Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitačaŠabac

Predmet:Sociologija obrazovanjaTema: Devijantno ponašanje mladih

Profesor: Dr Zoran Gudović Student:Milena Milovanović 21/09

Novembar 2009

Sadržaj:

Uvod……………………………………………………………………………..2

Sociološki pristup devijantnosti………………………………………….………....3

Teorije devijantnosti……………………………………………………………….. 4

Funkcije devijantnosti………………………………………………………………7

Zaključak……………………………………………………………………………8

Literatura………………………………………..…………………………………………...10

2

Uvod

Devijantno ponašanje je sveprisutna društvena pojava, što znači da nema društva u prošlosti i danas koje ne poznaje devijantnost. Nasuprot tome, jednako su proširene nesuglasice o tome šta je devijantno, a šta normalno.

Devijantnost je relativna, što znači da ne postoji apsolutni način da se definše devijantan čin. Devijantnost se može definisati samo u odnosu na neki određeni standard, a nema standarda koji bi bili fiksni ili apsolutni. Kao takva, devijantnost varira od vremena do vremena ili od mesta do mesta ( Haralambos, 1980 ).

To je svako ponašanje, koje odstupa od normi i vrednosti, prihvaćenih u nekoj društvenoj sredini, društvenoj skupini ili društvu kao celini ( Haralambos, 1980). Samo postojanje nekog normativnog i vrednosnog okvira nužno pretpostavlja i oblike odstupanja od opštekorisnog, koje može imati krajnje pozitivne posledice, preko bezazlenog, do kršenja normi koje štite privatno vlasništvo ili grubo napada na temeljne vrednosti kao što su zdravlje i život. Zavisno od oblika odstupanja, ostvaruje se i društvena reakcija od nagrade preko nezainteresiranosti do blage i teške kazne.

1) Sociološki pristup devijantnosti

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, sociolozi ozbiljnije i celovitije pristupaju problemu devijantnosti. Dva ranija pristupa u kojima sociologija pokušava da da svoj drugačiji doprinos proučavanju devijantnosti, nazivaju se socijalna patologija i socijalna dezorganizacija ( Zvonarević, 1981, 664 ). Socijalna patologija

Socijalna patologija je pokušaj primene biološke koncepcije devijantosti na društvene okvire, jer predstavnici ove teorije polaze od uverenja da zdravo društvo ima neke univerzalne zakone, pa isto tako može razviti patološke i abnormalne pojave, kao što su kriminal, samoubistvo, alkoholizam, nasilje, zavisnost, prostitucija i mentalne bolesti. Čak i danas nije neobično čuti frazu kao što je “bolesno društvo” ili “društvo trpi od bolesti”. Devijantnost se objašnjava iz dve perspektive: 1. Bolest unutar društva 2. Bolest pojedinih osobaUzroci su: loše nasledstvo, psihički poremećaji, mentalna zaostalost, mentalna poremećenost, alkoholizam, nedostatak obrazovanja, individualan nemoral, pa osobinska neprilagodljivost ili bolest ( Zvonarević, 1981, 665 ). Socijalni patolozi ne smatraju bitnom činjenicom vremenske i prostorne promenjivosti devijantnog, koje ne može biti upoređeno s bolešću kakav je rak, koji je univerzalno i uviek bolest. Ljudi koji se slažu oko toga šta znači “zdrav organizam” nisu složni oko toga što znači “zdravo društvo”, što je zdravo ili bolesno ponašanje, ili šta je uopšte devijantno a što normalno.

