VIBRACIONO-TALASNI IMUNITET I BIOLOKI PRASUPSTRAT SVESTI SKLAD IZMEU DUEVNOG I GENETSKOG DELA ORGANIZMA

Prim. dr sci. Todor Jovanovi Uvod Ovaj tekst je namenjen svim ljudima koji ele da saznaju neto vie o nematerijalnoj odbrani naeg organizma, koja se sastoji od tri vrste imuniteta. Tekst je, takoe, posveen mladim naunicima koji stupaju na teren mikrobiologije, medicine i drugih prirodnih nauka, sa eljom da im poslui kao inicijalni korak ka irokom polju nauke i podsticaj za irenje znanja iz ovih oblasti. Sve nae odbrambene (opipljive i neopipljive) snage funkcioniu u uzajamnom sadejstvu i ne mogu se razdvojiti. Krajem 60-tih godina prolog veka doao sam na ideju da, pomou neuro-imunoendokrinog sistema, sainim jednu vrstu univerzalne slike oveka. Radei na ovom poduhvatu, prvo sam 1987. godine zavrio mapu imunobiolokog sistema i prijavio je ondanjem Patentnom zavodu. Taj neuroloki i endokrini sistem mogao je da se uklopi u ovu sliku, ali bi takvo predstavljanje bilo prilino nepregledno, pa sam od toga odustao. Meutim, to nije bio jedini razlog. U pitanju su bile NK-elije (eng. natural killer = prirodne ubice), koje su, kao generali odbrane, trale medju drugim imunokompetentnim elijama. Po tom su tu jo stajali T- i Blimfociti (kao pukovnici) i monociti / makrofazi (kao oficiri i podoficiri), zatim komunikacione supstance (limfokini, citokini, globulini, interferoni), kao vezisti i internisti. Stoga sam se odluio da uradim mapu elijskog sistema, koja je daleko vanija od mape imunolokog sistema elije. Naime, postoje elije materijalnog, ali i nematerijalnog sveta, dakle one koje imaju kontakt sa zajednikom i individualnom (linom) sveu, kao i sa sveu univerzuma. To su veite, svemone, neunitive praklice (mitohondrije, sorabi, nemanodije), koje u isto vreme pripadaju i materijalnom i nematerijalnom svetu. Za razliku od imunokompetentnih elija, praklice pripadaju besmrtnom svetu i praktino su neunitive. Te su praklice (mitohondrije) koje ine kopu, bez koje ne moe da dodje do spajanja due i tela, dobrovoljno su zarobljeni mikroorganizmi, osudjeni na veiti zatvor i rad, ali su to zarobljenici koji vladaju, koji su se udruili kada se pojavio smrtonosni kiseonik.. (Te klice veitog ivota postoje u nazovi mrtvoj, neorganskoj materiji). Ukoliko te mitohondrije rade u suprotnosti sa genetikom, onda se ne stvara energija -- nema ivota, nema niega. Bez njihove aktivnosti je sve mrtvo u eliji -nema ATP-a, respiratornog lanca, Krepsovog ciklusa, nema kalorija...

Praklice su, u neku ruku, latentni endogeni (oni to izvorno nisu), kontrolori bolesti i zdravlja, ivota i smrti -- oni poseduju sposobnost prelaska iz jednog oblika u drugi. Kako to ine? Njihov polimorfizam i pleomorfizam (ukrtena pojavnost) se odvijaju dosta jednostavno, i to pomou transformirajueg principa TGF (jedan od osam faktora rasta, ali ne smemo zaboraviti ni sistem oktava u notnom sistemu, ukoliko su u pitanju talasne estice). Uglavnom se pominju 17 osnovnih (materijalnih, pojavnih) oblika praklica, ali je Todoksinova nauna grupa pronala jo tri oblika, tzv. talasne estice. Pretpostavljamo da postoji jo mnotvo oblika praklica, koji se mogu svrstati u sistem slian Mendeljejevom. U tom poretku svaki oblik ima svoje mesto i funkciju, svoj redni broj, a najcelovitiji sistem bi se sastojao od dve mape od mape imunobiolokog sistema (u skladu sa mojim patentom) i od vibraciono-talasne mape, koja bi predstavljala njeno proirenje i dopunu. Potrebno je, dakle, poklopiti i uklopiti ove dve mape koje su potpuno kompatibilne, budui da talasna mapa u potpunosti proima genetsku. Kada ne bi bilo tako, fenomen ivota uopte ne bi mogao da se ispolji. Vibraciono-talasna mapa daje genetskoj mapi vitalnost, energiju, sokove ivota, volju. Jedini inilac koji utie na uveanje, umnoavanje i jaanje vibraciono-talasnog elementa jeste dua. Efikasnost, sposobnost natapanja i proimanja organizma delovima vibracionotalasnog sistema (praklicama) zavisi od delovanja due na njih. U stvari, pomou njih dua deluje na svoje fiziko telo. To se najbolje moe potvrditi primerima trijumfa snage volje ili elje za ivotom. U tim situacijama, dua nadvladava telo, nadvladava bolest. Pomou vibracionotalasnih struktura i vibraciono-talasnog sistema imuniteta, dua deluje na fiziki organizam. Kao to se vidi, vibraciono-talasni elementi sve proimaju i svuda prodiru. Tamo gde ne prodju i ne natope neki segment, tu nema ni zdravlja, ni snage, ni ivota. Ukoliko iz nekog razloga dodje do obustave, znatnog usporavanja ili opadanja broja vibraciono-talasnih estica, to se dogadja zbog nezadovoljstva due. Pomou ovih delia, dua ima mogunost da izvri samoubistvo fizikog tela u kome obitava. To se dogadja ako je neophodno da se telo oslobodi iz bezizlazne situacije (nepodnoljivi bolovi, nesree, bes, ak i osveta...). U takvim okolnostima, dua mora da se oslobodi tela, izadje iz njega i tako prekine ivotni ciklus oveka. Pri tom, dua ne moe da deluje, recimo, na elije jetre, ne moe direktno da deluje ni na ta to je isto organske prirode, ali zato je tu vibraciono-talasni sistem, kao posrednik. Ako moemo da tvrdimo da u oveku postoje tri tela (skeletno-miino, krvno, pa i genetsko telo), onda bi ovo bi bilo etvrto, vibraciono-talasno telo (VTT), koje proima itav organizam. ak su i organizmi jedne planine, planete, kao i svet u celini natopljeni vibracionotalasnim telom supstancom i nadsupstancom. Ne sme se izgubiti iz vida da vibraciono-talasno telo nije sama energija, iako se iz njega stvara, nego je to ivotni potencijal. Ne moe se rei ni da je u pitanju princip, jer je on potpuno nematerijalan, a VTT lei na granici materijalnog i nematerijalnog sveta. Jo uvek se ne moe rei da je ono materijalno, jer ne posedujemo dovoljno dokaza za to. Ne moe se tvrditi ni suprotno, jer se VTT ipak moe identifikovati materijalnim sredstvima. Praklice (mitohondrije, sorabi, nemanodije) mogu da preu u nematerijalno stanje i da ekaju trenutak kada e se materijalizovati. One su jedan vid praivota, ono od ega je sve nastalo, ono to je postojalo pre ivota. Vrlo je verovatno da tako neto postoji u Sunevoj masi, da se otkinulo od matinog Sunca i ostalo da ivi u planeti Zmelji do trenutka kada su se

stvorili uslovi da moe da se formira ivot, ovakav kakav nam je danas poznat. U svetlu ove prie treba pomenuti i eksperiment sa kvarcnim staklom i UV zracima. Naime, akvarijum je podeljen pregradom od kvarcnog stakla i u jednom delu je postavljena posuda sa infektivnim sojem streptokoka, dok je u drugom delu bio sud sa neinfektivnim streptokokama. Po tom su UV zraci proputeni kroz infektivni soj bakterija u smeru ka neinfektivnom. Po zavretku eksperimenta uoeno je da je apatogeni soj postao, takodje, patogen, to se moe objasniti prenoenjem infektivnog principa. U svetlu pomenutog eksperimenta moe se pretpostaviti i da je mogue da je na Zemlji, pre ovog materijalnog ivota, nastao neki nematerijalni ivot. Ovakav vid ivota je mogao nesmetano da funkcionie kako na mranoj tako i na hladnoj, na uarenoj ili na bezvodnoj strani planete. Za opstanak tog iskonskog ivota bio je jedino neophodan izvestan vid primarnog praimuniteta, odnosno vibraciono-talasnog imuniteta. Taj praivot mogao je da bude ak i vrlo inteligentan, a mogue je i da je jo uvek prisutan. Sasvim je mogue da postoje vie paralelnih raznovrsnih svetova, zasnovanih na razliitim principima, koji se nikad ne dodiruju i ne spajaju. Vrlo lako moemo da zamislimo da svuda oko nas, ak i na praznim stolicama poredjanim u krug, sede neka nematerijalna bia koja ine neki drugi (nematerijalni) svet, koji nas prati u naem ivotu i radu. Istovremeno, iza tog drugog postoji i trei nevidljivi svet, a, moda, i neki etvrti, koji nije ni u kakvoj vezi ni sa jednim od ovih svetova. U svakoj taci prostora moe da postoji bezbroj paralelnih taaka raznih svetova, dok je ljudima na raspolaganju samo jedan jedini svet u kome ive i jedan drugi svet, u koji prelazi besmrtna dua i odakle se ponovo vraa. Smrt oveka nije, sama po sebi, nikakvo zlo. Naravno, ovek ne sme to u potpunosti i bezrezervno da prihvati, jer je ubijanje uasna stvar, ali smrt jedinke nije nikakvo zlo -- naravno, u kosmikim, a ne u porodinim i zemaljskim razmerama. Ako se gleda u nekoj daljoj perspektivi, smrt nije zlo ni za duu, jer je oslobaa iz istroenog i trulenog tela. Ali da se vratimo fenomenu ivota. Kako se moe objasniti da se na jednom ostrvu koje je, prilikom erupcije vulkana, potpuno prekriveno lavom i pepelom, a udaljeno je od najblieg kopna hiljade kilometara, samo posle 3-12 godina, vraa sav ivi svet koji je tu postojao i pre erupcije? I najobiniji kamen nosi uspomenu, uva seanje i zapise o svemu to je na njemu nekad bilo ispod lave. Ovde vredi spomenuti i primer pravoslavnih svetinja, njihovih svetih temelja i svetog kamena. Ali ova pria o obnovi ivota u skoro nemoguim uslovima moe se uporediti sa biblijskom priom o partenogenezi (bezgrenom zaeu). Ako ne postoje normalne mogunosti zaea, ena moe da ih, prosto, izmisli. Kao to moe da se izmisli bolest i zdravlje, tako moe da se izmisli i dete koje e ena roditi sama, ak i na ostrvu iz prethodne prie. Ako moe jedna ena da rodi dete sama na ostrvu, moe i jedno ostrvo da rodi biljku, gutera, papagaja... Pri tom, sama jajna elija uopte ne vri samozaee, ali je mogue da se od materice jednostavno odvoji jedan jednoelijski i / ili vieelijski deli tkiva i da se od njega -- silom elje ili silom potrebe, silom sudbine ili nekog nepoznatog zakona stvori ljudsko bie. I taj novi ovek ne mora uopte da bude kopija majke, ve moe da nasledi ceo genetski niz. Ako imamo u vidu da se od svake elije organizma moe napraviti klon, zato bi bilo neophodno da se ovek stvori samo iz jajne elije? ovek moe, dakle, da nastane od bilo ega to je ljudsko i da se od tog bilo ega moe stvoriti identina osoba. Meutim, teko je tvrditi da ljudi rodjeni

