Download pdf - Velisa Rajicevic Psunjski Hrvati u Svetlu Istorijske Istine

8/7/2019 Velisa Rajicevic Psunjski Hrvati u Svetlu Istorijske Istine

http://slidepdf.com/reader/full/velisa-rajicevic-psunjski-hrvati-u-svetlu-istorijske-istine 1/155

ПРЕДГОВОР СЛОВЕНАЧКОМ ИЗДАЊУИЗ 2006.

1



Змаго Јелинчич Племенити

О књизи и ауторству

Књига Хрвати у светлу историјске истине, аутора Псуњског, за којега скоро сасигурношћу можемо тврдити, да је то био Велиша Раичевић, долази међусловеначке читаоце баш у правом тренутку, у доба приближавања суседнеХрватске европској унији демократских држава, а где по мојем уверењу никако неспада. Бар не за онолико време, докле се не разјасне и исправе историјске лажи икривице како према српском, тако према словеначком народу. Уверен сам, да ће сес мојим становиштем сложити већина оних, који књигу буду прочитали.

Књига је сигурно настајала доста дуго, а одштампана је била у Београду марта1944., нешто пре ослобођења града. Гестапо, тајна полиција немачкога рајха је,извесно због издаје, упала у штампарију у којој је била књига штампана, изапленила скоро целокупан тираж. Немци нису желели да се открије истина оисторији Срба и лажљивости Хрвата у њиховом фалсификовању историје. На крајукрајева, Хрватска је била савезница, а Србија само окупирана и са привременомвладом. Одмах по ослобођењу преостале примерке је тражила и запленила

југословенска тајна полиција, а штампара Антуна Рота су крајем 1944. годинепрогласили за окупаторског саучесника и убили га на непознатом месту. ЗаПсуњског се није знало ко је, па је могао да се извуче. Већину примерака књиге супронашли, а њихови власници су, по обичају, завршили на Голом отоку. Званичнаинституција, Народна библиотека Србије први примерак књиге добила је тек 1981.године, после смрти Јосипа Броза - Тита. Примерак у свом архиву има још иСрпска православна црква, а неколико примерака имају некадашњи ауторовипријатељи, који вешто прикривају свој оригинални примерак, јер књига није писананиз длаку ни данашње српске власти. Међутим, један примерак књиге је уСловенији чији превод и објављујемо.

Ко се скрива иза псеудонима Псуњски, није било позанато све до касних 1990-тих.Без сумње га је то очувало у животу, јер су штампар његове књиге, као и цео низљуди, који су ту књигу имали код себе, због ње умрли. Упркос свему, некиисторичари још данас заговарају различите тезе. Једна од њих је и да је књигунаписао песник Милан Добровољац Жмигавац, бискуп Хрватске старокатоличкецркве, а друга књигу приписује господину Рашајскоме, службенику загребачког

2



универзитета, који је живео у Београду и Сарајеву и због тога имао приступдокументима о пореклу Хрвата и односима између Срба и Хрвата. У прилог прветезе највише говори подударност слогова у песми објављеној на почетку књиге,али обара ју то, што се против књиге обратио чак хрватски Глас концила, јер је поњеговом пуна антикатолицизма, и зато веома антихрватска, тако да је њено

предвиђено издање у САД забранио чак тадашњи председник Џорџ Буш старији.

Одређени кругови у Београду ауторство књиге приписивали су чак двојици писаца,додуше литерарном историчару и германисти проф. др. Пери Слијепчевићу иисторичару проф. др. Радославу Грујићу. Чак се јавља мишљење, да само двааутора не би била довољна, и стога мисао, да је књигу написала група историчара.Још једно име се јавља у вези са овом књигом, и то Богуновић, инспектор запросвету између два рата, родом из Псуња.

Али ипак је, по мишљењу већине озбиљних истрачивача, псеудоним Псуњскиприпадао Велиши Раичевићу који је, поред поменуте књиге, под истим

псеудонимом издао још и књигу У име Христа – светиње у пламену. Упркос томешто књига описује историјске догађаје, који се тичу Срба од најстаријих временапа све до (скорашњег) краја усташке творевине Независне државе Хрватске,проницљив читалац ће наћи чак цео низ паралела са догађајима из времена кадасмо са Хрватима имали заједничку историју. И те га паралеле могу испунитистрепњом шта нам се све још може десити.

Хрвати у светлу словеначке истине

Након распада аустроугарске монархије, Хрвати су се на брзину организовали иМеђумурје убрзо прогласили за своје. Штавише, убрзо је одређена политичка

фракција почела да се заузима за одцепљење од Краљевине Срба, Хрвата иСловенаца и за повезивање са Мађарском и за заједнички савез са Италијом. УКраљевини Југославији се ово размишљање касније манифестовало убиствомкраља Александра 9. октобра 1934. у Марсеју, које су уз помоћ Италијанаорганизовали хрватски усташе.

У вези са другим светским ратом, никако се не може превидети чињеница, да суХрвати одмах након напада 6. априла 1941. и капитулације Краљевине Југославијевећ 10. априла прогласили НДХ, скоро одмах затим приступили нацифашистичкојкоалицији и тако са министром иностраних послова немачког рајха Рибентропом(Отто вон Риббентроп) завршили започету операцију. Већ 26. августа 1939. су

прогласили Бановину Хрватску, која је српским и босанским територијама одузеласрезове Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервенту, Травник и Фојницу,прикључила их својој територији и ствар довршила са настанком нацистичкедржавне творевине, за коју је некадашњи председник Туђман изјавио, да јепретходница данашње Хрватске. Одмах након прекрајања словеначке територије,Хрватска је такође узела свој део крвавога плена, у хрватским логорима смртиизгинуо је немали број Словенаца. У највећем кољачком пројекту усташа, како суназвали логор Јасеновац, усмртили су и осамдесет свештеника из Штајерске.

3



Након другог светског рата хрватска власт се на брзину преокренула и заборавила,да је била до задњега дана на страни нациста и да ју је само велика жеља ЈосипаБроза - Тита за великом државом, коју су му савезници и омогућили, спасла одденацификације, која ни до данас није извршена. Одмах су наставили акције,започете на заседању ЗАВНОХ-а 1944. године, и припојили си Истру, разуме се, уз

другарско одобравање словеначких партијаца. Један од већих обмањујућих приказадемографског стања Истре онога времена је сигурно књига Цадастре натионалдел'Истрие (Накладни завод Хрватске, Сушак, 1946), у којој су аутори по правилусве Истране, чије се презиме завршавало на -ић или ич, прогласили за Хрвате.Штета што су међу одобраваоцима били и Фран Рамовш и Лаво Чермељ, за некевелики Словенци.

Још један рачун чека на измирење. То је убиство 37 Словенаца у Штригови, које сухрватске власти побиле одмах након рата, јер су тврдили да је то словеначка земља.И били су у праву! Још се мање зна о депортацији приближно 3000 Словенаца изРијеке на Голи оток, где, међутим, нису доспели, јер нису дисали по хрватски и

знали су оне који су на брзину променили униформе. Такође, касније позивање иприча о некаквим авнојским закључцима су бесмислени, јер на другом заседањуАвноја у Јајцу није било разговора о границама унутар нове Југославије. И даупозорим на још једну истину: током другог светског рата, као ни пре њега, Истраније спадала у југословенски оквир, а камоли у хрватски. Чак је ни Хитлер послекапитулације Италије 9. септембра 1943. није прикључио држави својега савезникаАнте Павелића.

Ако се осврнемо на наш рат за самосталност, не можемо превидети чињеницу, дасу у нападу на Словенију управо хрватске власти дозволиле да наша једва рођенадржава буде нападнута са њихове територије, из њихових касарни, са њихових

аеродрома. Самосталност су прогласили истог дана као и ми и били су дакле премамеђународном војном праву агресори, иако су јединице биле део Југословенскенародне армије. Према међународном праву, агресор је и она држава, која својутериторију препусти туђој сили за напад на трећу државу. А то се овде десило.Пошто то још није било довољно, нашим јединицама територијалне одбране иполиције намерно су послали погрешне податке о смеру напредовања јединицаЈНА. Људе који су у Загребу хтели да спрече излазак тенковских јединица изкасарни, растерала је хрватска власт. Тада је наредила да се уклоне све мине, такода су тенкови према Словенији имали слободан пут.

Нажалост, неки наши аутономаши су тада били непажљиви, али пре свега, тада је још увек на нашој страни било превише присталица југословенства, који нису реаговали на информацију немачке обавештајне службе, да је генерал Чад у Ријециспреман да се преда словеначкој војсци. У Ријеку нису послали оружане војне

јединице, а мене су након четвртог дана рата за осамостаљење ухапсили. Да таданије било присталица некадшањега режима, макар би моја јединица ишла наРијеку, па би онда било шта би било. А сигурно би почетна позиција за погађања,да добијемо назад Истру, која никад у историји није била хрватска, била суштинскидругачија. А можда је код свих заједно преовладавало политичко мишљење о

4



заједничкој конфедерацији Словеније и Хрватске, које је све до посете хрватскогпредседника Туђмана Словенији, још било живо. Разуме се да људи о томе ништанису знали.

Можда се на то надовезала и незаитересованост за одржани референдум о

припајању матичној домовини Словенији, који је одржан на Жумберку, на којем сусе само поштар и жупник изјаснили против припајања Словенији. Тако су тадашњипредседник државе Кучан као и председник скупштине др. Бучар свудокументацију, коју су прегледали, бацили с објашњењем "а шта ћемо с томсиротињом". Хрвати су план схватили проклето озбиљно и његовог главногпоборника Дракулића и још доста других због велеиздаје на дуже време бацили узатвор. И то, упркос томе да је свима било познато, да су границе унутарнекадашње СФРЈ биле само административне – одредила их је комунистичкапартија, а није било склапања никаквих републичких, међурепубличких,међудржавних или међународних споразума о разграничењима међу републикама.

Последица тога је чињеница да су Хрвати поставили границу код Сечовља налевом брду Драгоње, а затим је чак преместили на десно брдо, иако јемеђурепубличка граница у некадашњој држави СФРЈ била чак на врху брежуљка,код каменолома. Након тога се само даље настављало. Хрвати су крали најбољесмреке на Томшичевој парцели у снежничким шумама, пред љутитим Словенцимапа су их чак чували словеначки полицајци. Агресивно су окупирали четири засеокауз Драгоњу, украли земљу код Хотизе, уз Муру, код Орможа… Министарунутрашњих послова био је Игор Бавчар. А и истарске железнице су у доба ЛојзетаПетерлеа прешле у хрватске руке.

Касније је улогу дародавца слованачке територије преузео садашњи председник

државе др. Јанез Дрновшек, који је упркос усвајању декларације Државнога збораРепублике Словеније о целовитости пиранског залива његову, отприлике,половину понудио Хрватима. Хвала богу, да то нису усвојили, макар и збогпревелике прождрљивости. Свему овоме можемо наћи паралеле у књизи Псуњског.

На крају крајева, шта бисмо могли очекивати од државе, чији политички врховиданас изнова заговарају тезе о хрватском народу, које су биле званично исправне удоба усташке владавине? И шта бисмо могли очекивати од државе, која својудржавност темељи на никад постојећој нагодби, коју желе приказати као договор саУгарском (Мађарском) о преузимању власти у своје руке и коју називају Пацтацонвента, за коју лажу да је била написана 1102. године, када је целој светскојисторијској јавности иначе познато, да се ради о фалсификату из 14. века.

Можемо још штошта научити из ове књиге, као нпр. о сопственим грешкама и осопственим издајницима. Зато да грешке не бисмо понављали и да бисмо издајникелакше препознали. Суседе ће нам у приличној мери представити сама књига. Некапревод ове књиге на словеначки језик буде трајни споменик чињеници, да истинуније могуће сакрити, и опомена свим онима, који превише верују званичној

5



политици, а Велиши Раичевићу - Псуњском захвалница што је очувао истину иосветлио злочине, који не смеју остати у тами

Змаго Јелинчич Племенити

6



ХРВАТИ

У СВЕТЛУИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ

Пиј земљо српска

О грудо света,земљо предака српских и моја!

Ти не би била ни питома тако,да није наших суза, крви и зноја.

Пиј земљо српска,напајај се крвљу милиона својихпалих на бранику величине давне,испијај чаше судбине своје,горке, али славне!

О вечна грудо !

Ти што никад ниси стењала од бола, јер си увек била од џелата јача.Има ли шта друго што срамоту пересем борбе и мача!

Псуњски

7



ПОРЕКЛО ХРВАТАЈедна случајност у великим народним покретима пре којих 13 векова, отворила је

тамне странице у историји јужних Словена. За долазак Хрвата везано је све оно,што је доцније о Балкану створило изреку, да је „буре барута".

Доносећи собом све своје недостатке, ова неславенска скупина урасла је најпре уславенство и од њега примила хришћанство, али је затим због урођеногопортунизма и слабе духовно-крвне везе са славенством не само отпала од њега,већ је католичком Риму послужила као оруђе за католичке насртаје на јужнославенство кроз читава столећа. Због њих је Балкан и постао европска ветрометина,где су се сукобљавали различити интереси, а у првом реду католички саправославнима.

О свом пореклу Хрвати нерадо говоре. Додуше, на први поглед. Међутим, они сузбог урођеног опортунизма на својој сиромашној „повијести“ оставили широмотворене капије, како би своје порекло могли везивати час за Романе, час заГермане, а који пут и за Славене. Један „сликовит примјер“, како би то они сами

рекли, види се из случаја са хрватском „повијешћу“, коју је хрватска владапрописала као уџбеник за школску 1941/42. годину. У овој „повијести“ заступљена

је готска теорија о хрватском пореклу. Већ следеће школске 1942/43. године, истаона усташко-хрватска влада, која га је прописала, издала је други, где се охрватском пореклу заступа друга, иранско-кавкаска теорија. Да се срамота што препреда забораву, враћен је новац свакоме купцу онога првог уџбеника, који га јемакар напола подераног повратио.

Верни своме несталном менталитету, Хрвати су кроз целу своју прошлост успоредоса развојем ситуације мењали не само своје уверење, већ и народност ако је то билопотребно. Али, нешто у чему су остали конзеквентни, то је болест гусарења потуђим историјским баштинама и мана натуравања свога непопуларног имена. Такосе сретамо са једним одломком из новије хрватске историје („Хрватски Лист“ од14. ИВ. 1939.) где се ово признање изражава у реченици: „Дошавши Ху-ур-ватхизаједно са Хунима у Европу, завладали су над славенским старосједиоцима, скојима су се слили у један организам, којему су дали своје име, иако су били умањини". Хрвати, дакле, по овом своме признању долазе у славенскостароседелаштво, које је, дакако, могло бити само српско, пошто се за другеСлавене у овом простору не зна, и доносе собом своје име, са којим се то славенскостароседелаштво столећима сукобљује.

Своје неславенско порекло, уосталом, не крије ни у праскозорју притајеногусташтва први хрватски министар спољних послова др. Младен Лорковић, који укњизи „Народ и земља Хрвата“ на страни 34 каже : „Читава стара хрватскаповијест схватљива је само уз претпоставку, да су владајући Хрвати билинеславенска наслага, која је прекрила и организирала славенске масе".

8



Прихватимо ли становиште др. Лорковића да Хрвати нису славенског порекла, штосе после догађаја иза 6. априла 1941. године само по себи разуме, постајенеобјашњиво, како да дошљачко племце Хрвата губи сва своја обележја са којима

је дошло, па чак и свој материњи језик, а да ипак тобоже осигурава престиж своганепопуларног имена, које је доцније претрпело модификацију од Ху-ур-ватха у

Хрвате. Не би ли било природније сматрати да народи губе своја обележја иматериње језике само онда, када се утопе у јаче и културније средине којима, разуме се, није потребан „организаторски смисао“ и таквих полудивљих дошљака,који нису у стању ни да свој материњи језик одрже. Што их је, међутим, католичкиРим много доцније успео уклопити у свој велики програм католичког продирањапрема славенству, и што се болешћу натуравања њиховог имена одомаћило једнозло од кога ће се Балкан тешко отрести, то је појам за себе. Па ипак, Хрвати са

резултатима натурања свога имена српском националном и етнографском просторудо прошлога века нису били задовољни. Зато је Загреб пре којих сто годинаизмислио Југославију, само зато да би преко ње довео у питање српство иправославље и тако остварио експанзивне циљеве истакнуте у хрватском и

римокатоличком програму кроз векове.

Као што год постоји опречност о властитом пореклу међу самим Хрватима, (јер„сувремена хрватска повијест“ у делу штампаном 15. ИВ. 1939. тврди, за разликуод др. Лорковића, да су Хрвати готског порекла), тако су различити и датумињиховог досељења унешени у њиховој „повијести“. Тако је о доласку забележиовизантијски цар Константин Порфирогент, како су се од „Бијелих Хрвата" одвојилапеторица браће, међу којима и један по имену Хрват, те дошли у Далмацију, где сузатекли Аваре („Хрватски Лист“ од 15. ИВ. 1939.). За ову историјску тврдњуизгледа нам да је Хрватима примарни моменат био запоседање Приморја.Међутим, временски је позивање на Порфирогента довело у питање датум

хрватског досељења, пошто је Порфирогент живео, односно владао од 912. до 959.године. Хрватски историчар Павле Витезовић (1652. - 1714.) помера овај датумдосељења уназад и каже да се оних петорица браће доселило 640-те године послеХриста и да су се настанили у горњем приморју. За разлику од Тадије Смичикласа,који хрватско име изводи из појма неког брдског јунаштва, Витезовић каже да имеХрвата потиче од онога међу петоро браће, који се звао Хрват. Новијој хрватскојисторији било је мало оно Витезовићево померање хрватског досељења уназад, па

је ово досељење померила још за даљњих 100 година уназад. („Хрватски Лист“ од14. ИВ. 1939). Ко зна, неће ли се наћи који од Старчевићевих ученика који ћепронаћи да су Хрвати доселили још у ледено доба. Датум њиховог досељења напрви поглед не изгледа толико важан, али, његово је фиксирање потребно, како бига успоредили са Витезовићевом тврдњом, да су Срби 35 година пре Христа

ратовали у Македонији са Римљанима, и населили Малу Влашку (Славонију).

Славонски историчар Матија Катанчић (1750. - 1825.), иако католички свештеник,не сматра све становнике католичке вере на територији која је 1941. годинепрозвана „Независном државом Хрватском“ Хрватима. Напротив, он тврди, да суДалматинци, Босанци и Славонци исте етничке структуре као и Срби и да се овиетнички у многоме разликују од правих Хрвата, а да је хрватско име овим

9



крајевима једино аустроугарским притиском наметнуто, мада се ови народи никаданису тако осећали. Говерећи о чистоћи језика Катанчић каже: „Али се босанско-далматинско и српско нарјечје одликује чистоћом и елеганцијом“. О натурањухрватскога имена Катанчић пише. „Увјерит ћеш се, најзад, да се хрватско име уДалмацији, Босни и Србији нарочито пропагирало, али се илирски народи у

овом предјелу никада нијесу тим именом називали". Стога, кад говоримо оХрватима, имамо пред очима оне Хрвате у уској Хрватској, одакле су вековимапокушавали да натуре своје име босанским, славонским и далматинским, па чак иСрбима у Србији.

Хрвати, онакви какве их описује Матија Катанчић – који нису истог етничкогобележја са далматинцима, Босанцима, Славонцима и Србима, доселили су – поВитезовићу – у Хрватску 640 година после Христа. Овде су, кажу, својомспособношћу државне организације (којом се, како нам је познато, нисуодликовали нити су је имали) завладали староседеоцима Славенима да не биморали споменути име Срба, којима су, иако бројно далеко мањи, ипак успели

тобоже натурити своје име. Овде пада у очи „заборав“ са којим се непрестаносусрећемо кроз сву хрватску историју. Тако хрватски историјски шовинизам и овдезаборавља признати, да су се у томе послу етнички и језично потпуно претопили уСрбе, те их Делимилова кроника, писана пре 650 година, објављена чак и упознатом загребачком „Вијенцу“ из 1891. године реченицом: „У српском народуимаде земља, која се зове Хрватска". – сматра Србима. Тако је, дакле, писаочешки истраживач још у XИИИ. веку и сматрао, да су Срби народ, а Хрвати племе.

„Први хисторијски утврђени докуменат којим се имена Хрват и Хрватскапојављују у повијести, јесте гласовита повеља Кнеза Трпимира од 4. марта852. године, у којој кнез потврђује своме пријатељу и куму – сплитском

надбискупу Петру – неке његове посједе у Лазанима и Тугарима, а у којој сеТрпимир назива „Дуx Цроаторум“, а његова земља „Регнум Цроаторум“(краљевство хрватско), дакле као организована држава.“ („Хрватски Лист" од16. ИВ 1939.). Једна мала несмотреност довољна је да упропасти читав снопбрижљиво скројених историјских фалсификата. Тако је овај одломак ухватио улажи ону хрватску причу о доласку половицом ВИИ. столећа или раније, о некомнатуравању хрватског имена, а још мање о „организаторском смислу“, јер као штоим овде нехотице излете, није се пре друге половице ИX. столећа нити знало за имеХрвата, а још мање за њихову – назови – државу.

Ухватимо ли се за 852. годину као годину када се први пут појављује име Хрвата унекој форми самосталне организације (у шта ми оправдано сумњамо) и да јеТрпимир стекао титулу кнеза хрватског, па да је потврдио неке поседе своме куму

још и томе сплитском надбискупу, тада се налазимо пред два питања и то: Ко је уто доба владао хрватским земљама, те према томе ко је Трпимиру поделиодостојанстко хрватскога кнеза? И друго: Да ли је у то доба могао постојатисплитски надбискуп који би био потчињен Риму.

10



Разматрајући прво питање, знамо да је цар Будимир Српски већ у ВИИ. столећу разделио српске земље на жупаније, бановине и кнежевине. Међу тако раздељенимобластима налази се и доња Далмација, која је тек у XИX. веку у Загребу прозвана„Црвеном Хрватском“. У доба Трпимирово владала је српским земљама династијаВишеслављевића, а у те земље била је уклопљена и доња Далмација. Ништа, дакле,

природније него да је Трпимир кнежевску титулу добио од српских владара, јер је уто доба од другога и није могао добити.

На друго питање није тежак одговор, пошто је у оно доба сплитска епископијапотпадала под јурисдикцију цариградске патријаршије, па је Трпимир једино могаопотврђивати имања сплитском епископу, а никако надбискупу, пошто је сплитскаепископија отпала од цариградске тек 924. године, односно 72 године после тетакозване „гласовите“ Трпимирове повеље, дакле онда, када се Трпимир одавноналазио међу мртвима. Година 924. узета је из дела хрватске „сувремене повијести“штампаног у „Хрватском Листу“ од 22. ИВ. 1939., па како знамо да су се датумиовакве врсте често пута померали десетинама и стотинама година уназад, како је

кад требало изграђивати фиктивну хрватску историју, то би могли претпоставитида је сплитска епископија можда и доцније отпала од цариградске патријаршије.

Према „најобјективнијим" писцима „надопуњене хрватске повијести" требало би дасу Хрвати успоредо са својим доласком – половицом ВИИ. столећа – загосподарили српским староседелаштвом, које је било у већини, и натурили имтакозвану државну организацију и ратнички смисао. Тако кажу сада. Међутим,мада им ми много не верујемо, они нам у XВИИ. веку преко Павла Витезовића

рекоше, да су Срби још око Христа и пре њега населили земље, у којима су Хрватинашли уточиште, те да се Срби још у то доба појављују као самостална државнаорганизација која, дакле, од дошљачких Хрвата није морала ништа позајмљивати, а

најмање организаторске и војничке врлине, пошто се за њих ни девет векова послетога није ништа знало. А о некаквим ратним вештинама или организаторскомсмислу не може код Хрвата бити ни говора – не само од досељења па до првоњихове самосталности под Томиславом 924. године, него и доцније.

„Авари и Славени, поплавише Далмацију, Мезију, Илирик и Тракију све доЦариграда" („Хрватски Лист“ од 14. априла 1939.). Хрватски се повјесничар,додуше, стиди да уместо Славена спомене Србе, иако се за време цара Хераклија,када се ово догађало, за друге Славене у овом делу света није знало осим за Србе.По хрватској историјској причи, Хераклије (610. - 641.) је налазећи се на рубупропасти услед навале Персијанаца са истока и Србо-Авара са запада пронашаонегде, Бог би знао где, племе Хрвата као „најбоље организовано славенско племе",које се супротставило српској снази и спасило Хераклијево царство. А што је јошзамршеније, Хераклије их позива негде на југоистог Балканског полуострва!Изгледа да „браћи“ Хрватима није било доста, што су нам толико зла нанели одсвога доласка, већ би желили да нам макар у машти приређују изненађења и ондакада за њих нико, па ни они сами нису ништа знали. Уосталом, све и када би то„јуначко“ хрватско племе представљало неку биолошку јединицу у то доба, како бии могли притећи Хераклију у помоћ, када је овај са свих страна био опкољен – и то,

11



Персијанцима са истока, а са запада, да употребимо хрватски термин, Аваро-Славенима. Кад су већ маштали фабрикујући ову историјску немогућност, могли суизмислити и транспортну авијацију помоћу које су цару Хераклију притекли упомоћ. Да би оваква бесмислица хрватског „сочињенија“ могла опстати, морали биСрби сада после толиких столећа преко своје славом исписане историје хрватској

повијесној фикцији оставити коридор, да би ови могли цару Хераклију притећи упомоћ.

По хрватским изворима, Срби су били оно славенско староседелаштво које суХрвати затекли када су нас својим доласком „усрећили“. Примивши од Србахришћанство, они су све до Бранислава, кога су тек недавно крстили у Бранимира,припадали надлежности цариградске патријаршије, а тек за његовог времена суприпали под римску административну надлежност, јер је он сматрао да је то збогблизине Рима практичније. У савременој, шовинизмом инспирисаној и подкатоличком призмом писаној „повијести“ Хрвата, означен је овај административнипрелаз из надлежности Цариграда римској надлежности ништа мање него као друго

крштење Хрвата, мада се зна, да је расцеп цркава уследио за близу два столећадоцније. Из простог разлога што је ноторно да друго крштење претстављапрекрштавање некога ко је већ једном крштен у којој од хришћанскихвероисповести, хрватска историја о овоме другом крштењу даје оскуднупубликацију и задовољава се само на спољашњем сјају прослава. Познато је да јеЗдеслав довео Хрвате у везу са цариградском патријаршијом, која их је примила ухришћанство. Бранимир је из практичних разлога замолио да се административнопотчине Риму. То је у новој хрватској историји узето као друго крштење Хрвата.Од како се ово, такозвано друго крштење прославља на виднији начин похрватским католичким црквама, почели су се многи католици интересовати заисторијат ове прославе. Међутим, свећеничке су им продикаонице радије

засењивале очи познатим католичким фразама, него што би им признали, да сунекада припадали источноправославној вери.

Ову католичку мистерију објаснио је, међутим, др. Фердо Шишић у „Вјесникухрватског археолошког друштва" за годину 1914. и целом хрватском језуитскомклеру добацио ову истину. Познато је да се хрватски кнез Бранимир, смакнувшикнеза Здеслава обратио с прољећа 879. године на папу Ивана ВИИИ. у Рим и такоодружио од цариградског патријарха, са којим је Хрвате довео у везу његовпредчасник Здеслав. Да се овакав прелаз од једног црквеног поглавара другомесхваћао у традицији као крштење, показује нарочито, што КонстантинПорфтфогент и Здеславов корак приказује као тобожње треће крштење Хрвата, акоме дакако исто тако као и о другом не може бити ни говора.”

Откриће др. Ферде Шишића, познатог хрватског научника, тим је драгоценије што је уследило у време када му се ни са које стране није могло приговорити да су гаинспирисали „протународни режими из Београда", како је Загреб за времезаједничког живота од 1918. године увек пожурио да протумачи ма каквуисторијску публикацију, која не би била у складу са хрватском историјскомнадувеношћу.

12



Све до расцепа цркава половицом XИ. столећа такозвано друго крштење Хрвата,односно административни прелаз из Цариграда Риму, није имало никаквогнарочитог утицаја на међусобне односе Хрвата и Срба. Међутим, расцепом цркавапојавила се поред расне и верска разлика, која је била разлогом, да је српство удошљачким Хрватима нашло вечито језуитске противнике који су, ослањајући се

на католицизам сву своју пажњу усредсредили на то, да помере свој простор на рачун српског историјског и етнографског тла. Са свима обележјима слепеупорности, овај је хрватски напор продужен све до априла 1941. године, и послењега.

13



ПРВА САМОСТАЛНОСТ ПОДТОМИСЛАВОМ

Једна тешка ратна случајност, која је задесила српски народ на овој ервопскојветрометини, осоколила је Томислава да, као савесни бан, приграби целокупнувласт своје бановине и да се 924. године отргне из српске заједнице. Сличнослучају из 1941. године.

Кад је Зарија Прибисављевић – српски владар око 924. године – одбио да продужипризнање власти бугарског цара Симеуна и када већ на почетку непријатељстававећина Заријиних војсковођа због Симеуновог лажног осећања допадошебугарскога ропства, Бугари су освојили велики део Србије. Међу онима који судопали бугарског ропства био је и Часлав Клонимировић, унук Стојимиров. Сам

Зарија се склонио у област Неретве, која је и под Михаилом Зишевићем, српскимвеликашем, пружила Симеуну отпор и најзад га после трогодишњег рата присилилана мир. У међувремену је Томислав као зависни бан од српских владара изабраосрпску несрећу да би довршио своју решеност о независности и у доцнијемоднарођивању постао пионир римокатоличких аспирација у овом делу Европе.Хрвати су доцнијим развојем ситуације могли осетити Томислављевупренагљеност. Томислав је, наиме, веровао да ће се пропашћу српске државеостварити жеља за простирање хрватске власти преко српских земаља. Али, Бугарису освојили само део Србије, а Рим је осетио снагу Неретве и Михаила Вишевића утоликој мери, да је Вишевић са својом војском заратио противу Рима и две годинепосле Томислављевог геста освојио италијански град Синопат. Овде долази и смрт

Симеунова, која је допринела да се Часлав Клонимировић ослободи бугарског ропства и сједини разједињене српске области, те да поврати добар део српскихобласти, међу којима Срем са већим делом Славоније. За владавине Часлављевеспада и неретљанска битка противу млетачке републике када су млечани потучении 948. године склопљеним миром натерани да се обавежу на плаћање данка. То јестање трајало све до 960. године, када је Часлав протерао Мађаре из Босне у Срем иту у Срему, у једној битци погинуо. За све то време Хрвати су лешинарскомхладнокрвношћу посматрали џиновске борбе српскога народа од кога су се почелиоднарођивати, чекајући погодно време да очерупају лешину, коју би други местоњих оборио.

У „сувременој хрватској повијести" наилазимо на непрегледну гомилу исписанихпокушаја да присвоји шта је туђе. Тако се први Томиславов корак приказује улажном светлу само зато, да би се из њега могле исконструисати такозване„Бијеле“ и „Црвене Хрватске“, а нарочито ове последње, које никада није ни било,већ ју је новија хрватска“историја напросто морала измислити, како би унајкритичнијим српским тренуцима могли подастрети своје „повијесно право" насрпске земље. Доследна самој себи, хрватска историја, фабрикована пре неколикогодина, каже да је у доба ратовања Зарије Прибисављевића са бугарским царем

14



Симеуном 924. године Томислав тобоже протерао Бугаре и присилио их на мир. Азатим још смелије, да су, тобоже, „домаћи владари“ Захумља, Травуније и Дукље,међу којима и кнез Михаило Вишевић признавали Томислављеву власт. То – да је,онда, „Црвена Хрватска". О тој новој хрватској фикцији „сувремена хрватскаповијест" овако махнита:

Према попу Дукљанину, раздијелио је краљ Будимир Светопелек на великомзабору на Дувањском пољу државу на Приморје и Загорје. Приморје називље јошХрватском или Далмацијом, а дијели га на Бијелу Хрватску и на Црвену Хрватску.Бијела Хрватска сезала је од Дувна до Винодола, а Црвена Хрватска од Дувна доДрача. Један од најпознатијих владара у областима Црвене Хрватске бијаше кнезМихаило Вишевић“. („Хрватски Лист“ од 18. ИВ. 1939.).

Ова констатација, у којој се као примарни моменат истиче неко тобожње стварање„Бијелих и Црвених“ Хрватски, открива, међутим, оно ради чега хрватска историјазасигурно не би споменула име краља Будимира, иако је вешто прећутала чији је то

био владалац, а које његова држава. На једном месту недалеко споменутих „вцарјех Будимира српског“, који је око 675. године разделио своју државу нажупанства, бановине и кнежевине. Међу тако раздељеним српским покрајинаманаилазимо на Хумску и Рамску, односно босанску Србију. Што творци надувенехрватске повијести нису, или нису хтели, упознати своје читаоце са овим„Будимиром в царјев српски“, имали су са свога становишта разлога за то, јер јењегова земља морала бити Србија, а у њој Хрвати – без икакве или такве Хрватске,која не би превазилазила онај простор трију доцнијих хрватских жупанија окоЗагреба. У осталом, и ова хрватска историјска надувеност о стварању некаквихфарбаних Хрватски спада у ред добро смишљених лажи које вековима смерају нато, да у српској историји створе такву збрку, из које би затим по вољи могли да

ваде оно, што им је за покриће њихове историјске голотиње потребно.Један летимичан поглед преко брда хрватских фраза, које се сукобљују једна садругом. По овом тврђењу, Хрвати долазе у своју Хрватску западно од Славоније иБосне половицом ВИИ. столећа, где затичу Славене, разуме се, Србе. Они тобожеодмах по своме доласку својом ратничком и организаторском способношћунатурају своје име томе српском староседелаштву и оснивају такозвану „БијелуХрватску“, „Црвену Хрватску“ итд. Колико је истине у причи о великим„државничким и организаторским способностима хрватских дошљака, види се и потоме, што се за њих ни 200 година доцније за време одржавања франачког сабора уФранкфурту на Мајни (825.) није ни знало да постоје, док су полапски и јужниСрби на томе сабору представљали народе. Налазећи се у таквој прошлоснојоскудици, није ни чудо што су Хрвати морали измишљати своје „државе“ свијубоја. Додуше, ове фарбане Хрватске разголићио је рођени Хрват историчар ИванШвер, који својим хрватским историјским колегама отворено добаци да „ЦрвенаХрватска" у ствари није ништа друго доли Србија. (Загреб: „Огледало" ИИ, стр.119). Други хрватски научник, др. Томо Маретић, обрачунава се са „сочиненијима“Смичикласа и његових помагача о тобожњој Хрватској као засебном државномпојму и каже : „Ето на како слабом темељу стоји Велика Хрватска! Ње никада

15



није било, него ју је Порфирогент напросто измислио". („Славени у давнини"стр. 69). Ни са тако, по др. Маретићу, наводно, измишљеном Хрватском, међутим,Порфирогент није према истоку прекорачио реку Цетину, јер о источној границиХрватске Порфирогент дословице вели: Од реке Цетине почиње земља Хорватска истере се уз приморје све до граница Истрије, односно до града Албуна, а у горама и

прелази донекле темат историјски. Код Центине и Ливна граничи са земљомСрбљије". (Иб. 145-7). Порфирогент је заиста имао право. Хрватска до његовогдоба (912. - 959.) није прелазила Цетину, а за даље знамо. Само, пропустио је онзабележити, да се и западно од Цетине простирала српска етнографска целина сведо линије, која се са западне стране среза огулинског спушта у море на међисрезова госпићског и сењског. И Рачки о граници између Хрватске и Срба каже:Хрватска је запремала западни дио римске Далмације, имајући за јужну границукод Мора ријеку Цетину" („Рад југословенске Академије 56", страна 140).

Нобел је мирне душе могао основати још једну од својих награда, која би седодељивала оном историчару изван хрватске и унутар хрватске народности који би

ма где и код којег озбиљнијег писца пронашао коју од оних офарбаних Хрватски,па да та награда вечито остане у каси. Још мање би се ко нашао, сем хрватскеисторијске надувености, ко би могао поставити тврдњу, да је један МихаилоВишевић који, иако српски великаш, често пута није хтео признати власт српскихвладара, могао признати власт српског отпадника кнеза Томислава, који тек што јебио пошао стазама отпадништва. Та због Михаила Вишевића и његоветврдоглавости је и пропао српски отпор према бугарском цару Семеуну. Јер, кадасе српство под Заријом Прибисављевићем налазило због Симеуновог притиска утешком положају, Вишевић је остао веран традицији многобројних српскихтврдоглаваца само зато, да би се одржао на своме кнежевском положају, па нијепомогао Прибисављевићу, већ је дочекао да Симеун угрози границе његове земље.

