slike na skener osvetljivaču Chromagraph DC 300

Po svojoj konstrukciji, skeneri osvetljivači su uređaji za osvetljavanje sa bubnjem. Film se postavlja po njegovom spoljašnjem obodu, a pomoću vakuuma biva na njega pričvršćen. Glava za osvetljavanje emituje laserski zrak pod uglom od 90°. Navedeni skeneri spadaju u najkvalitetnije osvetljivače koji omogućavaju osvetljavanje velikih formata filma, rezolucijom od 1219 do 2438 tačaka po milimetru i raster linijature do 150 lin/cm, pa i više. Skeneri osvetljivači pripadaju starijoj generaciji uređaja za elektronsku reprodukciju. I ako spadaju u grupu digitalnih aparata, nisu predviđeni da koriste PC ili neki drugi računar u procesu između skeniranja slike i osvetljavanja. Zbog visokog kvaliteta osvetljavanja i mogućnosti velike produkcije, mnogi korisnici ovih urešaja su u njih ugradili specijalne interfejse koji su omogućili da se slika skenira visokom rezolucijom , da se digitalni signal u PC računaru objedini sa tekstom, izvrši

257

elektronska montaža strane, a da se tek potom cela strana osvetli na skeneru osvetljivaču. 21.2. Osvetljivač (Imagesetter) Osvetljivači su konsekventan tehnološki korak u odnosu na skenere osvetljivače. Dok skener analizira sliku a zatim je snima na film, osvetljivač reprodukuje na film sliku koja je ranije dobijena na nekom drugom uređaju. Danas, izobilje kompjuterskog hardvera i softvera za tekst i sliku, uz primenu visokokvalitetnih DTP ulaznih skenera u kombinaciji sa odgovarajućim osvetljivačem, čini alat pomoću kojeg su i neprofesionalci ušli u svet pripreme. Tekst i slike u digitalnom obliku, dobijeni od široke palete izvora: skener, modem, tv signal, digitalna kamera, FotoCD... integrišu se u računaru u kompletnu stranu, a što se vidi na monitoru računara. Informacija o izgledu prelomljene strane se preko RIP-a prosleđuje osvetljivaču koji eksponira stranu u jednom procesu, koristeći zrak modularnog lasera ili laserske diode. Osvetljivači koriste sledeće svetlosne izvore: - Argon jonski laser (plavo - zelena boja 488 nm) - Helijum neon laser (crvena boja 633 nm) - Crvena laser dioda RLD (crvena boja 650 nm) - Light Emitting dioda LED (crvena 660 nm) - Crvena laser dioda RLD (crvena 670-680 nm) - Infra crvena laser dioda IRLD (nevidljiva crvena 780 nm) Intenzitet osvetljenja nabrojanih svetlosnih izvora je različit i kreće se od 0,5 mW (LED) do 150 mW (Argon jonski laser). Prema načinu transporta filma, razlikuju se Capstane osvetljivači i osvetljivači sa cilindrom. 22.2.1. Capstane osvetljivači Najmnogobrojniji i obično jeftiniji osvetljivači su tzv. Capstane osvetljivači, koji su ime dobili prema nazivu valjaka koji transportuju film. Capstane osvetljivači omogućavaju neprekidno osvetljavanje čitave rolne filma i na taj način obezbeđuju izuzetno visoku produktivnost. Imaju široku primenu kod crno-belih i kolor poslova, kako kod malih repro studia tako i kod preduzeća sa novinskom produkcijom. Ova vrsta osvetljivača formira sliku na filmu osvetljavanjem uzastopnih redova, koristeći laserski snop zraka. Konkretno, slika se formira red po red dok se film pomera

258

kroz optički sistem. Kod capstane osvetljivača film se transportuje pomoću valjaka po dužini, a laserski snop zraka se projektuje po širini filma. Otuda se mogu pojaviti nepodudaranja bojenih separacija, što rezultuje otežanim upasivanjem kod montaže.

Sl. 21.2. Šema Capstane osvetljivača

Da bi se ovaj problem izbegao, neophodni su precizni transportni sistemi koji obezbeđuju konstantan podužni pritisak u sistemu valjaka. Neki uređaji, kao što su Screen serije FT i Katana, imaju dograđenu komoru između kasete sa filmom i transportnih valjaka. U njoj se film sistemom valjaka zateže, što kasnije omogućava izbegavanje problema sa transportom filma.

