EMOCIJE I PERCEPCIJA – PRVA FIZIOLOŠKA TEORIJA EMOCIJA

THEORIA 3 DOI: 10.2298/THEO1203019TBIBLID 03512274 : (2012) : 55 : p. 1932 Originalni nauni rad

Original Scientific Paper

20 Miroslava Trajkovski

Miroslava Trajkovski

EMOCIJE I PERCEPCIJA PRVA FIZIOLOKA TEORIJA EMOCIJA

APSTRAKT: Krajem devetnaestog veka formulisana je prva fizioloka teorija emocija. Prema ovoj teoriji, koju zastupaju Vilijam Dejms (William James) i Karl Georg Lange (Carl Georg Lange), emocija je percepcija telesnih promena. Poetkom dvadesetog veka Volter Bredford Kenon (Walter Bradford Cannon) iznosi niz kritikih primedbi usled kojih je ova teorija bila odbaena. U skorije vreme oivelo je interesovanje za DejmsLangeovu teoriju, prvenstveno zahvaljujui istraivanjima neurologa Antonija Damasija (Antonio Da- masio). On brani tezu da je oseaj emocije percepcija telesnih promena. Meutim njegova teza predstavlja modifikaciju DejmsLangeove teze. U tekstu pokazujem kako se DejmsLangeova teza mogla braniti nezavisno od novijih neurolokih rezultata, pozivanjem na argumentaciju koju iznose sami Dejms i Lange. Pokazuje se da je za razumevanje emocija kljuno razumevanje prirode percepcije.

KLJUNE REI: emocija, oseaj, percepcija, telesne promene.

Ako je osnovna ideja odbaene naune teorije (posle vie od jednog veka) re- vitalizovana, i sama teorija, u celini, treba da bude ponovo razmotrena. To je sluaj sa teorijama emocija Vilijama Dejmsa (William James, 1884) i Karla Georga Langea (Carl Georg Lange, 1885). Poto obojica tvrde da emocije nisu rezultati percepcije uzbuujuih ili uznemiravajuih dogaaja, ve da su one rezultati naeg oseaja ili percepcije telesnih reakcija na njih, njihova se shvatanja esto tretiraju kao jedno: kao DejmsLangeova teorija emocija.

Ovo shvatanje emocija danas je oiveo neurolog Antonio Damasio (Antonio Damasio) koji tvrdi da [i]skustvo nekog oseanjajeste percipiranje da je telo u izvesnom stanju1 On se pritom poziva na Dejmsa, kojem pripisuje tezu da je oseaj emocije (feeling of emotion) percepcija telesnih promena.2 Meutim, Dej- msova definicija glasi drugaije on emociju, a ne oseaj emocije, izjednaava sa

Zahvaljujem Andreasu Ernstu i Draganu Trajkovskom na diskusijama koje su mi pomogle da uobliim svoja razmiljanja o ovoj temi.

1 A. Damasio, Looking for Spinoza Joy, Sorrow, and the Feeling Brain, William Heinemann, London, 2003, str. 88.

2 Ibid., str. 105.

THEORIA 3 DOI: 10.2298/THEO1203019TBIBLID 03512274 : (2012) : 55 : p. 1932 Originalni nauni rad

Original Scientific Paper


Emocije i percepcija prva fizioloka teorija emocija 21

oseajem (percepcijom) telesnih promena.3 Vano je zapaziti da Damasio ne brani Dejmsovu tezu ve njenu modifikaciju.

Kljune argumente protiv DejmsLangeove teze je krajem 1920ih izneo fi- ziolog Volter Bredford Kenon (Walter Bradford Cannon). Dugo se Kenonova kritika smatrala odluujuom, a DejmsLangeova teorija je zbog toga odbaena. Da- nas ova teorija opet postaje predmet panje, kada skorija istraivanja limbikog sistema bacaju novo svetlo na nju.4 Posledica toga je da raste broj autora koji istiu relevantne aspekte DejmsLangeove teorije i sugeriu naine da se ona brani.5 i- njenica da se bazina ideja DejmsLangeove teorije moe braniti u okviru savre- mene neurofiziologije, ini relevantnim pitanje da li je ona od Kenonove kritike mogla biti odbranjena u okvirima teorija u kojima je postavljena.

U tekstu u pokazivati da u DejmsLangeovoj teoriji (bez oslanjanja na novija istraivanja koja nju ine aktuelnom) postoje elementi za argumentovano suprot-stavljanje Kenonovoj kritici.

Interesovanje za nauno ispitivanje emocija u velikoj je meri pobudila knjiga Izraavanje emocija kod oveka i ivotinja (1872) arlsa Darvina (Charles Dar- win). On u njoj daje deskripcije telesnih promena pri javljanju emocija. Na primer, kod osobe koja pati [c]irkulacija se usporava, lice je bledo; miii oputeni; kapci vise; glava se klati nad ugnutim grudima; usne, obrazi i donja vilica vise.6 Na-suprot tome, u besu lice pocrveni ili postane purpurno,... Telo je obino uspra- vno,... Usta su obino zatvorena,..., a zubi su takoe stisnuti ili krguu.7

Prema tome u kakvom su odnosu emocije i odgovarajue telesne reakcije, razlikuje se nekoliko teorija emocija. Teorije emocija svrstavaju se u dve osnovne kla- se: bioloke i kognitivne. Glavne bioloke su DejmsLangeova i KenonBardova (Philip Bard). Dejms i Lange su za emocije tvrdili da su uzrokovane telesnim reakcijama. Emocije su percepcije ovih reakcija, ili, kako to Dejms provokativno izraava: ne plaemo zato to smo tuni, ve smo tuni zato to plaemo. Poto Dejms i Lange dokazuju da je emocija percepcija odgovarajuih fiziolokih (or- ganskih) reakcija, njihova se teorija naziva fiziolokom ili organskom teorijom

3 W. James, What is an Emotion?, The Emotions (ed. K. Dunlup), Williams & Wilkins Com- pany, Baltimore, 1922, str. 13.

4 Cf. J.E. LeDoux & E.A. Phelps. Emotional Networks in the Brain, Handbook of Emotions (eds. M. Lewis, J.M. HavilandJones), Guilford Press, New York, 2004, str. 157.

