INTERNACIONALNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARUDEPARTMAN PANČEVO

PRAVNI FAKULTETOPŠTE PRAVO

SEMINARSKI RAD

Predmet: POLITIČKE DOKTRINE

Tema: FRANCUSKA REVOLUCIJA I NJENE POLITIČKE TEORIJE

Predavač Studentprof.dr Nebojša Teofilović Rusov Milenaass. Zoran Lazarov broj indeksa: 1075/05

Pančevo,2008.godine1.UVOD

Politička revolucija nastaje kada značajan deo naroda prihvati njene ideale i izvodi se silovito uznasilan raskid sa starim političkim i pravnim poretkom. Francuska je do revolucije bila feudalno apsolutistička zemlja.Postojanje feudalnih prava sputavalo je razvoj i napredak u proizvodnji.Ovakvo stanje u Francuskoj odražavalo se na raspoloženje i shvatanje tadašnjeg francuskog društva. Francuskoj revoluciji su predhodile brojne evolutivne promene.Tek kad su sazreli ekonomski, politički i duhovni preduslovi revolucija je postala moguća.Francuska revolucija je proglasila i odvojenost države i crkve, pošto je crkva bila važan oslonac starog režima. Iako je Francuska revolucija predstavljala izuzetno značajan događaj za prodor u bolji i pravedniji svet, nije naišla na opštu podršku u vreme svog izbijanja. Iako je dosta krvi proliveno, stvoreno je jedno moderno društvo i omogućen napredak u svakom pogledu.Od početne ideje ustavne monarhije i ustavotvorne revolucije „francuski san“ se preobrazio u ideološku revoluciju „carstva nebeskog na zemlji“.Kontinuitet starog režima i revolucionarne Francuske biće sačuvan tako što je revolucija dovršila proces centralizacije državne vlasti u naciji-državi koja je u skladu sa idejom Žan Žak Rusoa o „jednoj,nedeljivoj naciji“.

2.ZA Č ECI FRANCUSKE REVOLUCIJE

Francuska revolucija (1789—1799) je bila važan deo istorije Francuske, Evrope i zapadne civilizacije. Tokom tog perioda, republika je zamenila apsolutističku monarhiju, a Katolička crkva je bila primorana da izvrši radikalnu reorganizaciju. Dok je Francuska oscilovala između republike i carstva 75 godina nakon što je Prva republika pala posle državnog udara, revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji zapadne demokratije - od vremena apsolutizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne političke snage.

U vreme kada je Engleska doživljavala industrijsku revoluciju, Francuska je bila pretežno agrarna zemlja. Od oko 25 miliona stanovnika, samo dva miliona nisu pripadala seljaštvu. Francuska je u drugoj polovnin 18. veka bila feudalno-apsolutistička država. Postojanje feudalnih prava na zemlju sputavalo je razvoj zemljoradnje i industrije. Društvo je bilo podeljeno u tri staleža:

sveštenstvo, plemstvo, buržoazija, građanstvo, seljaštvo i ostali (treći stalež).

Sveštenstvo i plemstvo su bili privilegovani neradnici koji su činili 2 % od ukupnog broja stanovnika, dok je najbrojnije bilo francusko seljaštvo (90 %) i buržoazija i radništvo 8 %. Sveštenstvo je imalo veliki uticaj u društvu i ubiralo je znatne prihode sa crkvenih imanja, ali nije bilo jedinstveno po sastavu i poreklu. Privilegovani položaj uživalo je više sveštenstvo — plemićkog porekla, dok je niže sveštenstvo imalo skromne prihode, pa je po položaju bilo bliže pripadnicima trećeg staleža nego višem sveštenstvu.

Plemstvo je bilo drugi privilegovani stalež u Francuskoj i sa sveštenstvom je činilo aristokratski deo francuskog društva. Ekonomski položaj plemstva obezbeđivali su feudalni zemljišni posedi. Aristokratski deo društva ubirao je prihode i od brojnih državnih službi i penzija koje je kralj delio sveštenstvu i plemstvu kao vladajućim staležima. Niže plemstvo je, po svom ekonomskom položaju i ugledu u društvu, bilo znatno ispod visokog plemstva, ali je i ono ljubomorno čuvalo svoja feudalna prava.Neprivilegovani deo francuskog društva pripadao je trećem staležu, koji je po socijalnom sastavu bio veoma raznorodan. Najbrojniju kategoriju trećeg staleža činili su seljaci. Iako nisu bili formalno vezani za zemljoposed svojih gospodara - plemića i sveštenika, oni su bili opterećeni brojnim feudalnim dažbinama. Crkvi su davali desetinu prizvoda, a državi brojne poreze. Nezadovoljstvo seljaka je bilo opšte i oni su želeli ukidanje feudalnih odnosa kako bi postali vlasnici zemlje koju su obrađivali.

Trećem staležu je pripadalo i građansko stanovništvo, osim plemstva i sveštenstva. Tu se ubrajala i buržoazija koja se delila na:

krupnu — bankare, krupne trgovce, vlasnike manufaktura i zakupce poreza; srednju — srednje trgovce, bogate zanatlije; i sitnu — zanatlije i sitne trgovce.

Poseban sloj buržoazije je inteligencija iz redova trećeg staleža: književnici, naučnici, umetnici, kao i sitni i srednji službenici, lekari, nastavnici, advokati i drugi.

Osamdesetih godina 18. veka, Francuska je ušla u duboku krizu. Razvoj proizvodnih snaga došao je u neposredan sukob sa apsolutističko-feudalnim poretkom. Manufaktura je pretvorena u industriju, brodarstvo raspolaže celim flotama. Banke se množe i snaže, kapital se grupiše u akcionarska društva. Filozofi i književnici svojim shvatanjima o jednakosti, slobodi, bratstvu, naciji, religiji, humanizmu, podrivali su postojeći režim, a u narod je sve dublje prodirala misao o jednakosti ljudi.

Buržoazija je raspolagala najvećim delom francuskog bogatstva, ali nije imala političku vlast koja je i dalje bila u rukama privilegovanog plemstva i sveštenstva. Glavni protivnik režima bila je buržoazija, ali i neki slojevi privilegovanih staleža (plemstvo i sveštenstvo). Kralj je bio apsolutni vladar, ali je njegov uticaj na vlast u zemlji bio ograničen. I pored privrednog prosperiteta bile su potrebne korenite reforme, pre svega oporezovati plemstvo i sveštenstvo.

Reforme se ne sprovode što izaziva demonstracije, bune i nemire. Budući da je privredna politika Francuske bio kameralizam (što znači da se količina novca u državi zadržavala punjenjem državne blagajne), to je u pravilu značilo da su porezi kojih su prva dva staleža bila oslobođena, bili nametnuti trećem, ionako najsiromašnijem staležu.

