I. OSNOVNI PEDAGOSKI POJMOVI I. OSNOVNI PEDAGOSKI POJMOVI Pedagogija, vaspitanje i sport su tri pojma koja najcesce spominjemo u Pedagogiji i pedagogiji sporta. Zbog toga je na pocetku potrebno ukazati na njihovo izvorno poreklo i osnovno znacenje. Rec pedagogija nastala je od grcke reci paidagogus (pais, paidos = decak i ago, agein = voditi). Paidagogus je u Atini bio rob koji je zaista samo vodio sina svoga gospodara kod ucitelja. Paedagogus u antickom Rimu bio je zarobljeni uceni Grk - kucni ucitelj dece svoga gospodara. Pedagogija od Herbarta do danas u vecini zemalja sveta definise se kao nauka o vaspitanju. Rec ;aspitanje potice od starih Slovena (vas = sav + pitati = hraniti, negovati, gajiti) mladunce, koja je isprva oznacavalabrigu o mladima a vremenom poprimila znacenje celovite brige o razvoju i osamostaljivanju deteta. V.S. Karadzic u svom Recniku ne upotrebljava termin vaspitanje nego odgoj (odgajanje) sa slicnim izvornim znacenjem. Cuje se jos i termin edukacija, ovamo dospeo iz SAD koji se moze odnositi ili na vaspitanje ili na obrazovanje. Rec sport je skraceni oblik staroengleske reci disport sa znacenjem kretati se, razonoditi, uzivati. U savremenoj upotrbi termin sport se najcesce odnosi na psihofizicku aktivnost coveka koju karakterise takmicenje sa samim sobom ili sa drugima. Pedagogiju i vaspitanje sport interesuje kao podrucje u kome se veoma intenzivno ispoljavaju i razvijaju sve covekove snage i sposobnosti. POJAM VASPTANJA Vaspitanje je nastalo u praskozorje ljudske civilizacije kao rezultat covekove nagonske brige da opstane, odrzi se u zivotu i omoguci razvoj svojih potomaka. Covekov razvoj karakterise dugi period detinjst;a zbog toga sto se on rada sa nerazvijenim instinktima i nepripremljen za zivot, pa vaspitanjem nadoknaduje ono sto mu je od prirode uskraceno. Ta potreba coveka da svesno utice i omogucava vlastiti razvoj i razvoj drugih postala je stalna i bitna odredba coveka i drustva. Vremenom se ona konstituise kao vrlo kompleksna delatnost cije su osnovne karakteristike: celishodnost (izbor i formulisanje ciljeva vaspitanja), s;esnsost (promisljanje o najboljim putevima, metodama i sredstvima vaspitanja), sistematicnost (sistemi i modeli vaspitanja) i organizo;anost (institucionalna i naucna organizacija rada u vaspitanju). Medutim, covekov razvoj nije uslovljen samo vaspitnim, to jest svesnim, sistematskim, celishodnim i organizovanim uticajima, nego je cesto plod nesvesnih, nenamernih pa cak i slucajnih uticaja koji mogu biti snazniji od namernih uticaja. Za takve uticaje uobicajen je termin funkcionalno vaspitanje koji odreduje njegovu izvornu sustinu proisteklu iz svakodnevne zivotne komunikacije ljudi. Vaspitanje je nastalo u neposrednoj vezi s covekom, njegovim postajanjem i postojanjem, pa je nuzno je odgovoriti na sustinska covekova pitanja: Ko je covek? Sta je smisao njegovog postojanja? Kakav je odnos: izmedu coveka i coveka, coveka i drustva, coveka i Boga? Na ova pitanja odgovaraju brojni filozofski sistemi, nauka, teologija, umetnost ..., ali niko od njih, naravno, ne drzi sam po sebi tajnu covekova bivstvovanja niti vaspitanja kao dela te tajne. Zato ni jedna od ovih vrata ne smiju biti zatvorena kada je u pitanju covek jer samo tako bice olaksan njegov dramaticni hod: od individue do licnosti - na individualnom planu, put ocovecenja - na generickom planu i put obogocovecenja (bogocovecnosti) - na transcendentalnom planu. Neophodno je, dakle, shvatiti trostruku covekovu prirodu: psihofizicku, humanu i bogocovecnu. Postoje brojne definicije vaspitanja. U vecini od njih, kao najznacajnije i zajednicke stoje sledece odredbe: vaspitanje je specificna tekovina coveka i njegovog istorijskog postojanja; vaspitanje se ostvaruje u procesu svesnog meduljudskog komuniciranja; vaspitanje je aktivnost usmerena odredenom cilju; vaspitanje je sistematicna i organizovana delatnost; vaspitanje je proces sticanja pozeljnih vrednosti; vaspitanje je proces razvijanja covekovih dispozicija kojima se sticu te vrednosti.2. OSNOVNE PEDAGOSKE KATEGORIJE 2. OSNOVNE PEDAGOSKE KATEGORIJE U savremenoj pedagoskoj teoriji prihvaceno je da su osnovne pedagoske kategorije odnosno pojmovi: vaspitanje i obrazovanje. U starijim udzbenicima pedagogije govori se i o nastavi kao osnovnom pedagoskom pojmu (kategoriji). Vaspitanje je najsiri pedagoski pojam pod kojim se podrazumeva svaka svesna delatnost usmerena na razvijanje psihickih i fizickih osobina coveka. Vaspitanje shvaceno u sirem znacenju obuhvata formiranje coveka u celini (kognitivno, konativno i afektivno podrucje formiranja licnosti) kao i formiranje pojedinih strana licnosti: (fizicko, intelektualno, radno, moralno i estetsko vaspitanje). Vaspitanje u sirem znacenju konstituisu tri bitna procesa: 1. usvajanje znanja, vestina i navika 2. razvijanje psihickih i fizickih snaga i sposobnosti 3. izgradivanje licnosti (pogled na svet, osecanja, voljai emocije) Vaspitanje shvaceno u uzem znacenju pretezno je usmereno na emocionalnu sferu licnosti: na izgradivanje pozeljnih karakternih, moralnih i voljnih osobina, shvatanja, uverenja, vrednosnih orijentacija, te ponasanja i delovanjazbog kojih cenimo i postujemo odredenu licnost. Obrazovanje se pretezno odnosi kognitivnu sferu licnosti, na proces usvajanja znanja, vestina i navika. Na osnovu njih se razvijaju: psihicke i fizicke snage i sposobnosti coveka, usvaja sistem vrednosti, pogled na svet i pravila komunikacije medu ljudima. Veoma je tesko odrediti opseg pojma obrazovanja zato sto on ocigledno obuhvata i neka podrucja iz afektivne sfere licnosti. Odnos izmedu vaspitanja i obrazovanja se cesto resava na osnovu njihove subordiniranosti (nadredenosti) vaspitanja obrazovanju ili obrazovanja vaspitanju. spravnije je shvatanje da te nadredenosti nema, postoji njihovo medusobno prozimanje na osnovu korelativnog i komplementarnog odnosa. Nastava, koju neki pedagozi ubrajaju u osnovne pedgoske pojmove,predstavlja temeljni dio skolske delatnosti. U skolskoj delatnosti se na sistematski i organizovan nacin, prema propisanom planu i programu, ostvaruje vaspitanje i obrazovanje. Nastava je predmet proucavanja posebne pedagoske discipline - didaktike. Predmet pedagogije - vaspitanje najslozeniji pojam. Vaspitanje je drustvena pojava (covjek je drustveno bice) i individualni cin (usvajanje vaspitnih sadrzaja). Dakle: Pedagogija je drustveno-humanisticka nauka. TERMNOLOSKE NEDOUMCE: VASPTANJE (ODGOJ, EDUKACJA) OBRAZOVANJE, VASPTANJE U UZEM SMSLU. NASTAVA. EDUKOLOGJA, ANTROPOGOGJA. PEDAGOGJA PRAKSA VASPTANJA. PEDAGOGKA NAUKA O VASPTANJU.POJEDNOSTAVLJEN PRKAZ POJMA VASPTANJAPOJEDNOSTAVLJEN PRKAZ POJMA VASPTANJA (ODGOJA) (ODGOJA)3. OSTALI PEDAGOSKI POJMOVI 3. OSTALI PEDAGOSKI POJMOVI Samovaspitanje predstavlja svesnu pedagosku aktivnost vaspitanika na razvoju vlastite licnosti. Ono je ostvarljivo ukoliko se pojedinac od pocetka permanentno priprema za samovaspitanje, to jest ako je u procesu vaspitanja uvazavana njegova licnost, ako mu je omoguceno da bude subjekat vaspitanja, ako mu je neko pomogao da spozna samoga sebe i da istovremeno radi na samoostvarivanju. Prevaspitavanje je menjanje rezultata vaspitanja koji se procene kao pogresni, krivo usmereni ili za pojedinca, odnosno za drustvo stetni. Prevaspitavanjem je potrebno: prvo, oduciti vaspitanika od nepozeljnih sadrzaja i drugo, navesti ga na usvajanje onoga sto se smatra dobro i pozeljno, a metode koje se pri tom primenjuju su: uveravanje, navikavanje, podsticanje, sprecavanje i prisiljavanje. Samoobrazovanje je vid obrazovanja koje obavlja pojedinac sam ili oslanjajuci se na vaspitnoobrazovne ili druge institucije radi sticanja, usavrsavanja ili dopunjavanja znanja, vestina i navika i razvijanja sposobnosti. Samoobrazovanje se javlja u dva oblika: prvo,samostalno samoobrazovanje kada pojedinac sam odreduje cilj, planira obrazovanje i vrsi njegovo vrednovanje i drugo, vodeno samoobrazovanje kada se pojedinac ukljucuje u institucionalne oblike obrazovanja. Razlikuje se od individualnog ucenja koje je sastavni dio nastavnih oblika rada ili njihova dopuna. Samoobrazovanje je najtezi vid obrazovanja. Ono podrazumeva visoko razvijenu svest o potrebi samoobrazovanja, razvijene sposobnosti misljenja i zakljucivanja, osecanje odgovornosti za svoj rad itd. Ubrzani razvoj nauke i tehnologije zahteva da se mlada generacija jos u toku redovnog obrazovanja osposobi za samoobrazovanje koje predstavlja nuznu komponentu permanentnog obrazovanja. Permanentno obrazovanje predstavlja skup obrazovnih aktivnosti koje covjek preduzima tokom radnog vijeka i dalje sve do kraja zivota (dozivotno obrazovanje). S obzirom da omogucava pravo na obrazovanje u svim uzrasnim dobima, ono namece potrebu preobrazaja institucionalnog skolskog sistema kao jedinog faktora obrazovanja. Koncepcijski, permanentno obrazovanje je siri pojam od pojmova obrazovanje odraslih, obrazovanje uz rad, obrazovanje na radu i sl. Mada je ideja o permanentnom obrazovanju veoma stara (Konfucije, Platon, Aristotel i dr.), ona se intenzivnije ostvaruje tekpolovinom dvadesetoga veka u privredno najrazvijenijim zemljama sveta. Uslove i potrebu za ovim vidom obrazovanja omogucila je naucno-tehnicka revolucija multiplikacijom znanja i tehnickih dostignuca. Sustina permanentnog obrazovanja u takvim okolnostima podrazumeva dinamicno, interakcijsko i reciprocno prozimanje nauke,obrazovanja i rada u funkciji postavljenih ciljeva drustveno-ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja.4. INKULTURACIJA I VASPITANJE 4. INKULTURACIJA I VASPITANJE Inkulturacija je siri pojam od vaspitanja jer pored vaspitnih (namernih) obuhvata i nenamerne (funkcionalne) uticaje na formiranje licnosti. nkulturacija je u stvari proces usvajanja i razvijanja kulture ukljucujuci sve oblike stvaralastva. Pod kulturom se najcesce podrazumeva ukupnost materijalnih i duhovnih vrednosti sto ih je covek stvorio u civilizacijsko-istorijskoj praksi. Tu se, pre svega misli na radno iskustvo, nauku, tehniku, pravo, moral, religiju, sport i dr. Socijalizacija i personalizacija predstavljaju dva medusobno uslovljena i povezana aspekta inkulturacije. Socijalizacija se odnosi na usvajanje onog dela kulture koji omogucava drustveno korisne i pozeljne obrasce ponasanja i oblike zivota koji su karakteristicni za odredenu drustvenu zajednicu. Proizilazi iz cinjenice da se ljudsko potomstvo nuzno i prirodno razvija u ljudskom drustvu. Zbog toga je svaka drustvena zajednica zainteresovana za proces socijalne interakcije pojedinaca kojim se ostvaruje uspesno funkcionisanje i oblikovanje drustva. Ako se socijalizacija pojednostavljeno shvati kao usvajanje drustveno pozeljnih oblika ponasanja (vaspitanje za drustvo), personalizacija, se pojednostavljeno moze odrediti kao usvajanje licno pozeljnih oblika ponasanja (vaspitanje za sebe). Kod personalizacije intencionalni i funkcionalni uticaji su u funkciji osposobljavanja vaspitanika za samoostvarivanje i samovaspitanje. Personalizacija nikad nije samo i iskljucivo stvar pojedinca zato sto on uvek zivi u odredenoj drustveno-kulturnoj zajednici, pripada odredenoj klasi, naciji, konfesiji i sl., pa se njegov personalizam razvija u okviru shvatanja i vrednosnih