5 Cf. J.T. Cacioppo, G.G. Berntson et al. The Psychophysiology of Emotion, Handbook of Emotions (eds. M. Lewis, J.M. HavilandJones), Guilford Press, New York, 2004.

6 . Darvin, Izraavanje emocija kod oveka i ivotinja (prevod N. Mrenovi), Dosije, Beo- grad, 2009, str. 1945.

7 Ibid. str. 244245.




emocija. To je ujedno prva fizioloka teorija emocija. O njoj se takoe govori i kao teoriji telesne pobuenosti (body arousal).

Suprotno Dejmsu i Langeu, Kenon i Bard tvrde da do fiziolokih reakcija ne dolazi neposredno po senzaciji stimulusa ve da prvo reaguje talamus koji potom alje signale miiima i lezdama ime uzrokuje fizioloke promene. Kenon i Bard su dokazivali da mozak generie direktna iskustva emocija. Njihova bioloka teorija se stoga naziva centralnoneuralnom teorijom emocija.

Uopte, prema biolokim teorijama, emocije su fizioloki ili neuroloki fenomeni koji ne zavise od subjektove pojmovne interpretacije. Ali, kako objasniti da se istovetna telesna pobuenost moe doiveti kao anksioznost ili kao uzbuenost u zavisnosti od toga kako je interpretirana? Kognitivistike teorije tvrde da je emocija oblikovana kognitivnom interpretacijom dogaaja i fizioloke reakcije.8 Glavne kognitivistike teorije su ahterSingerova (Stanley Schachter, Jerome Singer) i teorija Lazarusa (Richard Lazarus).9

Kada se razlika izmeu DejmsLangeove i KenonBardove teorije posmatra preko anatomske dihotomije nervnog sistema, onda se za prvu moe rei da tvrdi kako je emocija uzrokovana aktivnostima u perifernom nervnom sistemu, dok je prema drugoj, emocija rezultat aktivnosti centralnog nervnog sistema. Od navede- nih teorija samo centralnoneuralna teorija tvrdi nezavisno postojanje emocija; prema njoj su emocije isti mentalni fenomeni. Za fizioloke i kognitivistike teorije zajedniko je to to mehanizam emotivnog iskustva vide kao vrstu povratne sprege. Razlika izmeu njih je to to je prema fiziolokim teorijama emocija nezavisna od kognicije.

Kada je 1884. godine Vilijam Dejms svoj rad naslovio ta je emocija?, mi- slio je na pitanje kakvi modani procesi su vezani za njihovo javljanje. On ispiti-vanju emocija pristupa nastojei da utvrdi da li je potrebno, pored motornih i senzornih centara u mozgu, postulirati posebne centre zaduene za emocije. On polazi od principa tedljivosti svesti (the principle of parsinomy in consciousness). Prema ovom principu, svest deluje tako to minimalizuje komplikovanost nervnih procesa: Mi postajemo nesvesni svakog oseaja ako je on (kao znak koji nas upuuje na nae ciljeve) beskoristan. Kada je jedan znak dovoljan ostali bivaju od- baeni, a taj ostaje da funkcionie sam.10 Da je tako svedoi fenomen navike koja je bazini navigator naih svakodnevnih ivota. Navika ima centralno mesto u psi- hologiji i epistemologiji XIX veka. Na primer, psiholog Aleksandar Bejn (Alexan-der Bain) odreuje verovanje kao naviku delanja. Dejms, pak, iva bia vidi kao svenjeve navika. tavie, navika je, smatralo se, fundamentalna osobina materije

8 Cf. D. A. Berstein, L. A. Penner, A. ClarkeStewart, E. J. Roy, Psychology, Houghton Mifflin, Boston, 2008, str. 448.

9 Cf. ibid., str. 441449.10 W. James, The Feeling of Effort, The Boston Society of Natural History, Boston, 1880, str. 5.