Тек тада је он са својом копненом и поморском снагом навалио на Симеуна и послетрогодишњег ратовања присилио га на мир. Ето, тај је мир изнудио МихаилоВишевић, а не Томислав, како то хрватска надувеност („Хрватски Лист“ од 20. и21. ИВ. 1939.) контира у своју корист само зато, да би извртањем историјскихчињеница нешто од српске историјске баштине украла и окитила своје историјскосиромаштво. Хрватска историја за исти временски период тврди, да је Томиславимао јаку војску и још јачу флоту, циљајући, разуме се, на ону војску и флотуМихаила Вишевића која године 926. пређе Јадранско море и освоји италијанскиград Синопад. На велико хрватско разочарање, међутим, видесмо, да је то биласрпска, а не хрватска снага. Ипак, после Томислављевог геста од 924. године, једандео Хрвата је показивао отпор према Риму и свима новинама које су из његадолазиле. Народ, који је био привржен српству и православљу, водио је више од

једног столећа после тога борбу противу римских присталица унутар својих редоваи показивао отпор противу отпадања од српства и цариградске надлежностиправослављу. Ова се борба преносила после Томислава и на остале кнезове –

римске слуге, а достигла је врхунац у убиству краља Звонимира.

Звонимир је, као и његови претходници, а као и његови потомци 1941. године,затирао све оно што би у програму хрватског однарођавања подсећало на доба када

16



су Хрвати дошавши међу Србе и примивши од њих хришћанску веру, временомпостали српско племе. Усред народног револта због оваквог однарођавања,Звонимир је, по наговору папе Гргура ВИИ., сакупио на Книнском Пољу сабор,који га је требао овластити да по Хрватској сакупи војску и да са њоме пође наСвету Гору да је „ослободи од православних силеџија“. Звонимир је још прерано

сматрао процес хрватског отпадништва завршеним, јер је то уследило неколиковекова доцније. Зато је народни гнев на томе сабору достигао такве размере, да јеЗвонимир сасечен ножевима своје властеле и народа. Да после овог историјскогдана на Книнском Пољу није наступила мађарска најезда, те се српске земље нашлепред новим проблемом, можда би Звонимировом смрћу римски утицај исчезао ихрватски народ остао веран српској традицији. Тиме би се српству, а и хрватствукроз толика столећа уштедели многи тешки дани.

17



О СТАРИНИ СРПСКОГА ИМЕНАЗбог одомаћеног правила, да о српској историјској знаности могу писати само они

којима је то извор прихода за живот, занемарен је приличан број писмених Срба,који су, за разлику од оних првих, из чистог патриотизма и љубави према своменароду посвећивали свој живот истраживању српске и славенске прошлости, не

руководећи се смером посматраним кроз призму динара, већ чистим славенством исрбизмом. Међутим, сваки онај који по своме занимању није био везан за катедруисторије, означен је или као незналица, или је у најбољем случају посматран сагледишта историјског аматерства. На историјску се науку, дакле, гледало састалешког становишта. А како је држава слабо или никако учествовала у стварањуисторијске науке, већ је ова била препуштена приватној иницијативи, то је сталежиз сасвим разумљивих разлога зазирао од критике, која би можда довела у питањемогућност продаје написаног дела или угрозила егзистенцију и изворе за живот.

Због тога нису ни начињена многобројна поља рада која, да су обрађена, бацила биправо светло на српску историјску прошлост и допринела српском народномосвежењу. Колико год је историјски проблем посматран код Срба са сталешкогстановишта и тиме спутаван у своме прогресу, толико је хрватска пропаганднаисторија имала утицаја на српску историјску науку, која се у интерису тобожњегбратства угињала и прећутно дозвољавала и таква присвајања српског историјскогбогатства, каква се ни по коју цену нису смела препустити хрватској похлепности.

Налазећи се иза непријатних искустава и сазнања о свему овоме, намећу нам сесама по себи питања:

Да ли смо смели за љубав „сувремене хрватске повијести" и неколицине накривонасађених српских „учењака“, којима је хрватски утицај ограничио историјскивидик и уколосечио их у одређеном правцу, убрајати многе домаће и стране писцеу историјске незналице.

Међу многима, треба ли и цара свију Руса, Петра Великог, убројати међунепознаваоце што у манифесту (штампаном на страни 23 - 25 Орфелинијевеисторије о Петру Великом, издатом 3. марта 1711. године) соколи Србе да дигнуустанак противу Турака, па им препоручује да се угледају на своје далеке претке,међу којима и на Александра Великог Македонског. Можемо ли опет само зато дане бисмо погодили хрватску осетљивост, покрити очи пред оним мајестатом учешком државном архиву, којим Александар Велики о српском народу каже:„Великомоћном, најчувенијем, најзнаменитијем и најмногобројнијем народу нашемСрпском“. Или, треба ли пристати на погрешан превод овога мајестата, где јечешки преводилиц тек негде пре којих стотину година уместо „народа српског“ставио „народа славенског“, иако се за време Александра Великог није знало ни закакве Славене, пошто се такво име појављује тек у ВИ. или ВИИ. столећу.

18



Да је хрватски песник Иван Гундулић у доба усташко-хрватске подивљалостинеким случајем био жив, он би за онај стих: „Од Лесандра Сербљанина, врх свјехцара, цара славног“, или платио животом, или би се у најсрећнијем случају нашао уположају питомца београдског Комесаријата за избеглице. Треба ли рећихрватском историчару Фрањи Рачком да није говорио истину када је написао: „Под

овим именом (Срба) познаваху Славене Грци и Римљани негђе од ВИИ. вијекаприје Исуса". (Повијест Славена" стр. 6). Може ли се, дакле, оној групи људисрпског историјског сталежа, који су себи присвојили монопол историјске науке и,тобоже у интересу нечега већег, прећутали ова драгоцена врела за стварањеосновних података о српској прошлости изразити захвалност, или их треба живеили мртве жигосати, а њихова „сочиненија“ у српском и славенском интересуспалити и на тај начин ликвидирати једну епоху, која би се могла назвати епохомисторијских заблуда.

Преврћући по историјској грађи, наишао сам на исправан суд једног међу онимчасним изузецима, професора др. Васе Глушца, о многој српској ученој господи из

редова историчара. Говорећи о званичној историјској науци, коју је Аустроугарскауперила на то да докаже, како босански муслимани немају ничега заједничког саСрбима, јер да су Срби досељеници, а муслимани да потичу од босанскихбогумила, како би на тај начин босанске муслимане придобила за аустро-мађарскуи хрватску идеју, др. Глушац замера онима који су се повели за таквим историјскимфабрикацијама и каже: „Ту званичну науку, коју је аустроугарска управаупотребљавала за своје политичке сврхе, заступали су у већини случајеваХрвати. Пишући и ширећи таква крива мишљења постигли су толико, даданас има много људи, који у те тврдње верују, јер су тако читали у научнимкњигама и тако учили у школи". Ово запажање др. Глушца сасвим је на свомеместу. Већина српских учених људи, сем часних изузетака, задојени су нарочито

скројеном историјском науком, коју су Хрвати наменили „за експорт“. Предратне ипослератне прилике погодовале су да се овако надувена хрватска историја кроји иодржава. Јер, за време угарско-хрватског такозваног краљевства, Хрвати су моглида својој историјској машти без икакве контроле даду пун шовинистички замах. Аза време Југославије су због српске поцепаности и хроничне политичке кризе, којусу Хрвати непрестано подржавали, могли како су хтели утицати на наставнипрограм свих школа у земљи, па тако и на одржавању многих историјских заблуда,које су нас благодарећи извесном броју накриво насађених српских „учењака“,односно плагијатора хрватске искривљености најзад скупо стале.

У време када сам радио на прикупљању података за ову књигу, разговарао сам са једним етнологом, професором универзитета, који је, узгред буди речено, основназнања из историје добио из хрватског наставног програма. Додирујући сецрногорских Срба, овај учени историчар рече: „А шта ћемо рећи например за

једнога Црногорца из племена Куча, који се као председник цариградских носачапризнавао Хрватом?" Један други професор, који је видео рукописе за ову књигупронашао је да на неколико места нисам ставио запете. Ето у каквим су сеситницама губили наши учени људи. Зар неколико запета могу имати утицаја насадржину некога дела. Или, може ли онај црногорски Куч, који се радије признавао

19



Хрватом него што би црногорско чојство ставио у службу цариградског амалства,или ко зна из којих опортунистичких разлога, постати мерило за цео српски народу Црној Гори? Под тим углом може се посматрати рад многобројних српскихучених људи, за које није толико важно шта кажу многи страни историчари осрпском имену и етнолошким појединостима у српском историјском простору,

колико је важна изјава једног цариградског амалина.

Једном другом приликом расправљао сам са једним нашим универзитетскимпрофесором о оном Херодотовом запису, где се у глави В. на страни 33 каже:„Срби су после Индијаца највећи народ на земаљском шару". Професор јеслегао раменима, развукао резигнирано лице и „стручно објаснио“, да то нијенаучно доказано. Као да треба нека нарочита стручност, или да се сада, после вишеод две хиљаде година име Срба треба другачије тумачити него што у ствари јесте.Зато, дакле, што су се Хрвати преко своје историјске пропаганде и њиховог утицајана службени Београд потрудили, да се мало ко упусти у научно испитивањеХеродотових и других записа из времена од неколико векова пре Христа,

принешени су ови рукописи као жртва Богу заборава.

Ако је тачно, да се најраније име Хрвата спомиље Трпимровом повељом из 852.године, хајде да видимо шта је српство пре ових „сјајних" хрватских историјскихстраница од своје прошлости имало.

Кад бих ја казао о старини српскога народа и имена ово што даље следује, српскаучена господа из редова историчара дигли би на мене паклену галаму. Међутим, на14. страни „Бизантијске историје“ византијски писац Лаоник Халконаондилас каже,да су Срби најстарији народ на свету, а у Минхенској књижници чувају се и садаземљописни записници из ИX. века, где се између осталога каже: „Срби су тако

велико царство да су из њих произашли сви славенски народи". И немачкиписац Цернинг у књизи „Етнографија“(1855.) тврди да су Срби матично име свихСлавена. Истог је мишљења и Фортунат Дурих, који се приклања Делимировојчешкој кроници и записима Прокопија Ћесарејца о томе, да су Срби као народ сасвима обележјима државне организације егзистирали и у доба Христово. Немачкиисторичар Шлецер документовао је 1802. године расправу о имену Срба,негирајући Прокопијево искварено „Спори“, и најзад закључио, да су се Анти иСлавени некада звали заједничким именом Срба.

Било би интерсантно интервјуисати којега од наших историјских монополаца, укаквом односу стоји она констатација на страни 160 - 175 „Историје о народимасредње Азије", где се говори да је китајски погранични поглавица Хја Јуј молио одсвога цара помоћ противу Срба, док су живели у својој прадомовини Индокини ида је цар образлажући Јујев предлог пред својим великодостојницима рекао: „Одкако су Хуни побегли, осилише се Срби и завладаше њиховим земљама. Ониимају преко 100.000 војника, далеко су чувени свуда са своје телесне силе, анапредују и у просвети. У њих су коњи бржи, а оружје оштрије. Српска суплемена још силнија и многобројнија него што су пре била и већ су двегодине, како не можемо да измислимо начин, којим бисмо им доскочили“.

20



Не би било без интереса чути „стручно“ мишљење којег од оних накриво насађенихисторичара, шта мисли о заједничким речима, које у своме језику и данасПерсијанци изговирају и то: зима, жена, мисао, зора, мед, ноћ, два, три, четири итд.Још више би нас интересовало стручно мишљење о томе, постоји ли каква узрочнавеза између имена река и места у индокинеском простору и српских земаља као на

пример: Срб, Србаљ, Котар, Котор, Гора, Драва, Тимок, Морава, Сраб, Даљ, Дуб,Равна Гора, Рунић, Борје, Мокран, Сивоње, Бара, Борач, Загоре, Дрвар, Коп, Млава,Серба; Мала Бара, Ковиље, Житомир итд. Има ли ко од наших историјскихмонополаца шта да примети у вези са овим заједничким речима у индокинеском

језику и местима у томе простору, на предавање познатог српског мислиоцаепископа жичког Николаја одржаног 9. марта 1941. године на Коларчевомуниверзитету, када је, дотичући се недавног боравка индијског песника и писцаРабиндранта Тагореа у Београду рекао:

Пре неколико година, са овог истог места говорио је Београђанима наш рођак изИндије, познати пезник и мислилац Рабиндрат Тагоре. Рекох вам да нам је рођак

зато, што су наши преци у давној давнини живели у непосредном сусетству Индије,одакле су понели многа веровања, стремљења, пословице и многе санкритске речи.Кад модерни историчари тврде да смо се доселили са Карпата, они додуше правоговоре али само утолико, уколико мисле на нашу последњу полазну станицу.Иначе, они греше, као што греши свако ко би рекао, да је путник из Солунадопутовао у Београд из Топчидера".

Ове речи још једном оправдавају оне прекоре упућене многим српскимисторичарима да су се оглушили о дужност истраживања старе српске прошлости,

рекао би човек као по жељи других народа, који су желели и настојали, да та богатапрошлост не припадне Србима. Овде спада и онај оправдани прекор изражен у

Лазићевим одломцима (1894.) где се каже: „Српско учено друштво у Београду неможе се биједити неким прећераним србољубством, јер је оно, Бог да гапрости, доста глупости починило на штету српства, а у корист браће Хрвата“.

Проучавајући римског писца Плинија, др. Томо Маретић би сигурно ликовао да јенаишао на име Славена, а поготово Хрвата. Међутим, он у запаженом своме делу„Славени у давнини“ резигнирано закључује: „Не знају ништа за славенско име".Међутим, тај римљанин Плиније, који живљаше у доба Христово, исписујенеколико имена мање-више тамнијех, али на нашу велику радост једно је међуњима ие само посве јасно, него и очевидно славенско, а то су Срби или како ихПлиније пише Серби".

Кад то не би било тако, каквог би интереса имао чешки историк Јосип Добровски,да у свом делу „Јахрбух дер Листер“, XXXВИИ (Беч 1827.) каже, да су се свиСлавени у старо доба звали Србима. Шта је најзад руководило Маретића, рођеногХрвата, да у књизи „Славени у давнини" на страни 54 још једном потврди: „Мисмо већ рекли, да се српско име налази код старих писаца, као што су Плинијеи Птоломеј". Или, ко је могао натерати првог хрватског историчара ПавлаВитезовића да на страни 28 своје „Кронике алити спомена свега света веков“

21





решавали хрватско питање, сужавати успоредо са догађајима све дотле, доксрпство не ишчезне. Такима српство и може захвалити за своју непрестанунационалну декаденцију. На развалинима таквих умова сазидане су Хрватске свихбоја, чија се егзистенција заснива на несузбијеној машти римокатоличкенадувености из Хрватске. Док се на хрватској страни ликовало у измишљању

којекаквих хрватски, дотле су се наше „величине“ задовољавале напајањемгенерација – не српском националном величином – већ српском народномтрагедијом на Косову. Тако је скоро цела наша историјска храна састављена не издоба српскога сјаја, већ из бираних тамних тачака српске прошлости. Ту требатражити узроке што је у српском народу дошло до националне заморености исклоности однарођивању. Нешто мало грађе што је посвећено Душановом сјају илиНемањићевој слави, не само што не представља довољну историјску регистрацијутога великог српског доба, него је и обрађена укалупљеним професорским стилом,који је донекле неприступачан српским читалачким масама. Таква индоленцијадобро је дошла Хрватима да што јаче истакну своја „тисућгодишња повијеснаправа" на непрепорно српски историјско-етнографски простор.

Први владалац српских земаља после пропасти Гота и Хуна био је Свевлад, чија седржава простирала већим делом Балканскога полуострва, тако да је захватилаправац Балканских планина, северне Македоније, Старе Србије и Албаније, затимДалмације све до Трста. Пошто у то доба још није било ни помисли о некаквимХрватима, име овога владара јасно илуструје његову народну припадност, а исти јеслучај и са његовим наследницима, који су се звали истим именима, каквима супуна српска села и градови, ма где се Срби налазили. После Свевладове смрти, којапада око 530. године, наследио га је његов син Боривој, који је узео за презиме имесвога оца и прозвао се Боривоје Свевладовић. Његова је владавина донелаучвршћење српства од Јадранског мора па све до утока Саве у Дунав. Још већу је

војничку славу постигао Боривојев наследник Стројило И, који је очистио свесрпске земље од преосталих Хуна и Гота. Његова је престоница била у Прехвалииспод Шарпланине. За његово доба пада оснивање града Рагузе, доцније прозваногДубровником, од кога ће постати прва претежно српска република дубровачка.Стројило је погинуо у једној бици са грко-римљанима недалеко Скадра, где су сеГрци и Римљани коализирали са задатком да ликвидирају Стројилову снагу. Завреме Стројилове владавине ударени су темељи далматинским градовима, међукојима Трогиру, Сплиту, Крку, Рабу и другима. Наследио га је његов син СвевладИИ., који као и његови претходници није могао ни знати да Хрвати негде постоје.

Лоза Свевладовића дала је више од 10 владара, који су владали српским земљамасве до провале Авара у Ервопу. Мада су Авари као народ турско-монголскогпорекла представљали за Европу опасност, они нису могли изменити српскустварност Панонијег, Дакије и осталих српских земаља из разлога, што су Србипредстављали домородску снагу, којој су Авари, хтели-не-хтели, морали нудитисарадњу. Да би то лакше постигли, Авари су собом довели остатке каспијскихСрба, помоћу којих су успели да остваре јачу везу са Србима. За време Авараоснована је, поред Панонске Србије, и Дачка Србија, која се простирала одкарпатских Бабиних Гора, па све до Тисе, Дунава и Црнога Мора. Тада је узет и

23



назив данашњег Баната по имену Бана, које је аварског порекла. Оснивање ДачкеСрбије спада у аварске покушаје да створи везе са Панонском Србијом, којом јевладао српски кнез Добрета. Најзад су Авари послали посланике Добрети да сепокори без борбе, али им је овај одговорио: „Нема тога ко би нас под сунцеммогао покорити. Научили смо да господаримо другим народима, а не других

над нама. Докле год буде на свету рата и мача, ово ће бити наш завет!“ Да листрах пред оваквом поруком или шта друго, тек Авари су се окренули у левиполукруг и прешли на источни део Балканског полуострва према Византији, која јебила у то доба заузета ратовима са Персијанцима у Азији. Дачки су Србиискористили ову византијску слабост, па су са јаком снагом продрли преко Дунаваи допрли све до Солуна, где су у заједнци са Србима, који су већ тамо живели око560. године основали Солунску Србију.

Док су се на југу догађали оволики покрети, у Полапској Србији је Самко довршиовелико организаторско дело.

Хрватска историјска теорија хотимично се не задржава на овим великим српскимзбивањима без разлога, да не би морала пасти у протусловље и на тај начинпризнати Србима првенство на простор, који су Срби давно пре доласка Хрватакрвљу и знојем својим заливали, да би га затим Хрватима на темељима лажногобећања братске верности уступили и на тај начин прекратили једно поглављехрватског луталаштва у потрази за домовином. Вешто скројена хрватска историја,међутим, спомиње, да су Хуни провалом у Европу повукли собом и Славене, штоби одговарало временски и околносно оној нашој тврдњи, да су Хуни и нештодоцније Авари, повукли собом остатке каспијских Срба. Верни својој вековнојтрадицији непрестане негације свега што је српско и његова прошлост, Хрвати некажу да су то били Срби, већ их сврставају у појам славенског сувласништва, мада

се пре ВИ. и ВИИ. столећа, осим за Србе, ни за какве Славене није знало. Немајући,додуше, куда, хрватска историја онаког кова, каква је психолошки припремаладогађаје иза 6. априла 1941., признаје на једном месту („Хрватски Лист“ од 11. ИВ.1939.), да су се покорени народи подигли противу Хуна и да су их у такозваној„битци народа“ на реци Нетаду негде у близини Славоније потпуно потукли, те дасу се ови око 450. године морали повући преко Карпата и нестати у јужнорускимстепама међу својим сродницима. Повијест Хрвата не би била доследна себи кадаби признала, да су то баш били Срби који су дигли устанак противу Хуна иослободили се њиховог јарма и сарадње. Јер, како видесмо, пропашћу хунскевојске, долази до обнове српске државе и до оснутка прве српске династијеСвевлада и Свевладовића, а то баш око 450. године, када се о Хрватима није моглознати. Међутим, „сувремена хрватска повијест“ радије ће прећутати име тих одХуна „покорених народа“ који су дигли устанак, него што би изустила име Срба.

Од интереса је једна констатација Константина Порфирогента, где се каже да су сеоко времена великог аварско-српскога превирања одвојила два племена Језерци иМилинзи, који су за време тих великих народних покрета допрли до Пелопенеза уДоњој Грчкој и тамо основали Пелопонеску Србију, са којом су самосталновладали око 200 година, али су се на крају однародили и претворили у Грке. Ово је

24



занимљиво зато што се зна, да се од Осијека према Вуковару простирало велико језеро које се за римског доба по граду Мурси (доцнијем Осијеку) звало Мурсанско језеро. Становници око тога језера били су Срби, који су били ратнички јаки, азвали су их „језерцима“. Хрвати су, разуме се, и на ове пелопонеске Србе бацили„повијесни ласо“ и у својој незаситости присвајања свега што је туђе поставили

теорију о такозваној пелопонеској Хрватској која, разуме се, превазилази и фикцијуо такозваној „Црвеној Хрватској“. Јер их, како видесмо, није ни било, већ суизмишљене.

Као што је случај са хотимичним затајивањем свега што представља искључивосрпско историјско самовласништво, тако хрватска „повијест“ баца прекривач прекоаварског случаја јер вели, да су Авари дошли у Европу са свега 20.000 људи, али дасу ови (ваљда као Хрвати!) владали великим територијама, па чак и целокупномПанонијом. Прикљештена, међутим, са свих страна „повијест“ је морала признати,да су главну ратну снагу Авара сачињавали Славени (да не би, разуме се, морали

рећи Срби) и најзад, да се ова аварска земља звала „Аварско-славенско

краљевстао“ (Хрватски Лист“ од 13. ИВ. 1939). Ово није могло бити аварско-славенско краљевство, већ аварско-српско, јер, у то се доба није ништа знало ни заиме Хрвата ни за њихову фиктивну Хрватску свих боја, а знамо да се првиисторијски докуменат о имену Хрвата појављује тек 852. године. Пошто се све оводешавало за време династије Свевладовића, није тешко прозрети хрватску„повијесну“ тенденцију, која тежи за тим, да ово српско-аварско краљевање, ако га

је било, окарактерише само зато, да би га сада или могли присвојити, или, унајгорем случају, поделити са Србима.

Недалеко споменух владара полапске Србије Самка (620. - 641.), који је ликвидираоаварску снагу и продро до Јадранског мора. У то доба спада и велика сеоба народа,

па узмемо ли да су се Хрвати у то доба као непозната скупина доселили у доцнијеназваној Хрватској и ако се за њих ни за 200 година доцније није ништа знало,морамо се још једном запитати, шта су од својих такозваних врлина моглипозајмити Србима, када су они, ево, имали своју државу и све што један народчини организованим.

Српски отпадници највише су нанели зла своме народу. Име јаничара никада нећеизумрети у сећању српскога народа. Овде, међутим, треба нагласити да Срби нисуодлазили у отпадиштво само према истоку. Могло би се рећи да су много билиопаснији они који су ишли у отпадништво према западу. Јер, док су они затим саистока уништавали српску материју, ови су са запада водили рат противу српскедуховне културе. О томе ћемо се, међутим, позабавити у посебном поглављу. Ипак,на завршетку овога дела, где изравнавамо српску и хрватску прошлост до првихтрагова о имену Хрвата и њихове тобожње државе да би видели ко је дотле имаосвоју прошлост, а ко не, морам се дотакнути незнатне фигуре Тадије Смичикласа,покатоличеног Србина, који је иза себе оставио историјско недоношче „ПовијестХрвата“, за коју и сам у предговору на В. страни каже, да га у писању нису

руководила начела историјске истине, колико жеља за задовољењем хрватскихнародних амбиција. И по тим принципима написана „Повијест Хрвата“, међутим,

25



садржи неколико нехотичних признања, која говоре о Србима као власницимаземље на којој су Хрвати нашли уточиште. Тако Смичиклас на 175. страни и сампризнаје да о Хрватима није могло бити ни речи на франкфуртском сабору 823.године, док су јужни и полапски Срби заступали интересе својих земаља и узелиучешћа у доношењу одлука о себи и о другим народима Европе. Материјал о

старини српске државне организације и српског народног имена изнео сам до добакада се први пут дознаје за хрватско име успоредбе ради, како би се јасније оцрталеконтуре и величина фундамента на којему почива српска народна прошлост, и тамакоја за исто време обвија хрватско порекло. Дакле, доба о коме су мало или никакописали наши професионални историјски монополци, који су, као по нечијојнаруџбини, ту велику прошлост српску прецртали, па почели са српском историјомнегде око ИX. века, или око 15 векова иза првих трагова о имену Срба.

26



ХРВАТСКО „ПОВИЈЕСНО ПРАВО"И

ГУСАРЕЊЕ ПО СРПСКОЈИСТОРИЈСКОЈ БАШТИНИ

Балкан је етнографски најосетљивији део европског континента, а од праведногуређења етнографских проблема у Европи, зависиће мир за много векова. ПрекоБалкана су се одувек укрштали интереси истока са западом и обрнуто. ТаквомБалкану су већина српских историчара остали дужни ону нужну пажњу, коју он посвоме географском положају и са српскоправославног гледишта заслужује. Знајућиовај српски недостатак, Хрвати су пожурили да на светско историјско тржиште

изнесу као свој и такав историјски материјал, који представља најординарнијуотимачину српског историјског богатства. Захваљујући таквом стању ствари,одомаћена је једна историјска заблуда, која тешко погађа српски националнипрестиж и његове животне интересе.

Хрватско „повијесно право“ основано је већим делом на фикцији и декретимавладалаца типа Марије Терезије, који су кроз призму слепог католицизмапосматрали свет и проблеме у њему, а и на нехату српске историјске науке, која јеоставила празнине, где су се Хрвати по вољи могли увлачити и износити из ње штаим треба. Други део „тисућгодишњег права“ састоји се из разних поклона српскогетнографско-историјског простора, које су поједини аустроугарски владари с

времена на време откидали, да би задовољили хрватске амбиције. Тако је српскипростор, који је вековима задуживао европску цивилизацију стојећи на бранику одисточне опасности, постао нека врста монете за поткусуривање римокатоличких

рачуна. Овако замишљено хрватско „повијесно право" које се никада нијепоклапало са стварним хрватским етнографским обликом било је сан, који јевековима тињао на Марковом Тргу.

Својатање српског етничког простора на подручју бивше Аустроугарске, плод јеосведочене хрватске грамзљивости не само по принципима историјскеобјективности, већ и по доказима, које су поставили први хрватски историчари изонога доба, када се хрватски апетит на српске крајеве налазио у почетном стадију.Нова шовинизмом задојена хрватска историја нерадо спомиње, па чак и хотимичноизбегава таква хрватска имена и настоји их предати забораву баш због тога, што суови имали потребан минимум објективности, да у својим историјским делима немимоиђу српску стварност. Она својом садржином сведочи, да нам ни једансуседни народ није присвојио толико српског самовласништва као што је то случајса Хрватима. Али, овај пренос српског историјског богатства на странице„сувремене хрватске повијести“ може се објаснити и тиме, што је велики број Србанатераван да прилази католицизму, односио собом део по део српске прошлости и

27



стављао га као неку врсту отпремнине у хрватску историју, тако да она, уствари,представља други део српске историје, само што је на њу стављена хрватска фирма.Јер, још руски историк Никола Дорунов није забадава о Хрватима рекао:„Милиони Срба поставши римокатолици, претворише се у Хрвате", („Државеи народи“ стр. 105), нити је један други руски путописац о својој посети Загребу

без разлога рекао: „Дошао сам у столицу покатоличеног српства“. („Срби удавнини“ стр. 84). Ето, то су ти милиони Хрвата, које римокатолички свештеник ичувар Будимпештанског музеја Матија Катанчић пре толико векова дели од Хрватаи каже, да су Срби римокатоличке вере.

Рекох, већи део хрватских историјских фабрикација минулих реколико деценија,где се без икаквог мерила историјске пристојности и објективности удара хрватскипечат“ на нехрватска историјска збивања и документе, све је то плагијат српскогисторијског баштинства. Још кад уважимо тврдњу једног између ретких Хрватапрошлог столећа др. Томе Маретића да Хрватске ни у доба КонстантинаПорфирогента није било, већ да ју је Порфирогент напросто измислио (,,Славени у

давнини“ стр. 69), онда добивамо објашњење за непресушна врела хрватскешовинистичке мегаломаније и апетита на оно, што се никада није хрватскимназивало.

Обашњавати чистом истином узроке српске националне декаденције, илиосуђивати носиоце тога узрока исто толико значи, колико стајати на српско-славенском стражарском месту. Јер, нема више ничега, што би могло бити цена дасе прећуте многобројни моменти, који су попут неписаног правиласистематизирани у настојању, да се за љубав хрватства и југославенства жртвујебогатство српске историјске традиције или која од давнина српска територија.

Изгледало би на први поглед чудновато, да пречанско српство са своја преосталатри милиона столећима све до 1918. године одолева непрестаним католичко-хрватским насртајима, да би затим, за свега две деценије од ослобођења доживелосвоју катастрофу. Онај, међутим, ко познаје историју пречанских Срба и ко јепратио развој догађаја од 1918. године па даље, неће се и не може зачудити. Јер,одвојени силом прилика од матичне земље, Срби под Аустроугарском били суупућени на духовно самоодржање, које су спроводили онако, како су налазили занајцелисходније. Ценом свога јунаштва, Срби су у извесним размацима плаћалимнога аутономна права, које други народи Аустроугарске, па ни Хрвати нису моглиимати. Све је то била цена самоодржавања у српству, православљу и светосавскојтрадицији. Године 1918. унешен је овај други део српског историјског капитала усклоп опште српске бриге, са духовним центром у Београду. Несрећа је хтела, а ибио је интерес туђина, да се иза тога историјског датума легне на ловорике и да седуховна брига (изузимајући овде цркву), повери оним Србима, који су слабо илиникако познавали не само историју пречанских Срба, већ, рекло би се, и матичнеземље Србије. Завараван лажним братством, Београд је затим утонуо у неку врстуматеријалистичког сна и трошио основни српски духовни капитал, гледајућибеспримерну харангу непрекидног гусарења по српској историјско-етничкојбаштини, као и безобзирног вређања највећих српских светиња. Равнодушношћу

28



једнаком националном злочинству, посматрала је успавана метропола, семнеколико часних изузетака, планску припрему онога што се одиграло почетком1941. године са Србима северозападно од Саве и Дрине. Жртвовани су многиумови из редова пречанских Срба, који су обиљем свога историјског искуства изнања једини били кадри да се одупру инвазији хрватске историјске надувености.

Људима, које су због њихових неспособности Хрвати сами бирали из српских редова, јер да тобоже само у њима имају „повјерење" или да са њима могу„сурађивати“, поверавано је доношење и таквих судбоносних одлука, којима ни поисторијско-етнографској знаности о пречанским Србима, ни по својој српскојнацианалној зрелости нису били, дорасли. Нису ретки случајеви, да су оваквисрпски неспособњаковићи попут оних који су као „стручњаци“ решавали „хрватскопитање“ у години 1939., министарске столице Хрватима плаћали деловима српскогисторијско-етнографског и животног простора. На исти начин, ретко која гранасрпског јавног живота од 1918. године на овамо није била проткана вештопотуреним грешкама, које су најзад нашле примену у хрватском случају из 1941.године.

Услед послератне изопачености, када су материјални моменти потисли српскунационалну актуелност, пожурили су неки српски учењаци да своја научна делаинспиришу жељом за добити. Међу осталим делима, десило се то и саСтанојевићевим историјским атласом, уколико се односи на Душаново царство. С

једне стране бојазан од критике хрватске „повијесне“ незаситости, а с другематеријални обзири, учинили су да се осакати српски историјски простор и да сехрватским аспирацијама препусти и оно, што дотле још није било изложенохрватској грамзљивости. Све то, разуме се, у жељи, да хрватски кругови пристануна такав средњошколски уџбеник, који ће доцније постати научно правило ипредмет нашег одрицања, да би нам га хрватска надувеност у свако доба могла

ставити пред нос. Успоредимо ли дакле карту Душановог царства по Станојевићуса оригиналном немачком картом о истоме царству, рађеном у Душаново доба, апронађеном у Печујском војном архиву и објављеној у 8. броју „Славоније“ загодину 1939. видимо, да су по Станојевићевом атласу Срем са делом Славоније иБосна са добрим делом јужне Далмације принешени као жртва Богу матермјализма.(Види немачку карту „Сербиен унтер Тсар Дусхан“).

29



Србија под царем Душаном

Немачка карта: Србија из Душанова добаКарта пронађена у печујском војном архиву

Према немачкој карти пронађеној у печујском вархиву – реконструкција В. Раичевић

(Бугарска је на карти означена као трибутална др

Тако су теорија о српско-хрватском братству и бојазан од критике суседних народа,чији су интереси задирали у српски историјско етнички простор, осакатилиосновне податке о старини српскога имена и унели страну тенденцију која седоцније као незван гост претворила у српско научно правило. Може ли се чимедругим објаснити, да многи страни писци пре и после Христа спомињу јаке иорганизоване Србе, док српски писци избегавају не само да то историјско богатствома и са резервом цитирају, него већина од њих избегава о томе ма шта рећи. Може

30



ли се опростити и такав грех, да су далеко богатији први, слепилом хрватскогшовинизма још необухваћени хрватски писци у материјалу о старини српскогаимена, него је то случај са Србима, који су имали да дадну смер, којим ће сеистраживати српска прршлост. У односу према Хрватима, наша је болећивост ишлатако далеко, да су наши „учењаци“ избегавали цитате првих хрватских историчара,

који су располагали читавим богатством података о Србима и њиховим земљама уоквиру бивше Аустроугарске. Ради те болећивости, која се пре могла назватислабошћу, могао је познати загребачки србождер „Обзор“ у своме 258. броју изгодине 1893. написати: „Тај велики српски народ, чим се раселио и дошао удотицај са другим народима, опадао је и губио се, док се не снизи на народићод 8,000 000. У самом себи носио је клицу раздора. Није се више хтио зватисрпским већ једни замијенише српско име руским, други с пољским, трећи счешким итд. " Оставимо ли по страни шта је „Обзор“ овиме нехотично потврдио,да су се сви Славени у давној прошлости звали Србима, он је овиме хтео што

рељефније представити српску националну декаденцију, али је сметнуо са ума, даоно што вреди за остале славенске народе отпале од српства, не може имати ничега

заједничког са хрватским из простог разлога, што ни сами не знају одакле судошли: да ли Иранци или Готи, или што су се у доцнијем народном изграђивањуудаљили од славенске солидарности, те све да су некада пропадали славенскимнародним наслагама. Они су утицајем Рима, почев од Бранимира па на овамо,прешли у потпуно славенско отпадништво. Разуме се, ово се односи на оне трижупаније стварне хрватске постојбине око Загреба, а не може се односити наостали део присвојен од Хрватске, пошто српски народ не може примити њиховоотпадништво као свршену ствар, већ се сматра позваним, да своје насилним путемоднарођене синове поврати српској светосавској традицији, а тиме и великојславенској породици.

Захваљујући претераној скромности српских историјских умова, која је као понеком неписаном закону прелазила са генерације на генерацију, хрватским„сувременим“ историчарима није било тешко хрватски апетит померити са ускогкајкавског простора у српско историјско и етничко подручје, које никада у иначесиромашној хрватској историји овима није припадало. Да је то тачно, позивам се насамог поглавника Анту Павелића и његову радио поруку упућену прекократкоталасне радио станице у Земуну америчким Хрватима између 1. и 2.децембра 1941. године која поред осталога каже:

„Независна Држава Хрватска већа је него је била икада у повијести и протежесе од Муре, Драве и Дунава, па до Јадранскога мора" („Хрватски Лист" од 3.XИИ. 1941.).