opredelenja tih grupa.5. MANIPULACIJA I INDOKTRINACIJA U VASPITANJU 5. MANIPULACIJA I INDOKTRINACIJA U VASPITANJU Manipulacija oznacava one nacine uticaja u vaspitanju koji nastoje da s covekom rukuju kao sa predmetom, odnosno objektom (manipulisani co;ek, ribari ljudskih dusa). Na taj nacin vaspitanik postaje sredst;o u rukama mocnih pojedinaca ili grupa za ostvarivanje njihovih ciljeva, umesto da bude svestan kreator sopstvenog vaspitanja i ostvarivanja vlastite licnosti. Ekstremne primere manipulacije nalazimo u fasistickoj pedagogiji gde je vaspitanje u stvari dresura fizicki jakih i zdravih nadljudi koji su fanaticno odani pokretu i vodi, ispremni da izvrse sve sto on naredi. Indoktrinacija je specifican nacin vaspitnog delovanja koji ima za cilj nekriticko nametanje vaspitanicima onih ideja, stavova i shvatanja koji su s aspekta drzave ili socijalne grupe pozeljni. U njenoj osnovi je nasilje nad slobodom licnosti i osakacenje njene kriticke svesti. Posebno je pitanje da li je indoktrinacija u vaspitanju uopste moguca i ako jeste koliki je njen domet. S obzirom da su u vaspitanju najcesci moralni uzori roditelji i nastavnici, trebalo bi pretpostaviti da se njihovim posredstvom vrsi indoktrinacija, a u to je s obzirom na prirodu njihovog medusobnog odnosa tesko poverovati.SMSAO VASPTANJA SMSAO VASPTANJA FLOZOFSKO FLOZOFSKO- -ANTROPOL ANTROPOLSKOSTANOV STANOVSTE TE Smisao vaspitanja najcesce se izvodi iz smisla covekova postojanja. Razmisljanjem o vlastitom postojanju i kako postojanje dovesti u sklad sa ciljem postojanja covek je zaokupljen od antropoloskog razdoblja starogrcke filozofije. Bez znanja ko je covek, nije moguce ni vaspitanje ni obrazovanje zato sto covek konstituise svaku svrhovitu delatnost (Sokrat). Umece zivota smatrao je najtezim, ali i najvrednijim od svih umeca. Zato je neophodno upoznati samoga sebe i vaspitanjem ostvariti sebe. Tvrdnja da je vrlina isto sto i znanje o njoj u kontekstu Sokratovog ucenja o samospoznavanju i samoostvarivanju ima smisla. Ako je vrlina imanentan atribut coveka (ako covek bez vrline nije covek) znanje o coveku istovremeno je i znanje o vrlini, pa ko zna o vrlini treba da zna i o coveku. Poistovecuje se, dakle ono sto covek kao bice jeste i ono kakav on treba da bude. Ovakvo shvatanje odreduje da cinjenje dobra nije nista drugo nego samo znanje u njegovoj prakticnoj primeni. Dakle, niko drage volje i sa znanjem ne moze biti rdav, jer niko nece namerno raditi protiv svoje koristi. Sokratov nacin obucavanja podupirao je ovo stanoviste, naime, metodom ironije sagovornika je najpre ubedivao da nista ne zna, a zatim metodom majeutike (babicke vestine) vestim pitanjima ga navodio da dode do znanja. FLOZOFSKE REFLEKSJE O POSTOJANJUFLOZOFSKE REFLEKSJE O POSTOJANJU C COVEKA OVEKA O covekovom postojanju izdiferencirale su se tri filozofske refleksije: 1. ontoloska, koja smatra da covek pripada materijalnoj prirodi i da se evolucijom razvija kao deo te prirode; 2. transcendentalna, koja smatra da covek nije dio prirode i 3. fenomenoloska, koja smatra da se covek pokazuje u iskustvu (pita se za svet i zbunjen je pred svetom). Kontraverze u savremenoj filozofiji oko odredivanja sustine coveka ogledaju se u sukobu esencijalistickih i egzistencijalistickih shvatanja (M. Zivotic). EsencijaIisti sustinu coveka odreduju nezavisno od empirijskih oblika ljudskog zivota. Z. Moriten coveka odreduje onim ciljevima koji kao "nepisani zakoni" postoje pre i nezavisno od pojedinacne licnosti; zadatak licnosti sastoji se u tome da te ciljeve otkrije. M. Seler sustinu coveka odreduje tako sto smatra da je on duh koji se ispoljava u "aktu ideiranja", u sposobnosti da nadmasuje svoju empirijsku egzistenciju. Tim aktom ideiranja covek postaje tendencija, kretanje, prelaz ka bozanstvu. Sustina ljudskog duha se izrazava preko vrednosti koje su unapred date i covek ih tek moze dokuciti jer on nije njihov tvorac. EgzistencijaIisti sustinu coveka svode na "projekat", na ciljeve koje sebi individualna egzistencija postavlja; nista, antecedentno izboru ne odreduje njegov projekat. Covek mora neprestano da se ostvaruje i tek u tom neprestanom naporu da uvek iznova birajuci se projektuje. K. Jaspers je tvrdio da nema opstih istina ocoveku, umesto toga moguce je samo rasvetljavanje egzistencije. To se cini intuitivno neposrednim saznanjem unutrasnjeg sadrzaja licne svesti drugog coveka u procesu komunikacije egzistencija. Taj egzistencijalni napor da se ostvare vlastite mogucnosti uvek je licnog karaktera. Smisao covekova postojanja otkriva se, dakle, u subjektivnosti. V. Hit (1969) govori o bihejvioristickom i fenomenoloskom shvatanju coveka. Bihejvioristi posmatraju coveka kao pasivni organizam kojim upravljaju spoljasnji podsticaji. Zakonitosti koje upravljaju covekom sustinski su iste kao i one koje upravljaju prirodnim fenomenima u svetu, pa se naucni metodi iz fizickih nauka mogu koristiti i za proucavanje coveka. FenomenoIozi sustinu coveka vide u njemu samom. On je izvoriste delovanja i slobodan je da bira u svakoj situaciji. Za proucavanje coveka najvise odgovara metodologija fenomenologije. U istorijskoj perspektivi smisao covekova postojanja je razlicito odredivan. Samim tim razlicito je odredivan i smisao, odnosno cilj vaspitanja. Cilj je uvek anticipirao idealno zamisljen lik coveka sa pozeljnim moralnim, karakternim, radnim i drugim svojstvima i sposobnostima. Danas, u odredivanju cilja vaspitanja nastoji se uspostaviti ravnoteza na tri relacije: filozofsko - antropoloski, pedagosko - vrednosi i drustveno - individualni ciljevi. U neposrednoj vaspitnoj praksi kao mestu ostvarivanja smisla, odnosno cilja vaspitanja neophodno je uvazavati sledece komponente (Slika 8)SlikaSlika 8 8.. ilozofsko ilozofsko- -antropolo antropolosski s ki smisao ;aspitanja misao ;aspitanjaMLADOSTDUHLCNOST LJUBAV BTAK COVEKA STVARALASTVOLEPOTA TELOSLOBODABTAK COVEKA BTAK COVEKA Sredisnji pojam u ovoj semi je bitak coveka kojim se bavi ontologija kao centralna filozofska disciplina u sklopu promisljanja bitka sveta. Termin "bitak" je nastao pretvaranjem glagola biti u imenicu "bitak". Bitak odreduje prisustvo bica (sve ono o cemu se na neki nacin moze reci da postoji - kamen, kuca, covek i sl.). Covek je, dakle, dio bitka sveta, "misljenje bitka". Naporedo s odredivanjem bitka sveta, ili pre njega, potrebno je odrediti bitak coveka. Radi se u stvari o dva pitanja (ko je covek i sta je smisao njegova postojanja), na koja filozofija daje sasvim oprecne odgovore. To konzekventno rezultira razlicitim odredenjima cilja odnosno smisla vaspitanja. Na osnovu prikazanih nekih filozofsko-antropoloskih refleksija o ovom problemu jasno je da ni jedna od njih nema univerzalno znacenje. Stoga polazimo od cinjenice da se smisao covekovog postojanja otkriva u subjektu. Njegovo razumevanje u funkciji cilja vaspitanja treba odrediti kao harmonijski duhovni i tjelesni razvoj ciji su primarni atributi: mladost, ljubav i lepota; licnost, stvaralastvo i sloboda.DUHOVNOST DUHOVNOST Duh (hebr. ruah; grc. pneuma; lat. spiritus: zivot, dusa, um) uobicajno se definise kao: "ozivljavajuci ili vitalni princip, nematerijalni izvor, ono sto daje zivot fizickom organizmu za razliku od njegovih materijalnih elemenata - dah zivota.' Covek je sustinski duhovno bice jer je motivisan da postavlja fundamentalna pitanja i sagleda svoj zivot u sirem znacenjskkom kontekstu. On tezi za necim sto ga uzvisuje izvan trenutka sadasnjosti i daje vrednost njegovoj aktivnosti. U sirokom smislu shvacen duh je pokretacki principp kosmosa ili dusa sveta. Pojedinacni licni duh, pak, postaje dusa ili misao ili ego. Pod dusom se podrazumeva nematerijalno ja koje poseduje svesno iskustvo, kontrolise nagone, zudnje i akcije i odrzava identitet od rodenja (ili pre) do smrti (ili posle). Um se cesto u svom najsirem znacenju poistovecuje sa duhom. U uzem smislu um oznacava jednu od covekovih spoznajnih moci koja je kod Kanta, i od tada,nadredena razumu (intelektu). Um je sira i visa, a razum uza i niza spoznajna moc. Dok razum analizira i pomocu kategorija sistematizuje pomocu oseta dobijenu gradu, um pomocu svojih ideja unosi dimenziju dubine i vise jedinstvo u razumski sredene pojmove. Za Kanta je razum moc pravila, a um moc principa. U pedagogiji i psihologiji koncept uma je blizak konceptu duha (duse). Posmatra se kao ishod celine psihickog funkcionisanja pa pored razuma obuhvata i intuiciju sa afektivnom i konativnom sferom licnosti. Stari filozofsko-psiholoski problem odnosa duha i tela razresava se i danas u okviru monizma i dualizma: monizam (telesno i duhovno se objasnjavaju istim principom i svode na istu sustinu) i dualizam (pluralizam), gde ovo dvojstvo moze biti u nekoj vezi ili moze postojati nezavisno jedno od drugog. Nacelno, objektivisticke psihologije su orijentisane materijalistickom (telesnom) monizmu, a duhovno-naucne ka duhovnom monizmu ili dualizmu. Vecina psiholoskih teorija je, ipak, monisticka (sa preovladivanjem uma ili tela). Prakticni psiholoski postupci teze dualizmu sa preovladujucim odnosima um-telo ili telo-um. TELESNOST TELESNOST Covekovo telo ne postoji ni kao svest ni kao stvar. Covek nije samo ruka koja se pokrece, niti cista intencija kretanja, vec i jedno i drugo istovremeno). To je razlog zbog cega se ne mogu odvojiti duhovne od telesnih funkcija osim mozda putem apstrakcije. Platon je shvatio telo kao ono sto individualizuje dusu. U toj individuaciji svest tela prodire u telo, a dusa se rasprostire na sve njegove delove. MLADOST MLADOST Mladost je prolece covekova zivota, a ljubav i lepota njeni najlepsi cvetovi. O tome Ducic lepo kaze: %ri st;ari u;ek idu zajedno: mladost, lepota, ljuba;. Ljubi se samo u mladosti, ali se samo u mladosti i u ljuba;i prozi;ljuje i lepota. Nema ljuba;i bez lepote; jer je co;ek zaljubljen samo u lepotu, bilo st;arnu ili uobrazenu, bilo telesnu ili duho;nu. S obzirom da su vaspitni uticaji najintenzivniji u mladosti, poznavanje ovog razdoblja covekova zivota od izuzetnog je znacaja. Karakteristike mladosti koje su u funkciji smisla vaspitanja su: teznja za transcendentalnim i religioznim dozivljajima, postavljanje pitanja o smislu sveta, coveka i vlastitog zivota, posedovanje licnog sveta vrednosti i licnog morala, zelja za stvaralastvom, trazenje uzora i ideala i sl. U literaturi se govori o posebnosti svake mlade generacije (Pas s;akoji s;oje breme nosi) po kojima se one medusobno razlikuju. Zaista je neosporno da postoji neka vrsta "generacijske filozofije zivota" (pogled na svet, sitem vrednosti i vrednosnih orijentacija) koje je nuzno poznavati i uvazavati u vaspitnom delovanju.LJUBAV LJUBAV dok o mladosti postoje opsezna naucno-psiholoska saznanja (pubertet i adolescencija), o ljubavi i lepoti najvise saznajemo od pesnika i zena. Za pedagogiju je veoma znacajno upoznati i razvijati eros paedagogikus (ljubav i duhovna veza koja postoji izmedu vaspitaca i vaspitanika). Eros-pedagogikus je osnova na kojoj pociva mogucnost vaspitne komunikacije i ostvarivanja ljubavi prema znanju, mudrosti, dobroti, pravdi i sl. Ljubav je pretpostavka za postovanje i uvazavanje licnosti i slobode jer onaj ko voli coveka, taj postuje njegovu licnost i slobodu. Znacajno je