uopte saviti papir je lake ako je on ve bio savijen; ogrta se prilagoava telu, a zvuk violine je, kako primeuje Dimont (Lon Dumont) poboljan ako ju je koristio sposoban umetnik jer vlakna drveta na kraju dobiju navike vibriranja koje su u skladu sa zakonima harmonije.11 Primeeno je i da se provodna mo nervnih vlakana poveava sa uestalou njihovog pobuivanja.12 U tom smislu se svest po- redi sa vodenim tokom voda koja tee dubi svoju putanju, a kada usahne i potom ponovo potee, ona e krenuti istim stazama kojima i pre; svest koja je izdubila jednu nervnu putanju, nee dubiti novu ukoliko to nije neophodno. Primenjen na problem emocija ovaj princip bi podrazumevao da, ukoliko se fenomen emocija moe objasniti pozivanjem na senzorne i motorne nervne procese, to znai da bi specijalizacija posebnih modanih centara zaduenih za emocije predstavljala kom- plikovanje cerebralne fiziologije. Dejms e dokazivati da nervni procesi vezani za javljanje emocija nisu posebna vrsta procesa, ve da su to perceptivni procesi.13 to se metoda istraivanja tie, Dejms se oslanja na introspekciju. Idiosinkrazija Dej- msovog metoda je samo u tome to se Dejms postavlja i u ulogu ispitanika i u ulogu istraivaa. Iako svako subjektivno stanje ima svoj fizioloki korelat, o fe- nomenalnim karakteristikama subjektovog iskustva moemo saznati jedino od njega samog. Mogu postojati sve spoljanje i unutranje reakcije koje sugeriu da je neko u izvesnom emotivnom stanju ali bez subjektove potvrde da se to podudara sa time kako se on osea ne moe se objektivno ispitivati fenomen emocija. Jedno- stavno, ne postoji radosna osoba koja se osea tuno. Vano je, zbog kontraprimera koji se navode za DejmsLangeovu tezu, naglasiti koliku vanost, prema Dej- msu, ima introspekcija za emotivno iskustvo. Recimo Lav Vigotski (. . - ) se poziva na zapaanja S. Vilsona (S. Wilson) iji su pacijenti ispoljavali manifestacije jednog afektivnog stanja, a subjektivno doivljavali drugo. To nije u skladu sa, slae se Vigotski sa Vilsonom, tezom koju oni pripisuju Dejmsu da telesne manifestacije stvaraju emocije.14 Kljuno je uoiti da Dejms ne tvrdi da telesne manifestacije stvaraju emocije, ve su emocije percepcije telesnih mani-festacija. Ako je iz nekog razloga ova percepcija izostala, i pored svih manifestacija, izostae i emocija. Subjektov iskaz da ne osea radost, iako se smeje i skae, je i prema Dejmsovoj teoriji merodavan. Budui da je subjektov iskaz pre-

11 W. James, The Principles of Psychology, Encyclopedia Britannica, INC, Chicago, 1952, str. 69.12 . Darvin, op. cit., str. 76.13 W. James, What is an Emotion?, The Emotions (ed. K. Dunlup), Williams & Wilkins Com-

pany, Baltimore, 1922, str. 11. 14 Cf. L. Vigotski, Nauno naslee, Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996, str.

102103.




sudan, Dejms svoje ispitivanje ograniava na one emocije koje imaju snane bilo unutranje bilo spoljanje karakteristike. To su tuga, strah, gnev i ljubav.15

Dejms e, svestan da njegova teza izgleda u suprotnosti sa zdravim razumom, tvrditi da emocija nije mentalna reakcija (na neki uznemirujui dogaaj) koja uzrokuje telesne promene, ve je emocija oseaj ovih telesnih promena. Pri tome Dejms posebno istie visceralne promene. Sutina Dejmsove teze je da emotivni procesi ne predstavljaju neku posebnu vrstu, ve spadaju u kategoriju perceptivnih procesa. Emocije nisu uzroci onih fiziolokih reakcija koje ih karakteriu nae srce ne kuca bre zato to smo u mentalnom stanju straha, ve obrnuto: strah je posledica telesnog stanja i kako se ono doivljava od strane subjekta: emocija je percepcija telesnih promena izazvanih nekim dogaajem. Kada u umi naiemo na medveda, na opaaj medveda nije direktno praen oseajem straha. Percepcija ovog dogaaja je prvo praena telesnim reakcijama, recimo ubrzanim radom srca i drhtanjem, a strah je oseaj ovih promena. Dejms kae Zdrav razum kae, iz- gubimo bogatstvo, tuni smo i plaemo; naiemo na medveda, uplaeni smo i beimo; uvredio nas je suparnik, ljuti smo i napadamo. Hipoteza koju ovde branim kae da je redosled u ovom nizu pogrean, i da je racionalnija teza da se oseamo tunim zato to plaemo, ljutim zato to napadamo i uplaenim zato to drhtimo, a ne da plaemo, napadamo, drhtimo, zato to smo tuni, ljuti, uplaeni, ili togod drugo. 16

Podela mozga na senzorne i motorne centre, od koje polazi Dejms, i danas je primenjiva jer se neuroni, generalno, dele na senzorne i motorne. Senzorni neuroni prenose nervne impulse od receptora koji reaguju na stimuluse do centralnog nervnog sistema. Motorni neuroni prenose nervne impulse od centralnog nervnog sistema do miia i lezda. Smatralo se da su senzorni centri nadleni za opaanje, a motorni za htenje.17 Dejms postavlja pitanje da li pored ovih, postoje neki posebni centri za emocije. Njegov odgovor je negativan, jer su emotivni procesi perceptivni procesi.

Dejmsova teza je da telesne promene (npr. drhtanje, ubrzani rad srca, itd.) direktno slede nakon percepcije uznemirujue injenice (npr. medveda koju vam se pribliava u umi) a na oseaj ovih promena, u trenutku kada se javljaju, jeste mentalna afekcija koja se naziva emocija (u ovom sluaju strah).18 Dakle strah je oseaj da drhtimo, da nam ubrzano radi srce, da nas noge nose niz brdo. Mi ne drhtimo, niti nam ubrzano radi srce, niti beimo jer se nalazimo u mentalnom stanju

15 W. James, The Principles of Psychology, Encyclopedia Britannica, INC, Chicago, 1952, str. 743.

16 W. James, What is an Emotion?, The Emotions (ed. K. Dunlup), Williams&Wilkins Company, Baltimore, 1922, str. 13.

17 Ibid., str. 11.18 Ibid., str. 13.




straha, ve obrnuto: u mentalnom smo stanju straha jer drhtimo, jer nam srce bre lupa, jer beimo.