Sl. 21.3. Zatezanje filma kod osvetljivača filma, model Screen Katana

Kod Capstane osvetljivača sam laser (laserska dioda) se ne pomera, već se snop laserskih zraka projektuje po širini filma pomoću optičkog sistema. Za krajnji proizvod

259

veoma je važno da je laserska tačka uvek iste veličine i oblika, bez obzira na to gde se nalazi, jer promene kod tačaka dovode do pojave Moirea i drugih neželjenih efekata. Iz tog razloga optički sistem osvetljivača mora biti pažljivo konstruisan, tako da može da funkcioniše bez potresa, i da formira laserske tačke savršeno iste veličine, oblika i zacrnjenja.

Sl. 22.4. Osvetljivač Agfa Acuset 1000

21.2.2. Osvetljivač sa cilindrom Ukoliko se želi visokokvalitetna separacija boja, na raspolaganju stoje osvetljivači sa cilindrom. U zavisnosti od toga da li se film fiksira po obodu ili sa unutrašnje strane cilindra, nazivaju se osvetljivač sa spoljašnjim cilindrom i osvetljivač sa unutrašnjim cilindrom.

Sl. 21.5. Šema osvetljivača sa spoljašnjim cilindrom

260

Kod osvetljivača sa spoljašnjim cilindrom glava za osvetljavanje postavljena je van cilindra, tako da njena tačna pozicija i udaljenost od filma nisu predodređeni konstrukcijom osvetljivača. Glava za osvetljavanje se pomera paralelno centralnoj osovini rotirajućeg cilindra, obezbeđujući na taj način idealno pozicioniranje svake tačke na filmu. Rezultat ovakvog osvetljavanja je ujednačena gustina, veličina, oblik i oštrina rasterske tačke na filmu. Konstrukcija osvetljivača sa spoljašnjim cilindrom omogućava i korišćenje glava sa višestrukim snopovima zraka, što dovodi do povećane brzine rada. Kod osvetljivača sa unutrašnjim cilindrom glava za osvetljavanje smeštena je u centru cilindra, što zahteva najfiniji inženjering u konstrukciji osvetljivača.

Sl. 21.6. Šema osvetljivača sa unutrašnjim cilindrom

Kao i kod osvetljivača sa spoljašnjim cilindrom, osnovne komponente uređaja sa unutrašnjim cilindrom su nepokretni cilindar, optički sistem i sistem za upravljanje. Međutim, za razliku od uređaja sa spoljašnjim cilindrom, unutrašnji cilindar ne rotira. Umesto toga rotira glava za osvetljavanje, i to velikom brzinom. Ona rotira i ujedno se kreće po osi cilindra. Sastoji se od ogledala i prizmi koje projektuju svetlost lasera na film. Kretanje optičkog sistema mora biti savršeno kako bi se izbegli neželjeni efekti nepravilnog osvetljavanja, kao što je pojava pruga prstena na filmu. Konstrukcija osvetljivača sa unutrašnjim cilindrom koji se ne kreće, idealna je za tehnologiju CTP (Computer To Plate), osvetljavanje ofset ploča baziranih na aluminijumskoj podlozi, kao i za ugradnju uređaja za automatsko bušenje filma ili ofset ploča, kao dela registar sistema od filma do ofset mašine.

261

Sl. 21.7. Registar sistem osvetljivača sa unutrašnjim cilindrom

21.2.3. Osvetljivači filma bez hemije Unazad nekoliko godina razvili su se osvetljivači koji koriste specijalni film, koji ne zahteva nikakvu hemijsku obradu nakon osvetljavanja. Njihova primena zadovoljava sve strože ekološke zahteve o hemijskom otpadu, a smanjuje troškove investiranja u mašinu za razvijanje i njenu instalaciju (voda - dovod/odvod) kao i troškove proizvodnje vezane za hemijsku obradu filma. Takođe, primenom ovakvog filma izbegavaju se promene u kvalitetu, koje su neminovne u procesu vezanom za hemiju. Film za direktno razvijanje slike kao podlogu ima poliester na koji je naneta emulzija od slojeva za boju, vezivnog agensa i sloja osetljivog na infracrveno svetlo. Film se osvetljava u osvetljivađu laserom od 830 nm koji toplotom sublimira sloj boje sa emulzije. Boja koja je isparila uklanja se pomoću vakuum pumpe sa filtracionim sistemom. Preostali sloj emulzije, na kome se nalazi formirana rasterska tačka, ostaje na delimično providnoj zelenoj podlozi. Zelena boja omogućava razlikovanje od konvencionalnog filma, a delimična providnost olakšava montažu.

