1. UVOD

Ekološki menadžment je menadžment čije aktivnosti imaju ili mogu imati uticaj na zaštitu životne sredine, a definiše se i kao kontrola svih ljudskih aktivnosti koje mogu imati uticaj na životnu sredinu i na kvalitet životne sredine.

Unošenje zagađujućih materija i energije u životnu sredinu izazvano prirodnim procesioma ili ljudskom delatnošću može imati štetno delovanje na kvalitet životne sredine kao i na zdravlje ljudi. Jedan od zagađivača životne sredine jeste i otpad – neželjeni materijal koji nastaje kao rezultat određene industrijske operacije ili kao output procesa potrošnje energije i dobara u domaćinstvima i drugim institucijama za kojim ne postoji ekonomska potražnja i koji mora biti odbačen

Položaj čoveka u biosferi je protivrečan. S jedne strane, čovek kao biološka vrsta predstavlja sastavni deo ekosistema naše planete. Čovekov organizam nije sposoban da stvara organske materije iz neorganskih, on ih dobija preko hrane biljnog i životinjskog porekla. Zato ekološki sistemi sa kojima je čovek povezan preko ishrane moraju biti produktivni. Vazdušna sredina za životnu delatnost čoveka mora biti čista. S druge strane, u svojoj životnoj delatnosti čovek narušava tok prirodnog biogenog kruženja elemenata. Spoljašnju sredinu zagađuju mnoge industrijske grane, pa čak i otpaci iz domaćinstva. Vazduh nad njima je pun sitnih čvrsth čestica i otrovnih gasova.

Sve veće korišćemje u hemijskoj industriji i poljoprivredi hemijskih jedinjenja koja vezuju jone metala može izazvati neželjenje poremećaje prirodne ravnoteže. Na taj način, privredne aktivnosti čoveka menjaju spoljašnju sredinu koja postaje opasna za samog čoveka.

Današnji su gradovi neprekidno izloženi degradaciji usled neslućenog razvoja automobilskog saobraćaja. Saobraćaj, a posebno drumski, zbog upotrebe fosilnih goriva odgovoran je za 25% globalnih emisija ugljenik (IV) oksida. Prosečan automobil godišnje ispušta toliko CO2 emisija koliko je i sam težak. Za jedan sat vožnje autoputem brzinom 130 km/h potroši se isto toliko kiseonika koliko jedan čovek potroši tokom deset dana za disanje. Sagorevanje fosilnih goriva proizvodi zagađujuće materije koje se mogu preneti na velike udaljenosti i škoditi ljudskom zdravlju, biljkama, životinjama i ekosistemu. Takve zagađujuće materije i njihovi derivati, poput troposferskog ozona i kisele kiše uništavanju ekosisteme, škode usevima i šumama, a kod ljudi uzrokuju probleme disajnih organa i razne bolesti.

Zbog svega navedenog u brojnim gradovima danas postoje modeli i pokušaji minimiziranja štetnog uticaja ljudskog i industrijskog delovanja na čoveka i okolinu.

1

2. NASTANAK I RAZVOJ EKOLOŠKOG MENADŽMENTA

Još od praistorijskog doba ljudska vrsta se bavila akumuliranjem know-how-a životne sredine i razvijanjem strategija za eksploataciju prirode. Radi poboljšanja regulisanja prirodnih resursa razvijeni su tabui, sujeverja i narodni običaji, ali i formulisani zakoni za poboljšanje nadgledanja, kontrole, pa čak i pravljeni inventari nacionalnih resursa.

Ideja da su ljudi “pre-modernog” vremena bili bliski prirodi te stoga nisu prouzrokovali veća oštećenja životne sredine, predstavlja samo naivni mit. Praistorijski ljudi, (iako malobrojni u odnosu na današnju populaciju svetskog stanovništva), koristeći samo vatru i oružje napravljeno od kamena, kosti, drveta i kože, uspeli su da izmene vegetaciju većine kontinenta i verovatno istrebe mnoge vrste velikih sisara.

Dalji “razvoji” civilizacije posebno industrijska revolucija, rast hemijske industrije kao i oni u kasnom dvadesetom veku sa posledičnim: globalnim zagađenjem, smanjenjem biodiverziteta, degradacijom medijuma životne sredine i urbanim rastom doveli su do neophodnosti razumevanja strukture i funkcije životne sredine, monitoringa uticaja, korišćenja i analize podataka, modeliranja, ocenjivanja i planiranja sa ekološkog stanovišta uz naglašavanje uloge ekološkog menadžmenta čiji je zadatak da koordinira i fokusira “dobre” razvoje sa stanovišta životne sredine, poboljšava dobrobit ljudi, te ublažava ili sprečava dalja oštećenja planete Zemlje i njenih organizama.

