др Душко Вејновић, мр Велибор Лалић, Николина Грбић Павловић, М.Sc., Гојко Павловић,

М.Sc., Татјана Понорац, проф.

ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА И ГОВОР МРЖЊЕ У

БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Књига је резултат научно-истраживачког пројекта на тему Политичка култура, дијалог и толеранција у Босни и Херцеговини – национална и вјерска мржња – узроци, стање и стратегије превазилажења – који је финансиран од стране

Министарства науке и технологије Републике Српске

Бања Лука, 2011.

ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА И ГОВОР МРЖЊЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Аутори:

др Душко Вејновић, мр Велибор Лалић, Николина Грбић Павловић, М.Sc., Гојко Павловић, М.Sc., Татјана Понорац, проф.

Рецензент:

др Брацо Ковачевић др Остоја Барашин

Издавач:

Европски дефендологија центар за научна, политичка, економска, социјална, безбједносна, социолошка

и криминолошка истраживања, Бања Лука

За издавача: проф. др Душко Вејновић

Главни и одговорни уредник:

Гојко Павловић, М.Sc.

Технички уредник: Сања Средић

Лектор:

Татјана Понорац, проф

Штампа: ГРАФОПАПИР Бања Лука

За тампарију:

Петар Вукелић, граф. инж

Тираж: 300 примјерака

ПРЕДГОВОР

Пред вама се налази публикација Политичка култура и говор мржње у Босни и Херцеговини, која је резултат научно-истраживачког пројекта Политичка култура, дијалог и толеранција у Босни и Херцеговини – национална и вјерска мржња – узроци, стање и стратегије превазилажења. Имплементацијом овог пројекта Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања показује континуитет у сагледавању и изучавању актуелних друштвених питања, показујући на тај начин опредјељеност за успостављање стабилног друштва и добрих међунационалних односа. Истраживати политичку културу и говор мржње велики је изазов, јер се ради о два, у теоријском смислу, различита појма. Међутим, њихова повезаност у друштвеној стварности даје полазну основу да се проуче њихове међусобне теоријске и практичне импликације. Најкраће речено, политичка култура обухвата односе према политичком систему и његовим елементима. Посебно, однос становништва према политици, спремност да се у њој учествује, познавање и признавање државних институција, начин заступања посебних интереса и начин гледања на однос појединца и друштва. С друге стране, имамо говор мржње који је у основи вид насилне комуникације између културно другачијих друштвених група и чије су друштвене посљедице деструктивне. Можемо поставити сљедећа питања: Какав је однос политичке културе и говора мржње?, Какву улогу имају агенси политичке социјализације када је ријеч о говору мржње?, и, На који начин мржња и нетолеранција обликују политичку културу?

Изучавање политичке културе и разних манифестација мржње и нетрпељивости од посебног је значаја у политички нестабилним и подjељеним друштвима, као што је Босна и Херцеговина, гдје је мржња и нетолеранција дубоко укорјењена у историји па све до данашњих дана. Босну и Херцеговину на политичком плану карактерише ауторитарни политички систем и грађански рат, као политичка прошлост, међународно присуство, као политичка садашњост, и европски пут, као политичка будућност. Те три временске равни могу се довести у контекст тумачења стања и перспективе политичке културе, мржње и нетолеранције на овим просторима. Како је елаборирано у закључцима овог истраживања, основна обиљежја политичке културе у Босни и Херцеговини су:

провинцијализам, патријархални менталитет и неповјерење према другом и другачијем. Низак образовни ниво становништва у Босни и Херцеговини је сталан пратилац, без обзира на политичке промјене.

У истраживању је сагледано, у првом реду, шта млади мисле о овим проблемима, јер су они дио популације који ће у годинама које долазе преузети водеће улоге у друштву. Од времена које је пред нама, за које би се могло рећи да је вријеме ишчекивања, у којем би Босна и Херцеговина требала стећи услове да се придружи породици европских народа, у оквиру које би требала остварити већу политичку стабилност и економски просперитет, много се очекује у смислу развоја и просперитета. Од значаја је било сагледати како млади перципирају постојеће стање и улогу агенса политичке социјализације, првенствено медија и политичких партија, и шта они мисле о начинима превазилажења постојећих проблема. Такође, хтјело се указати и на одговорности, свијест и савјест оних који имају политичку моћ да утичу на политичке процесе и на живот обичног човјека. Узимајући у обзир њихову заузетост, због рјешавања важних друштвених питања, препоручује им се да прочитају закључке и препоруке овог истраживања. То ће бити довољно. Научну и стручну критику препуштамо научној заједници и широј јавности, уз напомену да овој публикацији у научном смислу нису постављени високи академски стандарди. Ову публикацију потребно је сагледати критички, оцијенити њене домете и ограничења, јер у основној замисли она није замишљена као систематска студија која обрађује однос политичке културе и говора мржње. Њена сврха је да се сагледају неки од могућих аспеката, да се идентификују постојећи проблеми и да се дају препоруке за будућа истраживања којим би се овај проблем детаљније истражио. Наредни ограничавајући чинилац односи се на опсег прикупљања и провјере емпиријских података. Истраживање је спроведено само на Универзитету у Бањој Луци, тако да се добијени резултати не могу генерализовати на подручју читаве Босне и Херцеговине, већ се могу сагледати као тенденције ове проблематике. Може се рећи да се овдје ради о пилот пројекту и да би било од великог значаја да се исто истраживање спроведе у другим дијеловима Босне и Херцеговине, у другим, културно другачијим срединама. Свакако, резултали до којих смо дошли могу послужити као искуствена грађа за упоређивање са постојећим студијама о политичкој култури и говору мржње у Босни и Херцеговини.

У сваком случају истраживање ове проблематике има друштвену оправданост, првенствено да бисмо боље разумјели политичку стварност и сагледали могућности превазилажења постојећих друштвених проблема у циљу стварања истински демократског друштва.

Желимо овом приликом да се захвалимо Министарству науке и технологије Републике Српске, које је финансијски подржало овај Пројекат.

Аутори

САДРЖАЈ

1. УВОДНИ ДИО .................................................................................. 9

2. МЕТОДОЛОГИЈА .......................................................................... 10

3. ПОЛИТИЧКА ТРАДИЦИЈА И ПОЛИТИЧКА СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ...................................................................... 11

3.1. Општа разматрања ................................................................... 11 3.2. Пoлитичка социјализација ...................................................... 13 3.3. Агенси политичке социјализације .......................................... 16 3.4. Манипулативни обрасци – негативна појава

у политичкој социјализацији ................................................. 20

4. ГОВОР МРЖЊЕ ............................................................................. 23 4.1. Општа разматрања ................................................................... 23 4.2. Правни оквир говора мржње .................................................. 29

4.2.1. Међународни документи ............................................. 29 4.2.2. Упоредно-правно искуство европских земаља .......... 33 4.2.3. Говор мржње у законодавству

Босне и Херцеговине .................................................... 35

5. ДЕМОКРАТИЈА И ЕТНИЧКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ .......................................................... 38

6. КУЛТУРА ДИЈАЛОГА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ .......................................................... 46

7. АНАЛИЗА СТАВОВА И МИШЉЕЊА ИСПИТАНИКА .......... 51 7.1. Слика узорка ............................................................................. 51

7.1.1. Дистрибуција испитаника по полу ............................. 52 7.1.2. Дистрибуција испитаника по годинама старости ...... 53

7.2. Ставови и мишљења испитаника ........................................... 53

8. ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ ....................................................... 84

9. ЛИТЕРАТУРА ................................................................................ 92

10. ПРИЛОГ – АНКЕТНИ УПИТНИК ............................................. 95

9

1. УВОДНИ ДИО

Политичка култура, дијалог и толеранција, национална и вјерска мржња и нетрпељивост актуелна су питања за многа друштва савременог – све више несигурног свијета. Посебан значај имају у национално и вјерски хетерогеним, политички поларизованим и економски неразвијеним друштвима. Босна и Херцеговина је вишенационала и културно хетерогена држава са дугом историјом националних и вјерских антагнозама, нетрпељивости, мржње и сукоба. Историјско наслеђе нетолеранције и бројни политички, економски и социјални проблеми савремене Босне и Херцеговине чине ову тему врло актуелном. Стварање стабилних институција, владавина права, поштовање људских права и слобода, поштовање и прихватање културних различитости другог и другачијег темељни су предуслови за стварање стабилног друштва и дугорочног мира. Иако је рат у Босни Херцеговини давно завршен, латентни сукоб је присутан и он се манифестује у национанло и вјерски обојеном насиљу у виду оштећивања вјерских објеката, надгробних споме-ника, напада на повратнике, увреде и провокације на припаднике других етничких и вјерских група, нарочито за вијереме вјерских празника. Посебан проблем је говор мржње који се манифестује не само у политичком животу и медијима, већ симболичке – националистичке поруке мржње видљиве су на јавним површинама, у урабим и руралним срединама, стварајући нову мржњу и продубљујучи постојећу.

Општи циљ овог истраживања је сагледавање неких аспеката демократизације Босне и Херцеговине, јачање опште и политичке културе, дијалога и толеранције. У ту сврху обрађена је тема политичке културе гдје је дат краћи социолошки и политиколшки осврт на кључне појмове политичке културе, политичке традиције, социјализације и политичке манипулације. Такође, обрађена је тема говора мржње у оквиру које је дат општи осврт на појмовно одређење говора мржње у савременој литератури. Након тога извр-шена је анализа правних прописа којим се регулише ова материја. Преглед правне литературе обухватио је међународне правне инструменте који се односе на проблематику говора мржње, првенствено конвенције Уједињених нација и препоруке Савјета Европе. Након тога дат је краћи осврт на искуства неких од

10

европских земаља када је у питању инкриминисање говора мржње. Након тога извршен је преглед законодавства Босне и Херцеговине – одредбе Кривичног закона Босне и Херцеговине, Кривичног закона Републике Српске, Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине и Брчко Дистрикта, затим одредбе Закона о комуни-кацијама, Кодекс о емитовању радио и телевизијског програма и Изборног закона Босне и Херцеговине, те су свестрано сагледани успони и падови демократије и етничких односа у Босни и Херцеговини, а затим нужност његовања и разовја културе дијалога и толеранције у Босни и Херцеговини. У сврху стварања искуствене евиденије о проблематици политичке културе и говора мржње, извршено је испитивање ставова испитаника о заступљености говора мржње и националне нетрпељивости у јавном и политичком животу, као и њихов утицај на опште друштвене процесе у Босни и Херцеговини.

2. МЕТОДОЛОГИЈА

У теоријском дијелу истраживања извршен је увид у досадашња истраживања на ову тему, те свестрано сагледани неки примарни извори који обрађују питања политичке културе, дијалога и толе-ранције у Босни и Херцеговини, те различите аспекте националне и вјерске мржње, њихове узроке, стање и стратегије превазилажења.

Затим су свестрано сагледани успони и падови демократије и етничких односа у Босни и Херцеговини, а потом нужност његовања и разовја културе дијалога и толеранције у Босни и Херцеговини.У емпиријском дијелу истраживања извршено је испитивање ставова чланова академске заједнице и студената Универзитета у Бањој Луци о стању политичких односа и политичке културе, распрост-рањености говора мржње у политичком и јавном животу у Босни и Херцеговини, узроцима националне, вјерске мржње, нетрпељивости и говора мржње, друштвеној реакције на проблем говора мржње, као и посљедицама и начинима превазилажења овог друштвеног проблема. Структуру узорка сачињавају 202 испитаника, од чега је 31 испитаник из академске заједнице (наука и образовање), док преостали дио испитаника (171) чине студенти Универзитета у Бањој Луци.

11

3. ПОЛИТИЧКА ТРАДИЦИЈА И ПОЛИТИЧКА СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА

3.1. Општа разматрања

Човјек је по својој природи друштвено биће и његове су могућности одређене могућностима друштва. Али не зато што људи живе у чврсто повезаним групама, јер тако живе многе животиње, већ зато што човјек сврху своје егзистенције задобија у друштву, социјализацијом. „Човјек је биће своје специфичне људске зајед-нице; он је биће које живи у људском друштву које и настаје као резултат друштвене дјелатности људи, људске свијести, језика и говора, односно културе у којој живи.“ Живећи у друштву, човјек у заједништву са другима развија темељне садржаје свога живота, како оне материјалне, тако и оне духовне и културне, и тако се показује не само као биће рада или производно биће, него и као биће културе, односно културно биће. Свака особа је производ своје културе: онакво какво већ јесте људско биће представља производ и рефлексију културе којој припада, културе у којој живи и која га обликује. Управо, у том смислу теоретичари и одређују човјека као „друштвено“ односно „културно биће“, као „дијете своје културе“ или „биће своје културе.“1 Коковић сматра да политичка култура обухвата „однос становништва према политици, спремност да се у њој учествује, познавање и признавање државних институција, начин заступања посебних интереса, начин гледања на однос појединца и друштва. Најкраће речено, политичка култура обухвата начин односа према политичком систему и његовим елементима“2 Поље политичке културе као и свих модерних друштвених процеса и појава увијек представља поље сукоба тенденција традиционалних и модренизацијских процеса, сукоба традиционалне и демократске политичке културе, комплексан је простор укрштања плурализма културних, нормативних и политичких образаца, свеобухватних и квалитативних промјена унутар сваког испољавања политичке културе, као и у међуодносу-односу преваге, доминације, борбе за превласт различитих модалитета и цивилизацијских тенденција.

1 Ковачевић, Б., Ромић, М., (2010), Елементи социологије културе, Бања Лука,

Дефендологија центар за безбједоносна, социолошка и криминолошка истраживања, стр. 56

2 Коковић, Д., (2004), Пукотине културе, Нови Сад, Прометеј, стр. 51

12

Талкот Парсонс је констатовао како је главна задаћа социологије испитати „институционализацију образаца вриједносне оријентације удруштвеном систему“.3 Нагласак је, дакле, на процесу соција-лизације, којом вриједности бивају усвојене и преношене с једне генерације на другу. Вриједности и вриједносне оријентације су саставни дио политичке културе, при чему се у узајамном односу преплићу на дијелектичан начин узајамни утицаји појединаца и заједнице, усвојених културних образаца и захтјева за промјенама, прошлости и будућности, социјализације и аутономне акције. Кад су вриједности институционализоване, и понашање структурисано у њиховим оквирима, резултат је стабилан систем. Постигнуто је стање друштвене равнотеже, будући да су различити дијелови система у стању равнотеже. Хараламбос говори о два главна начина да се одржи друштвена равнотежа. „Први укључује социјализацију, којом се друштвене вриједности преносе с једног покољења на друго и усвајају да би постале интегралан дио појединих личности. У западном друштву породица и образовни систем најважније су институције које обављају ту функцију. Дрштвена се равнотежа одржава такође различитим механизмима друштвене контроле, који дестимулишу девијантно понашање и тако одржавају ред у систему. Процеси социјализације и друштвене контроле од битне су важности за равнотежу друштвеног система и за ред у друштву.“4 „Политичка култура се преноси с једне генерације на другу, трансформише у складу са измјењеним социјално-политичким условима а у одређеним историјским ситуацијама долази и до формирања нове политичке културе. Норме политичке културе адекватне за једну генерацију то не морају бити и за другу, која живи у новом социјално-политичком контексту. Зато она прихвата другачију таблицу политичких вриједности, проживљава другу врсту политичке акомодације. Ако то не би био случај, онда можемо говорити о неадекватној политичкој социјализацији.“5 Видјели смо да под појмом „политичке културе“ неки теоретичари подразуми-јевају „психолошко оријентисање према друштвеним институцијама а неки, опет, мрежу или скуп елемената као што су: политичке

3 Хараламбoс, М., (1989), Увод у социологију, Загреб, Глобус, стр. 24 4 Исто, стр. 502-503 5 Вејновић, Д., (2003), Политичка култура, дијалог, толеранција и демократија

у Босни и Херцеговини, Бања Лука, Удружење дефендолога Републике Српске, стр. 20

13

оријентације, идеје, симболи, емоционални ставови, вриједности, увјерења, погледи итд. који се уобличавају управо путем процеса који се називају: политичка традиција и политичка социјализација.“6 Политичка традиција обухвата развојни период одређеног друштва од његовог конституисања па све до данас. У колективној свијести тога друштва утиснуле су печат разне перипетије, искушења, револуције и ратови, миграције и ропства, али и различити периоди политичких, економских и културних успона. „Политичка традиција обухвата колективне друштвене и политичке догађаје, процесе и искуства из прошлости или, како то неки кажу, „колективну меморију народа“. Политичка социјализација представља процес учења политичке културе у одређеном политичком систему.“7

3.2. Пoлитичка социјализација

Постоје различите дефиниције политичке социјализације. Позна-то је да у процесу сазнавања стварности појединац ступа у контакт са материјалном и друштвеном средином. У том контакту се стичу сазнања и развија однос према постојећем друштвеном окружењу и поретку. Осврћући се на историјат социјализације Коковић каже да се „од Емила Диркема па све до данас, социјализација схвата као сазнавање и прихватање друшвених вриједности и норми од индивидуа у оквирима друштвено-прихватљивог и жељног понашања. Комплексни процеси социјализацијене могу се свести само на спољне утицаје и прихватање устаљених стереотипа, већ претпостављају аутономни психосоцијални развитак личности. На тај начин, доведен је у питање и сам процес адаптације који тражи семантичко и појмовно преструктуирање. Традиционално поимање адаптације сводило се, по правилу, на формирање индивидуалних способности које ће омогућавати спремност да се слиједи поредак установљених норми, образаца и правила понашања, то јест прилагођавања другима. Данас се говори о „адаптацији према себи“ (нарцистичко доба), о личној индивидуалности као претпоставци успјешног сналажења у свакодневном животу и прилагођавању

6 Исто, стр. 45 7 Ковачевић, Б., Ромић, М., (2010), Елементи социологије културе, Бања Лука,

Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, стр. 45

14

околини и другим људима.“8 Милан Подунавац дао је двије групе концепција о политичкој социјализацији. Он тврди да, иако међу истраживачима постоји висок степен сагласности у полазном ставу да политичка култура чини садржај политичке социјализације, разлике настају у процесу операционализације ове категорије. „Издвајају се двије групе концепција: Прва, која политички социјализацију опредјељује веома широко. Према овим схватањима политичка социјализација обухвата све облике политичког учења, формална и неформална, планирана и непланирана, у свим фазама људског живота, и то не само експлицитна политичка учења, него и она која посредно дјелују на политичко понашање. Тако једну од најцјеловитијих одредби политичке социјализације, која у себи садржи и „макро“ и „микро“ аспект, развили су у заједничком раду Давсон и Превит.9 Они истичу да се политичка социјализација одвија на два међусобно повезана нивоа: на индивидуалном нивоу и на нивоу политичке заједнице као цјелине. На нивоу политичке заједнице као цјелине политичка социјализација се изражава као процес културне трансмисије, док се на индивидуалном плану она опредјељује као процес учења путем којег индивидуа стиче политички поглед на свијет и формира особан политички идентитет. Ове двије димензије политичке социјализације, културна трансми-сија и индивидуално учење, комплементарне су. Политичка соција-лизација обликује и преноси политичку културу. Конкретније, политичка социјализација одржава националну политичку културу у мјери у којој преноси ову културу са старе на нову политичку конституцију. Она трансформише политичку културу у мјери у којој води популацију, или дио ње, у ново искуство политички различито од претходног. Под условом изузетних промјена или специјалних случајева, као што је рађање нове политичке заједнице, можемо рећи да се у процесу политичке социјализације креира нова политичка култура, која није постојала раније.“10 Другу релативно цјеловиту групу концепција о политичкој социјализацији, чине оне које овај појам приближавају појмовима политизације и индоктринације. Они

8 Коковић, Д., (2009), Друштво и образовни капитал, Нови Сад, Медитеран, стр. 22 9 Подунавац, М., (1982), Политичка култура и политички односи, Београд,

Радничка штампа, стр. 141 10 Подунавац, М., (1982), Политичка култура и политички односи, Београд,

Радничка штампа, стр. 142

15

истичу да је „основна функција политичке социјализације одржавање и адаптација.