Socijalna dezorganizacijaUmnožavanje kulturalnih različitosti u društvu i pitanje egzistencije univerzalnih

vrednosti, značili su kraj socijalno-patološke koncepcije. Posebno su značajne društvene promene prouzrokovane Prvim svetskim ratom i Velikom svetskom krizom, praćene opštim useljavanjem, urbanizacijom i industrializacijom u SAD-u. Nepregledno mnoštvo „novopridošlih“ osoba iz raznih kulturnih okruženja u urbana američka područja, pokrenuo je brz razvoj činioca potrebnih za porast devijantnosti. Bila su nužna neka nova objašnjenja. Potreba za okvirom je zadovoljena s razvojem teorije socijalne dezorganizacije, koje su izvorno postavili Thomas Znaniecki i Cooley 1918. godine. Korien problema vidi se u

3

društvenim normama i aktivnostima zajednice, a devijantnost je rezultat nejednakog društvenog razvoja, s mnogo društvenih promena i sukoba koji deluju na individualno ponašanje. Socijalna organizacija postoji kada je vidljiv visoki stepen unutarnje kohezije, koja povezuje pojedince i institucije u društvu, a podrazumeva veliko slaganje oko ciljeva i oko normi koje ravnaju ponašanje ( Zvonarević, 1981, 665 ). Nasuprot tome, kada je konsenzus važnih vriednosti i normi izvrnut i kada se tradicionalne norme ne primenjuju, nastupa socijalna dezorganizacija. Društvene promene su često praćene društvenom dezorganizacijom, međutim, malo se pažne posvećuje pitanju zašto neke promene za posledicu imaju socijalnu dezorganizaciju, a neke pospešuju socijalnu organizaciju.  

2) Teorije devijantnosti

Biološke teorijeZnačaj organskih činioca, kao uzroka devijantnog ponašanja prvi je naglasio italijanski

vojni lekar Cesare Lombroso teorijski oblikujući “rođenog zločinca” ( Haralambos, 1980, 392 ). Od 1885. do 1915. godine delovalo je svetski poznato Društvo za kriminalnu antropologiju, a potom sve do 1969. godine Društvo za kriminalnu biologiju. Kriminalna antropologija se bavila “merenjem” telesnih sadržaja, na osnovu čega je izvodila zaključke o kriminalnom ponašanju, dok kriminalnu biologiju zanima odnos između nasledstva i okruženja, naglašava značaj okoline za kriminalno ponašanje, smatrajući zločin biosocijalnom pojavom.Istraživanje bioloških činioca ljudskog ponašanja tek u novije vrieme poprima značaj koji mu pripada. Ono ne samo da obuhvata pravac eksperimentalne psihologije, nego i ostale pravce. Posebno mesto zauzima pravac istraživanja o humanoj genetici koja se odnosi na tzv. kromosomske aberacije. Kromosomska aberacija se javlja kod spolnih hromozoma. Tamo se uz normalnu XX i XY kombinaciju pojavi i predbrojni Y hromozom, te na taj način dobijamo ženski kariotip XXY i muški XYY. Kod ženskih osoba sa kariotipom XXY je ustanovljen niži rast, mentalna zaostalost a ponegde i sterilnost. Kod muških osoba sa kariotipom XYY javlja se češći visoki rast, jaka ćelavost, kratkovidljivost i manja mentalna zaostalost. Neki istraživači su ustanovili vezu nosioca XYY kariotipa sa sklonošću kriminalnim delima bez motiva, i to u vrieme ranije mladosti, što je poslje osporavano, jer su uočeni XYY kariotipi koji nikada nisu bili skloni kriminalu ( Fromm, 1989, 17 ). Istraživanja u humanoj genetici su na ovom polju aktualna, a u nekim se zemljama koriste i u sudskoj praksi (SAD). Biološke teorije o devijantnosti evoluirale su od oblika “biološkog apsolutizma” do želje koja želi izdvojiti samo relativne i znanstveno dokazivane organske činjenice i procese koji su povezani s nekim oblicima devijantnog ponašanja. Time su pružile svoje rezultate i zaključke kao mogući prilog opštem, znanstveno obuhvatnom tumačenju devijantnosti ( Zvonarević, 1989, 666 ).Psihološke teorije devijantnosti

Među najznačajnijim psihološkim pristupima devijantnom ponašanju pripadaju radovi S. Freuda, E. H. Eriksona i E. Fromma. Freud govori da je struktura ličnosti trodimenzionalna, a čine je Id, Ego i Superego. Id je urođena komponenta ličnosti i sadrži sve ono što je kod osobe psihološko i nasleđeno, pre svega instinkte i nagone. Deluje primitivno, neograničeno, nesputano. Zatim, ne poznaje nikakva pravila i zakone, pa je izvor svega animalnog i neorganiziranog u čoveku. Ego deluje po načelu realnosti. Zahvaljujući tome, napetost stvorena u organizmu zbog porasta instinktivne aktivnosti, ostaje sačuvana sve dok nije otkriven realan cilj koji će zadovoljiti neki nagon. Superego se postupno usvaja i razvija socijalizacijskim procesom, pod uticajem pozitivnih i negativnih sankcija. Budući da teži idealnom, Superego ne deluje po načelu realnosti i neprestano se sukobljava s Egom, Idom i realnošću.