Tehnološki optimizam koji se javio na zapadu (posebno od 1830. godine na ovamo), iskazan menadžmentom prirodnih resursa, poljuljan je posle 1945. godine sa pojavom prvih rastućih ekoloških problema. Zato su napravljeni organičeni napori radi osiguravanja integracije eksploatacije prirodnih resursa sa socijalnim i ekonomskim razvojem pre 1970. godine (takođe, tadašnje urbano i regularno planiranje ima izvesnih zajedničkih crta sa sholističkim, ekosistemskim prilazima).

Danas u savremenom preduzeću postoji i deluje sektor finansija, računovodstva, marketinga, kvaliteta, razvoja, ljudskih resursa i drugi, koji obavljaju delatnosti iz svog domena i svi zajedno daju određene rezultate koje od njih očekuju klijenti, deoničari i javnost. Sve navedene aktivnosti su se pojavile kao reakcija na potrebu za što efikasnijim poslovanjem preduzeća u odnosu na potrebe korisnika, čime se obezbeđivao prosperitet preduzeća i sigurnost opstanka. Svaka od nabrojanih aktivnosti je u vreme kada se prvi put pojavila bila novina i kao takva stvarala niz nedoumica o opravdanosti primene, kao i probleme u realizaciji. Vremenom su se sektori poslovanja ustalili i sada više niko ne može da sumnja u opravdanost postojanja službe marketinga ili kvaliteta na primer.

Osamdesetih godina prošlog veka kao jedan od sektora u pojedinim predzećima javljaju se pokušaju da se poslovanje unapredi na još jedan način - pružanjem odgovora na zahteve potrošača da se nešto učini na zaštiti životne sredine. Osim toga, preduzeća su u ovakvom pristupu prepoznala i mogućnost za sticanje profita, smanjenje troškova i sprečavanje primene zakonodavnih mera (npr. plaćanje kazni). U to vreme se javljaju prvi tzv. zeleni proizvodi i tehnologije. U praksi, svaka pojedina kompanija koja se opredelila za sprovođenje ovakvih izmena to je sprovodila na dobrovoljnoj bazi, primenom najčešće metoda analize životnog ciklusa proizvoda. Od početaka do danas razvio se poseban sistemski pristup poslovanju koje uvažava koncept održivog razvoja – ekološki menadžment.

Danas je u većini zemalja primena ekomenadžemnta i dalje dobrovoljna, ali sve više kompanija uviđa da im primena ekomenadžmenta u znatnoj meri unapređuje poslovanje i

2

kreira pozitivan imidž. Ekomenadžment postaje svojevrsna poslovna filozofija i ravnopravno zauzima svoje mesto u odnosu na ostale sektore u preduzeću1.

Menadžment prirodnih resursa (u poređenju sa ekološkim menadžmentom) je više usmeren na specifične komponente Zemlje - resurse, koji imaju svoju korisnost i mogu biti eksploatisani, uglavnom za kratkoročnu dobit i korist posebnih interesnih grupa, kompanija ili vlada. Takođe, menadžment prirodnih resursa se odnosi na probleme koji imaju tendenciju da budu reaktivni, često se oslanjajući na tehnološke mogućnosti “popravke na brzinu”, uz pristup “projekat po projekat”. Menadžeri prirodnih resursa obično pripadaju ograničenom broju disciplina, pri čemu je tipično da imaju malo sociološkog znanja i ograničene ekološke ekspertize. Ovakav menadžment stoga može da bude autoritaran i bez dovoljno uključenja mišljenja javnosti kao i sa odloženim uticajima. Iz razloga ovih propusta logično je da je menadžment prirodnih resursa “izgubio bitku” sa ekološkim menadžmentom u poslednjih 40 godina.

Postoje mišljenja da ekološki menadžment ima ili razvija fleksibilniji i osećajniji stav nego menadžment prirodnih resursa s obzirom da ocenjivanje situacije životne sredine vodi do odgovarajućeg ekološkog prilaza sa naglašenim upravljanjem, a ne eksploatacijom. Upravljanje implicira menadžment čiji je cilj pažljiva, dugoročna upotreba i održiva korist.

Fokus ovakvog pristupa ekološkom menadžmentu je multidisciplinarnost, interdisciplinarnost, kompletnost, a stil je preventivni i participativni (sve više je cilj da se promoviše održivi razvoj)2. Multidisciplinarni pristup ekološkog menadžmenta se odlikuje primenom različitih disciplina u dobijanju informacija korišćenjem analitičkih veština i razmatranja bez težnje za integrisanim objedinjavanjem dobijenih rezultata. S druge strane, interdisciplinarni pristup iako se bavi “običnom” tematikom je teži, s obzirom da podrazumeva blisku saradnju različitih specijalista radi pokušaja integrisanja dobijenih koncepata. Oba ova pristupa karakteriše saznanje da istraživana problematika može da bude deo kompleksnih transnacionalnih i globalnih ekoloških, ekonomskih i socijalnih interaktivnih odnosa na koje utiče i politika i etika.