takode, upoznati i izgradivati ljubav koju mladi covek oseca prema Bogu, prema bliznjima i prema samom sebi, jer je prava ljubav u danasnjem svetu "redak cvetak". Erotska (partnerska) ljubav u mladosti je veoma snazna, ali se o njoj najmanje zna jer se radi o najintimnijim osecanjima koja su licna stvar svakog pojedinca u koja se niti mogu niti smeju mesati vaspitaci. ndirektno je moguce pretpostaviti da ona poseduje znacajnu motivacionu snagu ukoliko budi prijatna osecanja, odnosno demotivacionu ukoliko su prisutna neprijatna osecanja. Brojni autori smatraju da se u erotskoj ljubavi otkriva dublji smisao vlastitog bica i bica drugog, pojmovi "ja" i "ti" za cim u mladosti postoji neprestana zed i zudnja. Otkrivanje i potpunije shvatanje sopstvenog "ja" doprinosi laksem i svestranijem njegovom usavrsavanju, a otkrivanje "ti" omogucava shvatanje drugog i stvara zelju da mu se pomogne. Za vaspitace je veoma vazno da su kadri voleti, da razumeju ljubav i da je umeju darovati. To nam u krajnjoj instanci dozvoljava da povezujemo "fiziolosko" i "psihicko". Oni se reintegrisu u egzistenciju na takav nacin da vise ne razlikujemo red bica-po-sebi i red bica-za-sebe; oboje su usmereni prema svetu. ako je nase vlastito telo ono primordijalno polje koje prethodi svim nasim iskustvima, ono nije objekt za nas nego je uvek na rubu nase percepcije i sa nama. Telo u svojoj osetilnosti sabira citavu osetilnost sveta tako sto osecajuce telo umece svoju osetilnost u opstu osetilnost sveta koja osetilnost ima svoj osnov u istom bicu stvari. "Stari estetsko odreduju kao kategoriju u kojoj je ostvaren neki red u kome vlada mjera i sklad. Smatraju da izvan ostvarenog umjetnickog djela postoji objektivno mjerilo kojim se procjenjuje njegova estetska vrijednost, a potpuno zanemaruju subjektivno zadovoljstvo sto ga djelo stvara. "Mladi, posve suprotno, uvode pojam ukusa dovodeci estetsko u najblizu vezu sa covjekovom subjektivnoscu. Danas je estetika zasnovana kao subjektivisticka disciplina koja lijepo poima na osnovu covjekovog razuma, osjecanja i imaginacije. Estetski fenomen je moguce spoznati jedino na nivou duha (duse) odnosno uma, tj. celinom psihickog funkcionisanja. Pri tom pored razuma koristimo intuiciju, afekti;nu i konati;nu dimenziju licnosti. To je zato sto ljepota nije samo estetska nego je i metafizicka kategorija. Covek ljepotu moze pojmiti samo celovito: lepa dusa, lep zivot, lep postupak. To nije samo estetski sud, to je celovit sud. Sadrzaje estetskog vaspitanja u sportu i fizickom vaspitanju treba traziti u covjekovom tijelu kao cilju i pokretu kao sredstvu izrazavanja,analogno tonu u muzici, odnosno rijeci u poeziji. Rijec je o kvalitativnim pokretima, nasuprot kvantitativnim, koje karakterise: dozivljaj sebe, dozivljaj oblika, ekspresivni pokreti (ljupki, tuzni,, dinamicni), komunikacioni i simbolicki pokreti. Pokret sopstvenog tijela znacajan je medij koji angazuje psihosenzorne, mentalne i psihomotorne procese. To izaziva dublje emocionalne dozivljaje koji onda postaju snazan integracioni faktor ostalih psihickih procesa u jedinstvenu cjelinu. Estetske kategorije: lijepo, uzviseno, dramaticno, komicnoi trgicno prepoznaju se na poseban nacin u sportu. Oni se mogu uporedivati po stvaralastvu u dramskoj ili filmskoj umjetnosti. Ljepote covjeka sportiste je dvostruko subjektivna: 1. Zato sto ljepotu u sportu covjek stvara na smom sebi i 2. Zato sto u tom stvaralackom zanosu koji je pun ognja covjek dozivljava kao dio sopstvene individualnosti. Na taj nacin ljepota egzistira istovremeno i kao subjektivna i kao objektivna kategorija.LCNOST LCNOST Licnost se cesto odreduje kao smisao covekova postojanja i kao cilj vaspitanja. Bilo da je ideja potekla iz hriscanske ili humanisticke mudrosti u vaspitanju se mora uvazavati cinjenica da je svaki covek pozvan da postane licnost odnosno osoba. Dok god zivi samim tim covek svedoci sopstvenu vrednost i ne sme nikada biti smatran sredstvom nego uvek ciljem. Realizacija ljudske licnosti pretpostavlja promenu i novum , ali i nesto nepromenljivo bez cega nema licnosti. Covek mora ostati veran sebi, sacuvati svoj lik predodreden za vecnost. Cilj vaspitanja u nasem drustvu je slobodna, svestrano razvijena licnost. Svestranost ima svoje korene vec u atinskom pojmu kalokagatije (lep i dobar) sa ciljem harmonijskog razvoja tela i duse, u Pestalocijevom harmonijskom razvoju svih ljudskih moci, u idejama humanizma i renesanse, neohumanistickom, kao i u najnovijem humanistickom pogledu na coveka. Ostvarivanje svestranosti podrazumeva tri aspekta: genericki (prenosenje iskustva prethodnih generacija), personalni (razvoj svih personalnih potencijala) i drust;eno-istorijski (uspostavljanje odnosa izmedu pojedinca i drustva). U savremenim psiholoskim teorijama licnost se posmatra kao kompleksna struktura cije su osnovne karakteristike: jedinstvo (celovitost ili integritet), sto podrazumeva celokupnog pojedinca a ne samo neke njegove psihicke procese. Potpuna integracija, odnosno potpuna zrelost licnosti ne postoji; to je neprekidan proces. jedinstvenost (osobenost ili identitet), sto znaci da se svaki pojedinac razlikuje od svakog drugog po osobinama i njihovoj medusobnoj povezanosti. Zbog toga vaspitni uticaji na pojedine osobine licnosti imaju efekta ako se vrse preko licnosti u celini jer na taj nacin doprinose njegovanju i ocuvanju njenog integriteta. Svestranosttreba shvatiti kao mogucnost emancipacije licnosti i njenih autenticnih vrednosti. Za to je neophodno obezbediti demokratske i stvaralacke odnose u vaspitanju koji ce uvazavati licnost i podsticati je na aktivnost i samoaktivnost. StvaraIastvo kao bitna karakteristika svake covekove delatnosti u vaspitanju ima specificna obelezja. Radi se o stvaralckom procesu formiranja licnosti. Pedagosko iskustvo pokazuje da postoje stvaralacke sposobnosti kod svakog deteta. One su neposredno povezane sa mastom, a ispoljavaju se u igri, sportu, govoru, crtanju i sl. Zbog toga savremeni skolski sistemi afirmisu kreativnost, samostalnost, radoznalost, inicijativnost i originalnost kod ucenika. Govori se o problemskoj i interaktivnoj nastavi u kojoj su zastupljeni novi oblici rada, nove metode i nastavna tehnologija, a ucenici i nastavnici stavljeni u situaciju istrazivaca. U izmenjenoj ulozi nastavnik kreira takve nastavne situacije koje podsticu ucenikovo kreativno ponasanje, pomaze a ne namece gotova resenja, ali ne dozvoljava stihijnost i anarhiju. Kako pokazuju empirijska istrazivanja, ovakva nastava ima niz prednosti u odnosu na tradicionalnu nastavu. Ona razvija stvaralacko misljenje: originalnost (pronalazenje novih odgovora), fleksibilnost (sposobnost menjanja usmerenosti) nasuprot rigidnosti (krutosti) i fluentnost (sposobnost predlaganja novih ideja). Ova nastava razvija: sposobnost redefinisanja (prilaz poznatom na nov nacin), osetljivost za probleme, samostalnost, lakse snalazenje u novim situacijama, vecu motivisanost, radost i zadovoljstvo kada se postigne uspeh, emocionalnu stabilnost, hrabrost, disciplinovanost, kriticnost, mastovitost i sl. Sloboda se razlicito odreduje u pojedinim filozofskim i pedagoskim teorijama. Pristalice slobodnog vaspitanja, naturalizma, pedocentrizma i personalizma glorifikovali su prirodu deteta i njoj sve potcinjavali. Savremeno poimanje slobode plod je novovekovnog i modernog shvatanja autonomije i samoodredenja coveka. U Kantovoj filozofiji sloboda je konstitutivni faktor za moralno delovanje. Njegov kategoricki imperativ: "Radi tako da maksima tvoje volje u svako doba moze ujedno da vredi kao princip opsteg zakonodavstva", ne znaci sputavanje i pokoravanje licnosti, vec njeno uzdizanje do zakonodavstva sopstvenog uma. To zakonodavstvo predstavlja cast i dostojanstvo, a postovanje kategorickog imperativa garancija je ostvarenja slobodne moralne licnosti. Odnos izmedu slobode i nuznosti najdetalnije je protumacio Hegel. Polazeci od Spinozine teze da je sloboda spoznata nuznost, tj. sloboda je najbolja moguca procena nuznosti. On je negirao da je sloboda prirodni dar nezavisan od prirodnih i drustvenih zakona. Sloboda se stice i za nju se treba boriti. Biti slobodan znaci uloziti svesni napor da se ovlada prirodnim, drustvenim i zakonima sopstvenog zivota. From smatra da je covek stvarno slobodan ukoliko su ispunjena tri uslova: ako je ekonomski, intelektualno i moralno slobodan. konomska sloboda ogleda se u covekovom neotudivom pravu na rad i proizvode svoga rada. Intelektualna sloboda znaci da je covek slobodan ako moze da izabere, a izabrati moze jedino ako dovoljno zna kako bi mogao uporedivati. Moralna sloboda ukazuje da covek ne moze biti slobodan ako je rob svojih strasti, vec jedino ako poseduje ideal i filozofski stav koji mu omogucava da obavlja smisaonu aktivnost u zivotu. Za vaspitanje je veoma znacajno pitanje discipline jer se njome u vaspitnoj praksi moze omoguciti ili osporiti sloboda licnosti. Valorizacija discipline se odreduje s obzirom na ciljeve kojima je usmerena. Samo razvijanje svesne discipline koja usmerava licnost na svesno upravljanje svojim postupcima uz spoznaju nuznosti (korisnosti i obaveznosti) moralnih kriterijuma omogucava pozeljnu slobodu u vaspitanju.II. PODRUCJA RAZVOJA LICNOSTI II. PODRUCJA RAZVOJA LICNOSTI Osnovna podrucja razvoja licnosti su: a) kognitivni razvoj b) afektivni razvoj c) psihomotoricki razvoj U vaspitnoj delatnosti uvek je rec o razvoju celovite licnosti tako da ovu podelu treba shvatiti uslovno i u funkciji lakseg razumevanja problema. z grafickog prikaza na slici broj 2 moguce je uociti medusobnu uslovljenost, zavisnost i povezanost pojedinih podrucja razvoja licnosti. U daljem toku izlaganja to ce teorijski biti obrazlozeno.Slika 2.Slika 2. Podrucja raz;oja licnosti Podrucja raz;oja licnostiL CNOST1. KOGNITIVNI RAZVOJ LICNOSTI 1. KOGNITIVNI RAZVOJ LICNOSTI Ovo podrucje je u pedagogiji najrazradenije zahvaljujuci psiholoskim otkricima Z. Pijazea, P.LJ. Galjperina i dr. Osnovu za razvoj ovog podrucja predstavlja usvajanje znanja i mentalni procesi koji se pri tom javljaju. Samo znanje ima tri nivoa: 1) pamcenje i reprodukcija pojedinacnih cinjenica, 2) postupci pri obradi tih cinjenica i 3) poznavanje i generalizacija teorija. Mentalni procesi koji se javljaju pri usvajanju znanja su: 1. shvacanje, koje predstavlja pretpostavku za upotrebu znanja, na primermatematickih znakova u verbalne izraze. 2. primena, podrazumeva aplikaciju odredenog opsteg principa na konkretno podrucje, na primer principa ociglednosti u nastavi fizickog vaspitanja. 3. analiza i sinteza, predstavljaju rastavljanje neke pojave na njene sastavne delove, odnosno sredivanje i kombinovanje elemenata u novu celinu. 4. vrednovanje, predstavlja osposobljenost za procenjivanje neke tvrdnje, primene nekog postupka i sl.; veoma je vazna za razvoj kriticnosti i samokriticnosti. Primenom vrednovanja cesto deluje i stav procenjivaca u cemu se ogleda povezanost kognitivne i afektivne sfere licnosti. Spomenuti nivoi u kognitivnom podrucju (znanje, primena, analiza - sinteza i vrednovanje) imaju tu osobinu da se odredeni nivo ne moze realizovati bez onih koji mu prethode (ne moze se nesto shvatiti a da o tome nemamo odredeno znanje). 