U to doba je francuski kralj bio Luj XVI koji je zbog čestih ratova, novčane pomoći američkim državama u borbi za oslobođenje od Velike Britanije i brojnih drugih troškova toliko iscrpio državnu riznicu da je 1788. godine proglašen bankrot.

Ministar finansija Žak Neker traži od kralja Luja XVI „saziv državnih staleža“ u kojem će treći stalež imati isti broj poslanika kao predhodna dva (plemstvo i sveštenstvo). Kralj prihvata zahtev i 1789. godine, nakon 175 godina od poslednjeg zasedanja je objavljeno sazivanje državnih staleža i način izbora predstavnika za njih. Svakom je staležu bio osiguran jednak broj mesta, što je vladajućim staležima automatski davalo natpolovičnu većinu, pa se Odbor tridesetorice, udruženje liberalnih Parižana, pobunio i počeo da traži dupliranje trećeg staleža i glasanje po zastupnicima, a ne po staležima kako je bilo određeno (prvo sveštenstvo, zatim plemstvo i na kraju treći stalež). Neker, govoreći ispred vlade, je izjavio da bi treći stalež trebalo udvostručiti, ali je pitanje glasanja ostavljeno za sam sastanak staleža. Ipak, nezadovoljstvo se rasplamsalo zbog razmirica koje su ostale nerešene i pamfleti, poput onog opata Sijesa „Šta je treći stalež?“ koji je govorio da su privilegovani redovi paraziti, a treći stalež sam narod, je održavao ovo nezadovoljstvo. Sijes je napisao na ovom pamfletu: „Šta je treći stalež? Sve. Šta je on bio do sada u političkom poretku? Ništa. Šta on traži? Da postane nešto.“

2.1. Skupština

Zastupnici izabrani na izborima širom Francuske sastali su se 5. maja 1789. u Versaju. 28. maja, Opat Sijes je pokrenuo da treći stalež počne sa verifikacijom svoje vlasti i pozvao je druga dva staleža da im se pridruže, ali nije čekao na njih. Ovaj proces je završen 17. juna, a onda su glasali za mnogo radikalnije mere, proglasivši sebe Nacionalnom skupštinom, skupštinom naroda, a ne staleža. Opet su pozvali ostale da im se pridruže, ali su im stavili do znanja da nameravaju da upravljaju državnim pitanjima sa ili bez njih.

Luj XVI je zatvorio zgradu u kojoj se skupština održavala. Vremenske prilike nisu dopuštale donošenje odluka na javnom mestu, pa je skupština premestila svoje zasedanje u obližnje zatvoreno igralište gde su se 20. juna 1789. zakleli da se neće razilaziti dok ne donesu ustav Francuskoj. Većina predstavnika sveštenstva im se uskoro pridružila, kao i 47 predstavnika plemstva. Do 27. juna, rojalistička partija je bila nadjačana, iako je vojska u velikim brojevima počela da pristiže oko Pariza i Versaja. Poruke podrške su stizale iz Pariza i drugih francuskih gradova. Dana 9. jula, Skupšina je promenila ime u Nacionalnu ustavotvornu skupštinu, koja će trajati do 30. septembra 1791 kada je konačno bila raspuštena.

2.2. Pad Bastilje

Dana 11. jula 1789, kralj Luj, pod uticajem konzervativnog plemstva iz svog ličnog saveta, kao i svoje supruge Marije Antoanete i brata grofa d'Artoe, je smenio reformističkog ministra Nekera i kompletno rekonstruisao vladu. Mnogo Parižana je krenulo u otvorenu pobunu. Deo vojske se pridružio rulji; drugi su ostali neutralni.

Dana 14. jula 1789. nakon nekoliko sati borbe, pobunjenici su osvojili zatvor Bastilja, ubivši upravnika markiza Bernara de Lonaja i nekoliko njegovih stražara. Iako su oslobodili samo sedam zatvorenika: četiri lopova, dvojicu ludaka i jednog seksualnog prestupnika, Bastilja je služila kao jak simbol svega što je omraženo pod starim režimom. Vrativši se ispred gradske skupštine, masa je optužila gradonačelnika Žaka de Flesela za izdaju; njegovo ubistvo je usledilo nakon javnog suđenja u kraljevskoj palati.

Kralj i njegove vojne pristalice su se povukle, barem na privremeno. Markiz Lafajet je preuzeo komandu nad Narodnom gardom u Parizu. Žan Silvan Beli, predsednik Narodne skupštine u vreme Teniske zakletve, je postao gradonačelnik u novoj

administrativnoj strukturi znanom kao komuna. Kralj je posetio Pariz, gde je 27. jula prihvatio trikoloru, dok su povici "Živela nacija" promenjeni u "Živeo kralj."

Ipak nakon ovog nasilja, plemstvo, malo ohrabreno ovim prividnim i kako je dokazano, privremenim pomirenjem, počelo je da beži iz zemlje, od kojih su neki počeli da pripremaju građanski rat u kraljevstvu i tražili evropsku koaliciju protiv Francuske.

Neker, koji je vraćen na vlast, je uživao u svom kratkotrajnom trijumfu. Lukav ekonomista, ali manje lukav političar, Neker je precenio sebe zahtevanjem i dobijanjem opšte amnestije, izgubivši tako mnogo popularnosti u narodu u trenutku svog navodnog trijumfa.

Do kraja jula, pobuna se proširila Francuskom. U seoskim krajevima, mnogi su otišli dalje od ovog; neki su spalili povelje o vlasništvu i nemali broj dvoraca, kao deo opšte agrarne pobune koja je poznata kao Veliki strah. Kao dodatak, zavere i agitacije izbeglog plemstva su doveli do neobuzdanih glasina i paranoja (posebno u seoskim područjima) koji su izazvale velike nemire i koje su doprinele Velikom strahu.

U spomen na pad Bastilje, danas se 14. jul u Francuskoj slavi kao Dan republike.

2.3. Odluke

Buržoazija pokušava zavesti red uplašena akcijom naroda. To joj uspeva donošenjem zakona o ukidanju feudalnih dažbina 4. avgusta 1789, čime je stari poredak bio srušen, a donesena je i Deklaracija o pravima čoveka i građanina, jedan od temeljnih dokumenata u istoriji ljudskih prava, kojim su sloboda, jednakost i vlasništvo proglašeni neotuđivim pravom čoveka.

Nedugo zatim, crkva je sekularizovana, a njena su imanja proglašena državnim dobrom (prodajom tih imanja vlast je pokušala rešiti državnu krizu). 3. septembra 1791. proglašen je prvi francuski Ustav kojim je Francuska postala građansko-demokratska ustavna monarhija sa strogom podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Na čelu države i dalje je bio kralj, ali sada ograničen u vladavini. Zakone je donosila ustavotvorna skupština preimenovana u Zakonodavnu skupštinu, dok je kralj imao pravo veta i izvršnu vlast. Francuska je podeljena u 83 departmana, cehovi su ukinuti i time je omogućen slobodan razvoj obrta, industrije i trgovine. Seljaci su postali zakupnici zemlje na kojoj su radili, a biračko pravo je dato je punoletnim muškarcima s imovinom određene vrednosti.