samozaeem nisu identini sa svojim majkama, samo zato to su, recimo, suprotnog pola? To ne mora nita da znai. Ova pria, zaeta pre pedesetak godina, moe predstavljati neto sasvim novo, ak iako je jo neko u svetu, pre ili kasnije, krenuo slinim putem. Dovoljno je da imamo u vidu da i oni, koji su imali dovoljno razvijenu intuiciju i mogli vrlo daleko i duboko da prodru u prolost, nisu imali tehnika sredstva koja bi im omoguila da otkljuaju vrata saznanja. Zato su takvi pojedinci samo nemono stajali pred vratima, ali nisu mogli da ih otvore. Zahvaljujui napretku tehnologije uopte, kao i najsavremenijoj mikroskopiji koja se nalazi u Todoxinovim laboratorijama, strunjacima iz Todoksinove naune grupe u stanju su da iznesu, naizgled, veoma smele hipoteze. Iako to bar zasad, izgleda jo prilino daleko, naa istraivaka grupa je ve na pragu jednog znaajnog otkria. Radi se o mogunosti snimanja, samim tim, i skidanja vela tajne i sa samog duevnog dela i celokupnog vanmaterijalnog bia, i to samo oveka nego i svih ivih bia i itavog sveta. Dakako, nai stari su bili u pravu kada su govorili da ume i vode, drvee i kamenje imaju svoj nevidljivi deo, svoju duu. Na osnovu opsenih ispitivanja koja sam do sada sproveo, usuujem se da pretpostavim da su pomenute talasne estice upravo ona kopa ili pretkopa izmedju materijalnog i nematerijalnog u oveku kopa izmedju tela i due. I ta kopa je, bez sumnje, neunitiva i besmrtna. Naime, praklice su vezane za telo, ali jo vie za duu, budui da posle smrti tela one ostaju s njim. Talasne estice ili elije, odnosno organizmi (mi jo uvek ne znamo njihovu strukturu), ne funkcioniu samo zato to su, recimo, neki proteini. Sama proteinska struktura nije dovoljna da estice igraju tako bitnu i snanu ulogu u svemu tome. Moe se pretpostavljati da upravo re o esticama, pomou kojih volja due prelazi na telo ili, ak, volja tela prelazi na duu. U tome se, zapravo, sastoji njihova uloga u nastajanju bolesti. Mogue je da praklice odobravaju ili ne odobravaju bolest dozvoljavaju ili zabranjuju da se izvesna bolest pojavi, ukoreni, rairi... Meutim, ne postoji toliko infektivna bolest, toliko zarazna bolest da svi ljudi mogli od nje da obole. Ako se nege pojavi zloglasna kuga, zato ona ne pomori celo naselje, grad, oblast? Nj ak i oni koji su u bliskom kontaktu sa obolelima, koji neguju bolesnike. Kakav je to imunitet i da li je u pitanju imunitet uopte ili ak neka energetska ili mistina zabrana koja dolazi iz organizma? Istina je da dua sa telom ini novo bie -- ono nosi svoj genetski repertoar, iskustvo due i tragove genetike kroz sve ivote. Meutim, genetiku ne moemo posmatrati izolovano od praklica. Uostalom, nije sluajno da u jednoj oplodjenoj jajnoj eliji prevladaju ba one osobine koje su prenesene genetskim putem, a ne neke druge koje su isto tako mogle da budu prenesene. Zato bi potomak bio nizak i imao plave oi, ako mu je drugi deda visok i ima crne oi? U pogledu genetske eme, svi su imali jednake anse. To znai da svako oplodjeno i neoplodjeno jajace ima podjednake anse u pogledu nasledjivanja. Koji su to faktori i mehanizmi, koji utiu na nasleivanje? Sa velikom sigurnou moemo tvrditi da su to upravo praklice. Moda je previe smelo, ali usuujem se da tvrdim da zapravo dua, posredstvom praklica, bira sebi iz raspoloivog genetskog repertoara ono to e biti njeno. Naalost, nauka se previe banalizuje. Dovoljno je samo navesti primer ukrtanja razliitih vrsta cvea (toliko procenata od belih petunija i toliko procenata od crvenih da bi se dobio odreeni procenat ruiastih, crvenih, belih, arenih petunija). To je jednostavno i logino,

ali i previe poznato. Mora se uzeti u obzir i to da su procenti i statistike u velikoj meri nameteni i predvidivi, jer su proizvod naih ideja i elja. (To je poput onoga to sam pisao u ranijim lancima bolest se javlja tako i tako, zbog tih i tih uzroka. Pri tome analiziramo samo bolesne osobe, a ne uzimamo u obzir broj zdravih ljudi i (ne)mogunost njihovog oboljevanja). Dobar primer za to prua opodatak od 5% ljudi na planeti, koji su stariji od 100 godina, medju kojima nema nepuaa. Na naim prostorima (selo Brdarevo) ivi jedna starica i pui k'o smuk, a drugarica joj je umrla nedavno (u 105-oj godini), nakon to su joj lekari zabranili da pui. Naalost, i genetska mapa je u velikoj meri nametena. Ako se, na primer, desi da umesto tri bele petunije bude samo jedna, naunici e odmah rei da je to neki izuzetak i da se desilo neto neobino, neki izuzetak, a u sutini nije tako. Moemo, dakle, da pretpostavimo da dua, prosto, vri izbor i da upravo tu lei ansa jo nerodjenog oveka. A on se radja od roditelja po izboru due, ali oni mu mogu biti odreeni pukim sluajem, po zadatku ili kazni. Uprkos svemu, to dete prima genetiku roditelja i iskustvo due. U takvoj situaciji, dete ne moe nita da uradi -- ono je bespomono i izgubljeno. Dete, istina, pamti iskustvo due, ali se sada sudara sa realnom ljudskom genetikom koju nosi njegovo telo. Kao to je pomenuto, dua ima anse da iz genetske mape izabere ono to joj odgovara i to joj je potrebno. Tako e, recimo, dva unuka izvui od dede jednaku koliinu osobina, ali u toj meri razliitih, kao da u pitanju dva razliita oveka. Pri tom je najvanije da je svako izvukao ono to odgovara njegovoj dui, njegovoj linosti. Po mom miljenju, veza izmedju genetike i veite due se ostvaruje,posredstvom praklica i mitohondrija. U svetlu ovih pretpostavki ne sme izgubiti iz vida da dua, prelazei iz tela u telo, ivi vie ivota, pa je zbog toga ponekad primorana da uzme niz osobina koje joj se uvek ne dopadaju. Dua moe da dobije zadatak da, za kaznu ili kao iskuenje, ivi u nekom telu koje joj se uopte ne svidja i da se bori protiv osobina koje ne voli. Tako je, npr, dui odvratno da se bori protiv pohlepe, ali je genetski, iz nekih razloga, morala to da prihvati da se bori protiv toga, kako bi spoznala pohlepu u sebi. U jednom od svojih predavanja, prof. Jeroti je rekao: Pa, zato da se dua ne seli, zato je to nemogue? Na osnovu ve reenog moe se zakljuiti da kao to svaki pojedinac ima svoju genetsku i imunobioloku mapu, Isto tako bi se morala uzeti u obzir i njegova mapa due i ivota -- ona nematerijalna, a ponekad i amaterijalna mapa (Kao dopunu boljem razumevanju fenomena ivota, 2005. godine sam kreirao vibraciono-talasnu mapu). Ona se, naime, moe slagati ili ne slagati sa biolokom i genetskom mapom, odnosno stajati u harmoniji ili disharmoniji sa njima. Kada su mape uskladjene i harmonine, pojedinac je, bez obzira na svoje intelektualne i druge sposobnosti (npr. genetsku otpornost), stabilan i dobrog zdravlja. ak i ako ovakva osoba ima slabu fiziku konstituciju, a poesuje snane intelektualne vrednosti, ona je u sutini zdrava, pa ovakav pojedinac moe da doivi duboku starost u dobrom zdravlju i dobroj duevnoj stabilnosti. Bez obzira na svoje fizike i duevne kvalitete, ovakve osobe nemaju velike lomove, dobro podnose ivot i lako se adaptiraju na svaku teku situaciju,. Kada se mapa due (vibraciono-talasna mapa) i mapa imunobiolokog sistema nalaze u disharmoniji, dobija se linost koja se teko prilagodjava i koja je sklona oboljenjima (raznim psihozama, neurozama, infekcijama i, uopte, svim uticajima sa strane). U stvari, takva linost se moe okarakterisati kao labilna. Ukoliko je suprotnost izmedju dveju mapa potpuna -- jedna ide

na jednu, a druga na drugu stranu tada se javljaju uasne turbulencije u centru ivota. to rezultira pojavom krajnje poremeene linosti. Takve osobe imaju teku narav i sklone su tekim bolestima -- ludilu, nasilju, zloinu, uopte jednom tekom poremeaju linosti. Ovde nije u pitanju samo nesklad, ista disharmonija koja je veoma esta pojava, ve i bolest due. Sukob ove dve (duevne i bioloke) osnove ivota dogadja se kada dua udje u genetsko telo koje je u ogromnoj suprotnosti sa njenom strukturom. To bi bilo kao kada bi u svemir ulo neko novo sazvedje, koje se kree u suprotnom smeru od celog svemira. ta bi se tada dogadjalo? Kakvi sve sudari i poremeaji? To bi bila prava katastrofa. ak i jedna planeta koja bi se u nekom trenutku usudila da se kree kako ne treba bila bi, delovanjem zakona svemira, prisiljena da se kree kako treba, ali bi ipak napravila probleme. Kada je u pitanju ljudski organizam, deavaju se iste stvari ukoliko je prisutna velika suprotnost., ali ako je u pitanju blae odstupanje, telo se stalno prilagodjava. Tada dolazi do borbe tela i due, pa dua nadvladava genetiku ili genetika nadvladava duu. Ta borba se svodi na ono to se naziva normala. ovek koji se u ivotu puno menja, koji nije previe stabilan, ali ni labilan, ponaa se u zavisnosti od intenziteta tih suprotnosti. Ako su suprotnosti toliko velike, kao da je u pitanju ivo sazvedje koje se kree u suprotnom pravcu, onda je to uasno. Ovakva situacija se dogadja kada dua izabere roditelje i porodino stablo koje joj ni po emu ne odgovaraju ili ako je (po zadatku ili po kazni) prisiljena da udje u jedno porodino stablo, koje je u potpunoj suprotnosti sa njenim potrebama. Potomci ljudi koji se radjaju u tudjim porodicama ne vole ni roditelje, ni brau ni sestre -- ne vole nikoga. Oni se jednog dana otudje i odu od kue da se vie nikad nikome ne jave, ak ni posle 40 godina. Naravno, najvea je srea roditi se u svom porodinom jatu, dakle tamo gde su se due generacijama radjale u istoj genetskoj lozi i tako stvorile uzajamne rodbinske i prijateljske odnose. Tokom mnogo, mnogo generacija dolo je do zbliavanja, pa se ti ljudi dre na okupu. Takav je sluaj sa starim porodicama, koje su se polako obogatile i s kolena na koleno stekle veliku imovinu, pa se za njih u narodu kae da su kolenovii. Kod njih je sve veoma stabilno i teko odlazi u sunovrat. U tome veliku ulogu igraju ljudska toplina, sigurnost i veliko, pozitivno okruenje, ali i fini, apsolutni sklad izmedju dua i genetskog nasledja. Ta sigurnost potie od svesti da svaki pojedinac stalno radi i stie za sebe (Ja stiem za svog unuka, a taj unuk biu ja!, to se tumai povratkom dua u tela novoroenih potomaka) Sve to steknem (novac, nekretnin, poloaj, ugled, obrazovanje, ime), sve e naslediti moj unuk i praunuk, a to sam ja, pa tako stalno radim za sebe samog. ovek koji ne ivi u jednom takvom porodinom jatu, ve u sredini koja se meanjem stalno menja, nema to oseanje i tu potrebu da stie i ostavlja sigurnost za itave generacije svojih potomaka, jer nema to iskustvo. Kada se dogodi da se u jednom stabilnom, lepom porodinom jatu rodi neki stranac, on najee proerda sve to su sticale generacije pre njega -sve propije, prokocka, potroi i uniti, a nema potrebu da ita stvori i sagradi. Iz svake genetike dua sauva po neto i deluje na svoje formiranje. Iako bi to zvualo suvie smelo, moe se s pravom pretpostaviti da dua koja se ovaplouje u telu dobija u svom prvom trenutku na izbor ceo genetski repertoar koji nose roditeljske elije. Ona odabira ono to joj odgovara i ne samo to, nego ono to odgovara njenoj sudbini -- karmi, zadatku i svemu drugom.

Mikrosvet i mikroorganizmi, cela flora i fauna, materijalni i nematerijalni, vidljivi i nevidljivi svet (paralelni nematerijalni svet koji je, uglavnom, nevidljiv za naa ula, ali ne i za pojedince koji su svesni njegovog postojanja) proeti su vibraciono-talasnim imunitetom. Kao to pri spajanju muke i enske polne elije dolazi do spajanja talasnih estica, kao elemenata nematerijalnog imuniteta, tako se moe razmatrati i mogunost delovanja ovog imuniteta na pojavu partenogeneze (bezgrenog zaea) sa jajnom elijom i bez nje, kao i uz pomo elija endometrijuma i dr. Mapa nematerijalnog (venog i besmrtnog) imunog sistema u potpunosti odgovara materijalnoj imunobiolokoj mapi oveka (tu mapu imunobiolokog sistema sam patentirao 1987. godine). Sveopti proimajui, vibraciono-talasni imunitet predstavlja, dakle, nematerijalni oblik identian ivotu koji je prisutan u celokupnom Sunevom sistemu. ovekov organizam i svaka njegova elija ine jedna celovitu mrvicu svemira i univerzuma. Taj deli se moe osetiti kao talas, tj. kao strujanje vazduha, koji isputa ovek na umoru. Pored tela, koje je iz praha nastalo i u prah se vraa, postoji neto jo vee nebo nebu! Kada je na zemlji, to je praklica, a postaje talas kad odlazi gore. (Osnova mape talasnomaterijalnog sistema tinjala je u meni od 1941, a rodila se 1954. godine; eksperimentisao sam do 1981. godine kada sam postavio njenu skicu, a mapa talasno-materijalnog sistema je definitivno objavljena 2002. godine u mojoj knjizi Nada za Srbiju). U okviru ljudskog mikrokosmosa, ali i mikrokosmosa svog biolokog sveta, sve funkcionie saglasno i sinhronizovano u okviru istog sistema i u istom ritmu, u kome pulsira ceo svemir.