2 2. AFEKTIVNI RAZVOJ LICNOSTI . AFEKTIVNI RAZVOJ LICNOSTI Prvi nivo u ovom podrucju je primanje koje nastaje kao rezultat pokazivanja odredenog predmeta, pojave, umetnicke predstave, sportske vestine itd. Najnizi nivo primanja je osetlji;ost u kome postajemo svesni odredenog fenomena (povezanost s kognitivnim podrucjem). Na drugom (visem) nivou javlja se voljnost da se nesto primi (konativni aspekt afektivnog podrucja) gde je bitna namera da posmatramo odredenu pojavu, situaciju i sl. Na trecem (najvisem) nivou govorimo o diferenciranoj namernoj paznji odredene pojave (izdvajamo je od ostalih pojava koje je okruzuju). Ta diferencirana paznja se javlja pri pazljivom posmatranju takmicenja u umetnickom klizanju gde uocavamo uticaj pokreta i muzike na nase raspolozenje. Na nivou primanja ocigledna je uzajamna kognitivno-afektivna i konativna uslovljenost. Drugi nivo, reagovanje izrazenije je odreden afektivnim elementom (interesovanjem i zeljom za necim ili aktivnoscu koja izaziva zadovoljstvo). na ovom nivou imamo tri hijerarhijske faze: 1. pasivno reagovanje, kada dete prihvata nesto zato sto to rade drugi bez potpunog "unutrasnjeg" prihvatanja. 2. voljno reagovanje, kada dete odabira nesto zato sto ono samo to zeli i sto je sam odlucio tako. 3. reagovanje izaziva zadovoljstvo. Treci nivo, zauzimanje stava, javlja se kada se ponasanje sportiste ocenjuje kao pozitivno ili negativno. O tome zauzimamo svoj licni stav. Taj stav sena visem nivou pojacava i odabira se resenje koje je u skladu s tim stavom, Na najvisem nivou razvija se duboko uverenje. Cetvrti nivo, sistematizacija, predstavlja povezivanje i sredivanje formiranih stavova o nekom fenomenu u jedinstven emocionalni sistem viseg reda - uopsteni stav. Peti nivo, karakterizacija je najvisi nivo u kome sistem stavova ili vrednosti postaje bitna osobina licnosti, pri cemu se izgraduje njena unutrasnja konzistentnost, formira se celovit pogled na svet, punoca dozivljavanja i izrazavanja prema sportu, umetnosti i sl. Kognitivno i afektivno podrucje razvoja licnosti se uzajamno ispreplicu. Objasnicemo to na osnovu shvacanja(kognitivni aspekt) i prihvacanja (afektivni aspekt) u istoj pedagoskoj pojavi. Mladi sportista moze sebi postavitivisok nivo aspiracija sto u slucaju da ne postize odgovarajuci uspeh dovodi do obeshrabrenja. skusan trener vestim vodenjem razgovora i navodenjem primera ce pomoci sportisti da shvati i prihvati kako je neophodno postavljati optimalni nivo aspiracija, da se do uspeha u sportu dolazi postupno, da su na tom putu neizbezni uspesi i neuspesi, usponi i padovi. Slicna je situacija sa ambicioznim i uspesnim sportistima koji mogu postati egoisti, asocijalni, potcjenjivati svoje vrsnjake koji su manje uspesni i sl. Trener ce im ukazati da shvate i prihvate kako postoje i druge oblasti covekovog ispoljavanja (umetnost, nauka) u kojima se njihovi vrsnjaci isticu i da superiornost u bilo kojoj od njih niposto ne znaci superiornost uopste.3. PSIHOMOTORICKI RAZVOJ LICNOSTI 3. PSIHOMOTORICKI RAZVOJ LICNOSTI Fizioloski i kinezioloski aspekat psihomotornog razvoja naucno je temeljito razraden. Nas cilj je da za potrebe pedagoskog delovanja osvetlimo sled najvaznijih faza sto moze biti od koristi za njihovu realizaciju. Imitacija je prvi nivo ucenja motoricke radnje. Sastoji se iz dve faze odnosno stepena. U prvoj fazi na osnovu usmene upute ili demonstracije od strane trenera dolazi do "unutrasnjeg izvodenja radnje" (u mislima), sto predstavlja kognitivni aspekat, ali se istovremeno razvija i stav prema pokretima koji se demonstriraju. U drugoj fazi imitacije dolazi do motorickog ostvarenja, nakon ponavljanja "u sebi" pokreta trenara, sada ih sportista sam cini. Manipulacija je drugi nivo ucenja motoricke radnje u kom se pojedinac osposobljava da formira sopstvenu psihomotoricku aktivnost na osnovu pismene ili usmene upute. U pocetku, na nizem nivou manipulacije, niska je i samostalnost, jer se pokreti vrse tacno po uputi. Kasnije, nakon brojnih ponavljanja i vezbanja postepeno dolazi do osamostaljivanja od upute, najpre u pojedinim elementima, da bi se na kraju cela radnja vrsila posve samostalno. Precizacija kao treci nivo ucenja motoricke radnje prepoznatljiv je po tome sto pokreti postaju sve tacniji -precizniji, kod niza radnji povecava se i brzina izvodenja. Oseca se veca sigurnost, samopouzdanje i samostalnost u izvodenju radnje i sl. Analiza i sinteza su usmerene na koordinaciju pokreta koji cine psihomotoricku aktivnost. Na nizem nivou ucenja analizira se redosled pokreta, a na visem se vrsi sinteza, to jest harmonicno izvodenje celokupne psihomotoricke aktivnosti. Naturalizacija kao zavrsni nivo ucenja motoricke radnje karakteristican je po tome sto se pokreti izvode sa sve manjim utroskom kognitivnog napora, dolazi do automatizacije. Na najvisem nivou dolazi do interiorizacije (aktivnost postaje dio licnosti - covekova "druga priroda", umetnik se slio sa svojim instrumentom, sportista sa svojom spravom i sl.). II. FAKTORI RAZVOJA LICNOSTI II. FAKTORI RAZVOJA LICNOSTI Razvoj obuhvata sve progresivne, strukturalne i funkcionalne promene organizma uslovljene njegovim sazrevanjem i ucenjem. Te promene se ocituju u fizickim, psihickim i socijalnim osobinama pojedinca. Fizicki razvoj ukljucuje povecanje visine i tezine, snage misica, spretnosti i brzine, koordinacije pokreta i sl. Psihicki razvoj obuhvata promene u podrucju kognitivnih, konativnih i afektivnih procesa kao i ukupnom formiranju licnosti. Socijalni razvoj se ogleda u promenama drustvenog ponasanja pojedinca na osnovu brojnih odnosa koje uspostavlja u svojoj socijalnoj sredini.1. JEDNOSTRANA TUMACENJA FAKTORA RAZVOJA1. JEDNOSTRANA TUMACENJA FAKTORA RAZVOJA LICNOSTI LICNOSTI (NATIVISTI, EMPIRISTI, TEORIJA(NATIVISTI, EMPIRISTI, TEORIJA KONVERGENCIJE) KONVERGENCIJE) ako se rasprave o uticaju pojedinih faktora na razvoj licnosti vode od najstarijih vremena ni danas nema saglasnosti o znacaju i dometu tih uticaja. Na sceni je prvo polarizacija izmedu dva ekstremna stanovista nati;izma i empirizma . Shvatanja koja prenaglasavaju ulogu nasleda (od lat. nativitas = rodenje), a potcenjuju ulogu sredine, nazivaju se nati;isticka (biologisticka) ili teorije bioloskog determinizma (fatalizma). Nasuprot njima su shvatanja koja precenjuju ulogu sredine (od grc. empeiria = iskustvo) a potcenjuju ulogu nasleda i nazivaju se empiristicka (sociologisticka). Pristalice nativizma obicno nazivamo "pedagoskim pesimistima", a predstavnike empirizma "pedagoskim optimistima".NATVST NATVST Predstavnike nativizma nalazimo vec u antickim filozofskim skolama (epikurejci i stoici), kod A. Sopenhauera i ideji o konstantnosti i nepromenljivosti izvornog prirodnog covekovog karaktera. C. Lombrozo tvrdi da se "zlocinac rada" i prepoznajemoga po anatomskim, fizioloskim i psihickim osobinama. Savremeni nativist, biolog J. Parker, smatra da je ono sto dobivamo vaspitanjem mala tekovina usadena u veoma veliku nasledenu podlogu. Psiholog A.R.Jensen konstatuje da je u razvoju inteligencije uticaj nasleda i sredine u omeru 2:1. Kao rezultat nativistickog shvatanja razvoja licnosti pojavile su se personalisticke, pedoloske i pedocentristicke teorije. Ove teorije razvitak svode na sazrevanje u koje se ne treba mesati, pa konzekventno tome ni vaspitavati.EMPRST EMPRST Medu najistaknutijim predstavnicima empirizma spominje se ime Dz. Loka. Cuvena je njegova tvrdnja da je covekova dusa po rodenju prazna vostana ploca (tabula rasa) koju ispisuje zivotno iskutstvo, vaspitac i sredina. Osnivaci humanizma i renesanse verovali su u svemoc vaspitanja putem koga su hteli izvrsiti preobrazaj sveta. A. Kondorse u predlogu skolskog sistema u skladu s idejama francuske revolucije smatrao je da se zajednickom javnom nastavom mogu ostvariti sloboda, jednakost i bratstvo. . Kant je tvrdio da covek moze postati covekom samo pomocu vaspitanja. Pocetkom xx veka o svemoci uticaja sredine i vaspitanja gorili su americki psiholog Dz. Votson i ruski pedagog A.S. Makarenko.TEORJA KONVERGENCJE TEORJA KONVERGENCJE Da bi premostio suprotnosti izmedu nativisticke i empiristicke teorije, V. Stern je formulisao tzv. teoriju kon;ergencije. On je u stvari hteo da pomiri nativiste i empiriste na taj nacin sto je svojom teorijom priznao podjednaku ulogu nasleda i drustvene sredine u razvoju licnosti. Takvo vestacko pomirenje nije zasnovano na naucnoj osnovi i zanemaruje aktivnost vaspitanika kao subjekta sopstvenog razvoja.SAVREMENO STANOVISTE SAVREMENO STANOVISTE Danas se smatra da je razvoj covekove licnosti uslovljen uzajamnim delovanjem nasleda, sredine, vaspitanja i aktivnosti vaspitanika. Nije dovoljno rasvetljen domet uticaja tih faktora na pojedine osobine licnosti kao i na licnost u celini. Sto se nasledivanja tice, za pedagogiju su znacajni oni bioloski faktori koji se nasleduju od predaka i u odredenoj meri determinisu razvitak licnosti. To su telesna konstitucija, merni i endokrini sistem. U centru paznje su dispozicije kao nasledena anatomsko-fizioloska organizacija i struktura nervnog sistema u celini ili u pojedinim njegovim delovima. Dispozicije su samo pretpostavke (mogucnosti) za razvitak pojedinca, odnosno njegovih odredenih osobina. Dispozicije nije moguce i ne treba poistovecivati sa sposobnostima, navikama i umenjima. Zna se da su najslozenije osobine licnosti pod uticajem naslednih dispozicija nastalih medudejstvom velikog broja gena i da pojedini geni uticu na veci broj osobina. Postoji znacajan uticaj naslednih faktora na fizicke i konstitucionalne osobine. Telesna visina skoro iskljucivo zavisi od naslednih dispozicija, a telesna tezina od njih zavisi znatno manje. Pojedine komponente inteligencije su u vecoj meri uslovljene, a opsta inteligencija je znacajnije odredena nasledem nego sto su njene pojedine komponente. Empirijska istrazivanja potvrduju znatan uticaj naslednih dispozicija kod osobina temperamenta i nekih devijentnih psihopatoloskih pojava, dok je kod karakternih osobina manje izrazen. Faktor sredine ukljucuje ekonomsku razvijenost drustva, socijalnu pripadnost, skolski sistem, pravovremeno otkrivanje opstih i posebnih dispozicija vaspitanika, kulturnu, religijsku i nacionalnu tradiciju i sl. O znacaju drustvene sredine govore primeri dece koja su odrasla medu zivotinjama ili bila na neki drugi nacin drustveno izolovana. Naporedo s delovanjem drustvene sredine deluje i prirodna sredina, posebno geografski i klimatski uslovi. Ekoloski pokret za ocuvanje prirodne sredine ima za cilj da sacuva bogatstvo i lepotu prirode bez koje bi covekova egzistencija bila osiromasena, pa cak i onemogucena. S obzirom da savremenu civilizaciju karakterisu sve veca naucna i tehnicka dostignuca moguce je govoriti i o "tehnickoj sredini" u kojoj covek zivi. Medu socijalnim faktorima vaspitanju pripada posebno mesto. Zna se da postoje dispozicije koje se mogu razviti i bez posebne brige socijalne sredine, ali isto tako ima citav niz dispozicija za ciji razvoj je neophodno dugotrajno, svesno i organizovano usmeravanje i vodenje. Bez toga one bi ostale samo mogucnosti koje se nikada ne bi razvile u sposobnosti. ako su naslede, sredina i vaspitanje, svako na svoj nacin, znacajni za razvoj licnosti, oni nisu dovoljni. Da bi