Politicka sociologija

  • View
    3.761

  • Download
    9

Embed Size (px)

DESCRIPTION

skripta sa svim pitanjima

Text of Politicka sociologija

~Savremena politika sociologija~1. Promene u definicijama politike i moi u politikoj sociologiji: Klasina politika sociologija se definisala kao nauka usmerena na drutvene okolnosti politike, prevashodno sa osvrtom na politike institucije. Ovakva definicija se bazirala na nacionalnoj dravi kao genus proximum-u, dok je mo bila definisana uglavnom kroz Veberovu tradiciju mogunosti da jedan ovek ili gurupa sprovode sopstvenu volju u kolektivnim postupcima, ak i uz prisutan otpor. Ova definicja moi je jasna implikacija na nacionalnu dravu kao nosioca monopola sile. Zbog toga se i klasina politika sociologija okree ka tome kako drutvo utie na dravu u ovakim sluajevima. Za savremene politike sociologe, ovakav pristup je pogrean. Tako, danas je dimenzija globalizacije umanjila klasinu mo nacionalna drave, prevashodno zbog toga to su je neke institucije u tim oblastima zamenile, ili zaobile. Tako je danas fragmentacija i polarizacija vrednosti, razvoj mas medija, potroake kulture, ali i alternativnih drutvenih grupacija, zahtevala da se u definicijama moi krene od jedne ire bazne osnove. Zbog toga se vri otklon od klasinog sagledavanja politike zajednice kao konstalacije klasa, i vri se zaokret ka kulturnoj politici kao transformaciji drutvenih identiteta i struktura. Jedan od ovih je i posmoderni zaokret je usledio nakon stvaranja novih drutvenih pokreta i studentskih protesta 60-tih godina XX veka. Tako su ovi pokreti u Francuskoj praktino paralisali dravu, ali i dovelo do paradoksa da se levica (komunisti) pomire sa vlastima, a studenti kao njihovi najvei podraoci da se udalje od njih, zahtevajui revoluciju. Tako dolazi i do preispitivanja starih levih paradigmi. Ipak, nisu svi ili ovim revolucionarnim putevima, pa tako Gidens i Urlih Bek daju svoju sociologiju refleksivnosti, koja nije bila naklonjenja postmodrnistima i poststrukturalistima (postmarksistima), pa je ipak termin kulturni zaokret mnogo pogodniji za promene u politikoj sociologiji, iako je sve ovo poteklo pravo od njih. 2. Marksistika tradicija politike sociologije: Kada se raspravlja o Marksu, u zagradi uvek valja imati podsetnik da se on pre svega bavio kapitalizmom kao nainom proizvodnje, dakle ekonomijom. Ipak, u njegovim radovima mogu se prepoznati tendencije transformacije politike moi iz ekonomske moi koncentrisane u modernoj dravi. Tako Danlivije i OLiri daju tri mogua tumaenja ovoga, i to da drava ima mo prinudnog aparata u procesu raspodela, zatima da drava ima arbitrarnu mo koja joj dozvoljava relativnu autonomiju u odnosu na buroaziju ali joj je potrebna ekonomska mo klasa kao legitimacijaski modul, i tree da je drava funkcionalno nadograena na ekonomsku bazu, stvarajui pravnu sigurnost za akumulaciju kapitala. Sva tri Marksova tumaenja govore upravo kako ekonomska baza otelotvoruje i daje novu snagu politikoj moi nacionalne drave, koja je bez kapitalizma irelevantna.