Dejms se slae sa Darvinom da postoji egzistencijalna veza izmeu telesnih promena i odgovarajue emocije, ali on tvrdi da se ona ostvaruje u suprotnom smeru pas ne rei zato to je ljut, ve je ljut zato to rei; takoe, pas ne mae repom jer se raduje, ve se raduje jer mae repom. Isto tako, ne usporava se cirkulacija jer je ovek tuan, ve je on tuan jer mu je cirkulacija usporena.

Ali ovo nije tako udno, kao to se na prvi pogled in, kada se ima u vidu da namernim ublaavanjem emotivne reakcije i sama emocija biva ublaena. Zato se, na primer, savetuje da se pre ljutite reakcije izbroji do deset samim odlaganjem reakcije, njen intenzitet slabi, a samim tim i ljutnja. Ako se, pak, prepustimo re- akciji na uvredu, ono to je bilo samo ljutnja, preraslo bi u gnev. Dejms savetuje da ako elimo da se oslobodimo neke svoje nepoeljne sklonosti, treba da hlad-nokrvno izvodimo spoljanje pokrete onih suprotnih dispozicija koje elimo da kultiviemo.19 tavie kao nuni korolar svoje teorije Dejms navodi da svako voljno pobuivanje manifestacija emocija daje samu tu emociju.20

Nemogue je, smatra Dejms, da jedno mentalno stanje bude neposredno praeno drugim mentalnim stanjem, dva mentalna stanja su uvek razdvojena fizikim stanjem. Mentalno stanje percipiranja medveda je direktno praeno fizikim stanjima. Ta fizika stanja nisu samo ubrzani rad srca i drhtanje, ona obuhvataju itav niz suptilnih promena. Dejms se poziva na istraivanja Mosoa (Angelo Mo- sso) koji je pokazao da itav krvotok reaguje kao rezonantna kutija i na najmanje promene u naoj svesti.21 Svaka je senzacija praena skupljanjem i irenjem krvnih sudova (vazomotornim reakcijama). Osim ovih promena koje su nevoljne, Dejms primeuje da u emocionalnim stanjima ulogu imaju i voljni miii. U depresiji veu ulogu imaju miii savijai (tuan ovek hoda pogureno, sputene glave), prilikom uzbuenja vie su angaovani miii opruai (kaemo da neko skae od sree). To to voljni miii uestvuju u emotivnim stanjima ini u principu moguim da se izazove eljena emocija. Snudenom oveku prijatelji e rei: Glavu gore! Oni to ine jer veruju da e ova spoljanja manifestacija zadovoljstva izazvati zadovoljst-vo. Ili kako Dejms kae: Opusti obrve, zaiskri okom, ispravi lea, ne gri stomak, govori u duru, daj dobronamerni kompliment, i tvoje bi srce bilo od leda ako se ne bi polako razneilo.22

Naravno, veliki broj telesnih reakcija koje karakteriu neku emociju, ini da je veoma teko ako ne i nemogue, voljno izazvati emociju tog tipa jer se mnoge

19 Ibid., str. 22.20 Ibid., str. 21.21 Ibid., str. 15.22 Ibid., str. 22.




visceralne promene ne mogu voljno izazvati. Osim toga, koje su reakcije nevoljne a koje se mogu voljno izazvati, pitanje je kako se telesne reakcije percipiraju, odnosno koji se nervni procesi mogu osetiti.

Prema Dejmsu telesne promene (reakcije) se oseaju u realnom vremenu, u momentu kada se javljaju i to se oseaju samo aferentni (dovodni, centripetalni, pasivni) nervni procesi,23 i ne moe se imati oseaj eferentnih (odvodnih, centrifu-galnih, aktivnih) procesa.24 Do teze da se oseaju samo aferentni procesi Dejms je doao bavei se fiziologijom voljnih postupaka. I ovde je primenjivao fenomenoloki metod introspekcije. On se pitao ta mi oseamo kada vrimo voljni postupak. Kako se osea aktivna energija, koji su nervni procesi njeni pratioci? Dejms polazi od toga da je naprezanje miia nesumnjivo sluaj oseaja napora, to jest oseaja aktivne energije. Miler (Johannes Mller) je tvrdio da je nervni proces koji prati oseaj miinog naprezanja, ispaljivanje iz motornog centra u motorni nerv.25 Miler, Vunt (WilhelmWundt), Helmholc (Hermann von Helmholtz) i drugi su u to vreme smatrali da se ovaj nervni talas koji prati miino naprezanje osea. Vunt je ak uveo termin Innervationsgefhl oseaj inervacije. Da ovaj oseaj postoji Helm- holc dokazuje na sluaju pacijenta koji ima paralizu spoljanjeg pravog miia desnog oka tako da oko ne moe da se rotira udesno. Ipak, kada ovakav pacijent pokua da pomeri ovo oko udesno (dok je levo oko koje je zdravo pokriveno) kod njega postoji subjektivni doivljaj pomeranja objekata udesno iako se ni oko ni slika na mrenjai nisu pomerili. Mi verujemo da se oko pomerilo udesno, a slika na mrenjai je nepromenjena,. Ovi fenomeni, smatra Helmholc ne ostavljaju prostor za sumnju da mi sudimo o smeru pogleda po naporu volje da preusmerimo pogled.26 Poto ne postoji druga senzacija osim one koja se tie napora da se pomeri oni mii, osea se sam taj napor. U ovom sluaju nema aferentnih impulsa (to jest impulsa koji dolaze od receptora ka centralnom nervnom sistemu) tako da ono to subjekt osea, smatralo se, moraju biti eferentni impulsi. Ovaj zakljuak Dejms odbacuje. On se poziva na Heringovu (Ewald Hering) tezu da dva oka zapravo ine jedan jedinstven organ. Da nije tako mi bismo videli dve slike, jer