Ми знамо на који је начин Хрватска, а да и не говоримо о „Независној државиХрватској“, постала већа него је икада у „повијести“ била. Оно што је веће,представља стопу по стопу отете српске земље и то не витештвом, јер то нијехрватска особина, већ смишљеном католичком акцијом диригованом изванХрватске, а преко ње. Тако је католичка Европа враћала дуг српству за оно, што јесрпство вековима стајало на предстражи европске црвилизације од муслиманске

31



опасности. Заваравано фарисејским изјавама о тобожњем братству, српство јепревидело опасност са запада, па док је по цену непроцењивих жртава у крви ипрегнућима вековима успело да одбрани стопу по стопу свога поднебља и српскекултуре на источном делу својих земаља, губило је на другој страни својунајчистију народну скупину у толикој мери, да су три старе хрватске жупаније

могле поставити католичко-хрватску платформу, одакле се већ деценијама на свестране експортује фикција о„ тисућгодишњем повијесном праву“ на оно, о чему импоглавник пред лицем целог света нехотице рече, да никада у историји нијеХрватској припадало. Па ипак, и после вековних прогона и присилнсгпрекрштавања, чија је егзекутива вољом римокатоличких владара препуштаванаХрватима, после Терезијиног доба, када су због љубави према својој хришћанској исветосавској традицији наступили толики српски покрети у циљу исељивања, да јеМарија Терезија била присиљена на границама поставити војне формације радиспречавања масовне сеобе, ипак је још 1910. године на територији данашње„Независне Државе Хрватске" било 1.569.848 Срба. У исто време, број Хрвата нијепревазилазио цифру од 2.476.575. Када се још узме у обзир, да ове цифре произлазе

из званичне хрватске статистике за годину 1910., односно из доба потенцираногхрватског шовинизма на штету Срба у овим крајевима, тек се тада може уочити,колика је била српска стварност изнад сувопарних цифара званичне, хрватскестатистике. Шта би се тек могло рећи за етнички однос између Хрвата и Србанеспоредно пред проглашењем „Несависне Хрватске“, када се српство донекле ипоред режима који је владао у Бановини Хрватској донекле могло испољити.

У Хрватској је одомаћена пословица, да су Хрвати добри слуге, али лошигосподари. Да су били добри слуге, то смо знали и пре 1918. годане, али да су билилоши господари, о томе смо се могли уверити кроз свих 23 године заједничкогживота до 1941. године, када је њихово господарење триумфовало не толико

сломом Југославије, колико српским страдалаштвом. Када се пажљиво прати животхрватског народа кроз векове, долази се до закључка да се цео хрватски народниживот састоји из значења оне пословице о добром слуги и лошем господару. ТаХрвати су свога некрурисаног краља Петра Свачића оставили после борбе наГвозду, да му несахрањено мртво тело разносе гавранови, само зато да би тиме што

јаче истакли подложност Мађарима и мађарској владалачкој лози. То међутим неби ни у колико могло занимати српство и српска-историјска збивања, да тиме нијезапочето једно мучно доба, које је српство с оне стране Дрине и Саве бацило увековну, често пута неједнаку борбу за очувањем српског обележја, Српске вере итрадиције.

У помањкању сопствене војничке, а и културне прошлости, Хрвати су, наслањајућисе на католички став владара којима су нудили Звонимирову круну, успевалистављати хрватску фирму преко искључивог српског самовласништва и исходитичесто пута католичке повластице за однарођивање Срба и њихово привођењекатолицизму. Али, о томе доцније. На овом нас месту интересује, шта је било сасрпством за време такозваног хрватског краљевства од Томислава па до Свачића(954. - 1102.). Пре него чујемо о српству у томе раздобљу, још једња констатација:Хрвати су за време те такозване „самосталности“ заиста „положили“ испит из

32



такозваних „организаторско-ратних вештина“ и једва се као народ са својом тобожеорганизованом државом одржао 17 деценија.

33



СРПСТВО ЗА ВРЕМЕПРВЕ ХРВАТСКЕ

„САМОСТАЛНОСТИ" (924. - 1102.)Због тврдоглавости и властољубља оних српских кнежева и великаша, који нехтедоше помоћи Зарији Прибисављевићу да се одупре навали бугарског цараСимеуна, Томислав је успео да појача процес хрватског отпадништва и искористивреме да успостави јаче везе са Римом. Међутим, већ 931. године, односно 7 годинапосле Томислављевог пуча, као „захвалности“ српском гостопримству, ослобађа себугарског ропства Часлав Клонимировић, који се проглашује за цара и диже српскиустанак, да би затим ослободио већи део српских земаља, међу којима и Срем савећим делом Славоније. Оно што другима дотле није успело, успело је Чаславу – да

уједини српске покрајине са Неретвом, па је тако цела далматинска обала,претежно спрског становништва, била у рукама Часлављевог царства. Али, док је Часлав прионуо на унутрашњој консолидацији земље, Мађари су 960. годинепровалили са севера преко Славоније и Срема у Босну, где их је Часлав дочекао,потукао и протерао преко Саве. У потери за њима, погинуо је за време једне биткеу Срему године 960.

После Часлављеве погибије, српски државни живот дошао је у тежак положај. Грции Бугари с једне, а Мађари с друге стране, отимали су по који комад од српскихземања.У тима потхватима Мађари су искористили Хрвате, који су кроз читавусвоју историју настојали да из туђе несреће извуку корист за себе. Међутим, већ

око 970. године појављује се поново српски владар Самуило Шишмановић, којидиже устанак и ослобађа Срем са делом Славоније од Мађара. За све то време од Часлављеве погибије па до Шишмановића, Хумска и Тре-бињска област нисуиспадале из српских руку под владавином Јована Владимира ИИ. и стрица муДрагомира, који су владали Рашком, Зетом, Хумом и Требињем. Ни после несрећноизгубљене битке код Бјеласице 1015. године и доцније, од Самуилове смрти,Требињска област са Зетом нису припале туђину. Исто тако, ни безброј разнихтуђинско-хрватских насртаја нису имали утицаја на чврстину српске душе у Босни,а још мање је периодична мађарско-хрватска окупација могла изменити чињеничностање у овој исконско српској земљи. Такво стање затиче и цар Бодин, унукВојислава Драгомировића, који је 1034. године ослободио Драчку област од Грка.Овај Бодин, који је у Призрену проглашен за цара допао је приликом једне биткекод Пауња на Косову грчкога ропства. Његов отац Михаило наставио је саодржавањем српске самосталности, јер Грци нису могли његову Србију покорити.А када се Бодин године 1077. ослободио грчкога ропства, отац му се прогласио закраља, а Бодина узео за поткраља. После очеве смрти, Бодин је очистио све остаткемађарско-хрватских окупатора из Босне, па у њој поставио за бана Стезана, а уРашкој Вукана. У његово доба спада освајање Дубровника и успостава српскогвојводства у њему са првим српским војводом Градићем. После његове смрти,

34



године 1101. наступиле су несугласице међу наследницима, услед чега су сествориле три јединице и то: бановина Зета, бановина Босна и бановина Приморска.

За време ових превирања међу наследницима владајуће лозе, родио се уцрногорском градићу Рибници као син једног од рођака рашког жупана Стеван

Немања, који ће доцније ударити темеље средњевековној српској величини ислави. Но, до Немањине власти, српство је прошло многа искушења, која спадају утешке странице српских страдања исто онако, као што ће и после њега битиизложено сталним насртајима како са истока, тако још више са запада, одакле суХрвати попут лешинара непрестано вребали да би лешинарски кљун заболи усрпско национално тело, или да би уграбили прилику, да којој од палих српскихжртава на бранику хришћанства и европске цивилизације прикаче хрватску фирму.

35



ПОХЛЕПА ЗА СРПСКОМ БОСНОМИ ЊЕНИМ ВЛАДАРИМА

Разматра ли се садржина хрватске историје, истинска неминовност упућује на један једини закључак, да хрватска „повијест“ представља грабљивицу, која је плентражила искључиво у српским земљама све од онда, од како је католицизам Хрватеуградио у врху језуитског бодежа, измењеног „балканским шизматицима“ – Србима.

Пошто је главни циљ хрватског својатања Херцег-Босна и њени српски владари,повратићу се за тренутак на доба, када су речи „Хрват“ и „Хрватска“ биленепознате, како би видели шта је обухватала Босна и ко су били њени становници ивладари.

По Фрањи Рачком, Босна се назива општим именом Далмације, која је захваталапростор од мора па до Дрине и Саве. (Рачки, „Рад 56“ стр. 109). Ово се поклапа и сафраначким летописцем Ајнхартом (Еинхарт, 770. - 840.), који у својим записимаописује бегство Људевита, независног кнеза Доње Паноније, пред франачкомвојском из његове престонице Сиска овако: „Оставивши град Сисак, Људевитпобеже Србима, за који се народ вели, да поседује велики део Далмације."(„Повеље Матије Нинослава“ од др. Васе Глушца, стр. 47). То исто о Људевитовомбегству тврди и први хрватски историчар Витезовић, који прецизира Људевитовобегство у години 822. и на страни 63 каже: „Људевит оставивши варош Сисакпобјегао је Србима, гдје је доцније невјером убио српскога војводу који га је у

свој дом примио." Под једном годином доцније (823.), Витезовић бележи, да јеЉудевит убијен на двору једног другог српског војводе у Босни, односноДалмацији, коме је спремао исту судбину као оном првом.

Да је Босна била исто што и Далмација, а Далмација што и Босна, то нас је увериохрватски историчар Фрањо Рачки. А да су то биле још у доба кад се за име Хрватаништа није знало српске земље, то нам зајамчи франачки летописац Ајнхарт, негдеу ВИИИ. веку и први хрватски историчар Витезовић у XВИИ. веку. Али, то све несмета „сувременој“ хрватској грамзљивости, да о Босни говори као о „исконској“хрватској земљи, а о Србима босанским владарима као „аутохтоним“ Хрватима,како ћемо то даље влдети.

Историјски је ноторно, да се кћер рашкога жупана Уроша И године 1129. удала замађарског краља Белу слепога, коме је Коломан дао извадити очи. Јелена је Белидонела у мираз Босну, која је тада први пут осетила мађарску власт на целој својојтериторији. Али, колико год је ово историјски ноторно, хрватска „повијест“ не

румени од стида када тврди („Хрватски Лист“ од 4. В. 1939.), да је Јелена донелаБели слепом само „неку Раму на Дунаву“, која се не може нигде на мапи пронаћи.Само, дакле, да Босна не буде Српска, макар се и Рама од Прозора у Босни морала

36



померити ништа мање него до Дунава! Хрватска „повијест“ прави се да не зна илижели тако васпитати своје читаоце, да је ова Српкиња због мужеве ослепљеностивладала Звонимировом круном не само за његова жлвота, него и 20 година послењегове смрти, која пада 1141. године. Још мање се хрватска „повијест“ хвалиЈелениним братом Бјелошем, дакле опет Србином, као краљевском угарском

намеснику, који је истовремено био и бан хрватски. Заиста, тешко се хрватској„повијесној" надувености хрвати са истином!

Вештом камуфлажом размеће се „повјесничар“ владавином мађарских краљеваБеле, Стјепана и Андрије, којима су више формално него стварно насађивалиЗвонимирову круну, мада то овима није било потребно да би могли владатиХрватском. Истиче много секундарних момената, само да би сакрио српски значајонога времена у Срему, Славонији, Босни и Приморју. Као да се то тиче Хрвата,наглашује удају кћери мађарског краља Стјепана за француског краљевића Анжу,али хотимично заборавља да се друга Стјепанова кћер Катарина удала заДрагутина, сина Стевана Уроша „Великог и страшног“, који је са Катарином добио

у мираз Мачву, Срем и добар део Славоније. Дакле, исто онако, као што јеУрошева кћер Јелена однела собом Арпадовићима у мираз Босну, тако суАрпадовићи њему, у замену за то, са њиховом одивом (браком Катарине иДрагутина), вратили ове крајеве, у којима је закраљен Урошев син Драгутин као„Краљ Сремски“, да би се, затим, 1276. године прогласио краљем свију Срба. Чимсе, дакле, треба осветлити српски карактер Босне и осталих српских земаља,хрватски „повјесничари“ набацују фразе, само да би испунили празан простор својеисторијске оскудице. Али, хрватски „повјесничари“ хотимично заборављају и то,да је у прво време владавине Драгутина Немањића, краља сремског, јужнимсрпским земљама владао његов брат Милутин, који се – ако „госпон повјесинчар“нема ниш' против – оженио ћерком мађарског краља Ладислава, Јелисаветом, која

му је у мираз повратила Босну. Исту ону Босну, коју је његова сестра Јелена однелакао мираз Бели слепом. Васпитан да не служи истини, хрватски „повјесничар“ врдаоко Босне и кад се ради о томе да сакрије њен српски карактер, он не спомиње да ју

је ћерка српскога владара Уроша однела Бели, већ бежи што даље од ње,објашњава својој „цијењеној читалачкој публици“, да је Јелена донела у мираз некуРаму, која да се налази на Дунаву. („Хрватски Лист“ од 4. маја 1939.). Идући употеру сами за собом, хрватски историчари четири дана доцније, („Хрватски Лист“од 8. В. 1939.) хватају сами себе и објашњавају својем хрватском народу, да је Рамау ствари Босна, а да назив Раме потиче рд речице Раме као притоке Неретве, којатече од Прозора до испод Коњица. Она иста Босна дакле, која је вековимаодолевала непозваним насртајима, пролевајући крв само зато, да би се одржала усрпству и православљу.

И поред све озбиљности пред трагедијом српскога народа, могао би се човекнасмејати хрватској логици, која им служи као основица за својатање Босне. Премањиховом схватању, Урошева кћер Јелена, однела је мађарском краљу у миразБосну. Пошто је мађарски краљ владао и Хрватском, сматрају Хрвати, дакле, мадато са њима нема никакве везе, да им из остварења крвног сродства између српске имађарске династије припада Босна. Такво им је мерило логике за овај случај.

37



Међутим, када је Ладислављева кћер Јелисавета својом удајом за краља МилутинаСрбији повратила Босну, хрватски „повјесничари“ схватају ствар другачије и – мудро ћуте.

„Сувремени“ хрватски историчари са својим ситнијим и крупнијим помагачима,

величају и уздижу славу хрватских краљева и по њима би се могло закључити, да јемеђународни углед хрватских краљева, почев од Томислава па до Петра Свачића,(чије су несахрањено тело разнели гавранови), био у најмању руку раван угледусрпских владара. Тако на први поглед. Међутим, „повјесничари“ нам се ни у једнојприлици не похвалише, да се ма и један од тих хрватских краљева могао оженитипринцезом ма које стране владалачке лозе, а још мање, да је икада која хрватскапринцеза села на који страни престо. За разлику од њих, ретки су народи ондашњеи доцније Европе, на чијем престолу није седела Српкиња, а да и не говоримо опринцезама најмоћнијих страних владара, које су биле српске краљице. Ето, колики

је био хрватски углед. Још један доказ више, кроз какво је мерило посматранотакозвано хрватско краљевство и назови хрватска држава, која и што је могла

имати угледа, имала га је утолико, колико је сматрана саставним делом српскихземаља.

Паралелно са корачањем за историјским збивањима од старих времена па до сада,спотичемо се непрестано са конзеквентно постављеним лажима „сувременехрватске повијести“, пошто читава писана хрватска историја нема карактер макарминимума нужне објективности већ тендецију – отети што је туђе. А пошто оддругога нису могли због слабих етничких и географских услова ништа откачити,српство је било и остаје простор непрекидних хрватских прижељкивања. Зато сечесто срећемо са „повјесничарима“, који радо бележе некоје моменте, када суХрвати пролазно успевали да буду са Мађарима суокупатори којег дела Босне, али

се зато никада не срећемо са њиховим признањем, да су те крајеве на крају крајеваипак морали враћати. Ево једног таквог примера:

Са великом „списатељском" помпом забележено је, да је хрватски бан ПаваоБрибински (као мађарски вазал) искористио један сукоб између Срба и Мађара, даби се овима другима ставио на расположење у нади о коначном наслеђу босанскогабанства, на чијем је челу стајао Стеван И Котромановић.

Истина је, да је Брибински помоћу велике мађарске помоћи за краће времеокупирао један део Босне, где је за бана поставио свога сина Младена, али је истотако истина, да је Младен имао задовољство веома кратко време седети на насилнопостављеној банској столици у Босни, пошто је његова нечовечна владавина довеладо општег устанка. Тај је устанак имао за последицу Младеново бегство из Босне,после чега је босанско српство изабрало са свога бана Стевана ИИ. Котромановића,сина Стевана И Котромановића. Хрватска историја („Хрв. Лист“ од 10. В. 1939)узима улазак Павла Шубића Брибинског у Босну као неку врсту купљене својине,те да није овога другог сазнања где су Шубићи најурени из Босне за веома кратковреме, створио би се утисак, као да је тиме питање Босне у хрватску корист засвагда решено. На овакве историјске бесмислице могло би се хрватским

38



„повјесничарима“ рећи: Пропаганда је једно, а истина друго. Ви се, господо саМарковог Трга, често пута хватате у клопке које сте другима поставили, јер ипакпребацујете Младену Шубићу да је био неопрезан и непромишљен, што га је сталопропасти („Хрв. Лист“ 10. В. 1939.) и резигнирано кажете: „Тако је биласломљена велика моћ кнезова Брибинских Шубића, а мјесто њих се почела

дизати моћ сусједних босанских банова." Ко је сломио „моћ“ хрватских банова ико су били ти „сусједни босански банови“ хрватски историчари таје јер са свогастановишта имају право. Ми, међутим, и цела писмена Европа знамо, да би то билиСрби и њихови босански банови – опет Срби.

Нова хрватска историја се труди да српском карактеру Босне од Шубића па доТвртка (1309. - 1391.) да хрватско обележје. Ово нарочито долази до изражаја уопису личности Тврткове, кога приказује као Хрвата, иако је и деци основнихшкола познато, да се Твртко као потомак Котромановића крунисао у Милешеву(1377.) на гробу Светога Саве и узео назив: „Стеван Твртко И краљ свију Срба“.Томе истом Твртку краљу свију Срба понудили су хрватски великаши

„најпокорније“ хрватску круну да је споји са српском, пошто су по примеруБрибинских-Шубића видели да се борбом не може ништа од српских земаљаоткинути. Да је Твртко могао знати, шта ће у далекој будућности хрватскаисторијска надувеност изграђивати на томе случају, не би се вероватно годину предсвојом смрћу (1391.) на њихову молбу прогласио поред краља свију Срба и краљемХрватске и Далмације. Јер, уместо да се ствар тумачи онако како здрав разумговори, хрватски историчари новијега кова сматрају, да им је Твртко тиме што сепристао прогласити и хрватским краљем, донео као поклон Босну и српске земље;да би их затим Хрвати уградили у своје „тисућгодишње повијесно право“. Нијенам, додуше, познато шта је о себи рекао Твртко када се примио да прошири својесрпско краљевство и на Хрватску, али нам је зато остало записано о његовом

крунисању у Милешеву ово. „Ја Стефан Твртко в'Христа Бога краљ Србије,Босне и Приморја. Бог ми је дао да седнем на престо српских владара, мојихпредака."

Ни један суседни народ није толико журио да прикачи своју фирму којему одсрпских великаша, који би ко зна из којих политичких или других рачуна примиокатоличку веру, као што су то Хрвати чинили. Аналогно томе, можда иметакозване „Црвене Хрватске“ треба тражити у околности, што је Немања крштен укатоличкој вери, јер се облик измишљене „Црвене Хрватске“ донекле подудара сагеографским обликом Немањине државе. На исти начин хрватско историјскосиромаштво труди се да српској Босни дадне хрватско обележје и тиме, што јеСтеван Котромановић Србин и бан српске Босне, због непослушности цару Душанупрогнан из Босне удао своју кћер Јелисавету за угарског краља Људевита (1342. -1382.), па и сам примио на мађарском двору римокатоличку веру. Дакле изоколности, што је још једна Српкиња села на угарско-хрватски престо, хрватскиисторичари сматрају, да је ова Босну као свој мираз донела ником другом него башХрватима. („Хрватски Лист" од 11. В. 1939.)

39



Када је цар Душан 1350. године због непослушности и штетности српскомколективу истерао Котромановића из Босне без обзира што је овај био Србин,Котромановић није побегао Хрватима, нити је католичку веру примио од хрватскихсвештеника, већ на двору свога зета Људевита у Будимпешти. Мада га Мађари збогте околности ипак не присвојише, иако би имали више разлога од Хрвата, они се

пожурише па на њега ставе хрватски барјачић прво зато, што је био таст мађарскогкраља који је владао и хрватским земљама, а друго што је примио католичку веру иговорио истим оним језиком којега је српство оној шачици Иранаца или Готаназваних доцније Хрватима дао, да би затим на рођеном језику вековима слушалонајфантастичније отимачине оне српске својине, која се никада није моглапосматрати са другог становишта сем са српског. Да је, међутим, његов боравак намађарском двору заједно са синовцем му Твртком И било пролазно времеемиграције због интерних односа у српским владајућим кућама, види се и по томе,што је Твртко, кад се доцније тицало српске части и слободе, ратовао противуистога тога угарско-хрватског краља Људевита. („Хрватски Лист“ од 12. В. 1939.).Нова хрватска „повијест“ у својој петљанцији долази сама са собом у колизију, јер

не може да објасни, како то да Твртко, краљ Хрвата ратује противу Хрватске. Истотако „Опис југославенског новца“, штампан 1875. године у Загребу својом 186.страном доводи „сувремене хрватске повјесничаре“ у незгодан положај, јер заСтевана И Контромановића каже: Стјепан И Контромановић (око 1300 године)слиједио је источну вјеру“.

У српским крајевима под Аустроугарском остала је од давнина прича о хрватскомкарактеру : „Прими два Хрвата у свој дом, па једног постави за трпезу и храни, адругога обори и стој за то време на њега – буди сигуран да о теби једнако мислеобојица !“ О томе се могла уверити Јелисавета као угарско-хрватска краљица, кћеристога оног Стевана Котромановића, коме „сувремени“ хрватски историчари у

новије доба прикачише хрватску фирму. Њу су усташки великаши, који су јој седотле до земље клањали, задржали за време једне њезине посете Хрватској у Задрупа је 1387. године осудили на смрт и погубили. („Хрв. Лист“ од 15. В. 1939.). Као иувек, Хрвати су желили њену смрт само зато, што је била Српкиња.

У лову за великим људима, чија их оскудица вечито прати, Хрвати су чак посегли иза Мехмед пашом Соколовићем. Да српска и хрватска публика лакше прогута,хрватски историчари говорећи о смрти Султана Сулејмана ИИ. под Сигетом уМађарској кажу: „Велики везир Мехмед паша Соколовић, родом Хрват из Босне,затаји смрт Султанову“. („Хрватски Лист“ од 31. В. 1939.). Тешко је веровати дахрватски историјски безобразлук новијега доба није знао, да је први српски пећкипатријарх Макарије (1557. - 1573.) био нико други већ рођени брат Мехмед пашеСоловића и да су затим два Макаријева и Мехмедова синовца Антоније и Ћерасим

још 30 година седели на престолу српских патријарха. Да је, дакле, Мехмед пашабио Хрват његов брат Макарије неби био српски патријарх, већ римски папа. А дасе Мехмед и у Султановој служби осећао Србином, види се из његовог писмаупућеног октобра 1561. године Темишварском команданту Андрашу Баторију, укојем му ћирилицом пише и ово : „И што ми шаљеш писама, све ми шаљи насрпском језику“. (Др. Васо Глушац: „Повеље Матије Нинослава " , стр. 68).

40



Ни наследник Стевана Ттвртка И, краља свију Срба, Стеван Дабиша није остаопоштеђен хрватског својатања. Утешљиво је, додуше, да ово својатање нисувршили савременици свих оних српских великаша па и његови, већ хрватски„повјесничари“, почев од такозваног „хрватског препорода“ у прошлом веку паовамо. Изгледа, међутим, да хрватске „повјесничаре“ од тога „препорода" и буђења

па овамо није толико одушевљавала српска блискост и храброст, колико им седопала српска историја и српска територија, од које би по нешто откинули и натима черупотинама почели зидати надувено своје „тисућгодишње повијесноправо“, као основну пропагандистичку материју, из које ће доцније нићи нова инајстрашнија српска страдања. Познато је, наиме, да је Твртка И наследио СтеванДабиша Котромановић и да су се због његове слабости осилили српски великашиПавле Рађеновић, браћа Павловићи, Вук Вукчић, Ђурађ Радивојевић, СандоХранић и Хрвоје Вукчић. Познато је и то, да је његова удовица Јелена, звана„Груба“, изабрана после његове смрти (1395.) од босанске властеле за босанскукраљицу и да је после збачена са престола, а на њено место изабран ОстојаКотромановић, на кога су кратко време после тога ударили Мађари. Хрватска

пропагандистички историја објављена 1939. године („Хрв. Лист“ од 17. В. 1939.)означује сва ова превирања у босанским династијама као хрватска. Не могу само даобјасне, зашто мађарско-хрватски владари нападају краља Остоју Котромановића,кад је он по њиховом рачуну био Хрват и хрватски владар!

Дугачка је листа хрватске присвајачке надувености. Да, дугачка је исто толико,колико је дуго време од онда како су нас Хрвати као готска скулина (по тврђењумногих учених Хрвата) унесрећили својим уласком у нашу средину и тобоже намдонели „организаторски смисао“ (Др. Лорковић: „Народи и земље Хрвата“ стр. 34),којега тобоже, да дотле Срби нису имали. Изгледало би да набрајање овихсвојатања замара. Ја, међутим, сматрам за неопходно, да се сваки такав случај

потпуно расветли и тиме донекле попуни празнина српских историјских писаца,који су на српску несрећу избегавали да се ограде од хрватских насртаја на српскуисторијску баштину само зато да не би помутили тобоже братске односе, или да неби компликовали суседске са аустроугарском монархијом, у чији се склопуналазило више српских него хрватских земаља. Најзад, када се у априлскимдогађајима 1941. годане искристализирала сва она зла коб, иза којег је стајалавећина хрватског народа и њиховог јавног мнења, намеће нам се неодољивадужност, да се одужимо оним српским великашима, који су у нашој славнојпрошлости живели и умирали за српство, да би њихова успомена једино кривицомнаше равнодушности прешла. У албум хрватске историјске надувености, где биимали да мимо својег уверења за време живота, подупру фиктивно „тисућгодишњехрватско право“.

Међу српском властелом из доба Остоје Котромановаћа, хрватска историјскаоскудица проналази Хрвоја Вукића, војводу српскога и означује га као Хрвата. Даби му после толиких стотина година што јаче дали хрватско обележје, додали су муоднекуд тек сада иза презимена „Хрватинић", те је тако окрштен у „сувременојхрватској повијести“ као војвода Хрвоје Вукчић-Хрватинић. Она му приписује да јебио „коловођа хрватских устаника“ око 1400-те године, као и много других

41



неистина, којима би Хрвоје, да је жив, са пуно гнева довикнуо да су обичне лажи,које су карика у ланцу сличних, на којима почива цела савремена хрватскаисторија. Уствари, Хрвоје Вукчић је један од оних обесних српских властелина уБосни, који би радије видео пропаст целокупног српства, него би се одрекаовласти. Њега је Остоја дозволом Ладислава Напуљског, краља угарског и

хрватског, поставио за великог српског војводу у Далмацији и горњем Приморјузбог већине српског становништва у тима крајевима. У то доба (око 1400. годире)спорили су се о угарско-хрватски престо Ладислав Напуљски и Сигисмунднаследни угарско-хрватски владар по жени краљици Марији, унуци СтеванаКотромановића, а кћери мађарског краља Људевита. Пошто је Хрвоје у жељи зашто већом влашћу потајно радио код Ладислава Напуљског у корист Твртка ИИ., учему је и успео, то је дало повода Сигисмунду да подигне војску на већ изабраногаТвртка ИИ., кога је заједно са многобројном српском властелом у боју код Добојазаробио, па око 130 српских племића на лицу места погубио, а самог Твртка ИИ.повео собом као заробљеника. Из страха за своје војводско достојанство,славољубив и на тај начин за српство негативан, Хрвоје је издао и Твртка ИИ. и

побегао Сигисмунду са својим виђенијим присталицама. То је освестило српскинарод у Босни, који је поново изабрао Остоју Котромановића за краља. Видећи својфијаско, Хрвоје је у емиграцији на угарском двору примио римокатоличку веру.Овај прелаз из православља у католицизам, који нема ничега заједничког саХрватима и Хрватском, употребили су скорашњи хрватски „повјесничари“ каооткриће, да је Хрвоје био ништа мање него Хрват. Да то буде вероватније, додашему онај додатак „Хрватинић“. Мађари, који су према свему овоме имали више

разлога да присвоје Хрвоју него Хрвати, нити су га после прелаза на католицизамсматрали Мађарем, нити су на основи те чињенице својатали Босну. Хрвати,међутим, ево само зато, што је велики војвода српски Хрвоје Вукчић постао кумњиховог мађарског господара сматрају, да им припада он и његова домовинаБосна. Заиста, један између многих изопачених појмова о историјском моралу!

Хрватски „повјесничари“, додуше, демантују сами себе једва после неколико дана(22. В. 1939.) и осветљавају личност Хрвоја Вукчића другим светлом, али то,

разуме се, за нарочиту прилику и са хрватског становишта. Ту им не успеваприкрити његову потпуну приврженост српству – у моменту када му се учинилаСигисмундова заштита непотребном, он улучује прилику да се поново дочепаслободе. Ту слободу искоришћује у себичне сврхе, додуше, јер га видимо дапомаже Турке у борби противу свога дојучерашњег заштитника Сигисмунда, самода би опет, макар негативно, играо неку улогу. Хрватска историја као да сенаједаред жали на Хрвоја и каже: „Кад су Турци године 1415. уз Хрвојину помоћпотукли Сигисмунда код Добоја, престао је утицај угарско-хрватских краљевана Босну."

Како, међутим, може бити „хрватској повијести“ жао што су угарско-хрватскикраљеви, а тиме и Хрвати изгубили утицај на Босну баш због Хрвоја Вукчића, кад

је он још малопре био Хрват! Да би необавештенима натурили, како су баш они, ане Срби, стајали на бранику хришћанства и како су тобожњим жртвама уградилиХерцег-Босну у своје умишљено „повијесно право“, искористили су хрватски

42



историчари новијег доба случај последњег српско-босанског краља СтеванаТомашевића, који се за одбрану од Турака обратио папи молбом за помоћ,пришивши њему и његовом погубљењу код зидина херцеговачког града Благајахрватски значај, а сву ону у Азију одведену рају и доцније јаничаре као припадникехрватског народа.

Познато нам је, да су невино одвођена српска деца потурчавана и васпитавана умржњи према свему ономе што је српско исто онако, као што у овом моменту радеХрвати са српском децом, коју су отели од својих родитеља и сместили их посамостанима, одакле ће изаћи као хрватски јаничари. Оно су били јаничари Турци,о којима народно предање говори најгоре; на њих је искаљена народна клетва. Саднам Хрвати долазе са новом теоријом: да су турски јаничари, уствари, били Хрвати.Сасвим, дакле, у духу усташких начела. Кад би то била истина, што није случај, миби најприправније скинули набачену клетву. Међутим, ствар са јаничарима стојионако, како је забележено у српској историји и народним предањима, а ова новахрватска теорија има троструку тенденцију и то: да се босански муслимани ојачају

у фиктивном уверењу о хрватском пореклу, да се Хрвати католичанству представекао вечити борци противу свега што је српско и православно, и најзад, да се јаничарски зулуми приброје усташком вандализму XX. века и тако употпуни слика,која представља стварни духовни однос Хрвата према Србима.

43



ХРВАТСКИ ЈАНИЧАРИПошто смо се упознали са новом хрватском теоријом о босанским јаничарима,

којој ни сами трезвенији Хрвати не верују, морам најзад у име историјске истине рећи и оно шо су толике генерације писмених Срба избегавале казати, само да биочувале српско-хрватско братство, које је Хрватима служило као тобожња глазура,а Старчевићева наука стварност. Иако тешка срца, српство констатује, да

јаничарење српскога живља није престало пропашћу турског господства украјевима под Аустроугарском. Напротив, оно је и после турског сломанастављено, само су се носиоци ове средњовековне типике одједном нашли уместоу Цариграду, усред Загреба, а њихови наручиоци и заштитници – у Риму. Јер нијеузалуд онај руски писац Никола Дорунов написао: „Милиони Срба поставширимокатолици, претворише се у Хрвате" („Државе и народи“ стр. 105), нити је

руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1890. написао о

својој посети Загребу и ово : „Дошао сам у столицу покатоличенога српства“.(„Државе и народи“ стр. 105). Таквим благословом Рима, а против своје воље,покатоличено српство, васпитано путем загребачких језуитских центара,подстрекавано смишљеним планом даљњих насртаја на српство и православље,далеко је превазишло вандализам турских јаничара из средњега века како поизбору злочиначких средстава, тако и по броју жртава. То су, дакле, хрватски

јаничари, чија недела неће никада избледети из српског народног сећања.Похрваћени Хрвати највише су зла нанели српском народу. Јер, она основнаскупина Хрвата иранског или готског порекла, која је сачињавала загребачкуоколину, постала је, како сам на једном месту рекао, оштрица уграђена пре толикихстолећа у врху римокатоличког бодежа, намењеног за систематско продирање на

штету православља, али, сем што су католичком Риму можда и несвеснопослужили као мост и оруђе, не би се могли убројити у опасније такмаце српству иправослављу. Многобројна искушења донели су српском народу баш отпадници

јаничари, који су, да би се што више додворили католицизму, столећима вршилизлочине према онима, који су и даље остали уз своју веру и светосавску традицију.

Ток историјских збивања и утицај Ватикана у аустроугарским дворовима хтео је, даброј Хрвата-јаничара вековима, неколико пута премаши број матичног хрватскогнарода. Ови хрватски јаничари највећим делом и носе одговорност за вандализам,како онај духовни у прошлости, тако и духовно-физички у догађајима 1941. годинеи даље. Као што на једном месту споменух, ови су Хрвати-јаничари успоредо сасвојим однарођивањем односили српско историјско благо и својим приласкомкатолицизму уврштавали га у хрватско „историјско право“. Најновије јаничарењеврше Хрвати успоредо са изграђивањем „Независне државе Хрватске“ по истим

рецептима, по каквима су то радили Турци у средњем веку. Ми смо то знали и пре,а жене избеглице из околине Санског Моста, које су најпре биле подвргнутестраховитим тортурама по многим хрватским логорима, да би најзад биле почеткоммесеца марта 1943. године пребачене из Земуна у Београд, скрхане ониме што супреживеле испричале су, да су усташи искористили акцију чишћења по Босни, у

44



којој су покупили жене са њиховом децом у стрпали у концентрационе логоре. Утоку премештања из логора у логор, одузимали су им децу и смештали их укатоличке самостане. Најзад су у земунском логору издвојили здраве девојке ижене, које су некуда одвели, а болесне и за рад неспособне жене пребацили уБеоград.

Ако се убудуће роди још који поштени Хрват, као што су међу осталима билисењски бискуп Мартин Брајковић, Матија Катанчић, Иван Антуновић и њимаслични, они ће на овај начин постале Хрвате сврстати у ред Срба католика истоонако, као што је бискуп Брајковић у попису становништва 1700. годинекласифицирао хрватско становништво а) Србе православне, б) Србе католике и в)Хрвате. Године 1877., када је прављена статистика Краљевине Угарске, историчарШвикер се осврће на Брајковића те и сам означује Шокце и Буњевце као Србекатолике. Треба нарочито истаћи, јер то добар део далматинских Хрвата и данасзаслужују, да их је бискуп Брајковић сматрао Србима католицима.

45



У ЈЕДНОЈ РУЦИ КРСТ, А У ДРУГОЈМАЧ

Резултати анексије Босне иХерцеговине(1878. године)

Турци су много више поштовали православље од Хрвата. То у осталом и самиХрвати не крију, јер се у свима написима жали, како су Турци омогућивалиправослављу нормални живот. За то исто време, Хрвати су од бечког дворанепрестано тражлли уништење православља у осталим српским земљама под

Аустроугарском, па је дакле једино босанско православље за то време билопоштеђено верских прогона све до њене анексије (1878.). Скоро исто као Босна,била је заштићена Војничка Крајина, која је апсолутном својом већином биласрпска, како ћемо то видети из представке патријарха Рајачића хрватском сабору.Она је чинила дубоки појас између Хрватске и Босне читавом босанскомпериферијом од Приморја, па до источног Срема, а стајала је непосредно поддворском управом, мада су се кроз векове понављали хрватски захтеви да им секрајина потчини, како би се поњој могли језуити размилети и наставити оно, што јеМарија Терезија започела.

Хрватима је најзад помоћу Мађара и мађарског сабора 1875. године успело, да им

бечки двор декретује Војничку Крајину и да је потчини хрватским бановима. Такосу после скоро 200 година непрестаног уцењивања у погодним моментима, Хрватинајзад остварили свој сан и добили ново „поље рада“ за свој језуитски клер, који сеодмах бацио на посао. Међутим, и поред приличног успеха, постигнутог влашћу исилом, хрватски језуити нису успели да затру српство и православље у овимкрајевима, а оно што су са верског гледишта и успели, нису успели са етничког, јер

је тај народ и даље по својем обележју и народним обичајима српски. У њему се иданас певају песме о Марку Краљевићу, Милошу Обилићу и Старини Новаку.Загребачки „круговал" (радио), приморан је и поред толике мржње према свемушто је српско, да у својим емисијама после свих оних усташких покоља даје српскународну музику и песму, не због православних Срба у „Независној државиХрватској“ који су истребљени, већ због Срба католика, којима су из Загреба низомдеценија натуравали своје име и ако су се они одувек сматрали Шокцима иприпадницима српске етничке групе.