Премда политичка социјализација обухвата све облике стицања норми политичке културе, њену средишњу осу чине превалентне норме и облици понашања који су у складу са постојећим политичким системом, тако да је циљ политичке социјализације да индивидуа постане „добар грађанин друштва“. Роберт Зигел пише: „ Политички организована друштва имају потребу за одржавањем и консеквентно томе и функцију која служи одржавању политичког поретка: политичку социјализацију младих. Политичка соција-лизација је постепен процес учења норми, ставова и понашања који су прихваћени и у пракси су постојећег политичког система. Циљ политичке социјализације је тренирање и развој индивидуе која постаје „добар члан друштва“.11 Да би појам политичке соција-лизације био потпунији и јаснији, поменућемо још неке одредбе. „Према првој, под појмом политичке социјализације се подразу-мијева: процес учења и поунутривање вриједности, спознаје и сим-бола, усађивање оперативних друштвених норми у односу на политику, институционализовање политичких улога и стварање политичког консензуса, био тај процес дјелотворан или не; обра-зовање пристанка на политички поредак и његове вриједности, као и онемогућавање његове промјене, заснива се превасходно на одговарајућим идеолошким нормама; процес политичке социјали-зације заправо је процес политичке индоктринације и манипулације; за постојеће политичке поретке карактеристична је ауторитарна контрола над цјелокупном културом потпомогнута монополом владајуће групе над средствима информисања која су иманентни дио политичког поретка управо зато што заштићују, одржавају или унапређују друштвени поредак утемељен на власти мањине. Политичка социјализација је схваћена као процес уклапања не само у постојећи идеолошки систем вриједности, него и у постојећи склоп политичког поретка, односно схваћена је као процес преко којег остварује „пристанак“ или „консензус“ на постојећи идеолошки систем вриједности постојећи политички поредак.12 Када говоримо о

11 Siegel, R., The Assumption About the Learning of Political Values, цитирано према

Подунавац, М. (1982). Политичка култура и политички односи, Београд, Радничка штампа, стр. 143

12 Ковачевић, Б., Ромић, М., (2010), Елементи социологије културе, Бања Лука, Дефендологија центар за безбједоносна, социолошка и криминолошка истраживања, стр. 49

16

сврси политичке социјализације Љубомир Тадић је прилично јасно дефинише. По њему ријеч је о „постизању „консензуса“ о владајућој идеологији (култури), чиме се постојеће потврђује као владајуће. Тако политичка социјализација једновремено доприноси и интеграцији и легитимацији владајућег поретка.“13 То значи да је сврха политичке социјализације да „посредством система политич-ког васпитања и образовања утиче на прилагођавање појединца захтјевима неког политичког система, усађујући му владајуће обрасце културе који доприносе стабилизацији система. Примарни задатак социјализације, посебно политичке, састоји се у „обезбје-ђивању репродукције друштва и у подређивању индивидуалне енергије друштву.“14 Дакле, ово иде у прилог ранијој тврдњи да се „Кроз процес политичке социјализације стичу основне норме политичке културе. Подржавањем кључних политичких вриједности, назора, норми, понашања и симбола доприноси се политичкој кохезији и консензусу, ојачава политичка моћ и утврђују основне формуле легитимације политичког поретка.15

3.3. Агенси политичке социјализације

Хараламбос тврди да социјализација човјека иде у смјеру универзалне културе. По њему, човјек постаје чланом друштва и личношћу управо учећи и усвајајући своју културу, а примарна социјализација као најважнији аспект процеса социјализације, одвија се у току најранијег дјетињства, обично унутар породице. „Реагујући на одобравање и неодобравање својих родитеља и опонашајући њихов примјер, дијете учи језик и многе темељне обрасце понашања свога друштва. У примарну социјализацију укључена су два темељна процеса: интернализација (усвајање) културе друштва и структурисње личности. Социјализација, међутим, није ограничена на дјетињство. То је процес који траје читав живот.“16 „Секундарна се социјализација збива у каснијим годинама, кад је у њу мање укључена породица, а све су јачи утицаји других фактора, као што је

13 Тадић, Љ., (1996), Наука о политици, Београд, Београдско графичко-издавачки

завод, стр. 226 14 Исто, стр. 225 15 Вејновић, Д., (2003), Политичка култура, дијалог, толеранција и демократија

у Босни и Херцеговини, Бања Лука, Удружење дефендолога Републике Српске, стр. 20.

16 Хараламбoс, М., (1989), Увод у социологију, Загреб, Глобус, стр. 8.

17

група вршњака и школа. Кад се култура не би усвајала, друштво би престало постојати, будући да без заједничких норми и вриједности друштвени живот не би био могућ. Међутим, култура се не може напросто научити, она се усваја као дио структуре личности.“17„Кад је ријеч о политичкој социјализацији, треба разликовати спонтане и несвјесне процесе идентификације и социјализације, од оних који су усмјерени, програмирани и рационализовани (нпр. преко образовања). Тако ваља разликовати примарне и секундарне агенсе политичке социјализације. У прве спадају породица и пријатељи, а у друге се убрајају школа, партије, масовни медији, институције и значајнији политички догађаји који се збивају за живота појединца, велике политичке промјене и потреси и сл. Дејство ових агенаса је различито, како по облицима утицаја тако и по садржају норми политичке културе која се преноси. Док је утицај неких агенаса политичке социјализације само латентан и огледа се у преношењу општих социјалних норми (норми које тек посредно задобијају политичку вриједност), утицај других је директан и изражава се у формирању непосредне политичке меморије.“18 Давсон и Превит закључују да „породица егзистира као најзначајнија примарна институција и важан извор политичког учења. Према Подунавцу „породица утиче на базичне политичке оријентације врло снажно. Она је кључни агенс преко којег се политичка култура преноси с једне генерације на другу.19 Парсонс доказује како су породице „творнице“ које приозводе људске личности. По њему оне су битне за ту сврху, будући да примарна социјализација захтијева контекст који осигурава топлину, сигурност и узајамну подршку. Он не може замислити никакву другачију институцију, осим породице, која би тај контекст могла осигурати.20 Хараламбос говори о другој темељној функцији породице по којој, када се једном обликује-личност мора остати стабилна, и назива је је „стабилизација одраслих личности“. „При том се истиче важност брачних односа и емоционалне сигурности коју супружнци пружају једно другом. Она

17 Исто, стр. 321 18 Вејновић, Д., (2003), Политичка култура, дијалог, толеранција и демократија

у Босни и Херцеговини, Бања Лука, Удружење дефендолога Републике Српске, стр. 25

19 Подунавац, М., (1982), Политичка култура и политички односи, Београд, Радничка штампа, стр. 154

20 Хараламбoс, М., (1989), Увод у социологију, Загреб, Глобус, стр. 321

18

дјелује као противтежа притисцима и стресу свакидашњице, који често дестабилизују личност. Та је функција посебно важна у западном индустријском друштву, будући да је нуклеарна породица често изолирана од шире родбине. Она нема ону сигурност коју је некада давала чврсто испреплетена проширена породица. Тако супружници све чешће траже емоционалну пордшку једно у другоме. Одрасле се личности такође стабилизују улогом родитеља у процесу социјализације.“21 Породица је свакако битан, али не може бити једини агенс социјализације, због свог ограниченог подручја дјеловања. Тадић објашњава: „Породица као „агентура“ социјализације не даје пун удио у социјализацији. Она то и не може постићи зато што, поред иначе важних мотивација, нормативних усмјеравања, и утицаја на понашање индивидуа , не може да пружи она знања која су потребна за пожељно функционисање система. Стога се политичка социјализација допуњава другим чиниоцима, прије свега школовањем других политичких и друштвених организација.“22 Џемс Колеман је истражујући утицај школе, као агенса директне политичке социјализације, утврдио да „образовање пружа повољне могућности за: преношење знања о политичком систему, уношење позитивних осјећања према политичкој заједници, ојачавање модерних рационалистичко-прагматских ставова, што је нарочито важно у политичким системима земаља у развоју, и подстицање осјећања грађанске компетенције.23 Француски социолог Емил Диркем главном је функцијом образовања сматрао преношење норми и вриједности друштва. Он је тврдио како „друштво може преживјети само ако међу његовим припадницима постоји довољан степен хомогености; образовање перпетуира и јача ту хомогеност, учвршћујући у дјетету од самог почетка битне сличности које колективни живот захтијева. Без тих „битних сличности“ сарадња, друштвена солидарност и према томе и сам друштвени живот не би били могући. Битна је задаћа за свако друштво да претопи масу појединаца у једну јединствену цјелину, другим ријечима, да створи друштвену солидарност. Она укључује приврженост друштву,

21 Исто, стр. 321 22 Тадић, Љ., (1996), Наука о политици, Београд, Београдско графичко-издавачки

завод, стр. 227 23 Вејновић, Д., (2003), Политичка култура, дијалог, толеранција и демократија

у Босни и Херцеговини, Бања Лука, Удружење дефендолога Републике Српске, стр. 26

19

осјећај припадности и схватање да је друштвена јединица важнија од појединца. Диркем тврди да „дијете, да би постало привржено и повезано са друштвом, мора у њему осјећати нешто што је збиљско, живо и моћно, што доминира особом и чему оно такође дугује најбољи дио себе“. Образовање осигурава ту везу између појединца и друштва.“24Кингсли Дејвис и Вилберт Мур образовање схватају као „средство расподјеле улога, а друштвену стратификацију схватају као механизам који осигурава да се најспособнији припадници друштва распореде на оне положаје који су функционално најважнији за друштво. Високе награде које дјелују као подстицај везане су за те положаје, што у теорији значи да ће се сви за њих такмичити, а да ће најталентованији побиједити. Систем школовања важан је дио тог процеса. По Дејвисовим ријечима то је пробни терен за способност и, према томе, средство одабира за смјештаје људи у различите статусе у складу са њиховим способностима.“25 „Истараживања о утицају масмедија у процесу политичке социјализације показују да је функција овог агенса превасходно усмјерена ка прибављању информација, да је утицајем масмедија могуће манипулисати, да их је могуће контролисати и планирати. Савремена друштва показују да у обликовању политичке јавности, све већи значај имају велики комуникацијски системи који се успостављају у економији, политици, науци и масмедијима.“26 Штампа, а нарочито радио и телевизија најбоље служе циљевима рекламе. Они припремају и програмирају потрошаче за пријем порука и емисија разних врста. Средства масовне комуникације дјелују одређеним начином увјеравања, и то тако што прикривају његов принудни ефекат, отприлике у оном смислу у којем је Русо некада писао: „Да придобије без насиља и да увјери без убјеђивања“. Увијек је ријеч о прихватању понуђеног без претходног расуђивања, о сугерисању одређених поступака, о подстицању психичких механизама и аутоматизама. Ријеч је о „апелу на чула без разумијевајућег посредовања, како би се надражили примарни слојеви свијести, импресионирао опажај, и, по могућности, заобишао

24 Хараламбoс, М., (1989), Увод у социологију, Загреб, Глобус, стр. 173 25 Исто, стр. 176 26 Вејновић, Д., (2003), Политичка култура, дијалог, толеранција и демократија

у Босни и Херцеговини, Бања Лука, Удружење дефендолога Републике Српске, стр. 26

20

интелект.27 Политичке партије и политичке организације важан су фактор политичке социјализације. Они нису само носиоци политичке артикулације, већ и директни чиниоци политичког образовања. Оне формирају мишљења о значајним политичким питањима, вреднују политичке алтернативе, регрутују нове људе на политичку сцену и слично.

3.4. Манипулативни обрасци – негативна појава у политичкој социјализацији

Несумњиво је да између друштва и индивидуе постоји интеракција. „Индивидуа није само објекат социјализације, пасиван прималац утицаја у политичко-културној мрежи, она и сама соција-лизује. У свим стадијима политичке социјализације ова интеракција нема исти интензитет и облике утицаја. Док је у најранијој фази политичке социјализације утицај агенаса политичке социјализације преовлађујући, у каснијим фазама веће су могућности индивидуе да утиче на избор утицаја, и сама усмјерава правац политичке социјализације. У периоду политичке зрелости долази до криста-лизације политичких орјентација стечених у „раној политичкој социјализацији“, тако да се базични облици политичке иденти-фикације тешко мијењају. Ово, разумије се, не значи да се процес политичке социјализације завршава са дјетињством. Овај процес траје, с мање или више интензитета, у току читавог живота. Основно обиљежје каснијих стадијума у процесу политичке социјализације јесте да се политичко сазријевање креће углавном у оквиру базичне политичке социјализације, али да истовремено, дјеловањем непосредног политичког искуства, долази до формирања ставова према специфичним политичким питањима. Стабилност политичких назора зависи од континуитета различитих фаза процеса соција-лизације. Дакле, код касније политичке социјализације може да се јави проблем непотпуне социјализације, континуитета и дисконти-нуитета у политичкој социјализацији.“28 Негативна појава у политичкој социјализацији је манипулација интересима. „Не постоји

27 Тадић, Љ., (1996), Наука о политици, Београд, Београдски графичко-издавачки

завод, стр. 223 28 Вејновић, Д., (2003), Политичка култура, дијалог, толеранција и демократија

у Босни и Херцеговини, Бања Лука, Удружење дефендолога Републике Српске, стр. 24

21

друштво које није битно заинтересовано за процес васпитања и образовања који је првенствено повјерен родитељима и школи. Смисао васпитања је у томе да дјецу и омладину припреми за живот у друштву у одрасло и пунољетно доба. Као што смо већ утврдили, чак ни најдосљеднији анархизам не може да замисли васпитање дјеце без ауторитета. Али увијек се поставља питање: о каквом ауторитету васпитача је ријеч? Да ли је то рационални ауторитет, који проширује знање средствима помагања и савјетовања, или је то ауторитет репресивне педагогије који, такорећи, дресира за послушност стварајући у свијести дјеце матрице које оспособљавају за „улоге“ у једном технификованом, бирократизованом и унифор-мисаном друштву.“29„Модерна политичка сцена је препуна манипулативних образаца. Они се јављају нарочито у сфери формирања јавног мнијења и тзв. образовања политичке воље, када треба придобити бираче за одређену политику или одређеног политичара. У политици је дејство манипулације највеће у оним друштвима у којима владајућа идеологија нема конкуренције, тј. у којима су људска права и уопште достојанство човјека ограничени или доведени у питање. У таквим системима, средства масовне комуникације, чак и онда када дају вијести или коментаре, засићена су оном врстом пропаганде, агитације и индоктринације која емитовањем заглупљивања, застрашивања, стереотипије и апелова-њем на предрасуде тежи једном циљу-стварању масовне, некритичке покорности којом се осигурава конзервативна интеграција друштва.“30 Политичка култура је увијек политичка култура доминанатног или владајућег политичког субјекта, и њена функција је стварање општег мишљења које потискује индивидуално мишље-ње, и стварање „друштвеног карактера“ као пресјека индивидуалних карактера.31 Коковић даје значај и индивидуалности и тврди да би требало да „свака социјализација буде праћена персонализацијом, даљим развијањем свијести о самом себи, свом идентитету, о свом јединственом и непоновљивом бићу“32, па се данас у великој мјери

29 Тадић, Љ., (1996), Наука о политици, Београд, Београдско графичко-издавачки

завод, стр. 221 30 Исто, стр. 223 31 Ковачевић, Б., Ромић, М., (2010), Елементи социологије културе, Бања Лука,

Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, стр. 48

32 Коковић, Д., (2004), Пукотине културе, Нови Сад, Прометеј, стр. 198

22

говори о модификацији циљева социјализације. „За разлику од ранијих тежњи и захтијева да се постигне „пуна улога“, данас се говори о шансама аутономног понашања, о „критичкој позицији“ и „дистанци од друштвене улоге“. Акценат је очиледно на формирању тзв. критички расположене личности, која је овладала индиви-дуалном слободом и навикама критичког мишљења које настаје на позитивним промјенама друштвене стварности, при чему се мисли на разумно и одговорно кориштење слободе уз пуно поштовање индивидуалне аутономије. У том смислу потребно је правити разлику између социјализације и манипулације.“33

Мада свака социјализација, за Коковића, претпоставља извјестан степен конформизма, који дефинише као „саображавање и прила-гођавање ставовима, обрасцима мишљења и понашања групе, те њеним стандардима“34 - данас се, по њему, кључни акценти у идеји социјализације стављају на процесе самопотврђивања и самореали-зације, на социјализацију индивидуе по мјери свог развитка који претпоставља активно и стваралачко начело, насупрот пасивном прилагођавању. „Конформизам, који је раније слављен као правило мудрости, постаје све више неадекватан и непримјерен савременом духу времена. Социјализација се, дакле, не може сводити на свеприсутну интеграцију или на присилну адаптацију.“35 Коковић је покушао да „помири“ индивидуу и друштвену средину. „Прила-гођавање индивидуе одређеном друштву веома је тегобан и динамичан процес, проткан конфликтима, јер постоји сукоб између јединке и друштвене групе, супротност између индивидуалних и колективних жеља. Кроз ту конфликтну ситуацију изграђује се личност.“36 Централно питање и неких новијих радова о соција-лизацији постаје формирање „таквих индивидуалних способности које ће омогућити хармонију и „баланс“ између спољашњих потреба, индивидуалних хтијења и интереса, тј. могућност достизања индивидуалне слободе у оквирима друштвене средине и окружења. Основно питање своди се на дилему: Како успостављати и чувати социјалне улоге, социјалну идентичност, а при том не заборавити на

33 Шушњић, Ђ., (1971), Отпори критичком мишљењу, Београд, Вук Караџић, стр.

251-252 34 Коковић, Д., (2004), Пукотине културе, Нови Сад, Прометеј, стр. 196 35 Коковић, Д., (2009), Друштво и образовни капитал, Нови Сад, Медитеран, стр. 21. 36 Коковић, Д., (2004), Пукотине културе, Нови Сад, Прометеј, стр. 198.

23

индивидуалну биографију и лични идентитет?37 Глобалне промјене све више су присутне и оне битно утичу на социјализацију уопште, дешавају се истовремено у многим дјеловима свијета и утичу на будућност планете као цјелине. Већина теоретичара су сагласни да су три главна чиниоца који су непрестано дјеловали на промјене у друштву физичко окружење, политичка организација и елементи културе.

4. ГОВОР МРЖЊЕ

4.1. Општа разматрања

Говор мржње је комплексан појам који у нашој литератури није у довољној мјери обрађиван. Проблем чини сложенијим чињеница да се једна овако сложена појава мора посматрати мултидис-циплинарно, што нужно намеће потребу научно утемељеног приступа овом важном друштвеном питању. Један такав приступ захтијевао би дубљу теоријску анализу, међутим, ми ћемо се овдје задржати на кратком приказу основних обиљежја и дескрипцији појма. Питање говора мржње је врло осјетљиво због ограничавања слободе говора, који се сматра једним од најважнијих права грађана нужних за функционисање сваког демократског друштва. Право на слободу говора предвиђено је документима Уједињених нација и Савјета Европе и уставима и законима демократских земаља38. Међутим, ти документи такођер предвиђају одређене изнимке када се злоупотреба слободе изражавања може ограничити због могућих штетних друштвених посљедица. Питање које се намеће јесте колико далеко ићи са рестриктивним мјерама против "говора мржње", а да се притом не задире у слободу изражавања као једне од темељних људских права39.

37 Коковић, Д., (2009), Друштво и образовни капитал, Нови Сад, Медитеран, стр.

стр. 23-24 38 Слобода говора је једна од највећих вриједности друштва, а границе те слободе

у највећој мјери зависе од специфичних околности у појединачном случају. Наведено према Ружић, Невена: Медији и говор мржње: међународни правни оквир, Mediacentar online, 18/03/2010. http://www.media.ba/mcsonline. Веб сајт посјећен 30. 10. 2010.