1

Neomarksisti su posebno doprineli transformaciji u sagledavanju moi, naroito Grami i Altiser. Tako ve Grami govori o civilnoj hegemoniji, to zahteva da priznanje da mo ne mora biti skoncentrisana samo u dravi, pa je po prethodnoj tipologiji, drana mo samo arbitrarna. Zbog toga se po Gramiju procesi moi i ne odvijaju u dravi, ve u civilnom drutvu, pa sa pravom se tvrdi da je on prvi teoretiar kulturne politike. Ipak Grami nije mogao mnogo da pobegne od svojih marksistikih korena, pa je smatrao da je svaka borba klasnog karaktera, pa je po njemu glavni faktor integracije u grupama upravo ekonomska baza. Zbpg toga ekonomija predstavlja rezidualnu kategoriju, odnosno neto to kao struktura ostaje van politike i civilnog drutva. Upravo zbog ovog ekonomizma, Altiser je pokuao da marksizam spasi od toga, ali je pitanje koliko je u tome uspeo. On je poao od treeg ili funkcionalistikog stava u tipologiji, smatrajui da je drava neodvojiva od ekonomije, jer je ekonomija ta koja, odluuje u poslednjoj instanci koja drutveno-ekonomska formacija e se uzeti za bazu drutva. Zbpg ovoga se tvrdi da je Altiser zapao u ekonomski redukcionizam. Autonomija drave u politikoj moi potie od njenog represivnog aparata- vojske i policije, ali ije je delanje determinisano ideologijom dravnh institucija. Ideologija je tu i da bi subjekte uklopila u ovaj okvir, i to unim putem korienjem slika, predstava, i mitova, tako to bi se subjekti nesvesno i mistiki povezali sa ovakvim sistemom. Ovakvo shvatanje ideologije je onda vie preksa i pragmatizam, nego sistem uverenja i ideja. 3. Veberovska tradicija politike sociologije: Ako je za marksiste drava samo proizvod ekonomskih konstelacija, onda je za Vebera drava upravo suprotno autonomna u odnosu na ovo. Da bi svoje tvrdnje potkrepio, Veber se odmah ograniava na mo i politiku nacionalne drave, jer je ona usled fakta da poseduje monopol sile, postala institucija broj jedan u modernoj koncepciji politike moi. Ovaj proces zapoinje koncentracijom sredstva administracije u rukama apsolutnog monarha, to dovodi do vrste i mone birokratije. Birokratska administracija po veberu je nunost i cena koja se mora platiti usled sloenosti drutva, jer je ona racionlni sistem upravljanja. Usled ovog javlja se Veberova modifikacija reprezentativne demokratije, koja istorijski nadvladava apsolutizam, i potrebi njenog zaokreta ka birokratskom elitizmu. Cilj ovoga jeste kontrola ekspanzivne moi birokratije, i usmeravanja na put upravljanja, a ne vladanja. Demokratija stoga treba da obuhvati izuzetne lidere koji e da vladaju, i tehnokrate koji e da upravljaju. Ovde je prisutan i Veberov pesimizam, koji smatra da se ovim a priori ograniava sloboda graana, a da to prevashodno potie od njihove nezaintersovanosti. Ovo je jedna od Veberovih tvrdnju koju savremena politika sociologija mora da odbaci, naroito kada se uzme dananji uticaj civilnog drutva na formiranje dravne politike.