Sl. 21. 8.Osvetljivač filma bez hemije

262

Maksimalna i minimalna gustina su skoro jednake onim kod filma sa srebrohalogenidnom emulzijom ( Dmax = 3,50 i Dmin = 0,08 ) i ove vrednosti ostaju konstantne, bez obzira na veličinu tačke.

Sl. 21.9. Osvetljavanje i razvijanje filma bez hemije

Odmah posle osvetljavanja u osvetljivaču ovakav film je spreman za kopiranje na ofset ploči, a pri izradi montažnog tabaka može se kombinovati sa klasičnim filmom. Osvetljivači filma bez razvijanja imaju veliku prednost za firme koje po prvi put investiraju u osvetljivač filma, ali je globalno pitanje kakva je njihova budućnost pored sve prisutnijih osvetljivača ploča (CTP). Najpoznatiji filmovi za ovu tehnologiju su Polaroid i Kodak DryView Recording film.

263

22. Ulazna i izlazna rezolucija Original može biti skeniran ili snimljen digitalnom kamerom ili ulaznim skenerom. Informacija o slici nije prenešena direktno već u saglasnosti sa šablonom skeniranja – tačno definisanerezolucije i broja nivoa tonskih vrednosti ili nivoi sive. Šablon skeniranja se sastoji od sitnih elemenata slike koji su razloženi na skanirane delove, piksele. Pixel je neologizam sastavljen od reči picture i element. Rezolucija piksel mreže može biti određena sa frekfencom koja predstavlja broj piksela po santimetru ili inču. Ovo je skenerska frekfenca, takođe poznata kao rezolucija skeniranja.

Sl. 22.1. Ilustracija sa različitim rezolucijama

a originalna veličina u štampi b detalj slike prikazan na monitoru

Piksel mreža je uočljiva tek u detaljima slike. Slika 23.1.b. pokazuje jedan deo test dijapozitiva Bajazzo. Ovo je drugi važan aspekt za izbor skenerske frekfence: Podaci o slici trebalo bi da zazimaju minimum memorijskog prostora. Rasipanje novaca i vremena je kada se nepotrebno uveća količina podataka kroz produkcioni proces. Dubliranje rezolucije skeniranja učevorostručuje veličinu fajla. Dobar kompromis je

264

postignut između reprodukcije finih detalja i veličine fajla, ako faktor F u jednačini koja sledi ima vrednost 2: Rezolucija skeniranja (fS) = F x faktor uvećanja (M) x gustina rastera (L) Na primer, dijapozitiv formata 5.3 x 8 cm treba reprodukovati u istoj veličini sa 60 linijskim rasterom (gustina rastera 60 lin/cm), rezultujuća rezolucija skeniranja bi bila: fS = 2 x 1 x 60 l/cm = 120 l/cm ≈ 300 dpi Odnosi su ilustrovani na sl. 22.2. Svaka rasterska ćelija je označena sa četiri ulazna piksela, jedan piksel pokriva četvrtinu oblasti (zbog toga je F = 2). Srednja vrednost je formirana od tonske vrednosti (nivoi sive) snimljene skeniranjem četiri ulazna piksela i rezultat je uskladišten u memoriji. Rezolucija skeniranja ne mora biti previše fina, inače bi nepotrebno veliki fajlovi bili obrađivani, što bi dovodilo do nepotrebnog povećanja proizvodnog vremena. Rasterska frekfenca je poznata kao linijatura rastera. Standardne linijature rastera za najvažnije štamparske proizvode data je u tabeli 22.1. Metrička jedinica skenerske ili rasterske linijature je uobičajena 1/cm ili cm-1, znatno ređe dpcm. Često se koristi US izraz dpi što je skraćenica od dots per inch (tačka po inču).