se dispozicije razvile i pretvorile u sposobnosti neophodno ih je staviti u funkciju. To podrazumeva aktivnost (samoaktivnost) vaspitanika u procesu sopstvenog razvitka. Dispozicije koje deca poseduju za odredeni sport, muziku, knjizevnost itd., razvice se pod uslovom ako ona sama sistematski i uporno vezbaju i ako su te vezbe uskladene sa prirodom dispozicije koju zele razviti. Na osnovu onoga sto je kazano o faktorima razvoja licnosti moguce je zakljuciti da taj razvoj ne zavisi samo i iskljucivo ni od jednog od njih. Razvoj se mora posmatrati kao rezultat njihovog uzajamnog i jedinstvenog delovanja. Za svakog pedagoga predstavlja izazov i izvor vaspitnog optimizma upravo to sto razvitak licnosti nema unapred strogo odredenih granica. Zato je vazno da vaspitac veruje u mogucnost svakog vaspitanika da optimalno razvije svoju licnost, kao sto je vazno i da vaspitanik bude u to uveren. Ukoliko su zadovoljeni ostali uslovi socijalne sredine i nasleda, realno je pretpostaviti da ce razvoj licnosti biti uspesan.ODNOS NEKH OSNOVNH POJAVA KOJE UTCU NAODNOS NEKH OSNOVNH POJAVA KOJE UTCU NA ODGAJANKA ODGAJANKADMENZONRANJE ODGOJNOG RADA DMENZONRANJE ODGOJNOG RADASAMOVASPTANJESAMOVASPTANJE KRUNA VASPTANJA SPORTSTA KRUNA VASPTANJA SPORTSTADEFNCJE VASPTANJA DEFNCJE VASPTANJA . "Vaspitanje je metoda zasno;ana na prirodi duha koja ima za cilj da raz;ije s;aku snagu duse, da probudi i ojaca s;aki latentan princip zi;ota, da izbjegne s;aku jednostranu kulturu i pos;eti brizlji;u njegu pobudama na kojima poci;a snaga i ;rijednost co;jeka." 2. "undamentalni faktori u edukati;nom procesu su nezrelo, neraz;ijeno bice i iz;jesni socijalni cilje;i, znacenja, ;rijednosti koje su utjelo;ljene u zrelom iskust;u odraslih. Vaspitni proces je odgo;arajuca interakcija o;ih snaga. %ak;o poimanje jednog u odnosu na drugo kako da se olaksa najpotpunija i najslobodnija interakcija jeste bit pedagoske teorije." (Dz. Djuj) 3. "Vaspitanje je s;aka s;jesna djelatnost kojom se raz;ijaju psihicke i fizicke osobine co;jeka, bilo da je ona ost;aruje na samom sebi (samo;aspitanje), bilo da je ;rsi prema drugim osobama." (Malic i Muzic) 4. "Ako pedagogija hoce da ;aspita;a co;jeka u s;akom pogledu, ona mora prije s;ega da ga poznaje u s;akom pogledu." (K.D. Usinski) Kljucni pojmo;i: ;aspitanik, ;aspitac, interpersonalna komunikacija, uticaj, s;jesnost, s;rsishodnost, sistematicnost, organizo;anost itd.PARADOKSALNOST COVJEKOVE EGZSTENCJE PARADOKSALNOST COVJEKOVE EGZSTENCJE Paradoksalnost covjekove egzistencije: sinteza beskonacnosti i konacnosti; slobode i nuznosti; vremenskog i vjecnog (Kjerkegor). z ove paradoksalnosti izviru pedagoske antinomije kao sukob izmedu dvije suprostavljene teze, koje su obje ispravne, odnosno protivurjecnost izmedu dvije prividno dokazane tvrdnje (teze i antiteze) s jednakom dokaznom snagom, odnosno protivurijecje izmedu dvije istinite tvrdnje. PEDAGOSKE ANTNOMJE PEDAGOSKE ANTNOMJE individualizam kolektivizam; patriotizam internacionalizam; materijalizam formalizam; rukovodenje stihija; stega sloboda; teizam ateizam; egoizam altruizam; vaspitanik je subjekt vaspitanja vaspitanik je objekt vaspitanja; vaspitanje je svemocno vaspitanje je bespomocno; pedagogija antipedagogija.STRUKTURA NAUKE STRUKTURA NAUKE Objasnjenja: Pojmovi i cinjenice se objasnjavaju podvodenjem pod zakone, zakoni teorijama, a teorije sistemom. Pojmovi i zakoni se takode objasnjavaju sistemom, tzv. sistemsko objasnjenje.nterakcija pojedinih "nivoa nauke: obrnuti uticaj "odozgo na dole teorije inspirisu i rukovodetraganje za novim zakonima i cinjenicama; na osnovu poznatih zakona predvidaju se nepoznate cinjenice.PRKAZANA STRUKTURA NAUKE JE STATCNA PRKAZANA STRUKTURA NAUKE JE STATCNA UPROSCENA UPROSCENA . Najnizi nivo: empirijska baza nauke (posmatrane pojave i procesi) . Naucni pojmovi: 1. potpuno operacionalno definisani pojmovi (intervenisuce varijable) i 2. nepotpuno operacionalno definisani pojmovi (hipotetski konstrukti). . Zakoni i teorije: postojanje veza izmedu pojmova, a posredno i izmedu pojava. V. Teorije: 1. uopstava empirijske zakone, 2. uopstava dvije posebne teorije koje sadrze hipoteticke elemente. V. Nucni sistem: integracija svih cinjenica, pojmova, zakona, hipoteza i teorija. sam naucni sistem je hipotetican. NAUCNE OSNOVE PEDAGOGJE NAUCNE OSNOVE PEDAGOGJESSTEM PEDAGOSKE NAUKE SSTEM PEDAGOSKE NAUKE"OTAC PEDAGOGJE, JOHAN FRDRH HERBART (1776 "OTAC PEDAGOGJE, JOHAN FRDRH HERBART (1776- -1841),1841), POCEO JE PREDAVAT PEDAGOGJU NA UNVERZTETU UPOCEO JE PREDAVAT PEDAGOGJU NA UNVERZTETU U GETNGENU 1802. GODNE. TA GODNA SE RACUNA GODNOMGETNGENU 1802. GODNE. TA GODNA SE RACUNA GODNOM ROENJA PEDAGOGJE KAO SAMOSTALNE NAUKE.ROENJA PEDAGOGJE KAO SAMOSTALNE NAUKE. Herbart je deduktivno zasnovao pedagogiju na: filozofiji, odnosno hriscanskoj etici odakle, je crpio vaspitne ciljeve i psihologiji, odakle je odredio vaspitna sredstva. Osnovni put spoznaje je deduktivni filozofski, racionalni, spekulativni. Ostro je kritikovao induktivno-empirijski pristup."TR PEDAGOGJE:"TR PEDAGOGJE: (SOCJALNA, NDVDUALNA KULTURNA) (SOCJALNA, NDVDUALNA KULTURNA) 1. SOCJALNA PEDAGOGJA (oslonjena na sociologiju i antropologiju) vaspitanje za zajednicu. Predstavnici: Paul Natrop "Socijalna pedagogija, Georg Kerstenstajner gradansko i drzavljansko obrazovanje Edvard Krik i ovani entile fasisticka pedagogija, Marks, Engels, Lenjin komunisticka pedagogija, Emil Dirkem covjek kao drustveno i individualno bice, Danas: termin socijalna pedagogija se najcesce koristi u smislu vaspitanja koje se odvija u vanskolskim institucijama. 2. NDVDUALNA PEDAGOGJA (oslonjena na psihologiju, antropologiju i biologiju) vaspitanje za pojedinca. Predstavnici: Zan Pijaze, Dzon Djuj, Elena Kej, Lav Tolstoj, Marija Montesori i dr. Pravci: nova, reformna, naturalisticka, personalisticka, pedologija, pedagogija slobodnog vaspitanja i dr. Dijete je centar oko koga se sve okrece kao sto se sve okrece oko sunca u svemiru. Smisao vaspitanja: omoguciti slobodan prirodni razvitak onoga sto svaki covjek nosi u svojoj prirodi. 3. KULTURNA PEDAGOGJA- pedagogija kulture, pedagogija za elete a ne za mase, (prevazilazenje individualne i socijalne pedagogije) Predstavnici. Edvard Spranger, Teodor Lit, Edvard Krik, ovani entile i dr. Vaspitanje je trojak proces: 1. Kultivisanje (oplemenjivanje) ljudske zivotinjske prirode, 2. Prenosenje i usvajanje kulturnih vrijednosti i 3. Osposobljavanje za stvaranje novih vrijednosti u kulturi. POJAM TEORJE POJAM TEORJE Torija stoji nasuprot cinjenicama. Ona je nepotvrdena hipoteza ili spekulacija o stvarnosti za koju se ne zna pouzdano da li to jeste. Prihvatanje ili odbacivanje teorije odredeno je njenom upotrebljivoscu, a ne njenom istinitoscu ili neistinitoscu. Teorija se sastoji od relevantnih pretpostavki sistematski medusobno povezanih i empirijskih definicija. Funkcija teorije sastoji se u sistematskom prosirivanju znanja o znacajnim pojavama koje podlijezu empirijskoj provjeri. Upotrebljivost teorije ima dva cinioca: 1) provjerljivost ( sposobnost teorije da vrsi predvidanja koja se potvrduju nakon sto se prikupe odgovarajuci empirijski podaci) 2) obuhvatnost (obim i potpunost ovih izdanaka teorije). Sistematsko porijeklo istrazivanja: pokretanje provjerljivih postavki sto dovodi do jasno odredenih empirijskih proucavanja. Heuristicko: nagovjestavanje ideje pobudivanjem nevjerice (Frojd, Darvin). U istoriji pedagogije pojavilo se niz teorija (pravaca, skola, projekata, koncepcija) vaspitanja. Nastajale su kao rezultat filozofskog, teoloskog i naucnog poimanja coveka, kao eho revolucionarnih pokreta, na bazi brojnih skolskih reformi i sl. Vreme trajanja i uticaj pojedinih teorija je razlicit. Mnoge od njih nikad i nisu primenjene u praksi, dok su druge zadugo vazile kao zvanicne da bi naknadno bile proglasene stetnim za citave generacije koje su u njihovom duhu vaspitavane. Pojedine teorije su tokom primene nadopunjavane, granale se, potiskivane, nanovo afirmisane i sl. Zbog toga je veoma tesko pronaci prihvatljiv i merodavan princip njihovog klasifikovanja. Takvih pokusaja ima vise. Poljski pedagog, B. Suhodolski (1974) dva razlicita pravca pedagoskog misljenja - dve pedagoske koncepcije, nastale kao rezultat odgovora na dva sustinska pitanja u vezi sa stvarnoscu za koju valja ziveti i raditi: 1. ta treba da radim? - pita covek za koga je stvarnost polje zivota i delovanja - pedagogija pripremanja za zi;otkoja usmerava sve napore u pravcu razvijanja vestine ucesca u zivotu. 2. Kaka; treba da budem? - pita covek za koga je stvarnost svet vrednosti i obaveza. pedagogija formiranja licnosti sa osnovnim zadatkom unutrasnjeg uoblicavanja licnosti kako bi se ona spojila sa onim sto smatra vrednim. Ove dve koncepcije su se ponekad ostro suprotstavljale, a ponekad trazile pomirenje i integrisale. Suhodolski raspravlja i o "trecoj pedagogiji" - pedagogiji formiranja opsteg sistema, koja je rezultat ubrzanog razvoja, organizacije i institucionalizacije vaspitanja u savremenom svetu. Americki teoreticar DZ. Brubaher (1950) teorije (filozofije) vaspitanja deli u dve grupe: 1. pragmatisticka (pragmatisti, progresivisti, naturalisti i rekonstruktivisti) i 2. esencijalisticka (idealisticka, katolicka, neorealisticka, racionalno-humanisticka, perenialisticka i esencijalisticka). Jedan drugi americki teoreticar, F. Majer (1964) kao savremene koncepcije (filozofije) vaspitanja navodi sledece: idealisticku, pragmatisticku, progresivisticku, esencijalisticku, neorealisticku, neoskolasticku, perenialisticku i egzistencijalisticku. Hrvatski pedagog, N. Kujundzic (1982) teorije vaspitanja deli u tri grupe: heteronomne, autonomne i dijalekticke. U heteronomne teorije ubraja: mitska shvatanja vaspitanja, religijske koncepcije, Platonovu teoriju, teorije bioloske predodredenosti i savremene astralne teorije. Heteronomne teorije u tumacenju vaspitanja polaze od izvanljudskih, transcendentalnih faktora. Autonomne teorije vaspitanja sacinjavaju: nereflektirana shvatanja coveka i vaspitanja, apstraktne prosvetiteljske koncepcije vaspitanja, sociologisticke teorije vaspitanja, pragmatisticka, bihejvioristicka, tehnokratske, etatisticka, egzistencijalisticka i personalisticka. Autonomne teorije vaspitanje posmatraju kao izvorno delo coveka i drustva. Dijalekticke teorije vaspitanja su: naivne dijalekticke, idealisticke dijalekticke, materijalisticke dijalekticke, iberneticke i regulacijske teorije. Dijalekticke teorije bit vaspitanja situiraju u sam vaspitni proces u kome covek neprestano nadmasuje svoje stvarne situacije i tako ostvaruje vlastite mogucnosti. Srpski pedagog N. Potkonjak (1978) pedagoske koncepcije analizira s obzirom na njihove stavove o: a) predmetu pedagogije, b) osnovnim metodoloskim pitanjima pedagogije, c) polozaju vaspitanika u procesu vaspitanja i d) sadrzaju vaspitanja i obrazovanja. Uslovno smo sve teorije klasifikovali na: filozofske, psiholoske, teoloske i ostale teorije vaspitanja.I.I. FILOZOFSKE TEORIJE VASPITANJA FILOZOFSKE TEORIJE VASPITANJA1)1) PRAGMATISTICKA TEORIJA VASPITANJA PRAGMATISTICKA TEORIJA VASPITANJA Pragmatisticka teorija vaspitanja zasnovana je na pragmatistickoj filozofiji ciji je najistaknutiji predstavnik Dz. Djuj. Po njegovoj filozofiji objektivna istina ne postoji, istinito je samo ono sto je korisno za pojedinca. Misljenje sluzi kao sredstvo prilagodavanja novim prilikama (covek ne zivi da bi mislio, nego misli da bi ziveo). Svaka ideja i svaka teorija vrednuje se po doprinosu koji pruza coveku da se prilagodi stvarnosti kako bi bolje ziveo. Djuj je svoj pragmatizam nazvao instrumentalizam (lat. instrumentum = orude) Prema instrumentalizmu naucni zakoni predstavljaju samo instrumente cija je osnovna svrha da resavaju konkretne situacije, odnosno konkretne probleme. Znanje je misao proverena u individualnoj delatnosti. Svrha znanja je prilagodavanje sredini i prilagodavanje sopstvenim potrebama, ciljevima i zeljama. 