4

Kao i onda kada je u pitanju zakon, tako i onda kad je reč o obrazovanju i psihoanalizi, svesni smo svoje neodlučnosti oko granice nakon koje možemo na odgovarajući način koristiti termine kao što su asocijalno, delikventno, kriminalno ( Freud, 2000, 155 ). Brojnost faktora koji su uključeni u proces socijalizacije odgovara brojnosti smetnji koje taj proces ometaju. Delovanje roditelja i unutrašnji uticaj razvoja nagona, Ega i Superega svaki sa svoje strane pridonose konačnom ishodu. Uticaj roditelja varira u skladu s kulturološkim, porodičnim i individualnim elementima, dok unutrašnji uticaji zavise od vremenskog faktora, zastoja, regresija i ostalim razvojnim promenama.

Da su asocijalnost i kriminalnost roditelja uključeni u detetov Superego uz pomoć identifikacije naglašavaju mnogi autori (Aichhorn, 1925, Augusta Bonnard, 1950). Da do teških smetnji socijalizacije dolazi kad je identifikacija s roditeljima nasilno prekinuta uslejed separacije, odbacivanja i drugih uplitanja u emocionalnu vezu prvi je naglasio August Aichhorn (1925), a obilnim dokazima potkrepio John Bowlby (1944), pa je to danas opšte prihvaćena činjenica. Erik E. Erikson, umesto Ida, glavnim pokretačem svih psihičkih procesa smatra Ego. Erich Fromm spada u skup tzv. neopsihoanalitičara koji su nastojali da dokažu veći uticaj socijalnih i okolinskih faktora na razvoj i psihopatologiju pojedinca, a sklonost kriminalnom ponašanju analizira u kontekstu ljudske destruktivnosti i karaktera. Uspoređujući ljudsku i animalnu destruktivnost, From postavlja hipotezu o benignoj i malignoj agresiji. Benigna agresija služi životu, a zajednička je ljudima i životinjama. Teži neutralizaciji opasnosti, destrukcijom ili uklanjanjem izvora ugroženosti. Maligna agresija nema biološko već socijalno poreklo i isključivo je karakteristična za čoveka. Njene glavne manifestacije su: želja za ubijanjem i okrutnošću bez ikakve druge svrhe. Budući da je socijalno uslovljena, autor je smatra iskorenjivom. From spominje i treći oblik - pseudoagresiju. To su agresivna dela koja mogu prouzrokovati štetu, ali im to nije namera - nehotična agresija. Socijalizacijska ili teorija učenja

Socijalizacijska teorija ili teorija učenja zastupa tezu da je devijantno ponašanje fenomen koji se uči. Kao što se socijalizacijom uče norme i vrednosti koje društvo prihvata, ohrabruje ili nagrađuje, ista načela učenja pojavljuju se i kod usvajanja devijatnih normi i vriednosti, koje društvo odbacuje i kažnjava. Gabrijel Tard je je 1905. godine u Parizu objavio “La psihologie penale”, gde navodi zakon imitacije kao osnovu devijantnog ponašanja, koja počinje kao moda, a zatim prelazi u naviku. Imitacija se stalno širi među ljudima tako da počne u višim društvenim slojevima koje zatim oponašaju niži slojevi. Tarde primećuje kako su nekad monopol na pijanstvo, skitnju, trovanje i ubistva imali samo baruni i kraljevi, a danas je to dostupno svima. Tarde se posebno bavio profesionalnim prestupnicima - ubicama, džeparošima, varalicama i kradljivcima, koji se “školuju” za obavljanje svojih aktivnosti i slično drugim zanimanjima, uče “zanimanje” od rane mladosti po ulicama i trgovima. Southerland. Lressey i McLaghy navode karakteristike devijantnog ponašanja:

1. devijantno ponašanje je naučeno - što znači da devijantnost nije nasleđena niti je rezultat manjka inteligencije, oštećenja mozga i slično;

2. devijantno ponašanje je naučeno u interakciji s drugim osobama u procesu komunikacije;

3. glavni deo naučenog devijantnog ponašanja javlja se u bliskim grupama - najviše komunikacijom mas medija - televizije, časopisa, novina - igraju sekundarnu ulogu u učenju devijantnosti.

Statistički podaci govore kako je među uhapšenim i osuđenim osobama više muških osoba, nižeg socio-ekonomskog statusa i iz urbanih područja, a manje pripadnika viših slojeva ( Haralambos, 1980, 408 ). Teorija diferencijalne asocijacije objašnjava ovu ravnotežu većom

5

izloženšću nekih grupa devijatnim normama i skladno tome većom mogućnošću učenja i primene tih “devijantnih” normi. Teorija je primjenjiva i s obzirom na službenu zastupljenost žena u kriminalu, koje pokazuju da su one tradicionalno odanije zakonu, osim u kratko vreme rata, kada je zabeležen porast, potom globalni pad posle rata, s ponovnim porastom u moderno vreme. To se može objasniti povećanim mogućnostima učestvovanja u društvenom životu (izvan kuće i porodice), posebno tokom drugog svetskog rata, kada je veliki broj muškaraca bio mobilizovan, a žene su preuzele bitnu društvenu ulogu u javnom životu i tako postale izloženije devijantnim normama, što je karakteristično i u novije moderno vreme kada sa promenom tradicionalnih uloga, raste i mogućnost, pa i izloženost učenja devijantnog ponašanja. Socijalizacijska teorija uzima u obzir gotovo sve učesnike koji se pojavljuju na putu učenja, uključivanje i življenja društvene stvarnosti, a zbog ozbiljnosti kojim se i danas primenjuje u objašnjenju devijantnih formi, nastalih nakon njenih početnih teza, možemo joj pripisati i izvanvremensku relativnost. Može se ipak prigovoriti da je devijantnost gotov proizvod, koji se jednostavno mora dogoditi. Teorija etiketiranja

“Labeling” ili teorija etiketiranja spada u razvojne koncepcije, uglavnom usmerene socijalnoj psihologiji devijantnosti, a bavi se pretpostavkama devijantnosti na individualnoj i malim grupnim nivoima.Odgovarajući na pitanje zašto neki pojedinci počinju da se devijantno ponašaju, predstavnici ove teorije naglašavaju važnost društvenih definicija i negativnih društvenih sankcija koje su povezane s pritiscima na osobu i koje uslovljavaju više devijantnih dela. Pozornost je od individualnog delovanja preusmerena socijalnoj reakciji, tj. dinamici društvenog definisanja pojedinih aktivnosti osoba kao devijantnih. Razvojni proces kojim rezultira devijantnost sadrži različite inicijacije, prihvaćanja, usvajanja i zatvaranja u devijantnu ulogu zbog uticaja drugih. Svi se teoretičari slažu da oznake devijanta proizvode temeljne promene u prirodi i primanja devijantnosti za osobu koja je etiketirana, tako, službena etiketa kao delikvent, kriminalac, homoseksualac, narkoman ili prostitutka može imati ozbiljne posledice za dalje ponašanje. Bitna je razlika između primarne devijantnosti koja se sastoji od devijantnih dela pre onih koji su javno etiketirane i koje uključuju opasnost i mogućnost uslovljavanja sekundarne devijantnosti, koje Lement opisuje kao ponašanje osobe pomirene s ulogom devijanta, što je prouzrokovano s oznakom koju nosi. Etiketiranje osobe kao devijanta može za rezultat da ima nastavak devijantnog delovanja i razvoj devijantne karijere do stepena sekundarne devijantnosti i želje za odvajanjem od učestvovanja u društvenim grupama i organizovanju unutar devijantnih grupama. Neki devijanti, kako navodi Kitsuse, ustaju protiv svojih etiketa pokušajem reafirmacije svojih vrednosti i izgubljenog društvenog statusa. Takvi tercijarni devijanti mogu se pridružiti društvenim pokretima za borbu protiv negativnog imagea, kako bi porekli da su devijanti. Kitsuse ih razlikuje od sekundarnih, jer oni aktivno protestuju protiv svojih oznaka pokušavajući “da odbace odbačenost”, dok su sekundarni devijanti pasivni primaoci i nosioci svojih etiketa, koji se adaptiraju na proces etiketiranja. Teorija socijalne kontrole