39 Ерцег, Т., (2004), Расна нетрпељивост и „говор мржње“ - међународни и хрватски стандарди и пракса. Центар за људска права, Загреб. Извјештај је

24

Прве расправе на ову тему настале у Сједињеним Америчким Државама, одакле потичу прва тумачења говора мржње и његовог односа са слободом говора. У складу са првим амандманом америчког устава гарантује се слобода говора на начин да се забрањује законодавној власти доношење закона којим се ово демократско право ускраћује. У складу са тим уставним принципом говор мржње у Сједињеним Америчким Државама предмет је академских и ширих друштвених расправа за разлику од праксе европских земаља чије законодавство говор мржње санкционише.

У терминолошком смислу у литератури и свакодневном говору употребљава се синтагма говор мржње или језик мржње, што намеће питање да ли се ради о синонимима или о појмовима сличног али не и идентичног значења. У једној радно-колоквијалној терминологији, говор или језик мржње су синоними. Међутим, у стручној и научно социолошкој, антрополошкој, социјално психолошкој и комуниколошкој елаборацији, језик мржње се првенствено везује за испољавање духа нетолеранције посредством медија, док се говор мржње везује за јавне иступе у осталим каналима комуникација, формалним и неформалним. То укључује комплетну јавну сферу - политика, култура, умјетност, наука образовање, спорт и др.40

Говор мржње можемо сагледати из различитих перспектива. Са лингвистичког аспекта ради се о ријечима, изразима и реченицима увредљивог садржаја које су упућене појединцу или групи због припадности одређеној раси, нацији, вјери, идеологији или сексу-алном опредјељењу. Ријечи које се упућују етикетирају, клевећу или исмијавају одређену друштвену групу и понижавају особу која припада тој групи. Посебно је од значаја друштвени контекст у коме се погрдне поруке упућују. Лингвистички говор мржње доста занимљива али и неистражена област, напросто зато што је значење комуникацијских порука увијек везано за контекст, а савремена лингвистика углавном избјегава расправу о семантичкој вези између текста и контекста. Говор мржње се мора посматрати и са кому-николошког аспекта који претпоставља постојање намјере говорника садржане у поруци коју упућује да стигматизује, повриједи или

припремљен за потребе стручног округлог стола: „Како се борити против говора мржње и расно мотивисаног насиља.“

40 Бабић, Д., „Босна и Херцеговина Језик мржње у јавној сфери Феноменолошко-типолошке назнаке карактеристичне за ове просторе.” Регионални гласник за промоцију културе, мањинских права и међуетничке толеранције, бр. 2, стр. 4–11.

25

понизи особу на основу њене припадности некој групи, заједници или идеји онда се и такве поруке могу сматрати језиком мржње.41 Говор мржње увијек производи психолошке ефекте на појединца и заједницу којој је упућен, изазивајући страх, зебњу, нелагоду или љутњу. Дакле, психолошки аспект говора мржње садржан је у емоционалним посљедицама таквог говора. Такав говор ствара нетрпељивост и мржњу према појединцу или групи, а некад је и позив на освету и насиље.

Поред наведеног, говор мржње иманентно је социолошки фено-мен. Сваки вид дискриминације, нетолеранције и насиља мотивисан расним, националним, вјерским и другим облицима мржње, укључујући и говор мржње, посљедица су предрасуда и нетрпе-љивости према другом и другачијем. Ове се ради о механизмима застрашивања, потчињавања и контроле друштвених група које почивају на другачијим културним вриједностима. Такав концепт друштвених подјела заснованом на некритичком односу према себи и другоме – културно другачијем – и дискриминацији, нетоле-ранцији и насиљу који су резултат такве перцепције стварности може се назвати парадигмом различитости. Дихотомија групних подјела на ми вс. они, ми наспрам или против њих, присутна је у свим друштвима, у свим историјским периодима. Таква трибалис-тичка поларизација преживјела је све облике друштвених структура, од рода и племена, од народа и државе, па све до данашњих дана42. Дакле, Говор мржње“ не припада области међуиндивидуалних већ међугрупних односа, између великих друштвених група попут раса, нација, класа, великих политичких групација, а не свакодневних размирица између два или више појединаца. За разлику од инди-видуалне мржње у личним односима, говор мржње није детерми-нисана личним карактеристикама актера већ њиховом припадношћу различитим друштвеним групама43.

41 Говор мржње: Интервју са проф. др Александром Богданићем, професором

комуникологије на Комуниколошком колеџу у Бањалуци. Bukа – Online magazine. Objavljeno: 11.1.2010 http://www.6yka.com/govor-mrznje. Веб сајт посјећен 2.11.2010.

42 Лалић, В., (2010), „Парадигма различитости ми наспрам они – између насиља и толеранције” у: Вејновић Д., (ур), Говор мржње, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, стр. 22–31

43 Васовић, М. (2002) Говор мржње. Факултет политичких наука, Београд, Призма, Месечне политичке анализе, Центар за либерално-демократске студије. Београд, стр. 16

26

Говор мржње је често средство манипулације за остварење скривених, најчешће незаконитих интереса и неправедних циљева. Говором мржње се највише манипулише необразованим, неуким и неупућеним особама тако да се у том смислу може посматрати и као пропагандна техника. Он некад почиње и са изношењем појединих истинитих података, са „дјелимичном“ истином или искривљивањем истине44. Манипулативна функција говора мржње заузима посебан значај у етнички хетерогеним и подијељеним друштавима као што је Босна и Херцеговина45. Да би јасније разумели манипулативну функцију говора мржње, осврнућемо се на теорију манипулације. Ђуро Шушњић дефинише манипулацију као „смишљен, систематски и контролисан поступак или скуп поступака помоћу којих манипулатор, користећи симболичка средства, у за њега погодним психосоцијалним условима, одашиље у масу, преко средства комуникације, одређене поруке, с намером да утиче на уверења, ставове и понашање великог броја људи, тако да би се они, у стварима о којима не постоји општа сагласност, а за које су животно заинтересовани, усмерили према убеђењу, ставовима и вредностима манипилатора, а да тога нису ни свесни46: “Из ове дефиниције могуће је анализирати основне елементе који чине појам манипулације у контексту говора мржње. Манипулација не није могућа без манипулатора, односно извора или одашиљаоца поруке – у овом случају порука мржње које се одашиљу у масу у одређеном садржају, облику и времену. Порука мржње није упућена појединцу, већ одређеној друштвеној групи коју карактеришу одређена обиљежја идентитета. Порука се саопштава у одређеним социјално-психолошким условима, попут стања поремећених друштвених односа и друштвених напетости. Наредни елемент дефиниције појма манипулације јесте техничка средства преко којих се порука преноси. Уколико се преноси помоћу неког утицајног масовног медија њен ефекат ће бити већи. Наредно питање јесте постојање

44 Говор мржње: Интервју са проф. др Александром Богданићем, професором

комуникологије на Комуниколошком колеџу у Бањалуци. Buka – Online magazine. Објављено: 11.1.2010 http://www.6yka.com/govor-mrznje. Веб сајт посјећен 2.11.2010.

45 О националном неповјерењу у Босни и Херцеговини опширније види: Шалај, Б., (2009), Социјално повјерење у Босни и Херцеговини, Сарајево: Фриедрих Еберт Стифтунг; Пухало, С., (2009), Етничка дистанца и (ауто)стереотипи грађана Босне и Херцеговине. Сарајево: Фриедрих Еберт Стифтунг.

46 Шушњић, Ђ., (2004), Рибари људских душа, Београд, Чигоја штампа, стр. 42

27

проблема о којем не постоји општа сагласност. Говор мржње спада у област међугрупних односа међу којим не постоји сагласност око битних друштвених питања која се односе на расподјелу моћи и права и привилегија. Пошто о проблему не постоји сагласност, са друге стране постоји заинтересованост око спорних питања. Поруке мржње изазивају значајне посљедице на међугрупне односе, по жељи манипулатора, а да маса тога није ни свјесна. Теорију манипулације чини законити односи између елемената које садржи наведена дефиниција. Из контекста говора мржње то би било да постоји законита веза између ауторитета манипулатора и ефекта порука мржње, између ефекта поруке и социјално-психолошких услова у којима се она саопштава, попут избора, друштвених скупова одређене друштвене групе, значајних датума у колективном памћењу одређене групе, спортске манифестације и сл.

Неке од дефиниција говора мржње које се срећу у литератури јесте препорука Савјета Европе о „говору мржње” Но. Р (97) 20) из 1997. године која дефинише „говор мржње” као “све облике изражавања који шире, потичу, промовишу или оправдавају расну мржњу, ксенофобију, антисемитизам и друге облике мржње теме-љене на нетолеранцији, укључујући и нетолеранцију изражену агресивним национализмом и етноцентризмом, дискриминацијом или непријатељством према мањинама, имигрантима или људима имигрантског поријекла”.

Комитет правника за људска права YUCOM47 у нацрту методологије и стратегије за борбу против говора мржње и злочина мржње нуди једну општу дефиницију по којој говором мржње се сматра изражавање које садржи поруке мржње или нетрпељивости према некој расној, националној, етничкој или вјерској групи или њеним припадницима. У посљедње вријеме, говор мржње обухвата и говор који је усмјерен у циљу произвођења мржње и нетрпељивости према полу и сексуалној опредијељености, а све чешће овај појам обухвата и нетрпељивост према различитом политичком и другом мишљењу као и националном и друштвеном поријеклу. Како се даље наводи у документу суштинска пријетња у изражавању мишљења са елементима говора мржње је у томе што порука, која се оваквим

47 Говор мржње и злочин мржње као институти међународног и домаћег права,

Национална коалиција за толеранцију против злочина мржње, Комитет правника за људска права YUCOM, Београд, 2007

28

изражавањем шаље грађанима, има за циљ да изазове одређене негативне посљедице за одређено лице, односно групу лица у зависности од његовог/њиховог личног својства или припадности одређеној групи. Ово се може манифестовати кроз: стварање презира према одређеном лицу или групи, стварање негативног стереотипа према одређеном лицу односно групи, подстицање дискриминације и непријатељства, осуду околине према одређеном лицу или групи, изазивање осјећања несигурности и страха код одређеног лица/или припадника одређене групе, наношење физичких и психичких болова одређеном лицу односно припаднику одређене групе, упућивање пријетњи одређеном лицу односно групи, подстицање и изазивање насиља према одређеном лицу или групи, стварање осјећаја код великог броја грађана да је такво понашање према одређеном лицу/групи друштвено пожељно и оправдано, те изазивање осјећаја код широког круга грађана да ће такво понашање бити толерисано и да неће бити предмет одговорности48.

У једном од истраживања о говору мржње спроведених у Босни и Херцеговини49 дискутује се о говору мржње као виду симболичког насиља који не води нужно физичком насиљу, већ о стратегији којом се привилеговани и маргинализовани идентитети конструишу, одржавају и реафирмишу у складу са постојећим односима моћи у одређеном друштву. Кључни елементи говора мржње су – идентитет група које постају мета говора мржње, затим додјељивање негативних карактеристика тим идентитетима; смјештање иденти-тета у симболички ред унутар одређеног контекста, те подстицање или ширење насиља и нетолеранције као механизма којим се утврђује, односно додјељује статус одређеном идентитету. На основу наведеног Цвјетичанин и сараднице нуде дефиницију говора мржње као дискурзивног насиља усмјереног према одређеним група-ма/идентитетима, које функционише као стратегија политике другости и идентитетских политика унутар дискурса моћи у конкретном друштвено-политичком контексту.

48 Говор мржње и злочин мржње као институти међународног и домаћег права,

Национална коалиција за толеранцију против злочина мржње, Комитет правника за људска права YUCOM, Београд, 2007.

49 Цвјетичанин, Т., Севима Сали-Терзић, С., Декић, (2010), Стратегије искључивања: говор мржње у БХ јавности. Медиацентар Сарајево.

29

4.2. Правни оквир говора мржње

4.2.1. Међународни документи

Најзначајнији међународни документи којима се регулише говор мржње јесу документи Уједињених нација и Савјета Европе50.

Уједињене нације

Најзначајни докумет Уједињених нација јесте Повеља Уједи-њених нација (1945), која у тачки (ц) члана 55. обавезује све чланице на "поштовање људских права и основних слобода за све, без разликовања расе, пола, језика или вјере".

Надаље, Универзална декларација о људским правима УН у члановима 1. и 2. свим људима гарантује слободу и једнакост у достојанству и правима, без обзира на било какву разлику као што је раса, боја коже, пол, језик, вјера, политичко или неко друго опредјељење, национално или друштвено поријекло, власништво, рођење или неки други статус.

Такође, један од важнијих докумената је Пакт о грађанским и политичким правима (1966) према којем државе данас имају и законску обавезу да санкционишу говор мржње. Ова обавеза произи-лази из члана 20. став 2 у којем се наводи да ће се законом забранити свако заговарање националне, расне или вјерске мржње које представља подстицање на дискриминацију, непријатељство или насиље. У Општем коментару бр. 11. који се односи на члан 20. Пакта додатно се појашњава да овај члан може потпуно ступити на снагу само ако постоји национални закон из којег је очито да су описана пропаганда и заговарање у супротности са јавном политиком, и ако постоје прикладне мјере санкционисања у случају кршења тог закона51.

Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискри-минације (1969) предстваља врхунац напора Уједињених нација на пољу изједначавања људи различите расне и друге припадности. Ова Конвенција представља темељни документ за борбу против расизма и нетолеранције. Конвенција предлаже различите конкретне мјере

50 Опширније види: Слађана Јовановић, Николина Грбић Павловић, (2010),

„Међународноправни аспекти говора мржње.” у: Вејновић Д., (ур), Говор мржње, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бањалука, стр.179 –191

51 CCPR General comment 11. 29/07/83

30

борбе против расне дискриминације и „говора мржње”. Потписивањем овог документа државе чланице осуђују сваку пропаганду и све организације које се руководе идејама или теоријама заснованим на супериорности неке расе или групе лице извјесне боје или извјесног етничког поријекла или које желе да оправдају или подрже сваки облик расне мржње и дискриминације. Оне се обавезују да без одлагања усвоје позитивне мјере које имају за циљ да укину свако подстицање на такву дискриминацију, или на свако дјело дискриминације.

Државе се посебно обавезују: а) да утврде као кривично дјело свако ширење идеја заснованих на супериорности или расној мржњи, свако подстицање на расну дискриминацију, као и сва дјела насиља, или изазивања на таква насиља, уперена против свих раса или помоћи расистичким активностима, подразумијевајући ту и њихово финансирање; б) да изјаве да су незаконите и да забране организације и активности организоване пропаганде и сваку другу врсту пропагандних активности које подстичу на расну дискри-минацију, као и да изјаве да је учешће у овим организацијама или у њиховим активностима кажњиво дјело; в) да не дозволе јавним властима нити јавним националним или локалним установама да подстичу на расну дискриминацију или да је помажу52.

У склопу позитивних антидискриминацијских мјера, државе чланице морају путем судова и других државних институција осигурати одштету особама које су оштећене расном дискрими-нацијом (члан 6), док образовне, информативне и културне инсти-туције требају предузети мјере за борбу против предрасуда и промовисати разумијевање, толеранцију и пријатељство међу народима и расним и етничким групама (члан 7). Ове су мјере детаљно разрађене у УНЕСЦО Декларацији о раси и расним предрасудама (1978)53.

Осим овим документима, права, а самим тим и заштита од свих облика дискриминације жена, националних или етничких, вјерских, те језичких мањина, старијих особа, ментално заосталих особа, инвалида, избјеглица, миграната и азиланата заштићена су посебним

52 Опширније види: www.ohchr.org 53 Ерцег, Т., (2004), Расна нетрпељивост и „говор мржње“ - међународни и

хрватски стандарди и пракса. Центар за људска права, Загреб. Извјештај је припремљен за потребе стручног округлог стола: „Како се борити против говора мржње и расно мотивираног насиља.

31

додатним документима и то: Конвенција о укидању свих облика дискриминације жена, Декларација о правима особа које припадају националним или етничким, вјерским и језичним мањинама, Декларација о укидању свим облика нетолеранције и дискрими-нације на темељу религије или вјере, Принципи Уједињених народа о старијим особама, Декларација о правима ментално заосталих особа, Декларација о правима инвалида, Конвенција о статусу избјеглица, Међународна конвенција о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица, те Декларација о људским правима особа које нису држављани земље у којој живе54.

Савјет Европе

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (1950) представља основни документ Савјета Европе којим се забрањује дискриминација. У члану 10, који носи назив „Слобода изражавања“, у ставу 1, прво се уређује слобода изражавања, да би се потом у ставу 2, одредиле одређене забране ове слободе. Надаље, у члану 14. Европске конвенције дефинише се: „...Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбјеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповест, политичко и друго мишљење, национално или социјално порјекло, веза с неком националном мањином, имовно стање или други статус“. Концепт једнакости и забране диск-риминације која произилази из овог члана једно је од најсложенијих правних начела. Протоколом 12 Европске конвенције усвојеним 2000. године, чланице су додатно потврдиле потребу „свеопште забране дискриминације”, а нарочито од стране органа јавних власти.

На самиту шефова држава и влада држава чланица Савјета Европе, који је одржан у Бечу октобра 1993. године, изражена је забринутост због поновног оживљавања расизма, ксенофобије и антисемитизма, развоја климе нетолеранције, пораста насиља, нарочито против миграната и особа имиграционог порјекла, као и развоја нових видова ксенофобије у облику агресивног нацио-нализма и етноцентризма. С обзиром на то, на Бечком самиту је усвојен и План акције за борбу против расизма, ксенофобије, антисемитизма и нетолеранције. Један од сектора на који се овај

54 Ибидем

32

План односио је и сектор медија. У члану 5. Плана, од медија се захтијева да вјерно и одговорно извјештавају и коментришу о актима расизма и нетолеранције, као и да наставе да развијају професионалне и етичке кодексе које одражавају ове захтјеве.

Препорука Р (97) 20 државама чланицама о говору мржње првенствено дефинише говор, а затим нарочито налаже да владе држава чланица треба да успоставе и одржавају цјеловит правни оквир који се састоји од грађанских, кривичних и управних одредаба о говору мржње. У том циљу, владе држава чланица треба да размотре начине и средства како би, између осталог, на листу могућих кривичних санкција за говор мржње додале и налог за обављање друштвено корисног рада, затим повећале могућност за борбу против говора мржње кроз грађанско право, те да владе држава чланица као и органи управе на националном, регионалном и локалном нивоу, али и државни службеници, имају посебну одговорност да се нарочито у медијима уздрже од изјава које могу да се схвате као говор мржње или као говор који би могао да произведе ефекте оправдавања, ширења или подстицања расне мржње, ксенофобије и осталих облика дискриминације засноване на нетолернцији.

Препорука Р (97) 21 о медијима и промовисању културе толеранције предвиђа да проблем нетолеранције захтијева размат-рање како у јавности, тако и унутар медијских кућа.

Веома важно је напоменути да је 1994. године основана Европска комисија за борбу против расизма и нетолеранције Савета Европе. Ова Комисија је основана с циљем сузбијања расизма, ксе-нофобије, антисемитизма и нетолеранције који угрожавају људска права и демократске вриједности у Европи. Комисија доноси различите препоруке којима је циљ ревизија законодавства земаља чланица. Препоруке нису обавезујуће, али се у државама чланицама озбиљно разматрају и углавном спроводе у дјело. Тако, на примјер, Општа препорука 2. савјетује чланицама да успоставе специјали-зована тијела за борбу против расизма и дискриминације на државном нивоу. Такође, Препорука 7. о националном законодавству за борбу против расизма и дискриминације даје смјернице државама чланицама које уопште немају, или имају мањкаве законе за борбу против расизма. У овој Препоруци дају се дефиниције расизма, директне и индиректне дискриминације, те приједлози за промјену устава, кривичног закона, грађанског и управног права.

33

Међународне судске инстанце

Под судом међународна тијела подразумијевају органе којима је повјерено вршење судске функције. За појам суда битно је постојање надлежности у одлучивању на основу законских прописа, а у складу са поступком који је спроведен на прописан начин. У међународним документима о људским правима независност судства је гарантована на два начина: путем инструмената „меког права“ и међународним уговорима.