Postoje mišljenja da većinu današnjeg ekološkog menadžmenta čini “ekološki menadžerializam” koji ne obraća dovoljno pažnje na odnos čovek-životna sredina s obzirom da je postao institucionalizovan i državno-centralizovan proces koji se bavi formulisanjem i donošenjem zakona, politika i regulativa koji se odnose na životnu sredinu. Ipak, iako ima nedostatke (posledični menadžerializam) ekološki menadžment se bavi realnim ekološkim problemima, još uvek se razvija i daleko je od neke fiksirane forme, što mu obezbeđuje potrebnu prilagodljivost3.

Bez obzira na odabrani pristup, ekološki menadžment se odnosi na ekološko planiranje, a njegov fokus je na implementaciji, monitoringu, proveravanju i kontroli, kao i na praktičnom suočavanju sa problematikom realnih svetskih ciljeva u pogledu očuvanja životne sredine (kao što je npr. modifikovanje ljudskih navika koje štete prirodi), mnogo više nego na teoretskom planiranju. Iako je poželjna bliska integracija sa ekološkim planiranjem, oblast istraživanja ekološkog menadžmenta predstavlja pre svega razumevanje interaktivnih odnosa čovek - životna sredina, kao i primena nauke i zdravorazumskog razmišljanja u rešavanju ekoloških problema.

1 Jovanović, L.: Ekološki menadžment, Fakultet za menadžment, Beograd, 2002.2 Vejnović, Z.: Ekološki menadžment, VPŠ Čačak, 2007.3 Isto

3

Uopšteno je prihvaćeno da ekonomski razvoj i ekološki ciljevi ne smeju da se posmatraju odvojeno, i to počev od 1972. godine (UN konferencija o ljudskom okruženju, Stokholm) i 1992. godine (UN konferencija o životnoj sredini i razvoju Rio de Žaneiro - “Samit o Zemlji”), a da je do 1990. godine menadžment prirodnih resursa dao kroz “maglovit filozofski prodor” ipak put ka ekološkom menadžmentu.

2.1. POJAM I DEFINISANJE EKOLOŠKOG MENADŽMENTA

Ekološki menadžment je mlada naučna disciplina nastala u okviru ekologije krajem prošlog veka sa zadatkom svođenja, na minimalne dimenzije, uticaja tehničko-tehnološkog razvoja na biosferu kao i na opstanak živih bića4.

Reč „Menadžment“ znači upravljanje, rukovođenje, gazdovanje, a pošto je reč o životnoj sredini, ovaj vid menadžmenta značio bi upravljanje zaštitom životne sredine od raznih vidova zagađenja.

Predmet ekološkog menadžmenta je u sveobuhvatnom proučavanju svih posledica antropogenog uticaja privrednog i tehnološkog razvoja na ekosisteme.

Cilj ekološkog menadžmenta je da promeni postojeće stanje zagađenja i degradacije životne sredine, koristeći metode ekološkog inženjeringa i pravno-ekonomske instrumente.

Fenomen ekološkog menadžmenta ima sledeće karakteristike:

često se koristi kao opšti termin;

podržava održivi razvoj;

bavi se svetom pod uticajem čoveka (danas ima svega nekoliko, ukoliko ih uopšte ima, potpuno prirodnih okruženja);

zahteva multidisciplinaran ili interdisciplinaran pristup;

mora da integriše različite stavove o razvoju;

traži integraciju nauke, društvenih nauka, političkog odlučivanja i planiranja;

prepoznaje, i ako je moguće prevazilazi osnovne ljudske potrebe;

vremenska skala uključuje prevazilaženje kratkih rokova i bavi se rangiranjem od lokalnog do globalnog;

kao što prepoznaje pretnje i probleme tako treba i da omogući njihovo prevazilaženje;

naglašava upravljanje, a ne eksploataciju.

Kada je u pitanju definisanje ekološkog menadžmenta treba istaći veliki broj različitih definicija ekološkog menadžmenta (bez postojanja jedne koncizne univerzalne definicije) što je razumljivo kada se ima u vidu široki obim i različitost uključenih specijalista u ovu multidisciplinarnu oblast. Neke definicije ekološkog menadžmenta su:

4 Jovanović, L.: Ekološki menadžment, Fakultet za menadžment, Beograd, 2002.4

- Pristup koji prevazilazi menadžment prirodnih resursa radi zaokruživanja političkog, socijalnog i prirodnog okruženja, i bavi se pitanjima vrednosti i distribucije, sa prirodnim regulacionim mehanizmom kao i sa intergeneracijskom jednakošću.

- Formulacija ekoloških strategija razvoja.

- Interfejs između naučnog razvoja i politike razvoja i implamentacije.

- Proces alociranja prirodnih i veštačkih resursa tako da se dostigne optimum upotrebe životne sredine u zadovoljenju osnovnih ljudskih potreba na minimumu, i ako je moguće, na održivim osnovama.

- Traženje najbolje moguće ekološke opcije radi promocije održivog razvoja (parafrazirano iz nekoliko izvora o održivom razvoju iz 1990. godine).

- Traženje najbolje izvodljive ekološke opcije, generalno korišćenje najboljih dostupnih tehnika bez iziskivanja suvišnih troškova (zasnovano na dva široko korišćena akronima ekološkog menadžmenta).