23 Aferentni procesi su procesi prenoenja nervnih impulsa od ulnih organa (senzora) do centralnog nervnog sistema to su senzorni (pasivni) nervni procesi. Neuroni koji uestvuju u ovim procesima se nazivaju senzornim neuronima.

24 Eferentni procesi su suprotni aferentnim, to su procesi prenoenja nervnih impulsa od centralnog nervnog sistema do miia i lezda ili drugih izvrioca (efektora) odreene funkcije to su motoriki (aktivni) nervni procesi. Neuroni koji uestvuju u ovim procesima nazivaju se motornim neuronima ili efektorima. Motorni neuron odailje signale iz centralnog nervnog sistema ka miiima i ka lezdama.

25 W. James, The Feeling of Effort, The Boston Society of Natural History, Boston, 1880, str. 3.26 Ibid., str. 11.




imamo dva oka, a ne jednu. Sledi da ako postoji akt inervacije u jednom oku, oba oka e se pokretati u zajednikom aktu inervacije.

Za oseaj miinog napora, Dejms tvrdi da je to sloen aferentni oseaj. Jer, pita se Dejms, ta drugo konstituie smer volje? Ima li tu iega osim ideje razliitih oseaja koji nastupaju po izvrenju datog pokreta? Ako apstrahujemo ove razliite oseaje, da li bi preostao ikakav znak, princip, ili sredstvo orijentacije, kojim bi volja mogla da inervie prave miie, sa pravim intenzitetom, a da ne promai i inervie pogrene? Liite ove slike rezultata, iostaviete nau svest u apsolutnom i totalnom vakuumu. Ako hou da napiem Petar a ne Pol, misao o izvesnim senzacijama u prstima, o izvesnim zvucima alfabeta, izvesnim pojavama na papiru je ta koja neposredno prethodi pokretu moga pera. 27 Izmeu misli o ovim oseajima, zakljuuje Dejms, i samog akta nema novog mentalnog feno- mena. Izmeu ideje cilja i muskularne kontrakcije postoji samo Fiat element pristanka ili odluke da akt usledi.

Razlika izmeu Dejmsovog i popularnog (kako ga on naziva) stanovita moe se predstaviti na sledei nain. Fiziologija voljnog postupka se, prema popularnom stanovitu, shematski moe prikazati kao sled: 1) ideja cilja, 2) oseaj odgovarajue motorne inervacije, 3) fiat, 4) muskularna kontrakcija i 5) oseaj ostvarenog cilja. Prema Dejmsu sled je: 1) ideja cilja, 2) fiat, 3) muskularna kontrakcija i 4) oseaj ostvarenog cilja.28

Do srodne je teorije emocija, istovremeno i nezavisno, doao Dejmsov savre- menik iz Evrope, Karl Georg Lange. On je 1885. godine objavio monografiju O emocijama (Om Sindsbevgelser) u kojoj za emociju koju neko osea kae da nije nita drugo do percepcija promena u njegovom telu.29 Lange kae: zadatak koji sam postavio naime, taj da odredim (sledei popularnu psihologiju) koje efekte imaju emocije na telesne funkcije ne samo da je izazvao velike tekoe, ve je zapravo bio i apsolutno nemogu, naprosto zato to je pitanje postavljeno na obrnut nain.30 Prema Langeu pitanje treba da glasi: Koje efekte na emocije imaju telesne funkcije, posebno kardiovaskularni sistem?

Cilj svog ispitivanja Lange vezuje za praktine medicinske svrhe, primeujui da je veza emocija i telesnih stanja esto patoloka.31 Metod kojim se on slui je klinika opservacija, a hipoteza do koje dolazi je da su vaskularne promene uzrok

27 Ibid., str. 7.28 Cf. ibid. str. 5.29 C. G. Lange, The Emotions, The Emotions (ed. K. Dunlup), Williams & Wilkins Company,

Baltimore, 1922, str. 65.30 Ibid., str. 3435.31 Cf., ibid., str. 34.




odgovarajuim emocijama.32 Lange u emocije svrstava tugu, radost, strah i ljutnju jer su to prosti fenomeni iz kojih su izvedeni sloeni fenomeni kao to su ljubav, mrnja, prezir ili divljenje. Svaku od ovih emocija Lange analizira tako to zapaa njene objektivne kvalitete. Istorijski posmatrano, kao preteu stanovita koje za- stupa, Lange navodi33 Spinozinu definiciju afekta koja glasi: Pod afektom razu- mem stanja [afekcije] tela, kojima se mo delanja samoga toga tela poveava ili smanjuje, pomae ili ograniava, a, u isto vreme, i ideje tih stanja.34

