sociologija detinjstva

  • View
    528

  • Download
    12

Embed Size (px)

DESCRIPTION

sociologija

Text of sociologija detinjstva

PEDAGOKI FAKULTET U SOMBORU

Priredio: Prof. dr Mile Nenadi

SOCIOLOGIJA DETINJSTVA- HRESTOMATIJA

SOMBOR, 2011.

1

SADRAJ

Poglavlje 1: Dete i detinjstvo /1/ Poglavlje 2: Pojmovne i istorijske dimenzije detinjstva /14/ Poglavlje 3: Staranje o deci i razvoj apatije /31/ Poglavlje 4: Detinjstvo u istoriji izmeu ideje i prakse /41/ Poglavlje 5: Detinjstvo i savremeno drutvo: Paradoksalan odnos? /52/ Poglavlje 6: Dimenzije detinjstva /58/ Poglavlje 7: Postmoderno dete /72/ Poglavlje 8: Nova paradigma za sociologiju detinjstva: Poreklo, obeanje i problemi /80/ Poglavlje 9: Deja prava /95/ Poglavlje 10: Kod kue je najbolje:Distinkcija javno/privatno u dejem teoretisanju o riziku i bezbednosti /103/ Poglavlje 11: Prijatelji i poznanici /114/

2

Poglavlje 1

Dete i detinjstvoAnelka Mili,Sociologija porodice, igoja tampa, Beograd, 2001., str. 153-170

1. Pojam i razvoj koncepta U najveem delu dosadanje istorije dete i detinjstvo bili su u zasenku roditelja i roditeljstva. Deca su bila u inferiornom drutenom statusu a dominacija roditelja nad decom smatrana je oiglednom i po sebi razumljivom injenicom. O takvom univerzalno podinjenom poloaju dece u prolosti svedoe, izmeu ostalog, izrazi koji su upotrebljavani i koji su se do danas odrali za oslovljavanje mladih osoba, a u kojima se jasno istie njihova podinjenost i inferiorizacija od strane starijih. (J. H. Plumb, 1974:339). Sve do poetka 70-ih teko je bilo nai posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu u sociolokim prirunicima i udbenicima. O deci se govorilo iskljuivo u kontekstu odnosa roditelji-deca, pri emu je uvek u prvom planu bilo izuavanje ponaanja i vrednosti roditelja, njihove socijalizacijske prakse, dok bi se o detetu govorilo tek u pokojem paragrafu i kao o zavisnoj" varijabli ili posledici. Pedagogija koja je pledirala da ima prvenstvo u bavljenju detetom, u stvari se najmanje bavila detetom, stoje naroito bio sluaj u bivim socijalistikim zemljama. U novije vreme pojavljuje se neka vrsta podele rada i specijalizacije izmeu drutvenih disciplina koje u svoj predmet istraivanja ukljuuju dete i detinjstvo. Primeuje se da se psihologija i pedagogija sve vie orijentiu na prouavanje deteta na mikro i eventualno mezo nivou, bavei se konkretnim problemima ili pojedinim grupama dece. Za razliku od njih sociologija, istorija i antropologija nastoje da problemu priu sa makro ravni ispitujui temeljne uslove dejeg odrastanja u prolosti i savremenosti. Naroito se insistira na komparativnim, istraivanjima uslova detinjstva i odrastanja dece (Jens Qvortrup, 1986). Sve doskora dete je u sociologiji iskljuivo prouavano iz aspekta teorije socijalizacije kao objekat socijalizacijskog procesa i njegovih brojnih agencija: Deca su tretirana kao sirovi materijal procesa socijalizacije" (Jens Qvortrup, 1986:132). U preokretu koji zapoinje sa ,,baby boom"-om u poratnim generacijama u Americi, u javnom i naunom diskursu dolazi do jedne vrste hipertrofiranog naglaavanja deteta i njegove glorifikacije to nije moglo da proe bez racionalne osude i kritikog komentara. Jedan od pionira savremenog izuavanja generacijskih 3