За време док је Војничка Крајина стењала под католичким притиском, босанско сеправославље дигло на устанак (1875.) уверено, да ће остварити своје националнетежње у припојењу Србији и Црној Гори. Многи савременици слажу се умишљењу, да се босански Срби не би дигли на устанак кад би знали унапред, какав

46



ће наступити преокрет мимо њихове воље и да ће уместо отклањања једнеопасности, упасти у много већу. Херцеговачка буна, која се пренела и на Босну,наслања се идеолошки и материјално на Србију и Црну Гору, које су 1876 годинеобјавиле Турцима рат, који се убрзо завршио примирјем. Али, кад је следећегодине Русија заратила са Турском, Србија и Црна Гора су објавиле Турској и

други рат. За све то време Хрвати су мирно посматрали са друге стране ове покретекао да их се ништа нису тицали, јер се у ствари и није радило нити о њиховомнароду, нити њиховој територији. Шта више, као што ћемо то доцније видети изпрогласа босанско-херцеговачких бегова од 24. августа 1894., хрватско се име уБосни и Херцеговини није нити спомнњало, а камоли да се ко од босанско-херцеговачких муслимана могао осећати Хрватом. Кад је, међутим, актомберлинског конгреса (1878.) босанско-херцеговачки устанак добио нежељениправац, а Херцег-Босна привремено поверене Аустроугарској да је „просвијети иуреди док се не ријеши босанско питање“, пред Хрватима се појавила нова српскалешина, на коју ће пасти јато језуитских гавранова.

Оно што се у погледу босанске припадности Хрватима већ према изјави ИванаТалера у Хрватском сабору (1. јуна 1861.) чинило немогућим, јер је овај удискусији (на службеном, немачком језику) о Босни рекао – „Питање источно,господо, неће ни угарски ни наш сабор ријешити. То је европско питање и акоће нашој браћи на југоистоку бити од воље коме да се придруже, ко зна, хоћели они више симпатија за нас или за Србију имати." (страна 325 стеногр. зап.) – то је сада Хрватима постало докучиво. А да босанском српству православне имуслиманске вероисповести не би могло бити „од воље коме да се придруже“,Мађари су уз помоћ Хрвата окупирали Босну и да би је што боље „просвјетили“,затворили су скоро све српске школе и манастире, па уместо њих, начичкали суБосну и Херцеговину језуитским самостанима и „сјемеништима“, у којим је

отпочело покатоличавање српског и муслиманског народа. Већ 1894. године, даклепосле 19 година од анексије, неки језуитчић први пут почиње називати босанскемуслимане назвом „Хрвати-муслимани“ у једном допису „Обзору“ из Травника. Наово реагирају најугледнији босанско-херцеговачки муслимани, упутивши протесниисправак „Обзору“ у којем кажу, да се они никад нису осећали Хрватима, па да јетакав назив за њих исто што и клевета. „Обзор" доследан самом себи, није хтеообјавити њихову Исправку, па су травнички аге и бегови замолили загребачког„Србобрана“ да то учини, што је овај и објавио, у своме 72. броју за 1894. годину.

Црна мантија није међутим мировала, већ је тврдокорно наставила смишљенимпутем. Неко време после објављеног исправка у „Србобрану“, јавио се травнички

језуита загребачком „Обзору“ поново са интригом, да су тобоже Срби наговорилиаге и бегове да ону исправку пошаљу. Као одговор на овај нови насртај, осванулесу једног летњег дана 1894. године по Травнику и многим босанским местимавелике плакате са натписом „Нашим дин-душманима“ у којима се у бираномсадржају између осталога каже:

Ми се не би освртали на ове лажљиве дописе, јер нам је свеједно шта арсузио нама мисле и како пишу, али сматрамо својом дужношћу поново чисто и

47



бистро изјавити, да је она потекла од нас самих и без икаквог наговарања одкоје-му-драго стране“.„Ми мислимо да нема ни једног муслимана у целој Херцег Босни а ни изванње, који ће језуитску увреду сматрати као нешто мало, већ као огромно, штонећемо ни кроз вјекове заборавити. А што дописник о нама муслиманима

суди, не чуди нас ни мало, јер се ми од језуите бољему не надамо. Нијесмоми „маздуми“ каквим нас хоће свијету представити тобожњи жутокљунац и„Обзоров“ дописник, а уистину некакав жутокљун ђак, који је сркао памет уовдашњој језуитскхој гимназији. Знамо ми добро предвиђети последице тогачина, те се не дамо ни на што наговорити“.

Ми до у најновије доба нијесмо знали ни за какве Хрвате, а од неког вактапочеше се некаква безбели научена дјеца звати Хрватима. Па да је то, ни по

јада, него хоће ево да и нас старе назову тим нама непознатим именом.

Ми их зато молимо, нека нас пусте на миру и прођу се лажи и клеветања, јер

ћемо иначе окренути дебљи крај. А сада завршавамо ријечима пређашњеизјаве, да не само што нећемо имати са Хрватима и тамо њиховим језуитиманикакве заједнице, него сматрамо сваког онога муслимана, који се ухвати уњихово коло, издајицом свога рода, вјере и племена".

Плакат је датиран у Травнику 24. августа 1894. године и носи ове потписебосанско-херцеговачке властеле:

Адем бег Хафизалић, Ислам еф. Кајмаковић, Шемси бег Глухбеговнћ,Ахмед бег Куленовић, Бећир бег Сулејманпашић, Вели бег Хасанпашић,Алишефки еф. Јунусефендић, Дервиш бег Хаџипалић, Ахмед бег

Глухбеговић, Мехмед бег Бихчевић, Абдулкадир Хаџисулејмановић, Омербег Хадиалић, Шукир еф. Арнаутовић, Абдула еф. Бећирагић, Сулејман еф.Кајмаковић, Омер еф. Арнаутовић, Махмуд еф. Арнаутовић, Мехмед бегКрехић.

Овака одлучност босанско-херцеговачких муслимана није могла збунити језуитскупрепреденост, јер је она и даље налазила начине да што боље искриви прависмисао одлуке берлинског конгреса и да добијено време што боље искористи укатоличке сврхе. Тако су хрватски језуити преплавили Херцег-Босну и, уз обилатупомоћ мађарских окупационих власти, уместо крстом, оружјем вршили „узвишенукатоличку мисију“. Налазећи се између мађарских окупационих власти и хрватских

језуита, српско-муслимански живаљ у Босни и Херцеговини нашао се између двеватре, пред најтежим духовним и физичким искушењима. Културно просветнизадатак аустроугарске окупације избледео је, а из њега се указала тешка стварностмађарско-хрватске експлоатације и душевне хегемоније. Као резултат „просвјетнемисије“, коју је берлински конгрес декретовао Аустроугарској, а ова Мађарима иХрватима, долази после 29 година до познатог босанско-херцеговачког вапаја уформи меморандума, упућеног 1907. године међународној конференцији мира уХагу, где се детаљишу мађарско-хрватске тежње да се помоћу власти Босна и

48



Херцеговина што је могуће пре католизирају. Тај меморандум, у делу који сеодноси на верско-просветни притисик Хрвато-Мађара – у свом делу од 12. до 17.тачке гласи:

Тач. 12.

Како је европска мандаторка у Босни и Херцеговини извршила просвјетнумисију, види се најбоље из ових факата: Одмах после извршене окупације,земаљска је влада затворила све основне школе, које су постојале још завреме турске управе. Срби православне вјероисповијести прије окупације суимали 94 основне школе и неколико мушких и женских средњих школа.Окупациона управа првих дана затворила је 54 основне и средње школе.Тако је влада поступила и према муслиманима.

Умјесто народних школа, окупациона је влада отворила 339 комуналнихосновних школа, као и више средњих школа. Све ове школе подигнуте су и

издржавају се о земаљском трошку, иако је дух њене наставе и васпитањечисто политичко-пропагандистички. Дакле, босанско-херцеговачки Србиисточно православне и муслиманске вјероисповјести, који сачињавају 85%цјеокупног становништва, принуђени су да издржавају школе које отворенодјелују на националној и конфесионалној пропасти – својој. Напротив,окупационе власти свим могућим средствима помажу отварање иуздржавање особито католичких манастирских средњих школа, у којимапредају наставу језуити и милосрдне сестре, којима је окупација упосједнуте земље широм врата отворила.

Тач. 13.

Окупациона влада етабилирала је католичку вјерску пропаганду(Пропаганда фиде ин пантес инфиделиум) и њој је на челу поставилачувеног језуитског бискупа Штадлера, који носи јавну титулу „Папскикомесар за вјерску пропаганду“. Довукла је у земљу читаве легије језуита,који су из других напреднијих земаља истјерани као најопаснији елементи

раздора и омразе међу народима једне државе. Њима је влада поклонилаголеме комплексе земљишта, које је увијек било саставни дио општенародне имовине и о трошку земље им подигла богате манастире ивеликолијепне цркве и школе.

Не прође дан да ове фанатичке прозелитске пропагандисте било обманомили силом не отму или украду кога православног или мухамеданскогмладића, дјевојку, какво сирото дијете или удовицу, које послије затварају усвоје просторије и, ту их најварварскијим средствима обраћају укатолицизам. Црни средњи вдјек инквизиције, могао би у том погледупозавиђати данашњем добу у Босни и Херцеговини.

Тач. 14.

49



Као што је окупациона влада ревносна у давању одобрења и сваке помоћи уновцу и земљишту кад је у питању подизање какве католичке цркве илиманастира, тако је безобзирна и неумољива када има да ријеши какву молбуза подизање сличне православне или муслиманске богомоље. Општинама сахиљадама муслиманских и православних душа, влада годинама ускраћује

одобрење за подизање богомоље, док католичке цркве подиже и онђе, гђе јеу мјесту само један жандарм или чиновник католик, као што о томе имадоста примјера. Знајући шта у Босни и Херцеговини за одржање народностизначи црквена аутономија, коју су православни у пуној мјери уживали завријеме турске управе, окупационе су власти своју политику на то управили,да ову аутономију униште и да њихову цркву подложе својим вјернимкреатурама и слијепим политичким оруђима. Исто то ради и премамуслиманима.

50



Тач. 15.

Окупационе су власти објавиле рат истребљења и самом имену српском уБосни и Херцеговини, па су умјесто народног имена прогласиле

провинцијално име Босанац и Босански, или „земаљски језик" и ако сенарод од памтивијека називао и поносио својим националним српскимименом, што му за вријеме турске управе никад нико није ускраћивао.

Ну окупационе се власти не огриничавају само на гоњење српског имена,већ сатиру вандалски и све друго што подсјећа на српство. Познато је да суБосна и Херцеговина средиште српства не само географски, већ и уетнографском погледу, те се није чудити што је код нас српска традиција исрпска национална свијест јака као у другој српској провинцији – Србији.Овђе ваља констатовати, да је херцеговачки дијалект на достојанствосрпско-хрватског књижевног језика. Отуда је јасно, да се у Босни и

Херцеговини његује и чува национална поезија српства, а особито њенепски дио као и српске народне приповијетке. У Босни и Херцеговиниупотребљавају се – више него игђе – гусле, т. ј. музички инструменат за

рецитовање јуначких српских пјесама. Нема Босанца и Херцеговца, који неби знао и пјевао извјестан број оних јуначких пјесама, а по неки на стотинењих. Из тих пјесама знају и своју историју, тако да у погледу националногсазнања нема народа на свијету, који је политички свјеснији него што јесрпски. Срби се од незапамћених времена служе својим писмом, које је удругој половици ИX. вијека пронашао Свети Ћирил и брат му Методије,архиманарити за Солунску Србију. Чак и они босански Срби, који судоцније прешли у ислам, до окупације су се увијек служили ћирилским

писмом, док окупациона власт није наметнула латиницу, а народниинструменат гусле конфисковала.

Аустроугарска је одмах с почетка забранила и прослављање патронанационалне просвјете Светог Саве, по коме је једна наша покрајинаХерцеговина још у средњем вијеку добила име „Војводство (херцегство)Светитеља Саве“. А кад је виђела да у томе не може успјети, она се упосљедње вријеме ограничила на то, да преко својих агената и католичкемладежи, фанатизоване у владиним школама ове прославе омета, наварварски начин напада најинтимније осјећаје и један народ вријеђа. С тимсмјером забранила је и држање јавних процесија у уобичајеном црквеномобреду.

Тач. 16.

И поред најисправнијих путних листова, особито оних лица која.допутују изсусједних српских вемаља, овима се чине нечувене тешкоће при путовању,окружујући их цијелим јатом жбира и шпијуна. Докле окупационе власти утом погледу тјерају, види се најбоље по томе, што су оне зимус имале

51





Како муслимани као што видесмо у моменту пописа 1910. године још нису билиподлегли утицају хрватске пропаганде и разних мера за принудно покатоличавање,па према томе и незрели за хрватску ствар, остављени су још за кратко времебосанским језуитима, било да их приведу католичанству, било да у њиховој већиниваспитају беспримерне џелате, који ће својој браћи босанско-херцеговачким

Србима приредити крваву 1941. годину. Српска равнодушност, која је равнаноционалном злочинству, помогла је минулих двадесет и неколико годинаХрватима и њиховом католичком клеру, да стари хрватски „народни програм“ будеостварен, пошто је хрватском јазуитском црву и његовој отровној политициостављено, да по својој вољи хараче по српском етнографском простору, за којегапознати франковачки „Обзор“ пре неколико година мимо своје воље рече: „Тако јеправославно житељство у то вријеме представљало 90% цјелокупногстановништва.", циљајући овде на јужнодалматинско, босанско-херцеговачко,личко и сремско-славонско становништво, за чију је домовину Мато Мразовић на77. седници хрватског сабора од 6. септембра 1861. године рекао: „Срби су земљеу којима живе крвљу откупили. Они нису дошли да у миру и покоју само

обрађено поље посједују и приређени вишак у дућане спремају и даље са њиметргују, него су они своју земљу из турских руку својом мишицом отели ипошто сачињавају већину народа, земља је њихова."

Да, био је то српски народ, који је своју земуву од Турака ослободио, а не отео какото Мразовић нехотице или тенденциозно рече, а сачињавао је у својим земљамапрема „Обзоровом“ признању народну већину од 90 %. Али још више од тога, био

је то онај исти народ, за кога Иван Кукуљевић 6. јуна 1848. године у хрватскомсабору јавно рече: „Овај нам је народ српски у најтежим временима, кад смостењали под аристокрацијом, латинизмом и германизмом, нашу чистународност сачувао.“

Да, био је то онај исти српски народ, којем Хрвати могу захвалити да у њиховимшколама и јавном животу и данас не слушају латински језик, као што су то ималиприлике да чују све до 1843. године, када им је први пут дозвољено да у школууведу хрватски као наставни предмет. Био је то онај исти народ, од кога су Хрватипозајмили свој данашњи језик, а међу земљама тога народа била је она истаХерцег-Босна, за коју је аустроугарски министар Венамијан Калај написао: „Али јеизван сваке сумње, да је Босна упркос своме колебању између суседних сила,поред своје поцепаности, показала ипак у своме развитку извесно јединство итакав оправдан правац који ју је раздвајао од праве Србије, па је то најпослеосујетило уједињење та два иначе савршено хомогена народа."

Што се Босна због „политичке поцепаности" није ујединила са правом Србијом, то је резултат аустроугарске политике: „Поцепај па владај!" .У том правцуВенамијан Калај са аустроугарског гледишта има право. Још више има право овајаустроугарски министар кад каже да су то: „два иначе савршено хомогена народа“.Нема, међутим, право кад сматра да је политичка поцепаност у потпуном смислу

речи слаба народна страна, јер таква поцепаност може бити само код слободоумнихнарода, међу којима је српски одувек стајао у прве редове. И зато, имамо ми право

53



кад верујемо да не може бити мира у овом делу Европе све дотле, док год свесрпске земље, а међу њима првенствено Херцег-Босна не буду у потпуном српскомнародном јединству.

Лешеви

Из жила ваших крв је истекла…Ваше се тело стеже и грби;Сатанска рука бола вас и секла,Зато јер сте били Славени – Срби…

Лешеви српски, мученички, свети:У вашем телу живота нема више,Поколења али у вас ће се клети,Јер крв ваша нову историју пише!

Псуњски

ДОБА ОТИМАЊА

КАО ПРЕТЕЧА ХРВАТСКЕИСТОРИЈСКЕ КЊИЖЕВНОСТИНису више само живи споменици српске прошлости плен „сувремене хрватскеповијести“. Похлепа за оним што је у оквиру бивше Аустроугарске монархије билосрпско, не поштеђује ни суре зидине, сведоке српске снаге и културе, коју хрватскицрв уз помоћ католичког Рима столећима нагриза. Тако хрватска „повијест“ у делуштампаном 1939. године доноси слику града Ружице изнад Славонске Ораховице иозначава га као средиште, које је одиграло важну улогу средњег века у борбихрватских великаша са угарским краљевима. Чудни људи, а чудни им обичаји. Час

тврде једно, а час друго. Све се, међутим, своди на једно: фалсификовати и отети,па на томе зидати хрватско „историјско право“. Зар угарски краљеви нису билиистовремено и хрватски? А којем угарском краљу од 1102. године па до 1918. нијенатакнута Звонимирова круна?! У каквом би онда односу стајала тврдња да је градРужица послужио хрватским великашима за ратовање противу угарских, а тиме исопствених краљева, кад се не зна за такова ратовања, још мање за неке хрватскебазе, а најмање да би то баш био град Ружица, којега су разорили Турци приликомуласка у Славонију.

Оваквих својатања нису поштеђене ни „Роковачке зидине“, које и данас јужно одВинковаца, на обали Босута, пркосе времену. А таквих има много. Савремени

повјесничар кад говори о Ружици, изгледа да хотимично смеће са ума, да се унепосредној близини, само сакривен дубље у шуму, налази стари српски манастирОраховица (у старије доба зван Ремета), саграђен негде у XИИ. веку. Располаже сеса доста писмених података о томе, коме је припадао град Ружица, Роковачкезидине, као и сви остали слични споменици растурени широм српских земаља подАустроугарском, али нећемо замарати тиме, него би имали запитати савременехрватске „повијесничаре“: Чиме се објашњава, да се анализом везног материјалаутврђује потпуна временска повезаност у грађењу како Ружице, тако и манастира

54



Ораховице. Шта има да примете на многе сличне српске грађевине из тога доба иживе ли можда „сувремени“ у уверењу да Срба пре доласка Турака, и поредтоликих њихових културних и црквених средишта, у Славонији било није. Акоживе у таквом уверењу, било би добро да прочитају „Спомен-књигу МатијиРељковићу“, коју су почетком овога века издала хрватска друштва и нарочито је

посветила Славонији и западном Срему, где је Рељковић (Релковицх) рођен, где јеживео и где је умро. У тој еминентно хрватској књизи на страни 7 и 8 наћи ће да суРоковачке зидине још пре доласка Турака биле ништа мање, већ српскиправославни манастир, о коме се дословце каже: „Манастир тај саграђен јепослије римске владавине, а пропао је када су Турци ову земљу освојили.Судећи по сликаријама, била је црква хришћанска и то испрва грко-источнога, а касније римокатоличког обреда". Овде се, како видесмо,непосредно признаје да је овај српскоправославни манастир, као и многи други,силом покатоличен. Како је то покатоличавање вршено, и преко кога, то нам јенепосредно познато из хрватске „повијести“. Како се српски народ бранио од тогапокатоличења, колико је успео и колико је пута „пролонгирао“ одржавање своје

верске и политичке самосталности, видећемо из поглавља, где се говори омногобројним закључцима хрватског сабора кроз стотине година, којима сусрпство стављали изван закона и од бечког двора тражили монопол за образовањехрватске римокатоличке егзекутиве, која ће квавим терором српство привестикатоличанству, или га истребити.

Кад су по наруџби притајеног усташтва нови хрватски историчари почели данадувавају хрватску „повијест“ нашли су се пред несташицом материјала. Та их јеоскудица навела на злочин да посегну у српску историјску прошлост, јер им се она

ради многих околности и њихове безобзирности налазила на домаку. Ни једаннарод без прошлости није лакше дошао до историјске грађе као што је то случај са

Хрватима. Из тих разлога, ни једна светлија тачка српске историјскемногострукости под Аустроугарском није остала поштеђена хрватске отимачине.Тако се у лекцији хрватске „повијести“ објављене 3. ВИ. 1939. говори о битци заСисак 1593. као искључивом хрватском ратном успеху. Ако се, међутим, прочитастенографски записник хрватског сабора за годину 1861., наићи ће се на страни 807на говор хрватског посланика Лончаревића, у коме овај пред сабором величазаслуге Срба за одржање хрватске сигурности од Турака и тврди, да је заслугомСрба тврђава у Сиску обрањена.

Говорећи о ратовима које је Фердинанд ИИ. водио противу шведског краљаГустава Адолфа, хрватска „повијест“ од 12. ВИ. 1939. однекуда проналази, да су се10.000 Хрвата под вођством генерала Изоланија у битци код Нирнберга тако

јуначки понели, да су баш они допринели Фердинандовој победи. На исти начин,да су се Хрвати јуначки борили у битци код Луцена (18. XИ. 1632.), у којој јешведски краљ погинуо. Да су „сувремени“ хрватски историчари случајно завирилиу стенографске белешке хрватског сабора из 1861. године, одрекли би се мождаових „сјајних“ хрватских подвига на хартији, јер би на страни 808 нашли да их јепосланик Лончаревић већ пре 80 година унапред демантовао рекавши, да су се утим ратовима борили Срби, а ме Хрвати. Ево шта је Лончаревић рекао: „Прије

55



него што су се они Срби са Чарнојевићем населили у доње крајеве Угарске,ратовали су Срби вараждинског и карловачког генералата код Десаве подВаленштајном 1626. код Риенфелда и Волфенбитла под Пиколоминијем, затимкод Бргесара 1632. под Изоланијем, где су шведског генерала Ванера иБерхарта Вајмарског 1636. године живе похватали и најзад шведског генерала

Хорна заробили. Ова су и многа друга јуначка дјела у привилегијама сазлатним словима од цезара и краљева Угарских Рудолфа, Фердинанда ИИ.,Марије Терезије, Леополда и Матије посвједочена и чувају се под три кључа,од којих прото северински једног имаде“.

Кад би неко запитао: Какве везе имају ови Фердинандови ратови са српством?, миби му одговорили: Зато, да би се одбранили од католицизма и хрватизма, Срби субили приморани да за рачун Аустроугарске чине чуда од јунаштва, само да би сеистакли изнад Хрвата и тиме стекли већу наклоност бечких дворова за одбранусвога српског обележја од Хрвата. Једна од таквих услуга у крви је и учешће Срба уаустро-француском рату, када је Фрањо ИИ. ради француског „конвента“ о

смакнућу Људевита XВИ. подигао војску на Француску. Да се овде не ради охрватском закулисју, не би се овог случаја дотицао, јер он на први поглед неманичега заједничког са српским народним збивањем, нити то учешће српски народможе забележити у светлије странице своје историје из разлога традиционалногпријатељства са Француском. Хрватска „повијест“, наиме, („Хрв. Лист“ од 27. ВИ.1939.) о овоме рату пише овако: „И Хрвати су слали огромне чете. Сама крајинадала је 100.000 војника. У току 1794. и 1795. године прољевала се хрватска крв уФранцуској, Белгији и Њемачкој.“ Ово хрватска „повијест“ контира у свој рачун санарочитом тенденцијом, како би своју прошлост окитила туђим херојством, а сдруге стране како би оних 100.000 Срба из Крајине означили као Хрвате само зато,да се толика српска војничка снага у тобожњем „хрватском простору" не би нашла

нигде записана. Рекох, ово аустро-француско ратовање не би могли убележити усветлије странице српске историје, али оно ипак има извесног значаја за српскосамоодржање у Аустроугарској, које су Хрвати непрестано угрожавали. Па ипак,кад је то чињеница која се више не да изменити, ми се не одричемо те стварностиали утврђујемо, да је хрватска тврдња о тобожњих 100.000 Хрвата у овоме ратулаж, пошто Војничку Крајину нису сачињавали аутохтони Хрвати, него већимделом Срби православни и мањим делом они Срби католици, које сењски бискупБрајковић дели од Хрвата. Да ли су то били Хрвати или Срби, пустићемо да нам отоме нешто кажу аустријски ратни извештаји тога времена. Извештај од 29. маја1793. године гласи :

Из главне тиролске вароши Инсбрука (Иннсбруцк) 29. маја пишу: да је ово јутро једна компанија бурмског „фрајкора" онамо стигла и упутила се прекоБрајзкауа (Бреискау) даље. Ови су људи сви на турској граници мобилисании зову се Србијанци."

Један други извештај од 9. августа 1793. из Беча јавља међу осталим о проласкусрпског одреда кроз Беч:

56



Прошле недеље прошао је један одред коњице и пешака такозваногаустријско-бечког фрајкора. Сви су били по избору момци Граничари,највише Срби из Славоније и по који Мађар. Они су сви на турски начинобучени, а егзерцирају на српском језику, јер су скоро сами Срби. Послепролаза уручен је од стране сремско-карловачког архиепископа и

митрополита наткапетану Аксентију Миловићу крст са црвеном пантљикомза заслуге, а и зато да би у иностранству имао све почасти, које му спадају."

Ратни извештај од 17. августа 1793. године, међутим, најбоље сведочи, ко су билиони борци из Војничке Крајине – Хрвати или Срби. Овај извештај гласи:

Дана 17. августа било је поверено оберстеру Михаиловићу са једномдивизијом Срба из фрајкора Михаиловића и Одоленија, да ударе нанепријатељске заклоне и ван шуме око Егенада. Српска је дивизија послананапред. Капетан Александар Петровић и оберлајтнант Коста Јовановићводили су десно, а унтерлајтнант Фабаровић лево крило. Следећег дана пре

зоре, сви су стајали приправни пред шумам. Официри су са крилимауправљали тако мудро и хитро, да их непријатељ ни на 20 корака није могаода примети. А кад их је приметио, повукао се панично у своје закопе. Србису их у стопу следовали и тако их мужевно прегазили, да су се у други редшанаца морали повући, где су имали батерију. Срби се осоколнше и слепоударише са сабљама и пушкама на непријатеља, који не могавши силиодолети, би присиљен одступити, па се једва могао са топовима повлачити.Ова очевидна храброст и мужевство Срба, тако је фелдмаршалу кнезуКобургу била угодна, да им је особитим јавним похваљењем својезадовољство показао, тражећи имена виших и нижих официра у циљуподеле одликовања. Јер, цели овај срећни исход рата на оном делу, има се

само Србима захвалити."Ови ратни извештаји (који су штампани у новосадском „Јавору“ Јове Јовановића-Змаја 1875. године), најбољи су одговор хрватским извртањима онога, што јеСлавонију и Крајину како онда, тако и доцније чинило српском. Да ли ће хрватски„повјесничари“ и после ових аргумената пронаћи, да су починили чуда од јунаштвау овим ратовима, иако се за њих у њима није ни знало? Као што је год случај саоваквим извртањем чињеница, тако најновији историјски фалсификатори изЗагреба кроз читаву „сувремену повијест“ избегавају да ма шта кажу о Србима итруде се, да што више запоставе њихову стварност, како би свету приказали, да јесве што се на југу Аустроугарске херојског дешавало, резултат искључиво хрватскевиталности. Да је то, међутим, историјска обмана, види се и по томе што је МаријаТерезија и за време највећих српских прогона ипак морала своје најбољевојсковође пронаћи међу Славонским и Крајишким Србима. Ми се тим Србиманемамо разлога хвалити, али када се види тенденција да се заташка или присвојесве српске врлине и њихова историја, морамо нагласити да су Срби само у размакуод 1744. до 1810. године Аустроугарској дали 15 знаменитих фелдмаршала игенерала и то:

57





ОСНОВЕ ХРВАТСКЕПИСМЕНОСТИ И КЊИЖЕВНОСТИ

Међу многим српским погрешкама у прошлости спада и састанак Вука Караџића сахрватским кљижевницима (1850.) у Бечу. Ово пада у доба закулисног „Илиризма“,о чијој ћемо се отровној мисији посебно позабавити. Хрвати су оберучке примилина томе састанку Вуков, књижевни језик за свој. На овом су месту Хрвати добиливековима вођену битку са српством и православљем. Да тога састанка није било,Срби би себи приштедили „задовољство“ да доцније на материњем језику читају ичују историјске и књижевне отимачине. До овога доба, Хрвати су били од Србаправославних и Срба католика одвојени као уље од воде, и животарили су у својимуским кајкавским границама оних трију жупанија око Загреба, гушећи се улатинштини, пошто је практично неупотребљиви хрватски језик био нека врста

приватне конфесије, услед чега се није налазио ни на листи наставних предмета усредњим школама по хрватској. Да је њихов језик и за време бечког састанка биозаиста неупотребљив и књижевно незрео, види се из ове хрватске родољубивепесме од 1831. године, коју је објавио „Дубровник" у своме 23. броју од 1937.године:

Вре и свој језик забит Хорватихоте тер други народ постати;вноги вре народ сам свој замећесрам га јак страњски: „Хорват“ рече.Сам проти јел не штује

и свак слепец сам себе трује.Нек гај растеплен рећи по светукад је већ истом знано детету,да се не позна већ Хорватица,Мислећ рођена да је Немица.Нут все ву страњски се није вре гинеза сву матер ниш се не брине.

Могао бих без страха дозволити да ми се једно уво одсече, ако и један Србинкатолик или Србин православне вере са свима оним „стручњацима“ за решавањехрватског питања у 1939. години на челу може знати, шта му ова хрватска песмазначи.

Ето, то је та изразита линија између воде и уља, која је делила „аутохтоне“ Хрватеод Срба православне и католичке вере. Тек кад је српски књижевни језик ту линијузатупио, почиње хрватска харанга на све оно српско историјско благо, које до таданије никада било препорно. Тим моментом започиње и хрватска хајка на многесрпске песнике и књижевнике, који су због пријема католицизма означени каоХрвати и као такви у свима хрватским историјским расправама сматрани. Нешто

59



доцније јавља се непремостиви атагонизам и према ћирилици; истој оној ћирилици,која је Хрватима била прво народно писмо и којом је написан први хрватскикатолички молитвеник. Она је најзад проглашена непријатељским писмомХрватске!

Зађимо мало у хрватску прошлост да видимо, које је писмо некада билонајраспрострањеније у Хрватској, па ћемо се већ на првом кораку сусрести саодговором сплитскога бискупа Сфорце, којим овај 28. јуна 1627. одговара римскојконгрегацији, да би било боље црквене књиге штампати ћирилицом неголатиницом, пошто је ћирилица општија и у Далмацији се већином употребљава.(Ивић-Ердељановић).

Описујући стварање првог католичког молитвеника на нашем језику и ћирилицом,хрватска „повијест“ и сама тврди, да је босански фрањевац Матија Дивковић (1563.

– 1631.) као први хрватски књижевник у Босни овај молитвеник штампао„босанском ћирилицом“. („Хрватски Лист“ од 14. ВИ. 1939.) Да би хтворили што

већу смутњу међу појединим српским земљама, Хрвати су, додуше, измислили и усвоју званичну науку уврстили неку „босанчицу“, као различито писмо одћирилице. Ово само зато, да не би морали изговарати реч ћирилице. Шта је таумишљена „босанчица“ пустићемо да нам о томе нешто каже др. Васа Глушац уњеговој књизи „Из прошлости Босне и Херцеговине“ (стр. 30).

Правом ученом човјеку, којему је добро позната наша прошлост и нашакултура, овакве су тврдње смијешне. Баш што се тиче „босанчице“,споменућу једну анегдоту из мога студентског живота. Дошавши науниверзитет, донио сам собом из гимназије (др. Глушац је родом Босанац) изнање о „босанчици“ као посебном писму. Једном у разговору са мојим

многоуваженим професором др.-ом Миланом Решетаром споменуо сам муту „босанчицу“, на шта се он насмијеши, па ме запита: „Какво је то писмо?“Ја настојах да му одговорим, али ме учени професор претече и разјасни ми,да посебног писма „босанчице“ нема, већ да има стара ћирилица, која јеупотребљавана на цијелом Балканском полуострву осим Грчке, од Црногадо Јадранског мора. Касније улазећи у науку, било ми је јасно разлагањемога уваженог професора. Завирио сам мало дубље у то питање и откриоњегову политичку позадину.“

Узалуд је од кривца тражити признање. Званична хрватска политика, каква језапочета у многим представкама аустроугарским владарима да прошири хрватскитериторијални и духовни простор на штету Срба, неће никада признати да нијебила у праву када је посезала за туђим, па тако ни околност да су све светлијестранице хрватске „повијести“ резултат гусарења по српској историјскојпрошлости. Разликујући се у основи од културних народа, који историјупосматрају призмом објективности, хрватски „повјесничари“ новога добаизбегавају да ма шта кажу што би хрватске масе могло подсетити на њихово првонародно писмо ћирилицу, којој једино могу захвалити за још оно мало своје„културе".

60



Признајем да не знам како изгледа Звонимирова круна, да ли уопште постоји и, јели шта на њој записано и каквим словима, па се нешто питам – шта би данашњиХрвати учинили са том својом толико извиканом круном, када би она попут крунеСветога Стјепана била исписана ћирилицом? Мађарима ништа не смета што јењихов чувени краљ крштен у православној вери као Војко, као што Србима не

смета што је Немања из посебног рачуна крштен у католичкој вери. Не сметаМађарима што су круна и порфира Св. Стјепана исписани старом српскомћирилицом, нити им смета што се на тзв. кеси Св. Стјепана у Бечу ресе златомисписане речи ћирилицом. („Народни источници“, летопис за 1837. год. стр. 36).Још мање им боде очи ћирилски натпис на гробу Св. Стјепана, само то сметахрватским „повјесничарима“, који, узгред буди речено, све од 1102. па све до 1918.године вршише поданичке дужности баш под тако ћирилицом исписаном круномСв. Стјепана.

Великим људима прошлога века није сметало српско порекло да у Европи будувелики. Зар би Ото фон Бизмарк (Отто вон Бисмарцк) радо говорио да је потомак

полапских Срба и да још његова баба није скоро ни речи знала немачки, семсрпски, кад то не би тако било. Или је нешто сметало немачком канцелару грофуКопринију (Цоприни) српско порекло, а још мање истицање те истине од страненемачке штампе пред крај прошлог века. („Срби у давнини“ – Загреб 1894., стр.180). Да ли је ма и за мало умањена вредност највећег немачког научника Лајбница(Леибнитз), што се 1713. године обраћа руском цару Петру Великом као Славен наСлавена овим речима: „Наше је порекло исто, оба смо Славени“. (Рачки: „ПовијестСлавена“ стр. 84). Да ли је председник српске краљевске академије ДимитријеНешић био непознавалац ствари кад је 1893. године пред скупом одличника рекао оЛајбницу ово: „Али, он је уистину чедо онога јуначког српског народа, чија је једнаполовица пре XИИ. столећа оставила своја прадедовска огњишта и сишла у наше

питомије крајеве да ту себи нову отаџбину оснује.“ („Јавор“ број 1 од 1893. год.)Бизмарку, Копринију, Лајбницу и многима другим, дакле, ништа није сметало дасебе сматрају Србима, мада њихов живот и рад није стављен у службу српскогнарода и српске народне ствари. Ми, додуше, нисмо тражили од Немаца да намдадну реверс на ова три своја велика човека, али ни они нису на нас дигли грају,кад смо још прошлога века из средине Загреба подвукли порекло ових великихНемаца, што су и они сами радо истицали. Кад смо, међутим, у којој прилицинагласили, да је Петар Прерадовић Србин, или да је Матија Рељковић сам себе исвоје претке сматрао Србима, нашли би се усред хрватске галаме пред сликом, којаодговара напола голом човеку што брани задњу прњу на себи. Заиста, Прерадовићи Рељковић са осталим великим Србима које хрватска „повијест“ својата,представљају једини прекривач преко хрватске књижевне голотиње. Додуше, заПрерадовића хрватска историја („Хрв. Лист“ од 4. ВИИ. 1939.) признаје да се 1818.године родио у православној граничарској породици у Грабовници, али сматра дасе прелазом католичанству за време војничких наука у Бечу претопио у Хрвата.

Као да се у Бечу може постати Хрватом. А бити католик, не значи и бити Хрват. Дали је и Рељковић био Србин или Хрват, пустићемо га да нам он сам каже. Као што

61



је, наиме, познато, Рељковић је као аустроугарски официр служио у околици свога родног краја око Винковаца. Написао је познати „Сатир“. Пишући „Сатир“,Рељковић је своје претке, па самим тим и себе сматрао Србима, јер је на многимместима о Србима написао: „Наши стари“. Кад је требало објавити рукопис,духовни Загреб је већ тада било захватило језуитско слепило. Зато је, пре него је

рукопис дат штампарији,

(…)Јер Славонац не да своје дице,да се иду учити А, Б, Ц,него има обичај оваки:кад му рекнеш, одговори сваки:„Ни мој отац није знао штити,ал је мого мало боље пити;наши стари нису писат знали,ал су боље нег ми састајали“.