Статутима ад хоц Међународних кривичних судова за бившу Југославију и Руанду, као и Статутом сталног Међународног кривичног суда такође се предвиђа законско кажњавање подстицања – укључујући и вербалног, на неки од злочина над којима судови имају надлежност. Тако се у члану 4. Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију кривичним дјелом сматра "директно и јавно потицање на дјело геноцида", док се у члану 25. Статута Међународног кривичног суда индивидуалном казненом одговорношћу сматра свако "наређивање, олакшавање, наговарање или подстицање на (такав) злочин који се догодио или је био планиран". У члану 2. Статута Међународног кривичног суда за Руанду предвиђено је да се кривичним дјелом сматра свако "директно и јавно позивање на геноцид". Надаље, као веома важна судска инстанца узима се Европски суд за људска права који је смјештен у Стразбуру. Овај суд може, а на основу забране дискри-минације која је садржана у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, процесуирати "говор мржње" као облик расне дискриминације55.

4.2.2. Упоредно-правно искуство европских земаља56

У развијеним европским државама мјере које су усвојене у Савјету Европе спроводе се на националном нивоу.

1) Њемачка: Њемачки кривични закон садржи веома прецизне одредбе против говора мржње па је тако кажњиво свака дистри-

55 Erceg, T., (2004), Rasna netrpeljivost i „govor mržnje“ - međunarodni i hrvatski

standardi i praksa. Centar za ljudska prava, Zagreb. Izvještaj je pripremljen za potrebe stručnog okruglog stola: „Kako se boriti protiv govora mržnje i rasno motiviranog nasilja.“

56 Цитирано према: Говор мржње и злочин мржње као институти међународног и домаћег права, Национална коалиција за толеранцију против злочина мржње, Комитет правника за људска права YUCOM, Београд, 2007.

34

буција пропагандног материјала "неуставних" организација као што су неонацистичке странке, употреба симбола таквих организација, позивање на мржњу и насиље против одређених група, те одобравање, негирање или умањивање геноцида, скрнављене успомена на мртве. Важно је нагласити да у Њемачкој постоји и стална телефонска линија на коју грађани могу пријавити нападе неонацистичких група, те стални надзор над Интернет страницама са расистичким садржајем.57

2) Велика Британија: У Великој Британији постоји низ закона којима се регулише и говор мржње и расизам. Public Order Act (Закон о јавном реду) забрањује вербално и свако друго насиље, штампање и дистрибуцију материјала које подстиче на расну мржњу. Ово се односи и на музику и на филм. Race Relations Act (Закон о расним односима) забрањује и "свесно или несвесно давање расистичких изјава којима се оправдава дискриминација", док Football Offences Act (Закон о ногометним прекршајима) забрањује расистичко навијање58.

3) Италија: У Италији је Уставом забрањена фашистичка стра-нка, а у неколико закона који се односе на ову бласт забрањено је ширење идеја које се заснивају на расној мржњи и супериорности, и позивању на расну припадност. Етничко и друго насиље или провокацију, групе или организације са таквим циљевима, употреба њихових симбола на спортским манифестацијама, као и оправдавање фашизма и геноцида. обзиром да и поред ових забрана неке странке користе расистичке поруке у јавној комуникацији. Европска комисија против расизма и нетолеранције (ECRI) је препоручила да се уведу и неке ад хоц мере којима би се спречила употреба говоеа мржње59.

4) Француска: У Француској су кажњиви дискриминација, мрж-ња и насиље на основу порекла, правдање злочина против човеч-ности извршених у Другом светском рату од стране сила Осовине, ношење униформи и амблема који подсећају на личности одговорне за злочине против човечности. Француска која прописује најстро-

57 European Commission against Racism and Intolerance, Second Report on Germany,

Strasbourg, 3 July 2001. 58 European Commission against Racism and Intolerance: Legal Measures to Combat

Racism and Intolerance in the Member States of the Council of Europe, Strasbourg, 2002.

59 ECRI: Second Report on Italy, Strasbourg, 23 April 2002.

35

жије мере против говора мржње предвиђа чак и забрану нејавних подстицања на дискриминацију, мржњу или расно насиље60.

4.2.3. Говор мржње у законодавству Босне и Херцеговине61

Кривично законодавство

Кривични закон Босне и Херцеговине предвиђа у члану 145а кривично дјело Изазивање националне, расне и вјерске мржње, раздора и нетрпељивости који гласи:

“(1) Ко јавно изазива или распирује националну, расну или вјерску мржњу, раздор или нетрпељивост међу конститутивним народима и осталима, као и другима који живе или бораве у Босни и Херцеговини, казнит ће се казном затвора од три мјесеца до три године.

(2) Ко кривично дјело из става (1) овог члана почини злоупот-ребом свог положаја или овлаштења казнит ће се казном затвора од једне до десет година.”

Кривично дјело Изазивање националне, расне и вјерске мржње, раздора и нетрпељивости предвиђена су и Кривичним законом Републике Српске62 (чл. 390), Кривичним закном Федерације Босне и Херцеговине63 (чл. 163) и Кривичним законом Брчко Дистрикта64 (чл. 160).

Кривични закон Федерације Босне и Херцеговине и Брчко Дист-рикта садрже кривично дјело Неовлашћено посједовање или угрожа-вање јавног реда путем радио или телевизијске станице (члан 363. став 2. КЗ ФБиХ, члан. 357. став 2. КЗ БД БиХ) које гласи:(2) ”Ко грубо кршећи стандарде професионалног понашања медија и нови-нара, користи хушкачки или говор мржње или говор који очито позива или потиче на насиље, народносне или етничке сукобе и тиме

60 European Commission against Racism and Intolerance: Legal Measures to Combat

Racism and Intolerance in the Member States of the Council of Europe, Strasbourg, 2002.

61 Опширније види: Мораит, Б., (2010), „О потреби дефинисања и мјери санкционисања говора мржње у изборном процесу” у: Вејновић Д., (ур), Говор мржње, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, стр. 44–53

62 Службени гласник Републике Српске, бр. 49/03, 108/04, 37/06, 70/06 63 Службене новине Федерације Босне и Херцеговине, бр. 36/03, 37/03 21/04,

69/04, 18/05 64 Службени гласник Дистрикта Брчко, 10/03, 45/04, 06/05

36

доведе до угрожавања јавног реда или мира, казнит ће се новчаном казном или казном затвора до три године”. Кривични закон Републике Српске не предвиђа ово кривично дјело.

Закон о јавном информисању

Одредбом члана 41. став 1. тачка 2. Закона о јавном инфор-мисању (пречишћени текст)65 прописано је да ће се „новчаном казном или затвором до 60 дана казнити за прекршај главни и одговорни уредник јавног гласила ако:... укупна програмска оријен-тација и уређивачка политика јавног гласила буде усмјерена на насилно рушење Уставом утврдјеног поретка, нарушавање терито-ријалне целовитости и неповредивости Републике, кршење Уставом гарантованих права и слобода човека и градјанина или на изазивање и подстицање националне, верске и расне мржње“.

Кодекс о емитовању радио-телевизијског програма

Кодекс о емитовању радио-телевизијског програма који је на основу одредбе члана 39. став 1. Закона о комуникацијама БиХ66 донијело Вијеће Регулаторне агенције за комуникације у одредби члана 2. стгав 1. тачка 4. дефинише језик мржње као „Језик/говор који има намјеру да понизи, застраши или подстакне на насиље или предрасуде против особа или групе на основу њиховог спола, расе, доби, националности, сексуалног опредјељења, хендикепираности, моралних или политичких убједјења, социјално-економског статуса или професије.“

Одредбом члана 4. Кодекса о емитовању радио-телевизијског програма67, који носи наслов „говор мржње“ прописано је да:

„(1) Радио и телевизијске станице неће емитирати материјал који својим садржајем и тоном:

а) преноси јасан и непосредан ризик од подстицања етничке или вјерске мржење измедју заједница у Босни и Херцеговини, или који од стране гледалаца може бити протумачен у смислу потицања на насиље, неред и немире, или који би могао изазвати или подстицати криминал или криминалне радње;

65 Службени гласник Републике Српске, 10/97 66 Службени гласник Босне и Херцеговине, 31/03 67 Донијело Вијеће Регулаторне агенције за комуникације на сједници одржаној

31. јануара 2008. године

37

б) преноси јасан и непосредан ризик од узроковања негативних посљедица које укључују али се не ограничавају на смрт, повреде, штету нанесену имовини или другу врсту насиља, или скретање полицијских активности и медицинских услуга или активности других служби за одржавање јавног реда са њихових уобичајених дужности.

(2) Програмски садржаји РТВ станица неће бити усмјерени на кршење зајамчених слобода и права човјека и градјанина или изазивање националне, расне, вјерске и сполне нетрпељивости или мржње.

(3) У програмима РТВ станица неће се емитовати програмски садржаји који садрже или подстичу на дискриминацију и /или насиље по основу припадности етничкој групи, спола/рода, сполне и сексуалне оријентације, односно подстичу на узнемиравање или сексуално узнемиравање.

(4) Емитовање програмских садржаја у којима се употребљавају термини из ставова 1.- 4. овог члана, дозвољено је искључиво уколико су дио научног, ауторског или документарног рада и/или представљају дио објективног новинарског извјештаја и објављени су без намјере да се подстичу радње у горњим ставовима, односно са намјером да се критички укаже на такве радње“.

Изборни закон Босне и Херцеговине

Према одредби члана 1.1 Изборног закона Босне и Херцеговине, „изборна кампања“ подразумијева период утврђен овим законом у којем политички субјект на законом утврђен начин упознаје бираче и јавност са својим програмом и кандидатима за предстојеће изборе.

У поглављу 7 Изборног закона БиХ, у одредби члана 7.3 став (1) прописано је: „Кандидатима и присталицама политичких странака, листи независних кандидата и коалиција, као и независним кандида-тима и њиховим присталицама, те запосленима или на други начин ангажованим у изборној администрацији није дозвољено:

7) користити се језиком који би некога могао навести или подстаћи на насиље или ширење мржње; или објављивати или употребљавати слике, симболе, аудио и видео записе, СМС поруке, интернет комуникације или друге материјале који могу тако дјеловати“.

Поглавље 16 Изборног закона БиХ посвећено је медијима у из-борној кампањи. Одредбом члана 16.1 прописано је „Медији у БиХ

38

ће праведно, професионално и стручно пратити изборне активности уз досљедно поштивање новинарског кодекса, те опште прихваћених демократских принципа и правила, посебно основног принципа слободе изражавања.

Одредбом члана 16.16 став (1) Изборног закона БиХ, „Орган за регулисање рада електронских медија, надлежан за проводјење закона и прописа о медијима, надлежан је у свим случајевима повреде одредби о медијима у вези са изборима које су утврдјене овим законом и другим законима који регулишу рад медија."

Правилником о измјени Правилника о медијском представљању политичких субјеката у периоду од дана расписивања избора до дана одржавања избора68 прописано је да: „РАК, као орган надлежан за праћење рада електронских медија, примјењиваће свој Правилник о поступку рјешавања кршења услова, дозвола и прописа Регулаторне агенције за комуникације69, у свим случајевима непридржавања одредби Поглавља 16 Изборног закона БиХ и одредби овог правилника од стране електронских медија“

5. ДЕМОКРАТИЈА И ЕТНИЧКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ70

Босна и Херцеговина је типично сегментирана држава и друш-тво. Она је сегментирана по различитим обиљежјима: етничким, вјерским, регионалним, културно-историјским. Међутим, структури-рање Босне и Херцеговине као државе не уважава овај фактички плуралитет. Криво протумачени, државни разлог спречава Босну и Херцеговину да се политички (државно) конституше плуралистички. Будући да државно устројство и политичка артикулација не уважавају овај фактички плуралитет, тешко је говорити о демо-кратији. Поготово о савременој, плуралистичкој демократији, која се темељи на политичком субјективитету различитих сегмената (група, организација, колективитета, регија, етничких заједница).

68 Службени гласник Босне и Херцеговине, 65/08 69 Службени гласник Босне и Херцеговине, 18/05 70 У обради насловљене теме кориштена је литература: Вејновић, Д., (2003),

Политичка култура - дијалог, толеранција и демократија у Босни и Херцеговини, Удружење Дефендолога Републике Српске и град Бањалука, стр. 31-38

39

Националне државе настале на рушевинама комунистичких идеологија и поредака (а таква је и Босна и Херцеговина) имају шансу за демократстко устројство и модерни политички, привредни и социјални развитак само ако не устрају на начелима на којима су конституисане – на етноцентризму и националном ексклузивизму.

Истицање колективних (националних) ентитета и њихова иден-титета и самопоштовања – што је данас карактеристика свих постко-мунистичких друштава (па и Босне и Херцеговине) – занемарује индивидуално самопоштовање, или га чак проказује као непожељну дисонанцију. У протесту против „социјалистичког колективизма“ садашњи национални колективизми руше и оно мало индиви-дуализма што је заметало клице на сушном тлу соц-колективизма.

Ради комунистичке инволуције, у Босни и Херцеговини, а и у већини посткомунистичких друштава и ради изосталости демократске традиције, не постоји ни релевантна политичка свијест, ни збиљска диференцијација аутономних сфера друштвеног живота. У таквим условима не постоји ни темељна дихотомија грађанско друштво – политичка држава. Напротив, на дјелу је, овако или онако, идеологијски мотивисано политичко произвођење јединства, прије класног, сада националног.

Чињенице показују да комунистички и националистичи колек-тивизам остварују занимљиву симбиозу у готово свим посткому-нистичким друштвима, па и у Босни и Херцеговини. Не на корист, него на уштрб демократије, нажалост. С већим или мањим разли-кама, увјетованим етно-културним, друштвено-историјским и дру-гим специфичностима, сва су посткомунистичка друштва успоста-вила синтезу између идеолошки преодјевених комуниста и нацио-налиста. Тако компоноване управљачке структуре неће моћи стаби-лизовати политички поредак, нити дуже остати у изнуђеном браку.

Нека врста компромиса што га у тој структури налазимо, није компромис за демократију него компромис за власт, а против демократије.

Највећа запрека демократском устројству Босне и Херцеговине и других посткомунистичких друштава (поред изосталости демо-кратске традиције) управо је национални колективизам. Овај је колективизам преузео готов модел комунистичког (класног) колективизма, који је појединца лишио слободе и политичког субјективитета. Сваки систем који не допушта појединцу да слободно слиједи своје интересе и своје циљеве, претпостављајући

40

му неке више интересе (класне, националне, и др.) јесте недемо-кратски. Без те елементарне либералне претпоставке, као што смо то покушали показати, нема демократије.

Заговор демократије не значи идеализацију народа. Народ је увијек дана и задана категорија. Демократија треба народу управо зато што је такав какав јест: поданички, колебљив, неодговоран, подложан манипулацијама, превртљив, бруталан. Демократија је начин да се такав народ (пук, гомила, маса) преображава у политички освјештен демос. Нема демократије без народа, али нема ни народа без демократије. Треба тежити најбољем могућем друштву и најбољој могућој држави, а то је демократски уређена држава. То је она држава која минимизира принуду, а максимизира сагласност, у датим друштвено-историјским условима.

Ствараоци државне политике обично не препуштају случају састав својих органа принуде, подјелили су становништво по етничком начелу и употребљавају то начело при избору социјалних основица за регрутацију у различитим врстама сукоба. Држава је, чини се, производ далеко свјеснијег планирања него што мисле многи посматрачи.

Однос између етничких скупина и државе Босне и Херцеговине је вишестран и динамичан. Етничка идентификација може обликовати државу, но држава много чешће него што се мисли може обликовати и доиста и обликује етничке идентитете и међуетничке односе. Другим ријечима, етницитет је политичке природе не само по томе што служи као темељ за мобилизацију интересних скупина него и по томе што представља пресудни фактор у стварању, развоју и одржавању најмоћнијег политичког апарата-државе.

Многим посматрачима постало је јасно да изградња државе и изградња нације нису тако неразмрсиво испреплетене како су то претпостављали теоретичари модернизације. Изградња нације и изградња државе Босне и Херцеговине су не само два посве одвојена историјска процеса, него је изградња државе у многоме засјенила изградњу нације. Централизација моћи, јачање бирократије, изградња војске и полиције и милитаризација многих политичких питања указује на надмоћ државе над нацијом.

Трендове усмјерености на државу подржавају двије појаве:

све већи неуспјех средишњих твораца политике у изградњи нације,

реакција на покушаје уплитања страних сила.

41

Изградња нације особито је двојбено питање за елиту кад покреће мобилизацијске снаге које подржавају противљење влада-јућим порецима. Многи од тих поредака јачају нацију само уколико вјерују да с врха могу успјешно контролисати народне мобилизације како би учврстили властити средишњи положај. Како постаје очито да јачање нације садржи ризике за централну власт, такве режимске елите настоје или каналисати народну мобилизацију у државно усмјерене токове или демобилисати обичне грађане. У оба случаја угрожени пореци настоје ојачати државне институције и тако се окрећу изградњи државе.

Истодобно су и инострана уплитања потпомогла јављање над-моћи државе над нацијом. Инострана су уплитања, путем међувла-диних програма помоћи, путем мултилатералних зајмова и улагања, појачала улогу бирократских, војних и полицијских институција државе-примаоца. Управо су оне, а не странке или владе, главни канали примања таквих иностраних помоћи и улагања. Политичка се елита настоји служити таквим иностраним уплитањима како би надомјестила некада обећавајући народни активизам.

Државе се разликују од других облика политичких организација по томе што имају монопол на моћ принуде. Државе не могу бити трајне и дјелотворне ако њихова експанзија и ауторитет овисе искључиво о присили. Но свака елита која ствара државу претпос-тавља да има на располагању могућност принуде и принуда се доиста и употребљава далеко чешће него што се обично признаје у стварању већине државних система.

Мада је то можда додатан напор за наше аналитичке способности, најреалнији приступ схваћања процеса и начина јачања државе јест разматрње односа између разних државних органа (бирократија, војска, полиција, полудржавне корпорације) с једне стране и односа државе и етничко-класне друштвене стратификације с друге стране. Етницитет може за државне режиме бити врло корисно политичко средство. Уобичајена изрека каже да су етничке припадности у најбољем случају сметња, а у најгорем пријетња савременим владама. Етничка идентификација становништва за елиту свакако представља проблем, но показала се и корисним државним оруђем којим се властодршци вјешто служе у сврхе изградње странке, мобилизације становништва, сузбијања опозиције и расподјеле права и награда.

Прави смисао развоја у политици Босне и Херцеговине је способност постојећих политичких институција и процеса да

42

предвиде и проналазе релевантна рјешења за јавне проблеме који се стално мијењају.

Босна и Херцеговина је етнички фрагментирана заједница. Њеном конституисању претходио је етнички сукоб. На њега су утицали класа, култура, институционалне структуре као и вањски чиниоци. Етничка непријатељства израсла су из споја неповјерења међу културама и разлика у моћи. Такођер су производ злоупотребе силе и коликогод чудно звучало, недостатка силе. Злоупотреба води неправедној расподјели државне моћи и јавних служби. Недостатак води ескалацији силе без стварног повећања осјећаја сигурности обичних грађана. И злоупотреба и недостатак моћи произлазе из тога што се државна елита првенствено посвећује одржавању државног поретка. Занемарити улогу силе у обликовању међуетничких односа у држави значи стварати погрешну теорију и нереалну политику. Полиција и војска и њихови међусобни односи нису само дио реакције на етничку поларизацију, него су дио њеног узрока.

За разрјешење међуетничких сукоба неопходно је да се полиција и војска преиспитају не као неутрални инструменти за рјешавање проблема него и као потенцијални узрочници тих проблема. Нису све етничке неравнотеже у државним снагама сигурности резултат намјерних политичких планова – али већина јест.

У приступу безбједности Босне и Херцеговине приоритетно треба имати на уму:

утицај етничког састава безбједносних снага на разрјешење сукоба,

утицај односа полиције и војске на разрјешење сукоба, што нам етничке формуле и подјела рада између полиције и

војске говоре о концепцији државне безбједности.

За свако трајно рјешење етничких сукоба у Босни и Херцеговини биће нужна темељита промјена у расподјели политичке моћи и утицаја у друштву, и као дио те промјене, етничко преуређење полиције и војске и на врху и на дну. Разрјешење међуетничког сукоба неће бити трајно ако постигнута безбједност буде само безбједност државе, а не и безбједност сваке заједнице у њој.