- Kontrola svih ljudskih aktivnosti koje imaju značajan uticaj na životnu sredinu.

- Menadžment ekoloških performansi organizacija, tela i kompanija.

- Proces donošenja odluka koji reguliše uticaj ljudskih aktivnosti na životnu sredinu na takav način da kapacitet životne sredine za održivi ljudski razvoj ne bude narušen.

- Ekološki menadžment ne može da se nada da će savladati sve ciljeve i ekološke komponente sa kojima je suočen. Pre posao ekološkog menadžera predstavlja proučavanje i omogućavanje kontrole procesa radi dostizanja posebnih ciljeva.

- Ekološki menadžment predstavlja opšti opis procesa koji sprovode sistemski orijentisani profesionalci, koji se bave prirodnim naukama, društvenim naukama, ili ređe inžinjerstvom, pravom, sprečavajući probleme životne sredine koju su izmenili i oštetili ljudi, a sve to na interdisciplinarnim osnovama sa kvantitativnim i/ili futurističkim gledištem.

Većina ovih definicija pretpostavlja da postoji optimalni balans u korišćenju prirodnih resursa, a da je na ekološkom menadžeru da ga otkrije korišćenjem planiranja i administrativnih veština. Ovakvu konceptualizaciju ekološkog menadžmenta obično prihvata glavna struja ekološkog menadžmenta koja je pristrasna kada se radi o antropocentrizmu, tj. stavu da se ekološki ciljevi razmatraju posle postavljanja ciljeva razvoja. Postoje mnoge zamerke ovakvom pristupu s obzirom da ekološki menadžment u svojoj širini obuhvata različita verovanja i poglede koji idu od antropocentričnih do ekocentričnih. Stoga, postoje rastući zahtevi za redefinisanjem i preoblikovanjem ekološkog menadžmenta sa većim naglašavanjem socijalnih aspekata, što bi osiguralo da ne postoji razdor između ekološkog menadžmenta i ključnih ciljeva interaktivnog odnosa čovek-životna sredina.

U svakom slučaju, na ekološkom menadžmentu je da:

1. Identifikuje ciljeve.

2. Utvrdi mogućnost ostvarivanja postavljenih ciljeva.

3. Razvije i implementira sredstva za realizaciju procenjeno ostvarivih ciljeva.

Prvi zahtev je retko kada jednostavan, s obzirom da društvo nema uvek jasnu sliku o tome šta želi (neki npr. mogu da žele stvari koje njima štete, dok drugi žele ono što šteti

5

životnoj sredini). Zato je na ekološkim menadžerima da identifikuju ciljeve, a potom pridobiju javnost i posebne interesne grupe.

Drugi i treći zahtev iziskuju od ekološkog menadžera uspostavljanje interfejsa između ekologije, ekonomije, prava, politike, ljudi itd. radi koordiniranja razvoja.

Koordinacija ovolikog diverziteta je otežana, s obzirom da razvoj napreduje po delovima i na kratkoročnoj osnovi - na način i po merilima po kojima većina ljudi funkcioniše. Činjenica je da većina uticaja ljudske vrste na prirodu (u zadatoj tački u vremenu i prostoru) ima šire i dugoročnije posledice na životnu sredinu, te stoga zahteva da se razvojem upravlja i koordinira na svim nivoima: regionalnom, nacionalnom i međunarodnom. Zato ekološki menadžer mora, kako predlaže Henderson (1981) da “misli globalno, a deluje lokalno”, te da usvoji dugoročne perspektive.

2.2. KARAKTERISTIKE EKOLOŠKOG MENADŽMENTA

Ekološki menadžment polako ali sigurno postaje profesija i vrlo značajan činilac poslovanja. Poslovni sistemi u ekološkom menadžmentu vide svoju bolju poziciju na tržištu5.

Konkurentna poduzeća nastoje što bolje organizuju svoj ekološki menadžment jer znaju da potrošači očekuju bolji odnos prema ekologiji. Održivi razvoj, nije samo materijalna pretpostavka opstanka poslovnih sistema i današnje generacije, nego je i etičko pitanje odbrane civilizacione časti pred budućim generacijama. Ustvari, održivi razvoj podrazumeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti prirodnih sistema da zadovolje potrebe budućih generacija. Drugim rečima, održivi razvoj predstavlja onaj razvitak koji ne dovodi do propadanja i iscrpljivanja resursa što razvoj čine mogućim i dopustivim. Takav rast uslovljen je i praćen razvojem svesti o potrebi čuvanja i unapređivanja okoline koji doprinosi održivom privrednom razvoju.

Ekološki menadžment predstavlja pristup ekološkom upravljanju koji integriše ekologiju, politiku, planiranje i društveni razvoj. Njegovi ciljevi uključuju:

prevenciju i rešavanje ekoloških problema;

uspostavljanje granica;

uspostavljanje i održavanje institucija koje efektivno pomažu ekološka istraživanja, monitoring i menadžment;

upozorenje na opasnosti i identifikovanje mogućnosti za njihovoprevazilaženje;

održavanje i ako je moguće poboljšanje postojećih resursa;

gde je moguće poboljšanje “kvaliteta života”;

identifikovanje korisnih novih tehnologija ili politika.