Sl. 22.2. Transformacija skener podataka u rasterske tačke za film ili osvetljavanje ploče

265

Ako se nametne zahtev da definicija slike ne mora da bude veoma tačna, i da je u radu veoma malo memorije na raspolaganju, mogu se koristiti i niže vrednosti no što je F = 2 u gore navedenoj jednačini (na pr. F = 1.4) a samim tim i niža rezolucija pri skeniranju. Ako se jedna slika šalje na film, ploču ili direktno na podlogu za štampu, prethodno se moraju odrediti oblik rasterske tačke, linijatura rastera i rasterski ugao. Pre no što se osvetli rasterska tačka pomoću pojedinačnih piksela (izuzev kod duboke štampe), veličina piksela takođe mora biti određena. Slično rezoluciji skeniranja, govorimo o izlaznoj rezoluciji ili adresnoj frekfenci (adress. ability). U zavisnosti od opreme za osvetljavanje ova vrednost varira od 197 cm-1 (500 dpi) do 1000 cm-1 (2540 dpi); izlazna rezolucija jednostavnog elektrofotografskog štampača je uobičajeno 118 cm-1 (300 dpi). Nekoliko činjenica mora se uzeti u razmatranje kada se želi izabrati izlazna rezolucija:

- Vrednost se mora izabrati tako da je dovoljno visoka i sposobna da precizno reprodukuje željeni oblik rasterske tačke

- Broj reprodukovanih tonova mora biti dovoljno veliki da bi postao vidljiv sa - proširenim opsegom. - Vreme osvetljavanja (izlazno vreme) trebalo bi po mogućnosti biti što kraće -

Na slici 23.3. data su tri primera formiranja rasterske ćelije, gde na drugom primeru oko 10 x 10 piksela je potrebno za formiranje jedne prihvatljive rasterske tačke. Na ovaj način izlazna rezolucija biće približno 10 puta veća no rezolucija periodičnog rastera. Faktor 10 je takođe rezultat drugog razmatranja: broj reprodukovane tonske vrednosti se povećava sa brojem linija izlazne rezolucije. Očevidno je da je jedino tako moguće nanositi (osvetljavati) mnoge tonske vrednosti kao izlazne piksele na rasterskoj ćeliji. Ako se beli papir uzme u proračun tonskih vrednosti, broj reprodukovanih tonskih vrednosti (nivoi sive) je: Broj tonskih vrednosti = 1 + (izlazna rezolucija/linijatura rastera)2 Oko ne može razlikuje više od 100 različitih tonskih vrednosti. Iz tog razloga je dovoljno da se rasterska ćelija sastoji od 10 x 10 piksela. Ona može proizvesti 101 različitu vrednost sa stotinu koraka od po 1%. Na primer, raster je izgrađen od rasterske linijature od 60/cm, za ovo nije potrebna veća izlazna rezolucija od 600/cm (1524 dpi).

266

Sl. 22.3. Struktura rasterske tačke sa različitim izlaznim frekfencama izlazne opreme

(tonska vrednost 50%) Linijatura rastera takođe ne treba da bude veća no što je to potrebno. Ekstremno fina rasterska linijatura (na pr. 120 cm-1, 305 lpi) je često potrebno u kreaciji fontova. Često, veoma fini rasteri mogu takođe dovesti do gubitka kvaliteta, zato što transfer na štamparsku formu je veoma nestabilan i varijacije za vreme štampe su više no što se očekuje.

Linijatura rastera (najmanja rasterska tačka)

Opseg tonske vrednosti

Komercijalni ofset Evropa 60 cm-1 (152 lpi) (20 nm) 3% - 97%

Komercijalni ofset Japan 70 cm-1(178 lpi) ( 20 nm) 3% - 97%

Web ofset USA 52 cm-1(132 lpi) (oko 20 nm) 2(4)% - 97%

Novinska štampa ofset 34 cm-1do 48 cm-1 ( 25 nm do 40 nm)