Демократија је увијек, у свим својим аспектима, концептуалном, моралном и емпиријском компромис. Сви се ти аспекти могу сагледати у компромису између захтијева да се ни с једном особом не може владати нити јој наметати правила понашања без њезина

43

пристанка и императива поштивања општег консензуса. На емпи-ријској разини тај се компромис манифестује у односу већине и мањине. Идеја и модел који се највише приближава демократском идеал-типу свакако је владавина већине. Принцип већинске демокра-тије јест најбољи под претпоставком да се не апсолутизује и не злоупотребљава. Најсигурнији тест за испитивање слободе и демо-кратије у некој држави није у владавини већине, већ у томе колико сигурности и слободе ужива мањина.

Демократија нам не треба као украс. Она нам не треба зато што смо једнаки, слободни и непорочни, него управо зато што смо неједнаки, неслободни и дефектни. Демократија није ни хармонија, ни гаранција општег склада, али је свакако најпримјеренији облик уређивања односа у заједници,у којима ће неједнаки бити мање неједнаки, неслободни мање неслободни, а немоћни мање немоћни него у било ком другом поретку.

Један од темељних проблема демократије у Босни и Херце-говини је како фактички плурализам превести на политички демократски плурализам. Како објективну различитост и конф-ликтност интереса рјешавати по договореним правилима игре, а не насиљем и репресијом. То неће бити лако, јер смо десетљећима тренирали ово друго, а не оно прво. За разлику од тоталитарних поредака, демократија не скрива и не елиминише разлике, несуг-ласице и конфликте, поготово то не чини под присилом. Демократија је и навикавање на „заједнички живот“ с разликама, несугласицама и сукобима. У демократском процесу и демократском поретку конфликти су легитимни и посве природни. Демократија се и препознаје по томе како се односи према конфликтима и како њима управља. Трајни је и можда најважнији проблем демократије у слиједећем: како стално развијати и сачувати све врлине и предности представничке демократије и већинског начела одлучивања, а истодобно се осигурати од „тираније већине“, која, попут сваке друге тираније, може угрозити саму демократију и вриједности које она штити и пропагира.

Национални принцип државне и политичке конституције не може осигурати ни демократски поредак ни заштиту етничких мањина. Национални принцип конституције цјелине поретка нужно води у национал-тоталитаризам, јер између осталога, индивидуа-литет који је темељна претпоставка демократије подређује колек-тивном, надиндивидуалном ентитету, а све друге етничке мањине

44

десубјективише и дискриминише. Критериј и мјера људских права нису иста таква права других, него „виши“, национални интереси.

У Босни и Херцеговини, као посљедица рата, присутан је одређени степен мржње међу различитим етничким заједницама. Мржња као интегрирајући чинилац народа показује се као ограни-чавајући за развој демократије. Мржња према другом народу може хомогенизовати један народ, али га она истовремено двоструко хендикепира за демократске процесе.

Босна и Херцеговина, као држава у транзицији проживљава тешке тренутке. Потребна јој је демократија која јамчи мир, спокој и добре одлуке, демократија која грађанима даје право да доносе (и мијењају) суд о квалитету тих одлука, демократија која значи владавину јавности која (јавно) просуђује, демократија у којој неће владати „личности“, већ закони, демократија у којој се бирачи требају ослободити тираније партијске (страначке) организације, а народ јарма владавине новца и монопола, демократију која наликује старој кухињи састављеној од елемената који су у употреби већ двије и по хиљаде година.

Демократија између осталог значи у првом реду једнакост грађана да слободно говоре, (...нема мудрости без слободе мисли, а јавне слободе нема без слободе говора: она је право сваког човјека, докле год не повређује и омета право другога, то је једина кочница која смије да га обуздава, једина граница за коју смије да зна. Та света повластица је толико пресудна за слободну владавину да сигурност власништва и слобода говора увијек иду заједно, а у оним несрећним земљама гдје човјек не може властити језик назвати својим, тешко да својим може назвати било шта друго) и једнакост пред законом.

За разлику од свих облика владавине, демократија укључује процедуре за доношење колективних одлука на начин који осигурава најпотпуније и квалитативно најбоље учешће заинтересованих страна.

Минимални захтјеви демократских процедура су слиједећи: „јед-нако и свеопште право гласа за одрасле грађане, владавина већине и зајамчена права мањина, која предвиђају да колективне одлуке морају добити одобрење великог броја оних који имају право да их доносе, владавина права, најзад, уставна јамства за слободу удружи-вања и изражавања, као и друге слободе које обезбјеђују да ће људи од којих се очекује да одлуче, или да изаберу оне који одлучују,

45

моћи да бирају између истинских алтернатива.“71 У Босни и Хер-цеговини на демократију насрћу разне недемократске тенденције као што су слабљење законодавних тијела и ширење тајних органа и организација и других облика државне цензуре.

За разлику од тоталитарних поредака, демократија не скрива и не елиминише разлике, несугласице и конфликте, поготово то не чини под присилом. Демократија је навикавање на „заједнички живот“ с разликама, несугласицама и сукобима. У демократском процесу и демократском поретку72 конфликти су легитимни и посве природни. Демократија се и препознаје по томе како се односи према конфликтима и како њима управља. Појам интереса имплицира конфликт, па је у друштву слободне игре интереса, сукоб саставни и легитимни дио те игре. Према концепцији либералне демократије интереси се путем политичке владавине настоје контролисати подјелом власти, поштовањем људских права и слобода и правом на опозицију. Претпоставка свему томе су слободни избори. У данашњем времену транзиције политичког монизма у политички плурализам, либерално-демократске вриједности постају „политичка оса“ око које се обрће готово цијела планета. Те вриједности у првом реду су:

ослобођење економије од туторства политике, стварање грађанског друштва, конституисање грађанина, правна држава и владавина права, системска контрола носиоца политичке власти, подјела власти, парламентаризам и политички плурализам, демократски тип изборног система,

71 Џон Кин, (1995), Медији и демократија, Филип Вишњић, Београд, стр. 124 72 Демократски поредак би требао удовољити слиједећим захтјевима: грађани

морају имати могућност усклађивања својих циљева и интереса с општим интересима. Али, исто тако, и слободу диференцијације, представничко тијело мора бити мало, али репрезентативно како би могло рефлектовати различите интересе и усклађивати их, грађани морају имати могућност окупљања и директног политичког одлучивања, партиципација грађана, међутим, није редуцирана само на скупове, него се одвија и кроз друге институционалне облике управљања општим пословима, лиге, алијансе, савези се могу склапати у сврхе одбране, рата и др., али град–држава мора сачувати пуну аутономију (потцртао Д. В.).

46

институционализована јавност и слобода информисања, партиципативно демократски тип политичке културе и цивил-

но друштво.

Друштвена превирања у свјетским оквирима, па и превирања у Босни и Херцеговини имају све већу „потребу за државом“, опас-ности од новог етатизма и тоталитаризма су присутне, а захтјев за демократијом и демократским поретком поставља се као императив.

6. КУЛТУРА ДИЈАЛОГА И ТОЛЕРАНЦИЈЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ73

Дијалог и толеранција јесу моћне бране владавини једностра-ности. Данас су дијалог и толеранција захтјеви времена, јер је свијет подијељен на све могуће начине.74 Људи, ствари и идеје крећу се у хоризонталном и вертикалном правцу и није чудо што имају потребу да се упознају и разумију. За све разлике и супротности има мјеста у људској стварности. Захтјев за трпељивошћу упућује на то да је главно спорно питање на које треба дати одговор у ствари питање општења међу људима.

Јавно говорити о потреби за разговором значи признати да са односима између људи у друштву није све у реду. Треба знати шта је суштина дијалога и толеранције, да би се могло видјети докле је одређено друштво пало у свакодневним односима људи. До кога је степена у свом демократском развоју доспјело једно друштво може се мјерити и његовим односима према дијалогу и толеранцији. Човјек је толерантан тек онда када је кадар да нешто чује, размисли и усвоји од другога човјека који се с њим слаже. Данас се домет демократије као и културе, може мјерити границама толеранције и начином вођења разговора. Дијалога нема тамо гдје се табуира друштвена свијест, гдје царује апологетски ум и протјерује све-колика имагинација. Таква друштва потискују дијалошке субјекте и њихово мишљење на маргине друштвеног живота, а укупно

73 У обради насловљене теме кориштена је литература: Вејновић, Д., (2003),

Политичка култура - дијалог, толеранција и демократија у Босни и Херцеговини, Удружење Дефендолога Републике Српске и град Бањалука, стр. 38-42

74 Ђуро Шушњић, (1990), Рибари људских душа, Младост, Београд, стр. 155

47

друштвено комуницирање привезују уз задани тип консензуса. Неки субјекти комуницирања представљају се као мит и тиме унапред свима другима се саопштава да нису, нити могу бити равноправни у комуникацији с њима. Непостојање дијалога најдрастичније се испо-љава у оним друштвима у којима говоре само они за које се унапред зна шта ће рећи. Дакле, прво се ваља изборити за комуникацију равноправних друштвених субјеката, а потом поставити још виши циљ – разгарање друштвеног дијалога и дијалога у друштву.

Историјска времена, под којима подразумијевамо она која носе дух промјена, по правилу постављају извјесне „категоричке императиве“. Један од таквих императива данас, у Босни и Херце-говини, а и у цијелом свијету, јесте дијалог. У Босни и Херцеговини, гдје је више вјера и нација осуђено да живи на истом простору, ствара се или основа за узајамну трпељивост или основа за узајамно истребљење. Ако не можемо једни са другима, могли бисмо једни поред других: узајамна трпељивост је нужан услов у друштву вјерске и националне разноликости. Али кључ свих наших невоља је у начину опћења: наши људи не умију да воде разговор, али умију да воде рат! Разговор је једини начин да се избјегне свако зло. То је уједно и начин да се мисао не затвори у систем а живот у тамници: сваки затворен систем тежи распадању, без обзира да ли је ријеч о личности, друштву или култури. Свако распадање заједнице није ништа друго до прекид у општењу, пустош у људским односима. Када се распада једна заједница, нико не добија, а сви губе.

Међутим, „о потреби за дијалогом“, „о неопходности дијалога“, просуто је у нас толико штампарске боје, а ријечи, познато је, од претјеране употребе постају троме и беспомоћне, тако да и сам дијалог постаје проблематичан и под знаком питања.

О ономе што је нужно не мора се ни водити разговор, а о ономе што је могуће потребно је да се води разговор. Дијалог који не посредује између стварног и могућег није актуелан и нема пунији значај за културу на коју се односи. Моћници претварају сва питања о могућностима у питање о нужности. Намећу нам као судбину оно што смо искусили као избор, односно, укидају истинску могућност разговора. Зато је потребно да се крећемо од културе говора ка култури разговора, тј. од културе судбине према култури избора. У култури говора доминирају појмови као што су хијерархија, нужност, принуда, моћ, деспотизам, структура, догма, судбина... Насупрот томе, у култури разговора владају појмови слободе,

48

једнакости, сарадње, открића, плурализма, избора, маште, игре... У друштву у коме се само држе говори, а не воде разговори, имамо односе моћи а не односе сарадње. То се види већ из ријечи самих порука које више подсјећају на дух казненог закона него на љепоту слободног избора. И кад се позивају на слободу моћници обожавају нужност, јер без појма нужности они не могу ништа започети. Они не умију, не могу и не знају да разговарају, јер разговор подра-зумијева равноправне саговорнике, а не поданике. Али, када се у једном друштву заиста осјети да разговор замјењује говор, онда је то знак да се друштво креће од нужности према слободи, од структуре према култури, од судбине према избору. Прелаз са једног начина мишљења на други повезан је и са напуштањем једног начина живљења у корист другог. Дакле, разговор као начин живљења, а не само као метода мишљења. Зато проф др Драган Коковић с правом каже да „цјелокупни људски живот захтјева толеранцију међу људима, као везивно ткиво, као сок живота. Претпоставка сваке комуникације требало би да буде истинска толеранција, ширење њених граница, изградња културног плурализма. Уколико се ови облици плурализма доживљавају само као привремено и пролазно стање, које треба евентуално трпити и подносити, а с друге стране чини све да се они уклоне, онда свакако нема претпоставки за изградњу дијалога и толеранције.“75

Када се зна да култура дијалога не захтјева само културу саговорника, већ претпоставља и демократску свијест, развијену средину и навику да се провјери све оно што се претпоставља или наслућује, постаје јасније што је дијалог у Босни и Херцеговини, оствариван различитим „принципима“ и средствима, најчешће остајао беспомоћан јер није имао друге амбиције до да моно-логизира. У Босни и Херцеговини одавно се не памти да је један саговорник признао другоме надмоћност аргументације. То се, без сумње, више пута могло учинити, јер је то претпоставка стваралачке сарадње, смисао дијалога. Све дотле док се саговорници буду служи-ли цинизмом као посљедњим оружјем немоћних, тешко је очекивати плодност дијалога. У атмосфери у којој нем здравог сукобљавања, гдје нема дијалога као активне свијести и дубље смислености, гдје нема стваралачке игре и тражења начина за цјеловитије људско

75 Драган Коковић, (1996), Социологија религије и образовања, Учитељски

факултет у Сомбору, Сомбор, стр. 156

49

споразумијевање – нема ни напретка у друштвеном и културном животу.

Бити спреман на разговор, значи одбацити сваку помисао на насиље. Све док људи разговарају, они су изван сваког насиља, несреће и зла. „У разговору се сваки насилни однос своди у оквире спора или сукоба са којим се може изаћи на крај без тежих посљедица. Оног трена када појединци и групе одбаце насиље као начин рјешавања спорова и сукоба, тог трена њихова машта и дух отварају се за изналажење нових путева, јер се више не могу ослањати на стари пут долажења до циља, пут насиља. Излаз из дугог и тешког насиља (па и у Босни и Херцеговини, потцртао Д.В.), може бити само у једној другој методи рјешавања сукоба. Та метода јесте дијалог, споразумијевање, договарање.“76 Ненасиље, с обзиром на свој циљ, подразумијева прикривену моћ, а с обзиром на средства, оно је благо, ма какав био облик ненасилног дјеловања – штрајк глађу, пасиван отпор у облику обуставе рада, грађанска непослушност итд. – он је у ствари моћан облик дјеловања.

Разговор јесте покушај да се расправља и дође до рјешења друштвених проблема укрштањем доказа, а не мачева. Већ је речено да се људски односи одвијају у два облика:

као односи моћи, као односи сарадње.

Из тога слиједи да се разговор може водити или са позиција моћи или са позиција равноправности у разговору. Све док једни са другима комуницирамо са позиција моћи – нема говора о разговору. „Сада постаје очито као никада да дијалог није пука техника вођења разговора, већ остварење једног другог начина живота и једног схватања човјека у његовој самоспознаји.“77

На овим просторима у Босни и Херцеговини итекако има смисла захтијевати толеранцију, говорити и писати о њој, упућивати и опомињати људе на сво зло које проистиче из ускогрудности, частољубља и самовоље. Толеранција је неодвојива од слободе и аутономије, а који се истински могу остварити тек у дијалогу са

76 Ђуро Шушњић, (1994), Дијалог као метода мишљења и начина живљења,

Зборник радова, Филозофски факултет – Институт за филозофију и социологију, Нови Сад, стр. 168

77 Ibidem

50

другима. У мултикултурним и вишенационалним друштвима, која нису хомогена ни национално, ни вјерски, ни културно, питање толеранције је веома битно. Отуда се и јавља захтјев за толеранцијом у цјелокупном друштвеном животу, политици, етици, социјалној критици, педагогији... Имајући ово у виду,толеранција се почиње схватати као подношење и трпљење у људском заједничком животу које је везано за неку особу или заједницу,за супротно увјерење, изјашњавање и дјеловање појединих људи и група. Ови обрасци се не сузбијају нити забрањују, већ толеришу. У виду се имају сва подручја друштвеног живота и различита вриједносна опредјељења-религије, поглед на свијет, наука, умјетност, политика, обичаји... Заједница, која у своје младе нараштаје, не угради и не развије потребу за разговором и навику за трпељивост према другом и другачијем, нема изгледа за љепшу будућност. Она ће је имати ако васпитање и образовање својих младих чланова усмјери према дијалошком мишљењу, предностима и вриједностима које проистичу из разлика. Који је задатак васпитања и образовања данас, у свјетлу неодложне потребе за узајамним разумијевањем и сарадњом међу људима? Шта појединац треба да научи да би постао добар грађанин? Нова културна разноликост представља много директнији изазов традиционалној култури и образовању. Толеранција и дијалог је нов начин представљања питања плурализма, културне разноликости. Нове прилике и преображаји захтијевају нова сазнања и ставове, путеве и нове односе према околини.

Васпитање за дијалог и толеранцију, у првом реду, мора имати у виду могућности и право избора, од брачног партнера до нацио-налности, вјероисповјести, држављанства... Одбацивање навика сво-јих претходника и увођење иновација не смије бити осуђено. Задатак васпитања и образовања је да људи науче да буду васпитавани за промјене. Толеранција и дијалог је оно стање духа у Босни и Херцеговини, у модерном друштву уопште које му омогућује да добро функционише. Одавно је уочено да је нетрпељивост производ времена, али више посљедица погрешног васпитања и образовања. Све чешћа су залагања да се питања толеранције укључе у васпитне садржаје. Она је значајна за све видове знања, хтјења, осјећајности, друштвености и духовности. Толеранција је неопходан састојак васпитања. У ствари: нетолерантно васпитање је исто што и неваспитање.

51

Може да звучи утопијски и дјелује сизифовски данашњи говор о узајамном прожимању култура, о разумијевању и толеранцији у Босни и Херцеговини које, одбацујући интеркултурну димензију, отворено форсира монокултуралност. Познавање и разумијевање других култура и успостављање позитивних односа размјене и узајамног богаћења међу различитим културним компонентама у оквиру једне заједнице (државе или заједнице више држава, или читавог свијета) јесте суштина толеранције. Оспособљавање за толеранцију значи унапређивање културних различитости, разноли-кости, усвајање културног плурализма као могућности да што свестраније изразимо властиту личност и наш људски потенцијал, да се боримо против свих облика искључења и искључивости.

Толеранција је нужан услов за могућност суживота са другима. Пошто изван заједнице нису могуће, индивидуалности су упућене на међусобну коегзистенцију. Немогуће је бити слободан без других. У том смислу слобода и није ништа друго до индивидуалност потврђена у самоодношењу са другим. Без других индивидуалности и наша је непрепознатљива и безлична. Слиједи да се борба за слободу сопственог идентитета манифестује и као борба за слободу идентитета других. Толеранција је неантагонистички, групни и индивидуални однос, који омогућава коегзистенцију разлика у заједници. Услов за толеранцију јесте слобода појединца, јер само слободан човјек може бити толерантан и само слободног човјека можемо толерисати. У неслободи се толеранција претвара у прашта-ње и милосрђе, а такав опроштај ничему не води. Да би толеранција у Босни и Херцеговини била могућа потребно је остварити свијест о разликама, право на разлике, отвореност за дијалог, спремност на удруживање. Само на овај начин живот уз другога и са другима неће бити пакао.

7. АНАЛИЗА СТАВОВА И МИШЉЕЊА ИСПИТАНИКА

7.1. Слика узорка

Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и крими-нолошка истраживања спровела је пројекат истраживања мишљења јавног мњења о политичкој култури, дијалогу и толеранцији у Босни

52

и Херцеговини. Циљ овог истраживања био је да се дође до података о ставовима испитаника о распрострањености, узроцима, посљедицама и начину превазилажења говора мржње у Босни и Херцеговини. У истраживању је учествовало укупно 202 испитаника.

7.1.1. Дистрибуција испитаника по полу

ПОЛ Број испитаника

Ф %

Мушки 126 62

Женски 76 38

Укупно 202 100

Табела 1

Дистрибуција испитаника по полу

126; 62%

76; 38%мушкарцижене

Слика 1

У табели и на слици 1 приказана је дистрибуција испитаника по полу. Видљиво је да су у истраживању готово равноправно заступ-љени и женски и мушки испитаници. Од укупног броја испитаника њих 126 односно 62% су мушког пола, док је 76 односно 38% испитаника су женског пола.