Muzika i oktavni sistem U osnovi notnog ustrojstva i muzike itavog univerzuma, konstrukcije atoma i molekula, a time i itavog ivog i neivog sveta, lei oktavni sistem. Oktava je pramera, osnovna mera, etalon itavog univerzuma, pa je zato sasvim logino i normalno da se odraava u svim detaljima ivog i neivog sveta. Za razliku od ivog, taj drugi svet nazovimo neivim, mada on i nije apsolutno neiv. To je samo jedna manifestacija jednoobraznosti i istorodnosti, potvrda iste osnove celog sveta od poslednjeg zrnca praine do celine univerzuma. Taj osmonotni sistem lei u osnovi i nebeske muzike, a i ljudska muzika ima osnovnu jedinicu od osam tonova. Muzika uopte postoji zbog toga to sva iva bia (ljudi, biljke i ivotinje) uju nebesku muziku, a kompozitori je samo zapisuju. Muzika univerzuma nije slina ljudskoj muzici, nego je ovek nju, u savrenom ili nesavrenom obliku i onoliko koliko je u njegovoj moi, uinio ujnom. Danas postoje razni muziki anrovi, ali se osnovano postavlja pitanje udela moderne muzike u svemu tome. Svaka muzika koja se suprotstavlja osmotaktnoj harmoniji sveta jeste, zapravo, antimuzika. U pitanju je obino zlodelo, pokuaj da se harmonija razbije i uniti, a muzika je mono sredstvo. Moderna muzika naih dana je najveim delom muziku sa grekom, muzika nesklada, dakle obina kakofonija. Naravno, nije sva savremena muzika takva, ali injenica je da je u muzici prisutan jedan prolazni trend sa zlom namerom, ali ovakve tendencije e se, vremenom, iiveti i nestati, a harmonina boanska muzika, na kojoj se zasniva i funkcionie ceo univerzum i svako bie je vena i neprolazna. Antimuzika e, svakako, uzeti svoj danak, pomoi e jednom delu oveanstva da ode u propast u alkoholizam, narkomaniju i nervno rastrojstvo... I sve e se na tome zavriti. Razlog zbog koga nee moi da

se odri i zbog koga nema izgleda na pobedu lei u nemogunosti suprotstavljanja i harmoniji Univerzuma. injenica je da ceo ivi svet, pod dejstvom divne i skladne muzike, poboljava svoje stanje i poinje se oseati dobro. Harmonia muzika deluje pozitivno na svako bie, spoboljava njegovo unutranje stanje, razvija plemenitost, dobrotu i ljubav. Uz muziku se i svaka nevolja bolje i lake podnosi. Nasuprot tome, muzika liena sklada deluje uznemirujue, dovodi do depresije, oajanja i nesposobnosti suoavanja sa stvarnou i, u krajnjoj liniji, unitava jedinku (tada svaki mali povod za nezadovoljstvo izgleda kao uvean pod lupom i pretvara se u pravu nesreu). Ljudski organizam je tanan i osetljiv, pa ponekad zavisi samo od jednog jedinog virusa i od toga da li e proi ili ne, dok je njegova elija velika fabrika u malom. Bolje reeno, ona je veliki simfonijski orkestar, s tim to enzimi, geni, prioni, belanevine, proteini nastupaju u svojstvu prve ili druge violine, flaute, kao fagoti, trube, udaraljke. U tom kontekstu je dovoljno da se samo jedan jedini instrument otrgne vrhovnoj komandi centralnog nervnog sistema (da unutar organizma, organa, tkiva, elija, svako zasvira samo svoju melodiju kako zna i ume), pa da se, umesto bogougodne muzike jednog Baha ili Hendla, prolomi neartikulisano sazvuje disharmoninih tonova i akorda, od kojih pucaju bubne opne i strada sluh. Pomou muzike esto moemo da utiemo na podsvest, jer muzika poseduje svojstva etvrte dimenzije i oslobadja duu iz zatoenitva -- ona ini da udesne stvari izgledaju mogue i lako ostvarive. Ritam i uskladjenost muzike i pokreta mogu reima molitve dodati ogromnu snagu. Meutim, postoje ljudi, u kojima svira loa muzika. Oni joj se preputaju i trae je, jer je takva muzika za njih harmonina. Muziku moemo slikovito predstaviti kao neki motor, sistem ili kao vrhunski princip funkcionisanja sveta. U jednoj takvoj slici, disharmonina muzika bi predstavljala ekvivalent kanceru u ljudskom organizmu, neto poput mutiranih elija koje bujaju, mnoe se i deluju protiv organizma. Muzika je samo jedan od odraza celog tog nesklada, tog razaranja ivota i ruenja univerzalne kosmike harmonije. Jo slikovitija i razumljivija predstava bi leala u pokuaju da tu lou muziku personifikujemo. U tom sluaju bismo joj mogli dodeliti naziv muzika satane, jer je ona ovde sredstvo za ruenje boanskog dela. Naravno, sve ovo se moe prihvatiti samo kao metafora, a ne kao bukvalna istina. Ali, ako zlo, nesklad, razaranje i propast identifikujemo sa satanom, onda u toj stilskoj figuri krije za verujue ljude i deli istine. Ukoliko krenemo tim putem, moramo se zapitati kako se satana pojavio i zato mu je to dozvoljeno. Da li je, moda, u pitanju viak zle krvi, koja treba da istee iz zamorenog organizma univerzuma, kao to toksina tenost u telu treba da istekne da bi se telo oslobodilo zla? Na slian nain se i itav svet isti da bi u dubini nagomilano zlo izalo na povrinu, isteklo i odnelo sa sobom sve to je podlo i pokvareno. Ta dinovska harmonina sila -- poev od univerzuma, pa do elije svake biljke, svakog najprimitivnijeg organizma -- ne moe da se pokvari muzikom, ma koliko ona bila disonantna i protivna opteprisutnom skladu. Ta loa muzika moe da privremeno ili trajno -- zavede samo jedan mali deo u svojoj neposrednoj blizini, da ga iskoristi ili upropasti, ali ne moe da nakodi tako velikoj snazi kao to je oktavni sistem sveta. Svevidei i svuda prisutan dragi Bog napaja muzikom univerzuma i hrani energijom taj jo uvek nevidljiv atom -- njegove ljuske, orbite, njegove elektrone i biofotone. Dragi Tvorac je to sve stvorio tako jednostavno da je energija oktava neprekidna i neunitiva. Ta divna, neobino prijatna muzika (nju mogu da je uju samo

odabrani) ispunjava sve, do poslednje estice, atoma, molekula, ceo sistem od 92 elementa (bez onih 17 koje je ovek stvorio). Pri tom su sklad i kretanje elektrona po putanjama, poput putanja nebeskih tela, delo samog Tvorca. To nije nikakv prasak, posle koga je iz zgarita i pepela sve nastalo. Mendeljejev je samo otkrio elemente i napravio mapu gde je sve to sistematizovao po uputstvu sa najvie instance. O fotonima estica foton trebalo bi da bude prenosnik univerzalnih tonova do jezgra svakog atoma. On nastaje u sudarima elektrona i antielektrona, protona i antiprotona i neutrina i antineutrina. Foton je zrak, energija, talas, materija i sve ostalo -- on ima svojstvo da nosi i prenosi ivot ive i neive prirode, drugim reima, on svira muziku Svemogueg Boga. Fotoni su samo jedan mali korak dalje u shvatanju mehanizma ivota kao univerzalnog pojma, budui da je ve Univerzum sam ivot. On se kree, u njemu se stvaraju svetovi i skrame ivota koji moemo da shvatimo. Foton se ne kree brzinom svetlosti, ve brzinom fotona -- kree se onako kako mu je potrebno. (Misao moe da se prenosi fotonima; i telepatija ima za bazu fotone, pa se zato o ovome moe jo mnogo diskutovati). Kako se kree foton? Smeno bi bilo rei da se kree brzinom svetlosti, ali brzina misli je ve prihvatljiva, jer je upravo ta supstanca krajnje apstraktna i ekstremno mona. Kada neupuen ovek kad kae vazduh, on hoe time da kae da tu nema niega, bar ne neeg lako uoljivog i vidljivog.. Medjutim, vazduh ni u kom sluaju nije nita, ve naprotiv on je prepun svakojakih nevidljivih estica. Isto vai i za fotone, koji su eteriniji i od vazduha, ali grade energetski omota svakog bia. Tek e budunost doneti bolje instrumente, koji mogu da otkriju punu istinu o fotonima. Tek tada emo saznati koliko vrsta fotona postoji, kakve su njihove funkcije (muzika, ton, oktave), odakle potiu i koji fotoni izlaze iz mozga (prenos misli): Sreemo i fotone komunikacije, fotone oseanja i misli, fotone genijalnosti, ali i fotone veze sa muzikom i vremenom univerzuma itd... Kada se fotoni ponu razlagati, otvorie se vrata u neto potpuno novo, u neto toliko mnogostruko, raznovrsno i delikatno da e se, verovatno, postaviti teorija o tome da je u osnovi svega foton. On je pokretaka snaga ivota i bez njega nita ne postoji. On je olienje volje Tvorca koji svira suptilnu muziku oktavnih tonova oni napajaju fotone, a ovi, po volji Tvorca, upravljaju ivom i neivom prirodom. Sama uloga fotona je veoma raznovrsna, kao kad biste rekli elija. A elija moe biti sve i svata ona ima razne funkcije, razliito ivi i razliito se hrani i razmnoava, a moe da poslui u razliite svrhe... To je oveanstvo nedavno otkrilo i tek je sada na pragu jedne ogromne i beskrajne prie o eliji. A otkrie fotona od pre stotinak godina moe se izjednaiti sa otkriem elije. Postoji elija, sada se to zna, a znae se i da postoji foton. Foton je svata, odnosno moe da bude sve i svata. Niz posebnih nauka e se pozabaviti fotonima misli, fotonima mozga uopte itd. Meutim, jo uvek se tano ne zna, kako uopte funkcionie mozak. Kada se skine prvi veo sa te tajne, nastae ogromno iznenadjenje, ali ispod tog tajanstvenog vela ima ne sedam, nego jo sedam hiljada velova na putu do sutine. Medjutim, tu nema neke velike tajne, nema nikakve misterije. ovek dananjice samo nema dovoljno sposobnosti, nema dovoljno vremena, a nema ni odgovarajue instrumente da dodje do kraja.

O mistici Znaajnu prepreku i optereenje u daljim istraivanjima mogu predstavljati dananje iskustvo i saznanja da iza tzv. vidljivog sveta ne postoji nita ili da je to to postoji ispunjeno tajnama i misterijama, opasnostima i pretnjama. Samo ovek bez predrasuda, pred ijim oima postoji tanka, propustljiva zavesa sa otvorima, moe da gleda gore i da ono to vidi laiki protumai. Dodue, on moe biti i svestan toga da sve to vidi ne moe da protumai, nego samo ga prenese onako kako ga vidi. U tom sluaju, re je samo o vidovnjaku, koji se od ostalih ljudi razlikuje samo po sposobnosti zapaanja. Dobar deo ljudi te otvore prema gore doivljavaju krajnje iracionalno kao mistiku. Nekada je zaista bilo potrebno mnogo da pojedinac padne u trans ili doe u drugo stanje svesti da bi probio svoj oklop i doao do onoga, do ega e svakako doi kad se oslobodi svog starog tela i im stekne novo. To ciklino kretanje ne moe ivog oveka niemu nauiti. To nije krivica ni univerzuma, ni Boga, ni vrhunskog bia, ve samog oveka i njegovog okruenja. Jednostavan primer ometajueg delovanja prua ona svakodnevna situacija kada se neko pored nas protee. Takva, naizgled, bezazlena radnja ometa nae mentalne funkcije i izaziva oseanje nemira, nesigurnosti, slabosti, tromosti, apatije... ak i u sportu, na primer, u fudbalu mogue je misaono uticati na psihu pojedinca. Tako se deava da fudbaleri, prilikom izvodjenja najstroe kazne, budu blokirani, pa promae gol ili slabo izvedu udarac. Neko vreme posle rodjenja, ovek pamti samo ono to mu se dogadjalo u prenatalnom periodu, ali pod pritiskom okoline ta seanja mu se briu. Gubitak seanja na prethodne ivote, sasvim je opravdan, budui da se oveku na taj nain prua prilika za novi ivot, ali je, s druge strane, onemoguen da ui iz iskustva prethodnih ivota. U mozgu postoji taj neaktivirani deo, dakle neto to je oveku vrlo potrebno i taj segment bi mogao da se aktivira, samo to ovek ne zna kako. Zato bi trebalo pogledati kako to izgleda kod ivotinja da li one imaju deo mozga koji je potpuno neaktivan i emu on slui. Njihov mozak je, svakako, manje savren i one ne mogu da rade mnoge stvari koje ovek moe, ali se postavlja pitanje da li ivotinje poseduju neki deo mozga koji, upravo od vie svesti, prima fotone ili oseaju samo pomou energetskog omotaa, pa im zbog toga ne treba nikakvo obavetenje preko radija da dolazi cunami. Meutim, ovek moe s pravom postaviti pitanje, zato, uprkos velikom napretku tehnologije i znanja, problem raka i side jo nije reen. A opet, atomi su istovremeno -- u zavisnosti od materije, nematerije i energije -- vrsti i meki. Oduvek su izmiljani razni sastavni delovi atoma, tragalo se za njima (prvo se, kao u sluaju HIV-a i klice raka, donese presuda, pa se posle istrauje krivica okrivljenog). Da li je klica raka greka u Boijem oktavno-notnom sistemu, greka koju su ljudi stvorili u Boijoj muzici koja se izvodi na fotonskim instrumentima? Kakvi su to mali huligani koji, cepanjem jezgra vodonika, uranijuma i drugih elemenata, remete sklad u prirodi? Sve moe da prelazi iz jednog stanja u drugo, pa tako i ovek moe da remeti muziku simfoniju stvaraoca univerzuma. Sve ono to se kosi sa dobrim delima smatra se djavoljskom rabotom. A ko je djavo? Djavo je samo nalije Boga i otelovljenje zla. A ta je zlo? Zlo je druga strana dobrog. Da ne postoji nesrea, ne bismo znali ta je srea, a i to je relativno. Nesrean ovek duboko pati, a neko drugi bi, u njegovim okolnostima, bio do poslednjeg detalja, vrlo srean i zadovoljan. O ljudskoj srei