Jasno je da ovi ciljevi sadrže mnoštvo podciljeva i pitanja bez odgovora. Očigledno je da kratkoročni ciljevi moraju da budu uklopljeni u opštu viziju bez koje je teško izbeći fragmentisano donošenje odluka ili usvojiti dugoročni pristup ili postaviti prioritete i identifikovati urgentne zadatke. Zato ekološki menadžment zahteva “obimnost” (odlučivanje o ciljevima i postavljanje granica naporima) pre delovanja, iako se to često zanemaruje. Od

5 Vejnović, Z.: Ekološki menadžment, VPŠ Čačak, 2007.6

1970. godine popularni tekstovi su često publikovali varijante “Zakona o ekologiji” (“Laws of Ecology” - zasnovan na četiri “zakona” objavljena u Commoner-u 1971. godine) koje predstavljaju implikacije ekološkog menadžmenta u parentezama:

1. Bilo koji uticaj na prirodu ima brojne efekte, od kojih su mnogi nepredvidivi (ekološki menadžment mora da se izbori sa neočekivanim).

2. Zbog činjenice da je “sve povezano” i ljudi i priroda su neraskidivo međusobno povezani (ekološki menadžment mora da razmatra lanac posledica, prevazilazeći lokalno i kratkoročno).

3. Treba voditi računa da se supstance koje su proizveli ljudi ne mešaju sa biohemijskim procesima u prirodi (ekološki menadžment mora da vrši monitoring prirodnih procesa i ljudskih aktivnosti radi obezbeđenja nenarušavanja nijednog vitalnog procesa od krucijalnog značaja).

Poslednjih godina neki ekološki menadžeri su počeli da izražavaju svoje opšte vizije i ciljeve objavljivanjem izjava ekološke politike da bi pokazali nameru, identifikovali prioritete i principe, te dali smisao svrsi svoga posla. Iako se na ovaj način informiše javnost, time se ne garantuje i razumevanje ekološkog menadžmenta. S druge strane ekološki menadžeri moraju da pretpostave postojanje optimalnog balansa između zaštite životne sredine i dozvoljenih ljudskih aktivnosti. Utvrđivanje ovog balansa umnogome zavisi od etike. Clark (1989) dokazuje da bit ekološkog menadžmenta predstavljaju dva pitanja:

1. Kakvu planetu želimo?

2. Kakvu planetu možemo da dobijemo?

Ekološki menadžment se nije razvio izolovano: regionalni planeri često prihvataju pristup ljudske ekologije, a drugi planeri pristupe sistemske analize ili ekosistemskog prilaza. Raznolikost izazova i činjenica o mnogobrojnosti uključenih aktera (npr. javnost, komercijalni interesi, lokalne i nacionalne vlade, specijalne interesne grupe, volonterski sektor) znači da se u praksi ekološki menadžeri često fokusiraju na regiju, ekosistem, sektor, aktivnost ili resurs. Ekološki menadžeri mogu da ne postignu svoje ciljeve, mogu da budu kritikovani (ili čak tuženi), potpadnu pod nemilost pretpostavljenih ili izgube poverenje javnosti, tako da kao većina administratora moraju da sprovode strategije koje izbegavaju rizike uključujući:

rad po standardima koji obezbeđuju minimum bezbednosti;

prihvatanje prinudne održivosti;

praćenje pristupa “svi pobeđuju” ili “najmanje žaljenja” (tj. akcije koje “vide” dobrobit šta god bio ishod ili akcije koje respektivno traže smanjenje neželjenih uticaja).

Efektivno, ovakav ekološki menadžment čuva ili štiti životnu sredinu sve dok to ne predstavlja suviše veliki trošak za društvo (praćenje preventivnih principa nije bez troškova, a u mnogim slučajevima neka rešenja moraju da budu napuštena baš usled velikih troškova).

2.3. RAZVOJ EKOMENADŽMENTA U PREDUZEĆIMA

7

Ekomenadžment se može definisati kao menadžment koji podrazumeva poslovanje uz uvažavanje zahteva za očuvanjem i unapređenjem kvaliteta životne sredine, odnosno menadžment koji je usklađen sa konceptom održivog razvoja. U praksi to podrazumeva definisanje određenje ekološke politike preduzeća i sprovođenje ekološki odgovornog poslovanja. Kao i svi postupci u poslovanju, postoje razrađeni načini da se ekomenadžment sprovodi u vidu ekomenadžment sistema. S obzirom na činjenicu da je rešavanje nagomilanih ekoloških problema jedan od imperativa nastojanja svetske zajednice, usvajanje ekomendžmenta kao načina upravljanja preduzećem u značajnijoj meri može da doprinese unapređenju kvaliteta života sadašnjih i budućih generacija. Pri ovome valja naglasiti da poslovanje u skladu sa ekomenadžment zahtevima, unapređuje imidž preduzeća i utiče na pojavu niza direktnih i indirektnih prednosti.