О Славонче! ти се врло вараш,којигод ми тако одговараш.Наши стари јесу књигу знали,сербски штили, а сербски писали;ал ви сада никако нећетенег за немар свакоја мећете.(нечитки стихови који следе уоригиналном

рукопису никада нису штампани)

Једно међу многим местима фалсификованог рукописа „Сатир“ Матије Рељковића, где је

уместо „Ваши стари…“ пре његове смрти стајало „Наши стари…“ (Слика је пренешена иззагребачког Србобрана за 1941. годину.)

на њему извршено фалсификовање. О томе се може свако уверити. „Сатир“ је,наиме, писан љубичастим полубледим мастилом, по свој прилици раствором одмастиљаве писаљке, док је његово фалсификовање вршено тамним и евидентно јена први поглед, да је доцнијег датума. Фалсификатор и поред уложеногимитаторског труда није успео. Једно од тако фалсификованих места у „Сатиру“фотографисано је. На том месту Рељковић одговара некоме, ко је казао даСлавонци нису били писмени па каже:

„Наши стари јесу књигу знали,Српски штили, а српски писали."

Сатанска рука, којој је све српско мрско, избрисала је напола оно почетно слово„Н“ и место њега ставила „В", па је, разуме се, у штампаном „Сатиру" изврнутсмисао и стих штампан:

62

http://velisarajicevic.tripod.com/satir.jpg



„Ваши стари јесу књигу знали,Српски штили, а српски писали."

Фалсификат је чак на трећој репродукцији јасан и види се недовршено редирањеслова „Н", преко кога је написано „В". „Није могуће вјеровати да не би били у

Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна прије Кулина бана почели писатићирилицом, а народним језиком српскијем“, каже В. Јагић у „Хисторијикњижевности“ на страни 142. Кад би ову реченицу дали да нам преведе Загреб,испало би уместо онога „српскијем“ – „хрватскијем“. Такав један „превод“ измеђумногих других наилазимо у „сувременој“ хрватској „повијести“ где се каже: „ У 17.и 18. вијеку јављају се у Босни и неки пјесници муслимани, који пјевају хрватским

језиком, служећи се арапским (турским) писмом“. („Хрватски Лист“ од 14. ВИ.1939.). Ово је заиста изречано на начин, који је само Хрватима својствен. Заиста сеу 17. и 18. веку појављују босански муслимани као књижевници, али свој језик неназивају хрватским, већ српским. Песник и књижевник Мухамед Хеваји Ускјуфи,оставио је почетком 17. века иза себе, између осталога, и циклус побожних песама

заиста писаних арапским писмом, али српским, а не хрватским језиком, јер писацтим песмама даје сам наслов „Илахије на српском језику" и „Позив на вјеру насрпском језику" („Илахи бе зебани срб" и „Беран давети иман бе зебани срб")(Повеље Матије Нинослава страна 69).

Немајући свога „основног капитала“, историја хрватске књижевности и„језикословља“ морала се „промувати“ кроз комшилук да га сакупи. Затим је одмахиза акта споразума Цветковић-Мачек (1939.) објавила преко хрватске званичнештампе захтев: „Да се из хрватских уреда избаце туђински изрази и да сенапокон престане рабити ћирилица! И зато, имају изостати изрази, који нијесуникад били хрватски нити је хрватски народ за њих знао!" Тако је Београд

скоро две године пре судбоносног 6. априла 1941. имао прилике да се упозна саправим смислом понижавајућег акта, на који је стављен потпис најнегативнијегСрбина.

Са оним што је откинула од српског књижевног богатства, хрватска књижевност и„језикословље“, једва да су могли проживети две-три године, па су опет морализавући руку у српски комшилук. Немајући куда, службена усташка „просвјетна“политика морала је почетком 1943. године преко загребачког „круговала“ (радија)приредити низ предавања из хрватског језика, за која би се пре могло рећи, да супредавања из српског, него из хрватског језика, пошто се у њима образлаже„допуштење“, да се и поједини изрази у „екавштини“ могу употребити у хрватском

језику. Разуме се, да ово није учињено због православних Срба који су истребљени,већ због измирења са српском стварношћу, где још живи већина српског језичког иобичајног обележја, мада је силом прилика морала примити католичанство, аликоје ће га и формално напустити и вратити се вери својих предака онда, када мач небуде средство за терорисање човекове душе.

63



ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА КАОПРОГРАМ ХРВАТСКОГ САБОРА

КРОЗ ВЕКОВЕОставимо ли по страни појединачна настојања многобројних хрватских великаша,који су сваки за себе предузимали све што су могли да се на подручју бившеАустроугарске српско име и вера ставе ван закона, па бацимо ли поглед само назакључке хрватског сабора доношене у форми захтева хрватског народа,угледаћемо тамне језуитске вериге, којима је прва карика искована у моментуТомислављевог отцепљења, док им се крај ни после онога што смо већ преживелине може сагледати.

Шта је хрватски сабор пре 1597. године код бечког, односно угарског дворапредузимао и да ли је као такав ма и периодично постојао, не могу о томе ништа рећи, јер до тога времена немам података. Несумњиво је, међутим, да и дотадањедоба обилује таквим захтевима исто тако, као што иза њега видимо, да су Хрватисвоје саборе скоро само зато и сазивали, да би донели закључак о подјармљењуСрба. Такви закључци скоро редовито падајуу доба крунисања угарско-хрватскихкраљева којима су се пожурили тиме представити хрватске народне тежње.

Пре него се упустимо у набрајање таквих саборских закључака, који стотинамагодина нису на својој оштрини изгубили, сматрамо за потребно поближе означитисрпске земље у оквиру Аустроугарске, односно линију која је делила Србе од

Хрвата. Српска етнографска линија иде западним границама срезова Бенковац,Грачац, Удбина, Кореница, Слуњ, Војнић, Вргин Мост, Глина, Петриња,Костајница, Новска, Пакрац, Дарувар, Грубишно Поље и Подравска Слатина.Разуме се да и западније од ове линије у форми етнографских избочина живи многоСрба (у неким случајевима чак и у већини), као што су случајеви са срезовимаГоспић, Оточац, Огулин, Гарешница, Бјеловар, Вировитица и др. Ето, то су српскеземље, над којима је хрватски сабор стотинама година тражио неко правомонополизације и пуномоћја за успоставу римокатоличког империјализма.

За етнографско померање приликом турске најезде западније од ове линије, која сеуглавном поклапа са Душановом државом, Хрвати приговарају да је то„дошљаштво“, које тиме не носи и право својине. Међутим, они у новојисториографији немају мерило логике, јер тумаче ствари са свога становишта. Мисе још добро сећамо случаја са бачким Буњевцима, који су као српска скупина изХерцеговине населили северну Бачку. Мада су примили католичку веру, они су сесматрали Србима, а таквим су их сматрали и други народи сем Хрвата, који, несамо што их присвојише као своју скупину, него 1939. године поставише и захтев,да се цела северна Бачка због тих Буњеваца, односно Срба, ради плодне бачке

равнице припоји Бановини Хрватској, и на тај начин покрије хрватско господарско

64



сиромаштво. Кад је, међутим, у ту исту бановину укључен 21 срез са српскомвећином и због тога наступио вал незадовољства, много је Срба широм БановинеХрватске задесила судбина заплотњачке смрти.

Аустријски командујући генерал Војничке Крајине Јохан Сиг. Херберштајн, морао

је расељавати густо пренасељене Србе из околице Слатине, Пакраца и СлавонскеПожеге, па их пресељавати у околицу Ровишта код Крижеваца и Копривнице. Овису Срби представљали одбранбени бедем противу Турака. Али, чим је та опасностминула, загребачки бискуп и хрватско „племство“, поднели су Фердинанду ИИ.захтев, да се Србима одузму сва права, да им се забрани исповедање православневере и да им се чак одузму непокретна имања („Хрв. Лист" од 8. XИ. 1939.). Даклеисто онако, као што су то привели у дело 1941. године.

Ради овога хрватског захтева сакупљен је српски сабор баш у Ровишту, где су Србипод ведрим небом положили гласно заклетву: „Радије ћемо изгинути, него штоби се потчинили власти хрватских племића и свештеника." Истовремено су са

тога збора Срби упутили Фердинанду ИИ. протест противу оваквог хрватскогзахтева, на шта је он издао наредбу којом наређује „Да нико не сме дирати Србе ињихова права, а да Срби немају кога другог слушати осим њега." Тако је првихрватски захтев ове врсте за којег знамо пропао.

„Године 1609. донесе хрватски сабор закључак, да се у краљевини Хрватскојсмије исповиједати само католичка вјера.“ („Хрв. Лист" од 13. ВИ. 1939.) Ово језаиста тачно, јер се хрватски сабор другим проблемима, сем како да покатоличисрпство и није бавио. Што му то овим закључком није успело, лежи кривица досамих Срба, који су својим бројем и ратничком снагом на далеко већем степенуугледа стајали од Хрвата. Не може се, али, тиме рећи, да Хрвати појединачаим

католичким акцијама нису успевали да свој вековни програм спроводе макарситнијим успесима у дело.

Смрћу Рудолфа ИИ. (1612.) Хрвати су се надали, да ће бити укинуте привилегијеСрбима, па су се пожурили да обнове своје молбе код Матије ИИ. (1608. – 1619.),али су и ту наишли на „затворена врата“. Матија је чак обнародовао закон опотпуној самосталности Срба на југу Аустроугарске, којима треба да управљајусрпски народни кнежеви, под надзором аустријских генерала. То је Хрвате толикоозлоједило, да је хрватски бан Томо Ердеди поднео оставку на банској власти(„Хрв. Лист“ од 9. ВИ. 1939.). Ради овога геста, који је био мерило расположењахрватског народа и сабора по питању Срба, хрватски је сабор крајем године 1614.Ердедију изгласао „Бесмртну хвалу за преславна дјела, којима нема премца." („Хрв.Лист" од 9. ВИ. 1939.)

После Томе Ердедија постављен је за хрватског бана 1616. године НиколаФранкопан. Хрватска „повијест" хвали Франкопана као „брижног бана“, који је„због неких несугласица“ морао поднети оставку на банској части. „Повијест“,додуше, не наводи какве су то биле несугласице, али их ми знамо. Он је наставиооно што, су Ердеди и хрватски сабор започели. Кад то није могао постићи преко

65



царског двора, он је на своју руку почео са насиљима на српски народ. То је био разлог да дође до народног беса и српске тужбе, која је 1622. године расправљана упожунском сабору, па је Фердинанд ИИ. сменио Франкопана и на његово местопоставио Ђуру Зринскога.

Кад је бана Ђуру Зринскога задесила смрт од отрова у Пожуну 1626., Хрвати супоново опсели двор молбама да се Томо Ердеди поново именује баном, што јегодину дана доцније учињено. Чим је Ердеди поново преузео банску власт, отпочео

је са старом праксом. Неколико пута је хрватски сабор подносио „жеље хрватскогнарода“ да им се Срби потчине, али им то ни за две године није пошло за руком.Тада се Ердеди латио лукавства. Сковао је план да најпре Србе изравна у свимаправима као и Хрвате, како би Фердинанда ИИ. уверио у „искрене намјере" премаСрбима. То би по хрватској замисли имало за последицу да Фердинанд потчиниСрбе хрватском бану, из чега би се исконструисало стечено хрватско право, покоме би се доцније држање према Србима могло по вољи мењати и њихованационално-верска слобода скучивати. У то време пада и притисак унијаћења, када

је проти Максиму Петровићу понуђена бискупска част. „Повјесничари“ се чуде,што је управитељ православне пастве Максим Петровић, уместо да оде у Рим напосвету бискупског чина, отишао 1630. године у Пећ, где је у тамошњојпатријаршији рукоположен за владику. У своме језуитском слепилу они мисле, даби Петровић за љубав бискупског празног бљештавила требао напустити својнарод са далеко светлијом традицијом од онога народа који га врбује. ОпрезниФердинанд ИИ. задржао је саборске закључке скоро годину дана и сравњујући ихса оним што му је јављено од његових генерала из Хрватске, поништио их је.Успоредо са тиме, прописао је такозване „Штатуте за српске општине измеђуДраве и Саве“, које су српску Славонију за Сремом чинили потпуно аутономном иизузетом од ма какве власти хрватских банова. („Хрватски. Лист" од 11. ВИ. 1939.).

Наступом Фердинанда ИИ.И Хрвати су 1637. године успели да заједнички сабор уПожуну донесе решење, којим се српске земље Славоније и Крајинеадминнстративно стављају под надлежност хрватских банова. Наређено је сем тоганемачким генералима, да не смеју пренасељене Србе из Славоније расељивати поХрватској.

Тиме је Србима и њиховој аутономној самосталности у Аустроугарској дат првиударац. Настала је после овога борба која је трајала све до 1654. године, дакле 17година. У то време пада и хрватска сељачка буна. Хрватски „повјесничари“ немају

разлога да се у делу штампаном 15. ВИ. 1939. жале, како су хрватску сељачку буну1654. године угушили „Власи“. Јер шта би, уосталом, и могли очекивати послесвега онога што су дотле, а нарочито за оних 17 година приређивали Србима.

Шта се у раздобљу од 1654. до 1670. године дешавало са хрватском акцијомпротиву Срба, о томе нема јаснијих података. Може се по неким знацимазакључити да су и за то време прилике биле тешке. Међутим, те године долази дозахтева царског ратног већа у Грацу, којим се од двора тражи да се управа надсрпским крајевима Славоније и Вој. Крајине одузме од Хрвата и поврати Србима,

66



као што је то било до 1637. године. У образложењу тога захтева ратно веће каже заХрвате: „ Јер су Хрвати лакоумни, немирни и непостојани" („Хрватски Лист" од18. ВИ. 1939.). Ратни савет је својим захтевом успео.

Кад су Турци протерани, пожурили су се хрватски „сталежи“ и хрватски сабор, да

од Леополда И поново затраже припојење Славоније и Војничке КрајинеХрватској, а самим тиме и подјармљење Срба. Ратно веће у Грацу не само да сеуспротивило оваком захтеву, већ је Србе позвало на приправност за устанак, ахрватском бану и сабору је поручило да Срби стоје под заштитом ратног већа ицара. („Хрватски Лист“ од 20. ВИ. 1939.).

Тиме што је и овај хрватски покушај пропао, хрватска властела није мировала. Она је једва десет година доцније т. ј. 1703. године искористила мађарску буну подРакоцијем за поновну уцену. Ракоци је био један од мађарских вастелина, унукПетра Зринскога по својој мајци, па су Хрвати ово сродство искористили каоматеријал за уцену тиме, што би се придружили Ракоцију и тиме повећали тешкоће

Леополду И. Да то не буде, Хрвати су поставили Леополду захтев, да овај препустиславонске и крајишке Србе хрватској банској власти. Ова је уцена имала успеха,али свега месец дана. Пошто је позвао српске поглавице да се покоравајухрватским бановима, Леополд је за непун месец дана увидео да су Срби бројно иорганизаторски јачи од Хрвата и да је хрватски захтев маневар у циљу обмане, па јеопозвао указ о припојењу српских покрајина Хрватској. Немајући куда из„процепа“ историјске истине, хрватска „повијест“ о томе опозиву каже: „ Али већмјесец дана иза тога мораде слаби и неодлучни краљ попустити притискуШтајераца (мислећи ваљда на ратни савет у Грацу) издавши одлуку, којомодгађа повратак славонске крајине под бана“ („Хрватски Лист" од 20. ВИ.1939.).

Вековни сан да Србе потчине својој власти и тиме их верски подјарме, није кодХрвата престајао да буде народни програм ни у једној прилици неуспеха, па такони фијаско са Леополдовим опозивом није умањио њихову намеру да истрају докраја. Чим је Леополдов наследник Јосип И ступио на престо, почела је старахрватска језуитска игра. Међутим, ни Јосип И није попустио. За време борбе саРакоцијевим побуњеницима у Мађарској, Јосипу И је била потребна свака, ма инајмања помоћ. Хрвати су веровали да ће оном незнатном помоћи коју су моглидати, постићи велики успех. Зато су иза Ракоцијева слома 1708. године поднелиКраљу представку којом траже, да им се за „велике услуге" у угушивањуРакоцијеве буне препусте Срби на милост и немилост. („Хрв. Лист" од 20. ВИ.1939). И поред брда њиховог хвалисања да су својим „великим заслугама"допринели угушивању Ракоцијеве буне, Јосип је знао обрнуто. Јер, док су Хрватипослали са својим баном Палфијем свега 800 људи, (Варади Ф. – „Барања“),сакупљено је само у осијечкој тврђави преко 30.000 Срба, који су се јавиликоманданту тврђаве – војводи Монастерлију. За несравњиву разлику од Хрвата,

један од побуњеничких великаша Безердеди (Ердöдy) јавио је 12. децембра 1706.године другом великашу Берчењију (Миклóс Берцсéнyи, 1665.-1725.), да се уОсијеку сакупила још једна множина Срба од 30.000 момака. (Арх. Рак. И. В. стр.

67



340 у додатку бр. 211). Јосипу је било познато и оно писмо, којим Ракоци јунамесеца 1706. године обавештава Естерхазија (Естерхáзy Миклос, 1582., Галантха-1645.) о снази Срба противу себе овим речима: „Благи Боже, да ли из земљениче тај силни Рац (Србин) , или пада из неба као киша."

О српској снази и њиховој неопходности у време Ракоцијеве (Рáкóцзy, Ференц ИИ.,1676, Борша - 1735, Текирдаğ) буне нарочито су знали аустријски генерали из ратнога савета у Грацу (Граз), па је вараждински генерал Бреунер у своме рапортуизнео краљу бојазан, да би Срби могли одселити у Турску ако би дошло доњиховог потчињавања Хрватској и њеним бановима. Хрватски сталежи и„властела“ упутили су на ово представку краљу у којој кажу: „Генералиомаловажују хрватски народ, који је кроз толике вјекове као предстражакршћанства одбијао навале Турака и њихових субојника Влаха. Хрвати се небоје да ће Власи побјећи у Турску, јер би им тамо било одвећ зло." Изгледа дасу Хрвати рачунали са Јосиповим непознавањем историје, јер су одбрану европскецивилизације и хришћанства украли од Срба и окитили своје сиромаштво, бацивши

истовремено безобзирну клевету на Србе као тобожње саучеснике у навали наевропску културу. Јосип И је, међутим, боље познавао историју него су се Хрватитоме надали, па их је без икакве мотивације одбио, да би тако овај хрватски захтевбио прибројен многобројним пропалим захтевима. „Хрватски Лист" од 20. ВИ.1939. о томе резигнирано констатује: „Али ипак нијесу Хрвати нити сада нештопостигли." Теши се додуше тиме што каже, да би непрестано молбено насртање наЈосипа можда и имало успеха, да овај године 1711. није умро. Међутим, Хрватинису успели да ни код Јосиповог наследника Карла ИИИ. спроведу интригепротиву Срба, те су тако српска права у бившој Аустроугарској, на велику жалостХрвата, остала нетакнута за даљих 29 година, сведо 1740. године, када је велики

римокатолички експонент Марија Терезија села на престо.

Ступањем Марије Терезије на престо, остварене су вековне тежње Хрвата.Хрватски католички клер је у њеном ступању на престо нашао оживотворењесвојих снова. Почела је нечувена хајка на све што је српско и православно. Овонарочито у почетку њене владавине, када су хрватске тежње успеле да премаСрбима посвршавају најглавније послове. До њезине владавине, православни Србии Срби католици нису се међусобно разликовали. Кад је, међутим, дошло доукидања свих грађанских права Србима, дошло је услед неједнаког положаја доудаљивања једних Срба од других. Тиме је постигнута давнашња жеља кајкавскихХрвата, да им се насилничким методама декретују римокатолички Срби, које ћеови доцније уклопити у „исконске припаднике хрватског народа. Пошто је Боснабила и даље под турском влашћу, обезакоњењем су били погођени Србиправославне вере највише у Славонији, Хрватској и Далмацији. У овим крајевимаСрбин није могао бити ни општински пандур док не прими римокатоличку веру.Многи су примили католицизам са великим антагонизмом, али је језуитизам ипаквременом успео да у тима покатоличеним Србима усади клицу мржње према своменароду од кога су верски отпали. Има, међутим, много случајева, где су сепокатоличени Срби и даље осећали Србима, па тако видимо да су грофовиМихаљевићи и Јанковићи, мада доцније католици, сахрањивани по последној жељи

68



у ораховичкој праваславној цркви. Како је српски народ и поред толиких својихзаслуга за аустроугарски престо примио језуитску терезијанштину, види седеломично и из говора народног посланика Лончаревића одржаног пред хрватскимсабором 12. септембра 1861. године, где каже:

На Дрети 1740. године изгубише Срби право грађанства у троједнојкраљевини Далмацији, Хрватској и Славонији, и кад су се у Славонијиштатута жупанијска прогласила, искључени бијаху из свих мунисипијалнихслужба. Нити је који могао добара благодарних стећи, купити и уживати, аако је таква имао, морао их је под пусту цијену продати ако није хтјеовјерозакон свој промијенити. Затим, поморишкој и потиској крајиниодузеше се једним махом сва права. Језуити већим дијелом допринесошеправедном разјарењу свих православних, који на ту мисао дођоше, оставитинеправедну и незахвалну ову своју домовину и 20.000 породица из Бачке,Баната, Славоније, вараждинског и карловачког генералата, одоше у НовуСрбију међу Дњестром и Дњепром. И остали би се сви до једног иселили, да

није царица Марија Терезија на брзу руку шест пуковнија војничких на међивлашкој и молдавској поставити дала и сеобу ову забранила."

За оволике услуге католичанству, није чудо што је папа Клемент XИИИ. године1758. поделио Марији Терезији титулу „Апостолски краљ Угарске“. Њенавладавина пада међу најтамније странице српске историје. За Хрвате ово јенајсјајније доба њихове „повијести“. Верни својој традицији, за ово су време они на

јевтин начин дошли како до српске баштине, тако и до једног дела своје историје,коју су однарођени Срби као своју прошлост уградили у „хрватско тисућгодишњеправо“. И поред тога страшног доба, није се могао избрисати српски култ у многимпокатоличеним породицама и читавим селима ни за стотине година доцније, пошто

су многобројне католичке породице по Славонији, које су још из тих временасачувале славне иконе, овима палиле свеће и чиниле то са колена на колено све доуспоставе „Независне Хрватске".

Ступањем на престо Јосипа ИИ., сина Марије Терезије, није се ни у чему олакшаосрпски положај. Хрватска се за минуле опасности од турске навале одужилаСрбима новим духовним и телесним прогонима. Јосип ИИ. је, додуше, показиваоизвесну вољу да поправи оно што му је мајка према Србима учинила, али за то нијеимао довољно одлучности. Требало је да прође пуних пола века од наступа МаријеТерезије, па до доласка Леополда ИИ., који ће после 50 најтежих српских годинаповратити српским остацима она права, која је Марија Терезија на захтев Хрватаукинула. И за Леополдово ступање на престо Хрвати су везивали нове наде, да ћедовршити уништавање и онога остатка православља, али је Леополд прекинуо овунеправду тиме, што је 28. августа 1790. дозволио сазивање српског конгреса уТемишвару, на који је послао свога изасланика фелдмаршала Шмидфелда саоваквом поруком: „Што се мене тиче, држим да је српски народ и пре рата саТурцима живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата једнодушно упоновном освојењу истих предела учествовао, те и сад тамо живи, па да стогана те земље и највише право има."

69



Колико је ово Леополдово признање српских територија мучно одјекнуло ухрватским језуитским редовима и редовима великаша, није потребно истицати,пошто је овима дигнута завеса испред мрачних хрватских намера за присвојењемСрема и Славоније. Чак се ни „повјесничар“ двадесетог века не може отети мучномутиску из тога доба и у немоћи каже: „У Хрватској се појави силна мржња на

Нијемце“. („Хрватски Лист" од. 26. ВИ. 1939.).

Пошто је Србима преко темишварског црквеног конгреса зајамчен повратак иосталих српских земаља када ове буду од Турака отете, Хрвати су покушали да сепослуже новом уценом. Не руменећи ни мало од стида, они су парарелнопоставили претензије на ове земље баш у моменту када се Леополд имао крунисатиу Пожуну. Изасланицима који су били одређени да присуствују крунидбеномсабору дали су овласт, да ови истакну краљу хрватске жеље за овим крајевима, чимби се од Турака повратиле. У овој новој игри Хрвати као и пре нису успели, а не би

још у много чему успели, да Леополда ИИ. није стигла смрт од козјача послетрогедишње владавине. (1. марта 1792).

Леополдов наследник Фрањо ИИ. (1792. – 1835.) био је углавном заузет ратовимаса Французима, као и разним династичким питањима, те се за његово време немашта забележити, што би се могло битно разликовати од Леополдовог држања премаСрбима. Скоро би се то могло рећи за Фердинанда В (1835. – 1848.) који се и сам,осећајући се слабим да понесе терет краљевске круне, одрекао престола у користсвога сина Фрање Карла, а овај у корист свога сина Фрање Јосипа. (1848. – 1916.).

Да није било Срба у Аустроугарској, хрватски сабор нити би имао резона дапостоји, нити би се састајао, пошто не би имао шта да реши. Јер, његов сав рад исазивање падају у доба, када се имало још који пут изгласати резолуција о

хрватско-католичкој хегемонији над Србима. Тако је било од пре 1597. године, падо Фрање Јосипа 1848. године, да би затим ова језуитско-хрватска игра промениласамо своју форму и појавила се у облику „Илирства".

Резимирамо ли цело ово поглавље, закључујемо да су се Хрвати од првих траговасвоје тобожње самосталности, у одсуству храбрости за одлуке на бојном пољу,хватали уцењивачког нагодбарства. У том послу, када је требало Србима забостинож у леђа, нису бирали ни средства, ни друштво.

Међутим, томе мора једном доћи крај, пошто Срби, како то рече један патриотскилист, не могу дозволити да Хрвати свакнх 20 година пробају свој нагодбарско-издајинчки нагон, и не могу дозволити да носиоци „тисућгодишње културе“ сасвојим пријатељима сваких двадесет година у име те „културе" побију милионСрба.

70



ИЛИРСКО ЗАКУЛИСЈЕКада су за време Фрање ИИ. због његове слабости избијале буне по

Аустроугарској, загребачки су аранжери једном вешто припремљеном представому хрватском сабору отворили ново поље рада хрватским аспирацијама. Пошто ипоред деломичних успеха ипак вековима нису успели да потисну српско име,пронашли су нови начин за разводњавање српства, и измислили такозвани„илиризам“. Овом новом идеологијом намеравали су да затупе српски патриотскиосећај и тиме створе одскочну даску према српском историјско-етнографскомпростору. Да та представа што бољи ефекат постигне, успели су да за једног одглавних носилаца улога ангажују српског патријарха Јосифа Рајачића, који на тојпредстави устоличава хрватског бана Јосипа Јелачића. Хрвати су могли задовољнотрљати руке јер су знали да ће овом ортачком заједницом постићи два циља, поштоће избрисати српско-хрватску етнографску границу, што им дотле никада није

пошло за руком, и моћи ће лакше уцењивати бечки двор. О томе “илирском“закулисју уверио се патријарх Рајачић једва 13 година доцније, како ћемо то малодаље видети из његовог протестног писма хрватском сабору.

Почев од 1848. или коју годину пре, Хрвати су, дакле, ударили у „илирске"таламбасе само зато, да би Србе одвратили од своје националне линије. И док су сефарисејски звуци ових вешто инсценираних махинација разлегали „илирством",хрватски су језуити Србима под Аустроугарском припремали нож у леђа.Представивши бечком двору као да су Срби са Хрватима један народ и позвавши сена ону представу у хрватском сабору, језуити су продрли са мишљењем, дапрестаје потреба, српске Војводине као самосталне јединице. С тим у вези искрсава

плод загребачке аранжерске вештине. Фрањо Јосип почетком 1861. године укидасрпску Војводину, па Банат и Бачку припаја Мађарима, а Срем са СлавонијомХрватској. („Хрватски Лист" од 5. ВИИ. 1939.). Овиме је Хрватска открила својенамере према Србима.

Кад је овако комбинованим акцијама хрватским представницима и хрватском клерууспело укинути српску Војводину и распарцелирати је међу Хрватима и Мађарима,ово је, разуме се, изазвало мучан утисак у свима српским покрајинама подАустроугарском. Претила је чак опасност да не дође до општег народног устанка утим покрајинама. За то време Хрвати су по старом лешинарском правилу пожурили„утјеловљење“ ових крајева Хрватској, а иста она тобожња „браћа“ из хрватскогсабора, која су све дотле палили свећу српско-хрватском „братству“, истакли су саслужбених места да је сремско-славонско становништво „од искона“ хрватско.Таквима се придружио и онај исти Иван Кукуљевић, који је до недавно пре тогатврдио, како се само Србима може захвалити, што се још спомиње име Хрвата.

Веровати невернику и стезати сваку неискрено пружену руку, то су слабе српскестране, које су и криве за његову трагедију. То је можда најболније прошлога векаосетио патријарх Јосиф Рајачић кад је видео сво закулисје хрватске „браће“.

71



Заједно са њиме је то осетио и цео српски народ у Аустроугарској, односно на тајначин проширене Хрватске, јер су сви хрватски „сталежи“ и њихово јавно мнење сасабором на челу поздравили државни акт о укидању српске Војводине. Предоваквом обманом, патријарх је у своме писму упућеном хрватском сабору 1. марта1861. године болно јаукнуо и бацио оптужбу на лажно југословенство као маску у

стварној борби противу србо-словенства и православља. То писмо, писано скоропре једног столећа, једнако је актуелно својом садржином и данас. ПатријархРајачић у њему између осталог довикује хрватском сабору и ово:

Ја сам држао и сматрао да ће високи сабор ићи путем правде и љубави и даће се потрудити, да тешки задатак свој реши на опште задовољство свијународа, те да тако народна правда подједнако ступи у живот, а међу овимправима прво и најглавније право свога имена и своје народности у домаћем

јавном животу. Међутим, не могу прешутати, да као партијарх и архипастирсвих Срба у целој монархији не објавим високославном сабору моју тугу и

револт, што из јавних листова чујем и видим, да погђекоји чланови високог

сабора особитим правцем ударају нарочитом своме циљу, који је, међутим,према нашем стеченом искуству провидан и невешт."

Када читам у јавним листовима, како се господин велики жупан Кукуљевићна седници од 29. априла изволео изразити, да је становништво војничкеКрајине чисто хрватско и видим да то високославни сабор са одобравањемприма, принуђен сам своме револту дати одушка противу оних непријатнихтежњи, која вире иза свакога тврђења једнога уваженог и поштованог чланасабора и југословенског историописца.“

Дозволиће ми се да приметим, како у троједној краљевини није само један

народ и то хрватски. Још је мање у Крајини." Срби и Хрвати су најближабраћа међусобом, али је опет сваки народ имао своје посебно име од оногавремена, када су у прво доба историје заједно или у најближем суседству

један до другога живели све до данас. Срби имају своју по-себну историју.Срби граничари имају свој, а Хрвати, на пример, из Загорја испод Окића, одСамобора, из Драганића, Туропоља итд. свој језик. Срби имају својуславенску, а Хрвати своју латинску писменицу. Ако, дакле, Срби и Хрвати и

јесу најближа браћа, ипак нису они један те исти народ и не може се рећи да је становништво Крајине Хрватско."

Житељство Крајине било је у почетку овејано српством, а тек од оногвремена када је граница на пукове раздељена, ушло је у њу нешто одхрватског народа." И житељство Лике и Крбаве, које се онда када су овипредели од Турака отети својевољно подвргло Леополду И и карловачкомгенералату, било је чисто српски народ, као и они споменути. Овај српскиграничарски народ задржао је свој карактер до данашњег дана и поред свегатога, што је доцније под Маријом Терезијом који део од њега на силупоунијаћен, као што је био случај са Жумберчанима.“

72



Не знам би ли било нужде још даље разлагати да народна имена Срба иХрвата нису идентична и да житељство Крајине није хрватско него башсрпско, са врло малим и много касније насталим насељењем, него је српскинарод честитошћу и својом ратоборношћу Крајини темељ положио.“ Кадаову разлику помињем, не чиним то зацело да ове народе једнога од другог

отуђим, него зато да их баш тиме у пријатељском односу утврдим као браћу,која се врлинама своје браће диве и поносе и која један другоме ничега свогане намећу, већ име и светиње своје браће као своје поштују и љубесажаљевајући оне неприлике, које смо у последња времена опазили међуПољацима и Рутенима. Поред све ове братимске љубави и искрених односау томе требају да стоје оба ова народа на словенском југу. Хрватима бисигурно било жао, када би им Срби наметали своје име и тиме их од њиховеисторије и порекла цепали. На исти начин, не могу се браћа Хрвати ни малочудити што би Србима јако жао пасти морало, када би видели да им Хрватинамеравају наметнути своје име.“

Српском се народу већ и тиме чини неправда, што се Срем и вараждинска регемента противу свакога права и историје оглашују наметљиво засаставни део Хрватске. Ова је неправда сујетна исто тако као и тежњахрватизирања и била би за Србе истина врло немила, али сасвимнеизводљива. Јер, Срби имена свога које има своју историју у свету исловенству ни за чије име променити неће. Ово ни за љубав „велико-илирства" ни „велико-југословенства", ни „хрватства" све да им се тосилом намерава наметнути. Исто тако, неће се они одрећи свога народногкарактера, својих народних обичаја, својих историјских споменика и својепрокушане свести, коју никада нису заборавили, макар да је гђекоји од њихистргнут из недара православне цркве, у које иду и поунијаћени Срби.“

Ја у име целог српског народа и у корист општег отачества једног и другогнарода сабор најучтивије молим, да оваквим тендециозним изражавањима,као што је било оно Кукуљевићево, не даје првенство и не прима их. У истовреме се ограђујем противу сваке неправде хегемоничних тежњи једногплемена над другим, а особито противу тога, ако се српско становништвоКрајине намерава прогласити хрватским и таким се сматрати, јер ће утаквом случају српски народ, који стоји у најчвршћој свези једне вере,

једног језика, једне народности, једног обичаја, једне историје и једнеписменице, помоћу такве способности које му даје Бог, историја векова ињегово право, наћи се принуђен повући другу ограду од свачијег насртања исвачије народно-политичке хегемоније. Те ограде неће зацело бити кадарпробити ни срушити никакав напор ни обмана, па му се са оне стране Богзна какве инстутуције и слобоштине обећавале.“

Увиђајући да су одговорни хрватски људи одвише рано дали израза свомеунутрашњем одушевљењу, језуити су дали знак да се пролију лажне сузе. Наређено

је хрватским великашима из сабора, да се извину патријарху, а остављено јевремену и хрватској власти да учине своје.

73





математике на београдској високој школи. У тој својој молби Старчевић не каже да је Хрват, већ дословице вели: „…држим доста напоменути само то, да сам родомЛичанин“. На крају молбе, која је примљена под бројем П. 981 од 30. ВИИИ. 1851.године у Београду, Старчевић уверава српску владу, да ће „ријечју и чином“одговорити очекивању високог попечитељства, па завршава: „Високог

попечитељства понизан слуга Антун Старчевић доктор из мудрословља."