1) Iskustvo, jedno od osnovnih pitanja instrumentalizma izjednaceno je sa zivotom i postojanjem, a manifestuje se u estetskoj, moralnoj, politickoj i religioznoj sferi. Dve glavne osobine iskustva: . delo;anje co;eka na spoljni s;et i spoljnjeg s;eta na co;eka, sto uslovljava svakodnevno menjanje i bogacenje iskustva; 2. kontinuitet iskust;a - svako sadasnje iskustvo menja efekat prethodnog iskustva na osnovu cega se formiraju covekove osobine. "Vaspitanje je rekonstrukcija i reorganizacija iskust;a." Suprotno individualnoj pedagogiji (vaspitni cilj formulise na osnovu detetove prirode) i socijalne pedagogije (koja ga preuzima iz drustva), vaspitni ciljevi radaju sa iskustvom i sluze kao sredstvo za usmeravanje iskustva, tj. prakticnih zivotnih situacija. 2) Interesovanja - cetiri prirodna interesovanja: 1. za razgovor i dodir s ljudima, 2. istrazivacka, 3. radna (stvaranje i gradenje) i 4. interesovanja za umetnicko izrazavanje. U nastavi se interesovanja i napor moraju nadopunjavati. Uspeh se postize tek kad odredena delatnost za ucenika ima neku vrednost, odnosno smisao. 3) DeIatnost, znacajno pitanje Djujove pragmatisticke pedagogije. U razvoju deteta aktivnost prethodi pasivnosti, razvoj muskulature senzornom ritmu i razvitku, pokret osecanju svesnosti. Neuvazavanje ovih cinjenica rezultira gubljenjem vremena i snage u skolskom radu. Glavni element vaspitanja je aktivno i slobodno dete; Vaspitanje je zivot. Skola je zajednica u kojoj klasicni oblici organizacije nastave (razred, cas, predmet, metod) gube smisao. Sve je podredeno jedinstvu i celini iskustva u skladu sa shvatanjem da skola treba pripremati za sadasnjost a ne za buducnost. Savrsenstvo vaspitanja se posmatra kao bozji red, a nastavnik kao "prorok bozje istine i vratar stvarnog bozjeg carstva". Djujov doprinos pedagogiji prema njegovom uceniku V.H. Kilpatrik: Djuj je kao Sokrat skinuo filozofiju sa oblaka da bi je opredelio za ljude, kao Platon vencao pedagogiju i filozofiju, a kao Aristotel ublazavao konflikte.2.2. Progresivisticka teorija vaspitanja Progresivisticka teorija vaspitanja Progresivisti su modifikovali pragmatisticke pedagoske ideje. Zalagali su se za slobodnije oblike ponasanja i za uvazavanje prirodnih osobina ucenika. U fokusu njihove pedagoske delatnosti su decja interesovanja; smatraju da ne treba uciti putem usvajanja gradiva, vec resavanjem konkretnih problema. Podsticali su fizicko vaspitanje i boravak ucenika u prirodi. U skoli treba da bude vise saradnje nego takmicenja, a nastavnik da se ponasa kao saradnik, a ne kao rukovodilac.3.3. REKONSTRUKTVSTCKA TEORJA VASPTANJA REKONSTRUKTVSTCKA TEORJA VASPTANJA Ova teorija stasala je krilu pragmatisticke filozofije i pedagogije, ali su njene ideje u suprotnosti sa pragmatistickim idejama. Od 1950. godine rekonstruktivizam se utemeljuje kao veoma homogena teorija u americkoj pedagogiji. Teodor Brameld, najistaknutiji predstavnik ove teorije smatra da je moguca rekonstrukcija drustva putem vaspitanja. Radi se o shvatanju da je savremene drustvene krize moguce savladati vaspitanjem. U tom smislu Djujov pragmatizam nije efikasan, jer raspravlja o sredstvima vaspitanja, ali ne i o vaspitnim ciljevima. Zato vaspitanje treba osloniti na nauke o ponasanju i osposobiti gradane da kontrolisu glavne drustvene institucije.4.4. EGZSTENCJALSTCKA TEORJA VASPTANJA EGZSTENCJALSTCKA TEORJA VASPTANJA Ova teorija je nastala na temelju filozofije egzistencijalizma ciji su najistaknutiji predstavnici: S. Kjerkegor, K. Jaspers, G. Marsel, Z.P. Sartre i M. Hajdeger. Medu pedagozima egzistencijalisticke orijentacije najpoznatiji su: G. Neler, A. Faliko, O. Bolnov i V. Bresinka. Osnovna teza egzistencijalizma je: egzistencija je primarnija od s;ake esencije - covek prvo egzistira pa tek onda razmislja o svojoj biti. Ono sto istinski egzistira, stvara sebe i svet, je zivi angazovani pojedinac koji baca sebe spram buducnosti. Ne postoji, dakle, rod, nacija, drustvo ..., to su samo "tlapnje". U shvatanju egzistencije postoje razlike izmedu: hriscanskih egzistencijalista (Kjerkegor, Jaspers, Marsel) i ateista egzistencijalista (Sartre i Hajdeger). Hriscanski egzistencijalisti priznaju duhovnu emocionalnu spoznaju. Prema Marselu samu u "granicnim situacijama" dolazi do "osecanja egzistencije" - dozivljavanja samog sebe na osnovu cega covek dozivljava i Boga. Nauka ne moze da prodre do unutrasnjeg duhovnog zivota licnosti. To je sfera verovanja i nadahnuca, a ne sfera logike i racionalnosti. Upravo zato nauka i odbacuje Boga jer ne moze dopreti do te dubine. Ateisticki orijentisani egzistencijalisti smatraju, ako Bog ne postoji postoji bar jedno bice, a to bice je covek, kod koga egzistencija prethodi esenciji. Ne postoji ljudska priroda uopste jer nema Boga da je pojmi. Covek je takav kakvim sebe pojmi, kakvim sebe hoce i kako sebe pojmi nakon egzistencije, dakle, nista drugo nego ono sto od sebe cini. Cilj egzistencijalista je da ovakvim savremenim pogledom na coveka prevazidu jednostranosti idealizma, materijalizma i drugih pedagoskih pravaca kako bi svoju teoriju ucinili najuticajnijom. S obzirom da egzistencijalisti coveka poimaju kao vlastiti projekat, vaspitanje onda ima smisla samo kao samoformiranje, samodeterminacija, samoprojekto;anje(Sartre). Uticaj starijih na mlade gubi smisao, tako da je vaspitanjeiskljucivo samovaspitanje, kao nacin vlastite transcendencije iz nizih u vise oblike humanog egzistiranja. Krucijalni pojmovi: akcija, komunikacija, dijalog, ocitovanje sopstvene biti i sl. Ceo vaspitni proces odvija se izmedu apela i sukoba u komunikacijskom procesu slobodnih i ravnopravnih ljudi. 5.5. ESENCJALSTCKA TEORJAVASPTANJA ESENCJALSTCKA TEORJAVASPTANJA Osnovno stanoviste esencijalizma: Vaspitanje tezak posao i treba ga shvatiti odgovorno. Njegove pristalice zagovaraju organizovano, sistematsko i institucionalno vaspitanje. Naglasavaju potrebu ulaganja veceg napora u radu ucenika, mentalno disciplinovanje, kao i znacaj pedagoskog vodenja u procesu poucavanja. U vaspitanju treba polaziti od onoga sto je bitno (esencijalno), trajno, stabilno, od onih tacaka koje cine sustinu stvarnosti, drustva i coveka. Sustina vaspitanja: uciniti dostupnim svakom coveku esencije do kojih su ljudi dosli. S obzirom na razlicito odredenje esencija u okviru esencijalisticke teorije razvila su se dva pravca: 1) zasnovan na filozofiji idealizma, neoidealizma i supernaturalizma (H. Horn, M. Demijaskovic, H. Marison, R. Rask i dr.). 2) pod imenom "naturalisticki realizam" (V. Begli, F. Brid, T. Brige, . Brubaher i dr.) je u stvari pozitivisticko-scijentisticka orijentacija u pedagogiji. Drugi pravac visoko ceni prirodne nauke, naucne cinjenice i posebno se oslanja na bihejviorizam. U istrazivanju cesto koriste eksperiment, statisticke postupke i informatiku.6.6. PERENALSTCKA TEORJA VASPTANJA PERENALSTCKA TEORJA VASPTANJA Pretece teorije su: Sokrat, Aristotel, Demokrit i Kant. Teorija pociva na filozofskom stanovistu: Covek razumno bice i njegova svest (razum) je diferencija specifika u odnosu na sva druga ziva bica. Dakle, potrebno je vaspitavati razum, svest i samosvest. S obzirom da je ljudska priroda, prema perenialistima, konstantna i nepromenljiva, to i koncepcija vaspitanja mora sadrzavati nepromenljivo, opste, trajno i postojano. Vaspitanje treba usmeravati na racionalnost kao osnovno ljudsko svojstvo. U okviru pravca ima nekoliko suprostavljenih varijanti: klasicno-humanisticka, religijsko-tomisticka i naucno-pozitivisticka.7. DJALEKTCKE TEORJE VASPTANJA 7. DJALEKTCKE TEORJE VASPTANJA U osnovi dijalektickih teorija stoji pojam kretanja. Kretanje kao najobuhvatniji pojam u sebi sadrzi specificne pojmove: geneza (razvoj), promena, sinteza, protivrecnost i sl. Dijalekticko tumacenje sveta je dinamicko i procesualno. Zbog toga se struktura podreduje funkciji, stalnost promeni, a vaspitanje shvata kao rezultanta delovanja brojnih faktora (naslede, drustvena sredina, aktivnost vaspitanika). Tako shvaceno vaspitanje je jedna od najdijalekticnijih pojava u svetu. O tome A. Graneze (1978, 24) pise: "Proucavati dijalektiku edukacije znaci pristupiti strukturniim problemima na nivou istorijske konkretnosti u racionalnim okvirima koji su obelezeni protivrecnostima i suprotnostima, a koji su izvor najznacajnijih promena." Heraklit, "otac" dijalektike, zakljucuje: Kretanje je pokretac svih stvari i pojava koje jesu i koje jos nisu (panta rei - sve tece) na osnovu toga tumacio covekov zivot i vaspitanje. Covek kao smrtno-besmrtno bice neprestalno se transformise prema opstim zakonima kretanja. U prvoj fazi covek se razvija prema gore (raste, povecavaju mu se funkcije i postaje sposobniji), da bi nakon sto dosegne plato razvoja poceo da se krece dole (smanjivanje zivotnih funkcija). Tri bitne cinjenice starih dijalekticara za vaspitanje: 1. covek se neprestano transformise i pri tom prolazi kroz cetiri kvalitativno razlicite etape (detinjstvo, mladost, zrelo doba i starost), 2. svaka od ovih etapa cini dijalekticko jedinstvo strukture i funkcije i 3. vaspitanje je rezultanta svih opstih, posebnih i pojedinacnih uticaja. Vaspitanje je podsticanje prirodnog covekovog razvitka. Za razvoj dijalekticke misli najzasluzniji su predstavnici idealisticke dijalekticke teorije Platon i Hegel, koji su razvili cistu dijalektiku pojma. deja kao opsti agens sveta i zivota prema Platonu moze se pojaviti samo na osnovu kretanja - geneze pojma. Hegel je dalje razvio ovu Platonovu misao i stvorio konzistentan dijalekticki sistem na osnovu koga dijalektika postaje dominantna teorija i metoda. Za potpuno shvatanje kretanja pojma tri su glavne kategorije: identitet, negativitet i totalitet). Sve sto postoji dijalekticki se ponasa u obliku tog trijadicnog kretanja. Hegel je opisao nacine toga kretanja na nivou opsteg, pojedinacnog i posebnog, i prvi jasno formulisao osnovne dijalekticke zakone: zakon jedinstva suprotnosti, zakon kretanja putem protivrecnosti, zakon prelaza kvantiteta u kvalitet, zakon negacije i zakon sveopste povezanosti i uslovljenosti. Hegel vaspitanje shvata kao formiranje (strukturiranje) prema meri kretanja pojma. Visoko ga vrednuje i smatra da se samo putem vaspitanja covek moze izvesti iz nize, animalne sfere, i konstituisati kao autonomno racionalno bice. Stoga je njegov vaspitac racionalno oblikovana licnost koja autoritativno i kompetentno uvodi vaspitanika u svet racionaliteta. Vaspitna tehnologija se svodi na sveopstu subordinaciju racionalitetu: vaspitaca i drustvenih institucija - pojmu, vaspitanika - vaspitacima. Ovakva subordinacija istovremeno znaci i subordinaciju slobodi koja je za Hegela samo spoznati racionalitet. Materijalisticku dijalektiku kao nauka o najopstijim zakonima krtetanja materije razvili su Marks i Engels. Pedagoske ideje nikle na takvoj dijalektici ostvarivane su sa manje ili vise uspeha u zemljama koje su gradile (grade), socijalizam, odnosno komunizam. Takva drustvena praksa dodelila je pedagogiji atribute: "marksisticka", "komunisticka", "socijalna", "samoupravna" i sl. Rusenjem drustvenih sistema zasnovanih na ideologiji marksizma na ovim prostorima srusene su i dijalekticko-materijalisticke ideje koje su oni razvijali u pedagogiji. 