Sa aspekta konkretnog preduzeća, poslovanje po ekološkim normama obuhvata postepenu primenu svojevrsne ekološke strategije, bolje reći, poslovanja po pravilima koja uvažavaju prirodne zakone i dugoročno obezbeđuju opstanak u životnoj sredini zadovoljavajućeg kvaliteta. Postoje brojni primeri najpoznatijih multinacionalnih kompanija koje su usvojile takav princip i koje su usvojile ekomenadžment kao način upravljanja koji uvažava koncept održivog razvoja. Prilikom donošenja bilo kakve upravljačke odluke, razmatraju se njene posredne i neposredne posledice po okruženje, odnosno njena eko (ne)podobnost.

Eko podobnost je pojam koji je teško definisati jer obuhvata najširu moguću oblast posmatranja, s obzirom da posmatra svaku ljudsku aktivnost i čoveka samog u međusobnoj i interakciji sa prirodom. Savremena, tržišno orijentisana preduzeća nastoje da pronađu sve načine za sticanje što boljih pozicija. U tu svrhu se često ne biraju sredstva.

U najrazvijenijim zemljama su preduzeća bivala tržišno veoma nemilosrdna, iskorišćavani su prirodni resursi do maksimuma i sprovođene marketinške aktivnosti koje se ponegde opisuju kao agresivne i manipulatorske. Danas je situacija sasvim drugačija. Preduzeća više nisu u prilici da posluju po sopstvenim nahođenjima, već moraju da poštuju brojne zakone i propise, pa tako i regulativu u oblasti ekološke zaštite, te da reaguju na izražene zahteve svojih potencijalnih kupaca koji su ujedno i stanovnici zajednice u kojoj preduzeće deluje.

Sa druge strane, priroda posmatranog problema je takva da zahteva suštinske promene u načinu planiranja i upravljanja, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou. Problem je dodatno otežan činjenicom da se veliki broj uticaja koji privreda ima na okruženje ne može precizno izmeriti. Teško bi bilo, na primer, utvrditi tačnu štetu od kretanja motornih vozila ili štetu prouzrokovanu sečom neke šume. Preduzeće se u takvoj situaciji nalazi na muci, jer osnov ekonomike preduzeća predstavlja pozitivno poslovanje, odnosno, stvaranje dobiti. Jednom rečju, da bi preduzeće opstalo, mora da zaradi više nego što je potrošilo. Kada se spisku inputa i autputa doda još i ekološka korist (ili šteta) koja se ne može brojčano izraziti, nastaju veliki problemi, bar što se ekonomskih pokazatelja poslovanja tiče.

Osim toga, globalnost nastojanja u oblasti očuvanja i unapređenja kvaliteta životne sredine nametnula je i brojne druge promene. Već danas se stručnjaci iz oblasti ekonomije (pogotovo u SAD) zalažu za nov način izračunavanja društvenog blagostanja. Trenutno prihvaćeni način određivanja društvenog proizvoda uzima u obzir, na primer, vrednost drveta posečenog u šumi, ali ne i vrednost koju ta šuma ima zato što štiti zemljište od erozije, utiče pozitivno na klimu, čisti vazuh, pruža stanište za brojne biljne i životinjske vrste i predstavlja

8

mesto za sport, rekreaciju i unapređivanje zdravlja čoveka. Ne može se naći način za vrednosno izračunavanje takvih koristi, odnosno bogatstva koje neka zemlja ima6.

Jedna od svakako najznačajnijih aktivnosti u poslednjih nekoliko godina jeste razvijanje standarda iz oblasti ekomenadžmenta, kao formalizovanih instrumenata ekomenadžmenta. Posebno su značajni standardi koje vodi međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO - International Organization for Standardization), jer primenu standardizacije zahtevaju međunarodne trgovinske i ostale institucije. Istovremeno, razvijaju se i standardi u Evropskoj uniji (EMAS - Eco Management and Audit Scheme) i u pojedinim zemljama zasebno.

Svako preduzeće bi trebalo da nastoji da se, u skladu sa svojim mogućnostima i ciljevima, uklopi u navedenu strategiju razvoja i da menadžment preduzeća prilagodi tome. Razmatrajući iskustva inostranih preduzeća koja su bila u sličnoj poziciji, potrebno je istaći opcije koje se u tom smislu nude. Savremena nauka o menadžmentu prepoznaje i nudi četiri osnovna stava koja preduzeće može da zauzme kako bi postalo osetljivije na pitanja životne sredine:7

1. Legalni stav, podrazumeva da će preduzeće dobrovoljno i bez pogovora primenjivati sve zakone, pravila i regulative u oblasti životne sredine, s tim što će pokušati da navedene propise primeni u svoju korist time što će činiti potrebne izmene i inovacije u poslovanju;

2. Tržišni stav, zauzimaju organizacije koje će poslovanje bazirati na udovoljavanju želja svojih kupaca koje su u vezi sa životnom sredinom;

3. Stav svih interesnih grupa, koji proširuje prethodno navedeni stav s tim što, osim kupaca, posmatra i uvažava zahteve i ostalih zainteresovanih strana;

4. Tamnozeleni stav, kao stav koji promoviše život koji treba biti u sve većoj harmoniji sa prirodom. Ovaj stav je za sada teško primenljiv na sadašnjem nivou svesti i poslovanja.