Шта би тек било да је Јосиф Рајачић непосредно пред српском трагедијом из 1941.године устао из мртвих, па прочитао брда најординарнијих неистина „сувременехрватске повијести“? Да ли би патријарх могао довољно искалити свој гнев затолика извртања, која су нарочито од 1934. године па до слома из Загребафабрикована. Међу тако скованим лажима пала би му у очи нарочито једна, која седотиче његовог доба. То је она објављена у „Хрватском Листу“ од 1. ВИ. 1939., где„сувремени“ хрватски повјесничар већ по правилу гусарења по српској прошлостиописује битку код Србобрана у Бачкој (1849.) и приписује је, разуме се, хрватској„храбрости“ и Хрватима. О томе хрватска „повијест“ овако махнита: „До велике

битке дође опет код Сентомаша, гђе је Перцел изгубио 4.000 људи. Иза ове побједеосвоји Јелачић Бачку све до Фрањиног прокопа.“ И сами трезвени Хрвати моралису се наједном наћи у чуду од толике хрватске храбрости, коју „сувремени“наједном однекуд извукоше из бујне маште својих историјских романсијера, што усвојој неваспитаности отераше тако далеко, да допреше чак у Сентомаш и тамо„починише чуда од јунаштва“. „Повјесничар“, додуше, избегава не само да додакако је Сентомаш у ствари Србобран, а још мање одакле му то име. Пошто се доЈугославије није родио још који патријарх Рајачић и како се то за време Југославијезбог прописа закона о јавној безбедности и поретка у држави није смело рећи,говоримо то са извесним закашњењем и довикујемо: Није истина! Није истина истоонако, као што сте исписали брда неистина, на којима сте посадили такозвану

„сувремену хрватску повијест“, па тако обмањујете свет о битци и код Србобрана.Јер да је то била победа ваших предака, не би се ово бачко место прозвалоСрбобран, него Хрватобран. Да их потсетимо:

За време мађарске буне 1848. године, одиграва се она језуитска представа ухрватском сабору, о којој смо мало пре чули. Верујући да тиме имају српскулегитимацију у џепу, Хрвати су се упутили у Беч да тамо изнуде нове прилогесвоме „тисућгодишњем праву“. Избором Јосипа Јелачића, они су веровали да јетиме и Србима наметнут хрватски вођа. Ово се, међутим, Срба није ништа тицало,

јер је Фрањо Јосип указом од 15. децембра 1848. године потврдио избор ЈосифаРајачића за српског патријарха, а Стевана Шупљикца за српског војводу. Збогсталног притиска мађаризирања, Срби се нису одазвали мађарском позиву за помоћу побуни, већ су се придружили царској војсци. Пошто се Мађарска налазила упобуни, Фрањо Јосип је више „де јуре“ него „де факто“ титуларно поставио ЈосипаЈелачића за команданта трупа у Мађарској, којих није ни било. Међутим, он није ниу једној прилици командовао српским трупама из разлога што су ове биленепосредно подређене својим народним српским војводама.

75



Бачка је била српска операциона зона, где су Срби уз новчану помоћ кнеза МихајлаОбреновића бранили српски живаљ. Када су Мађари, међутим, почели клатисрпски живаљ и палити српска села по Бачкој, послао је кнез АлександарОбреновић 10.000 српских војника из Србије, под водством војводе СтеванаКнићанина који се са Мађарима сукобио код Сентомаша и ту их потпуно разбио.

То је био мотив, да се Сентомаш прозове Србобраном. Усташки „повјесничар“ из1939. године конструише нову лаж и сматра што је Јелачић противу КошутаЛајоша (Коссутх Лајос, Монок, 1802. – Торино, 1894.) командовао хрватскомвојском, да тиме Хрватима припадају и независни српски успеси, постигнутивојском из Србије и српских земаља под Аустроугарском, руковођеном српскимвојсковођама.

Погледајмо мало, како је после мађарског слома (кога су изнудили Руси подНиколом ИИ. и натерали Мађаре да им код Вилагоша 1849. положе оружје) у Бечуоцењена хрватска, а како српска помоћ и храброст: „Године 1852. забранило јеминистарство хрватску заставу, а мјесто хрватског језика уведен је у школама

и јавним уредима њемачки језик.“ (»Хрватски Лист од 2. ВИИ. 1939.) „Кад Русипокорише Мађаре, цар Фрањо Јосип године 1849. царским патентом установиза своје Србе посебно војводвтво Србију, која обухвати Срем, Банат, Барању иБачку.“ (Загреб: 1894. Срби у давнини стр. 173)

Поводом оснивања српског војводства 1849. године, потписао је цар Фрањо Јосипса још девет аустроугарских министара царски патент и о карактеру српскихземаља у томе војсводству а данашњој „Независној Хрватској" дословице рекао иово:

„Срем, у коме готово искључиво све сами Срби обитавају, јесте за овај

народ од преузвишене важности као земља порекла првих њиховихдосељења, као место њихових најособитијих историјских опомена исветитеља." (Царски патент од 1849. г. Стр. 20)

Ова два државна акта дају сами одговор хрватским „повијесним“ скоројевићима отоме, како је оцењена српска, а како хрватска храброст код угушивања мађарскебуне.

Да ли је Јосип Јелачић хрватски бан (према „Хрв. Листу“ од 2.ВИИ. 1939.) баш ради тога 1859. године полудео и умро, то се не може знати. Ако је пак то биоузрок његове смрти, могао је само мало сачекати, па да 1861. године види, како сехрватска жеља ипак испунила и како се бечки двор за она српска чуда од јунаштваовима одужио укидањем њихове Војводине, која је постала поклон католичкомжртвенику између Хрвата и Мађара. То је био резултат комбиноване акцијехрватског језуитизма и такозваног „Илирства".

У форми лажног братства, хрватско језуитско закулисје навукло је тиме успешнумаску. „Може ли иначе наћи оправдање она вековна српска слабост у додиру саХрватима, ради чијег смо „братства“ изгубили најраснији део свога народа, а да

76



смо од такозваног братства даље него смо икада били. Јер, они су се „братством“служили само онда, када су се требали залетети у српски етнографски и историјскипростор. Кроз овакву призму треба посматрати и Штросмајера (Јосип ЈурајСтроссмаyер, Осијек 1815. – Ђаково 1905.), чија је површина била вештопрекривена блефом тобожњег братства и једнакости, док му је унутрашњост

сакривала нови католички ланац, који је у режији Загреба требао да стегне у својекарике не само остатак православних Срба у Хрватској, него можда и изван ње. Та је чињеница хрватској историји, изгледа, добро позната, па зато видимо у хрватској„повијести" о Штросмајеру ове редове: „Трагично је за његову успомену и то,што се послије његове смрти позивају на њега и његов рад разни непријатељихрватског народа (овде мисли на Србе) , који својим радом и погледима сигурноне би нашли одобрење ни код самог Штросмајера." („Хрв. Лист" од 6. 7. 1939.)

Загребачким „Службеним Новинама“ број 182 из 1893. године омакло се признање,да је Камило Драјфус (Цамилле Дреyфус и Андрé Бертхелот: ''Ла ГрандеЕнцyцлопéдие", 31 том 1886. – 1902.) говорећи о Аустроугарској рекао, како ова

има под собом Хрвате, који су племеном и језиком Срби.

Ово што је Драјфус тек тада „открио" знали смо ми одавно, а знали су то и Хрвати.Нарочито Хрвати јаничари. Можда само Драјфус није знао шта су све дотле Хрватипредузимали, да он или ко други не би могао записати такво чињеничко стање. Јошмање је могао знати, да су Хрвати у тима напорима већином употребљавали и таквасредства, која су не само недозвољена, него и са гледишта народне частинеморална. Овде спадају све оне отимачке изјаве, формулисане по свимаправилима лукавог Загреба, у којима се покушава не само оповргнути факат да усрпском народу има племе које се зове Хрвати, већ се поред крађе народностиприбегава територијалним провалама, како то видесмо из класичног примера са

жупаном и чланом хрватског сабора Кукуљевићем. Али, „лакоумним, немирним инепостојаним“ Хрватима, како рече аустријско ратно веће у Грацу („Хрв. Лист“ од18. 6. 1939.), није било тешко да у својим изјавама или одлукама често пута иду изкрајности у крајност. Они су били у стању да за неколико дана или недеља угледању на српске проблеме постигну потпуну дијаметралност већ према томе,како им кад треба.

После жучног протеста српског народа и његовог патријарха противу покушаја дасе укинутој српској Војводини прикачи хрватска фирма, хрватски сабор каоносилац „илирског“ закулисја, спустио је нишан и упутио свога представникаСлавољуба Врбанчића на прославу 100-годишњице Матице Српске. Разумљив јеинтерес владао за реферат, којега је имао поднети сабору о запажањима, која јемеђу Србима уочио после парцелације Војводине међу Хрвате и Мађаре. Судећи постенографском записнику са 77. саборске седнице од 6. октобра 1861. године, сабор

је одушевљено примио Врбачићев реферат. Међутим, да ли је овде ликовалостварно одушевљење или лукавство Загреба, то се из прашњавога записника неможе видети. Тек, Славољуб Врбанчић је о Срему изговорио, а хрватски сабораплаузом одобрио ову изјаву:

77



Одликован повјерењем високе ове куће (хрватског сабора) да од странесабора присуствујем стогодишњици коју је приредила Матица Српска уславу свога утемељитеља и мецене српске литературе Саве Текелија,сматрам за дужност ову високу кућу извијестити о духу, којим се је тасветковина обавила и који тамо код наше браће влада.

Упркос сјемена раздраживања и неспоразума, које су овђе некоја господавеликим трудом засијала, да омразе једнокрвну браћу Хрвате и Србе, ипаксам свуда великим сачуством и могу рећи братимски примљен био, а усвакој се је прилици показало, да у браћи Србима није утрнуло чувствобратимства и да се код њих све више учвршћује помисао, да нам само услози лежи спас.

Ја сам се трудио да бојазан ону, коју су некоја господа ради Сријематрудила се онђе пробудити, као да Хрвати настоје отети Србима Сријем,који је свакоме Србину светиња пошто су тамо сахрањене мошти њихових

народних светаца, којима се клања Србин са једне и друге стране Саве.Трудио сам се рекох, да распршим ову бригу и да их уверим, да Хрватиманије до другога стало, него да у тешким овим временима бране и чувајуСријем од свакога туђинства, а чим српска Војводина опет ступи у живот,што сваки Хрват као и Србин жели, да ће га као амане чиста инепокварена браћи Војвођанима повратити. (Громовити: Живио!)“

Тако Славољуб Врбанчић и хрватски сабор о Срему. Ко не познаје хрватски језуитизам и „илирско“ закулисје, нашао би у овим изјавама много чега, што бимогло личити на братство. Стварност је, међутим, другачија. Јер док је српскинарод кроз толика столећа успевао да очува своју и хрватску народност, како то

Кукуљевић пред хрватским сабором рече, сада се над Сремом лију „крокодилскесузе“ и Србе теше како је то само зато, да би Хрвати тобоже сачували Срем одтуђинштине, па када та опасност мине, да ће га „чиста и непокварена браћи Србимаповратити“. Као да неко без властите прошлости може сачувати туђу будућност!

Како су Хрвати испунили свечано обећање своје и свога сабора, види се из тешкихдеценија, које је сремски народ заједно са осталим српским народом под Хрватимапреживљавао све до 1918. године. Види се по томе, што су исте оне српске народнесветитеље о којима говори Славољуб Врбанчић 1941.-1942. најпре опљачкали, паих затим пребацили преко Саве. Осведочили смо се и по томе, што су престоницуЗмај Деспота Вука – Сланкамен, престоницу Ђорђа ИИ. Бранковића – Купиново ипрестоницу Јована Бранковића – Беркасово подвргли бомбардовању и страховитомверско-духовном терору. Најзад, уверили смо се и тиме, што су седиште првихсрпских патријарха (Загреб 1894.: „Срби у давнини" стр. 214) Сремску Митровицу,мимо Поглавникове изјаве да никада у „повијести" није Хрватима припадала, ипакслужбено прозвали Хрватском Митровицом.

78



ХРВАТСКА СТАТИСТИЧКАТЕНДЕНЦИЈА

Године 1893. било је по рачуну „Обзора“ (број 258 из 1893.) преко 8.000.000 Срба.Када је овај србождерски орган хрватских језуита на измаку 19. века пронашао овајброј Срба, ми би имали разлога тој цифри додати још који милион, јер нам јепознато, да је „Обзор“ избегавао похвалити се српском снагом. Међутим,интересантно би било сада чути од његових усташких наследника, шта мисле оданашњем броју Срба. Ми би овде могли поновити ону из народних песама: „Кудсе здеде цар Немање благо?!“. Јер свега 17 година после овога „Обзоровог“ чланка,вршен је 1910. „попис пучанства“, који је мимо воље становништва обухватиоземље под данашњом „Независном Хрватском". Тим је „пописом“ нађено, да у тимкрајевима има свега 1.569.848 Срба. Остало је „Обзор“ са загребачким језуитима

покатоличио или класично утајио. У исто време живело је на истој територији2.476.575 Хрвата, рачунајући у овом броју и Србе католике – Шокце. Што се тичетериторије на којој су Срби апсолутном већином живели, српско-хрватскиоднос на територији доцније „Независне Хрватске" био је 70:30 у корист Срба.У ових 30% хрватског простора урачунати су и Шокци мада они тамо не спадају.Ових Шокаца било је према мађарском попису из 1840. године 297.747. Хрватскастатистика за 1910. годину признаје, додуше, на страни 12 да су се Шокци и Хрватидо недавно разликовали, али их коначно и мимо њиховог питања, због тога што суприпадници католичке вере сврстава у ред „аутохтоних“ Хрвата. Писцу је,мећутим, познато властитим посматрањем на лицу места, а о томе се до неколикогодина уназад могао уверити ко је хтео, да су Шокци сиромашне хрватске

досељенике обично на крајевима њихових села стављали под посебан појам,називајући их Хрватима, као да говоре о трећем лицу.

Бијаше дакле по „Обзору" на измаку XИX. века осам милиона Срба. По хрватскојстатистици из 1910. године, којој као и многим хрватским тендециозностима неверујемо, овај број, уколико се односи на „хрватске земље", опао је на свега1.569.848 Срба. А већ сада их по усташким начелима и по њихивом учењу нема ни

једнога. Ето, то је резултат српско-хрватског братства и прогањања свих онихистинских српско-славенских родољуба, који су за време најжешће хрватсхепропаганде у Југославији вапили да је српство у опасности.

Имамо разлога да не верујемо хрватској државној статистици из 1910. године као исвима онима доцније јер знамо да је стотинама година лешинарила по српскомисторијском и етнографском простору. С правом сматрамо, да су Хрвати онојцифри од 1.569.848 Срба морали додати много и много, па да бројчаност Срба уњиховој статистици буде реална. Вероватно ће се и томе питању посветити посебнапажња и тачном рачуницом утврдити број Срба, које нам Хрвати дугују.Задовољимо ли се, међутим, хрватском статистиком, требали би да по хрватској

рачуници видимо, колико су оснивањем „Независне Хрватске“ преузели српских

79



душа на „братско чување". О прирасту српског становништва хрватска статистикана страни 12 дословце вели: „Није тако повољан одношај за Србе, јер је њиховпораст био за 147.209 душа, или за 29.50%". Ова јадиковка о Србима наводи нас дакажемо коју о напорима, које Хрватска деценијама чини, да би спречила такозвану„бијелу кугу“ (спречавање порођаја), да би што мање косила по Хрватској, а

нарочито у Шокадији. Математичари су изводили из рачуна вероватноће време, закоје ће Шокадија изумрети, а један славонски лист написао је почетком 1939. го-дине ово:

» „Бијелој куги" најшире је поље рада баш Шокадија. За љубав љепоте идопадљивости, култ мајке и узвишеност која је за то име везана, опадао је иопада даномице. Ријетке су Шокице и шокачке породице са више од једногили највише два дјетета. «

Један други славонски лист написао је поводом овога првога неколико недељадоцније:

»Ми признајемо да постоји „бијела куга" и да је она једно од оних зала, штоуништавају Шокадију. «

Ово је било потребно да се зна, како би се објаснило одакле онај хрватски прирасту размаку од 1880. до 1910. године кад нам је познато за толико опадањенаталитета и борбу противу „бијеле куге" у хрватском народу. За ово требатражити објашњење у чињеници, да ове три деценије спадају у она доба историјеСрба под Аустроугарском , када су на хрватском жртвенику принашани римскојцркви. Ето, отуда је онај прираст хрватског становништва у размаку од 1880. до1910. У том прирасту налазе се и они Срби, који су ко зна из којих разлога

спашавања живота или животне егзистенције, са неописивим гневом у души исузама у очима морали напуштати веру својих отаца и прилазити вери, са којом сусе тек њихови даљњи потомци могли измирити. То је било златно доба хрватскестатистике. Што се, међутим, та надувена статистика не може похвалити ничетвртином овога прираста за раздобље 1910.—1940., не лежи кривица доБеограда, јер он у те крајеве није слао београђане да врше попис, него је то

резултат времена, када српски народ у овим крајевима присилнимпокатоличавањем није био материјал за „прираст хрватског пучанства“.

На овоме месту морамо се дотаћи предавања некаквог хрватског „новинара“ (ИванаАмброзића), одржаног почетком марта 1943. године преко загребачког радија(хрватски: „круговала") о теми: „Сузбијање бијеле куге у Хрватској". „Новинар" накрају свога предавања „констатира" да за „бијелу кугу" нико други није крив доли„главом" Београд! Најзад, ипак ликује констатацијом, да је статистика прираста у„Независној Хрватској" показала за две године активу. Ми смо били научили даЗагреб баца кривицу на Београд и онда, када не падне киша на време или кадодвише пада – и то нас много не интересује. Али, ово предавање морамо сравнитиса исказом жена избеглица од Санског Моста, које су кратко време после његовог„предавања“ пребачене из земунског логора у Београд. Оне кажу да су Хрвати

80



отпочели са новим начином јаничарења тиме, што одузимају сву малу децу одњихових родитеља и смештају их по ка-толичким самостанима, где у њихубризгавају отров језуитизма. Разуме се, на тај начин „госпон новинару“, да вам семора показати „плус“ у прираштају! Само будите бар храбри, ако већ нематепоштења, па признајте да је тај прираштај хрватског „пучанства“ прибављен

усташким ножем а српском крвљу!

Употребимо ли ипак хрватску рачуницу као приближну, што није случај, па броју1.569.848 Срба прибројимо близу 30%, онда и по њиховом рачуну дугују српскомнароду округло 2.000.000 српских душа. Ми из статистике од 1931. године,међутим, знамо да је на територији доцније „Независне државе Хрватске“ живелопреко 2.500.000 Срба, а најзад нам је познато, да су Хрвати затекли на данашњојсвојој територији преко 3.000.000 Срба. Пошто су усташи затрли српско име,најновија хрватска статистика ликује „великим хрватским прираштајем" и по њојби изгледало, као да је свака она хрватска нероткиња из удружења „Бијеле куге“могла за две године родити по 10 Хрвата.

Успоредбе ради, неће бити сувишно да погледамо, како су Хрвати у тој статистицииз 1910. представили по срезовима број Срба и свој.

Срба Хрвата

1. Бриње 5.271 12.900

2. Доњи Лапац 15.995 1.423

3. Госпић 16.771 17.468

4. Грачац 19.234 7.383

5. Кореница 16.297 5.881

6. Оточац 17.079 18.038

7. Перушић 3.616 17.325

8. Удбина 9.588 3.519

9. Сењ 96 15.39710. Цриквеница – 23.860

11. Чабар – 7.312

12. Делнице – 20.959

81



13. Огулин 21.436 2.343

14. Слуњ 24.612 21.655

15. Сушак 317 29.024

16. Војнић 25.710 9.826

17. Врбовско 2.339 14.213

18. Град Бакар – 1.922

19. Дуго село – 21.281

20. Двор 23.664 15.328

21. Глина 29.074 27.516

22. Јаска – 38.589

23. Карловац 396 37.519

24. Св. Иван Зелина – 32.346

25. Костајница 18.812 10.371

26. Велика Горица 1.381 47.577

27. Петриња 16.456 20.549

28. Писаровина 4.734 17.422

29. Самобор – 27.070

30. Стубица – 37.212

31. Сисак 1.002 32.026

32. Топуско 22.718 3.778

33. Загреб 4.050 101.509

34. Иванец 236 40.667

35. Клањец – 28.945

82



36. Крапина – 32.052

37. Лудбрег 1.775 33.469

38. Нови Мароф – 32.918

39. Преграда – 33.245

40. Вараждин 241 50.918

41. Бјеловар 15.227 44.524

42. Чазма 1.911 30.351

43. Гарешница 5.977 16.346

44. Ђурђевац 633 50.940

45. Грубишно Поље 10.818 6.572

46. Кутина 1.672 16.460

47. Копривница 5.088 33.813

48. Крижевци 3.112 58.376

49. Славонски Брод 4.510 42.686

50. Новска 7.883 16.609

51. Дарувар 10.931 4.889

52. Славонска Пожега 12.002 31.753

53. Нова Градишка 12.018 37.019

54. Пакрац 19.491 9.300

55. Ђаково 4.337 27.180

56. Доњи Михољац 1.734 17.524

57. Нашица 6.681 22.221

58. Слатина 15.157 13.029

83



59. Вировитица 4.393 21.414

60. Осијек 14.356 36.026

61. Илок 11.953 5.488

62. Ириг 18.331 1.816

63. Сремска Митровица 27.022 4.986

64. Рума 22.956 3.730

65. Стара Пазова 24.262 5.670

66. Шид 14.155 11.309

67. Вуковар 14.896 10.363

68. Винковци 4.219 25.494

69. Земун 35.134 3.092

70. Жупања 1.395 29.045

71. Град Петроварадин 753 3.226

72. Град Сремски Карловци 3.553 1.889

73. Сарајево 35.081 11.875

74. Чајниче 6.396 300

75. Фоча 13.589 150

76. Фојница 554 14.522

77. Рогатица 17.287 222

78. Високо 9.352 12.487

79. Вишеград 11.839 474

80. Бијељина 40.925 40

81. Брчко 18.649 21.643

84



82. Грачаница 13.079 46

83. Градачац 20.491 17.689

84. Кладањ 3.480 893

85. Маглај 15.832 1.702

86. Сребреница 15.432 –

87. Тузла 9.269 11.641

88. Власеница 19.887 –

89. Зворник 26.169 123

90. Бања Лука 45.108 13.894

91. Босанска Дубица 21.384 1.200

92. Босанска Градишка 30.143 2.801

93. Босански Нови 22.389 1.007

94. Дервента 23.170 30.091

95. Котор Варош 15.088 4.385

96. Приједор 26.150 3.062

97. Прњавор 28.202 374

98. Тешањ 24.262 8.260

99. Бихаћ 10.864 3.362

100. Босанска Крупа 28.636 81

101. Босански Петровац 32.326 1.394

102. Цазин 9.323 1.531

103. Кључ 20.718 832

104. Сански Мост 23.598 4.656

85



105. Бугојно 15.289 15.869

106. Гламоч 15.795 1.074

107. Јајце 15.932 8.122

108. Ливно 15.817 20.401

109. Прозор 35 7.735

110. Травник 4.140 10.342

111. Кулен Вакуф 19.599 2.391

112. Зеница 5.276 5.554

113. Жепче 2.597 771

114. Жупањац 1.122 19.179

115. Билеће 15.978 114

116. Гацко 9.667 84

117. Коњиц 3.989 8.437

118. Љубиње 8.527 3.886

119. Љубушки 231 39.131

120. Мостар 10.443 40.591

121. Невесиње 16.550 851

122. Столац 9.101 5.809

123. Требиње 16.294 788

124. Бенковац 25.433 18.512

125. Дубровник 1.043 36.209

126. Хвар 39 26.240

127. Имотски 1.450 40.568

86



128. Книн 29.572 25.081

129. Корчула 52 29.192

130. Котор 24.791 7.684

131. Макарска 16 27.487

132. Сињ 9.123 47.681

133. Сплит 1.275 94.594

134. Брач 8 22.556

135. Шибеник 7.837 48.075

136. Задар 4.209 66.629

137. Метковић 487 14.926

Свега: 1.569.848 2.476.575

Напомена:

Свега (еxцел): 1.569.858 2.469.545

Код Псуњског –10 +6.980

Задржимо ли се на овој хрватској статистици од пре три деценије, када нису имали разлога лукавом јадиковању, како су тобожњи српски „куфераши“ преплавили„хрватске земље“ и тиме „утјецали“ на државну статистику Хрватске као делаЈугославије, па бацимо ли поглед не толико на крајњу цифру како су је они изнели,већ на етнографску карту онога времена, долазимо до занимљивог резултата, којибаца право светло на српско-хрватски однос у земљама од којих је саграђена„Независна држава Хрватска“. Овде не засењује нешто већи број Хрвата, већнарочито пада у очи, да су Хрвати живели и да живе на свега једној четвртинитериторије, која се доцније назвала Независном Хрватском. Остало је српско.Имајући то у виду, Хрвати су још од анексије Босне и Херцеговине уметничкиммаром кројили срезове тако, да у што већем броју срезова постигну хрватскувећину. У томе послу наилазили су на непремостиву сметњу коју им је чинионепрекидни српски етнички ланац, па су морали хтели не хтели, дозволити да одукупно 132 управне јединице Срби остану у већини у 61, односно 46% свих назовихрватских срезова.

87



88





Никола Пашић не само што није желео да се у склопу српске државе уклопе итакви чиниоци, са којима би сарадња, обзиром на неједнак степен националнеприпреме била немогућа, него је био и противник стварања таквог српскоггеографског облика, који би превазилазио српски историјско-етнички простор.

Трумбић је, за разлику од Пашића, све своје напоре упрегао у акцији да малуХрватску уклопи у аустроугарско одпадништво намењено српству, како би овауслед етничке блискости одиграла улогу квасца за своје посебне интересе. И затошто је Аустроугарска суђена на „распродају“, Трумбић је на штету српства успеода у Версају (Версаиллес, Версајски мировни уговор 1918. – крај И. св. рата) несамо прикачи Србији кајкавску Хрватску, него да ње ради Србија изгуби својесамостално државно име и да свој огромни национални капитал уложи у једнупроблематичну ортачку заједницу, где наметнути ортачић ништа није имао дауложи, сем своје вековне зависти и опречних појмова српској националној души.

Из прошлог светског рата (1814. – 1918.) Срби су изашли као победиоци са бојног

поља, али су стварањем „Југословенског Одбора“ били дипломатски тучени.Акцијски капитал тога „Југословенеког Одбора“, међутим, био је онај незнатниброј хрватских добровољаца, који није био ни толики да би се могла основати четапод именом „Зрински“. Доцније је та „шака јада“ послужила хрватској уцењивачкојполитици као материјал, да су тобоже Хрвати узели учешћа у ослободилачкојвојни. Као што би Срби, на пример, имали право стављати печат својине на Африкусамо зато, што је неколико Срба у страначкој легији ратовало под францускомзаставом.

Следбеник Старчевићеве науке Анте Трумбић, тумачио је тиме опортунизам своганарода, када је мимо воље српске владе основао у Француској „Југословенски

Одбор“ са циљем, да овај поремети изградњу српског народног патриотизма и да умоменту аустроугарске „распродаје“ Хрватску прикрпи Србији. Све то, разуме се,пред сазнањем, да ће у „погодном“ тренутку лакше Хрватску отргнути из заједницеса Србима, него што би је исчупали из склопа које јаче силе, ако би ова версаљскимпротоколом била уклопљена у састав које од јачих држава средње Европе. За ово јеТрумбић имао довољно времена, јер су у то време српски државници билизапослени бојним пољима и бригом за поробљеном домовином, па је Трумбић са„легитимацијом“ „Југословенског Одбора“ имао довољно времена за посећивање

разних салона и мршење конаца, како Хрватска приликом нове поделе не би осталау бубњу. Шачица хрватских емиграната дакле, успела је да унесе Хрватску узаједнички српско-хрватски живот и да у доцнијем животу унесе све негативнеособине, које су имале да по утврђеном плану допринесу српском распаду.Ветерани солунскога фронта морали су у интересу „братства“ пружити руку онима,који су се налазили у противничкој војсци и према приказу „Хрватског Листа“ од13. XИ. 1941. борећи се у саставу аустроугарске војске (78 осјечка регемента)„ратовали противу Срба непријатеља“ на Црном Врху у Србији.

Замисао о колективизацији имена јужних Славена рођена је, како на једном месту уовој књизи видесмо – у Загребу, али није проистекла из славенских побуда већ из

90



жеље, да се ово име простре и преко српских земаља, како би се српска националнасвест разводнила југословенством и тиме створили предуслови распада, на чијимби се рушевинама, бар у једном делу, назидао нови део хрватског „тисућгодишњегправа“. Руковођени таквим мислима, Хрвати су столећима насртали на српскиисторијско-етнографски простор, настојећи стално, да у помањкању сопствене

историје фирмом хрватског имена упрљају најмаркантније странице српскепрошлости и српских покрајина под бившом Аустроугарском. Из тих побудадолази и она Старчевићева изјава у којој каже, да „у Србији живинајплеменитији део хрватског народа". Ретко је, међутим, ко у Србији могао изхрватске прошлости извући поуку и увидети, да је то један из серије покушаја да сехрватски калем пресади на српско поднебље. Уосталом, народ који је због одсуствахрабрости хиљадама година стењао под туђим јармом требао је макар натурањемсвога имена чинити „походе“ изван свога простора. Ову истину не крију нихрватски историчари, који на непосредан начин признају, да за оно мало своје„повијести" могу захвалити једино делу српског народа, коме су милом или силомуспели натурити своје непопуларно име.

Са тако различитим националним улозима у историји и схватањима, основана јеортачка заједница, која се звала Југославија. Њеним оснивањем испуњен је деохрватског програма, јер је ова као аустроугарски одпадник прво неприметно, апосле све јаче и јаче одпочела идентификовати своје територијалне претензије сагеографским обликом од Аустроугарске отпалих земаља, мада су те земље сем ужеХрватске већином српског етничког састава, како то уосталом и сама хрватскастатистика из 1910. године утврђује, а што не крију ни многи Хрвати прошлогавека, као што је случај са Иваном Кукуљевићем, који на саборској седници од 6.

јуна 1848. године пред хрватским сабором, говорећи о српском народу, рече: „Овајнам је народ српски у најважнијим временима, када смо стењали под

аристокрацијом, латинизмом и германизмом, нашу чисту народност сачувао“.А дотле, док су Срби чували хрватску народност, ево шта је било са такозваномхрватском славом:

„Што ме питаш друже мој о славиПрошлих дана хрватског мог родаЗнај да мало броји сретних згодаУ повијести од кад се појави.

Дванајест вјекова, што га тај свијет познаРијетко свој бје, често туђи слуга,Ил у дворах, ил код тешка плуга,Вазда ланце коб му кова грозна.

Иза грома као муња сјајна,Уста и он кадкад као сјајан дијели,Ал му синци никад нису хтјелиДа та сјајност буде дуготрајна.

91



И у срамну тмину све то већуПаде Хрват иза сјајних чина,Господаром изабра туђина,Сам слободу да за празну врећу.

Иван Кукуљевић

Ми смо, додуше, имали прилика да чујемо Кукуљевића где покушава да у својствувеликог жупана набаци хрватско обележје сремско-славонском становништву, алинам је познат и онај одлучни протест патријарха Рајачића хрватском сабору, који га

је у том уверењу потпуно разуверио, па га опет после 36 година видимо где сасаборске говорнице од 28. ВИИИ. 1884. године одаје јавно признање Србима итврди, да је хрватство једино захваљујући њима очувало своје народно обележје. Утом своме говору Кукуљевић каже:

У оно доба, када је Хрватска сном мртвијем спавала, када је сва њезина

интелигенција искључиво латински говорила, када је наша аристокрација инајвише племство слала своје синове у Мађарску као у Меку и Медину да сенаучи мађарском језику, Срби су то били, који су ме научили да љубим својнарод и сродна славенска племена, да поштујем и цијеним славенску идеју."

Кукуљевић је имао право, јер се без претеривања може рећи, да Хрвати за оно малосвога националнога капитала могу једино захвалити српској народној мисли, одчије су се буктиње стотинама година гријали, како то Фрањо Рачки у својој књизи„Борба јужних Словена за државну самосталност“ рече овим речима: „Посљедњихрватски краљ Петар могао је на Гвозду узвикнути: Финис Цроатиае"… , азатим надодаде: „То су још једине српске жупе на балканском полуотоку

чувале свети огањ државне самосталности.“

Можда је једини Никола Пашић од Срба познавао особине хрватског језуитизма.Отуда и произлази оно његово становиште, да Хрвати не вежу своју прошлост засрпску будућност. У прилог тога становишта говориле су многобројне чињенице;међу којима и она, да су се Хрвати у саставу аустроугарске војске са толикимкрволоштвом борили противу Срба, свакако у нади да ће осим толиких српскихземаља и централна Србија са Црном Гором бити задње српске земље, у којима ћехрватски католички клер наћи своје ново поље рада. Треба ли, стога, дати каквогкоментара опису битке на Црном Врху, где се са великом хвалом истиче, како је 78.хрватска пјешачка пуковнија 1914. године отела „од Срба непријатеља“ Црни Врхи тиме обогатила „хрватско повијесно право“? Овде не треба истицати, нитизаслужује ма какву пажњу тврдња да су тобоже баш Хрвати били они, који сузаузели Црни Врх, јер је то као и много којешта друго, обична хрватска „повијесна“лаж.

Познато је, додуше, целом српском народу из доба аустроугарске окупације, да суХрвати чинили позадинска чуда од јунаштва, пљачки и зверстава надобезоружаним српским народом, али вероватно ни аустроугарској врховној

92



команди нису позната нека нарочита хрватска јунаштва у првим борбеним редовима. Исто тако је позната и она српска цензурна срамота, која је позавршеном прошлом рату (1914. – 1918.) забранила изношење имена хрватскихкрволока из времена окупације српских земаља и место њих „дозволила" да сеизмисле имена других народности само зато, да би се очувало тобожње српско-

хрватско братство, које је српству донело највише крви и суза у историји. Тако суСрби иза првога светскога рата лишени права да чују за хрватска дивљаштва посрпским земљама баш у времену, када су се Срби борили и за њихову слободу.

Сем извесног броја Хрвата српскога порекла, велика већина хрватског народа нити је 1918. године била духовно зрела за уједињење са Србијом, нити је у доцнијемзаједничком животу показала склоности, које би је одвратиле од вековног програмахрватско-католичке експанзије на рачун Срба и њихових земаља. Што су хрватскиполитичари, сем Стјепана Радића и његове партије, мимо таког духовног стањанарочито кајкавског дела свога народа ипак одглумили „жељу“ за уједињењем, немора се зато тражити објашњење у 1918., колико у априлским догађајима из 1941.

године. Да носиоц главне улоге у тој хрватској глуми др. Анте Трумбић и каопредседник фамозног „Југословенског Одбора“ и као први министар иностранихдела Краљевине СХС, није ни сам био духовно зрео за јединство, а према томе низа југословенску мисао види се по томе, што представници хрватског народа завреме његове сахране (1938.) у сплитској фрањевачкој цркви, нису дозволилиприсуство представника владе Краљевине Југославије, свакако тумачећи тимењегове праве осећаје, а можда и изричиту последњу жељу.

Користећи српску учмалост, Хрвати су у неку руку бацили рукавицу српскоменароду, када су објавили „да је неквалификована већина хрватског сабора и нанедозвољен начин закључила акт уједињења“, јер да је сам Стјепан Радић био

противан одласку делегата у Београд „прије дефинитивне погодбе". („ХрватскиЛист" од 18. ВИИ. 1939.)

Иако доцкан, ми би на ово имали приметити, да је тачна тврдња хрватске јавностикао тумача хрватског народног расположења, како Хрвати својом већином нисужелели уједињење са Србијом, јер нису били духовно зрели, као што ни у доцнијемживоту нису показали склоности за то. Што се тиче околности, да су једнихрватски политичари били за одлазак у Београд, а други против, овде се не ради нио чему другом, сем о диригованој политици „људи за све ситуације“, где је свакомеодређена становита улога. Пошто се у конкретном случају радило о опасности, која

је претила Хрватском Приморју од примене „Лондонског пакта“ (да се припојиИталији), хрватско је водство једну екипу упутило у Београд да спречи примену„Лондонског пакта“, док је Стјепан Радић у другој етапи борбе за хрватскусамосталност имао да Хрватску „вади“ од Србије. Пошто, међутим, није све„клапало“ по плану, долази до Радићеве емиграције, у којој је једнако као доцнијеКошутић и Павелић, радио за посебне хрватске интересе, негирајући духовно

јединство и понављајући оно што су пре тога многи виђени Хрвати тврдили, да оноу хрватском народу никада није имало корена.

93



Описујући хрватско приступање краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, хрватска„повијест“ баца главну кривицу за акт уједињења на далматинске Хрвате, којеназива „типовима“ и „расицама“, јер да су то они били који су „тероризирали

родољубно загребачко пучанство“ и натерали га да прими уједињење. („ХрватскиЛист“ од 18. ВИИ. 1939.). Овај званични орган Хрватске Сељачке Странке и његова

водства, написао је о предрадњама за уједињење о далматинским Хрватима:

Док је Народно вијеће позивало српску војску, Талијани су окупиралиРијеку, Сушак, Трст и друга мјеста сушачке околице. Истодобно су се уЗагребу слегли разни типови, такозване „расице“ (ово је подругљиви изразза Далматинце), који су уз помоћ полиције тероризирали родољубнозагребачко пучанство. На улицама су демонстрирали истарски идалматински емигранти, тражећи по наговору Светозара Прибићевићабезодвлачно сједињење са Србијом.“ („Хрватски Лист“ од 18. ВИИ. 1939.)

Тако је на очиглед оглувелог српског политичког водства за време правне и стварне

Југославије писала званична хрватска штампа, оптужујући Далматинце да су уоблику „типова“ и „расица“ скривили тобожњој хрватској утопији. Та нам оптужбадаје разлога да се још мало позабавимо Далматинцима и да видимо, да ли је то биодалматински став само у моменту одлучивања о уједињењу, или је то био глас срцакроз векове све од онда, од како су још од средњег века отргнути од матичнихсрпских земаља.