Svrstava se među najpopularnija objašnjenja devijantnosti, a više je usmjerena problemima kriminala i delikvencije nego drugim devijantnim formama. Budući da početna pretpostavka govori o devijantnom ponašanju kao rezultatu odsutnosti socijalne kontrole ili sprečavanju devijantnosti, autori se uglavnom slažu da bi “bez kontrole” ljudi bili slobodni da čine sve što im se učini kao prirodna potreba, dok se mišljenja razlikuju u pogledu potrebnog stepena kontrole u društvu.

6

Teorija kontrole naglašava da je svako motivisan za kriminalni čin i da nema posebne motivacije neophodne za objašnjenje devijantnog ponašanja, pa stoga nije neophodno pojasniti motivaciju. Razlog delovanja nekih osoba s takvom motivacijom je u činjenici da pritisak drugih osoba na tu osobu povremeno popušta i na kraju nestaje.Hirschi objašnjava kako društvena kontrola neutralizuje sklonost devijantosti:

1. odanost - odnosi se na povezanosti osobe s grupom kroz osećaje i afekte, poštovanje i kroz socijalizaciju grupnih normi;

2. obveza - opisuje stepen do kog osoba razvija najniže nivoe konformističkog ponašanja, znajući da devijantni čin koji ugrožava druge uslovljava sankcije;

3. uključenost - se odnosi na telesne aktivnosti nedevijantne prirode, zbog kojih ostaje malo vremena za delikvenciju (primer-bavljenje košarkom, trčanjem, fizičkim radom…)

4. verovanje- znači sklonost osoba dominantnom vrednosnom sastavu.Pokušavši da ukažu na uzroke sklonosti kriminalu, Hirschi navodi da su mnoga istraživanja, pa tako i njegovo potvrdila hipotezu da je očekivanje većeg obrazovnog postignuća vezano uz socioekonomski status porodice. Postoji povezanost između socioekonomskog statusa roditelja i obrazovnog očekivanja sinova: Roditelji s boljim socioekonomskim statusom vrše pritisak na decu kako bi postigla viši obrazovni status, ako deca nisu u mogućnosti da ostvare obrazovno očekivanje to može biti uzročnik njihovog kriminalnog ponašanja. Ova logika više vriedi za pripadnike srednjeg nego za pripadnike nižeg socijalnog sloja, budući da roditelji s nižim obrazovanim nivoom ne vrše pritisak za višim obrazovnim statusom svoje dece.

Teorija socijalne kontrole posebno težište u objašnjenju razvoja krminalnog ponašanja stavlja na adolescentni period, jer su obveze adolescenta prema porodici, školi i drugim socijalnim institucijama, pa i budućoj radnoj ulozi, eksterni izvori socijalne kontrole, koji izazivaju odbojan stav prema kriminalu. Primarni interni izvori su sopstveni stavovi, vrednosti i verovanja. Na individualnom nivou, uticaj formalnih institucija socijalne kontrole (policija i sudovi) zavisi od sopstvenih stavova prema poštivanju zakona, stavova prema policiji i sudovima, što spada u internu kontrolu, dok se eksterna kontrola odnosi na predvidiv rizik od policijske prisile i legalnog sankcionisanja od strane pravosudnog sastava.