Izborom adekvatnog stava preduzeće će moći da na adekvatan način planira svoj budući razvoj. Situacija po pitanju poslovanja u skladu sa zaštitom životne sredine u domaćim preduzećima je takva da otvara niz problema, ali i mogućnosti za njihovo rešavanje. Svako pojedinačno preduzeće treba da sagleda sopstvene želje i mogućnosti i da pristupi rešavanju problema na način koji se proceni kao optimalan. Uvažavanjem propisa iz oblasti zaštite životne sredine i prohvatanjem ekomenadžmenta kao poslovne strategije moguće je aktivno se uključiti u proces zaštite životne sredine i koncept održivog razvoja.

U takvoj situaciji preduzeća nastoje da nađu izlaz i prihvate kao neminovnost da će benefit od svog ekološki odgovornog poslovanja ostvariti u budućnosti, i to indirektnim putem, jer se očekuje pozitivna reakcija od strane kupaca i javnosti uopšte. Proizvodnja i jeste ta koja vrši najveći pritisak na prirodu i zato mora prva da se menja i prilagođava. Put ka realizaciji konkretne eko strategije nije nimalo lak, kako se to na prvi pogled može učiniti.

Na prvi pogled domaća preduzeća (u poređenju sa preduzećima u razvijenim zemljama) će vrlo lako konstatovati velike probleme pred kojima se nalaze, ali ne treba da odustanu od prihvatanja globalnog ekološkog trenda. Domaće preduzeće danas nema

6 Ristić, Ž.: Globalni fiskalni menadžment, Savremena administracija, Beograd, 2000.7 Freema, R., Pierce, J., Dodd, R.: Shades of Green: Business Ethics and the Environment, Oxford University Press, New York, USA, 1995.

9

mogućnosti da se potpuno i odjednom preorijentiše na ekomenadžment, ali može i treba da nalazi načine koji ga uključuju u globalno prihvaćen trend podržavanja preduzeća koja se ponašaju ekološki odgovorno. Ekologija proučava ogroman broj pojava, tako da svako preduzeće može da pronađe neki ekološki aspekt koji će podržati, bez nekih posebno radikalnih promena. Pojedine funkcije preduzeća koje se odluči za proizvodnju eko podobnih proizvoda i primenu eko podobnih tehnologija moraće da se prilagodi u manjoj ili većoj meri novonastaloj situaciji i u skladu sa tim sprovodi politiku ekomenadžmenta. Kasnije, korak po korak, preduzeće može da polako prihvata i svoje poslovanje usklađuje sa normativima serije standarda ISO 14000 i ostalim preporukama iz oblasti ekologije (kao i sve druge) koje globalno važe za sve koji žele svoje mesto u razvijenom svetu8.

Prednost ekološkog menadžmenta za koncipiranje valjane ekološke politike preduzeća leži pre svega u činjenici da preduzeće mora maksimalno da ističe odgovornost u korišćenju svih raspoloživih resursa, a pre svega ljudskog i prirodnog. Naravno, ono mora da uvažava zahteve svojih klijenata, a pre svega kupaca, čiji zahtevi nisu samo ekonomski (krediti, servisi itd.) ili tehnički (pouzdanost, funkcionalnost, trajnost itd.), već od nedavno, a ubuduće sve više ili dominantno, i ekološki, a to znači da su neposredno u funkciji optimizacije kvaliteta života.

Kriterijum uspešnosti preduzeća mora da se projektuje isključivo na dug rok jer se samo tako na pouzdan način dobija slika o preduzetničkoj ozbiljnost svakog pokretača i aktera poslovnog poduhvata.

2.4. OSNOVNI RAZLOZI ZA PRIMENU EKOMENADŽMENTA

Sprovođenje ekomenadžmenta u preduzeću nameće određene promene u razmišljanju i poslovanju, odnosno promene koje se suočavaju sa brojnim otporima. Kako bi se lakše savladali otpori koji su neminovni prilikom uvođenja svake novine u preduzeću, treba se upoznati sa osnovnim razlozima za promene u ovom pravcu. Osnovni razlog za primenu ekomenadžmenta u poslovanju preduzeća jeste unapređenje rada i poslovanja na duži vremenski peirod. Osim toga, postoji još nekoliko vrlo bitnih faktora koji utiču na razmatranje eko problema prilikom kreiranja upravljačke politike, te su osnovni razlozi primene ekomenadžmenta sledeći:

1. Zakonodavstvo, jer postoji sve veći broj zakona koji razmatraju zaštitu životne sredine na nacionalnom i internacionalnom planu;

2. Pritisak zainteresovanih strana (stakeholders-a), od kojih su najznačajniji:

- finansijske institucije i osiguravajuća društva,

- pritisak od strane deoničara i zaposlenih,

- pritisak od strane ekoloških organizacija, grupa i javnosti uopšte.