53

7.1.2. Дистрибуција испитаника по годинама старости

Године старости Број испитаника Ф %

< 20 89 44 20 – 30 82 41 30 - 40 10 5

> 40 21 10 Укупно 202 100

Табела 2

Дистрибуција испитаника по годинама старости

89; 44%

82; 41%

10; 5%21; 10%

до 2020-3031-40преко 40

Слика 2

У табели и на слици 2 приказана је дистрибуција испитаника по годинама старости. На основу предоченог видљиво је да је 89 испитаника односно 44% њих млађи од 20 година, 82 или 41% испитаника је од 20 до 30 година старости, десет односно 5% испитаника је од 31 до 40 година старости и 21 или 10% испитаника је старије од 40 година старости.

7.2. Ставови и мишљења испитаника

I Стање политичких односа и политичке културе у Босни и Херцеговини

1. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 1: Како би оцијенили политичку ситуацију у Босни и Херцеговини?

54

Питање 1 Број испитаника

Ф %

Изразито добра 0 0

Добра 7 3

Задовољавајућа 44 22

Лоша 120 60

Изразито лоша 31 15

Укупно 202 100

Табела 3.

Оцјена политичке ситуације у Босни и Херцеговини

7; 3%

44; 22%

120; 60%

31; 15%

добразадовољавајућалошаизразито лоша

Слика 3

У табели и на слици 3 приказана је дистрибуција одговора испитаника о оцјени политичке ситуације у Босни и Херцеговини. Седам или 3% испитаних оцијенило је политичку ситуацију у БиХ као добру, док су 44 односно 22% испитаника оцијенила оцјеном задовољавајућа. Највише испитаника њих 120 односно 60% оцијенило је оцјеном лоше политичку ситуацију у Босни и Херцеговини, док 31 или 15% испитаника сматра да је политичка ситуација изразито лоша. Нико од испитаника није се опредијелио за одговор да је политичка ситуација изразито добра.

55

2. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 2: На који начин би оцијенили политичку културу у Босни и Херцеговини?

Питање 2 Број испитаника

Ф %

Изразито добра 0 0

Добра 8 4

Задовољавајућа 46 23

Лоша 120 59

Изразито лоша 28 14

Укупно 202 100

Табела 4

Оцјена политичке културе у Босни и Херцеговини

8; 4%

46; 23%

120; 59%

28; 14%

добразадовољавајућалошаизразито лоша

Слика 4

У табели и на слици 4 приказана је дистрибуција одговора испи-таника о оцјени политичке културе у Босни и Херцеговини. Осам или 4% испитаних оцијенило је политичку културу у БиХ као добру, док су 46 односно 23% испитаника оцијенила оцјеном задовоља-вајућа. Највише испитаника њих 120 односно 59% оцијенило је оцјеном лоше политичку културу у Босни и Херцеговини, док 28 или 14% испитаника сматра да је политичка култура у БиХ изразито лоша. Нико од испитаника није се опредијелио за одговор да је политичка култура у Босни и Херцеговини изразито добра.

56

3. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 3: Који су по Вашем мишљењу кључни друштвени проблеми у Босни и Херцеговини?

Питање 3 Број испитаника

Ф %

Економска ситуација 39 19

Социјални проблеми 6 3

Национални односи, мржња и нетрпељивост

19 9

Криминал и корупција 29 14

Све наведено 109 55

Укупно 202 100

Табела 5

Оцјена кључних друштвених проблема у Босни и Херцеговини

39; 19%

6; 3%

19; 9%

29; 14%

109; 55%

економска ситуација

социјални проблеми

национални односи,мржња и нетрпељивосткриминал и корупција

све наведено

Слика 5

У табели и на слици 5 приказана је дистрибуција одговора испитаника о оцјени кључних друштвених проблема у Босни и Хер-цеговини. 39 или 19% испитаника сматра да је економска ситуација кључни друштвени проблем у БиХ, док само шест односно 3% испитаника сматра да су то социјални проблеми. 19 или 9% испитаника као кључни проблем истиче националне односе, мржњу и нетрпељивост, док 29 односно 14% испитаника сматра да су криминал и корупција кључни друштвени проблеми у БиХ. Највише

57

испитаника њих 109 односно 55% сматра све претходно наведено као кључне друштвене проблеме у Босни и Херцеговини.

4. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 4: Како би оцијенили рад политичких елита на рјешавању постојећих друштвених проблема?

Питање 4 Број испитаника Ф %

Изразито добра 0 0 Добра 2 1

Задовољавајућа 26 13 Лоша 143 71

Изразито лоша 31 15 Укупно 202 100

Табела 6

Оцјена рада политичких елита на рјешавању постојећих друштвених проблема

2; 1% 26; 13%

143; 71%

31; 15%

добразадовољавајућалошаизразито лоша

Слика 6

У табели и на слици 6 приказана је дистрибуција одговора испитаника о оцјени рада политичких елита на рјешавању постоје-ћих друштвених проблема. Само два или 1% испитаних оцијенило је рад политичких елита на рјешавању постојећих друштвених пробле-ма као добар, док су 26 односно 13% испитаника оцијенила оцјеном задовољавајући. Највише испитаника њих 143 односно 71% оцијенило је оцјеном лоше рада политичких елита на рјешавању

58

постојећих друштвених проблема, док 31 или 15% испитаника смат-ра да је рада политичких елита изразито лош. Нико од испитаника није се опредијелио за одговор да је рад политичких елита на рјешавању постојећих друштвених проблема изразито добар.

5. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 5: По Вашем мишљењу политичке елите у Босни и Херцеговини доп-риносе стварању политички и економски стабилног друштва?

Питање 5 Број испитаника

Ф %

У потпуности се слажем 2 1

Слажем се 28 14

Не слажем се 146 72

У потпуности се не слажем 26 13

Укупно 202 100

Табела 7

Допринос политичких елита стварању политички и економски стабилног друштва

2; 1% 28; 14%

146; 72%

26; 13%у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 7

У табели и на слици 7 приказана је дистрибуција одговора испи-таника о доприносу политичких елита на стварању политички и економски стабилног друштва. Само два или 1% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да политичке елите доприносе стварању политички и економски стабилног друштва, док се 28

59

односно 14% испитаника слаже са овом тврдњом. Највише испита-ника њих 146 односно 72% не слаже се са тврдњом да политичке елите доприносе стварању политички и економски стабилног друштва, док се 26 или 13% испитаника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

II Распрострањеност говора мржње у политичком и јавном животу у Босни и Херцеговини

1. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 1: Национална, вјерска и други облици мржње и нетрпељивости присутни су у Босни и Херцеговини?

Питање 1 Број испитаника

Ф %

У потпуности се слажем 56 28

Слажем се 125 62

Не слажем се 15 7

У потпуности се не слажем 6 3

Укупно 202 100

Табела 8

Дистрибуција одговора на прво питање о распрострањености говора мржње у политичком и јавном животу у БиХ

56; 28%

125; 62%

15; 7%6; 3% у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 8

60

У табели и на слици 8 приказана је дистрибуција одговора испи-таника о присутности националне, вјерске и других облика мржње и нетрпељивости у Босни и Херцеговини. Укупно 56 или 28% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да постоје нацио-налне, вјерске и други облици мржње и нетрпељивости у Босни и Херцеговини, док се 125 односно 62% испитаника слаже са овом тврдњом. Укупно 15 испитаника, односно 7% не слаже се са тврд-њом да постоје националне, вјерске и други облици мржње и нетрпељивости у Босни и Херцеговини, док се шест или 3% испи-таника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

2. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 2: Говор мржње је врло распрострањен и озбиљан проблем у политичком и јавном животу у Босни и Херцеговини?

Питање 2 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 44 22 Слажем се 132 66

Не слажем се 23 11 У потпуности се не слажем 3 1

Укупно 202 100

Табела 9

Дистрибуција одговора на друго питање о распрострањености говора мржње у политичком и јавном животу у БиХ

44; 22%

132; 66%

23; 11% 3; 1% у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 9

У табели и на слици 9 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли је говор мржње распрострањен и озбиљан проблем у политичком и јавном животу у Босни и Херцеговини.

61

Укупно 44 или 22% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да је говор мржње распрострањен и озбиљан проблем у политичком и јавном животу у Босни и Херцеговини, док се највећи број, односно њих 132 или 66% слаже са овом тврдњом. Укупно 23 испитаника, односно 11% не слаже се са тврдњом да је говор мржње распрострањен и озбиљан проблем у политичком и јавном животу у Босни и Херцеговини, док се три или 1% испитаника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

3. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 3: Говор мржње је присутан у медијима који стварају плиму националне и вјерске мржње и нетрпељивости?

Питање 3 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 33 16 Слажем се 138 69

Не слажем се 28 14 У потпуности се не слажем 3 1

Укупно 202 100

Табела 10

Дистрибуција одговора на треће питање о распрострањености говора мржње у политичком и јавном животу у БиХ

33; 16%

138; 69%

28; 14% 3; 1% у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 10

У табели и на слици 10 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли је говор мржње присутан у медијима те да ли они стварају плиму националне и вјерске мржње и нетрпе-

62

љивости. Укупно 33 или 16% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да је говор мржње присутан у медијима те да они стварају плиму националне и вјерске мржње и нетрпељивости, док се највећи број, односно њих 138 или 69% слаже са овом тврдњом. Укупно 28 испитаника, односно 14% не слаже се са тврдњом да је говор мржње присутан у медијима који стварају плиму националне и вјерске мржње и нетрпељивости, док се три или 1% испитаника у потпу-ности не слаже са овом тврдњом.

4. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 4: Припад-ници политичких елита у својим јавним наступима често користе говор мржње као вид политичке комуникације са припадницима других народа?

Питање 4 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 31 15 Слажем се 128 64

Не слажем се 42 21 У потпуности се не слажем 1 0

Укупно 202 100

Табела 11

Дистрибуција одговора на четврто питање о распрострањености говора мржње у политичком и јавном животу у БиХ

31; 15%

128; 64%

42; 21%1; 0% у потпуности се

слажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 11

63

У табели и на слици 11 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли припадници политичких елита у својим јавним наступима често користе говор мржње као вид политичке комуникације са припадницима других народа. Укупно 31 или 15% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да припадници политичких елита у својим јавним наступима често користе говор мржње као вид политичке комуникације са припадницима других народа, док се највећи број, односно њих 128 или 64% слаже са овом тврдњом. Укупно 42 испитаника, односно 21% не слаже се са тврдњом да припадници политичких елита у својим јавним наступима често користе говор мржње као вид политичке комуникације са припадницима других народа, док се један или 0% испитаника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

5. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 5: Вјерски службеници у својим јавним наступима користе говор мржње према припадницима других вјерских група?

Питање 5 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 11 5 Слажем се 63 31

Не слажем се 106 53 У потпуности се не слажем 22 11

Укупно 202 100

Табела 12

Дистрибуција одговора на пето питање о распрострањености говора мржње у политичком и јавном животу у БиХ

11; 5%

63; 31%

106; 53%

22; 11% у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 12

64

У табели и на слици 12. приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли вјерски службеници у својим јавним наступима користе говор мржње према припадницима других вјерских група. Укупно 11 или 5% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да вјерски службеници у својим јавним наступима користе говор мржње према припадницима других вјерских група, док се њих 63 или 31% слаже са овом тврдњом. Највећи број испитаника, њих 106 односно 53% не слаже се са тврдњом да вјерски службеници у својим јавним наступима користе говор мржње према припадницима других вјерских група, док се 22 или 11% испитаника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

III Узроци националне, вјерске мржње, нетрпељивости и говора мржње

1. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 1: Национална и вјерска мржња, нетолеранција и насиље дио су историје и колективног памћења народа у Босни и Херцеговини?

Питање 1 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 59 29 Слажем се 112 56

Не слажем се 29 14 У потпуности се не слажем 2 1

Укупно 202 100

Табела 13

Дистрибуција одговора на прво питање о узроцима говора мржње у БиХ

59; 29%

112; 56%

29; 14%2; 1%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 13

65

У табели и на слици 13 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли су национална и вјерска мржња, нетоле-ранција и насиље дио историје и колективног памћења народа у Босни и Херцеговини. Укупно 59 или 29% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да су национална и вјерска мржња, нетоле-ранција и насиље дио историје и колективног памћења народа у Босни и Херцеговини, док се највећи број, односно њих 112 или 56% слаже са овом тврдњом. Укупно 29 испитаника, односно 14% њих не слаже се са тврдњом да су национална и вјерска мржња, нетолеранција и насиље дио историје и колективног памћења народа у Босни и Херцеговини, док се два или 1% испитаника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

2. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 2: Групна затвореност, предрасуде, искључивост и необјективност, некри-тички однос према припадницима других националних и вјерских група узрокују мржњу и нетрпељивост?

Питање 2 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 37 18 Слажем се 141 70

Не слажем се 24 12 У потпуности се не слажем 0 0

Укупно 202 100

Табела 14

Дистрибуција одговора на друго питање о узроцима говора мржње у БиХ

37; 18%

141; 70%

24; 12% 0; 0%у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 14

66

У табели и на слици 14 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли групна затвореност, предрасуде, искључи-вост и необјективност, некритички однос према припадницима других националних и вјерских група узрокују мржњу и нетрпе-љивост. Укупно 37 или 18% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да групна затвореност, предрасуде, искључивост и необјек-тивност, некритички однос према припадницима других нацио-налних и вјерских група узрокују мржњу и нетрпељивост, док се највећи број, односно њих 141 или 70% слаже са овом тврдњом. Укупно 24 испитаника, односно 12% њих не слаже се са тврдњом да групна затвореност, предрасуде, искључивост и необјективност, некритички однос према припадницима других националних и вјерских група узрокују мржњу и нетрпељивост.

3. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 3: Друшт-вена криза, сиромаштво и незапосленост су узроци незадовољ-ства, националне и вјерске мржње и нетрпељивости?

Питање 3 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 52 26 Слажем се 106 52

Не слажем се 38 19 У потпуности се не слажем 6 3

Укупно 202 100

Табела 15

Дистрибуција одговора на треће питање о узроцима говора мржње у БиХ

52; 26%

106; 52%

38; 19%6; 3%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 15

67

У табели и на слици 15 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли су друштвена криза, сиромаштво, незапос-леност узроци незадовољства и националне, вјерске мржње и нетрпељивости. Укупно 52 или 26% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да су друштвена криза, сиромаштво, незапос-леност узроци незадовољства и националне, вјерске мржње и нетрпељивости, док се највећи број, односно њих 106 или 52% слаже са овом тврдњом. Укупно 38 испитаника, односно 19% њих не слаже се са тврдњом да су друштвена криза, сиромаштво, незапосленост узроци незадовољства и националне, вјерске мржње и нетрпељивости, док се шест или 3% испитаника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

4. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 4: Политичке елите стварају плиму мржње нетолеранције у циљу скретања пажње јавности са стварних друштвених проблема?

Питање 4 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 44 22 Слажем се 126 63

Не слажем се 31 15 У потпуности се не слажем 1 0

Укупно 202 100

Табела 16

Дистрибуција одговора на четврто питање о узроцима говора мржње у БиХ

44; 22%

126; 63%

31; 15%1; 0%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 16

68

У табели и на слици 16. приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли политичке елите стварају плиму мржње нетолеранције у циљу скретања пажње јавности са стварних друшт-вених проблема. Укупно 44 или 22% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да политичке елите стварају плиму мржње нетоле-ранције у циљу скретања пажње јавности са стварних друштвених проблема, док се највећи број, односно њих 126 или 63% слаже са овом тврдњом. Укупно 31 испитаника, односно 15% њих не слаже се са тврдњом да политичке елите стварају плиму мржње нетоле-ранције у циљу скретања пажње јавности са стварних друштвених проблема, док се један или 0% испитаника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

5. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 5: Нацио-налне и вјерске групе у Босни и Херцеговини су угрожене од других група усљед реалне спољне пријетње, а мржња је посљедица тог стања?

Питање 5 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 17 8 Слажем се 122 61

Не слажем се 55 27 У потпуности се не слажем 8 4

Укупно 202 100

Табела 17

Дистрибуција одговора на пето питање о узроцима говора мржње у БиХ

17; 8%

122; 61%

55; 27%

8; 4%у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 17

69

У табели и на слици 17 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли су националне и вјерске групе у Босни и Херцеговини угрожене од других група усљед реалне спољне пријетње и да ли је мржња је посљедица тог стања. Укупно 17 или 8% испитаника у потпуности се слаже са тврдњом да су националне и вјерске групе у Босни и Херцеговини угрожене од других група усљед реалне спољне пријетње и да је мржња је посљедица тог стања, док се највећи број, односно њих 122 или 61% слаже са овом тврдњом. Укупно 55 испитаника, односно 27% њих не слаже се са тврдњом да су националне и вјерске групе у Босни и Херцеговини угрожене од других група усљед реалне спољне пријетње, и да је мржња је посљедица тог стања, док се осам или 4% испитаника у потпуности не слаже са овом тврдњом.

IV Друштвена реакција на говор мржње

1. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 1: Како би оцијенили реакцију државних институција надлежних за праће-ње говора мржње у медијима?

Питање 1 Број испитаника Ф %

Изразито добра 1 0 Добра 20 10

Задовољавајућа 40 20 Лоша 123 61

Изразито лоша 18 9 Укупно 202 100

Табела 18

Дистрибуција одговора на прво питање о друштвеној реакцији на говор мржње

1; 0% 20; 10%

40; 20%

123; 61%

18; 9%

изразито добрадобразадовољавајућалошаизразито лоша

Слика 18

70

У табели и на слици 18 приказана је дистрибуција одговора испитаника на питање како би оцијенили реакцију државних инсти-туција надлежних за праћење говора мржње у медијима. Један испитаник или 0% укупног броја сматра да је реакција државних институција надлежних за праћење говора мржње у медијима изразито добра. Укупно 20 испитаника или 10% њих сматра да је реакција добра, док 40 испитаника или 20% њих сматра да је та реакција задовољавајућа. Највећи број испитаника, њих 123 или 61% сматра да је реакција државних институција надлежних за праћење говора мржње у медијима лоша, а изразито лошом је сматра 18 испитаника или 9% од укупног броја.

2. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 2: Како би оцијенили улогу невладиног сектора у праћењу проблематике говора мржње у политичком и јавном животу?

Питање 2 Број испитаника

Ф % Изразито добра 1 0

Добра 25 12 Задовољавајућа 64 32

Лоша 98 49 Изразито лоша 14 7

Укупно 202 100

Табела 19

Дистрибуција одговора на друго питање о друштвеној реакцији на говор мржње

1; 0% 25; 12%

64; 32%98; 49%

14; 7%

изразито добрадобразадовољавајућалошаизразито лоша

Слика 19

71

У табели и на слици 19 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе како би оцијенили улогу невладиног сектора у праћењу проблематике говора мржње у политичком и јавном животу. Један испитаник или 0% укупног броја сматра да је улога невладиног сектора у праћењу проблематике говора мржње у политичком и јавном животу изразито добра. Укупно 25 испитаника или 12% њих сматра да је та улога добра, док 64 испитаника или 32% њих сматра да је та улога задовољавајућа. Највећи број испитаника, њих 98 или 49% сматра да је улога невладиног сектора у праћењу проблематике говора мржње у политичком и јавном животу лоша, а изразито лошом је сматра 14 испитаника или 7% од укупног броја.

3. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 3: Да ли сматрате да је говор мржње потребно законски санкционисати?

Питање 3 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 60 30 Слажем се 106 52

Не слажем се 30 15 У потпуности се не слажем 6 3

Укупно 202 100

Табела 20

Дистрибуција одговора на треће питање о друштвеној реакцији говора мржње

60; 30%

106; 52%

30; 15%6; 3%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 20

72

У табели и на слици 20. приказана је дистрибуција одговора ис-питаника на питање да ли је говор мржње потребно законски сан-кционисати. Укупно 60 испитаника или 30% у потпуности се слаже, највећи број или њих 106 односно 52% се слаже да је говор мржње потребно законски санкционисати. Укупно 30 или 15% испитаника се не слаже, док се шест или 3% испитаника у потпуности не слаже да је говор мржње потребно законски санкционисати.

4. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 4: Каква је улога образовних институција у превенцији дискриминације, нетолеранције и мржње?

Питање 4 Број испитаника Ф %

Изразито добра 11 5 Добра 35 17

Задовољавајућа 68 34 Лоша 81 41

Изразито лоша 7 3 Укупно 202 100

Табела 21

Дистрибуција одговора на четврто питање о друштвеној реакцији на говор мржње

11; 5%

35; 17%

68; 34%

81; 41%

7; 3%

изразито добрадобразадовољавајућалошаизразито лоша

Слика 21

У табели и на слици 21 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе каква је улога образовних институција у превен-цији дискриминације, нетолеранције и мржње. Укупно 11 испитани-ка или 5% сматра да је улога образовних институција у превенцији

73

дискриминације, нетолеранције и мржње изразито добра. Укупно 35 испитаника или 17% њих сматра да је та улога добра, док 68 испитаника или 34% њих сматра да је та улога задовољавајућа. Највећи број испитаника, њих 81 или 41% сматра да је улога образовних институција у превенцији дискриминације, нетолеран-ције и мржње лоша, а изразито лошом је сматра седам испитаника или 3% од укупног броја.

5. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 5: Како би оцијенили улогу вјерских заједница у стварању међунационалног и међурелигијског помирења, дијалога и толеранције?

Питање 5 Број испитаника Ф %

Изразито добра 11 5 Добра 48 24

Задовољавајућа 77 38 Лоша 60 30

Изразито лоша 6 3 Укупно 202 100

Табела 22

Дистрибуција одговора на пето питање о друштвеној реакцији на говор мржње

11; 5%

48; 24%

77; 38%

60; 30%

6; 3%

изразито добрадобразадовољавајућалошаизразито лоша

Слика 22

У табели и на слици 22 приказана је дистрибуција одговора испитаника на питање како би оцијенили улогу вјерских заједница у стварању међунационалног и међурелигијског помирења, дијалога и

74

толеранције. Укупно 11 испитаника или 5% сматра да је улога вјер-ских заједница у стварању међунационалног и међурелигијског помирења, дијалога и толеранције изразито добра. Укупно 48 испи-таника или 24% њих сматра да је та улога добра, док 77 испитаника или 38% њих сматра да је та улога задовољавајућа. Укупно 60 испитаника или 30% њих сматра да је улога улога вјерских заједница у стварању међунационалног и међурелигијског помирења, дијалога и толеранције лоша, а изразито лошом је сматра шест испитаника или 3% од укупног броја.

V Друштвене посљедице говора мржње

1. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 1: Говор мржње ствара нове националне и вјерске подјеле и продубљује постојеће?

Питање 1 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 61 30 Слажем се 129 65

Не слажем се 7 3 У потпуности се не слажем 5 2

Укупно 202 100

Табела 23

Дистрибуција одговора на прво питање о друштвеној посљедици говора мржње

61; 30%

129; 65%

7; 3%

5; 2%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 23

75

У табели и на слици 23 приказана је дистрибуција одговора испитаника на питање да ли говор мржње ствара нове националне и вјерске подјеле и продубљује постојеће. Укупно 61 испитаник или 30% њих у потпуности се слаже са овом трвдњом. Убједљиво највећи број испитаника, њих 129 или 65% се слаже да говор мржње ствара нове националне и вјерске подјеле и продубљује постојеће. Седам ипитаника или 3% њих се не слаже, док је пет испитаника или 2% њих као одговор на питање навело „у потпуности се не слажем“.

2. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 2: Говор мржње ствара плиму нетрпељивости и неповјерења?

Питање 2 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 68 34 Слажем се 123 61

Не слажем се 6 3 У потпуности се не слажем 5 2

Укупно 202 100

Табела 24

Дистрибуција одговора на друго питање о друштвеној посљедици говора мржње

68; 34%

123; 61%

6; 3%

5; 2%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 24

У табели и на слици 24. приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли говор мржње ствара плиму нетрпељивости и неповјерења. Укупно 68 испитаника или 34% њих у потпуности се

76

слаже, док убједљиво највећи број испитаника, њих 123 или 61% се слаже да говор мржње ствара плиму нетрпељивости и неповјерења. Шест ипитаника или 3% њих се не слаже, док је пет испитаника или 2% њих као одговор на питање навело „у потпуности се не слажем“.

3. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 3: Рето-рика мржње у политичком животу ствара политичку неста-билност?

Питање 3 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 56 28 Слажем се 130 64

Не слажем се 13 6 У потпуности се не слажем 4 2

Укупно 202 100

Табела 25

Дистрибуција одговора на треће питање о друштвеној посљедици говора мржње

56; 28%

130; 64%

13; 6%

4; 2%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 25

У табели и на слици 25 приказана је дистрибуција одговора испитаника на питање да ли реторика мржње у политичком животу ствара политичку нестабилност. Укупно 56 испитаника или 28% њих у потпуности се слаже. Убједљиво највећи број испитаника, њих 130 или 64% се слаже да реторика мржње у политичком животу ствара политичку нестабилност. Укупно 13 ипитаника или 6% њих се не

77

слаже, док су четири испитаника или 2% њих као одговор на питање навело „у потпуности се не слажем“.

4. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 4: Мржња и нетолеранција представљају могућу безбједносну пријетњу у смислу ескалације насиља?

Питање 4 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 53 26 Слажем се 130 65

Не слажем се 15 7 У потпуности се не слажем 4 2

Укупно 202 100

Табела 26

Дистрибуција одговора на четврто питање о друштвеној посљедици говора мржње

53; 26%

130; 65%

15; 7%

4; 2%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 26

У табели и на слици 26 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли мржња и нетолеранција представљају могућу безбједносну пријетњу у смислу ескалације насиља. Укупно 53 испитаника или 26% њих у потпуности се слаже са овом тврдњом док се убједљиво највећи број испитаника, њих 130 или 65% слаже да мржња и нетолеранција представљају могућу безбједносну пријетњу у смислу ескалације насиља. Укупно 15 ипитаника или 7%

78

њих се не слаже, док су четири испитаника или 2% њих као одговор на питање навела да се у потпуности не слажу.

5. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 5: Мржња и нетолеранција су препреке у процесу евроатланских интег-рација Босне и Херцеговине?

Питање 5 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 49 24 Слажем се 110 55

Не слажем се 37 18 У потпуности се не слажем 6 3

Укупно 202 100

Табела 27

Дистрибуција одговора на пето питање о друштвеној посљедици говора мржње

49; 24%

110; 55%

37; 18%6; 3%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 27

У табели и на слици 27 приказана је дистрибуција одговора испитаника на питање да ли су мржња и нетолеранција препреке у процесу евроатланских интеграција Босне и Херцеговине. Укупно 49 испитаника или 24% њих у потпуности се слаже, док највећи број испитаника, њих 110 или 55% се слаже да су мржња и нетолеранција препреке у процесу евроатланских интеграција Босне и Херцеговине. Укупно 37 ипитаника или 18% њих се не слаже, док је шест

79

испитаника или 3% њих као одговор на питање навело „у потпуности се не слажем“.

VI Превазилажење говора мржње

1. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 1: Стање говора мржње није забрињавајуће и посебне мјере нису неопходне?

Питање 1 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 7 3 Слажем се 36 18

Не слажем се 131 65 У потпуности се не слажем 28 14

Укупно 202 100

Табела 28

Дистрибуција одговора на прво питање о могућностима превазилажења говора мржње

7; 3% 36; 18%

131; 65%

28; 14%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 28

У табели и на слици 28 приказана је дистрибуција одговора испитаника на питање да ли је стање говора мржње забрињавајуће и да ли су посебне мјере неопходне. Укупно седам испитаника или 3% њих се изјаснило да се у потпуности слаже да стање говора мржње није забрињавајуће и да посебне мјере нису неопходне, док се за одговор «слажем се» опредијелило 36 испитаника или 18% од укупног броја. Највећи број испитаника навео је одговор «не слажем

80

се» тачније њих 131 или 65%, док се за одговор «у потпуности се не слажем» опредијелило 28 испитаника или 14% од укупног броја.

2. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 2: Говор мржње је могуће превазићи санкционисањем?

Питање 2 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 26 13 Слажем се 106 52

Не слажем се 64 32 У потпуности се не слажем 6 3

Укупно 202 100

Табела 29

Дистрибуција одговора на друго питање о могућностима превазилажења говора мржње

26; 13%

106; 52%

64; 32%6; 3%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 29

У табели и на слици 29. приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли је говор мржње могуће превазићи санк-ционисањем. Укупно 26 испитаника или 13% њих у потпуности се слаже да је говор мржње могуће превазићи санкционисањем, док највећи број испитаника, њих 106 или 52% се слаже са овом тврдњом. Укупно 64 ипитаника или 32% њих се не слаже, док је шест испитаника или 3% њих као одговор на питање навело „у потпуности се не слажем“.

81

3. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 3: Говор мржње је могуће превазићи јачањем демократских вриједности у друштву и одговорношћу политичких елита?

Питање 3 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 43 21 Слажем се 129 65

Не слажем се 23 11 У потпуности се не слажем 7 3

Укупно 202 100

Табела 30

Дистрибуција одговора на треће питање о могућностима превазилажења говора мржње

43; 21%

129; 65%

23; 11% 7; 3%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 30

У табели и на слици 30. приказана је дистрибуција одговора испитаника на питање да ли је говор мржње могуће превазићи јача-њем демократских вриједности у друштву и одговорношћу поли-тичких елита. Укупно 43 испитаника или 21% њих у потпуности се слаже да је говор мржње могуће превазићи јачањем демократских вриједности у друштву и одговорношћу политичких елита, док убједљиво највећи број испитаника, њих 129 или 65% се слаже. Укупно 23 ипитаника или 11% њих не слаже са овим одговором, а седам испитаника или 3% њих је као одговор на питање навело „у потпуности се не слажем“.

82

4. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 4: Говор мржње могуће је превазићи стварањем бољих економских и социјалних прилика у друштву?

Питање 4 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 65 32 Слажем се 110 55

Не слажем се 23 11 У потпуности се не слажем 4 2

Укупно 202 100

Табела 31

Дистрибуција одговора на четврто питање о могућностима превазилажења говора мржње

65; 32%

110; 55%

23; 11% 4; 2%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 31

У табели и на слици 31 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да ли је говор мржње могуће превазићи ства-рањем бољих економских и социјалних прилика у друштву. Укупно 65 испитаника или 32% њих у потпуности се слаже да је говор мржње могуће превазићи стварањем бољих економских и социјал-них прилика у друштву. Убједљиво највећи број испитаника, њих 110 или 55% се слаже да је да је говор мржње могуће превазићи стварањем бољих економских и социјалних прилика у друштву. Укупно 23 ипитаника или 11% њих се не слаже, док је четири испитаника или 2% њих као одговор на питање навело „у потпуности се не слажем“.

83

5. Дистрибуција одговора испитаника на Питање 5: У Босни и Херцеговини говор мржње није могуће превазићи?

Питање 4 Број испитаника Ф %

У потпуности се слажем 20 10 Слажем се 44 22

Не слажем се 114 56 У потпуности се не слажем 24 12

Укупно 202 100

Табела 32

Дистрибуција одговора на пето питање о могућностима превазилажења говора мржње

20; 10%

44; 22%

114; 56%

24; 12%

у потпуности сеслажемслажем се

не слажем се

у потпуности се неслажем

Слика 32

У табели и на слици 32 приказана је дистрибуција одговора испитаника о томе да у Босни и Херцеговини говор мржње није мо-гуће превазићи. Укупно 20 испитаника или 10% њих у потпуности се слаже са тврдњом да говор мржње није могуће превазићи. За одговор „слажем се“ опредијелило се 44 иситаника или 22% од укупног броја, док се за одговор „не слажем се“ опредијелио убједљиво највећи број испитаника, тачније њих 114 или 56%. Укупно 24 испитаника или њих 12% у потпуности се не слаже да у Босни и Херцеговини говор мржње није могуће превазићи.

84

8. ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ

Политичке (националне) и културне (вјерске) подјеле су препознатљива обиљежја у Босни и Херцеговини што представља озбиљан проблем за стварање грађанског (цивилног) друштва за дужи временски период. О стању политичких односа и политичке културе у Босни и Херцеговини може се закључити на основу спроведеног истраживања. Тако, политичку ситуацију у БиХ 60% испитаника оцијенило је као лошу, док је политичку културу у БиХ 59% испитаника оцијенило такође лошом. Као кључне друштвене проблеме у БиХ 55% испитаника су навели: економску ситуацију, социјалне проблеме, националне односе, мржњу и нетрпељивост и криминал и корупцију. Рад политичких елита на рјешавању постојећих друштвених проблема 71% испитаника означило је као лош, док се 72% испитаника не слаже са тврдњом да политичке елите у БиХ доприносе стварању политички и економски стабилног друштва.

О распрострањености говора мржње у политичком и јавном животу БиХ свједоче резултати испитаника, који говоре да су национална, вјерска и други облици мржње и нетрпељивости присутни у БиХ (62%). Да је говор мржње врло распрострањен и озбиљан проблем у политичком и јавном животу БиХ слаже се 66% испитаника, док се 69% испитаника слаже да је говор мржње присутан у медијима који стварају плиму националне и вјерске мржње и нетрпељивости. 64% испитаника слаже се да припадници политичких елита у својим јавним наступима често користе говор мржње као вид политичке комуникација са припадницима других народа, а 53% се не слаже с тим да вјерски службеници у својим јавним наступима користе говор мржње према припадницима других вјерских група.

Као узроке националне, вјерске мржње, нетрпљивости, нетоле-ранције и говора мржње 56% испитаника сматра дио историје и колективног памћења народа у БиХ, док 70% сматра да групна затвореност, предрасуде, искључивост и необјективност, те некри-тички однос према припадницима других националних и вјерских група узрокују мржњу и нетрпељивост. 52% се слаже да су друшт-вена криза и сиромаштво узроци незадовољства и националне, вјерске мржње и нетрпељивости. 63% се слаже да политичке елите стварају плиму мржње и нетолеранције у циљу скретања пажње

85

јавносит са стварних друштвених проблема, а 61% њих наводи да су националне и вјерске групе у БиХ угрожене од других група усљед реалне спољне пријетње, а да је мржња посљедица тог стања.

Друштвену реакцију на говор мржње испитаници оцјењују на сљедећи начин: 61% оцјењује лошом реакцију државних институција надлежних за праћање говора мржње у медијима; 49% њих сматра да је улога невладиног сектора у праћењу проблематике говора мржње у политичкој и јавном животу лоша; 52% сматрају да је говор мржње потребно законски санкционисати, док 41% сматра да је улога образовних институција у превенцији дискриминације, нетолеран-ције и мржње лоша. 38% испитаника улогу вјерских заједница у ставарању међунационалног и међурелигијског помирења у ства-рању дијалога и толеранције сматра задовољавајуће.

Што се тиче друштвених посљедица говора мржње, 65% испитаника слаже се да говор мржње ствара нове националне и вјерске подјеле и продубљује постојеће. 61% њих се слаже да говор мржње ствара плиму нетрпељивости и неповјерења. 64% истиче да реторика мржње у политичком животу ствара политичку нестабил-ност, а 65% се слаже да мржња и нетолеранција предтсваљају могућу безбједносну пријетњу смислу ескалације насиља. 55% њих слаже се да су мржња и нетолеранција препреке у процесу евроатлантских интеграција БиХ.

Када говоримо о превазилажењу говора мржње у БиХ, 65% сматра да је стање говора мржње забрињавајуће и да су посебне мјере неопходне. 52% се слаже да је говор мржње могуће превазићи санкционисањем, а 65% јачањем демократских вриједности у друштву и одговорношћу политичких елита. 55% истиче да је говор мржње могуће превазићи стварањем бољих економски и социјалних прилика у друштву, док се 56% слаже се да је у БиХ говор мржње могуће превазићи.

Резултати истраживања указују да је стање политичке културе забрињавајуће, као и распрострањеност националне и вјерске мржње и нетрпељивости.

Посматрајући исторју ових крајева може се рећи да је наша историја била војна и дипломатска, а не економска и културна. Овдје се без пријатеља мора, али без непријатеља не може, јер се унутрашњи или спољашњи непријатељ користи као интегративни принцип. Национални хероји и национални идентитет у Босни и Херцеговини увијек су у првом плану, док се демократски комп-

86

ромиси занемарују, што није посљедица само унутрашњих подјела, него и политике великих сила (отоманске, венецијанске, хабсбурш-ке) које су се држале принципа divide et impera (подијели па владај). Основна обиљежја политичке културе у Босни и Херцеговини су провинцијализам, патријархални менталитет и неповјерења према другом и друкчијем. Низак образовни ниво становништва у Босни и Херцеговини је сталан пратилац, без обзира на политичке промјене.

Политичку социјализацију као процес обликовања и преношења политичке културе (симбола, вриједности, норми, правила, искус-тава, знања, вјештина – политичка меморија) треба перманентно преносити на нове генерације. То мора да почне у раној животној доби, ако друштво па и Босна и Херцеговина хоће да касније буде отворена, демократска и стабилна. Политичка социјализација је у функцији одржања, јачања и стабилности политичког система – постизања консензуса о кључним питањима (покоравање легално изабраним органима власти). У Босни и Херцеговини је низ генерација одрастало и дозрело у ауторитарној политичкој култури, па је зато тешко очекивати да се оне преоријентишу на демократски начин мишљења, вјеровања и понашања, јер је ријеч о посве друкчијој љествици вриједности и норми. Примарни (породица) и секундарни (школа, група вршњака, политичке партије, мас-медија итд.) чиниоци политичке социјализације мораће да активно раде како би се извршио овај прелаз са трибалног на демократски тип друштва у Босни и Херцеговини – од партикуларних према универзалним нормама. По ономе шта и како раде (на примјер мас-медији) не би се могло закључити да су на путу остваривања ових задатака. Владајуће три клике у Босни и Херцеговини (тзв. елите) стварају јавно мнијење какво им треба: имати повлаштен положај (монопол) у медијима, значи исто што и имати уза се политичку јавност! Јавно мнијење се више не слуша, оно се ствара: медијска слика стварности замјењује саму стварност! Онај ко има моћ и власт, ко има приступ информацијама и ко познаје технике убјеђивања, тај може да убиједи било кога, да мисли, вјерује и чини било шта, а самим тим да изазива националну, вјерску мржњу, нетрпељивост и конфликте.

Ако је некада политика била дефинисана као мудрост управљања људима и стварима у сврху остваривања највиших вриједности (истине, правде, слободе, светости живота, итд.), онда се она данас дефинише као огољела и крволочна борба друштвених група и

87

појединаца за освајање, очување и повећање моћи, власти и користи које иду уз то. Суштина политике у Босни и Херцеговини је борба око расподјеле и контроле друштвене моћи – политика је драма. Филозоф воље за моћ је рекао: дошло је вријеме да се поново промисли шта је политика, јер оваква каква је сада и овдје, она је мјесто где су све душевне болести заказале састанак. Са довољно разлога може се рећи да су на овим просторима Босне и Херцеговине још увијек веома моћне митске и паганске представе и вјеровања, која по правилу оживљавају у тренуцима политичких и друштвених криза. Кад год се понове кризне ситуације увијек се обнове ови митски и пагански обрасци. У кризним ситуацијама не тражи се учитељ него спаситељ: харизматски вођа увијек има шансу када није могуће ријешити кризу на рационалан начин, што је случај и у Босни и Херцеговини.