3) Funkcije devijantnosti

Funkcionalističko gledišteSvi se funkcionalisti slažu da su mehanizmi društvene kontrole potrebni da bi obuzdali

devijantnost i tako štitili društvo. Međutim, mnogi tvrde kako određena količina devijantnosti ima pozitivnu funkciju, kako doprinosi održavanju i dobrobiti društva.Emil Dirkem tvrdi da je zločin neizbežan i normalni aspekt društvenog života, kako je sastavni deo svih zdravih društava. Neizbežan je, zato što svaki član društva ne može biti jednako odan zajedničkim vrednostima i moralnim uverenjima društva.Zločin nije samo neizbežan, on može biti i funkcionalan. Dirkem tvrdi da on postaje n nefunkcionalan samo kad mu je stopa neobično visoka. On tvrdi da svaka promena u društvu počinje nekim oblikom devijantosti. Da bi nastupila promena, ono što je juče bila devijantost, danas mora postati normalno. Budući da je određena količina promene zdrava za društvo, da bi napredovalo umesto da stagnira, devijantnost je takođe potrebna.Ako je zločin neizbežan, koja je funkcija kazne? Po Dirkemu bez kazne, društvene ustane izgubile bi moć da kontrolišu ponašanje i stopa zločina dostigla bi stepen na kojem zločin postaje nefunkcionalan, tako zdravom društvu trebaju i zločin i kaznua. I jedno i drugo je neizbežno i funkcionalno.Cohen primjećuje kako neki devijantni postupci mogu poslužiti kao korisno upozorenje, koje pokazuje da jedan deo društva loše funkcioniše. Oni mogu skrenuti pažnju na taj problem i

7

potstaknuti mere koje će ga rešiti. Tako učenici koji beže iz škole, dezerteri iz vojske ili begunci iz maloletničkih popravnih domova mogu da otkriju neslućene uzroke nezadovoljstva i da dovedu do promena koje podižu djelotvornost i moral. Interakcionističko gledište

Interakcionističko gledište razmatra kako su i zašto neki pojedinci ili skupovi definisani kao devijanti, pa kako utiču takve definicije na njihove dalje postupke. Npr. može se analizirati interakcija između devijanta i različitih posrednika društvene kontrole kao što su roditelji, nastavnici, lekari, policajci, sudije i socijalni radnici. Može se proučavati kako na pojedinca djeluje činjenica da je definisan kao kriminalac ili delikvent, kao društveno bolestan ili alkoholičar, prostitutka ili homoseksualac. Tako se može analizirati predoptužbu policije o “tipičnom delikventu” i uočiti kako ona za posledicu ima tendenciju da se delikventi definišu kao prekršioci iz niže klase, češće nego iz srednje klase. Značenja, međutim, nisu fiksirana i jasno ocrtana. Ona se menjaju i razvijaju u procesu interakcije, npr. hoće li neka osoba biti definisana kao duševno obolela, zavisiće od dugotrajnog dogovaranja između te osobe i psihijatra. Konfliktno gledište

Konfliktna perspektiva naglašava pluralističku društvenu prirodu i različitu raspodelu moći između društvenih grupa. Zbog moći koje posjeduju, neke grupe mogu da kreiraju društvena pravila, posebno zakone, koji će služiti ostvarenju njihovih vlastitih interesa, često isključujući interese drugih. Imajući to u vidu, konfliktne perspektive promatraju društvo u odnosima grupa, koje se međusobno nadjačavaju u zastupanju vlastitih interesa. Tako se često nalaze u suprostavljenim, pa i konfliktnim odnosima, a grupe koje ostvare više moći, time i dostupnost kreaciji i normi i zakona, imaju garanciju da će njihovi interesi biti ostvareni. Prema konfliktnom načinu gledanja, devijantnost predstavlja sukob između interesa različitih društvenih delova i željene moći da se oblikuje javno mnjenje i društvena politika.Zastupnici konfliktnih teorija smatraju kriminal nepromjenjivom činjenicom kapitalističkog društva, što znači da se glavna odgovornost i izvor devijantnosti nalaze unutar društvene strukture, a osobe devijanti nisu odgovorni jer su prisiljeni da takvi postaju, pa skladno tome ne mogu biti krivi za svoje ponašanje.