8. VREDNOSNA (AKSIOLOSKA) TEORIJA8. VREDNOSNA (AKSIOLOSKA) TEORIJA VASPITANJA VASPITANJA Vrednosna pedagogija je pravac filozofske (aksioloske) pedagogije koji se razvio u Evropi u drugoj i trecoj deceniji dvadesetog veka. Najistaknutiji predstavnici su: V. Diltaj, T. Lit, E. Spranger, M. Seler i dr. zvori vrednosti se traze u: oblasti kulture (kulturna pedagogija), u oblasti duha (duhovnonaucna pedagogija), u oblasti religije (religiojska pedagogija), u oblasti etike, estetike itd. Postoje tri glavna shvatanja vrednosti: 1. subjektivisticki relativizam - vrednosti zavise od subjekta, 2. objektivisticki realizam - vrednosti postoje kao objektivno date i ne zavise od subjekta i 3. relaciono shvatanje, objasnjava vrednosti kao vezu subjekta i objekta pri cemu se covek posmatra kao aktivni stvaralac koji preobrazava objekat, to jest prirodu oko sebe i u sebi. Ostvarivanje vrednosti povezano je s problemom odnosa vrednosti i stvarnosti. Vrednosti se pojavljuju kao norme ili ideali koji su iznad stvarnosti i koje treba dostici. Aksioloska pedagogija nastoji da utvrdi takav sistem vrednosti koji bi postao osnova ukupne vaspitne delatnosti. Postoje brojne podele vrednosti: vrednosti individualnog zivota, vrednosti drustvenog zivota, instrumentalne vrednosti, ciljne vrednosti, intelektualne, moralne, kulturne i sl. Najveca sporenja su upravo u odredivanju broja i hijerarhije vrednosti. Cetiri pravrednsti, prema S. Benu: korisno, lepo, plemenito i sveto. Apriorna hijerarhija vrednosti, prema M Seleru:1. sveto (religiozne vrednosti)2. duhovne (istinito, lepo, pravicno)3. vitalne (plemenito, zdravo, jako)4. hedonisticke (prijatno, neprijatno) Ove vrednosti su u odnosu subordinacije: hedonisticke -vitalnim, vitalne - duhovnim, dok su sve tri podredene vrhovnoj vrednosti svetog. E. Spranger je zasnovao hijerarhiju vrednosti na osnovu dominantnih interesovanja koja postoje u svakoj licnosti i odreduju njeno usmerenje i vladanje:1. religijske (jedinstvo)2. estetske (harmonija)3. politicke (moc)4. teorijske (istina)5. drustvene (altruisticka ljubav)6. ekonomske (korisnost) U jednom piramidalnom modelu na vrhu piramide stoje religijske vrednosti, a na njenom dnu su ekonomske vrednosti. Refleksije vrednosne pedagogije i danas su aktuelne u pedagoskoj teoriji. Vrednosti se posmatraju kao stecene dispozicije pojedinca za relativno stabilne oblike ponasanja i dozivljavanja. Priznata je njihova centralna uloga u licnosti, pre svega u formiranju identiteta i integriteta licnosti, te u njenoj usmerenosti i doslednosti. Vrednosti sluze i kao znacajan faktor odredivanja i operacionalizacije cilja vaspitanja. U vaspitnoj praksi ih treba otkrivati, upoznavati, buditi, dozivljavati, prihvatati, usvajati, menjati, cuvati i izgradivati nove vrednosti.II. PSIHOLOSKE TEORIJE VASPITANJA II. PSIHOLOSKE TEORIJE VASPITANJA1. PSIHOANALITICKA TEORIJA VASPITANJA 1. PSIHOANALITICKA TEORIJA VASPITANJA Osnivac psihoanaliticke teorije, S. Frojd, u strukturi licnosti coveka razlikuje tri unutrasnja sistema: bioloski (ono ili id), psihicki (ja ili ego) i drustveni (nad-ja ili superego). d je nesvesni deo licnosti koji se sastoji od refleksa i primarnih procesa putem kojih se zadovoljavaju nagonske teznje i zelje. On uvek funkcionise na osnovu neposrednog zadovoljenja. Ego kao psihicka komponenta omogucava "sekundarne procese" (opazanje, pamcenje, spoznaja i misljenje) pomocu kojih se saznaje realnost. Ego se razvija na bazi urodenih dispozicija i na bazi iskustva. Konstantno je pod nagonskim podsticajima ida i drustvenim (kulturnim) pritiskom superega. Superego (drustveni stratum licnosti) ima dva dela: ego-ideal (uzor na koji se dete ugleda) i savest koja se sastoji od introjerizovanih (pountrenih) drustvenih normi koje ono dozivljava kao svoje. Pountrenje drustvenih normi ostvaruje se na osnovu identifikacije sa autoritetom (najpre i najcesce sa ocem) i na bazi nagrada i kazni sto ih dobiva za svoje postupke. Sve tri instance licnosti bez obzira na njihove razlicite uloge i principe funkcionisanja u zdravoj licnosti deluju relativno usaglaseno, tako da covekova aktivnost predstavlja rezultat njihovog dinamicnog dejstva. Predominacija jedne instance licnosti dovodi do sukoba sa drugim instancama sto rezultira sukobom sa samim sobom ili sa svojom socijalnom sredinom. Osnovni instinkti prema Frojdu su: instikt zivota (Eros) i instinkt smrti (Tanatos). nstinkti zivota: glad, zed i seks, odrzavaju coveka u zivotu. nstinkt smrti je nedovoljno jasan i sam Frojd ga nije dovoljno objasnio, mada vecina naucnika smatra da postoji destruktivni nagon kod coveka okrenut prema sredini (agresija i sadizam) ili prema sebi (mazohizam). Frojd za razvoj i ponasanje coveka smatra najvaznijim seksualni nagon. Afirmacijom potrebe za neznoscu i ljubavlju srusen je stari moral i udareni temelji novoj kulturi. Seksualni nagon je prosiren u erotski nagon (kontakt, dodir i spajanje) koga Frojd naziva libidinozni nagon a njegovu energiju - libido. Potreba za dodirom i spajanjem realizuje se tokom zivota preko razlicitih telesnih zona na osnovu cega su odredene faze (nivoi) psihoseksualnog sazrevanja licnosti: oralna - oko prve godine zivota, analna - izmedu druge i trece godine, falusna - izmedu trece i pete godine i genitalna - pocetak puberteta. Prema Frojdu dete je "otac coveka" i prvih pet godina zivota presudno odreduju razvoj licnosti. Ukoliko je dete u jednoj od prve tri faze razvoja suvise uzivalo, ili, pak bilo frustrirano, dolazi do zaustavljanja razvoja libida i do njegove fiksacije za tu fazu. Fiksacija libida u oralnoj fazi moze prouzrokovati stvaranje "analnog karaktera" sa sindromom kompulzivnosti (skup crta: urednost, preterana cistoca, tvrdicluk i sl.). U falusnoj fazi razresava se Edipov, odnosno Elektrin kompleks. Sustinski, libidiozne zelje se obicno katektuju (upucuju) uz roditelja suprotnog pola. Ako ovaj kompleks ne bude prevaziden moze kasnije u razvoju licnosti izazvati impotenciju, frustraciju, anksioznost, neurozu i sl. Znacaj psihoanaliticke teorije: Znacaj psihoanaliticke teorije: Osmislila shvatanje o kontinuitetu razvoja licnosti uz uvazavanje bioloskih i socijalnih faktora. Ruseci ranije teorije o covekovom razvoju, psihoanaliza je srusila i stari patrijarhalni sistem koji je pocivao na strogoj subordinaciji, presiji i kocenju, sto je sprecavalo razvoj coveka, deformisalo ga i vodilo u neuroze. ako ova teorija ni u jednoj zemlji nije zvanicno postala osnova za vaspitni sistem, nesumnjiv je njen doprinos za razumevanje coveka u procesu razvoja i vaspitanja.KRTKE KRTKE 1) Empirijske postupke pomocu kojih je Frojd potvrdivao svoje hipoteze (praveci biljeske nekoliko sati poslje zavrsenih tretmana izbjegavanje kvantifikacije svojih empirijskih podataka, tj. statistickog procjenjivanjapouzdanosti i znacajnosti njegovih zapisa). 2) Mnogi dijelovi njegove teorije ne mogu imati empirijske posljedice (dobra je u objasnjavanju pojedinih fenomena - tj. sagledavanju, obnavljanjem proslosti, kako je pojedinac stekao izvjesne stavove i nacine reagovanja, ali je losa u preciznom predvidanjuponasanja nakon odigravanja tih fenomena).2. BIHEJVIORISTICKA TEORIJA VASPITANJA 2. BIHEJVIORISTICKA TEORIJA VASPITANJA bihejvioristicka teorija ima svoje korene u Djujovom pragmatizmu. ako joj je cilj bio da ga nadmasi, ima shvatanja da bihejvioristi idu jedan korak unatrag afirmisuci grupu koja je istinski programer vaspitanja i vaspitanika. Osnovne premise bihejvioristickog modela coveka: covek zivi u objektivnom svetu, ima ga smisla opisivati u terminima njegovog ponasanja i Covjek je je saznatljiv u okvirima naucnih termina. Na toj liniji je i cuvena izreka DZ. Votsona s pocetka ovoga veka da ce od zdrave dece u odgovarajucoj okolini stvoriti onakve strucnjake kakve zazeli: lekare, pravnike, rukovodioce ..., ili lopove, prosjake ..., nezavisno od zanimanja ili rase njihovih predaka. B.F. Skiner kao istaknuti predstavnik neobihejviorista jos je decidniji: "Mi preduzimamo da pretskazemo i kontrolisemo ponasanje jednog pojedinacnog bica ... Upravo isto onako kako se geneticka obelezja koja se javljaju kao mutacija odabiraju ili odbacuju s obzirom na njihove posledice, tako se i novi oblici ponasanja odabiraju ili odbacuju preko pojacavanja. Na ovaj nacin bihejviorizam "proizvodnju ljudi", "inzenjering ljudskih dusa" proglasava domenom drustvenih elita koje su sposobne da programiranim vaspitanjem "proizvedu" celo drustvo.3. HUMANISTICKA TEORIJA VASPITANJA 3. HUMANISTICKA TEORIJA VASPITANJA Pretece humanisticke teorije vasopitanja javile su se vec medu atinskim misliocima. Oni su pod vaspitanjem podrazumevali formiranje coveka u skladu sa svim onim sto je u njemu istinski ljudsko. Potvrduje to Protagorina misao da je covek mera svih stvari, a cilj vaspitanja postizanje pune zrelosti -unutrasnje harmonije (euritmije), sto je u stvari "kultura duse" zasnovane na oplemenjenosti. Sokrat koji je "skinuo filozofiju s neba na zemlju" i bio "filozofirajuci pratilac svakog coveka", vidio je cilj vaspitanja u "usmeravanju ljudi ka pravom cilju njihova zivota - ka sticanju znanja koje je istovremeno i samoostvarivanje licnosti i njena vrlina". Na tim osnovama animirana je humanisticka ideja vaspitanja: kod humanista renesanse. u delima pedagoskih klasika (Komenski, Ruso, Pestaloci, Tolstoj, Montesori i dr.), u nemackoj idealistickoj filozofiji, kulturnoj pedagogiji i narocito, u delima savremenih psihologa humanisticke orijentacije.HUMANST RENESANSE HUMANST RENESANSE Humanisti renesanse su istakli samobitnost coveka sposobnog da se vlastitim stvaralastvom uzvisuje do bozanstvene visine. Smatrali su da covek postaje covekom sirenjem sopstvenih granica - obuhvatanjem svega sto je ljudsko. Vaspitanje tretiraju kao samoostvarivanje coveka putem usvajanja ljudskih dostignuca - velikih dela proslosti, posebno anticke kulture. Pod antickim uticajem odreden je i cilj vaspitanja -harmonicni razvoj duse i tela. Najvaznije vaspitno sredstvo je klasicno obrazovanje, to jest poznavanje antickih pesnika i drugih spisatelja iizucavanje antickih jezika.J. A. KOMENSK J. A. KOMENSK Humanisticke ideje ukrasavaju i pedagosku misao Komenskog. Za njega je "covek najodlicnije stvorenje", a vaspitanje (umno, moralno i versko) ga formira u celokupnosti njegovog bica. Vaspitanje treba biti u skladu sa spoljnom prirodom i voditi racuna o unutrasnjoj prirodi deteta. Vaspitaca je uporedio sa bastovanom. Ako je bastovan dobar, on cini samo ono sto biljka trazi, ne zeli da je izmeni i nametne