3. Svest, imidž i reputacija, kao posebno bitan razlog, jer je danas:

- povećana svest uopšte o važnosti ekologije,

8 Todić, D.: „Ekološki menadžment u uslovima globalizacije“, Megatrend univerzitet, Beograd, 2008.

10

- intenzivna aktivnost na kreiranju pozitivnog korporativnog imidža,

- izuzetno loš publicitet koji stvara neodgovorno poslovanje i izazivanje ekoloških problema.

4. Konkurentnost, kao posebno bitan razlog na prenatrpanom svetskom tržištu:

- ekološki podobni proizvodi i tehnologije stvaraju veću konkurentnost preduzeća,

- strah od međunarodnih tržišnih barijera zbog nepoštovanja eko standarda.

5. Finansijski razlozi:

- ekološki akcidenti i greške mogu veoma skupo da koštaju preduzeće koje ih je izazvalo,

- u mnogim zemljama već danas postoje, a mogu uskoro biti i naša realnost, povećani porezi i takse na emisiju zagađujućih materija,

- osiguravajuća društva i banke daju posebne olakšice eko odgovornim kompanijama,

- ekološki odgovorno poslovanje dovodi do smanjenja niza konkretnih troškova u preduzeću (manji troškovi sirovina, energenata, otpada).

3. ZAKLJUČAK

Ekološki menadžment je u potpunosti antropocentrični ili humanocentrični koncept 11

poslovnog upravljanja, što ga značajno razlikuje od svih drugih menadžerskih pristupa i sistema.

Isto tako, on nije samo standardna nauka, veština, efektivnog i efikasnog ponašanja i postizanja ciljeva na pravi način, nego je istinsko znanje i praksa postizanja pravih ciljeva, dakle onih koji se tiču opstanka čoveka i kvaliteta njegovog života.

Postoje mišljenja da većinu današnjeg ekološkog menadžmenta čini “ekološki menadžerializam” koji ne obraća dovoljno pažnje na odnos čovek-životna sredina s obzirom da je postao institucionalizovan i državno-centralizovan proces koji se bavi formulisanjem i donošenjem zakona, politika i regulativa koji se odnose na životnu sredinu. Ipak, iako ima nedostatke (posledični menadžerializam) ekološki menadžment se bavi realnim ekološkim problemima, još uvek se razvija i daleko je od neke fiksirane forme, što mu obezbeđuje potrebnu prilagodljivost.

Bez obzira na odabrani pristup, ekološki menadžment se odnosi na ekološko planiranje, a njegov fokus je na implementaciji, monitoringu, proveravanju i kontroli, kao i na praktičnom suočavanju sa problematikom realnih svetskih ciljeva u pogledu očuvanja životne sredine (kao što je npr. modifikovanje ljudskih navika koje štete prirodi), mnogo više nego na teoretskom planiranju.

Ni u jednom području primene menadžmenta ne potvrđuje se nigde tako snažno i uverljivo dominacija principa efektivnosti nad principom efikasnosti, odnosno nemogućnost da se nedostatak efektivnosti (loše, dakle nehumano i neekološki odabranih ciljeva) nadomesti makar i najvećom efikasnošću. U tom smislu ekološki menadžment može (i mora, u perspektivi) postati svojevrsna upravljačka infrastruktura i probni test uspešnosti svake menadžerske prakse, bez izuzetka.

Tome će nesumnjivo doprineti i globalni procesi uvođenja međunarodnih standarda za ekološki menadžment (serije standarda ISO 14000 iz 1994 godine). Njihova osnovna uloga je u tome da osiguraju jedinstvene smernice za ekološku politiku; da definišu strateške i operativne ciljeve; da identifikuju i vrednuju ekološke efekte; uspostave načine interne i eksterne provere (audit); uspostave principe komuniciranja i definišu obveze za inoviranje znanja, itd.

Mišljenja sam da ekološki menadžment već sada transcidira svaku praksu poslovnog i održivog upravljanja i tako prerasta u svojevrsni globalni menadžment.

LITERATURA

1. Vejnović, Z.: Ekološki menadžment, VPŠ Čačak, 2007.

12

2. Đurović, D.: Ekološki menadžment, VPŠ Kotor,1997.

3. Jovanović, L.: Ekološki menadžment, Fakultet za menadžment, Beograd, 2002.

4. Freema, R., Pierce, J., Dodd, R.: Shades of Green: Business Ethics and the Environment, Oxford University Press, New York, USA, 1995.

5. Ristić, Ž.: Globalni fiskalni menadžment, Savremena administracija, Beograd, 2000.

6. Todić, D.: „Ekološki menadžment u uslovima globalizacije“, Megatrend univerzitet, Beograd, 2008.

13