Prema Langeovim zapaanjima glavna karakteristika tuge je inhibicija voljnog motorikog aparata.35 Tugu prati motorika slabost koja se uglavnom ogleda u tome to je tunom oveku potrebno da uloi vei napor u ono to je inae sa lakoom inio. Spolja se tuan ovek lako raspoznaje po sporom i nesigurnom hodu, on se vue, a ruke mu vise sa strane. Njemu kao da je njegovo telo teko, a kae se teka tuga. Glas mu je slab i utanjio to je posledica oslabljene aktivnosti disajnih miia. Lice se izduuje i suava usled mlitavosti miia obraza i vilica. Usled osla- bljenosti onih miia oi izgledaju vee ili se nekontrolisano sputa gornji kapak. Vaskularni miii u sluaju tuge deluju obrnuto od voljnih. Voljni se miii oputaju vaskularni se gre. Otuda dolazi do manjeg protoka krvi to rezultira bledilom, oseajem hladnoe, suvoom i gorkim ukusom u ustima. Kae se gorki jadi. Kapilari plua se iznenada skupljaju, otuda oseaj gubljenja vazduha, a dubokim, sporim izdisajima osoba nehotino sebi olakava.

Strah je blizak tuzi u pogledu inhibitornog efekta koji ima na voljni motoriki aparat,36 s tim to je ovde inihibicija vea, pa tako moe doi do paralisanja od straha. Inhibirani su i miii koji kontroliu govor, zato ovek moe da zanemi od straha. Dolazi do kontrakcije vaskularnih miia, otuda oseaj hladnoe i drhtanje. Smanjen je dotok krvi u mozak, to uzrokuje mentalnu malaksalost, nesanicu i indisponiranost ka umnom radu. Fizioloka suprotnost strahu je ljutnja.37

Suprotnost tuzi je radost, to fizioloka razmatranja potvruju. U radosti je pojaana funkcija voljnog motorikog aparata.38 irenje arterija i kapilara izaziva oseaj lakoe. Pojaava se gestikulacija. Smeh je rezultat pojaane funkcije faci- jalnih miia. Pojaana je aktivnost grlenih i respiratornih miia ovek peva od sree. Usled irenja kapilara krv ide u obraze lice je rumeno od sree. Usled kontrakcije onih miia, oi blistaju a lice je zategnuto.

32 Ibid., str. 58.33 Ibid. str. 90, n. 28.34 B. de Spinoza, Etika (prevod Ksenija Atanasijevi), Kultura, Beograd, 1959, str. 99.35 Ibid., str. 40.36 Ibid., str. 46.37 Ibid., str. 40.38 Ibid., str. 44.




Zanimljivo je da, iako posmatra lako razlikuje srenu od gnevne osobe, ljutnja i radost su fizioloki veoma sline.39 U oba sluaja usled irenja krvnih sudova dolazi do pojaane cirkulacije to uslovljava crvenilo lica, oseaj toplote, znojenje, pojaana je motorika. Razlika izmeu njih je u intenzitetu.40 Simptomi su jai kod ljutnje iskau vene, javlja se krv iz nosa, gnevan ovek razbija iz besa, njegovi su pokreti nasilni, nasuprot gnevnom radostan ovek se kree kao da plee.

Suprotno Dejmsu i Langeu, mnogi bi rekli da je pla posledica tuge, a ne njen uzrok. Sa kolikom sigurnou se veruje da je emocija uzrok telesnih reakcija, svedoi praksa koja je postojala u drevnoj Indiji, koja se nazivala sudom pirina. Ka- da je nekoliko osoba osumnjieno za neko nedelo, davan im je pirina da ga vau ako bi neko ispljunuo suvi pirina, to bi bilo uzimano kao dokaz da je kriv, poto strah od toga da se bude otkriven zaustavlja luenje pljuvake.41

Ono to ovde imamo jeste da strah od toga da e biti otkriven ini kriveva usta suvim, a ne da su suva usta uinila da se on boji. S obzirom na ovo, nije li onda pre sluaj, pitaju se oponenti Dejmsa i Langea, da emocije izazivaju telesne promene, a ne da telesne promene izazivaju emocije, kao to to Dejms i Lange tvrde?

Kenonova kritika DejmsLangeove teorije bazirana je na rezultatima vie eks- perimenata iz razliitih oblasti fiziologije ukljuujui i fiziologiju digestivnog tra- kta. On ukazuje na pet problema sa kojima se suoava DejmsLangeova teorija. Prvo pitanje koje Kenon postavlja je kako DejmsLangeova teorija objanjava prisustvo emocionalnog ponaanja i kada se visceralne ili vaskularne reakcije ne mogu percipirati. On se poziva na eksperimente izvrene na ivotinjama u kojima je viscera odvojena od centralnog nervnog sistema ali se emocionalno ponaanje ispo- ljava u organima koji su ostali povezani sa mozgom recimo pas i dalje mae repom kada ugleda gazdu. Takoe je izvren eksperiment na makama kojima je od- stranjen simpatiki deo autonomnog sistema tako da izostaju vaskularne reakcije. To znai da se emocionalno ponaanje ne moe objasniti kao oseanje ili percepcija visceralnih ili vaskularnih promena.

Ove primedbe su mnogi smatrali kljunim za odbacivanje DejmsLangeove teorije. U skorije vreme Kenona je kritikovao Damasio. On kae da je Kenonov argument primer konfuzije koja nastaje kada se ne razlikuje ono to je spoljanje, kao to je emocija, od onoga to je unutranje, kao to je oseaj.42 Dejms emociju, meutim, ne smatra neim spoljanjim, kako to Damasio implicira. Emocija je za Dejmsa oseaj telesnih promena, dakle neto unutranje.