2

4. Teoretiari elita: Teoretiari elita se bave pitanjem zbog ega manjina uvek vlada i upravlja veinom. Za savremenu politiku slociologiju je od izuzetnog znaaja Jozef umpeter, koji se oslanjano na Mihelsovu u Veberovu teoriju. Mihelsov zakon gvozdene oligarhije koji je u ovom sluaju prevashodno upuen na adresu politikih partija, kao nosilaca elite u sloenim organizacijama moi, kakva je izmeu ostalog i drava. To se najbolje vidi kroz koncept lidera u partiji. umpeter ovo nadograuje sistemski, smatrajui da demokratija i nije nita drugo do trgovina politikih dobara meu politikim elitama. U ovome je narod ukljuen samo u procesu glasanja, a glasovi se dobijaju opet na osnovu borbe elita. Vlast i demokratija je zaarani i ekskluzivni krug elita, i to je po umpeteru dobro, jer politiarima-strunjacima treba dopustiti da vladaju. S druge strane, Veberovu teoriju elita dalje radikalizuje Rajt Mils, koji se bavio prevashodno ovim fenomenom u SAD-u. Po njemu viojska, korporacije, i politiari ine konstelaciju moi i vlasti, zasnovanoj na statusno utemeljenoj ekonomiji prisutnoj posle II svetskog rata. Graani su posrdstvom mas medija nabeeni da su sreni to ive u neznanju, i da elite se brinu za sve njihove potrebe. Slinu tvrdnju daje i marksista Ralf Milibend koji politiku mo vezuje za ekonomski aparat velikih kapitalista. Osnovna razlika izmeu veberovaca i marksista je u autonomiji drave- za prve dravna sfera je a priori autonomna, a za druge ona to moe dosegnuti samo borbom protiv kapitalizma i uruavanjem sisema. Savremenu politiku socijologiju ovakve tvrdnje zanimaju samo u meri u kojoj sugrupacije stvarno iskljuene iz procesa vlasti i upravljanja. umpeterova teza o iskljuenosti drutva vie ne stoji, jer je drutvo tako fragmentirano da se bez problema svaki od delova da ispolitizovati i pretvoriti u polje borbe. Zbog toga drutveni inioci nisu pasivni. 5. Pluralistiki pristup politikoj sociologiji: Pluralizam je blizak temama nove politike sociologije, u tom smislu da on glada na graane kao na uesnike u politikim procesima. Graani su onda skoncentrisani u interesnim grupama koje ne mogu da dominiraju jedna nad drugom, i u tome je sutina politike i politike borbe. ak je i drava sukob interesa institucija, pa je prikladnije govoriti o vladi. Demokratija je onda samo beskrajno pregovaranje izmeu vlade i interesnih grupa, do postizanja kompromisa. Ipak neopluralisti su skloni da tvrde kako korporativne elite imaju veeg uticaja na vladu. To ne znai da one manipuliu njome i graanima, samo da ne dozvolaljavaju proboj drugih/konkurentnih interesnih grupa. Premetanje politike iz dravne u ne-dravnu sferu je onda glavni dopriinos pluralista za modernu politiku sociologiju. Sa time se i slau postmoderniti/poststrukturalisti koji su i protiv legure civilnog drutva i vlasti. Ipak, pluralisti ne odmainju dalje od konzervativnog shvatanja politike, pa tako Dal u definiciji moi ne ide dalje od Vebera kada kae da je to realna mogunost da osoba A kontrolie radnje osobe B. Problem koji se za postmoderniste ovde javlja jeste a priorno posedovanje moi, pa tako pluralisti nisu u stanju da odrede njenu ontologiju.

3

6. Fukoova analitika moi: Sam Fuko negira da je dao teoriju moi, tvrdei da je mo takav koncept, koji se mora najpe ispoljiti, pa tek onda analizirati, odnosno da je nemogue napratiti sistemski skup povezanih koncepata. Ipak on za okvir zzima pravno-diskurzivnu mo, onu koja potie od drave, a koja je kao i svaka druga mo, produktivna. Fuko je pritom zainteresovan za irenje te moi ne na celokupnom drutvenom planu, ve na mikrofizikom nivou. To proizilazi iz svojstva moi da je ona pluralistika i da se manifestuje u bezbroj taaka, to je odbacivanje klasine koncepcije moi veberovskog tipa. Ovakva mo je pozitivna u smislu stvaranja regulisanih drutvenih odnosa, a negativna jer ima tendenciju inhibitornosti i restriktivnosti. Sve ovo daje produktivnst moi koja se najbolje ogleda u znanju. U Fukoovoj terminologiji, diskursi, su ono to tlai duh. Ono nije realno znanje o objektima po sebi, ve je konstruisano znanje o istini koja odgovara kvazi-naunicima. Zato je istina produkt moi posredstvom znanja