Srea (i endorfin, kao hormon sree) je krajnje subjektivna stvar. ak i kod objektivnih i velikih stresova i trauma, ovek ima potrebu za sreom. Uprkos tekim okolnostima, on doivljava kratke periode spontane euforije, pa se tako malo opusti, ali se deava da odjednom postane euforian. Kad lekar vidi da je pacijent euforian, on to shvata veoma tragino, ali to nije tako. Euforija je samo predah u trenucima kada ovek vie ne moe da podnose nesreu ona dolazi naglo, i to traje dogod ovek ne skupi malo snage. A optimizam i pesimizam su samo razliiti naini gledanja na iste stvari. To je polupuna i poluprazna aa vina -- polupuna za optimistu, a poluprazna za pesimistu, a u pitanju je ista aa i ista koliina vina. I sama srea ne zavisi samo od endorfina, nego od negovanja endorfina. Kada ovek stalno prebrojava sve to je lepo oko njega, za njega i u njemu, sam endorfin e da raste, ali ako iz istih stvari neprestano izvlai sumorne sadraje, endorfin e da opada. Za to postoje vebe, ali treba naterati oveka da veba. Onaj pravi pesimista nee pristati da se izvue iz svog pesimizma i depresije, nee pristati zato to mu je lepo, nego zato to je to pitanje asti. U sutini, optimizam i pesimizam samo su ovekov izbor. U vezi sa tim moe se rei da su fotoni kompatibilni sa hormonima sree i ne samo to -- oni sa njima imaju odnos simbioze, neku vrstu proimanja. Zanimljivo je i da se nedostatak aktivnosti fotona moe povezati sa opadanjem koliine hormona sree. U svetlu ove tee, zanimljivo je pozabaviti se svim onim stvarima koje mogu da probude oveka iz depresije. Dovoljno je da odjednom grane sunce i obasja neki predmet ili da ugledamo neki lep cvet da ovek oseti zadovoljstvo ili sreu, blaenstvo i mir... ta se, zapravo, deava? Kao odgovor na spoljni podsticaj, pokreu se fotoni suneva svetlost, jedno vedro jutro, itd. Stvar je u tome to se fotoni napajaju sunevom energijom, a ta energija moe da dolazi iznutra i spolja. Foton prenosi energiju Tvorca -- on je ona dirka na klaviru, pomou koje se komponuje Boija muzika, on je veza sa univerzumom, Boija misao, prenosnik boanske harmonije. Fotoni su oblik luminescencije (ona nije termiko zraenje nego vid fosforescencije; za razliku od fluorescencije koja je, poput odsjaja, kratkotrajna, to je hladno i dugotrajno osvetljenje). Ponovo o muzici Energija atoma (koji je, recimo, slian modelu Sunevog sistema) odrava se muzikom univerzuma. Ali, ta je muzika koju svira Tvorac univerzuma i ta je muzika, uopte? Kako se muzika stvara kada se pojedini delovi razliitih instrumenata pokreu na razne naine? Dobro, pokreu se, ali ta je potrebno da bi se ula muzika? Potrebno je da se taj zvuk na neki nain materijalizuje, da se uje, ali je isto tako potrebno da se zvuk prenosi. Tek onda dobijamo muziku, ali muzika univerzuma za nas je neujna, jer se izvodi na frekvencijama koje nae uho ne prima. A kako se ona stvara? Stvara se tako to strujanje energije u prolazu i sudaranju stvara taj vrhunski zvuk, koji se prostire odredjenim ritmom, u odredjenom skladu i po odredjenim nepromenljivim zakonima. Znai, muzika se stvara sama od sebe -- ona stvara energiju i muzika, zapravo, i jeste energija. A ta je muzika koju ljudi stvaraju, komponuju i sviraju? Ona nije nita drugo nego puko seanje na muziku koju su kompozitori nekada davno uli kada su bili oslobodjeni telesnih ogranienja i bili sposobni da primaju frekvencije univerzuma. U pitanju mogu biti i osobe sa otvorenim ulima, koje primaju deo muzike univerzuma i jedan njen deo prenose svetu kao

ujnu muziku, pristupanu ljudskom uhu. Svu tu muziku su oni ve negde uli. To to su uli, prolazi kroz njihovu duu, kroz njihovu svest i dobija obeleje njihove linosti, njihove epohe, sveta koji ih okruuje. Ona se puta medju ljude, odnosno puta se u materijalni svet kao muzika koju materijalni svet moe da uje. Znai, transformie se u frekvencije koje mogu da se uju. Otuda je zato muzika neuhvatljiva, na je jedna mogua pria u vezi sa fotonima. Tako se moe pretpostaviti da fotoni sviraju tako to se sudaraju, lebde, lete, krue i traju u nekom svom unutranjem ritmu koji oseaju. On im je potreban, on je deo njihovog ivota i njihove egzistencije. A to je muzika -- ona smiruje, oplemenjuje i zavodi, ali i umrtvljuje, zaludjuje i budi nova oseanja, svest i podstie na delanje. Znai, razliita muzika moe da uradi razne stvari. Kao to znamo, muzika deluje na vodu, a voda na ivi svet. Ako deluje na vodu u erpi, kako tek deluje na vodu u biu, u oveku? Ona pria o Orfeju koji je svojom muzikom uspavljivao lavove nije izmiljena. Da bi se postigao takav uinak nije dovoljno da neko dobro ume da svira, ve je potrebno da poseduje krajnje dobru nameru i da ume da muzikom kae divljoj zveri da je voli, da je prema njoj dobronameran, da joj ne eli zlo i da trai od nje mir i prijateljstvo. Oktava, svet i cela priroda odgovaraju stalno na isti ritam. Svi mi u njemu koraamo, ivimo i umiremo. Da nije tog osmooktavnog sklada, u prirodi ne bi bilo tih divnih boja cvetova, leptira i cele prirode. Sve je to prelamanje, vibriranje skladnih frekvencija, luminescencija svetlosti fotona. Bez toga svet bi postao crno-bela slika. Medjutim, to ne bi bio jedini problem. Svet bi se jednostavno raspao, jer bi ostao bez energije, bez skladnih putanja od atoma do galaksije. O fotonima Kada govorimo o atomima, onda nema gravitacije, nego postoji stroga koherentnost koja se ostvaruje putem elektrostatikih i elektromagnetnih polja -- ona dre elektron koji je estica ili elektromagnetni talas. Taj elektron moe da slui na razne naine -- kao prenosnik energija ili kao kontakt izmedju atoma. Bez tih estica nema interakcija, nema molekula, nema ispoljavanja specifinih svojstava materije. Meutim, stvar sa fotonima je drugaija. Fotoni u biljci podravaju i odravaju sutinu biljke, sadre jedan hologramski zapis, jednu sliku, koju daju tom hologramu pomou celovitosti spektra, dakle, pomou tog multipotentnog i multipolarizovanog svetla, u fizikalnom smislu rei. Fenomen irenja svetlosti u svim pravcima ve je odavno opisan. To poznaje i fizika kao belo svetlo celog sunevog spektra. Tako svaki foton koji dolazi sa Sunca potencijalno nosi sa sobom energiju ili materiju, to se moe smatrati podrkom sutini svake jedinke biljke, ivotinje, oveka... Svaka elija moe da apsorbuje samo izvesnu koliinu energije koja se njoj dodeljuje u obliku fotona. Medjutim, ta energija slui za napajanje hologramskog zapisa, kako bi jae emitovao svoj signal. Jedan deo tog signala slui za funkcije unutar same elije, dok drugi deo sa duim talasima slui za komunikaciju izmedju elija. Samim tim, svaka elija apsorbuje i transformie energiju, ali ne time to koristi foton da bi ga pretvorila u neto drugo. Zapravo, elija funkcionie kao prava jedinka koja svoju zapisanu informacije na takav nain intenzivnije ispoljava. Ako jedinka emituje svoju zapisanu informaciju, onda to ona ini, takodje, pomou svojih fotona. Tako, traje vena igra stotina i hiljada fotona, koji kao pesnice boksera trae cilj,

udaraju ga ili samo otpleu svoj veiti ples! Dok elektron krui u prostoru, on izbacuje fotone kao ping-pong loptice i u jednom momentu koji niko ne razume foton se oslobodi. Inae, dok su dovoljno udaljeni u slobodnom prostoru, fotoni se samo izbacuju i po tom ponovo vraaju na elektron. Samo kada se stvaraju nove jedinke, poinje razmena fotona. Onda se nevidljive niti kidaju i tada nema vie vraanja fotona na elektron. Ovo je samo jedan model, koji se moe opisati matematikim izrazom, gde se elektron nalazi u odredjenom trenutku. Ako ovo elimo da iskaemo i u matematikoj jednaini, onda se on nalazi u koordinati na tom punktu, pa ne moemo istovremeno da kaemo nita o kretanju elektrona u prostoru. Kakvu pozitivnu energiju elektron nosi i zbog ega? Moramo imati u vidu i to da se elektron ne moe zamrznuti, da bi ostao dovoljno dugo na tom punktu i da bi uopte bio nosilac energije. Fotoni e se uvek javljati tamo gde se trai Boija estica. Njima pripada slava i prioritet u celokupnom ustrojstvu univerzuma do poslednjeg zrnca peska, poslednje bubice i biljke. U sutini, sve je izuzetno jasno, jer je Boija estica svuda oko nas i ona je sve, pa ne elim da boansku iskru svedem na jedan obian foton, jer je ona i mnogo vie od toga. Sva iva bia obasjana su Boijim dahom ili Boijom iskrom. Neto je samo obasjano, neto je nadahnuto, neto je proeto, a poneto je do dna natopljeno ali, sve je to Bog! to se pomenute boanske svetlosti tie, odgovor je jednostavan. ovek uporno nee da shvati da ne postoji nita to je samo boansko ili samo ljudsko. Ako Boije bie proima ovaj svet do poslednjeg truna praine, onda ovaj svet ne moe da ima neku drugu, neboansku svetlost. On moe da ima osvetljenje (sijalicu ili sveu), ali to nije to. Sve je to samo obino osvetljenje, ali ta svetlost, to zraenje koje daje ivot svetu, jeste upravo boanska svetlost, iskra, estica. Svi smo mi obasjani boanskom svetlou neko vie, a neko manje, a neko u sebi nosi ak i njenu esticu. Kad boanska svetlost ili iskra (estica, energija) iz nekog razloga napusti oveka, onda on poinje da tone i vene -- ide u neku vrstu ludila. Naravno, i sa boanskom svetlou ovek moe da zapadne u ludilo, pri emu ona zapada u letargiju, u lenjost i mrtvilo, u neki poluivot, ali ovek ostaje iv i donekle je jo uvek obasjan boanskom svetlou. Ne bismo smeli da tvrdimo da je i mrtav ovek bez boanske svetlosti, jer je njegova dua sublimacija Boije svetlosti, a naputeno telo je osvetljeno kao bilo koja mrtva tvar. A svaki le je organska materija koja se razloe kao nepotrebna i prelazi u druge kvalitete, u druge ivote, u druge naine ivljenja, to se oznaava kao kruenje materije u prirodi. Stvar je u tome to je Bog sveprisutan, on je medju nama -- On je ta energija koja sve proima i sve zna i etar sve zna. Onog trenutka kad se oslobodimo tela, mi vie nemamo tajni. A zato smo se, onda, uopte zatvarali u truleno telo? Zatvorili smo se iz straha i da sauvamo svoju misao da je drugi ne vide. Koliko u toku samo jednog dana ovek ima najbolje i najpotenije misli, a koliko onih koje su rune, ega je i on sam svestan? ta je ovek u stanju sve da pomisli o drugim ljudima i kako bi bilo kada bi oni znali sve to? ta bi ostalo od dobrih meuljudskih odnosa? ak i prema onima koje voli, do kojih mu je stalo, ovek moe da spakuje itav kofer odvratnih misli. ovek dri svoju misao zarobljenu u telu, to ga spreava da prodre u etar.