39 Ibid., str. 38.40 Ibid., str. 50.41 Cf. W. B. Cannon, Bodily Changes in Pain, Hunger, Fear and Rage, Harper & Row, New

York, 1963, str. 344.42 A. Damasio, The Feeling of What Happens Body and Emotion in the Making of Conscio-

usness, Heinemann, London, 1999, str. 193.




Takoe, Kenon ne uzima prisustvo emocionalnog ponaanja kao siguran znak da postoji emocija, jer on kae da nije sigurno da li se u ovakvim sluajevima osea emocija.43 Ono to Kenon zamera Dejmsu i Langeu je to to kao glavni argument u prilog svom shvatanju navode to da ne moemo zamisliti emociju nezavisno od za nju karakteristinih telesnih reakcija. On kae: Obojica tvrde kako se ove organske senzacije ne mogu otkloniti imaginativno iz emotivnog iskustva. erington (Charles Scott Sherrington) i harvadska grupa ove su senzacije otklonili hirurki.44 Kako vi- dimo meta Kenonove kritike je Dejmsova i Langeova upotreba misaonih eksperi-menata. Zaista, Dejms kae: Ako zamislimo neku snanu emociju a onda poku- amo da od nje apstrahujemo sve oseaje za nju karakteristinih telesnih simptoma, nai emo da nije nita ostalo, nikakva misaona tvar od koje moe biti konstitu-isana emocija i da je jedino ostalo hladno i neutralno stanje intelektualne percepcije.45 Slino kae Lange: Odstranimo kod uplaene osobe telesne simptome; neka je njegov puls miran, njegov izgled nepokolebljiv, boja normalna, pokreti brzi i sigurni, govor snaan, misli jasne, i ta je ostalo od njegovog straha?46 Iz ovog misaonog eksperimenta Dejms izvodi zakljuak: za nas, emocija odvojena od svakog telesnog oseaja je nezamisliva.47 Ova, kako je Dejms naziva, vitalna poenta njegove teorije nije dokaz za tu teoriju, kako je Kenon shvata, ve je nain da se izdvoji pojam. Ono to mi pod emocijom podrazumevamo ne ustanovljuje se hirukim putem ve pomou misaonog variranja onog to kasnije Huserl naziva ejdetskim varijacijama.

Nesporno je da razliite emocije imaju razliite fizioloke korelate koji se moraju utvrivati metodama koje su intersubjektivne poev od toplomera i aparata za merenje krvnog pritiska, preko analiza nivoa eera u krvi do snimaka uinjenih skenerom i mnogih drugih kojima se identifikuje fizioloko stanje organizma. Koja je meutim emocija okarakterisana telesnom temperaturom A, krvnim pritiskom B, nivoom eera C i ekscitacijom centara xyz, znaemo tek ukoliko upitamo subjekte koju emociju pri datom telesnom stanju oseaju. Nesumnjivo je, dakle, da su in- trospektivni sudovi ispitanika koji uestvuju u eksperimentu nezaobilazni deo em- pirijskih istraivanja emocija.

Drugo pitanje koje Kenon postavlja je kako subjekt moe imati percepciju telesnih reakcija koje su karakteristine za izvesnu emociju, a da izostane javljanje te

43 W. B. Cannon, op. cit., str. 349.44 Ibid., str. 350.45 W. James, What is an Emotion?, The Emotions (ed. K. Dunlup), Williams & Wilkins

Company, Baltimore, 1922, str. 17.46 C. G. Lange, The Emotions, The Emotions (ed. K. Dunlup), Williams & Wilkins Company,

Baltimore, 1922, str. 66.47 W. James, What is an Emotion?, The Emotions (ed. K. Dunlup), Williams & Wilkins

Company, Baltimore, 1922, str. 18.




emocije. On se poziva na eksperiment u kojem su kod ispitanika vetaki induko-vane telesne promene karakteristine za strah, ali ne dolazi do pojave straha. Subjekti u ovom eksperimentu su izjavljivali Kao da oseam strah, Oseam se kao da sam jako uplaen, a ipak sam miran. Prema Kenonu ovde se pokazuje da postoji razlika izmeu percepcije telesnih promena i emocije.48 U sklopu istog eksperimenta ispitanicima su izazivane telesne promene poto bi se sa njima razgova- ralo o bolesnoj deci ili umrlim roditeljima, tada bi subjekti izvetavali da oseaju stvarne emocije.

Na ove primedbe Dejms bi mogao odgovoriti pozivanjem na svoje shvatanje prirode iskustva na obodnu strukturu iskustva. Prema Dejmsu svako sadanje iskustvo sadri eho prethodnog i anticipaciju narednog.49 Drugaije se percipiraju iste telesne reakcije kada su istrgnute iz konteksta, a drugaije kada su kontekstu realne ivotne situacije. Isto tako, ako su ispitanici izloeni eksperimentu u neutral-nom raspoloenju, oni e drugaije percipirati telesne reakcije koje karakteriu strah, od ispitanika koji su podvrgnuti vetakoj stimulaciji straha u ve postojeem raspoloenju straha. Lake je nasmejati srenog oveka nego tunog. Percepcija nije nezavisna od konteksta nije isto videti medveda u umi i medveda u zoolo- kom vrtu. Nije isto oseati drhtavicu u krevetu i drhtavicu pred medvedom u umi. Priroda emocije supervenira nad prirodom percepcije.