Државе које се темеље на националној култури (као што је то случај у Босни и Херцеговини) тешко могу да се уклопе у нови свјетски поредак у коме важе универзалне вриједности, норме и правила понашања. За ове просторе, простор Босне и Херцеговине, може се слободно рећи да људе дијели оно што им је заједничко: заједничко поријекло, заједнички обичаји, заједничке установе, заједнички језик итд. Овдје имамо богато искуство са нелогичном чињеницом да три народа (Срби, Хрвати, Бошњаци – муслимани) дијели исти језик, јер је преко 90% ријечи исто, а неколико процената различито. Нетрпељивост и мржњу не изазивају велике разлике, него баш оне мале, па су у праву психолози када говоре о „нарцизму малих народа“ - свако племе хоће да буде нација. Упркос свим социјалним разликама међу појединцима исте нације, нација се доживљава као братска заједница: у националној свијести све неједнакости су избрисане у име јединства нације! То се постиже вјештом манипулацијом политичким симболима (застава, грб, химна, митски јунаци итд.) јер мит нуди лични идентитет и колек-тивну идентификацију са заједницом (националном, вјерском и сл.): он одговара на питање ко сам ја и гдје је моје мјесто у структури друштва. Заједница која је утемељена на националном миту противи се промјени: идентитет и промјена не иду заједно. Ови затворени обрасци (closed patterns) архајског духа свакако су сметња ширим интегративним процесима и толеранцији међу три народа и њихових култура у Босни и Херцеговини: умјесто демократских преговора и заједничког живота сваки народ истиче своје слободарске традиције

88

и националне хероје. – Страх од живих регулише право, страх од мртвих регулише мит – мртви као морални полицајци друштва. У Босни и Херцеговини демократија се учи, јер народ нема искуства са демократским облицима мишљења, вјеровања и одлучивања: овдје је на дјелу прелаз од владавине једне воље (самовоље вође) на владавину закона. Другим ријечима, владавину страха постепено замјењује владавина права. А то је веома тежак и дуг процес, јер родовско-племенска свијест и начин живота на овим просторима тешко се могу уздићи на раван универзалних вриједности, норми и правила понашања. Ако хришћанство и ислам као универзалне религије нису успјеле да за толико вијекова искоријене овај пагански начин мишљења и делања, онда се ни ми данас не можемо надати да ћемо у блиској будућности имати више успјеха.

Пред нама је у Босни и Херцеговини веома важан и тежак задатак. Ми се морамо учити дијалогу и толеранцији, јер све наше невоље проистичу из чињенице што ми не умијемо да комуницирамо једни са другима. Само васпитањем и образовањем за дијалог и толеранцију може се стећи свијест да су други човјек и наша култура наша допуна а не наш пакао. Ко није трпељив, не може бити савремен човјек: још није дорастао до човјекове висине! Да би то постигао, он мора да ослушкује различите гласове времена и различите начине говора, јер само тако има могућности да упоређује, бира и ствара. Један уистину дијалошки начин мишљења и живљења имао би за посљедицу да међу мислиоцима не би било догматика, међу вјерницима не би било фанатика, а међу политичарима не би било тирана.

Историја сваке религије показује и доказује да је од самог почетка било различитих начина вјеровања и да су сва ова вјеровања задовољавала индивидуалне и колективне потребе и жеље вјерника. Тек када је један облик вјеровања проглашен за званични систем (нпр. хришћанство у старом римском царству), онда су сви други облици испољавања вјере сматрани одступањем од праве вјере (мистици, монаси, јеретици, шизматици итд.). У друштвима гдје је црква одвојена од државе, закон о вјерским заједницама третира све вјерске групе као равноправне. Међутим, специфичност исламске заједнице (ума) је у томе што су вјерске и правне норме (које прописује држава) у ствари истовјетне (шеријатско право).

Познато је да друштво није исто што и држава. Жеље, потребе и интереси друштва увијек су шири и дубљи од моћи државе да их

89

задовољи кроз своје установе. Због тога не би требало да чуди што се добар дио друштвеног живота одвија изван система државних установа. Невладине организације у Босни и Херцеговини требало би да се ангажују на заштити друштва од државе, то јест да стално доказују да се политички живот одвија у међусобним односима људи а не само у односима установа – ваља штитити овај слободни простор живота од државне контроле и принуде.

Ријечима се могу изрећи највише истине и најподлије лажи. Данас су ријечи постале оружје – језик и говор су поље борбе за моћ и власт. Односи између три политичке заједнице у Босни и Херце-говини одсликавају се у језику и говору као у неком огледалу. То су ријечи иза којих остају видљиве посљедице: има непријатних, отровних и смртних ријечи којима се постиже страшан учинак на људску душу и колективно сјећање. Све болести ових заједница, па и Босне и Херцеговине, прво су видљиве у језику и говору – ако болује језик и говор, онда болује појединац и заједница. Стари кинески мудрац опомињао је: кад се квари језик, квари се и народ! Обољели језик и говор увијек претходе обољелим друштвима: прве тамнице, први злочини и прве гробнице припремају се у језику и говору. Прве мине су језичке мине. Ми у Босни и Херцеговини ни данас нисмо свјесни свих болести што их је кратковидна политика унијела у језик и говор. Говор мржње је присутан у БиХ, а претпоставке су да ће постојати док год постоји мржња. Мржња се не смије гурати испод тепиха. Она се мора рјешавати у свијести грађана, мора се превазилазити културом дијалога и толеранције. Међутим, нажалост данас у БиХ ријечи мудраца не могу се чути од вике гомиле. У БиХ на цијени није паметан и мудар, већ моћан и дрзак. Реторика, говор мржње у БиХ покушава успоставити немогућу БиХ, која руши и ову могућу Босну и Херцеговину. Говор мржње је у суштини антикомуникација. Антипод мржње је толеранција. На просторима БиХ етно-национализам је доминатна политичка идеологија, а у времену предизборних кампања, не смије се створити клима анти интелектуалног стања. У политикама и политичким кампањама у БиХ више има проповиједи него реалних политичких програма. Говор мржње, језик напросто употребљава као тољагу. Треба разговарати, а то значи градити мостове, повезујући супротне обале. Превише се брбља, а премало се мисли. Само као личност ми смо моралне особе, јер одговорност се веже за личну савјест: зато маса, институција, не може бити одговорна. Трајно се треба залагати за

90

разговор као тихи позив на пут до истине и смисла, он је начин на који се сваки проблем може ријешити, говором мржње и насиљем се ништа не рјешава.

Говор мржње уопште, па тако и у БиХ није могуће емпиријски проучавати, али је могуће емпиријски проучавати друштвене посљедице мржње. Имајући у виду чињеницу да је у протеклом рату на просторима БиХ било пуно екстремизма, етничког чишћења и серијских убистава, неопходно је више пажње посветити превазила-жењу постојеће мржње. БиХ је кризно, постконфликтно, вишенацио-нално и вишерелигијско друштво у коме латентни друштвени сукоб у БиХ проицира се са друштвене на симболичку раван. Говор мржње у БиХ ствара нове националне и вјерске антагонизме и продубљује постојеће.

У оквиру одређеног друштва, па и Босне и Херцеговине на теоријској равни, могућа су три доминантна модела реаговања на другог и другачијег. Ти су модели културно условљени. Први модел реакције на парадигму различитости је насиље, које подразумијева напад, повреду или уништење другог због његових разлика. Насиље као модел понашања мора се одбацити. Други модел јесте трпељивост, што подразумијева уздржавање од осуде и принуде према другом и другачијем. Трпељивост подразумијева трпљење другог и другачијег а не његово прихватање, тако да је то одлагање а не рјешење конфликта. Трећи начин је дијалог и толеранција. Овај модел понашања подразумијева разговор и прихватање и уважавање другог и другачијег. Међутим, може се примјетити слабост тог концепта у пракси, јер друштва која се сматрају демократским у озбиљној мјери се суочавају са проблемима дискриминације, нето-леранције и мржњом мотивисаног насиља. На који је начин онда могуће ријешити парадигму различитости? Словенски филозоф Славој Жижек каже у вези етничке мржње и насиља да треба у потпуности одбацити мултикултуралистичку идеју и насупрот етничкој толеранцији потребно је научити да живимо са другошћу другог, и да развијамо толеранцију за различите стилове живота. Против етничке мржње не треба се борити етничком толеранцијом, већ мржњом како Жижек наводи, али не против другог и другачијег већ против заједничких „политичких непријатеља“ (Жижек, 2001: 159) мислећи под тиме на заједничке проблеме. Мишљења смо да би тај модел био прихватљив за Босну и Херцеговину, која је нацио-нално, вјерски, политички поларизована. Са друге стране, без обзира

91

на све постојеће разлике присутни су бројни заједнички проблеми и заједнички интереси, који превазилазе логику групних подјела. Првенствено се то односи на бројне економске и социјалне проблеме, владавину закона, сигурност људи и имовине и друге друштвене проблеме који су уједно примарни проблеми обичног човјека и стварна пријетња друштвеном поретку. Такав политички и друштвени дискурс у Босни и Херцеговини основа је за стварање стабилног друштва и превазилажења парадигме различитости – концепта друштвених подјела заснованом на некритичком односу према себи и другоме – културно другачијем – и дискриминацији, нетолеранцији и насиљу које је резултат такве перцепције стварности.

92

9. ЛИТЕРАТУРА

1. Бабић, Д., „Босна и Херцеговина Језик мржње у јавној сфери Феноменолошко-типолошке назнаке карактеристичне за ове просторе.” Регионални гласник за промоцију културе, мањинских права и међуетничке толеранције, бр. 2, стр. 4–11

2. Васовић, М., (2002), Говор мржње. Факултет политичких наука, Београд, Призма, Месечне политичке анализе, Центар за либерално-демократске студије, Београд

3. Вејновић, Д., (2003), Политичка култура, дијалог, толеранција и демократија у Босни и Херцеговини, Бања Лука, Удружење дефендолога Републике Српске

4. Вијеће Регулаторне агенције за комуникације, на сједници одржаној 31. јануара 2008. године

5. Енциклопедија политичке културе, одредница Политичка култу-ра, Савремена администрација, Београд, 1993.

6. Ерцег, Т., (2004), Расна нетрпељивост и „говор мржње“ - међународни и хрватски стандарди и пракса. Центар за људска права, Загреб. Извјештај је припремљен за потребе стручног округлог стола: „Како се борити против говора мржње и расно мотивисаног насиља.“

7. ECRI: Second Report on Italy, Strasbourg, 23 April 2002. 8. European Commission against Racism and Intolerance, Second

Report on Germany, Strasbourg, 3 July 2001. 9. European Commission against Racism and Intolerance: Legal

Measures to Combat Racism and Intolerance in the Member States of the Council of Europe, Strasbourg, 2002.

10. Ковачевић, Б., Ромић, М., (2010), Елементи социологије културе, Бања Лука, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања

11. Коковић, Д., (1996), Социологија религије и образовања, Учитељски факултет у Сомбору, Сомбор

12. Коковић, Д., (2004), Пукотине културе, Нови Сад, Прометеј 13. Коковић, Д., (2009), Друштво и образовни капитал, Нови Сад,

Медитеран 14. Лазић, М., (1994), Разарање друштва, Филип Вишњић, Београд

93

15. Лалић, В., (2010), „Парадигма различитости ми наспрам они – између насиља и толеранције” у: Вејновић Д., (ур), Говор мржње, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука

16. Милан П., (1982), Политичка култура и политички односи, Радничка штампа, Београд

17. Мораит, Б., (2010), „О потреби дефинисања и мјери санкционисања говора мржње у изборном процесу” у: Вејновић Д., (ур), Говор мржње, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука

18. Национална коалиција за толеранцију против злочина мржње: Говор мржње и злочин мржње као институти међународног и домаћег права, Комитет правника за људска права YUCOM, Београд, 2007.

19. Пухало, С., (2009), Етничка дистанца и (ауто)стереотипи грађана Босне и Херцеговине, Сарајево: Фридрих Еберт Сти-фтунг.

20. Ружић, Н. (2010). Медији и говор мржње: међународни правни оквир, Mediacentar online, 18/03/2010. http://www.media.ba/mcsonline. Веб сајт посјећен 30. 10. 2010.

21. Слађана Ј., Николина Грбић Павловић, (2010), Међународ-ноправни аспекти говора мржње, у: Вејновић Д., (ур), Говор мржње, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бањалука

22. Siegel, R., The Assumption About the Learning of Political Values, цитирано према Подунвац, М., (1982), Политичка култура и политички односи, Београд, Радничка штампа

23. Тадић, Љ., (1996), Наука о политици, Београд, Београдски графичко-издавачки завод

24. Хараламбoс, М., (1989), Увод у социологију, Загреб, Глобус 25. Џон, К., (1995), Медији и демократија, Филип Вишњић, Београд 26. Цвјетичанин, Т., Севима Сали-Терзић, С., Декић, (2010), Стра-

тегије искључивања: говор мржње у БХ јавности. Медиацентар Сарајево

27. CCPR General comment 11. 29/07/83 28. Чичкарић, Љ., Јојић, М., (1997), Улична настава, у: Ајмо, ајде

сви у шетњу, Медија центар, Београд

94

29. Шалај, Б., (2009), Социјално повјерење у Босни и Херцеговини. Сарајево: Фридрих Еберт Стифтунг; Пухало, С. (2009). Етничка дистанца и (ауто)стереотипи грађана Босне и Херцеговине. Сарајево: Фридрих Еберт Стифтунг

30. Шушњић, Ђ., (1971), Отпори критичком мишљењу, Београд, Вук Караџић, стр. 251-252

31. Шушњић, Ђ., (1990), Рибари људских душа, Младост, Београд, стр. 155

32. Шушњић, Ђ., (1994), Дијалог као метода мишљења и начина живљења, Зборник радова, Филозофски факултет – Институт за филозофију и социологију, Нови Сад, стр. 168

33. Шушњић, Ђ., (2004), Рибари људских душа, Београд, Чигоја штампа

34. Службени гласник Босне и Херцеговине, 18/05 35. Службени гласник Босне и Херцеговине, 31/03 36. Службени гласник Босне и Херцеговине, 65/08 37. Службени гласник Брчко Дистрикта, 10/03, 45/04, 06/05 38. Службени гласник Републике Српске, 10/97 39. Службени гласник Републике Српске, бр. 49/03, 108/04, 37/06,

70/06 40. Службене новине Федерације Босне и Херцеговине, бр. 36/03,

37/03 21/04, 69/04, 18/05 41. Жижек, С., (2001), Мање љубави – више мржње, Београд.

Цирцулус 42. http://www.6yka.com/govor-mrznje 43. http://www.media.ba/mcsonline 44. www.ohchr.org

95

10. ПРИЛОГ – АНКЕТНИ УПИТНИК

АНКЕТНИ УПИТНИК

Поштоване колегице и колеге,

Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и кримино-лошка истраживања у оквиру својих редовних активности спроводи пројекат истраживања мишљења јавног мнијења о политичкој култури, дијалогу и толеранцији у Босни и Херцеговини, те Вас с тога молимо да попуните овај Анкетни упитник.

Циљ овог истраживања је да се дође до података о ставовима испитаника о распрострањености, узроцима, посљедицама и начину превазилажења говора мржње у Босни и Херцеговини.

Резултати анкете ће бити искориштени у сврхе фундамента-лнијег истраживања говора мржње, те академско предлагање мјера за његово превазилажење, те се у друге сврхе неће користити.

Хвала Вам на сарадњи!

ПОДАЦИ О ИСПИТАНИКУ

1. Пол а. М б. Ж

2. Године старости

а. до 20 б. 20-30 ц. 31-40 д. преко 41

I СТАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ОДНОСА И ПОЛИТИЧКЕ КУЛТУРЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

1. Како бисте оцијенили политичку ситуацију у Босни и Херцеговини?

а) изразито добра б) добра ц) задовољавајућа д) лоша е) изразито лоша

96

2. На који начин би оцијенили политичку културу у Босни и Херцеговини?

a) изразито добра б) добра ц) задовољавајућа д) лоша е) изразито лоша

3. Који су по Вашем мишљењу кључни друштвени проблеми у Босни и Херцеговини? а) економска ситуација б) социјални проблеми ц) национални односи, мржња и нетрпељивост д) криминал и корупција е) све наведено

4. Како бисте оцијенили рад политичких елита на рјешавању постојећих друштвених проблема? а) изразито добра б) добра ц) задовољавајућа д) лоша е) изразито лоша

5. По Вашем мишљењу политичке елите у Босни и Херцего-вини доприносе стварању политички и економски стабилног друштва? а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слаже

II РАСПРОСТРАЊЕНОСТ ГОВОРА МРЖЊЕ У ПОЛИТИЧКОМ И ЈАВНОМ ЖИВОТУ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

6. 1. Национални, вјерски и други облици мржње и нетрпељи-вости присутни су у Босни и Херцеговини? а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

97

2. Говор мржње је врло распрострањен и озбиљан проблем у политичком и јавном животу у Босни и Херцеговини?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

3. Говор мржње је присутан у медијима који стварају плиму националне и вјерске мржње и нетрпељивости?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

4. Припадници политичких елита у својим јавним наступима често користе говор мржње као вид политичке комуникације са припадницима других народа?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

5. Вјерски службеници у својим јавним наступима користе го-вор мржње према припадницима других вјерских група

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

III УЗРОЦИ НАЦИОНАЛНЕ, ВЈЕРСКЕ МРЖЊЕ, НЕТРПЕЉИВОСТИ И ГОВОРА МРЖЊЕ

1. Национална и вјерска мржња, нетолеранција и насиље дио су историје и колективног памћења народа у Босни и Херце-говини?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

98

2. Групна затвореност, предрасуде, искључивост и необјектив-ност, некритички однос према припадницима других нацио-налних и вјерских група узрокују мржњу и нетрпељивост?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

3. Друштвена криза, сиромаштво, незапосленост узроци су незадовољства, националне и вјерске мржње и нетрпе-љивости?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

4. Политичке елите стварају плиму мржње нетолеранције у ци-љу скретања пажње јавности са стварних друштвених проб-лема?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

5. Националне и вјерске групе у Босни и Херцеговини су угро-жене од других група усљед реалне спољне пријетње, а мрж-ња је посљедица тог стања?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

IV ДРУШТВЕНА РЕАКЦИЈА НА ГОВОР МРЖЊЕ

1. Како би оцијенили реакцију државних институција надлеж-них за праћење говора мржње у медијима?

а) изразито добру б) добру ц) задовољавајућу д) лошу е) изразито лошу

99

2. Како би оцијенили улогу невладиног сектора у праћењу про-блематике говора мржње у политичком и јавном животу?

а) изразито добру б) добру ц) задовољавајућу д) лошу е) изразито лошу

3. Да ли сматрате да је говор мржње потребно законски санк-ционисати?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се е) у потпуности се не слажем

4. Каква је улога образовних институција у превенцији дискри-минације, нетолеранције и мржње?

а) изразито добра б) добра ц) задовољавајућа д) лоша е) изразито лоша

5. Како би оцијенили улогу вјерских заједница у стварању међунационалног и међурелигијског помирења, дијалога и толеранције?

а) изразито добра б) добра ц) задовољавајућа д) лоша е) изразито лоша

V ДРУШТВЕНЕ ПОСЉЕДИЦЕ ГОВОРА МРЖЊЕ

1. Говор мржње ствара нове националне и вјерске подјеле и продубљује постојеће?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

100

2. Говор мржње ствара плиму нетрпељивости и неповјерења?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

3. Реторика мржње у политичком животу ствара политичку нестабилност?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

4. Мржња и нетолеранција представљају могућу безбједносну пријетњу у смислу ескалације насиља?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

5. Мржња и нетолеранција су препреке у процесу евроатлан-ских интеграција Босне и Херцеговине?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

VI ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ГОВОРА МРЖЊЕ

1. Стање говора мржње није забрињавајуће и посебне мјере ни-су неопходне?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

2. Говор мржње је могуће превазићи санкционисањем?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

101

3. Говор мржње је могуће превазићи јачањем демократских вриједности у друштву и одговорношћу политичких елита?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

4. Говор мржње могуће је превазићи стварањем бољих еконо-мских и социјалних прилика у друштву?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем

5. У Босни и Херцеговини говор мржње није могуће превазићи?

а) у потпуности се слажем б) слажем се ц) не слажем се д) у потпуности се не слажем