Zbog ega se ljudi plae nekoga ko ita misli? Smatra se da je po nekim malim treptajima mogue proitati na licu sagovornika ono ta ovek misli i osea. Ljudi se, ipak, odaju, pa samo treba znati kako se gleda i opaa. Ako dobro razmislite i pogledate, i te kako ste u stanju da vidite da li ovek lae, da li je iskren ili neiskren, da li iza njegove prie stoji neto ili nema niega. Potrebno je samo istrenirati se za opaanje onoga to se lepo vidi na licu. Fotoni su i sa jedne i sa druge strane i sve je u njima oni kreiraju misli, prenose ih, skladite, briu, itd. -ni su temelj svih znanja i komunikacija. Moemo ih zamisliti kao talase, zrake duginih boja, astralne niti. Njihova brzina je neograniena, u sebi kriju nesluene mogunosti, a podloni su transformacijama u najrazliitijim oblicima i bojama. Kada se jednog dana fotoni malo vie proue, kada sve to bude pristupano, videe se da postoji ogroman broj razliitih fotona i da su oni vrlo komplikovani u medjusobnim odnosima, kao i da imaju vrlo raznolike funkcije u gradnji sveta, naroito bestelesnog, tj. duhovnog. Fotoni, zapravo, spajaju bestelesni i telesni svet. Oni proimaju telesni svet do tanina, do svakog detalja i spajaju ga sa bestelesnim svetom, kome i sami pripadaju. Sve je na nivou fotona od prapoetka do laserskih zraka, boje leptira i cveta, ptice, tamne i svetle boje koe, itd. I Sveti duh je sazdan od fotona, a dua je samo konzervans. Sve to postoji izmeu nematerije i materije sainjeno od spektra vidljivog i nevidljivog zraenja fotona. Isto tako, sve je delo biohemije i iste hemije. Do sada nisam naiao u biologiji ni na jednu teoriju koja govori o znaaju fotona za eliju. Neto malo o tome govori se u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale elije, aerobne i anaerobne, izuzete od ovakvih objanjenja. Njihova dvostruka funkcija kao nosioca energije i nosioca informacija tajna je, verovatno, i za filozofska razmiljanja. Tajna se sastoji u tome da li su energija ili nivo energije povezani sa kvalitetom informacije. Ukoliko stvari postavimo na ovaj nain, na kraju se dolazi do zakljuka da je u jednoj skali jaa ona energija koja nosi kvalitetniju informaciju. U sutinskom pogledu na princip ivota, zemaljska kugla kao planetarno telo je isto kao ceo ovek ili samo jedna elija. samo je to smanjeno ili uveano. To je ono to nas spaja i to je predispozicija pomou koje ide komunikacija, jer samo pomou tog principa moemo da se prikazujemo i povezujemo. Sve to se deava u jednom makrokosmosu i to su mnogi veliki umovi propratili, mora se dogadjati i na nivou mikrokosmosa. Nai preci su dokazali da moemo da stvaramo drave i druge velike konstrukte, ali ipak postoje zakoni po kojima ivimo i pomou kojih delujemo jedni na druge. Veliki i mali entiteti ne bi mogli da jedni prema drugima ispoljavaju tako snana dejstva da se to delovanje ne odvija na zajednikoj pozadini na biolokom supstratu svesti. Na problemu konfrontacije virusa sa ljudskim organizmom mogue je objasniti ta se, zapravo, deava na nivou elije, organele, molekula, energije ili fotona. O virusima Polazei od pretpostavljene energetske konstrukcije organizma virusa, doli smo, pomou fiziku i poznatih zakona elektrofizike, do konstrukcije tog energetskog organizma. Pri tom smo preuzeli kompjutersku sugestiju (nebo) da -- ukoliko se radi o HIV-u -- imamo zajedniki nastup virusa. To znai da moja analiza susreta izmedju dve energije, organizma oveka i organizma virusa, upuuje na to da njihov susret ne treba posmatrati na nivou jedan virus jedna

elija. Treba uzeti u obzir i mogunost da virus nastupa u zajednici i stvara jedno koliko-toliko homogeno polje. Ono je homogeno u pogledu istih polja energije, a ljudski organizam se tome ne suprotstavlja u obliku zajednikog potencijala ili zajedniki stvorenih polja. U tom kontekstu korisno je izbegavati detaljnu analizu svih zamislivih, poznatih i nepoznatih energija u ljudskom organizmu -- onih finih strujanja duha, due, elektromagnetizam finih vrsta itd. U ovom trenutku ak bih zamemario i elektrini potencijal koji se prenosi preko nervnog sistema. Prosean ovek nema naina da u dovoljnoj meri prima spoljanju energiju i da se je koristi. Kad bi to bilo mogue, sve ostalo bi ilo lako. A s druge strane uvek je mogue da se od vieg oblika energije stvore njeni ni oblici, dok je obrnuto mnogo tee ostvariti. A mi polazimo od konfrontacije na nivou elektromagnetnih polja, koje mogu da proizvode sve elije i svi virusi. Ako to uradimo, dolazimo na pitanje koje nas vraa na sam poetak ovog izlaganja. Ako na nivou energetskih organizama postoji mogunost spajanja, povezivanja ili homogenizacije takvih tela, ako se radi o istim vrstama po svom kvalitetu, onda iato pravilo vai i za virus i za ljudske snage. Verovatno je mogue da postoji mnotvo ljudi i pojedinaca sa tzv. kompatibilnom energijom i takvim poljama, koji na taj nain stvaraju puno vee skupine ili polja. to se tie virusa, postavlja se pitanje da ono to vai za spajanje polja ili nastupa u jednom organizmu vai i za viruse i ak za ceo planetarni sistem, u kome kriju, povezuju daleko vee koliine energije. Kada bi ovek, sam ili uz pomo spolja (neki aparat ili drugi ovek), promenio svoju energiju, uspeo da je prikupi i superponira, kako bi bio u istom znaku i pravcu sa virusom, virus bi tada bio pobedjen. To se poklapa sa onim to sam malopre pomenuo. Ljudski organizama nije u dovoljnoj meri razvijao mehanizme pomou kojih bi mogao da sadejstvuje ili komunicira sa viim i jaim energijama. To znai da je mehanizam koji je predvidjen u organizmima poput oveijeg jedini nain na koji mogu da se proizvedu fini mehanizmi napada. Ti mehanizmi nisu poklonjeni, to je jedna velika tajna i svako ko ovlada tom tajnom i uspe da svoju i spoljnu energiju iskoristi i usmeri u pravcu neophodne borbe organizma sa virusom, uspee sam sebe da izlei, uspee da se suprotstavi energiji virusa. U korist ovakve tvrdnje mogu da podsetim da skoro sve religije sadre poruku okretanja sebi kao reenje raznih problema, pa i bolesti. Uzdaj se u se i u svoje kljuse!, kae narodna mudrost. S vremena na vreme, moe se primetiti da se govori o mogunosti promene polariteta, to se u potpunosti poklapa sa mojim radom. Mnoge stvari znamo iz iskustva i mada ih slabo razumemo, sve se svodi na injenicu da koliina negativnih jona u podruju gornjeg dela trupa (od pazuha do glave) deluje vrlo pozitivno na (subjektivno i objektivno) stanje organizma, to je zajedniko oveku i ostalim biolokim jedinkama na naoj planeti. I biljkama pogoduje kad rastu u veim grupama i tada iznad svog tela razvijaju polje negativne jonizacije. Takav fenomen i ambijent postoji i u zdravoj umi i na otvorenom moru. Ta se slika sve vie zatvara -- ona postoji i u sistemima merenja, ime se mogu pratiti ti fenomeni. Do sada nisam naiao na ovakav rezime, a pogotovo ne putem filtracije virusa i virusnih oboljenja. to se tie omotaa virusa, njega je mogue oslabiti samo jaom energijom. Onog trenutka kad energetski omota elije prsne, elija vie ne postoji. Ukoliko se ova postavka prihvati kao tana, prisustvo virusa moglo bi se ustanoviti neuporedivo lake nego to se to sada

radi -- treba samo staviti preparat pod infracrveno svetlo i oitati rezultat. Pod infracrvenom svetlou razmaz krvi pokazuje da li ima virusa ili ne. To bi bilo mnogo jeftinije, bre, efikasnije i dolo bi se zakljuka da su i u elijama zdravih osoba postoje virusi. Virusi su paketi infektivne nukleinske kiseline, oko kojih postoji zatitni omota. To su najinfektivniji intracelularni paraziti koji se sami reprodukuju, ali virusi ne mogu da stvaraju energiju metabolizma, niti mogu da sintetiu proteine. Od drugih elija razlikuju se po tome to sadre DNK ili RNK, ali ne i jedno i drugo. Sad zamislimo jednu eliju, jedinku virusa, koja je 300 000 puta vea od atoma, na ijoj se spoljnoj opni (poput elektrona kod atoma i kao glavni delovi za komunikaciju) odjednom pojavljuju saharidi -- nezamenjivi inioci u elijskoj interakciji. Poto i bakterije poseduju polisaharidni omota, to dolazi do izraaja cela postavka u vezi sa hibridizacijom izmedju virusa i bakterije, kada novonastali virus, u odnosu na prirodne viruse, dobija novu razornu snagu. Mogue je zamisliti da se slina stvar dogadja i na energetskom planu kao u sluaju fuzije atoma, koja jo uvek nije uspela na ovoj planeti. Ba pomoi fuzija trebalo bi, uz maksimalno angaovanje energije, poveati atomsku masu jezgra i samim tim omoguti mu svojstva sasvim druge vrste. Nastale posledice te energije se izraavaju u energetskom nivou elektrona, koji je u obliku fotona. Kao viak i novi dobitak energije koji moe da se koristi, fotoni se raspre na sve strane. Ako smo svesni toga da se kod atoma i kod hibridnog virusa radi o negativnom naelelktrisanju na spoljnom omotau, onda smo vrlo blizu shvatanja cele problematike i haosa i posledica smrtonosne igre koje su nanete oveanstvu. Otkrivanjem znaaja polisaharida, kao neshvaene pogranine zone izmedju materije i energije, dolazimo do jedinog dokaza te slike. Rad na tom polju dokaz je za to da su polisaharidi prostorne konstrukcije koje su, po svome ponaanju i i konstrukciji, najblii atomima koji ih ine. Oni se najlake medjusobno spajaju i stvaraju velike konstrukcije molekula i mogu da se postepeno razgrade, pa su zato postali prvi mehanizam korienja i skladitenja energije u prirodi. Zbog svih tih dragocenih svojstava, lakog oslobadjanja i spajanja energije, oni su, verovatno, uli u onu sferu ivih jedinki i mikroorganizama (na opnama), gde slue za medjusobne kontakte, za prostiranje signalnih energija, a, moda, i za korienje smrtonosnih energija. Pre vie od 50 godina jedan naunik je u Rusiji objavio rad u kome tvrdi da je, prilikom ispitivanja infektivnosti u jednoj hematolokoj laboratoriji, dobio vrlo neoekivane rezultate. Kada je podelio sud u kome je ispitivao viruse (Petrijevu olju) na dva, hermetiki razdvojena dela, utvrdio je da je infektivnost virusa prela iz jednog suda u drugi. Ovaj naunik je tvrdio da nije mogue da infektivnost prolazi sa jedne polovine na drugu stranu posude koja nije inficirana virusom, ako su ta dva dela hermetiki razdvojena. Kada je potraio uzrok pojave infekcije susednih elija u jednom sluaju, ali i razlog njenog izostanka u ponovljenom eksperimentu, naao je da je za deljenje posude u jednom sluaju korieno kvarcno staklo. Iako su obe sredine bile maksimalno izolovane, infektivnost je prola kroz kvarcno staklo. Danas je nauci poznato da kvarcno staklo proputa ultravioletne zrake, dok ih obino staklo veoma malo ili uopte ne proputa. Iz svega pomenutog moe se izvesti zakljuak da je mogue da se virusi povezuju nekom vrstom komunikacije, pri emu nije potrebno da se nalaze u neposrednom materijalnom ili nekom drugom kontaktu. Naime, virusi mogu da emituju specifine signale, pa se nivo tih signala u prirodi moe uveati i do deset hiljada puta. Za sada je to dokazano samo u uslovima smrti, ali niko nije govorio o tome ta se