4) Zaključak

Devijantnost nije tema i problem kojom se bavi uski krug ljudi. To je tema koja je zahvatila razne nauke: biologiju, psihologiju, sociologiju itd. Svaka nauka ima svoje gledište, svoje teorije i svaka teorija je u svom pogledu tačna, što ukazuje da devijantnost nije posledica samo jednog faktora koji utiče na čovekovo ponašanje.U pogledu devijantnosti ljude možemo podeliti na tri vrste: sami devijanti, pasivci tj. ljudi koji ne čine devijantna dela, ali se i ne bore protiv njih, zatim na ljude koji svojim delovanjem i radom pokušavaju da zatvore, rehabiliraju i na kraju da vrate u društvo bivše devijante.

Danas je sve više ustanova gde se može potražiti potrebna pomoć u krizi ( razna utočišta, SOS-telefoni, centri za nezbrinutu decu…), ustanova koje edukuju i odgajaju društvo ( vrtići, škole, fakulteti, porodica kao temelj vaspitanja pojedinca) i ustanova koje , napokon, kažnjavaju i brinu se o izdržavanju kazne devijanata (sudovi, zatvori, ustanove za pomoć psiho-patološkim slučajevima…).

Devijantno ponašanje označava nešto negativno, što je u većini slučajeva tačno. Devijantnost može biti pozitivna u smislu da unapredi ili promieni oblike ponašanja i običaje prema boljem. Tako je Coco Schanell uvela revoluciju nove mode koja je proglašena devijantnom, ali i razni štrajkovi i demonstracije mogu doprineti u promeni zakona koji nisu

8

savršeni i podložni su promeni. Svaki put kad neko prekrši zakon ili normu, istovremeno osporava taj zakon ili normu. Neki oblici devijantnosti, prema tome, služe kao upozorenje na društvene probleme i potrebu promene. Takav primer imamo danas u Srbiji. Svoje nezadovoljstvo ljudi iskazuju raznim devijacijama, koje su ponekad i preterane. Devijantnost može služiti razvoju društvene konformnosti. Tako stavljanje nekih ljudi “izvan zakona” jedna je od najpoznatijih metoda kojom se većina ljudi zadržava da ne prekrši pravila ponašanja. Devijantnost učvršćuje grupnu solidarnost. Kriminalni sudski procesi poboljšava veru u zakone i stvaraju emocionalne veze među ljudima.

Procesom socijalizacije većina ljudi usvojila je društvene norme, tako da poštuje pravila po navici. Pojedinci se rađaju s različitim sposobnostima, izloženi su različitim socijalnim učincima, različito interpretiraju norme, tako da je gotovo nemoguće ostvariti potpuno “zdravo” društvo.Teorija učenja objašnava najčešče uzroke devijantnosti. Neka socijalna okolina može da ohrabruje kriminalne aktivnosti, dok druga to neće činiti. Tako se većina devijantnog ponašanja uči najprije u grupama vršnjaka. Uz ostale otrove današnjice, mladi sve više konzumiraju video igrice - Elektronska droga -Devetogodišnji zavisnici u igraonicama provode po devet sati dnevno. Generacijski čarobni trougao: TV, igrice i gubljenje vremena pred ogledalom.

Masovni mediji previše govore o devijantnim delima, umesto o uzrocima i načinu kako da se spreče.

Trebalo bi više pažnje posvetiti pozitivnim delima, akcijama i postignućima koja bi društo pokrenulo prema boljoj budućnosti.

StudentMilena Milovanović 21/09

_________________

9

Literatura:

1. Barnes Hari Elmer: Uvod u istoriju sociologije, Beogradski izdavačko – grafički zavod, Beograd, 1982.

2. Zvonarević Mladen: Socijalna psihologija, Školska knjiga, Zagreb, 1981. 3. Fromm Erich: Anatomija ljudske destruktivnosti, Naprijed, Zagreb, 1989. 4. Freud Ana: Normalnost i patologija djece, Prosvjeta, Zagreb, 2000.5.  Haralambos Michael i Head Robin: Uvod u sociologiju, Globus, Zagreb,

1980.

10