Među pristalicama revolucije razvilo se idejno podvojenje, pa su tako nastali Žirondinci, umerene demokrate iz pokrajine Žironde, i Jakobinci, ekstremni radikali koji su se okupljali u manastiru Svetog Jakova.

U međuvremenu Narodna skupština je stvorila buržoasku državu. Francuska je postala ustavna buržoaska monarhija. Kralj Luj XVI staje na stranu kontrarevolucije i pokušava stranom intervencijom srušiti revoluciju u Francuskoj. Izdao je proglas kojim je osudio delo Narodne skupštine i pozvao u pomoć svoje pristalice. Ustavotvorna skupština prestala je sa radom 29. septembra 1791. godine. Po njenoj odluci nijedan njen član se nije mogao kandidovati za zakonodavnu skupštinu.

2.4. Zakonodavna skupština

Prema ustavu iz 1791, Francuska je funkcionisala kao ustavna monarhija. Kralj je morao da deli vlast sa izabranom Zakonodavnom skupštinom, ali je zadržao pravo na veto i pravo da bira ministre.

Zakonodavna skupština se prvi put sastala 1.oktobra 1791. i izrodila se u haos nakon manje od godinu dana. Sastojala se od 165 Feulitanaca (ustavnih monarhista) na desnici, oko 320 Žirondinaca i Jakobinaca na levici i oko 250 predstavnika koji nisu pripadali nijednoj stranci.

Odmah na početku, kralj je stavio veto na zakon koji je pretio smrću izbeglom plemstvu i nalagao da sve sveštenstvo mora u roku od 8 dana da položi zakletvu odanosti državi po „Aktu o civilnoj organizaciji sveštenstva“. Tokom godine, neslaganja poput ovih će dovesti do ustavne krize i dovešće Revoluciju na viši nivo.

3.RAT

Politka tog perioda je neizbežno vukla Francusku u rat sa Austrijom i njenim saveznicama. Kralj, desnica i Žirondicni su želeli rat sa Pruskom i Austrijom, a protiv rata su bili Jakobinci na čelu sa Robespjerom. Kralj se nadao da će rat povećati njegovu popularnost, takođe je tražio mogućnost i da iskoristi i neuspeh rata. Žirondinci su se nadali da će rat proširiti revoluciju u Evropi. Jakobincu su se protivili ratu, jer su radije želeli da konsoliduju i prošire revoluciju kod kuće. Austrijski car Leopold II Habzburški, brat Lujeve žene Marije Antoanete, je možda takođe želeo da izbegne rat, ali je umro 1. marta 1792.

Francuska je objavila rat Austriji 20. aprila 1792, a Pruska se pridružila Austriji nekoliko nedelja kasnije. Nakon nekoliko početnih okršaja koji su prošli loše po Francuze, prvi značajniji događaj se desio sa francusko-pruskom bitkom kod Valmija (20. septembar 1792.). Iako je jaka kiša sprečila konačan ishod bitke, francuska artiljerija je pokazala svoju superiornost. Međutim, tokom ovog perioda, Francuska je upala u nemire i monarhija je postala stvar prošlosti.

3.1. Ustavna kriza

Noći 10. avgusta 1792, pobunjenici, uz podršku nove revolucionarne Pariške komune, napali zamak Tiljerije. Kralj i kraljica su zarobljeni, a zakonodavna skupština je suspendovala monarhiju: bilo je prisutno malo više od trećine predstavnika, a skoro svi su bili Jakobinci.

Ono što je ostalo od vlade je zavisilo od podrške pobunjeničke Komune. Kada je Komuna poslala bande u zatvore da ubiju zatvorenike i poslala dopis ostalim gradovima u Francuskoj pozivajući ih da prate ovaj primer, skupština je mogla da pruži samo slab otpor. Ova situacija je trajala do stvaranja Konventa, koji je bio zadužen za pisanje novog ustava, a koji se prvu put sastao 20. septembra 1792. i postao je de fakto nova vlada Francuske. Sledećeg dana je ukinuta monarhija i proglašena republika. Ovaj datum je kasnije usvojen kao početak Prve godine Francuskog revolucionarnog kalendara.

3.2. Konvent

Zakonodavna vlast nove republike je prešla na Nacionalni konvent, dok je izvršna vlast pala na Komitete javne bezbednosti. Žirondinci su postali najuticajnija partija u Konventu i Komitetima.

U Brunsvikškom manifestu, austrijske i pruske vojske su pretile odmazdom nad stanovništvom Francuske ako se odupre njihovom napredovanju ili ponovnom uspostavljanju monarhije. Kao posledica toga, kralj Luj je viđen kako kuje zaveru sa neprijateljima Francuske. 17. januara 1793, kralj Luj XVI je osuđen na smrt zbog "zavere protiv javne slobodne i generalne bezbednosti" od strane slabe većine u Konventu. Pogubljenje 21. januara 1793. je dovelo do još više ratova sa ostalim evropskim državama. Lujeva žena, Marija Antoaneta, je pogubljena na giljotini 16. oktobra.

Kada je rat krenuo loše po Francuze, cene su skočile i siromašni radnici i Jakobinci su se pobunili; kontra-revolucionarne aktivnosti su počele u nekim regionima. Ovo je ohrabrilo Jakobince da državnim udarom preuzmu vlast, mobilišući podršku javnosti protiv Žirondinaca i uz podršku snaga siromašnih radnika. Savez Jakobinaca i radnika je tako postao element koji je bio jezgro nove vlade. Politika je postala značajno radikalnija.

Komitet javne bezbednosti je došao pod kontrolu Maksimilijana Robespjera i Jakobinci su pokrenuli Vladavinu terora (1793-1794). Najmanje 1.200 ljudi je ubijeno pod giljotinom ili na drugi način nakon optužbi za kontra-revolucionarne aktivnosti. Najmanji naznak kontra-revolucionarnih misli ili aktivnosti (ili u slučaju Žaka Hebera, revolucionarni fanatizam koji je nadmašivao one na vlasti) je mogao dovesti pod sumnju, a suđenja nisu vršena prema savesti.

1794, Robespjer je imao uklonjene ultra-radikale i umerene Jakobince; međutim, kao posledica toga, njegova popularnost je dramatično opala. 27. jula 1794, narod Francuske se pobunio protiv Roberspjerovog terora u onome što će postati poznato kao "Termidorska reakcija". Ona se završila tako što su umereni članovi Konventa smenili i pogubili Robespjera i nekoliko drugih vodećih članova Komitete javne bezbednosti. Nova vlada su uglavnom sastojala od Žirondinaca koji su preživeli Teror, a nakon preuzimanja vlasti, oni su vršili osvetu čak i nad onim Jakobincima koji su im pomogli da zbace Robespjera, zabranivši klub Jakobinaca i pogubljenjem mnogih njegovih bivših članova u onome što je poznato kao "Beli teror".