deava prilikom mutacije neke bakterije, koja takoe ima omota od polisaharida, odnosno omota negativne energije. Od ranije je poznato da elija, u sluaju smrti, razvija izuzetno veliku energiju, koja inae postoji kao vitalna energija, ali na niskom nivou. Iako je u celom svetu priznat izuzetan znaaj DNK (ona je centar informacija, ponaanja, upravljanja raznoraznim procesima genetike, raznim enzimima, koenzimima, molekulima, integracijama i dezintegracijama raznih hemijskih procesa), moda bi bilo podjednako zanimljivo razmotriti mogunost prenosa informacija u celini u vidu geneze. Putem mnogobrojnih eksperimenata, Todoksinova studijska grupa je dola do saznanja da HI-virus vri transekciju materijalno-prostorne barijere (ona ne proputa ni gas, ni bilo koji vizuelni spektar, osim onoga to je ultravioletno). Tada smo ponovili neto to je odavno uradjeno bez implikacija na HIV i postavili tezu da taj virus ima mo replikacije bez potrebe za elijom domainom, i to uz korienje reverzne transkriptaze, ali i bez nje. injenica je da se pomou elektromagnetnih informacija i snanih polja, koja prenose te informacije, pomou pojaivaa i snanih antena mogu prenositi itavi nizovi tih informacija, koje bi mogao da deifruje jedan primalac. Poznato je da u prirodi i svetu elektrotehnike postoje informacije, u kojima primalac mora aktivno da uestvuje da bi je deifrovao, mada postoje i primeri, gde je odailja aktivan, a primalac pasivan. Trebalo bi razmisliti o tome da li je mogue da primalac medijuma energije bude u ovom sluaju ne jedinka, ve neka vrsta (alkohol ili destilovana voda za homeopatiju). Ta energija je totalno nepotrebna i moe se apsorbovati pod dejstvom emitovane informacije i tako poinje da poprima odredjeni oblik i na kraju se stvara DNK ili RNK. Sve potrebne informacije javljaju se u obliku aktivnog elektromagnetnog polja, koje je daleko snanije i po svome kvalitetu daleko iznad materijalizovane strukture duplog heliksa sa nekim vrlo jednostavnim baznim jedinjenjima. Mogue je stvoriti vrlo jednostavna jedinjenja, prostorno ih oblikovati i nanizati u pravilnom redosledu. Kada je re o polisaharidima ili kada su pitanju glikoproteini na povrinama elija, virusa i na njihovim omotaima, njihovim poreenjem sa sastavnim elementima DNK i RNK dolazimo do saznanja da su osnovni elementi fosforno-eernih ovde zastupljenih jedinjenja na nivou gradivnog materijala identini. Taj paket najsnanije bioloke informacije izuzetnog kvaliteta i snanog potencijala mogao bi da se nafiluje, da se elementi sastave i da se napravi supstrat. Za mnoge bi ova tvrdnja mogla delovati izuzetno smelo, prvo mnoenje virusa, pa onda medjudejstvo razliitih elektromagnetnih polja. Ako se zapitamo ta su ta polja i imamo u vidu da ona nisu identina sa poljima nekog aparata, onda vidimo da ne moe jedno polje, iako je negativno naelektrisano, da bude identino sa nekim drugim poljima sa istim naelektrisanjem. Bioloka jedinica ima specifina svojstva, koja mogu biti donekle kompatibilna, ali nisu identina, iako imaju identino naelektrisanje. Samo ukoliko se pribliavamo nekom viem stepenu identinosti, moemo da neutraliemo odredjene informacije. (Za vreme II svetskog rata pravljeni su odailjai u kontrafrekvenciji amplituda, pa je pozitivna amplituda u kontrafrekvenciji emitovala negativne impulse i brisala informaciju).

Ako zamislimo elektron kao loptu koja krui oko nekog jezgra i stalno pravi neke zrane efekte (izbacuje plazmu i fotone, koji kao da su vezani za elektron nekim nevidljivim elektrinim nitima), onda se proces odvija ovako: ako fotoni nemaju gde da udare da bi se zakaili, oni se vraaju nazad na elektron i opet poleu. I dok elektron krui u prostoru, on izbaca fotone i u jednom trenutku foton se prosto otkai. Dok su u slobodnom prostoru dovoljno udaljeni, fotoni se samo izbacuju i ponovo vraaju na elektron. Medjutim, kad se stvaraju nove jedinke, poinje razmena fotona i onda se kidaju veze izmeu eelktrona i fotona. Iako je ovo samo apstraktan model, ovo pominjem zbog toga to niko do sada nije napravio model u eksperimentalnoj fizici, pomou koga bi se moglo objasniti kako se elektroni, zapravo, kreu oko jezgra i koji je to mehanizam, koji fotone dri u vezi sa elektronima. Ukoliko je tano da su fotoni eterikog porekla, koje je elektron svojom snagom, veliinom i negativnim potencijalom privezao za sebe, foton bi morao da bude polarizovan -mora da bude elektromagnetski osetljiv na negativno naelektrisanje, tj. da bude pozitivno naelektrisan. Meutim, jo niko nije utvrdio da li je naelektrisanje fotona pozitivno ili negativno. Budui da znamo da je elektron vrsto vezan za atom, verovatno nije svejedno da li elektron dolazi od atoma X ili Y, to mu daje razliite kvalitativne osobine, ali osnovna razlika lei, verovatno, u kvalitetu njegovih fotona. Kada govorimo o koliini, to znai vie ili manje fotona! Da li je mogue da su fotoni u obliku brzih hetero-talasa i da svaki foton nosi deli informacije? Niko nije uspeo da vidi kako se stvarno foton kree, a to dinamiko miljenje je samo jedan hologramski zapis. Hologram je polarizovana svetlost, u stvari, to su dve razliito polarizovane svetlosti, pa kada se hologramski zapis osvetli polarizovanom svetlou dobije se izvorna informacija. Poto je poznato da je DNK jedan od moguih generatora infracevrenog svetla, to znai da ona moe da zrai monohromatskom svetlou. U skladu sa tim postavlja se pitanje da li bi konstrukcija DNK mogla da ita hologramski zapisanu informaciju. Pomou svoje svetlosti, DNK moe da proita tu informaciju, pa samim tim, moemo doi do zapaanja da elektroni transportuju fotone informacije. Oni imaju elektrini potencijal i ponaaju se elektroneutralno. Foton putuje zahvaljujui injenici da u predispozicijama za ovo putovanje postoje polariteti (plus i minus). Sve ono to se prema pozitivnom i negativnom naelektrisanju ne ponaa onako kako se oekuje naziva se neutrino i ne moe da prenosi informaciju. Budui da foton polazi sa elektrona, onda nije sluajno to su elije na spoljnoj opni prema polu i prema jezgru polarizovane negativno, dok je onaj deo prema membrani od DNK pozitivno naelektrisan. Svaki elektron poseduje sposobnost prodiranja na razne naine (u obliku hrane, proteina, preko membrane, itd. -- dakle, postoje razni mehanizmi protoka), ali kada se jednom nadje u citosolu i pone proces degradacije, elektroni se oslobode. Postavlja se pitanje gde ti elektroni putuju. Ne kreu se oni samo unutar opne, nego pre svega putuju u pravcu jezgra. Da nije ovako, bilo bi apsurdno tvrditi da je jezgro plus, a opna minus. Medjutim, ako kaemo da je elija jedna jedinka, koja je u stanju da ita i, do izvesne mere, preradjuje informacije, onda i nije neophodno da elektron zavri u jezgru, jer bi to nanelo ak i odredjenu tetu. Trebalo bi, dakle, razmotriti ta se deava sa elektronom i njegovim fotonima od momenta ulaska elektrona u citosol. Takoe bi trebalo osmisliti eksperiment kojim se moe dokazati da se kvalitet u bilo kom obliku fotona, koji su vezani za odredjenu koliinu elektrona,

menja i da postoji korelacija izmeu menjanja fotona i DNK. Treba, dakle, sagledati tu medjusobnu povezanost ulaska putujueg elektrona u citosol i istovremenih promena u fotonima ili DNK. Ogroman pomak bi bio uinjen ukoliko bi se isto dokazalo za neki od virusa koji, na slian nain, ulaze u eliju. Virusima uopte nije potrebno da aktiviraju mehanizme (npr, reverznu transkriptazu) da bi postigli odredjene promene na elijama domaina. Virus moe da izvri te promene, ne pomou svojih, nego pomou fotona koje prenosi, infracrvenom ili polarizovan svetlou, pri emu je neophodno da ima jai potencijal, tj. jae polje od elije domaina. Lake e se dokazati ta virus radi sa elijom domaina, nego ta jedan ili nekoliko elektrona ine u odnosu na DNK. Ove pojave veoma su interesantne, jer potvrdjuju da su fotoni nosioci odredjenog kvaliteta koji utie na DNK. Taj makromolekul nije neka mrtva stvar, im moe da reaguje na kvalitet fotona i okoline. Kao nosilac zapisa, virus pomou fotona emituje energiju i dovodi do promena u DNKeliji i, uopte, dok elektroni koji ulaze u eliju nisu samo nosioci energije u smislu elektronskog potencijala. Sve se to vidi jasno na nivou samog elelktrona. Moramo se pozabaviti i sukobima izmedju informacija i energetskog potencijala bakterija i virusa, budui da su oni esta pojava, pa bi trebalo nai odgovarajui model za njihovo objanjenje. Kako jedan mali virus moe biti nosilac energije, koja je jaa od prirodne energije, budui da mu se moe izmeniti jedan deo DNK? Medjutim, ovakvo razmiljanje podrazumeva zaustavljanje na onom statikom modelu, prema kome DNK sadri sve bitne informacije. Ja ne delim to miljenje. Otiao sam korak dalje, pa sam postavio DNK kao laser i kao hologram. Laser je postavljen u aktivnom smislu, poto moe da zrai, da aktivno interaguje sa okolinom, dok hologram pasivan prenosilac i slui kao mehanizam zapisnika. On stvara sebi zapis u obliku DNK-strukture koja je svima poznata. Ako je to tano, onda se u HI-virusu krije neto to je bakterijskog porekla. Nije uopte znaajno da li su se prenosili ili se prenose molekuli, jer je oigledno mogue preneti jedan deo holograma, koji je znatno snaniji. Ba taj deo ima razarajuu mo u odnosu na eliju, ali se postavlja pitanje, koji je to deo koji omoguava bakteriji da ima toliko jae dejstvo na ljudske elije od virusa. Ako DNK sadri onaj deo koji nije deifrovan u HIV-u, onda taj deo moe sadrati komplementarnu informaciju za aktiviranje starih vakcina. To znai da je pri vakcinaciji dobijena informacija o razviju bolesti (recimo TBC ili poliomijelitis) unitena je pre nego to se deponuje detetu ili odrasloj osobi, dok se sa HIVinfekcijom ta informacija ponovo vraa. Tada nastaje borba odbrane koja je, poput janiara, izgubila pamenje i uljeza koji je potpuno svestan i pojaan informacijom kuge (plus jo 1,2 virusa). Nije dovoljno da informacija samo stigne do elije, ve mora da prodre u nju, da je razori je i da iz nje poalje novu informaciju, kako bi se stvorila svojevrsna odrana najamnika koji tite agresora, umesto da brane organizam. Na taj nain antitela postaju lana odbrana. Pri tom je veoma bitno pomenuti i specifian mehanizam, pomou koga HIV obnavlja uniteni deo i nastavlja da, do kraja, deluje kao jedna celina. Ako DNK izgleda kao gramofonska ploa i ako se ta ploa na jednom delu presee, onda se tu gubi deo spirale DNK ili se napravi da se helikon tu razilazi, pa je informacija prekinuta. Ukoliko se taj presek, na neki nain, ponovo