odnosa morao je da konstatuje da svaka doktrina koja na detinje potrebe gleda kao vrhovne, a one organizovanog drutva kao sekundarne jeste socioloka anomalija" (Kingslev Davi, 1940:217). Druga novina koju donosi prouavanje deteta i detinjstva izvan konceptualnog polja socijalizacije jeste odustajanje da se o detetu govori samo sa stanovita budunosti, tj. Roditeljskih projekcija, oekivanja, ciljeva i vrednosti koje nastoje da usade u detetovu linost. Koncept detinjstva upuuje, meutim, na prouavanje ivljene stvarnosti deteta u svakodnevici savremenih drutava. Detetu i njegovoj praksi pristupa se, dakle, iz subjektivne perspektive deteta kao glavnog aktera detinjstva. Revoluciju u drutvenim naukama po pitanju deteta i detinjstva izvrio je francuski istoriar Filip Arije (Philippe Aries) sa svojom sada ve klasinom studijom ,,Vekovi detinjstva" (1962,1990) koji je na neobino imaginativan nain pristupio prouavanju socijalnih predstava o detetu.od ranog srednjeg veka pa do modernog doba. Ustanovio je da se tokom itavog srednjeg veka detetu ne pristupa u smislu njegove posebne organske i socio-kulturne organizacije, ve se dete tretira kao ovek u malom". U skladu sa takvim poimanjem, deca nisu izdvajana iz sveta odraslih, ve su tretirana kao njegov integralni, ali nedorasli i inferiorni deo, pa je tako prema njima postupano. Jedan psiholog prati od poetka ljudske istorije stupnjeve evolutivnog razvoja odnosa izmeu roditelja i dece koji su dobrim delom uslovljeni i saznanjima o specifinostima deteta i njegovog razvoja. On razlikuje sledee stupnjeve tih odnosa: na poetku infanticid, pa zatim odbacivanje, ambivalentnost, dominacija, socijalizacijski uticaji i dananja permisivnost (Lloyd de Mause, 1974). ime se objanjava ovo dugo zanemarivanje i preutkivanje deteta i posebnosti detinjstva u ljudskom ivotu i drutvu? Svi autori koji su se bavili ovim problemom slau se da je u pitanju bila, bar to se premodernih epoha tie, visoka smrtnost dece i mladih i sa druge strane veoma visok fertilitet koji je trebalo da nadoknadi ovu ranu smrtnost. U situaciji visokog rizika za odrastanje deteta, ni roditelji a ni drutvena zajednica nisu nalazili za potrebno niti racionalno da troe mnogo energije, vremena i

oseanja ali i svih drugih resursa u decu, sve dok ne budu sigurni da e se ta ulaganja isplatiti u smislu preivljavanja dece. Tako je ostavljano dobrim delom prirodnoj selekciji da izvri svoje, pa tek kada bi ona zavrila sa svojim, roditelji su se prihvatali svoga dela posla u dovravanju budueg lana zajednice. Veina istoriara koji su se bavili otkriem detinjstva" slau se da novi pogled na dete poinje da prodire u saznanje i svest ljudi od kraja.XV veka. Jedan domai autor istie tezu da prve jasne promene mogu da se prate ve u XIV veku u ranore-nesansnim italijanskim gradovima u okviru porodica istaknutih zanatlija ili bogatih trgovaca gde roditelji ispoljavaju gotovo moderan brian i nean odnos prema svojoj deci. (Karei Turza, 1996). Ali tek od XVI veka se pojavljuju prvi znaci prepoznavanja i brige za ono to bi se moglo nazvati posebna deja priroda", da bi tokom XVIII veka takva orijentacija sasvim prevagnula, te tako dete postalo centar panje u svetu odraslih. To je vek poznat kao ,,vek pedagogije" koja pokuava normativno ali i u praksi da uspostavi principe odnoenja odraslih prema posebnosti deteta i detinjstva. Zanimljivo je, meutim, u ovom kretanju to da kako dete dospeva u centar panje roditelja, porodice i drutva, tako postupak i odnos prema deci postaje sve vie uskogrud, gubi na prirodnoj spontanosti, i svodi se na podvrgavanje dece raznim procedurama pouavanja i disciplinovanja i liavanja njihovog autentinog slobodnog iskaza u ponaanju i govoru. Tako jedan od savremenih istraivaa istorije detinjstva i porodice primeuje daje: naa moderna porodica izrasla na konceptima autonomije domainstva i disciplinovanja dece..." (James Casey, 1989: 147). Ovu tezu potkrepljuju i istraivanja nastanka i delovanja prvih kolskih institucija u kojima je esto osnovni cilj bio slomiti" deji otpor (J. Donzelo, 1980, Ph. Aries, 1962). Ideoloko obrazloenje za ovakav pristup prualo je protestantsko uenje o radnoj askezi koje se suprotstavlja porocima lenjosti, neurednosti, uivanja i razmetljivosti u ime boanske predestinacije. (Ibid, str. 164). Smenu oputenog pristupa detetu srednjevekovne zajednice disciplinovanim obuavanjem dece za uloge odraslih graanske zajednice u nastajanju veoma slikovito sumira Kurt 4