Konvent je usvojio novi "Ustav godine treće" 17. avgusta 1795; referendum ga je ratifikovao u septembru i stupio je na snagu 26. septembra 1795.

3.3. Direktorijum

Novi ustav je uveo Direktorijum i stvorio prvo dvodomno zakonodavno telo u istoriji Francuske. Skupština se sastojala od 500 poslanika (Savet pet stotina) i 250 senatora (Savet seniora). Izvršna vlast je prešla na pet direktora, koji su birani jednom godišnje od strane Saveta seniora iz liste koju je sastavio Savet pet stotina.

Novi režim se susreo sa otporom preostalih jakobinaca i rojalista. Armija je ugušila pobune i kontra-revolucionarne aktivnosti. Na ovaj način su vojska i njen uspešan general, Napoleon Bonaparta, stekli veliku moć.

9. novembra 1799, Napoleon je izvršio državni udar kojim je uveo Konzulat; ovo je efikasno dovelo do njegove diktature i na kraju (1804) njegovog proglašenja za cara, sa kojim je došao kraj republikanske faze Francuske revolucije.

4.NASTALE POLITICKE

TEORIJE

Ovakvo stanje u Francuskoj odražavalo se na rasploženje i shvatanje tadašnjeg francuskog društva. Sav obrazovani svet Francuske pred revoluciju protivio se svemu što je sputavalo čovečiju misao i akciju.

Oformila se ideologija jednog društva koje je osetilo da ima dovoljno snage da se bori za napredak. Istupajući protiv starog shvatanja i zaostalog uređenja, pobornici novih ideja izvršili su duhovnu revoluciju i tako pripremili masu za borbu protiv apsolutizma i feudalizma.

Pobornici novog pravca u filozofiji - racionalisti - snažno su pokrenuli misao koju preko enciklopedista i drugih snažnih ličnosti u oblasti nauke i umetnosti rađa u Evropi sjajno doba francuske prosvećenosti.

Francuskom revolucijom ukinut je feudalizam i uspostavljen kapitalizam u Francuskoj. Francuska revolucija je bitno uticala na razvoj kapitalističkih odnosa u celoj Evropi.

5.JAKOBINIZAM

Doktrina,pokret,politika koju su u doba francuske revolucije izgradili i sprovodili članovi jakobinskog kluba čiji je naziv dobijen po francuskom manastiru u kome je on formiran se zvala jakobinizam.

Jakobinci su bili predstavnici revolucionarne buržoazije koji su u savezu sa narodom energično sprovodili revolucionarne ideje tog vremena.Tokom razvoja revolucije iz njihovog političkog kluba su izlazile razne grupe,dok krajem 1972.god. nisu ostali najradikalniji revolucionari nazvani montanjari.Godine 1973. montanjari su podneli tekst čuvenog „Montanjarskog Ustava“ i novu „Deklaraciju o pravima“ u kojima su došle do izražaja težnje sitne revolucionarne buržoazije i u koje je unet niz ekonomskih i socijalnih prava,ali montanjarski ustav nije nikad stupio na snagu.

Najistaknutije vođe jakobinaca bili su giljotirani posle termidorske reakcije 1794.god.Oni su u doba jakobinske diktature oslonjeni na inicijativu i podršku naroda brzo uništili feudalno uređenje i spoljnu kontrarevolucionarnu intervenciju.

U Konventu i Komitetu javnog spasa jakobinci su rešili zadatke revolucije,ali su se odmah pokazale i njihove unutrašnje suprotnosti zbog kojih je njihov režim morao da lavira u politici(pogađajući,prema prilikama,kako bogataše tako i radnike).Nisu mogli stvoriti neko novo društvo o kome su nejasno maštali a postali su smetnja za vladu krupne buržoazije,kojoj su prokrčili put.

Jakobinci su ušli u istoriju kao klasdični buržoaski revolucionari,primer za revolucionarnu borbu.Njihova ideologija jakobinizam,taktika,o kojoj govore i same ličnosti-vođe,silno su delovali na azvoj buržoaskih pokreta u ostalim zemljama,a oduševljavali su i prve revolucionare iz redova proletarijata.Danas,izraz jakobinizam znači politički oštar,prinudan,uopšte diktatorski način vođenja politike.

6.ekstemni radikal – MAKSIMILIJAN ROBESPJER

Maksimilijan Robespjer (fr. Maximilien François Marie Isidore de Robespierre, 6. maj 1758.-28. jul 1794.) je jedan od najpoznatijih vođa Francuske revolucije. Njegovi sledbenici znali su ga kao "nepotkupljivog", zbog njegove moralne posvećenosti revoluciji. Bio je istaknuti član Komiteta javne bezbednosti (Komitet javnog spasa) i jedan od pokretača Vladavine terora, koja je okončana njegovim hapšenjem i pogubljenjem. Politički je bio vođen idejama Žan-Žaka Rusoa i prosvetiteljstva.

6.1. Rani politi č ki život

Završio je studije prava sa odličnim uspehom i primljen je u advokatsku komoru 1781, pa se vratio u Aras. Bio je cenjen, pa ga je biskup od Arasa postavio da bude sudija za kriminal u Arasu u martu 1782. Bio je sudija do 1788. Izabran je 1783. u akademiju u Arasu, a 1784. je dobio odlikovanje od akademije u Mecu za esej o tome da li

rođaci osuđenog kriminalca trebaju snositi posledice sramote. Postao je poznat tokom 1788. kada sudeluje u diskusijama o načinu kako se treba birati Skupština staleža. Uspeo je da bude izabran kao poslanik trećeg staleža u skupštinu staleža. Kada se sastala Skupština staleža 5. maja 1789. Robespjer je bio jedan od vodećih radikala. Robespjer je bio vatreni sledbenih ideja Žan-Žaka

Rusoa i počeo ih je oblikovati u svoju viziju. Kada je Ustavotvorna skupština provincijskih pravnika i bogate buržoazije počela sa

nacrtom ustava, Robespjer se okrenuo narodu Pariza. Bio je čest govornik na Ustavotvornoj skupštini. Govorio je preko 150 puta do 1791.