svoju volju, posmatra je kako raste i dodaje samo ono sto je za nju u odredenom razdoblju korisno. Analogno tome, dobar vaspitac potpomaze fizicki i intelektualni razvoj deteta bez ikakvog nametanja i forsiranja, dodajuci mu onu intelektualnu "hranu" koju dete zeli, i to onog trenutka kad manifestuje svoju "glad".Z. Z. RUSO Z. Z. RUSO Z.Z. Ruso svoj humanizam gradi na veri u coveka i na veri u prirodu deteta. Covek je po prirodi dobar i medu ljudima postoje neznatne razlike: "Sve je dobro sto dolazi iz ruku tvorca stvari ... U prirodnom poretku, kad su svi ljudi jednaki, poziv svih profesija jeste da budu ljudi." Konzekventno tome, vaspitanjem treba otkriti prirodu deteta i stvoriti najbolje uslove za njegov slobodan razvoj. Cilj vaspitanja autenticne ljudske licnosti sastoji se u oslobadanju spontanih snaga (prirodnih osecanja, radoznalosti prema svetu, plemenitosti prema ljudima ...) koje omogucavaju covekovu stvaralacku aktivnost. J. H. PESTALOC J. H. PESTALOC J.H. Pestaloci je pod Rusoovim uticajem odredio cilj vaspitanja kao razvoj covekovih snaga koje su samoaktivne (same teze razvoju) pri cemu je najvaznije formiranje coveka i covecnosti. Upravo ta covecnost zahteva da vaspitanje dobije svaki covek bio on bogat ili siromah. Pestaloci je najpoznatiji medu pedagozima po tome sto je svoj humanizam pokazao na delu - u prakticnom vaspitnom radu. Zrtvovao je svoj zivot za najmlade i najbednije, radovao se i tugovao s njima, i tako vlastitim "zivim primerom" budio osecanja covecnosti. O humanizmu Pestalocija najbolje svedoce i reci zahvalnosti uklesane na njegov nadgrobni kamen: "... otac sirotinje, ucitelj naroda ..., vaspitac covecanstva ... Sve za druge, nista za sebe ..."NEOHUMANST NEOHUMANST Neohumanisti (Vinkelman, Humbolt, Gete ...) su svoje humanisticke poglede zasnovali na antickim i renesansnim idejama humanizma. Njihove ideje su ucvrstili i dalje razvili predstavnici nemacke idealisticke filozofije, a posebno Hegel o kome smo u sklopu dijalektickih teorija vec govorili. Na idejnim osnovama humanizma izrasla je kulturna pedagogija sa Viljemom Diltajem i Edvardom Sprangerom na celu.PSHOLOZ HUMANSTCKE ORJENTACJE PSHOLOZ HUMANSTCKE ORJENTACJE deje o humanistickoj teoriji vaspitanja osavremenili su psiholozi humanisticke orijentacije (A. Maslov, K. Rodzers, E. From, K Hornaj i dr.). "Treca sila", kako je Maslov nazvao ovu psihologiju, stoji nasuprot psihoanalizi i bihejviorizmu, s cijim se videnjem coveka i nauke humanisti ne slazu. Osnovno pitanje "reaktivisticke skole misljenja" (psihoanaliza i bihejviorizam) postavljeno je u duhu Aristotelove filozofije: "Koje je mesto coveka u prirodi?" Psiholozi humanisticke orijentacije, pak, polaze od pitanja: "Ko sam ja?" To pitanje je postavio vec sveti Avgustin, a prihvatili su ga evropski egzistencijalisti. Radi se o holistickom principu prema kome covek kao covek zamenjuje ili prevazilazi zbir svojih delova (ko sam ja, izrazava covekov integritet). Odgovor na to pitanje ne daje pojedini deo, nego unutrasnja izvorna celina (stvarno samstvo, ja, dusa ili psiha), koja je od pocetka prisutna. Olport, Maslov i Rodzers govore o stremljenju ka jedinstvu iz cega je rodena ideja o samoostvarivanju, odnosno samoaktualizaciji. Zbog toga ni jedan covekov deo ne moze biti izdvojen iz celine jer su medusobno povezani, proucavati se mogu odvojeno, ali se tumaciti mogu jedino u odnosu sa celinom. Ne priznaju jaz izmedu duse i tela, smatarju da se u licni dozivljaj sebe sama (sliku o sebi) mora uracunati i telesni dozivljaj (Rodzers). Psiholozi humanisticke orijentacije pod fenomenoloskim uticajem proucavaju osobu koja dozivljava. Objasnjenje dozivljaja i vidljivo ponasanje su drugorazredni, oni dolaze posle samog dozivljaja i njegovog znacenja za osobu. nteresuju ih odlike koje su iskljucivo ljudske (ljubav, spontanost, stvaralastvo, dusa, samoostvarivanje, vise vrednosti, znacenje ...). Visoko vrednuju covekovo dostojanstvo i razvoj inherentnih mogucnosti svakog pojedinca. U fokusu je osoba (kako otkriva sopstveno bice i kako se postavlja prema drugim osobama. Smatraju da ljudska priroda ne moze biti do kraja odredena. Licnost je ono sto aktuelno jeste (sta radi i kako dozivljava), ali i ono sto ce biti - potencija za samoostvarivanje. Stoga licnost nije moguce ni u jednom trenutku potpuno i konacno odrediti, tako bismo je lisili zivotnog procesa. Covek je, dakle, bice namera (intencija) zato sto postavlja ciljeve, vrednuje, stvara i prepoznaje znacenja. zrastanje, samoostvarivanje, stremljenje ka zdravlju, traganje za identitetom i autonomijom, ceznja za savrsenstvom, prihvataju se kao veoma rasprostranjene pa cak i kao opste ljudske teznje (Maslov). mplikacije humanisticke psiholoske orijentacije u teoriji vaspitanja su veoma snazne i znacajne. S obzirom da se zdravlje i zrelost kao najpreci covekovi ciljevi postizu samoostvarivanjem inherentnih prirodnih mogucnosti, Maslov smatra da decu nije potrebno navoditi na takmicarstvo. Ona sama trebaju otkrivati sebe (licno otkrivanje), izgraditi sopstveni identitet, zapravo da on sam izraste, a ne da im se nakalemljuje tud, trebaju se samoostvariti i postati svesna sebe i svojih afekata. Uloga vaspitaca ogleda se u tome koliko je u stanju da razume dete i pomogne mu u samoostvarivanju. Ovakvo shvatanje vaspitanja znatno prosiruje horizont vaspitnog fenomena i afirmise neka pitanja zanemarena ili nepoznata u dosadasnjoj vaspitnoj teoriji. NOVA HUMANSTCKA PTANJA: NOVA HUMANSTCKA PTANJA: Ucenja na jedinstvenim dozivljajima (uspeha, trijumfa, zaljubljivanja, bolesti, smrti i sl.); Ucenja iz intrinsicnog interesovanja, ili kako nauciti decu da budu jaka, da sebe postuju, da se odupru dominaciji, propagandi, slepoj inkulturaciji, modi ...? Kako objasniti intuiciju, estetsko opazanje, ukus ...? Kako razumeti emocije Sreca, spokojstvo, vedrina ..., sazaljenje, milosrde ...), razonodu (veselje, zabavu, igru, sport ...)? Kako razumeti ekstazu, ushicenost, odusevljenje,euforiju, mistican dozivljaj? Sta je sa divljenjem, strahopostovanjem, cudenjem, nadahnucem (inspiracijom)? Sta motivise naucnika, pesnika, heroja, patriotu, vrhunskog sportistu ...? Ova, i brojna druga pitanja, stoje u predvorju najnovijeg humanistickog shvatanja coveka koji je, kako Bugental kaze, na jednom ranom nivou sopstvenih mogucnosti. III. TEOLOSKE TEORIJE VASPITANJA III. TEOLOSKE TEORIJE VASPITANJA Teoloske teorije vaspitanja polaze sa stanovista da je covek u sustini homo religiosus (slika, odraz ili lik Boga). Varijante ovih teorija: hriscanska, jevrejska, islamska, protestantska, neotomisticka, neoskolasticka i druge. Hriscanska koncepcija vaspitanja rasprostranjena je u srednjem, novom i savremenom veku. Kao sto je poznato, hriscanstvom se otkrilo nesto sasvim novo, nepoznato dotadasnjoj religiji. Naime, u Hristu je Bog postao covek da bi coveka ucinio Bogom. Prema tome, smisao covekova zivota sastoji se u tome da on postane slican Bogu. Analogno tome, smisao vaspitanja je u razvijanju bozanske iskre (duse) koja je beskonacna u coveku. Bog koji se otkrio u Sinu (Bogocoveku - susu Hristu) prestao je biti Bog-despot i monarh. Postao je Bog ljubavi i slobode. Sam Hristos je ljubav po svojoj licnosti i nosilac opstecovecanske ljubavi. Zato su dve njegove najvece zapovesti: "Ljubi gospoda Boga svojega, svijem srcem svojim, i svom dusom svojom, i svom misli svojom" ... ljubi bliznjega svojega kao samoga sebe." (Jevandelje po Mateju, 22; 37 i 39). Prava covecnost je bogopodobno, bozanstveno u coveku. Da bi se potpuno licilo na coveka, nuzno je liciti na Boga. sus kaze: "Carstvo Bozje je u vama". Realizujuci u sebi podobije (slicnost) Bozje, covek realizuje u sebi podobije ljudsko, a realizujuci u sebi podobije ljudsko, on realizuje u sebi podobije Bozje. Bog je covecan, on je taj koji od coveka zahteva covecnost, covek je, pak, ne trazi previse. Bogocovecnost je dvostruka tajna, tajna rodenja Boga u coveku, i coveka u Bogu. Postoji ne samo covekova potreba za Bogom, vec i Bozja potreba za covekom. U tome se sastoji tajna Bogocovecnosti (Berdajev). Sustina hriscanstva i njegova najveca vrlina upravo se sastoji u otkrivanju covecnosti Boga - u Bogocovecnosti, i u prevazilazenju nadredenosti Boga coveku na bazi saradnickih a ne podanickih odnosa. Hriscanska duhovnost se razlikuje od nehriscanske po tome sto na uzvisnom mestu postavlja licnost, slobodu i ljubav. Zato je hriscanska ideja o coveku uzvisena ideja. Medutim, sporo se prevazilaze porobiljska i dogmatska verovanja u "strah Bozji", "Adamov greh", "Pakao" i sl. Hriscanski koncept vaspitanja je osmisljen na osnovu uzvisenog i dostojanstvenog pogleda na coveka. To je vera u Boga i coveka, aktivnost coveka i Boga. Zato je hriscanstvo visi stadij humanizma, jer je hriscanin istovremeno i covecan i Bogocovecan. Medutim, sporo se prevazilaze porobiljska i dogmatska verovanja u "strah Bozji", "Adamov greh", "Pakao" i sl. Hriscanski koncept vaspitanja je osmisljen na osnovu uzvisenog i dostojanstvenog pogleda na coveka. To je vera u Boga i coveka, aktivnost coveka i Boga. Zato je hriscanstvo visi stadij humanizma, jer je hriscanin istovremeno i covecan i Bogocovecan.FILOZOFSKA I RELIGIJSKA IZVORISTA VRLINE 'Mozes li Sokrate da mi kazes je li vrlina stecena ucenjem ili upraznjavanjem; ili ako nije ni ucenjem niti upraznjavanjem, onda da li je prirodom data covjeku, ili nekim drugim nacinom." Menon Ljubav ali prava! I sve ce ti ostale vrline pasti same u krilo. (Fojerbah) Bez osIonca na mudrost starih HeIena , koji su za nas ono sto za njih bijahu njihovi bogovi, nije moguce zapoceti razgovor o vrIini. VrIina - arete (grc. psrq, Iat. virtus) moralna izvrsnost licnosti , tj. sposobnost umnog djeIovanja u skIadu sa najvisim Ijudskim i bozanskim normama. Antipod vrIini je porok (grijeh). Nasa terminoIogija: vrsnoca, krepost, dobrota, savrsenost, spretnost, cast, pIemenitost.VRLINE STARIH HELENASokrat: samospoznavanje - samousavrsavanjem.PIaton: mudrost hrabrost umjerenost pravednostAristoteI urodena skIonost saznanjenavikaHRISCANSKE VRLINE Vrlina u hriscanstvu je postovanje bozjih zakona. Hriscanska tradicija obuhvata sljedece cetiri ,prirodne vrline: smjernost, uzdrzIjivost, moraIna cistota i pravednost. Njima je Sveti Pavle je dodao teoloske vrline: vjera, nada i Ijubav. Vrline nisu urodene, vec ih je Bog dao kroz susa Hrista da bi ih vjernici usvojili i primjenjivali.PROTESTANTSKE VRLINE prakticna strana zivota rad radna disciplina moralnost poslusnostJEVREJSKE VRLNE rad marljivost preduzimljivost postovanje starijih i porodicno vaspitanjeBUDISTICKE VRLINE Budisti smatraju da istinska vrlina dolazi iz uvida cetiri plemenite istine i djelanja u skladu sa njima. To se naziva plemenitim osmostrukim putem. Slijedenje tog puta podrazumijeva sljedece vrline: ispravni nazori ispravne namjere ispravan govor ispravno djelanje ispravan zivot ispravan napor ispravna paznju ispravna sabranostISLAMSKE VRLINEIsIamska etika vaspitawem nastoji razviti prvenstvenokod djecaka sIjedece vrIine: hrabrost odIucnost postovanje zakona vjere discipIinovanost a kod svih: posIusnost AIahu i postovanje roditeIja PraviIa koja nam nareduju da njegujemo razIicite vrIine i zabranjuju poroke poducavaju nas kako da