spoji, ponovo se dobija celina. Uraditi tako neto, znailo bi dobiti pravi argument za tvrdnju da ceo prenos informacija ide pomou elektrostatikih, infracrvenih ili ultraljubiastih zraka. Za sintezu informacija unutar nukleusa u sistemu elijske DNK, fenomen mesindera (glasnika) se javlja samo pod komandom elektromagnetnih talasa. Cela molekularna biologija se danas zasniva na injenici da su naunici pronali jedan odseak, nazvan matrica. Tako, na primer, za sintezu X i Y proteina postoje dva razliita odseka, ali niko ne pretpostavlja da se DNK, kada je eliji potrebno, na odredjenom mestu otvara, odvaja tano koliko je potrebno da se sintetie jedan negativni duplikat RNK, Potom se otvor zatvara i RNK putuje iz nukleusa u citosol, na mesto gde e se, pod njenom komandom, stvoriti protein. Sve to se dogadja pod komandom je neke informacije koja je zapisana u obliku holograma, a hologram stvara ceo DNK i njime upravlja. To je mehanizam ili individualni stav, koji elija, kao nosilac svojih informacija, zauzima u odnosima sa okolinom i sopstvenim telom. Izuzev statikog kompleta, koji se dobija od praelije, svi ostali procesi u eliji su pod njenom vlastitom komandom, koja se vri putem interakcije sa drugim elijama ili samostalnim delovanjem same elije kao jedinke. Zbog toga smatram da je RNK povezan sa informacijom ultraljubiastog svetla. Poto ono sterilie u velikoj meri, to postoje mnoga objanjenja da kancerozne elije imaju od 20 do 1000 puta veu emisiju fotona na ultraljubiastoj talasnoj duini, od zdravih elija. Tako nastaje izuzetno snana informacija, tzv. malformacija, koju elije primaju i na nju reaguju nekom vrstom nasilnog ponaanja. Ultravioletno svetlo, koje je neophodno za informacije u citosolu, zloupotrebljeno je u ovom sluaju za intracelularnu komunikaciju. Virus, takodje, vri emisiju u okviru ultravioletnog polja (alje talase iste duine kao i sama elija) i ulazi u eliju tako da ga ona ne registruje, kao da je podstanar elije. Tako virus (proteini virusa su, takodje, neka vrsta molekula proteina) ivi u eliji, mnoi se, a poto su i virusi klonovi, to je, zapravo, rak elije. Kada ukupna snaga virusa u jednom trenutku poraste (virus je 1000 ili 10 000 puta manji od elije i njihov broj u eliji naraste na 1000), onda su oni, verovatno, u stanju da prenesu svoju informaciju na DNK elije. Ukoliko se sada vratimo na RNK (mesinder ili glasnika RNK) i RNK-virus, videemo da on emituje talase veoma sline duine kao i same elije. Poznato je iz fizike da izmeu talasa sline talasne duine i drugih karakteristika postoji tzv. Interferencija, tj. izoblienje, koje lake nastaje ako su talasne duine blie. Pre nego to se gomila virusa nadje u eliji inficiranoj HIVom, deluju razni blokirajui agensi. To moe biti razlog zbog koga dolazi do inhibicije odredjenih funkcija, a da se virus ne moe identifikovati, ali se mogu zapaziti elije, u kojima se ve nalazi ogroman broj virusa. Puka sluajnost je pronai eliju sa jednim jedinim virusom, ali to je dokaz da u njoj moe da dodje do blokade odredjenih efekata. Postoje teoretska razmiljanja o tome da virus moe da udje u eliju i da je napusti, odnosno da su virusi, iz nekog razloga, ostavili eliju u ivotu. To moe da znai da nisu bili dovoljno snani, nisu narasli do broja konanog raspada elije, ali su bili dovoljno snani da prenesu ili razbiju odredjene sekvence DNK, koje su odgovorne za sintezu nekoliko glasnikih RNK (mRNK), a koje su opet, sa svoje strane, odgovorne za sintezu nekoliko vrsta proteina.

To je vano za elije u kojima su ve bili virusi. Postoje radovi iz 1988. godine, u kojima se govori da su samo spoljni receptori neka vrsta antene, pomou koje se prenosi, kao putem pojaala, informacija do jezgra. Sve ovo je potpuno razumljivo, ukoliko se ima u vidu da je spoljna opna u odnosu na jezgru negativno polarizovana. To funkcionie ba kao antenski modul to znai da je omota sa jezgrom antena, dok specijalni rezonatori koji biraju ta e da prenesu, a ta ne, ine receptor. Ukoliko je virus bio u kontaktu sa povrinskim markerom i nije uao u eliju, to je u laboratorijama i isprobano, ipak je dolo do malfunkcije, do inhibiranja svih funkcija elije. Naravno, mogue je i upotrebom nekih rastvora otetiti fiziologiju elije, ali je princip isti. Zato se postavlja pitanje kako je virus to mogao da izvede. Zemaljska kugla kao planetarno telo je isto kao ceo ovek ili samo jedna elija i u sutinskom pogledu na princip ivota samo je smanjeno ili uveano. To je ono to nas spaja i to ini predispoziciji funkcionisanja komunikacije, jer samo pomou tog principa moemo da se prikazujemo i povezujemo. Opravdano bi bilo da se funkcija DNK, kao najznaajnijeg biolokog molekula, tumai ne jednostrano kao morfoloki model, prema kome se sintetie sav ivot i koji moe da se izraava na nivou elektrostatikih i elektromagnetnih polja ili uloge u prenosu energije ili informacije. DNK treba tumaiti na osnovu njene mikrostrukture i po zbirnoj svesti koju zahvata. Naime, DNK je slina hladnom provodniku, pa moe da prenosi informacije bez ikakvog gubitka energije. Ukoliko ima takvo svojstvo, moe se pretpostaviti i da ima neku vrstu ulaza, tj. otvora, u koji moe da se postavi informacija u vidu holograma, odnosno da poslui kao mali rezervoar za hologramski zapisanu informaciju. Zbog odredjenih elektrinih svojstava (da se energija ne gubi), ta informacija moe da se za vreme trajanja tog entiteta nalazi u njemu, bez gubitka energije ili uz njeno povremeno osveavanje, takodje, u okviru te sredine. Sada postaje jasnije zbog ega i virusi i bakterije mogu da tako snano deluju na elije. Ako se sva tri pomenuta entiteta ponaaju kao zbir i budui da i DNK funkcionie, po svojoj strukturi, na isti nain, onda postoji objanjenje zbog ega, na nivou energije i protoka energije, takve celine mogu snano da deluju jedna na drugu, bez obzira na sve razliitosti u morfolokoj strukturi. Ceo prenos informacija, koji karakterie jednu jedinku, ima svoju sutinu i izvor na energetskom nivou. Rezultat te injenice je da se energija, na kraju, pretvori u materiju -- prvo, u obliku DNK, a DNK, potom, sebi stvara primarne materijalne ambijente, koji joj omoguavaju da bude u komunikaciji, kao otvoreni sistem. Pre mnoga godina je postavljen postulat da su svi bioloki sistemi otvoreni za prijem energije, ali i za emitovanje energije. Sve to je zapisano u DNK mora da stvara uslove za njen nastanak, pa s toga virus i bakterija moraju imati na svojoj povrini sve to im omoguava ne samo materijalni metabolizam, nego i da imaju sisteme i strukture na energetskom nivou, to nego to se on i stvori. Kada elije umiru, poveavaju za 1000 puta snagu emitovanja infracrvenih i ultravioletnih zraka u odnosu na period pre svog odumiranja. Kao prirodni sistem, one tu informaciju predaju na jednostavan elektrini nain svom potomstvu. Energetski potencijal elije na umoru prelazi u momentu sa jednog na drugi entitet (eliju). Prema Ajntajnovom zakonu, energija se ne gubi, nego prelazi sa jedne na drugu eliju. Ako to sada prenesemo na nivo virusa (i ukoliko se oni, volvoks-deobom, namnoe u jednoj eliji i ako pri svakom novom radjanju dolazi do hiljadu puta jaeg emitovanja), onda

moemo zamisliti ta se tek dogadja u lananom sistemu. Poto se radi o istoj virusnoj energiji istog porekla u ogromnim koliinama, mogue je spajanje energetskih estica u jednu ogromnu energiju. Ona nosi identine informacije, nalazi se u velikoj koncentraciji elijske osloboene DNK i slui za hranjenje novih virusa informacijama. U bolesnom organizmu, DNK-elije ne mogu vie da se zatite od te druge, strane informacije, jer je gradjena na principu otvorenog sistema (holograma), koji ima receptore (antene), kroz koje ulazi ta energija. Pri tom moe doi i do deformacija holograma i do oitavanja onkogena na nekim esticama, koji se potom detektuju u materijalnom obliku. Zato nije teko pretpostaviti da se sve dogaa mutacijom RNK i DNK i da se RNK-virusi dele po sistemu volvoksa i , samim tim dobijaju dovoljnu snagu da se u poslatoj zbirnoj formaciji (kao na magnetofonsku traku ili dijapozitiv koji je dva puta eksponiran) zapiu dve slike. Ali, ako postoji neka jo snanija informacija i ako sad ponu da se u svojoj informaciji spajaju -- ne hiljade virusa u jednoj eliji, ve hiljade elija u jednom organizmu --, onda su u stanju da svoju informaciju materijalizuju. Nastanak nebiologije je, zapravo, stvaranje ni iz ega od blata dijamanta i / ili plemenitih i neplemenitih metala, gasova i svega to e tek biti otkriveno. U poetku je postajala prasupstanca, koju je stvorila priroda poput one muzike koja potie od akorda i sofisticirane, premudre simfonije. Ona se uje i danas u dravama na severnom Baltiku. Tu muziku prirode, iji su autori zima, more i vetar, moe se snimiti i reprodukovati. Iz oktavnog ustrojstva i prasvesti prasupstance stvorena je i Pramudrost, sam Tvorac. Prema tome, i evolucija se moe shvatiti kao posledica ovog suptilnog stvaranja prasupstance svesnosti najvie inteligencije ili ono to je stvorilo ovu inteligenciju. Bog Tvorac se moe oznaiti kao sveprisutna, najkvalitetnija s svesvesna prasupstanca. Lina voda je, takoe, svuda prisutna. To nije obina voda, ve jedna neverovatno suptilna, koncentrovana i sveproimajua supstanca koja je veoma kohezivna i rastegljiva. Upravo lina voda je nosilac informacije, a ne geni (oni samo mogu donekle da ih itaju i prenose), dok m su itohondrije samo delimino uvari genetskog naslea. ovek nije izmislio gene -- oni postoje, samo su bez te suptilne, svete supstance, koju moemo nazvati i sveta voda. A potpuno specifini pripadnici biolokog sveta jesu biljke. Kod njih je u punoj meri izraena mogunost prelaza iz jednog u drugi svet, iz jedne u drugu mapu imuniteta. Dovoljno je razmotriti situaciju kada se biljke ponaaju kao svojevrsne fabrike. Naime, biljke imaju sposobnost da iz jednog metala sintetiu drugi metal, koji im je potreban za njihove ivotne funkcije --npr. magnezijum i / ili gvodje, molibden, bakar i drugo. To nastajanje jednog elementa iz drugog dogadja se promenom broja elektrona (valence) u spoljnom prstenu. Talasne estice, u ovom sluaju, mogu dati potencijal za ivot, odnosno za stvaranje elemenata neophodnih za ivot. Da bismo objasnili ovo udo prirode, potrebno je, za poetak, pozabaviti se egzistencijom biljaka i njihovom ulogom na Zemlji. U vreme kada se biljke beru i prepariraju za leenje, one su 30 40% lekovitije nego kada se taj postupak obavlja u neke druge svrhe i kada ga obavlja neznalica. Dovoljno je samo uporediti biljku u saksiji sa onom na njivi ili sa cvetom u vrtu (on poseduje drugaiju lepotu, drugaije raste kada se voli i sa njim opti i kada onaj koji se cvet neguje sa duom). Sasvim je drugaije ako se biljka samo mehaniki zaliva i gaji.