Kada je Robespjer shvatio da njegove ideje nisu popularne u skupštini, okrenuo se Društvu prijatelja ustava, poznatom kao klub jakobinaca. U početku su oni predstavljali samo delegate iz Bretanje, ali kad je skupština došla u Pariz primali su različite vođe pariske buržoazije. Prišlo im je mnogo malih trgovaca i zanatlija. Robespjer je našao publiku i sledbenike. Kada su se bogati buržuji Pariza i umereni deputati odvojili u poseban klub, smanjio se uticaj starih vođa jakobinaca. Grupa jakobinaca se odvojila 1791. zalažući se za ustavnu monarhiju. Posle toga Robespjerovi sledbenici su počeli dominirati jakobincima. Smrt Miraboa je ojačala uticaj Robespjera u skupštini. Robespjer je 15. maja 1791. predložio da oni deputati koji su u ustavotvornoj skupštini ne trebaju da budu u sledećoj skupštini. Posle neuspelog pokušaja bega i hapšenja kralja Luja XVI Robespjer je rekao da on nije ni monarhista ni republikanac.

6.2. Robespjerovo suprostavljanje ratu sa Austrijom

Francuska je novim ustavom iz 1791. postala ustavna monarhija. Kralj je delio vlast sa zakonodavnom skupštinom. U Zakonodavnoj skupštini (Nacionalnom konventu) Žak Briso iz partije Žirodinaca zahtevao je da Francuska objavi rat Austriji. Žan Pol Mara i Robespjer su se suprostavljali jer su se bojali mogućega militarizma, koji bi mogao ići u prilog reakcionarnim silama. Za rat su se zalagali kralj, desnica i žirodinci. Kralj se nadao da će se ratom povećati njegova popularnost, a žirodinci su se nadali da će ratom proširiti revoluciju po Evropi. Žirodinci su bili razočarani tim otporom od očekivanih saveznika i zbog toga se među njima javlja neprijateljstvo. Rat Austriji je objavljen 20. aprila 1792.

Tokom ljeta 1792. ni žirodinci ni Robespjer nisu aktivno učestvovali u rušenju monarhije. Bilo Varen i Žorž Danton uz pomoć pariske komune su predvodili pobunu 10. avgusta 1792. i zauzeli su krljev zamak Tiljerije. Kralj i kraljica su bili zarobljeni. Robespjer se tada priključio Pariškoj komuni. Vođe komune su bile zadovoljne da imaju Robespjerovu pomoć. Već 16. avgusta Robespjer je tražio od Zakonodavne skupštine da uspostave revolucionarni tribunal i da sazovu Konvent. Krnja Zakonodavna skupština sa samo trećinom delegata suspendovala je monarhiju. U njoj su bili samo jakobinci. Robespjer nije uspeo da spreči septembarski masakr i to je pokazalo da komuna više veruje Bilou nego njemu. Kada je sazvan Nacionalni konvent 20. septembra 1792. Robespjer je ponovo izabran kao prvi delegat Pariza. Robespjer i njegovi saveznici su bili u klupama koje su bile odotraga, pa su bile uzvišene. Zbog toga su dobili naziv montanjari. Ispod njih su bili žirodinci pomešani sa nezavisnima.

Na Konventu žirodinci su odmah napali Robespjera da je želio diktaturu. Robespjer je odgovorio na optužbe.

6.3. Pogubljenje Luja XVI

U svom govoru od 3. decembra 1792. Robespjer je tvrdio da je kralj izdajnik, kad je pokušao da pobegne. Tvrdio je da kralj predstavlja opasnost po zemlju. Razvila se debata u kojoj su se žirodincima i nekolicini rojalista suprostavljali Robespjer, Žan Pol Mara, Žorž Danton, Antoan de Sen-Žist. Žirodinci su zahtevali da treba biti suđenje. Glasanjem u konventu sa 721:0 (29 odsutnih) proglasili su kralja krivim. Žirodinci su se suprostavljali pogubljenju kralja i zahtevali su da se njegova krivica stavi na narodni referendum. Robespjer i njegovi saradnici su naglašavali da zahtevom za referendum žirodinci pokazuju simpatije za kralja i da odgađaju pogubljenje. Rezultat glasanja je bio 424:283 protiv referenduma. Kralj Luj XVI je pogubljen na giljotini 21. januara 1793.

Nakon pogubljenja kralja rastao je uticaj Robespjera i Dantona na račun žirodinaca. Politika je postala radikalnija, a jakobinci su podstrekavali javnost protiv žirodinaca. Udružuju se sa siromašnim radnicima. Velika masa naoružanih iz pariške komune došla je u Nacionalni konvent i uhapsila 32 žirodinska poslanika pod optužbomm za kontrarevoluciju.

6.4. Osnivanje komiteta javne bezbednosti

U Parizu je 11. marta 1793. osnovan revolucionarni tribunal. Jakobinci su državnim udarom 31. maja 1793. preuzeli vlast uz pomoć podrške javnosti i najsiromašnijih radnika. Komitet javne bezbednosti je osnovan 6. aprila. Imao je devet članova. Nacionalni konvent je 27. jula 1793. izabrao Robespjera u komitet, iako ovaj to nije tražio . Komitet opšte bezbednosti je bio zadužen za unutrašnju policiju.

6.5. Robespjerova uloga u teroru

Istoričari se ne slažu o Robespjerovoj ulozi u teroru. Jedni tvrde da je on imao manju ulogu u komitetu javne bezbednosti. Ipak jasna je uloga Robespjera kao vođe, govornika i najavljivača terora. Robespjer se uobičajeno smatra dominantnom silom u komitetu javne bezbednosti. Bio je jedan od najpopularnijih govornika u Konventu i njegovi pažljivo pripremljeni govori ostavljali su duboki utisak. Njegove pohvale revolucionarne vlade i vrlina pokazivale su njegovo verovanje da je teror bio nužan i neizbežan. Robespjerovo uverenje je bilo da su vrline i politički teror bile povezani i nužni. Iako nije imao diktatorskih ovlasti davao je smer jakobinskoj diktaturi. Tokom zime 1793-1794 dolazi do sukoba članova komiteta sa hebertistima, koji su bili radikalniji,. Bili su ateisti i odlikovali su se zalaganjem za uništenje neprijatelja revolucije. Od 13. februara do 13. marta 1794. Robespjer se zbog bolesti povukao iz Komiteta. Tada je zaključio da bi kraj terora značio i kraj političke moći. Raskinuo je sa Dantonom i herbertistima. Optužio je protivnike za potpomaganje stranih sila. Optužbe protiv Dantona su bile da je korumpiran, da je špijun i da je kovao zaveru za uspostavljanje monarhije. Te optužbe su i po revolucionarnim merilima bile jako neuverljive. Robespjer se 15. marta ponovo pojavljuje na Konventu, a 19. marta se hapse Herbert i 19 njegovih sledbenika. Pogubljeni su 24. marta 1794. na giljotini. Žorž Danton i njegovi prijatelji su uhapšeni 30. marta. Suđeno im je 2. aprila, a 5. aprila su pogubljeni na giljotini.Posle pogubljenja Dantona Robespjer je koristio uticaj na jakobinski klub da bi dominirao pariškom komunom preko svojih sledbenika. Dva njegova sledbenika su izabrana za gradonačelnika i zamenika. Pokušao je da utiče i na vojsku preko svoga sledbenika Antoana Sen-Žista, koga je poslao na misiju na granicu. U Parizu je Robespjer ojačao teror. Nadao se da Konvent može izglasati svaku odluku, koju bi on diktirao. Da bi se osigurao za takvu mogućnost njegov prijatelj u komitetu Žorž Kuton 10. juna uveo drastični zakon po kome je tribunal postao sud, koji je osuđivao, a da nisu bili potrebni svedoci. Zbog toga je do Robespjerove smrti na giljotini pogubljeno 1285 ljudi.