Далматинци, Срби римокатоличке вере, јасно су одредили своје смернице и првиполитички испит положили пред бечким парламентом друге половице године 1861.Тада је бечки сабор расправљао о хрватском захтеву да им се припоји Далмација.Далматински представник изјавио је том приликом пред бечким парламентом, да се

Далмација не жели припојити Хрватској, па је најзад повишеним гласом рекао:„Далматинци више признају и воле Цариград и Петроград, него ли Загреб!"Други далматински посланик ублажио је говор првога у корист Хрватске. То једало повода хрватском сабору да се на 84. седници од 14. септембра 1861. године„позабави“ овом дискусијом бечког парламента. Хрватски саборски посланикПолит, величајући заузимање оног другог далматинског представника (Љубише) захрватску ствар, предложио је да му хрватски сабор изрази јавну захвалност. Али,када је председник сабора ставио Политов предлог на гласање устајањем, цеохрватски сабор је седео. Значи, да још 1861. године није било неких нарочитихдуховних веза између Хрватске и Далмације. Није према томе никакво чудо, што јекатолички бискуп Мартин Брајаковић 1700.-те године у попису становништваодвојио Србе православне и Србе католике од Хрвата, нити је икако чудо, што сути исти Срби католици (по „Хрватском Листу“ типови и расице) 1918. годинетражили да се после толиких векова врате српској заједници.

Стјепан Радић је утро путеве хрватској емиграцији, па и самом Павелићу. Сва таемиграција без разлике била је спремна да не бира сарадњу, само да се послеуспешног опозивања „Лондонског пакта“ оствари други део хрватског народногпрограма и извојује пуна независност од српских земаља. Што Радић у томе за

94



време своје емиграције није успео, треба тражити узроке у европској замореностипосле првог светског рата и угледу који је Србија као матична земља имала у свету.Пошто му они који су могли нису хтели, а они који су хтели нису могли помоћи,Радић се необављена посла вратио у државу, која га је за ту издајничку работунаградила највећим државничким положајем и титулом вође хрватског народа.

Да би стигао изгубљено време у иностранству, где није успео са спољним фронтом,Радић је отворио унутарњи фронт. Док се он сам бацао блатом на све што је српскои југословенско, друга група хрватских људи „за све ситуације" улази умногобројне владе. По плану језуитског лукавства, хрватски народ назива те своједелегиране прваке у појединим владама „издајицама", а владе од којих су највишекористи баш они извлачили „протународним режимима“. Требало је тиме поцепатиСрбе на многобројне групице, које саме за себе не значе много, али је још стајао напуту углед Николе Пашића, коме водећи Хрвати нису могли заборавити онај став,да Хрватска не уђе у састав српских земаља. После коалиције, коју је седидржавник опет у интересу тобожњег братства морао прихватити, овај је знаменити

Србин постао жртвом хрватског дела владе, а да осећај братства код Хрвата ниовако великом жртвом није покренут са мртве тачке.

Од онда па све до пада Југославије, коме су Хрвати свесрдно допринели, хрватскипрограм на одржавању унутарњег фронта састојао се делом у систематском

рушењу српских величина и спречавању њиховог окупљања око неке централнеличности Пашићевог значаја. То најбоље сведочи одломак из поверљивеокружнице Хрватске Сељачке Странке од 14. априла 1943. године, у којој се запериод заједничког живота у Југославији између осталога каже:

У борби за остварење наших идеала, хрватско народно водство служило се

свима средствима којима је ондашње вријеме и у ондашњим приликама располагало. Хрватско народно водство је посвећивало нарочиту пажњуполитичкој поцијепаности Срба, као доминантног фактора у Југославији.Рушење ауторитета вођа политичких противника било је средство борбе,које је дало знатне резултате."

Да би се ослабила српска хомогеност, Хрвати су успели да популаризирају„сељачки покрет“ и изван Хрватске. Захваљујући таквом закулисју, хрватскинародни програм је, најзад, на српску срамоту, постигао такав успех, да су 1938. уврхунцу политичке дезоријентације 600.000 необавештених српских бирача далиповерење наследнику Стјепана Радића и тиме највећим делом допринелиостварењу „хрватског народног програма". Тиме су довршене последње припремекако југословенског слома, тако и језуитског триумфа над уништенимправослављем у свима српским земљама, за које Хрватска сматра, да их је она каонаследница Аустроугарске могла наследити.

Парламентарно незрели, лакоумни, непостојани (као што оно рече ратно веће уГрацу) и најзад духовно неспособни за заједницу са српским народом, Хрвати суулазећи у заједнички државни живот поставили себи за задатак да српство

95



стварањем многоструког партијског живота што више разједине. Да се то ипостигне, ХСС је развила шпијунско-интригаторску службу међу српскимполитичарима, стварајући партијска дисиденства, са којима би привидносарађивали само дотле, док би циљ непремостивости мећу српским политичаримабио постигнут. Тада би игра почињала изнова. Радић, коме хрватска „повијест“

бележи у добро што је био противник уједињења, играо је у својству министрадвоструку улогу. Ту је улогу најуспешније илустровао загребачки шаљиви лист„Коприве“ једном карикатуром од две слике са по два Радићева лика. На првојслици Радић сам себи пљује у лице и каже: „Фуј, срам те било шта си говорио уБеограду!“, а на другој, београдској слици, иста сцена, само обрнуте речи: „Срамисе за оно што си говорио у Загребу!“. Тако је Радић у Београду вешто глумио„државотворца“, а у Хрватској не само вређао водеће српске политичаре и њиховестранке, него и краљевску владу, у којој је заједно са својим људима седео. Оношто му емиграцијом није могло поћи за руком, постизао је сада. Убијао је угледсрпском парламентаризму и његовим српским носиоцима и успевао да таквимсвојим двоструким држањем наш политички живот одржава у непрестаној кризи.

То су једине заслуге, које хрватском народу дају разлога да га слави као свогаучитеља, пошто је ХСС продужила његовим стопама и југословенску мисао држалау непрестаној кризи све до њене кулминације у априлу 1941. године, када је најзадМачековским борбеним формацијама „Грађанске заштите“ препуштено, да каостварни извршиоци издаје доврше програм Стјепана Радића и његових следбеника,пред којима су у интересу братства често пута за време заједничког живота уЈугославији угињали понос и част српскога народа.

Као последица безобзирног насртаја на углед једног од оних Срба, који у одбранисвоје части радо свој живот полажу, (случај Пунише Рачића), смрт Стјепана Радићадаје хрватским екстремистима нови подстрек. Исти они хрватски минери, који

једино из необавештености нису могли схватити Радића и његов одлазак у Београд, ради чега су му свега неколико дана пре револверских метака у парламенту преко„Хрватског Листа“ поручивали да га због одласка у Београд треба убити, нашли сусе у свом елементу. Да би бацили оптужбу на српско-хрватску заједницу и њенетобожње кобне последице, а све у циљу постигнућа што јевтинијега успеха,пролили су одједном фарисејске сузе и заридали над гробом човека, коме сунепритајено желели смрт.

Убрзо после Радићеве смрти показало се, да би он и поред своје хрватске мисиједужим боравком у Београду изгубио на ослонцу у хрватском народу, пошто су сесве његове присталице придружиле онима, који му ни по цену највећих хрватских

разлога нису могли опростити одлазак у Београд. Са те платформе требапосматрати све оно што се у хрватском народу дешавало после Радићеве смрти доаприла 1941. године и даље.

Напори оне мале групе Хрвата, која је у истинском српско-хрватском братствугледала праву будућност хрватског народа, нису ниуколико могли изменитидуховну стварност већине. Та већина, која се непритајено одушевљавала вежбањемхрватских бегунаца на Јанка Пусти, нишанећи на лик Краља Александра као на

96



мету, и која је најзад несакривено одобрила Марсељски злочин хрватских усташатиме што се одмах после трагичне погибије Краља Александра одомаћила песма:„Бог да живи Павелића руку, која уби српскога хајдука!“ Носиоци идеје братства из

редова Хрвата били су и за време Југославије изложени сталном шикану разузданехрватске улице и њеног духовног водства око званичног хрватског курса. Оваквим

људима био је онемогућен сваки опстанак у Хрватској, па су многи још пре априла1941. године морали емигрирати из Хрватске Бановине и потражити уточиште уСрбији.

После мајских догађаја из 1928. године, и акта од 6. јануара 1929. нарочито,хрватски су се редови раздвојили у две групе. Хрватска мањина остала је на

југословенској линији, док је већина стала на становиште да се отцепљење одЈугославије – као друга етапа хрватског народног програма – има без одлагањаспровести у дело. Једино се ова велика хрватска група у себи подвојила збогпогледа на средства којима се отцепљење од Југославије има спровести. Једни сутражили излаз у дипломатским триковима, којима се држава имала на унутрашњем

и спољашњем политичком животу одржавати у непрестаној кризи све до распада.Друга, терористички оријентисана група, сматрала је да терористичким делима наличности и објекте од јавног значаја могу непосредније утицати у корист потпунехрватске самосталности, у коју би биле уграбљене српске покрајине Босна, саделом Далмације, Славоније и Сремом. Ове српске покрајине нису Хрватима билетолико интересантне због њиховог српског становништва, које је доцнијимостварењем „Независне Хрватске" истребљено, колико због рудног и економскогбогатства, који су због таквих својих особина представљали хрватски сан одТомислава па до данас.

97



БАНОВИНА ХРВАТСКА(Споразум Цветковић-Мачек)

Ни онако негативно како јесте, име Вука Бранковића није заслужило да уђе уисторију Срба. Још мање то заслужује име Драгише Цветковића. Па ипак, насрамоту српства, мора и његово име заузети место које му припада.

Кад је 1939. године Цветковић као председник владе закљученим „споразумом“ уЗагребу упрљао част српског народа, хрватске су се масе и поред тако високопостигнуте цене усколебале, јер им је водство Хрватске Сељачке Странке, које језакључило „споразум“, обећало потпуну ликвидацију Југославије. Водство ХССмеђутим, пожурило је да не држи своје масе у неизвесности, па је упутило једанповерљиви циркулар свим организацијама у којем се хрватске масе теше, да је

споразум само једно од средстава за потпуно отцепљење Хрватске од Југославије,па се између осталог у распису каже, да Хрвати имају своје људе, који су распоређени по свим јавним државним установама, где ће бити још у бољојмогућности да припремају својих „пет минути“. Ове завршне припреме за хрватскоиздајство, не спомињем зато да бих прескочио читаво раздобље од 1918. до 1939.године, пуно највећих хрватских лукавстава, колико да укажем на чињеницу даХрватима године 1939. није новина имати своје уходе и „људе за све ситуације".

Духовне припреме за масовна страдања српскога народа по Хрватској, завршене супосле акта тобожњег споразума“ од 26. августа 1939. и указа о образовањуБановине Хрватске. Било би за толика страдања необјективно бацити кривицу на

једног човека, макар се ту радило и о самом Павелићу, кад се зна, да су онемногобројне жртве по „Независној Хрватској“ умирући мученичком смрћу напраговима прадедовских домова односили собом и сазнање, да су припреме замасовна страдања Срба завршене – ако баш не под јавним, а оно бар под прећутнимпокровитељством тадањег вође хрватског народа Мачека и првог хрватског банаШубашића. Јер, још под њиховом су управом растурена Соколска друштва, и свесрпске и патриотске организације, а чиновници српске припадности било најуренипреко границе, било побијени, или шиканирањем доведени до таког степена, да суБановину Хрватску давно пре 6. априла 1941 године морали напустити.

Сем незнатних изузетака, правити разлику између појединих хрватских политичараили политичких група, значило би противити се логици. Без мало њих, сви онипредстављају потоке, који су се само разним путевима стакали реци, названој„Независна држава Хрватска“. Јер, Радић је поставио основе хрватскесамосталности, Мачек их је потенцирао, а усташки покрет је у најтрагичнијимсрпским тренуцима спровео у дело. Из онога што нам је даље познато, изгледа да јехрватски народ жељније очекивао српско истребљење, него своју народнусамосталност. Да ли је то било дело „неодговорне хрватске улице“, како би се садажелело представити, или саставни део хрватског народног програма и хрватске

98



државне политике, то ће историја утврдити. Ономе, који ће трагати заматеријалном истином, вероватно неће измаћи из вида позната околност, да јеусташтво „радило“ руку под руку са хрватским језуитима, који су у малом бројупоклањали животе само оним Србима који су примили католичку веру. И то таконеће остати незапажено, да је поглавник на захтев католичке цркве прописао

уредбу о високим изванредним принадлежностима хрватским језуитима, који су у једној руци држали нож, а у другој језуитски крст, како би у потоцима крви и сузастворили нове католике, које ће доцније назвати Хрватима.

Историја београдског Комесаријата за избеглице не почиње после априла 1941.године. Напротив, његов оснутак пада непосредно иза 26. августа 1939. године,када су му камен темељац положили Мачек, Цветковић и Шубашић. Тада јеотпочело емигрирање Срба и југословенски оријентисаних Хрвата из бановинеХрватске, где им је била угрожена лична сигурност и онемогућена животнаегзистенција. Ко још не зна, сем широких српских маса у Србији којима су сесервирала „Потемкинова села“ о тобоже успешно решеном хрватском питању, да је

у Београду већ од друге половице 1939. године постојао одбор за смештајизбеглица из Хрватске?! Први који је то знао и који се томе у потсвести радоваобио је главом Влатко Мачек, који седећи на потпредседничком месту у владиКраљевине Југославије, није ни једним гестом осудио оно што се већ тада подњиме и његовим првим баном Шубашићем догађало са Србима по Хрватскојбановини. Међу првим пресудама и писцу је већ октобра 1939. године достављенапутем поште анонимна пресуда хрватске „Грађанске заштите“, којом му сесаопштава да је суђен на смрт, ако не напусти хрватску бановину.

Многобројни новински извештаји, који су ипак успели пробити строге цензурнемаказе режима Цветковић-Мачек, најречитије говоре о масовном бегству из

Хрватске под Мачеком и Шубашићем. У чланцима „Српског Гласа“, „НароднеОдбране“, „Српског Огњишта“, „Славоније“ и других, указивало се на мистериозназаплотњачка убиства истакнутих јавних радника из редова Срба и југословенскиоријентисаних Хрвата по основаној бановини Хрватској. Та су убиства посталаборбено правило Мачекових борбених формација „Грађанске заштите“, које супреузеле и стварну власт. Њима су раздељени аутоматски пиштољи, којима ћедоцније над Србима по Хрватској извршити недела, над којима се згражава цеокултурни свет.

Треба ли јачег доказа о бегствима испред крваве егзекутиве Мачека и Шубашићаод оне плакате Соколског друштва у Лозници поводом дочека нове календарске1940. године. У тој се плакати пред лицем југословенске владе и КраљевскогНамесништва говори о расподели чисте добити са забаве и дословице каже: „Одчистог прихода 50% иде за социјални фонд Соколске жупе Београд у користкухиње за прехрану избеглица Сокола из бановине Хрватске“. Још један доказвише да је комесаријату за избеглице у Београду ударила темеље тројка Мачек-Цветковић-Шубашић! Дозидао га је само Павелић са усташким покретом.

99



Непосредно после закљученог „споразума“, званична хрватска штампа и гласилаХСС умирили су хрватски народ који није хтео никакву заједницу са Србима, семшто су желели њихове територије, да споразум није ништа друго, осим коракближе коначној хрватској самосталности. Као гаранцију за ово, водство истичепостојање „Грађанске“ и „Сељачке заштите“. У међувремену, Мачекова званична

штампа одржавала је душевну кондицију својих следбеника и припремала их нашто снажније извршење задатака у духу усташких начела.

Један пример за углед. У Срему нема Хрвата сем Срба и Срба католичке вере, којису у несрећним временима сличним онима из 1941. године, морали примитикатоличку веру, али је и таквих мало. Мачеку и првом хрватском бану Шубашићупосле неколико уграбљених срезова из Срема под хрватску бановину није то ништасметало да дозволе и субвенционирају у средишту сремске жупаније излажењеновина под насловом „Сријемски Хрват“, који је стајао у служби хрватскогимперијализма. Тај „Сријемски Хрват“, тумачећи свакако становиште својихфинансијера, написао је поред многих других увреда на рачун српског народа 24.

августа 1940 године и овакав изазивачки одломак:

„Хрватски народ није луд и у никојем случају није луђи од српског нарда. Хрватски народ добро знаде, да садање вријеме и развитак прилика у Европи сами собом намећу дефинитивно рјешење свих спорних питања међу народима. И ми као синови хрватског народа отворено кажемо: Акоси он не буде знао прибавити респект својих права, онда није ни достојанда их ужива!“

Овако су дакле Мачек и његова штампа претили Србима развојем прилика уЕвропи на годину дана пре издаје, која је спроведена тачно у духу овога „обећања“,

што значи, да водство ХСС ни пред собом ни пред историјом не може одрећиактивно учешће у припремама и извршењу онога што је са Србима у „Независнојдржави Хрватској“ учињено. Библијска прича о улози Јуде и овде је нашлапримену. Људи са Марковог Трга заседавали су на „тајним вечерама“

југословенске владе. Само што Драгиша Цветковић није био видовит да би у свомедруштву пронашао Јуде. Једва неколико дана после указа о оснутку БановинеХрватске, хрватска службена штампа објаснила је, да је оснутак Бановине Хрватске(државе над државом), само корак ближе коначној самосталности. Ту потврдувидимо и у „Сријемском Хрвату“ од 31. ВИИИ. 1940. где се каже:

„Оснутак Бановине Хрватске значи прву степеницу, то јест, почетакостварења хрватског народног програма."

Који је то хрватски народни програм и како изгледа, Мачек о томе Србима пре 6.априла 1941. године није хтео рећи, да не би издао Јудину тајну. Међутим, Срби сутај „хрватски народни програм“ тешко осетили иза 6. априла. Да је „споразум“Цветковић-Мачек значио само почетак „остварења хрватског народног програма“ иконачне хрватске самосталности, могло би се на први корак видети измногобројних коментара ондашње хрватске јавности као на пример:

100



Иако у том погледу није све учињено, већ је формирана само бановинаХрватска, потписана је Уредба, која омогућује да се у том правцу пође даље.Разлози су томе јасни – није се хтјело дирати у Босну, дирати у питањебосанско-херцеговачких муслимана. То исто вриједи и за Војводину.Рјешење тих питања остављено је за доцније." („Хрватски Лист" од 29.

августа 1939.)

Хрватска неће моћи држати на своме подручју становити број појединаца,(овде мисли на Србе) који су се оријентисали неповјерењем премахрватском народу, а неће им моћи ни плаћати мировине (пензије) јер јенијесу заслужили.“ („Хрватски Дневник" од 28. ВИИИ. 1939.).

Знамо и то, да се ни сви мали тиранчићи (овде мисли на Србе) неће моћимакнути са својих места у року 24 сата, а камо ли у тако кратком рокупривести заслуженој казни, али не можемо прихватити одуговлачење“.(„Загребачки Лист“ од 28. ВИИИ. 1939.)

Ускрснуће бановине Хрватске значи први пораз лажног југословенства“.(„Хрватска Стража“ од 28.ВИИИ. 1939.)

Тако је писала службена хрватска штампа о споразуму, а нашло би се далекопоразнијих ставова кад бих имао на расположење макар мањи део хрватскеновинске литературе из онога доба, када је цела хрватска штампа по страначкимдирективима као на команду узвикнула: „Споразум је само корак ближе нашојконачној самосталности!“ Другачије речено – „Независној држави Хрватској!"

Пре него пређемо даље, једно мало успоређење: Србија је по завршетку првог

светског рата признала пензије Хрватима, који су цео свој живот провели у службиАустроугарске и за време рата вршили стрељања по Србији, а Хрвати за времеправне државе Југославије одричу пензије службеницима православне вере. Кадтако не би било, не би било у хрватском стилу. Томе се не чудимо. Не можемо сеали начудити Краљевском Намесништву, које је могло злоупотребљаватикраљевски тестаменат и овако хладнокрвно присуствовати погребу Југославије.

Давно пре, а после трагичне погибије Краља Александра (1934.) нарочито,организован је по упуствима партијског водства ХСС бојкот свега што је српско. Уту сврху основана су по свим мешовитим местима где Хрвати живе измешани саСрбима, тобоже привредна друштва под именом „Свој своме“. Она су имала да

бојкотују српски привредни и господарски живот. Састанцима, живом и писаном речју, спроведена је претећа пропаганда да ни један хрватски припадник не смеимати никаквих пословних односа са српском привредом и занатством. Да се то употпуности постигне, функционери удружења „Свој своме“ образовали су својуегзекутиву, коју су постављали пред српским радњама, да би претњама одвраћалипотрошаче од уласка у радњу. У Загребу се десило неколико случајева, да сучланови „Грађанске заштите“ насилним путем истицали на српским трговинаманатписе: „Ово је српка радња“. Због тако створеног стања, осетан број Срба морао

101



је емигтрирати из бановине Хрватске давно пре 1941. године. А док се све ово саСрбима у бановини Хрватској дешавало, хрватски бан Иван Шубашић и његов вођаВлатко Мачек задовољно су посматрали ову беспримерну харангу противу Срба ихрватски народ подстрекавали у нади, да хрватски народни програм бановиномХрватском није остварен, већ да ће га хрватски народ сам извојевати.

Да би се могли потпуно осамосталити и финансијски спремити за догађаје којимасу 1941. године и сами давали смер, Хрвати су одмах иза акта споразума од 26.ВИИИ. 1939. затражили, да се нагодбарска квота од 29% златне резерве НароднеБанке Краљевине Југославије, колико тобоже отпада на Хрвате (мада ови ни

једнога динара нису уложили), пренесе из трезора Народне Банке у њенузагребачку филијалу. По томе је свако могао знати, шта се крије иза хрватскихкулиса, само то нису могли уочити политичари класе Драгише Цветковића, који сечак на једној загребачкој приредби иза споразума појавио у онаквој капи члановаМачекових: формација „Грађанске заштите“, које су извршиле преврат у Хрватскоји над обезоружаним српским живљем починиле чуда од зверстава.

Са том трећином златне подлоге, односно резерве Краљевине Југославије, Хрватису подмирили трошкове истребљења Срба у „Независној држави Хрватској“.Евакуисан је само онај београдски остатак, који отпада на Србе и процентуално наСловенце. Међутим, хрватски чланови југословенске емигрантске владе ни мало не

румене од стида, што на овај начин, исто као и Анте Трумбић, о искључивомтрошку Србије организују по савезничком иностранству дипломатску хајкупротиву животних интереса те исте земље Србије, чије им злато служи као извор заборбу у духу начела науке Анте Старчевића.

На очиглед службеног Београда, Хрвати су пожурили да после проглашења

бановине Хрватске и Србе у њој прогласе народном мањином. Тако је овлашћенипредставник Мачеков, народни посланик Томо Бабурић, говорећи 19. децембра1939. на збору ХСС у Бјелавару рекао :

Ми смо споразумом од 26. коловоза само почели рјешавати хрватскописање. Кад ћемо га посве ријешити и како – овиси о нама. Има људи којимисле, да ће се вратити оно што је прошло, али ја им као сељак и вашзаступник поручујем: Нема више натраг, већ напријед у изградњи слободнеХрватске! Позивам Србе и остале мањине народне, да схвате ситуацијуонаквом каква јесте и каква мора бити !"

Није Тома Бабурић био сам, нити је само он овако мислио и говорио. Био је онсамо један пион у војсци рушилаца, под директним руководством вођствахрватског народног покрета ХСС, са Мачеком на челу. То је могао чак уочити икратковидни Драгиша Цветковић, који је са толиким непознавањем ствари „решио"хрватско питање, па је своме главном органу „Самоуправи" у марту 1940. годинеморао дозволити да о хрватској штампи напише и ово:

102



Они сматрају, да је данас у хрватском делу наше јавности таква коњуктура,да је њихов главни задатак у харангирању маса, стварању незадовољстава,изазивању што већег неспоразума, у рушењу свих ауторитета (нашапрмедба: као да је Драгиша Цветковић био некакав ауторитет), власти идржаве и свега онога што је солидно и на чему треба да почива наша

државна заједница. Они се данас залажу за успех Хрватске Сељачке Странкеи др. Мачека, али са провидном тенденцијом рушења и убијања морала ивере у све што је здраво национално и југословенски оријентисано."

Али, глас „Самоуправе" и отрежњеног Драгише Цветковића били су гласизгубљенога у пустињи. Хрватска је указом о успостави бановине постављена утакав положај, да у своме унутарњем животу буде неприкосновена, а поврх тога дапреко својих чланова у заједничкој влади може Шумадији диктирати шта хоће.

Да куриозитет буде потпун, председник југословенске владе зависио је на подручјубановине Хрватске од воље хрватскога бана, који га је са своје територије могао

уклонити као нежељеног госта, јер је бан хрватски стајао над дирекном влашћуКруне.

У тако уздигнутој хрватској бановини, где би се пре могло рећи да је остали деоЈугословенске територије постао колонијални посед Хрватске, него да је она самадео југословенске државе, приводиле су се крају припреме за коначно „остварењехрватског народног програма“. Да би се према српском становништву хрватскебановине спровео програм који се желео, преузети су општински чиновници убанску службу, како би се на тај начин српске општине у Бановини раставиле одсвојих српских чиновника, а на њихово се место поставили Хрвати или хрватскиекспоненти. Хрватске су се власти пожуриле да одмах почну са затварањем

Соколских домова и свих патриотских друштава, а њихове припаднике да прогоне.Самоуправе власти по пароли „Свој своме“, отпустиле су Србе са свих положаја.Ишло се тако далеко, да је хрватска општинска управа у Привлаци отпустилаопштинског стрвинара Стеву Николића само ради тога, што је био православац.

Чак је владин лист „Време“ 26. новембра 1939. донео извештај из Осијека у коме сео отпуштању Срба каже:

Наставља се одпуштање Срба службеника из градске службе и градскихпредузећа. Сем отпуштених за које је јављено, сада је поново отпуштено 7

радника Срба, који су били запослени код градског трамваја, тако да се бројотпуштених Срба попео на 30."

Некако у ово доба пада и отпуштање великог броја Срба из осталих осјечкихустанова. Осјечки „Хрватски Лист“ од 1. новембра 1939. године извргава руглуназив ослобођења и уједињења и каже:

Колико се у Осјеку „југословеновало" у вријеме диктатуре, имамо вањскизнак у томе, што су три трга у нашем граду добили назив „Трг уједињења“ и„Трг ослобођења“. Експонентима, који су се тиме хтјели додворити није

103



било доста један трг са таквим именом. „Уједињавало“ се и „ослобођавало“на велико!"

Тако „Хрватски Лист“ у доба постојања правне и стварне државе Југославије, затакав правац, добио је благослов и новчана средства партијске канцеларије ХСС. А

загребачки лист „Економска политика“ од 6. децембра 1939. добацила је прекоМачекових рамена српском народу:

“Разумљиво је да ће Хрвати ако не данас, али сигурно у скорој будућности хтјети да прошире границе Хрватске у оном оквиру у којем је она некада удалекој прошлости била, само да би тако проширена била јача и способнијада се одупре премоћи Србије. У тој ће се тежњи она неминовно сукобитиса супротним тежњама Србије, те ће тај сукоб претстављати сталноврело немира, ириденте и неповјерења."

„Економска политика" била је овде као израз расположења Хрватске Сељачке

Странке преко обичаја искрена. Она је две године пре хрватске издаје призналаоно, што сам ја у целој овој књизи хтео рећи. Наиме, Хрватска је желела и привелау дело уништење српског народа за успоставу своје хегемоније над српскимземљама.

Кад се буде писала историја другог светског рата, европски југоисток наћи ће свогакривца за рат искључиво у „хрватском народном програму“, а признање и најтежесамооптужбе у самим органима хрватског јавног мнења. Иследник ће сакупитинајтежи оптужни материјал из комплета партијске штампе оне исте странке, начијем је челу стајао главом др. Владимир Мачек. Док се на овако подмукао начинприпремала хрватска издаја, преко 600.000 необавештених српских бирача били су

1938. године уверени да лече државну кризу, која се звала „хрватско питање". Уствари, они су мимо своје воље послужили Мачеку као средство уцене премаКруни, којом је постигао хрватску бановину као увод „Независној ДржавиХрватској“. У међувремену, послужило му је то злоупотребљено српско поверењекао легитимна бусија, иза које може маскирати своје праве намере, које се најбољемогу видети из његове изјаве дате 16. јануара 1940. београдском дописникуиталијанског листа „Ђорнале д'Италија“ (Гиорнале д'Италиа) у којој потврђујехрватско-италијанско-мађарски савез онако, како је 1941. године и изведен. Мачекуништа није сметао положај потпретседника владе Краљевине Југославије да изјавиово:

“Хоћу да вам уз ово што се односи на хрватску аутономију дадем изјаву оодносима који вежу Италију, Хрватску и Мађарску. Италија и Мађарсканису само наши најближи сусједи. Према стуктури наше се три земљедопуњавају и то чини, да њихови односи треба да буду најсрдачнији“

Вођа хрватског народа Владимир Мачек имао је потпуно право кад је рекао, да сеМађари, Хрвати и Италијани у народној структури допуњују. Да су њихови односибили и најсрдачнији; то потврђују догађаји из 1941. године и после ње. Због своје

104



многострукости, тешко је једном перспективом осветлити сва она лукавства којапредстављају хрватско историјско „богатство". Једно од најуспелијих је свакакооно изведено од приласка пакту тројних сила (25. ИИИ. 1941.) до проглашења„Независне државе Хрватске“ (10. ИВ. 1941.). У влади која је закључила приступтројном пакту Срби нису били заступљени легитимним претставницима, док

Хрвати јесу. У влади која је пакт одбацила, били су опет ти исти Хрвати. Кад јетребало делити последице једног или другог, Мачек је уместо да оде у Лондон,остао у Загребу, јер је морао присуствовати практичним испитима, које су његовеформације „Грађанске заштите“ и „Сељачке заштите“ у остваривању „Независнедржаве Хрватске" полагали. А морао је остати и ради тога, да би 10. априла 1941.године издао заједно са Павелићем онај заносни проглас хрватском народу у комекаже, да се најзад остварује „тисућгодишњи сан хрватског народа“. (Ваљда затошто му се доцније ситуација у корист Павелићеву измакла из руку, Мачек јепорекао своје учешће у томе прогласу). Да, остао је вођа хрватског народа Мачек уХрватској, иако се могао придружити осталим члановима владе, јер је хтео даподели радост са масама које се, како из безброј примера видесмо, деценијама

спремао за тај моменат. Али је зато са југословенском владом послао неколикосвојих људи, да би ови по потреби у свему одиграли на штету српскога народа истуону улогу, коју је Анте Трумбић за посебне хрватске интересе у првом светском

рату одиграо.

Насупрот изнетим чињеницама, може се неко испрсити са Мачековом„препоруком“, да се Хрвати одазову мобилизацији. Мачек је заиста дао такву„препоруку“. Само, то је форма. Суштина се, међутим, састоји у нечему другомшто би Србима било јасно тек онда када би знали, да су Мачекови присталицеуспоредо са његовом „препоруком“ преко месних организација ХСС поверљивимпутем обавештени да свакако приме мобилизацино оружје, које и онако неће

употребити на спољњем, већ на унутарњем фронту, противу Срба.

„НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА"Кад је 10. априла 1941. године путем загребачке радио станице прочитан, а затим украћим размацима понављан заједнички проглас вође хрватског народа ВладимираМачека и вође хрватских екстремиста Анте Павелића, којим се проглашује„Независна држава Хрватска“, народне овације пожњео је Мачек, а не Павелић.

Док је народ клицао Мачеку и „слободној Хрватској“, Мачекове формације„Грађанска заштита“ и „Сељачка заштита“, ступиле су као борбене формације саоружјем у руци противу Срба који су се у одредима југословенске војске, уследизненадног хрватског издајства, у нереду повлачили. Ове су формације нападале поулицама хрватских села и градова српске официре и војнике, које су скидањемофицирских обележја најпре јавно вређали, па их затим на очиглед разуздане масеубијали.

105



Познате су огорчене борбе одступајуће српске војске на сектору СлавонскиШамац-Сремска Рача са Мачековим „Заштитницима“ где су им чланови овихборбених формација Хрватске Сељачке Странке (ХСС) настојали пресећиодступницу и потпуно их уништити. Илустрације ради, ваља напоменути да је срезжупањски кроз све време заједничког живота Хрвата и Срба спадао међу најача

упоришта ХСС. Овде Павелић ни хиљадитог Хрвата није имао уза себе, као што их је осталом мало имао у целој Хрватској. Никада, дакле, Павелић не би могао ономшачицом својих присталица извршити ма какву револуцију хрватског народа удуху усташких начела, да није обилато помогнут присталицама хрватског сељачкогпокрета, коме је на челу стајао сам др. Влатко Мачек.

Да је то тако, позивам се на саму Хрватску и њено јавно мнење. Позивам се нанепрегледну гомилу исписаног величања свега што су Хрвати кроз скоро четвртвека разорно радили, да би Југославију покопали и Србе искоренили, као што тонеки Анте Оршанић у „Хрватској Смотри“ за септембар 1941. између осталогапише:

Тако су и сада у овоме рату сви Хрвати као један, одказали послушност инеизвршивали наредбе, ометали везе, ширили панику, неточно гађали,онеспособљавали тенкове, аутомобиле, авионе, топове, те остала машинскаоруђа за борбу, разоружавали србијанске распуштене и дивљачке масе.Једном ријечју, у свима ратовима можда једини, који су најјединственије икао по команди срушили и сломили балканску фронту исто онако брзоизнутра, као што су је Нијемци још брже сломили из вана."

Позивам се и на хрватску „Сиву књигу“, коју је Министарство спољних послова„Независне државе Хрватске“ издало у провидној намери, да пред светом умањи

своју одговорност за милионске покоље Срба, илустрирајући је по свој прилицифотографијама зверстава, које су сами хрватски усташи извршили над српскимжртвама, а не четници и комунисти над Хрватима, а у којој се о Србији и Хрватскојкаже на страни 11 и 12 и ово:

Ето, таква је била Србија, када је Југославију гурнула у рат. Насупрот тој итаквој Србији, том и тако одгојеном и опредјељеном ставу, налазио сехрватски народ, вјеран својој средњевјековној припадности у духовномсклопу и у све вријеме Југославије, водећи борбу против ње, а за својувластиту државу – у борби против Версаља, стојећи већ првих дана послијенесретно завршеног рата 1918. на страни оних снага у Европи, које се, каони он, нису могле помирити са створеним неподношљивим и неправеднимпоретком."

Позивам се најзад и на хрватску књигу „Урота против Хрватске", где се на страни 9налазе написани и ови редови:

За Њемачку, за нову Европу представља Хрватска са своје страненепоколебљивог вјерног савезника, не само по мјери жртава, које је

106



хрватски народ допринио за своју властиту слободу, као и за слободуЕвропе до данас на источном и на овдашњем бојишту, него и према чврстоји несломивој одлуци хрватског народа, да остане вјеран закону свогавластитог живота и обстанка, који га закони нераздруживо вежу с Европоми Великим Њемачким Рајхом – тим више, што му је њемачки народ помогао,

успјешно завршити стољетну борбу за слободу и државну независност.“

Спонтано дакле, по команди вечите нетрпељивости, хрватски је народ у јединственој слози ударио Србима нож у леђа. Може ли се наћи ма кога одпреживелих Срба стаиовника „Независне Хрватске“, ко би данас могао тврдити, даиза свих оних усташких недела није стајала апсолутна хрватска већина. Неманикаквог доказа, да се ма где хрватска маса супротставила усташким злочиниманад голоруким Србима. То је истовремено и најтежа оптужба противу хрватскогнарода као целине. Одамо ли дужно признање оној незнатној групи Хрвата, која сеуслед своје малобројне немоћи морала држати по страни, или чак поделитисудбину српског мучеништва, може ли се после свега овога још кога наћи, ко ће

ћутке прећи преко милиона још свежих српских гробова и рећи, да је то делохрватске мањине?!

Да би пред културним светом сакрила до рамена умаљане руке невином српскомкрвљу, Хрватска сада баца кривицу на ратну политику осовинских сила. Као дасрпском народу није познато да је ратна политика осовинских сила каокоњунктурних ратних збивања појам за себе, а жеља да се уништи српски народ – хрватски народни програм кроз векове. Та провидна обрана, међутим, пада сама одсебе једним краћим објашњењем. Наиме, ако је осовинска политика са свогастановишта ишла за тим да се српски и хрватски народ међу собом истребе, чимеонда Хрватска објашњава да после 6. априла 1941. ни један Хрват у Србији није

био извргнут ни најмањим неугодностима, а још мање ма којој од онихмногоструких животних опасности, којима историја усташких злочинстава обилује.Ако је Хрватској толика српска крв помутила појмове да не може поставити односизмеђу ова два појма, ми им супротстављамо да нема те стране политике која бимогла српском народу убризгати икакву мржњу према другој нацији кад то самсрпски народ не би хтео. Значи да је оно што се десило по Хрватској биладавнашња жеља хрватског народа. Зато тај народ као целина и носи одговорностпред културним светом за то.