Dancinger (K. Danzinger) u jednom opsenijem pasusu koji emo citirati: Dok je pre sredine 18. veka preporuavajui tretman za odojad nalagao permisivnost, pretena orijentacija ka strogosti i kontroli razvija se u potonjem periodu i traje sve do u na vek. Ranije su bebe hranjene kada su to one traile, dojenje je trajalo do dve godine, odbijanje od dojenja je ilo postepeno, dok treniranje za stolicu nije preduzimano u prvim godinama ivota i nije se trailo da dete nou bude suvo sve do pete godine; nisu se iskazivale niti spominjale ikakve zabrane u pogledu deije golotinje ili infantilnog iskazivanja seksualne elje; deteje ostajalo uz majku u krevetu sve dokje dojeno a uspavljivano je ljuljukanjem; ono je drano slobodno, maeno od strane odraslih a njegovo plakanje nailazilo je na brz odgojiteljski odgovor. Poetkom 19. veka slika je potpuno promenjena: vreme dojenja je skraeno, uvedeni su striktni vremenski razmaci u ishrani, treniranje za stolicu poinje ranije i ranije se zavrava; infantilna seksualnost se kanjava (ovo postaje opte mesto odgoja tek pri kraju 19. veka), ljuljukanje, cuclanje i trenutni odgovor na bebino plakanje se ne odobravaju. Sa druge strane, sada se ohrabruje detetova sloboda u motornim aktivnostima, stoje ranije bilo spreavano. Nuno grubo, poreenje podataka na osnovu posmatranja 75 razliitih drutava u svetu tokom 19. veka pokazuje daje svirepost toga veka bila neobina u odnosu na humanistiku normu, dokje ranije postupanje bilo mnogo vie u skladu sa optom praksom oveanstva" (1971: 140-141). Jaanje strogosti i rigidnosti u odnosu prema detetu to se vie pimiemo savremenosti, tj. to se moderno drutveno ureenje sve vie utemeljuje, moglo bi nai svoje adekvatno objanjenje u Fukoovim analizama nastupanja modernog saznajnog diskursa nauka o oveku koje preuzimaju sve snaniji nadzor nad ovekom i njegovim nagonima. U skladu sa ovim Fukoovski utemeljenim pogledom otkriva se kako napredovanje u odreenim saznajnim praksama modelira pristupe i odnos prema detetu i detinjstvu u modernoj eri. Osnovna teza poznatog nemakog sociologa jeste da se specifinost uloge deteta oblikuje u zavisnosti od znanja o procesu socijalizacije (Kurt Luscher, 1975: 360). U tom smislu on razlikuje sledee stupnjeve razvoja tih spoznaja

i njima odgovarajue tumaenje deteta: ideoloko saznanje koje se uglavnom zasnivalo na