Robespjerova potreba za revolucionarnom promenom nije bila ograničena samo na politiku. On je inzistirao i na duhovnoj promeni francuske nacije na deističkim verovanjima. Na Robespjerovo inzistiranje je 7. maja 1794. Konvent donio dekret kojim je ustanovljeno Vrhunsko biće. Žan Žak Ruso je ideju Vrhunskog bića izložio u delu Društveni ugovor. U čast Vrhunskog bića održana je proslava 8. juna 1794. Tada je Robespjer održao govor u kome je naglasio da se Vrhunsko biće razlikuje od tradicionalnog boga u hrišćanstvu. Tvrdio je da je Vrhunsko biće radikalni demokrata, kao jakobinci. Tvrdio je da je njegova besmrtna ruka ucrtala u srca svih ljudi pravo i jednakost i da je naredio da svi ljudi trebaju biti slobodni i živeti u pravdi. Govorio je da nije stvorio kraljeve i popove da zauzdaju ljudsku rasu.

6.6. Pad Robespjera

Krajem juna 1794. Robespjer je izašao iz Konventa i planirao je sledeće poteze. Ponovo se pojavio 26. jula 1794. i držao je dva sata dug govor upozoravajući na urote protiv republike. Optužio je neke poslanike za nepravde i za preterani teror i naglasio je da se komitet javne bezbednosti treba reformisati. U početku se konvent složio sa njim, ali posle govora protivnika konvent je odbio da prihvati Robespjerove ideje, nego su ih dali komitetu na razmatranje. Sledećega dana 27. jula 1794., koji se zvao 9. termidor po revolucionarnom kalendaru, Antoan Sen Žist je počeo da govori u korist Robespjera. Međutim protivnici su ustali i uzviknuli "Dole sa tiranom". Oko 17:00 naređeno je hapšenje Robespjera, Sen Žista, Kutona i dva mlađa poslanika. Vojska komune odvela ih je u gradsku skupštinu, ali Robespjerovi sledbenici su ga oslobodili. Vojska Nacionalne garde ih je ponovo uhapsila. Pri tome je Robespjer bio ranjen. Robespjer je 28. jula 1794. izveden pred tribunal i pogubljen je na giljotini bez suđenja. Pogubljeni su i Kuton, Sen Žist i devetnaest sledbenika.

7.Ž AN POL MARA

Zan Pol Mara (24. maj 1743 -13. jul 1793 ) (Jean-Paul Marat) je francuski revolucionar, naučnik, lečnik i publicista, poznat po učešću u Francuskoj revoluciji. Rođen je u Švajcarskoj, a

veliki deo života je proveo u Engleskoj. Bio je član radikalne frakcije jakobinaca, iako nikad nije bio jakobinac. Predlagao je nasilje i pokolje

nad utamničenim "neprijateljima revolucije". Bio je jedan od glavnih zagovornika "Vladavine terora" i sastavljača listi za giljotinu. Ubila ga je Šarlota Korde u kadi.

Uoči Francuske revolucije napušta karijeru naučnika i filozofa i postaje revolucionar. Marat se posvetio politici 1788. kada se počelo

zahtevati sazivanje trećeg staleža po prvi put posle više od 150 godina. Od septembra 1789. pokrenuo je novine. Izražavao je

sumnjičavost prema svima na vlasti i nazivao ih je neprijateljima naroda. Mara je često napadao najmoćnije grupe u Francuskoj, uključujući Ustavotvornu skupštinu, ministre. Usledilo je kažnjavanje, pa je pobegao u London u oktobru 1789. U Londonu je objavio pamflet protiv Žaka Nekera. U maju 1790. vratio se u Pariz i nastavio sa štampanjem novina "Prijatelj naroda". Napisao je mnogo članaka protiv rata i skrivenih dogovora da se destabilizira nacionalna garda. Kritikovao je odluku Nacionalne skupšine da se prodaju imanja crkve, da bi se pokrio državni dug. Mara je naglašavao da se crkvena zemlja mogla iskoristiti da se pomogne siromašnima.Najviše je nada polagao u Ustavorvornu skupštinu, a izgubio je veru u akcije zakonodavne skupštine.

7.1. Nacionalni konvent

Mara je tokom avgusta i septembra 1792. pozivao i opravdavao pogubljenja "neprijatelja revolucije". Rulja je tako u septembru 1792. pobila preko hiljadu zatočenika u pariškom zatvoru.

Iako nije pripadao nijednoj partiji izabran je u Nacionalni konvent septembra 1792. da bi predstavljao narod Francuske. Francuska je postala republika 22. septembra 1792. Zakonodavna vlast Republike je bio Nacionalni konvent, a Žirodinci su bili najjača partija u konventu. Izvršnu vlast su imali komiteti javne bezbednosti. Iako je bio protiv monarhije Mara je smatrao da kralj ne može biti kriv za nešto pre prihvatanja francuskog ustava. Kralj Luj XVI je osuđen na smrti 17. januara 1793., a pogubljen je 21. januara 1793. na giljotini. Došlo je do velikoga nereda i ratova sa evropskim državama. Rat je krenuo loše po Francuze, a ekonomija je nazadovala. Mara je u svojim novinama "Prijatelj naroda" optuživao žirodince da su skriveni neprijatelji republike i pozivao je na obračun sa njima. Nacionalni konvent je bio pod kontrolom žirodinaca i naredio je da Mara treba biti suđen pred revolucionarnim tribunalom. Mara je bio

oslobođen optužbi 24. aprila 1793. i vratio se u Nacionalni konvent sa još više javne podrške. Nastavio je još sa žešćim napadima na žirodince kao neprijatelje naroda.

7.2. Maraova smrt

Jakobinci su državnim udarom 31. maja 1793. preuzeli vlast uz pomoć podrške javnosti i najsiromašnijih radnika. Mara je bio dosta zaslužan za dolazak jakobinaca na vlast. Jakobinci su pokrenuli "vladavinu terora".