(Budui da su ivotinje ipak blie oveku, slino poredjenje moemo napraviti i na polju staranja o njima. Jedno je kada domaica gaji neku domau ivotinju sa ljubavlju, a drugo je kada se ivotinje legu u inkubatoru, gaje industrijski, bez ikakvog uea ljudske due. Jedna kokoka koja se izlegla iz jajeta, -- kojoj su se svi radovali, mazili je dok je bila pile, putali je da eta po dvoritu, prinosili joj hranu sa puno ljubavi -- imae sasvim drugaije meso ili jaja, nego kokoka koja je odrasla, na primer, na dobru nekog poljoprivrednog kombinata.) Ali, da se vratimo biljkama. Svaka od njih ima svoju duu i preko nje uspostavlja kontakt sa svakom drugom duom koja to eli. Dua se sa duom zbliava, prua jedna drugoj toplinu, emocije. Iz tog razloga biljka osea strah kad neko dolazi da je posee, otkine ili ubere njene plodove. Ona tano zna ta e da joj se desi, pa doivljava stres i paniku. Biljka koja je ubrana pod stresom i treba da se koristiti u ishrani, ima isto negativno svojstvo kao ivotinja koja je, pod jakim strahom, ubijena u iste svrhe. Nije uopte sluajno to muslimani, prilikom uvoza mesa iz nemuslimanskih zemalja, zahtevaju da se ivotinje namenjene za njihovu upotrebu kolju pod posebnim uslovima (ritualom). Ukoliko se taj ritual klanja ne ispotuje, takvo meso je loe za ishranu. Pojedinac koji poseduje znanje i posveen je pravljenju lekova i ajeva od lekovitog bilja mnogo je efikasniji nego ovek koji je ignorantan i ravnoduan. Nije dovoljno znati recepte i meriti na vagi toliko grama ovoga, toliko onoga, pa to sloiti i pomeati. Da bi se iz biljaka izvukle i primile prave tvari, onaj koji ih priprema mora da daje sve od sebe, da svojom duom objanjava i upuuje biljku, emu treba da poslui. Biljka se, u sutini, rado predaje oveku na upotrebu -- ona je svesna svog znaaja za ivot ivog sveta. Razliite situacije za biljku su kad neka ivotinja pase i kada ovek dolazi sa srpom ili kosom. Sasvim je drugaije ako kosac peva etelaku pesmu ili ak izgovara molitvu, ako biljci i svim tim duhovima bilja upuuje neke rei i govori im ta to ini. Kad kosi travu ili anje ito, kosac priprema i daje novo seme, dok ivotinja koja pase biljku daje djubrivo, dakle hranu za nove biljke i to je jedan zatvoreni krug. Drugaije se biljke odnose prema tom prirodnom krugu nego prema grubom, bezdunom unitenju. Isti je sluaj i sa mehanikom pripremom biljaka, koje nemaju svest o svojoj nameni. Osoba koja nema svest o tome zato, na primer, bere odredjenu biljku ne moe joj ni predati poruku kako njena svojstva treba da pomognu nekome da ozdravi. ovek koji to zna, radi uz molitvu due, sa ljubavlju i tome dodaje onaj fluid koji e da donese lekovito delovanje onome kome je to potrebno -- nepoznatoj ili poznatoj osobi. Takvi berai lekovitog bilja imaju sposobnost da komuniciraju sa biljkama. I u narodnoj mitologiji se pominju vile i duhovi trava, drvea uma, izvora pored kojih raste bujno drvee, duh potoka... injenica je da postoji veza izmeu te energije, kolektivne svesti i kolektivne mudrosti. Ne moemo sve da svedemo na biofizike uslove. Kod biljaka je sve prirodno i tu nema nikakvog uda. Mogue je da e svaka prirodna nauka (biologija, fizika, hemija) jednoga dana objasniti ovaj fenomen. Onog trenutka kada se neka pojava objasni, prestaje da bude udo. to su biljke primitivnije i manje, to se lake razmnoavaju. Momo biljci otkinuti list, ak je prepoloviti i napraviti od nje dve biljke i svaka e da raste za sebe. Ali, sve biljke imaju jedinstven, zajedniki duhovni organ miljenja, oseanja i komunikaciju. Upravo uspostavljanje te komunikacije izmedju oveka i biljnog ili virusnog astrala jeste ono ega ovek, uglavnom, nije svestan. Naravno, mogue je pokuati sa uspostavljanjem takve

komunikacije, ali pri tom moramo znati i to da je potrebno ne samo dati leku snagu, ve se mora pokazati i pokornost Bogu. Pre elje za komunikacijom sa biljkom treba izgovoriti molitvu poput ove: Ne idem protiv Tebe, Tvore moj, Neka bude volja Tvoja Ovo dajem ljudima iz ljubavi bratske, Iz ljubavi prema blinjem svom, Dajem ovaj lek, ali ne protiv Tvoje volje. Dejstvo Meseca Da bismo na pravi nain razumeli biljke i njihova lekovita svojstva, moramo se pozabaviti i uticajem koji Mesec ima na ivi i neivi svet. Poznato je njegovo delovanje na podizanje i sputanje nivoa mora (plima i oseka). Budui da je ljudski organizam u velikom delu (oko 70%) sastavljen od vode, to su u njemu prisutne su i promene, koje zavise od meseevih mena. Sledei ovu logiku, dolazimo do zakljuka da je biljku najbolje brati kad je mlad mesec, jer ona tad poseduje najbolju ravnoteu svojih sastojaka i lekovitog dejstva. Kada je mesec pun, onda se meseari etaju po krovovima., pria se u narodu. Kad je pun mesec, ovek se, zapravo, otvara i tada Mesec deluje na Zemlju svojom najveom snagom, budui da je prema njoj okrenut svojom obasjanom, toplom stranom. Kada nije pun, Mesec okree Zemlji hladnu stranu, onu koja je u senci. Moramo, imati u vidu da je Mesec sasvim drugaiji sa one strane koja je zagrejana, gde je svetlost i dan, u odnosu na veni mrak i hladnou tamne strane, sa koje se samo vidi crni svemir. Zbog toga je taj pun mesec delotvorniji, jer je topao, sija i obasjava,. On ima i svojstvo da privlai svojim magnetizmom -- kada se meri instrumentima, on je vrlo slab, ali je vrlo jak kada deluje na iva bia, a ne samo na njih nego i na more. Mesec deluje i na organizam oveka, koji je najsavreniji, odnosno mozak mu je najsavreniji. Taj meseev magnetizam je maksimalno otvoren i ne ometaju ga druga magnetna polja. Kad je no mirna, pun mesec drugaije deluje pored velike reke, mora ili u ravnici, nego kada je no u planini ili na umovitom terenu. Ta razlika se javlja zbog toga to se magnetizam razbija, pa je i povrina mnogo vea kada je u pitanju neravan prostor, i tu je njegovo delovanje slabije. U tom periodu i biljke su van sebe, sklonije su tome da negde dalje alju svoju energiju, da je upuuju u etar, da komuniciraju sa nebeskim telima. Sasvim je suprotno u periodu mladog meseca, kada je biljka najvie zatvorena u sebe, najefikasnija i najvrednija. Postoje, svakako, biljke koje treba brati u vreme punog meseca ili u neko odredjeno doba dana ili godine (tako ivanjsko cvee, na primer, treba brati ba na Jovandan, bez obzira da li je mlad ili pun mesec, jer je ono tada najlekovitije, dok se neven, da ne bi uvenuo, bere kada voda potpuno ispari sa latica -- u prepodnevnim asovima, posle 10h). Neke biljke se beru nou kada zatvore svoj cvet. U vezi sa biljem postoje mnoga verovanja i sva su vezana za neka vrlo duga

iskustva i stara predanja (u pitanju su hiljade godina). Ta znanja su se prenosila kroz prostor i vreme otkad je sveta i veka. Mora se imati u vidu da svako verovanje koje nema podlogu napustilo posle nekog vremena, a ova iskustva sa biljkama su ogromna i stara hiljadama godina, pa zato sa puno razloga opstaju i danas. U dananje vreme ljudi ele da imitiraju lekovite biljne sastojke, tj. proizvode njihove hemijsko-sintetske formule. Oni iz biljke mogu da izvuku pravu tvar, njenu lekovitu supstancu, a da bi se dobio jedan gram tog sastojka koji e delovati direktno na bolest treba preraditi, recimo, jedan kilogram odredjene biljke. A pitanje je koliko grama tog lekovitog sastojka jedan ovek treba da konzumira da bi dejstvo bilo efikasno i momentalno. Koliko bi kilograma iste biljke ovek morao da pojede da bi doao do tog jednog grama, koji e se jednim delom izgubiti, sakriti iza celuloze ili neeg drugog to e biti izbaeno iz organizma? Kada ovek taj lek proizvede hemijsko-sintetikom formulom, to moe i ne mora da bude dobro. U svakom sluaju, to je jeftinije i ima bar neku delotvornost. Ako se lekoviti sastojak neke biljke svede na formulu, koja se moe sastaviti, da kaemo, ni iz ega, onda je to jedna vrsta surogata. On moda ne deluje jednako efikasno i bez due, jer nema onu svoju auru, zajedniku svest, deli kristala. Izmedju oveka i hemijske formule, pomou koje je napravljen aspirin (njegov glavni sastojak je obina kora vrbe, a doneo je milijarde profita), postoji kakvatakva veza, pa aspirin deluje. To je sintetiki lek, ali je lek. Medjutim, ako se on zloupotrebljava, to je est sluaj, moe doi do deficita faktora za zgruavanje krvi i trombocitopenije, kao i veoma neprijatnih krvarenja. Naravno, postoji i zloupotreba lekovitog bilja, koja moe dovesti do niza negativnih posledica. Razlike izmedju hemijskih i prirodnih formula su mnogobrojne i raznorodne, a C-vitamin je dobar primer za to. Poznato je da se vitamini dele na: liposolubilne i hidrosolubilne, na termostabilne i termolabilne. Kao hemijsko-farmakoloki proizvod, Vitamin C je, kao i veina od preko stotine vrsta biljnog porekla, uglavnom termolabilan. Medjutim, u visokom procentu, termostabilan je i C-vitamin iz ipka, krompira i drugih biljaka. Moramo imati u vidu da postoje biljni sastojci koje ne moemo da iskoristimo, ukoliko biljka nije kuvana ili peena, to se dogadja ako je aktivna supstanca vrsto zatvorena elijskom opnom. Tu opnu eludac esto nije u stanju da svari ili nema vremena da je rastvori (ako nije mlevena, peena ili kuvana, odnosno ekstrahovana eterom, alkoholom, vodom, uljima, itd.). Zbog teke varljivosti elijskog omotaa, prolazak pojedinih aktivnih supstanci kroz ljudski organizam izuzetno kratko traje. to je organizam na viem stupnju razvoja, naroito ako je u pitanju vii organizam iz sveta ivotinja, on ima manje mogunosti varenja. Moe se pretpostaviti da biljka u svakoj svoj eliji ima mogunost oseanja i razmiljanja. A da li je biljci, uopte, potrebno da razmilja? Ona je statina, vezana za tlo i tu eka svoju sudbinu. Ne moe da se skloni od svinje koja pase travu, ne moe da se skloni ni pred koscem, niti da se sakrije od oluje vrelog sunca... Iako biljka ostaje tu gde jeste, procentualno su male mogunosti da joj neko nanese tetu. Osim to ima duu, svaka biljka ima i svoje astralno telo, koje nije tako razvijeno i nije istog oblika kao astralno telo oveka. Medjutim, ono ima mo predvidjanja, razmilja umesto biljke i ivi u astralnom vremenu. Razlika, upravo, lei u toj kolektivnoj svesti biljaka, insekata, mikroba, virusa i svih tih sitnih bia koja nemaju nikakav fiziko-fizioloki sistem za razmiljanje, ve razmiljaju svojim astralnim biem. To astralno telo nije za svaku vlat trave

posebno, nego je na neki nain kolektivno. Ono se, istina, razbija na grupe, ali je i jedinstveno, budui da misli umesto elijskih mitohondrija. to se tie svesti biljaka, ona nije blokirana u njima, ve velikim delom zadire u drugu dimenziju. Kao to je pomenuto, biljke ne samo da imaju svest, ve imaju i sposobnost predoseanja. Ali, koji je organ za to zaduen, ako nije svaka elija biljke senzor? Biljka ima koren kojim izvlai hranu, ima stablo, list, cvet... U toj strukturi nema nieg to bi liilo na nervni sistem, na mozak. Ako otkinemo list ili odseemo jednu granu, neka biljka e uginuti, a druga e nastaviti da ivi. Ako odseenu granu ili list stavimo u vodu ili u zemlju, iz njih e kod veine biljaka izrasti nova biljka. U svakom svom deliu, biljka je na neki nain autohtona. Svest koja se nalazi u svakoj eliji biljke je, verovatno, kolektivna svest. Zbog toga je komunikacija meu biljkama mnogo realnija nego izmeu mozgova ivotinja. to je stepen razvitka nii, to je komunikacija bolja. Mnogo bolju komunikaciju ostvaruju make ili medvedi, nego ovek. Inae neophodni razum (racio) moe da deluje i ograniavajue. Veoma bi bilo zanimljivo uporediti biljne i ivotinjske elije, ija sutinska razlika nije velika. Da li ovek, koji najmanje osea druge dimenzije, moe da razmilja svakom svojom elijom? Dokaz za to je tzv. strah tela. Telo moe da se boji, da se paralie ili ukoi, da zapdne u drhtavicu ili dobije greve, i to bez nekog naroitog uticaja svesti i glave. Ova pojava, na primer, deava se u nekim veoma tekim trenucima -- pred nasilnu smrt ili neku katastrofu koja preti unitenjem tela. Snanije due mogu da deluju na taj strah tela -- u stanju su da ga kontroliu ili blokiraju, pri emu je pojedinac svestan toga. Osoba moe iz sve snage da radi na spreavanju drhtavice ili koenja, na spreavanju straha od smrti. ovek moe da se nae u situaciji da, iz ko zna kojih razloga, ak eli da umre. ovek ne mora imati strah od smrti, ali telo e se bojati. Samoubica hoe da skoi sa mosta i odjednom ne sme, iako je vrsto reen da to uradi. On mora da savlada strah tela da bi ostvario svoju samoubilaku nameru. Taj strah tela kod oveka je vrlo slian strahu tela kod biljaka, jer i biljke mogu da se boje raznih stvari. Nekim ljudima svako seme koje bace u zemlju nikne i buja, a ima i ljudi koji imaju ista znanja, ali im ne uspeva da odgaje nijednu biljku -- nijedna im ne uspeva i ne daje dobar plod. Osoba koja se sa mnogo ljubavi bavi cveem, sobnim ili bilo kojim drugim biljkama moe da uoi kako se, recimo, jedna biljka u saksiji odjednom osveila. To je posledica ljubavi i brige. Potpuno drug