Trei problem Kenon vidi u tome to se iste telesne promene javljaju kod veoma razliitih emocionalnih stanja i u neemocionalnim stanjima. Na primer ubrzani rad srca, povien nivo eera u krvi i dr. javljaju se i u sluaju razliitih emocija kao to su strah i ljutnja ali i u sluaju neemocionalnih stanja groznice i pri izloenosti hladnoi.50 Ovde se opet moemo pozvati na obodnu prirodu iskustva. Dejms ne tvrdi da je neki odreeni skup telesnih promena kao takav dovoljan da doe do emocije, ve jedino kad ga subjekt osea, percipa tj. kada ima iskustvo ovih telesnih promena. Lange ovu Kenonovu primedbu moe dvostruko da dovede u pitanje. On sam istie fizioloku srodnost razliitih emocija. Subjekt razliito osea radost i gnev iako su oni fizioloki veoma bliski, isto kao to su bliski tuga i strah. Lange kae: Vaskularne konvulzije i smanjen dotok krvi uvek dovode do drhtanjaTo je dobro poznato u sluaju groznice ili kod iznenadnog izlaganja hladnoi, a takoe je karakteristino kao manifestacija straha Poreenja senzacija straha, hladnoe ili groznice esto se sreu u jezikim izrazima51 Na primer kae

48 W. B. Cannon, op. cit., str. 356357.49 Vie o Dejmsovom shvatanju iskustva u mom tekstu Intencionalnost i kontinuitet svesti

Brentano i Dejms, Theoria 3, 2008.50 W. B. Cannon, op. cit., str. 351352.51 C. Lange, op. cit., str. 47.




se grozniavi strah ili hladna ruka straha.52 Fizioloka bliskost razliitih emocija nije problem za jasno razlikovanje ovih emocija sa subjektivnog nivoa. Lange se meutim ne bi sloio da su ljutnja i strah fizioloki bliski.

etvrto pitanje koje Kenon postavlja je kako se uopte oseaju visceralne i vaskularne promene kada je viscera veoma neosetljiva struktura. Viscera je neosetljiva jer je za nju vezano deset puta manje aferentnih nego eferentnih vlakana. Osim toga, u jednom eksperimentu je utvreno da je latentni period reakcije ispitanika na pokazane slike mukaraca i ena krai od jedne sekunde, dok je vreme za koje nastaju visceralne promene obino dui.53 Ovim se otvara peto pitanje: Kako emocije mogu biti percepcije visceralnih promena kad su telesne (posebno visceralne) promene previe spore da bi bile izazivai emocija? to se primedbe o neoset- ljivosti viscere tie, odgovor na nju bi bio da ova injenica nije u neskladu sa DejmsLangeovom tezom upravo zato imamo mali broj osnovnih emocija, onih sa karakteristinim i perceptibilnim fiziolokim korelatima. Na drugu se primedbu moe odgovoriti da afektivne reakcije na lica ljudi ne predstavljaju emocije u stri- ktnom smislu. Dejms istie kako stalna i dugorona izloenost izvesnoj klasi efe- kata otupljuje emocionalni senzibilitet a da zauzvrat izotrava ukus i sud, to se, na primer, deava sa umetnikim kritiarima.54 Slino, moemo odgovoriti Kenonu, u toku ivota smo naviknuti na razliita lica poto smo im stalno izloeni, tako da je reakcija na lica drugih, uglavnom stvar suda ili ukusa a ne emocija.

Poto smo kritiki razmotrili Kenonove primedbe na DejmsLangeovu teoriju emocija moemo da zakljuimo da je za razumevanje emocija kljuno razumevanje percepcije. Pozivanjem na percepciju moemo objasniti kako je mogue da se iste promene, jednog dana opaaju kao tuga, a drugog dana kao gnev. Pozivanjem na prirodu percepcije je takoe mogue objasniti kako u deliu sekunde prelazimo s jednog na drugo oseanje. U takvim sluajevima mi imamo iste senzacije, iste telesne promene se javljaju i registrovane su, ali nisu fenomenoloki iste razdvaja ih otra linija njihovog povezivanja kao to je to sluaj kod slike patke ( zeca), vaze ( lica) kod dvosmislenih slika uopte.

Miroslava TrajkovskiFilozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

52 Ibid., n. 12.53 W. B. Cannon, op. cit., str. 354355.54 W. James, What is an Emotion?, The Emotions (ed. K. Dunlup), Williams & Wilkins Com-

pany, Baltimore, 1922, str. 26.



Miroslava Trajkovski

Emotions and Perception the First Physiological Theory of Emotions(Summary)

The first physiological theory of emotions was formulated at the end of XIX century. According to this theory, set by William James and C.G. Lange, emotions are perceptions of bodily changes. In late 1920s this theory was abandoned due to W.B. Cannons criticism. Recently the interest in James-Langes theory has been revived especially due to neurologi-cal researches done by Antonio Damasio he claims that the emotion is the perception of bodily changes. Note that this is not James thesis, but its modifications. In the paper I show how James-Langes theory could have been defended in the framework of their theories alone, independently of recent neurological results. It follows that for understanding emotions it is essential to understand the nature of perception.

KEY WORDS: emotion, feeling, perception, bodily changes.

Documents

EMOCIJE I PERCEPCIJA – PRVA FIZIOLOŠKA TEORIJA EMOCIJA