Mara je bolovao od kožne bolesti, pa se često kupao u kadi da smanji neugodnosti od bolesti. Dok se kupao 13. jula 1793. , jedna žena Šarlota Korde je tvrdila da je kurir iz Kana u Normandiji, gde su se nalazili izbegli žirodinci, za koje je tvrdila da spremaju prevrat. Kad su Šarlotu pustili kod Mare ona mu je diktiral imena onih žirodinaca, koji navodno u Kanu spremaju prevrat. Nakon što je od nje čuo imena rekao je da ih sve treba na giljotinu. Ona mu je na to zabila nož u prssa i ubila ga u kadi. Korde je bila žirodinka i njena akcija je izazvala osvetu širom Francuske. Hiljade žirodinaca i rojalista ubijene su tada pod optužbom za izdaju. Šarlota je takođe pogubljena na giljotini 17. jula 1793. Tokom njenog suđenja ona je rekla da je ubila jednoga čoveka da bi spasila 100.000

7.3. Obeležavanja Maraove smrti

Francuski slikar Žak Luj David predvodio je veliku ceremoniju. Naslikao je čuvenu sliku o Maraovoj smrti. Celi Nacionalni konvent prisustvovao je Maraovoj sahrani. Kada su jakobinci počeli svoji kampanju dehristijanizacije Mara je postao kvazi-svetac, a njegovo poprsje je stavljano umesto krsta u crkvama.

8.Ž AK Ž OR Ž DANTON

Žak Žorž Danton je bio francuski političar i revolucionar,pravnik i antimonarhista,osnivač revolucionarnog tribunala i ministar pravde.Sa Maraom osnivač je i vođa Kluba kordiljera,koji je pripadao desnom krilu jakobinaca.Tokom 1791.godine i 1792.godine bio je u izgnanstvu ali se vratio kao ministar pravde da bi ubrzo podneo ostavku zbog strogih presuda revolucionarnog saveta.Bio je idol francuske liberalne buržoazije.Na sednici skupštine 2.09.1792. u svojstvu ministra pravde Danton improvizanim rečima proklamuje opšti narodni pokret za odbranu otadžbine,koji su skupština i narod oduševljeno prihvatili.Bio je na čelu vlade od 1793.godine, ali sukob sa Robespjerom je imao velikog uticaja te je doveo do njegovog pogubljenja godinu dana kasnije.Danton je bio neukrotiv, naprasit, neotesan, neobuzdan, blagoglagoljiv i hrabar.1

1 Kada su 16. žerminala ujutro došli u Konsijeržeriju gde se nalazio i kada mu je sudski pisar pročitao presudu, on poče da na sva usta pljuje po vladi, sudu i glupavom narodu. Nije prestajo da sipa uvrede ni dok mu je Sanson šišao kosu. "Zar je važno ako i umrem", zaključio je, "Lepo sam se nauživao za ove Revolucije, mnogo trošio, mnogo pijančio, mnogo žena ljubio; možemo na spavanje..."Osuđenici su se satim popeli u kola. Mogli su da primete kako se na putu kojim su trebali da prođu okuplja svetina. "Proklete budale, dok budemo prolazili vikaće Živela Republika! A za dva sata Republika će ostati bez glave!" Dok su prolazili pored neke kafane, osuđenici su spazili nekog čoveka koji je sedeo na ivici prozora i crtao nešto na kartonu. Bio je to David. "A tu li si, podvorice!" viknu mu Danton, "Hajde, kaži svome gazdi kako umiru borci za slobodu!"Kola zatim prođoše pored Robespjerove kuće. Sva vrata su bila zatvorena, a kapci na prozorima spušteni. "Robespjere," zazvaće ga Danton, "nema svrhe da se kriješ, jer i ti ćeš za mnom, a Dantonova sen pocrveneće od sreće u svom grobu kad se i ti tamo skrasiš." Celim putem do gubilišta, Danton je sipao psovke "od kojih je j.... t. m.... bila nejbezazlenija", reći će s ustručavanjem Sanson. Ali kad je ugledao giljotinu, Dantonovo se lice promeni, oči mu se "navlažiše", primetiće dželat koji ga je sve vreme pomno posmatrao. Ali kad bude osetio na sebi njegov radoznali pogled, to će ga iznervirati, pa će mu se besno obratiti: "Imaš li ti neku žensku, imaš li decu?" i, kako mu je Sanson odgovorio potvrdno: "I ja; eh! kad samo pomisllim na njih, ponovo se osetim čovekom!" Zatim tišim glasom, kao da govori samom sebi: "Ljubljena moja ženo, više te moje oči videti neće; dete moje, neću te znači ni videti." Naime, gospođa Danton je bila trudna...Kad su kola stigla pred giljotinu, Danton zatrese glavom kao da hoće da otera tu prolazne sentimentalne misli, te siđe sa kola govoreći samom sebi: "Dantone, manimo se te ranjivosti!" Bez imalo uzbuđenja je gledao kako padaju glave njegove četrnaestorice drugova. Njegovo pogubljenje, koje se čuvalo za kraj, trebalo je da bude glavna tačka celog spektakla. Ero de Sešel, koji je bio na redu pre njega, htede da ga poljubi pre nego što se smesti na dasku, ali ga dželatovi pomoćnici odgurnuše prema giljotini. Tada je usledio Dantonov poslednji izliv besa: "Budale! Hoćete li zabraniti našim glavama da se izljube, tamo, na dnu korpe?"Došao je red i na Dantona. Bacio se na dasku pre nego što su stigli da obrišu krv njegovog prijatelja. Dok su ga vezivali za dasku, okrenuo se prema Sansonu: "Nemoj nipošto da zaboraviš da narodu pokažeš moju glavu; ne vidi se svaki dan takva glava!" I tako će Sanson proneti Dantonovu glavu oko gubilišta, a "proklete budale" su zaista uzvikivale Živela Republika!

9.Ž IRODINCI

Žirodinci(fr.girondins,po reci Žironda) su bili politička grupa tokom Francuske revolucije.Iako u ovo doba još nisu postojale partije,njihova organizacija je bila relativno čvrsta.Kao i jakobinci bili su demokrate,ali su sa njima bili u sukobu.Godine 1973. većina žirodinaca je osuđena na montiranom procesu.

Ime su dobili po tome što su uglavnom poticali iz departmana Žironde(okolina Bordoa).U svoje doba najčešće su ih nazivali po imenu svog vođe Žak Pjer Brisoa.

U Zakonodavnoj skupštini Francuske žirodinci su zastupali princip demokratske revolucije u unutrašnjoj politici i princip patriotskog otpora spoljnim silama. Svojim uticajem naveli su kralja da 1792.godine imenuje kabinet pun njihovih pristalica,kao i da se objavi rat habzburškoj

Austriji.I žirodinci i montanjari su u osnovi bili rpublikanci i protivnici monarhije,spremni da primene silu za ostvarenje svojih ideja.