3% do 85%

Štampa obrazaca 52 cm-1do 60 cm-1 ( 20 nm) 3% do 97%

Duboka štampa 70 cm-1(178 lpi) 5% do 95% Flekso štampa 40 cm-1do 60 cm-1 (oko 30

nm) 5% do 95%

Sito štampa 30 cm-1do 40 cm-1 (80 nm) 6 cm-1do 29 cm-1

3% do 94% 10% do 90%

Tab. 22.1. Gustine rastera, tonski opseg i prečnik minimalne rasterske tačke za tipične štamparske

uslove i procese

267

23. Dodatak

A. Provera filmova (U saglasnosti sa ISO 12647-2 i standardima za ofset štampu – bvdm) Opšti zahtevi

- Provera kompletnosti filmova (strane, separacije) - Sastaviti strane (u koverte sa ispisanon nalepnicom) - Pri kopiranju filmova ne mešati originale i duplikate – rasterska vrednost !!! - Filmovi bez prašine, brazdi, mrlja i ogrebotina - Filmovi moraju da budu ravni, dimenzionalno stabilni (max. devijacije 0,02% po

dijagonali) - Poređenje sa odgovarajućim probnim otiskom (poslednja verzija, poređenje

podataka na filmu i analognom probnom otisku) - Veličina strane = 100% veličina u saglasju sa narudžbom

Štamparski zahtevi

- Debljina filma 0,1 mm - Zamućenje filma ne veće od 0,1 - Neutralna boja filma (Toleranca optičke gustine max 0,1) - Optička gustina punog tona D = 3,5 - Tvrdo razvijen film - Tekst nečitljiv sa strane emulzije (ofset) - Korekcije na strani emulzije

- Zbir procenata raster tonskih vrednosti

za tabačni ofset < 350% za roto ofset Web < 300% - Raspon raster tonske vrednosti RTV

60 lin/cm 2 – 98% 80 lin/cm 4 – 96% 120 lin/cm 8 – 92%

- Izbegavati više od jednog sloja filma (ako je neophodno više slojeva, film sa RTV mora biti donji)

Rastriranje

- Preporučuje se eliptična tačka (prva veza ne ispod 40%, druga veza ne više od 60%)

268

- Linijatura rastera Web roto 45 – 60 lin/cm beskonačni obrasci 52 – 60 lin/cm tabačni ofset 60 – 80 lin/cm

- Izbegavati različite linijature rastera na istoj strani - Ne koristiti različite tehnike rastriranja na istom tabaku (kružna tačka, eliptična

tačka, stohastičko rastriranje ) - Rasterski uglovi: kružnokvadratna tačka

K = 45°, rastojanje između C i M 30° eliptična tačka K = 45°, rastojanje između C i M 60° žuta treba da ima otklon u odnosu na druge boje 15°

- Minimalni prečnik rasterske tačke u stohastičkom rastriranju – 20 nm - Minimum optičke gustine jezgra rasterske tačke D = 2,5

Montažne oznake

- Širine linija ne smeju da pređu 0,1 mm - Tačna pozicija oznaka za savijanje i obrezivanje - Nepotrebne oznake moraju biti uklonjene - Oznake naslova i broja strane - Oznaka kolor separacija: ( Y, I = žuta /Yelow; M, II = magenta; C, III = cijan;

S, K, IIII =crna; specijalne boja sa skraćenicom imena HKS ili P = Pantone + broj boje

- elementi za štampu preko drugih boja moraju biti izbušeni u bojama preko kojih se štampaju, izuzev ako se preštampava crna preko svetlih boja

- Kod kombinacije grafičkih elemenata mora biti primenjena funkcija preklapanja (Trapping). Vrednost zavisi od podloge i formata štampe

- Preklapanje do formata 50 x 70 cm: 0,1 mm Tekst

- Tekst u crnoj boji mora biti bez dodatnih procesnihboja - Izbegavati kombinacije procesnih boja za tekst ispod 8 pt - Izbegavati malu veličinu slova za negativ tekst

Višebojna slika

- Proveriti da nema slika niske rezolucije i izbaciti ih - Proveriti okvire oko slika - Preklapanje spot boja - Da li se slike u boji pojavljuju u svim separacijama

269

Crteži

- Da ne budu rastrirani, ako je to moguće - Da rezolucije ne budu suviše niske

Tonska polja

- Ako je moguće, polja punog tona zameniti sa rastriranim tonovima - Ispod crnog polja punog tona podvući 40% cijana

Napuštanje

- Minimalna vrednost za napuštanje 3 mm - Elementi teksta moraju biti 2 mm od ivice sečenja

Documents

reprodukcione tehnike