Žirodincima se pripisivala težnja za federalizacijom Francuske.Oni su predstavljali provincijsku visoku buržoaziju,dok su montanjari iza sebe imali sitnu parisku buržoaziju i radikale.Žirodinci su bili više teoretičari,i nisu se najbolje snalazili u haosu i masakru koji su pratili zbacivanje monarhije 10.08.1792.god.

Opravdanje za uvođenje revolucionarnog terora bila je vojna opasnost u kojoj se nalazila Francuska,rojalistička pobuna u Vandeji kao i ubistvo

Maraa.Montanjari iako u manjini optužili su žirodince za rojalizam i federalističke težnje.Skupština je 28.07.1793. označila dvadesetjednog deputata kao izdajnike i neprijateljske države,među njima i pet žirodinaca.Osumnjičeni su izvedeni na montirani proces i giljotirani 31.10.Većina preostlih žirodinaca su pohvatani i pogubljeni u provinciji,a neki od njih su izvršili samoubistvo.

Tek posle pada Robespjera,preostali preživeli žirodinci su rehabilitovani i proglašeni 1795.godine „mučenicima za slobodu“.

10. ZAKLJU Č AK

Vrednosti koje je donela Francuska revolucija su vrednosti na kojima je utemeljena moderna Evropa, ali i medjunarodno pravo koje kreiraju Ujedinjene nacije. Francuska revolucija je simbol koji oznachava tezhnju za slobodom i zasnivanju politike na principima Prosvetjenosti.

Sloboda, Jednakost, Bratstvo-Slogan Francuske revolucije. Ove vrednosti su artikulisane kroz Deklaraciju prava čoveka i građanina (1789). Deklaracija je bila sačinjena pod uticajem filozofije (Lokov individualizam, Rusoova teorija društvenog ugovora, Monteskjeova zamisao o odvajanju grana vlasti, prirodno pravo). Deklaracija je bila univerzalna (za slobodne muškarce; nije se odnosila na žene i robove, zbog čega je Olimpa de Guzh napisala Deklaraciju prava žene i građanki u formi pisma Mariji Antoaneti, a robovi na Haitiju su podigli svoj ustanak slobodnije tumačeći Deklaraciju iako u njoj nisu bili eksplicitno pomenuti kao nosioci prava), garantovala je prava svakome čoveku:

Ljudi se radjaju slobodni i jednaki u pravima.Deklaracija je uvela narodni suverenitet, njome je bila zagarantovano pravo svih građana da budu birani u organe vlasti, lična svojina, presumpcija nevinosti, sloboda govora i štampe, pa čak i veroispovesti u određenoj meri2. Bila je uglavnom individualističkog karaktera pa stoga nije imala odredbe vezane za slobodu okupljanja i udruživanja. Deklaracija je imala značaja u istoriji Francuskih ustava pa je nakon Drugog svetskog rata ona poslužila kao osnova za konstituisanje Četvrte francuske republike (1946) – kada je prošireno važenje prava na druge etničke grupe i žene – kao i u stvaranju Univerzalne deklaracije ljudskih prava UN (1948).Preispitivanje autoriteta kralja koji je svoju apsolutnu vlast temeljio na božanskom pravu je usledilo. Odbacivanje božanskog prava kraljeva je bilo u skladu sa empirizmom i racionalizmom – vlast se nije mogla temeljiti na ešatološkim principima; kao produkt javila se Prva francuska republika. Vrednost "ateizacije" društva je danas izražena kroz liberalne principe slobode veroispovesti koja je u domenu ličnog i koja ne sme biti presudni faktor u vođenju državne politike.Francuska revolucija nije označila kraj istorijske borbe za osvajanje slobode, ta borba nigde nije do kraja završena, negde i dalje traje jer nisu ostvarene ni osnovne njene pretpostavke, a negde gotovo da nije ni započela.

2 Ekonomsko slabljenje i društvena pomeranja u Francuskoj za vreme vladavina Luja XIII, Luja XIV, Luja XV i Luja XVI dovelo je do stvaranja velike tenzije između širokih masa pripadnika Trećeg staleža i Crkve. Naime, Crkva je u Francuskoj pre Revolucije bila vlasnik između 10 i 15 procenata zemlje, pored toga skupljala je porez (kao i država) pritom zloupotrebljavajući sistem. Država je verskim manjinama (hugenotima) oduzela pravo na veroispovest kao i politička prava što je dovelo do velike emigracije, a filozofi su propagirali drugačije oblike religioznog života – ateizam, deizam – kao i drugačije oblike društvenog ispoljavanja religije što je dovelo do stvaranja antikatoličkih pokreta. Sve ovo je dovelo do nacionalizacije crkvenog zemljišta, zabrane skupljanja crkvenih poreza i zabrane monaštva (osim onih koji su održavali sirotišta i bolnice). Promena društvenog statusa Crkve je najuočljivija u dokumentu iz 1790. pod imenom Građanski ustav klera koji je predviđao izbor sveštenika i biskupa lokalno, a da nije postojao uslov da oni budu katolici čime je stvorena situacija da i protestanti i Jevreji mogu da budu izabrani za katoličke sveštenike i biskupe. Ujedno, autoritet Pape je bio sveden na mogućnost da bude obavešten o izboru. Ovime je bitno radikalizovana liberalna pretpostavka iz Deklaracije o pravima čoveka i građanina koja garantuje slobodu veroispovesti:

"ako ispoljavanje (njihovog religioznog mišljenja) ne ometa javni red uspostavljen zakonom."

11. SADR Ž AJ

1. UVOD2. ZAČECI FRANCUSKE REVOLUCIJE

2.1. Skupština2.2. Pad Bastilje2.3. Odluke2.4. Zakonodavna skupština

3. RAT3.1. Ustavna kriza3.2. Konvent3.3. Direktorijum

4. NASTALE POLITIČKE TEORIJE5. JAKOBINIZAM6. MAKSIMILIJAN ROBESPJER

6.1. Rani politički život6.2. Robespjerova suprotstavljanja ratu sa Austrijom6.3. Pogubljenje Luja XVI6.4. Osnivanje komiteta javne bezbednosti6.5. Robespjerova uloga u teroru6.6. Pad Robespjera

7. ŽAN POL MARA7.1. Nacionalni convent7.2. Maraova smrt7.3. Obeležavanje Maraove smrti

8. ŽAK ŽORŽ DANTON9. ŽIRODINCI10. ZAKLJUČAK11. SADRŽAJ12. LITERATURA

12. LITERATURA

1. akademik Jovan Đorđević,Politička enciklopedija,1974 Beograd2. Opšta pravna istorija,prof.dr Dragan Pantić3. Ilija Vujačić „Politička teorija“,2002.god.,Čigoja i Fakultet Političkih Nauka4. Vojislav Stanojčić „Politička teorija“,2006.god.,tom I,Službeni Glasnik RS5. www.wikipedia.com

6. D.Leković,Savremene revolucije

11. LITERATURA