Ако се узме у обзир, да је усташка влада од свих оганизација ХСС по Хрватскојдобила изразе привржености и готовости да суделују у „остварењу хрватскогнародног програма“, да су многобројне народне манифестације усташка начела иформално прогласиле хрватским народним програмом, онда су чланови усташкевладе имали пуну легитимацију хрватског народа када су говорили, да не требабирати средства кад је у питању уништење српскога народа. Легитимисан тако одхрватске већине, министар др. Миле Будак рекао је на једном банкету у Госпићу,срезу са српском већином, ово:

107



“Један дио Срба ћемо побити, други ћемо раселити, остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате. Тако ће им се ускоро затрти сваки траг, а оно што ће остати, бит ће зло сјећање на њих."

Да вас упознам, ако се до сада нисте знали. То је онај исти др. Миле Будак, који је у

историјској књижевности Хрватске још пре априла 1941. године заузео прво место.Његову теорију да Хрвати нису Славени веђ Готи, одобрио је цео хрватски народ.

Други хрватски министар др. Милован Жанић говорио је 2. јуна 1941. године нанајвећем збору кога је Нова Градишка икада видела, што значи, да је апсолутнахрватска већина била усташка. Он је између осталог програма за уништење Срба

рекао и ово:

“Ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, треба и да оду. Наша настојања крозстолећа, а особито ових 20 година показују, да је сваки компромис

апсолутно искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другог. Ми тоне тајимо. То је политика ове државе и кад то извршимо, извршили смооно што пише у усташким начелима!“

Разуме се да је збор великим овацијама одобрио министрове погледе на решењесрпског питања у „Независној Хрватској". Тако је хрватска влада с пуномнародном легитимацијом спроводила истребљење Срба.

Католичка црква тесно је сарађивала са усташким „начелима“. Да је баш онадуховни стуб на гувну српског мучилиштва и да су се око ње окретале хордефанатизованих католика, то је стварност, која је евидентна и која у осталом није

затајивана. „Католички тједник“, орган сарајевске надбискупије или онога истогнадбискупа Ивана Шарића, који је под заштитом свога бискупског достојанства,гоњен унутарњим нагоном језуитске мржње провоцирао за време Југославије свешто је славенско и српско, благословио је, ваљда у име Христа, прогонправославно-хришћанске вере и у моментима тешких српских страдања свомеклеру дао овакво упутство:

“Данас је моменат да се у католичким редовима за увијек и посве обрачунаса Србима путем католичке бунтовности, која је једина у служби правде,истине и поштења. Зато, нека се већ једном престане са глупима и

Кристових мученика недостојним тврдњама, да се противу зла и

покварењака ваља борити у рукавицама и на фин, отмен начин." По бискупу Шарићу, зло и покварењаштво су Срби и српски народ. Он, међутим,хотимично заборавља, да једино злу и покварењаштву може захвалити, што можебискуповати у средишту српске Босне, како то на недвосмислен начин видесмо упоглављу „У једној руци крст, а у другој мач“, односно резултатима анексије Боснеи Херцеговине. Бискуп Шарић, као Христов тобожњи пуномоћник може заистабити задовољан да се његови Језуити нису борили на фин и отмен начин како им то

108



он пребацује, већ су засукали језуитске рукаве и ваљда их у име Христа до раменамуљали по крви православно-хришћанских епископа и свештених лица. Немаможда ни једних хрватских новина из доба српске калварије по „Независној државиХрватској“, у којима није одштампана која од Шарићевих песама, где се величадело поглавниково на истребљењу Срба. Да ли је и то у духу Христове науке

„преузвишени“ бискупе?! Усташки стожерник др. Виктор Гутић говорећи на зборуу Санском Мосту, у чијем је срезу према хрватској статистици из 1910. годинепоред 23.598 Срба било једва 4.656 Хрвата, овако је протумачио становиштехрватске владе:

»Нема више српске војске! Нема више Србије и гегула наших крвопија. Нестаје циганске династије, а и код нас ће ускоро друмови пожелити Срба,али Срба бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово економско

уништење, а слиједит ће нове, за њихово потпуно истребљење. Не будитеслаби ни наспрам једнога. Држите увијек на уму, да су то били нашигробари и уништавајте их гђе год стигнете. Благослов Поглавников и мој

неће вам измаћи. Срби нека се не надају ничему. Нека их нестане из нашихкрајева и наше домовине! «

Да би дао јачег подстрека масовним убијањима Срба, дозвао је Гутић на трибинуХасана Шабића и јавно га са 2.000 динара наградио за то што је овај својим рукамаубио највише Срба у селу Кијеву недалеко Бања Луке. На скупштини у Бања ЛуциГутић је продужио са тумачењем „хрватског народног програма“ и наговестио оношто ће после тога предузети:

»Сјутра ћу притегнути. Пуцат ће кичме! Препоручите то нашимнепријатељима. Поручите им: Пуцат ће кичме, настат ће чишћења. Нема

милосрђа! Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку. А то ће бити јака гвоздена метла. Поручујем, нека ми нико недолази молити за наше душмане!«

Да се хрватски народни пуномоћник и пуномоћник хрватске владе др. ВикторГутић није задржао само на претњама, то нам је добро познато. Познато је то инародима Европе и ван ње. Било би просторно немогуће обухватити све онезлочине, који су у име „хрватског народног програма" у сваком кутку Хрватскеизвршени. Њих ће вероватно обухватити књига нарочите намене. Наша је,међутим, била намера, да искључиво помоћу хрватских врела разголитимохрватско закулисје типа Анте Старчевића, који је у жељи за хегемонијом надсрпским живљем унутар граница бивше Аустроугарске стар исто толико, колико иборавак Хрвата на овоме тлу, којега су давно пре њих населили српски прадедови.

Све то, разуме се, у намери да српски народ сазна стварну истину о српско-хрватском „братству" и да се у будућности чува онога, што би га могло стати новекрви и суза. Јер, Хрватима је тобожње српско-хрватско „братство“ лежало на срцусамо у толико, у колико је требало њиме маскирати црно језуитско лице. Према

109



првим непотпуним подацима, прикупљеним за једва неколико првих месециусташког дивљаштва, могу се у једва бледој слици ти злочини претставити овако:

Међу првим жртвама, које су понеле крст српског мучеништва, био је Бањалучкиепископ Платон. Бруталношћу која засењује нормални појам, усташи су га извели

из епископског двора заједно са протојерејем Душаном Суботићем из БосанскеГрадишке. Под изговором да га терају у Котор Варош ради неке истраге, усташи суга ноћу на томе путу заједно са Суботићем мучили, чупајући му браду заједно сакожом и најзад га у најтежим мукама дотукли. Иста је судбина снашла и протуСуботића. Бацили су их заједно у реку Врбању. Кад им је вода избацила тела,власти су незнајући да се ради о владици Платону наредиле обдукцију леша упросектури бањалучке болнице. У ту сврху састављена је нарочита комисија. Кад

је, међутим, усред обдукције утврђено да се ради о лешу владике Платона, властису издале наредбу да се обустави обдукција и да се започети записник обдукцијеуништи. Затим су земни остаци владике Платона и проте Душана Суботићазакопани на неком непознатом месту у близини војничког гробља код Бања Луке,

како се не би знало за њихове гробове.

Загребачки митрополит Доситеј, који је у време усташке разузданости лежао тешкоболестан, извучен је из постеље и мучен чупањем браде и ударањем. Загребачкагомила одушевљавала се његовим мучењем и понижавањем за време његовогспровођења загребачким улицама.

Недалеко Нашица у једној шуми, завршио је ретком мученичком смрћу свој животсвештеник Ђорђе Богић из Нашица. Преживели колониста Прока Пејиновић изколоније Брезника код Нашица стајао је сакривен иза неког дрвећа и посматраомученичку смрт овога свештеника. Пошто су га довели у ову шуму, усташи су

Богића везали за једно дрво, па му затим одсекли нос, уши и језик. Браду су музаједно са кожом одерали. Свештеник је стењао од бола, али се и поред свега тогадржао усправно. Усташи су му затим ископали очи. Пошто се он и даље држао уздрво везан усправно, распорили су му груди. Тек тада се свештеник нагнуо дападне. Један од злочинаца рекао је тада: „Пази, мајку му влашку, још му срцекуца!“ Најзад су у њега испалили плотун, а затим су побили још неке жртве које судовели са Богићем, па онда напустили шуму. Пејиновић је успео да побегне и да седочепа Србије.

У селу Буљанима среза Слуњског, усташи су наредили свештенику БранкуДобросављевићу, да ископа гроб за свога јединца сина студента. Кад је то послестраховитог мучења учинио, довели су му сина и ту га пред, њим убили, па мунаредили да над њим изврши опело. За то су се време сатански смејали исвештеника ударали тако, да је свештеник за време опела три пута падао у несвест,док најзад није издахнуо поред свога сина. Међу многобројним дивљаштвимаизвршено је једно над протојерејом Стеваном Ћурчићем у Огулину. Усташи су мунајпре ишчупали браду, па му пребили ноге и руке. Пре него су га дотукли,извадили су му очи.

110



Тамо где други нису могли извршити језуитску „наруџбу“, језуити нису презали да је сами изврше. „То се види из случаја свештеника Михаила Минића из Биљешевау срезу Зеничком. Њега је заклао један католички поп, који је заједно са усташкомхордом упао у његову кућу.

Избор оружја за мучење српских жртава није задавао бриге усташима. Чим оружјегрубље, тиме садистичка наслада већа. По тим принципима убијен је гвозденомћускијом прота Шпира Старовић из Автовца у срезу Гацком заједно са другимсвештеником Вишњевцом.

Нису ретки случајеви да су усташе главама породица приређивали страховитепоследње часове тиме, што су им најпре убијали децу, па тек онда њих. Тако јепрота Богуновић из Доњег Лапца најпре морао гледати како су му убили двасинчића и жену. Тек су онда убили и њега. Њихова су тела бачена у ону заједничку

јаму-гробницу између Доњег Лапца и Богићевца, која је постала долина смртивеликог броја Срба из Доњег Лапца, Кулен Вакуфа и других околних места.

Слична церемонија људождерском плесу око беле жртве изведена је у Книнскомусташком логору, где су усташи довели свештеника Милана Тришаћа из селаВрлике. Пошто је послужио за појединачна крвничка наслађивања, заклан је узгрохотан смех подивљале гомиле.

Познато је, да су усташи бацајући велики број побијених Срба у разне реке овимапретходно везивали за тела камење, како би се што мање жртава појављивало наповршини воде. И поред тога, Дрина, Сава, Драва и Дунав, проносиле су безбројнелешеве, којима се броја не зна. Међу онима које је у првим данима усташкогдивљаштва избацила Драва, налазе се три свештеника, чији се идентитет није могао

утврдити. Сава је, како изгледа, сведок много тежих злочинстава, јер и после скородве године од проглашења „Независне Хрватске“ проноси обезглављене лешеве,којима усташи привезују око тела дашчице са натписом: „Пасош за Београд“,„Виђен за Србију“, „Путује своме краљу Петру!“ и слично. Нарочито је велики бројлешева Сава пронела месеца јуна 1942. године. Почетком јуна те године јављено јеса Чукарице, да је Сава међу многобројним лешевима пронела и једну комплетнусвадбу са младом, младожењом и сватовима. Сви су били један за другога везанижицом. У исто време пронела је Сава леш једног свештеника, који је био везанжицом са својом женом и ћерком.

Пошто је клање било најслађе усташко убијање, заклан је 19. јуна 1941. године уКрупи на Врбасу прота Богдан Врањешевић. Проту Петра Мајсторовића из Дољанау срезу Госпићком толико су мучили и понижавали, да се у очекивању поновнихмучења сам у затвору обесио. Проту Ристу Ћатића из Сојковића у срезу Ливнонатерали су да у једној оближњој шуми гледа мученичку смрт осморице својихпарохијана и личних пријатеља, па су тек после тога и њега убили, а тела имбацили у једну јаму. У Власеници су желели да одједном гледају крв вишеправославних свештених лица, па су 22. јуна 1941. побили свештенике МилошаСавића, Бранка Максијевића, Јанка Савића, Љубу Јакшића и Душана Бобара.

111



Неколико усташких бандита упали су у кућу Осјечког свештеника и катихете ВојеВојновића и рекли му да пође са њима. Уместо да га воде на саслушање како су му

рекли, одвели су га у правцу православног гробља недалеко његове куће.Престрашеној породици искрсла је страховита стварност пред очима тек онда, кадасу кратко време после тога чули плотун у гробљу. Тога момента испуштао је душу

један од ретких српских родољуба Воја Војновић.

Прота Пајо Обрадовић, бивши сенатор из Брувна, Милош Петровић из Лужана,прота Милић Мандић у срезу Грачачком, мостарски свештеници ВладаГвозденовић, Огњен Радић, Јевта Вујевић и Душан Алексић, свештеник НиколаВучковић из Дрљаче, свештеник Дане Бабић из Свињца, Богдан Опачић из Глине,прота Дамјан Штрбац из Босанског Грахова, прота Грозданић из Радуше,свештеник Илија Будимир из Црног Луга, свештеници Илија Бањац и Ратко Јелићиз Дрвара, као и многобројни православни свештеници који су знано или незнанокрв своју мученички пролили за српство и православље, жртве су заједничке акцијеусташтва и хрватског језуитизма, које је преко крви и суза приводило нове верске

заробљенике не због њих самих колико због њихових потомака, које ће католичкацрква приправити временом на измирење и начинити их новим католичким јаничарима.

Бескрајна је листа мучења, којима су биле изложене стотине хиљада побијенихСрба, српских жена и српске нејачи широм Хрватске. У овој највећој несрећи свихсрпских времена, ретки су били они, који су умирали једноставном смрћу, а дапретходно нису извргавани нечувеном садизму. Пребијање руку и ногу, сечапојединих делова тела, најчешће полних органа, сољење засекотина по телу,вађење очију и многобројне измишљотине мучења које само зликовачки мазговимогу замислити, средства су, којима је српски народ стављен на крст мучсништва

само зато, да би се тиме остварило „хрватско народно право“. Дугачка ће битилиста злочиначке многострукости, а без сумње још дужи списак жртава, који ћесрпским поколењима кроз будућност служити као путоказ на опасност предамбисом, где је, рекло би се, строваљена и свака помисао о обнови српско-хрватскесарадње у новој Европи независно од тога по чијим ће се начелима она формирати.

Поред онога, што се о страдању православног свештенства до 20. јула 1941.свакако у једном незнатном делу укупног броја жртава могло сазнати, усташкаХрватска је по утврђеном плану започела са српским истребљењем, чим је уследиздајства и ратних догађаја дошла у прилику да приграби власт и оружје у своје

руке. У немогућности да се прибаве потпуни подаци, ограничићемо се само напоједине случајеве из усташко-хрватског терора до половице месеца јула 1941.године.

У великом јасеновачком логору, највећој логорској гробници српства, приређивана је често нарочита дивљачка атракција. На стотине повезаних Срба поређано је уз један зид. Један усташки крволок изашао би пред пофронћеним и везаним Србимаи на душак искапио боцу рума. Затим би на очиглед немоћних Срба наоштрио нож.То му је време било потребно да алкохол отпочне са дејством. А онда би зашао

112



редом са стране и пробадао душнике несрећних жртава док не ликвидира цеоквантум за тај дан.

Друга логорска атракција био је кавез, један метар висок, од бодљикаве жице, допола метра стављен у воду. У њега је угуран бивши министар Отон Гавранчић који

је морао седети у тој води јер се није могао исправити. У таквом је стањуприказиван као Хрват за „мустру“ све док у најтежим мукама није издахнуо. Али,дозволимо да о Јасеновачком „логору смрти“, како су га сами Хрвати-усташеназивали, говоре они једва хиљадити срећници, који су се као неким чудом изприча о „Хиљаду и једне ноћи“ спасли и у Комесаријату за избеглице записничкинацртали хрватско-усташку политику потпуног истребљења како Срба, тако ионога малог броја њихових симпатизера.

Војислав Прњатовић секретар Трговачке коморе из Сарајева, који се са 13 својихдругова спасао из „логора-смрти“, изјавио је 9. априла 1942. записнички измеђуосталога и ово:

“У четири бломбирана теретна вагона, после дводневног путовања без хранеи воде, допраћено је 24. децембра 1942. године на станицу Јасеновац 62мушкарца и 150 жена (све Срби) из Сарајева. Како смо из вагона излазили,усташе су нас ударали кундацима. Пошто су нас поређали, отерали су насмушкарце у усташки „табор“ у самом месту Јасеновац, док су жене одвојенеи одведене на другу страну. Кад смо стигли у „таборско“ двориште, ту смопоново постројени. Кратко време иза тога стигла је једна група од 19загребачких Срба, који су већ по спољњем изгледу одавали школованељуде. Њих су одвојили у посебну групу тако, као што се мало даље налазила

још једна група од око 140 Јевреја! После извесног времена, усташи су нас

најпре површно претресли у дворишту, па је затим један по један вођен у„таборску“ канцеларију, где нам је одузет сав новац и ствари од вредности.При изласку из канцеларије, дочекивали су нас усташе код вратију имлатили нас штаповима као стоку. Пошто су нас тако опљачкали ипретукли, вратили су нас у дворишпте, где смо поново образовали оне тригрупе. Мало после тога изашао је из „таборске“ канцеларије командантлогора, злогласни Милош Љубомир, бивши емигрант, несвршени правник изЉубушког. Чим се појавио у дворишту, наредио је да му се донесе овећидемижон (плетена боца) ракије. Ту пред нама отпочела је усташка пијанка.Пошто се напио, Милош се одједном издвојио из оне групе усташа са којима

је пио и извадивши бодеж из корица упутио се према оним деветнајсторицизагребачких Срба. Изморени и ошамућени свиме оним што се дотле са намадешавало, нисмо били свесни онога што ће наступити. Кад се приближиољудима, почео је да псује и виче, те на наш ужас, почео редом да коље људе.Заринуо би нож у врат са стране и нагло тргао у страну тако, да је у једанмах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шикнула на лице и грудичовека-звери. Жртве су стајале укочено престрављене као замрле и, углавном, резигнирано са апатијом без гласа дочекивали ударац ножа. Тек понеки би дао глас од себе, или инстинктивно испружио руку према убици, да

113



тренутак после тога падне мртав. Били смо ужаснути. Колико је то клањетрајало, не знам. Као, кроз маглу, видео сам како је Милош довршио посаоса том групом загрепчана, па се крвава лица, прсију и руку упутио преманашој групи. Био сам сигуран да ми је дошао ужасан крај. Идући преманама, запело му је око на једном нашем босанском сељаку у гуњу. Био је то

неки сељак из Пала код Сарајева, чијега се имена не сећам. Несрећник је биодруги до мене. Убица му је нагло приступио и стао да му забада бодеж угруди где стигне, а када је овај пао, приклао га је као и оне пре тога. Хтео једа настави свој ужасни посао, али се у то појавио на вратима зградеордонанс и јавио му да га зову на телефон. Милош је на то затакао нож укорице, наредио да нас преостале потерају у логор, па се упутио у зграду.Тој случајности можемо остали захвалити, што смо тога момента осталиживи. Уз грдње и батине, преведени смо после тога у логор, који се налазиоодатле удаљен око 3 км на ушћу Лоње у Саву, где се налази фабрика фирмеБачић и друг. Сутрадан по нашем доласку, дакле на сам дан католичкогБожића, дотерана је једна група од 56 Срба из Пакраца. Усташама ништа

није сметао Божић, да њих 36 поубијају у „таборском“ дворишту.

Масовна убиства, сем оних у јасеновачком „табору“ где се Срби најпрепљачкају, вршена су обично пред логорском канцеларијом, која је билаудаљена од наше бараке око 500 метара. О броју масовних убијањадобивали смо податке од „гробара“, односно оних заточеника који су билиодређени да побијене сахрањују. Ови су гробари стајали под командом

једног сарајевског Јевреја, по занимању геометра. Оваква су убијањанајвише вршена на гробљу. После 25. децембра, па све до краја јануара1942., дотериване су поједине групе Срба, Јевреја и по неколицина Хрвата улогор. Пошто усташи нису трпели веће бројно стање од 1000, то су нови

придошлице бивали редовито „ликвидирани“. Пошто би их пред логорскомзградом повезали међусобно жицом, одводили су их на гробље, где су ихнатеривали да легну потрбушке у већ раније ископане јаме, дуге 100 до 200метара, а широке 2 метра. Дубина се није могла већа постићи од 50сантиметара због подземне воде. Усташе су затим узимали дрвене маљеве исекире и са њима редом разбијали главе лежећим жртвама, или их бодежимапробадали. Затим су „гробари“ затрпавали побијене.

Други начин „ликвидације“ вршен је у самом логору кад се бројно стањеповећа изнад 1000, да би се логор испразнио. Тада би усташи наредилитакозвани „наступ“ (збор). Ујутру 2. јануара 1942. наређен је „наступ“, пасмо морали сви изаћи пред бараку и постројити се. Усташе су пролазилипоред строја, загледали свакога понаособ и одвајали по вољи. Затим суодвојене повезали жицом и отпремили на гробље, где су поубијанимаљевима и секирама. Сећам се да су у тој групи побијени Милутиновић иРужић, мењачи из Сарајева, Војо Ерић трговац из Сарајева и Јован Бећирпуковник у пензији такођер из Сарајева. Поред тих масовних убистава,

ређала су се свакодневна појединачна убиства, као обична логорска појава.

114



Сем ових убистава, вршено је ликвидирање болесних заточеника Великиброј заточеника иако свесни шта их чека, морали су се јављати за лекарскупомоћ, па се тако логорска болница за 10-15 дана напунила. Кад се таконакупи известан број, усташе обично пред вече долазе и избацују болесникепред болницу, где их секирама и маљевима убијају, па се затим преносе на

гробље и закопавају. Почетком фебруара 1942. јављено је усташкојлогорској управи да ће логор посетити једна међународна комисија,састављена од Српског Црвеног Крста, Мађара, Немаца, Италијана ипредставника Ватикана. Одмах су усташи предузели опсежне радове наизради нових барака и осталих зграда, које би имале приказати комисији„Потемкинова села“. Радило се по љутој зими. Уочи самог дана доласкакомисије доведени су из вароши око 15 до 20 квалификованих мајстора, којису обучени у нова радничка одела, само им је стављен на руке заточеничкиброј иако ови нису били заточеници већ Хрвати, па су постављени замашинама у логорској фабрици, тобоже као заточеници. Из болнице суизбачени сви болесници и поубијани пред њом секирама маљевима и

ножевима, а у кревете су легали хрватски болничари, па чак и сами логорскилекари. Тако је комисија могла да види добро однеговане болеснике иприлично угојене раднике у радионицама, док су стварни заточеници билиуклоњени од додира са комисијом, која се похвално изразила о приликама улогору."

Стево Симић из Цепелиша код Петриње дао је 9. априла 1942. годинезаписничку изјаву о приликама у јасеновачком „логору смрти“, па је измеђуосталога рекао и ово:

“Концем месеца септембра 1941., двојица Срба заточеника који су

под стражом радили у шуми, успели су да побегну. Усташи су радитога затворили у нарочито удешени бодљикаво-жичани простор 26истакнутих Срба, које су ту на отвореном и подводном теренудржали 6 дана. За то су време држали стражу над Србима Јевреји.После 6 дана су их напола мртве извукли, повезали им руке на леђа ипошто су их пред логорском канцеларијом свукли, одвели су ихпрема гробљу. После неколико минута чули смо плотун. Међу такоглађу и батинама измученима, знам да су побијени Стева Божићтрговац, Душан Бјеланчић и Лазо Белић сви из Славонског Брода.“

По исказу Вукашина Жегарца из Главица, у срезу Оточак, у овој групи од 26мученика налазили су се и др. Перо Тодоровић лекар из Травника, Владо Берићтрговац из Сл. Брода, Јово Сабљић из Суње, Марковић народни посланик изВласенице, Ристо Наранџић пензионер из Бјељине, Јово Николић из Петриње,Душан Челик пензионер из Сарајева, Данило Грковић пензионер из Мостара идруги. После овога покоља, десио се још један у логору циглане Бачић радипокушаја бегства. Десеторица заточеника из Трнове у Босни покушали су дапобегну из цигланског подрума ноћу, али су сви поубијани. Усташи се тиме нисузадовољили, већ су у јутро извели остале из тога оделења, њих око 250 на броју, од

115



којих су ножевима заклали преко 200. Тако је од те групе остало свега 48 живих.Разуме се, само до идуће прилике. Ђуро Медић, трговац из Славонског Брода,

рекао је у записнику од 11. априла 1942. године поред осталога и ово:

“После одласка међународне комисије (6. ИИ. 1942.), а за време мога

боравка у логору, нове транспорте Срба дочекивали су усташе нажељезничкој станици и одмах их одводили у такозвани тунел код циглане,где су их клали ножевима, те убијали дрвеним маљевима и секирама поглави. Њихове су лешеве усташи палили у пећи од циглане. Усташе су такокод неких наново придошлих транспората убијали 50 %, а код неких 100 %,односно читаве транспорте." На дан 22. марта 1942. у недељу око 9 сати преподне, отишао сам у канцеларију пилане да се огрејем, пошто су овуканцеларију водили жидови, од којих сам једног од раније познавао.Канцеларија се налазила у ономе цигланском тунелу, где усташе вршеубијање новопридошлих Срба. На пролазу према канцеларији видео сампред главном усташком канцеларијом групу од 47 Срба сељака из околине

Добоја у Босни. Непосредно после мога уласка у канцеларију, довезена јеова група Срба пред канцеларију где сам се ја налазио. Чуо сам како су ихусташе испитивали од куда су, јесу ли четници и јесу ли били у борби. Изодговора ових Срба разумео сам, да су они били мирни домаћини код својихкућа док је околица Добоја била у власти четника. После овога испита, којисам добро чуо кроз једноставна дрвена врата, јер је говор био веома гласан,настало је клање и убијање дрвеним маљевима. Чуо сам гласну заповедзаповедника логора Милоша Љубе усташког поручника: „Убијајте четири почетири, а убијене нека носе осморица!“ За време убијања које је трајало око2 сата, чули смо у канцеларији усташка наређења жртвама као: „Лези“,„Сагни главу“, „Дигни главу!“. После сваке заповеди падали су ударци

дрвених маљева. Чули смо тада поједине усташе како су викали: „Да тивидим крв!“, или „Где ти стоји срце!“. После тога би наступио јаук и роптање жртве.“

Драго Хаџичолаковић секретар Трговачког удружења у Бјељини на записнику од13. априла 1942. године о исхрани у Јасеновачком логору рекао је:

“Јевреји, који су у истом логору били смештени, добивали су животненамирнице од својих богоштовних општина, па су од тога по нештооткидали и нама давали. У то време владала је међу Србима у логорунеописива глад. Срби су сву дивљу траву у логору појели до земље. Каткадасу нам Јевреји скували љуске од кромпира, које су за себе кували, а намадали љуске, али је и то било мало и ретко. Људи су се при ходању љуљалиод велике глади. Као карактеристику тога стања наводим један случај: Једансеоски младић из зворничког среза наишао је једнога дана на измет једногЈевреја, који је имао пролив. У томе измету је било несварених зрна пасуља,које је овај сељак покупио и појео."

116



Миливоје Николић, електричар из Високог, имао је као гробар у логору прилике давиди невиђене ужасе, а са њиме и Реља Билановић, казанџија из Чипулића кодБугојна. У њиховом исказу, који обухвата 15 страница откуцаних машином, има иово:

“Зато што су четворица Срба карловчана покушали бегство, усташи супостројили 140 Срба и око 200 Јевреја, све већином стараца. Морали смостајати у води до колена. Затим су извели два преживела бегунца и ту ихпред нама моткама побили. А онда су нам наредили да загазимо у око 2метра дубоку воду, те да пливамо у наоколо око 200 метара дугом стазом.Било је то на сам дан Светог Арханђела Михаила, 21. новембра 1941.године. Пливање је трајало око пола сата, а када су нам наредили даизађемо, утврђено је да недостаје 72 човека. Усташи су нас поново натералну воду да их тражимо. Тако смо морали гњурати по води док их све нисмоповадили. Тада су нам наредили да их све стрпамо у већ припремљене ракеи затрпамо. Било их је много живих, али се ми нисмо смели на то обазирати.

Мени се догодило да ме је препознао међу њима Мика Ковачевић из једногсела у Босни, које се налази недалеко Бање Ковиљаче. Он ми је викнуо, док је лежао у раки пред затрпавањем и замолио ме да га спасим. Ма да је тособом доносило смрт, покушао сам да га извучем, рачунајући да ме усташенеће приметити. Приметио ме је, међутим, Јеврејин Бруно Дијамантштајнзвани „Бугар“ који је вршио дужност логорника, а доцније је чак и носиоусташку униформу. Он је на мене тргао нож, али сам ја успео да умакнемизмеђу неке растурене грађе у бараку, па пошто је већ био мрак,Дијамантштајн ме није препознао, а ја сам се њега дуго времена клонио.Тако је несрећни Мика Ковачевић са многима другима жив сахрањен."

Страховита је прича Реље Билановића о једном случају у бараци, одакле јепокушао да побегне неки Раде Фуртула – пећар из околице Сарајева. Заточеници сузнали да ће за тај покушај платити животом две стотине и више становника овебараке. Билановић о томе записнички прича овако:

“Усташе су Фуртулу, овога пута изнимно, предали нама у бараци инаредили нам да га ми сами до зоре морамо убити, ако нећемо да нас свепокољу. Били смо сигурни да усташи не прете на празно. Фуртула је до зореморао бити мртав. Али, он је био наш друг и тежак нас је удес задесио. Јер,или је он имао погинути од наше руке, или ми сви од усташке. Пошто смо седуго саветовали, решено је најзад да га привежемо за један стуб поредкибле. Сваки од нас који је током ноћи имао да врши нужду у кибли, имао једужност да га удари мотком или секиром, јер нико није хтео да га сам убије.На киблу се много ишло због водене хране. Стиснута срца, сваки је од насморао да допринесе са своје стране убијању Фуртуле, да би спасио себе иостале. После извесног времена, Фуртула је био напола мртав. У једномтренутку угледао је мене и пребијеним гласом ми рекао: „Реља, удри медобро, да што пре свршим...“ Мени се замаглило пред очима, али сам видеоа треба чо-веку прекратити муке. Са замагљеним очима од јада и бола, више

117



несвесно него свесно, узео сам секиру и запитао га: „Раде, хоћеш ли миалалити?“ – „Хоћу Рељо..“ одговорио је он и наставио: „Само ме добро удрида одмах свршим...“ Ја сам на то замахнуо ушицом секире и ударио га поглави, која му је клонула. Мислио сам да су му муке завршене, али је он нанаше запрепашћење после пола сата опет подигао главу и прешавши

погледом по бараци застао на мени. „Рељо... Ходи овамо и удри ме јаче!“Опет сам узео секиру чврсто ре-шен да човеку прекратим муке и тада језаиста свршио."

Бранко Поповић – конобар из Добоја – на саслушању од 14 априла 1942. исказао јепоред осталих грозота:

“Једно пре подне одређен је био да почисти бараку за време док су осталибили на послу Милош Ивић – 18-годишњи заточеник из Добоја. У бараки сетада налазило неколико болесника, који нису могли ићи на рад. Док је Ивићчистио бараку, наишао је Јеврејин звани „Бугар“ у пратњи једнога усташе.

Обојица су – без икаквог разлога – почели да млате болеснике штаповима, азатим су и Ивића оборили са неколико удараца. Док је Ивић лежао, пришаому је Јеврејин „Бугарин“ и заклао га ножем. Ово сам ја лично видео, јер самбаш тада наишао неким послом у бараку."

Инж. Владимир Лончар из Пакраца описао је у записнику од 8. јуна 1942. године:

“Са 74 Србина из Липика и Пакраца дотеран сам на сам католички Божић1941. године у јасеновачки логор. Чим смо стигли, дочекао нас је логорскикомандир злогласни Милош Љубо и гестикулирајући узвикнуо: „Зашто баш

ја морам све Србе побити!? Има ваљда још логора по Хрватској!“ Пошто је

извршено постављање митраљеза око нас, обављена је пљачка пртљага.Затим је усташки поручник Љубо запитао гласно има ли неки правник међунама. Јавио се Владо Илић старешина среског суда у Пакрацу. Поручник јепришао ближе строју из кога је за два три корака иступио Илић. Он је одмахпоставно Илићу питање: ,,Колико си Хрвата осудио на смрт?“ Пошто му јеИлић одговорио да као судија среског суда није никога могао судити на таковисоке казне, поручник му је рекао: „Шта би ти рекао, када бих ја тебе садаосудио на смрт!“ „То је ваша ствар!“, рекао је судија Илић и повратио се устрој. После неког времена присетио се поручник и поново запитао: „Где јетај правник?“ Пошто се судија јавио, поручник му је наредио да изађе изстроја и скине зимски и доњи капут. Затим га је повео према једној гомилицигала мало подаље, где је од једног усташе узео карабин и испалио триметка у Илића, који се срушио. После неколико минута Илић је показаознаке живота, на што је поручник у њега испалио још три метка и за сваку гасигурност заклао усташким бодежом, па га окренуо лицем према земљи, аонда га распорио испод лопатице и извадио му срце.

Кад је са њиме свршио, наредио је осталима да се јаве који су родом изЛике. Пошто су се јавили неки, њих око 20-30, поручник их је одвео до оне

118



гомиле цигала и ту их редом заклао. Њему је тада пришао усташкизаставник Матковић и замолио га за дозволу, да и он може једног Србиназаклати за Божић. Кад му је то поручник дозволио, Матковић је изабраоЈоцу Дивјака закупника „Кур-салона“ из Липика кога је одвео до оне гомилепоубијаних Срба, па га ту повалио и живом му извадио срце, које нам је

затим показивао. Но ни то му није било доста. Због тек изазваног „апетита"затражио је од поручника дозволу да још десетак Срба закоље, што је иучињено. Нама је наређено осталима, да ни једним гестом не смемопоказивати знаке негодовања. Ипак је неки Шакић показивао одвратност,

ради чега му је пришао поручник и у њега испалио неколико револверскихметака."

Драго Свјетличић – бријач из Добоја – у записнику од 7. јула 1942. дао је још једнусличицу крвавог католичког Божића 1941 године.

“На сам католички Божић 1941. устали су иза ручка поручник Милош Љубо

са неколицином усташа, међу којима се налазио и један постарији, кога сузвали именом „Татек“, а који се заједно са Павелићем повратио иземиграције. Требало је за лично задовољство „Татеково“, изабрати једногаСрбина, кога ће овај својеручно убити. У ту сврху постројено је предвратима око 20 Срба, а онда је Милош рекао „Татеку“ да сам изабере којегахоће. „Татек“ га је изабрао и почео да пуни пушку, али како није знао сањоме руковати, опалила је пре времена и ранила двојицу других Срба устроју. Тада је усташки поручник приступио рањенима и дотукао их, а затимубио и онога, којега је „Татек“ изабрао. Тако су усташи завршили божићњи

ручак са српском крвљу.

Инж. Сима Ћурковић из доње Трнаве код Бјељине у записнику од 12. јуна 1942.године дао је и овај детаљ:

“У новембру или децембру 1941., доведен је са једном групом Срба у логори један врло леп, висок и снажан човек. Двојица усташа гледајући га, повелису разговор, па један од њих рече другоме: „Овај сигурно има два срца!“Други му на то одговори, да то не може бити. Разуме се, да се разговорнамерно водио тако, да то овај Србин добро чује. „Уверићеш се да овај имадва срца! – рече први усташ другоме и извади свој нож, са којим је полакокопкао по прсима онога човека све дотле, док га ножем није повредио усрце, услед чега је овај пао мртав. Ова је усташка игра била унапреддоговорена, јер им је сметало да виде овако здравог и снажног човека.Само унутар јасеновачког логора, по моме суду, побијено је у размаку одавгуста 1941. до средине маја 1942. око 12.000 заточеника. Колико је пакСрба побијено изван логора и оних бројних транспората који су упућивани уЈасеновац, не зна се.“

Дозволимо сада Срети Поповићу козметичару из Осијека, који је најпре био уЈасеновцу, а зитим у Старој Градишки, одакле је успео да побегне, да нам у

119



записнику од 12. јула 1949. године прикаже најјезивије атракције усташко-хрватскесолдатеске, којима свакако нема равних у историји човечанства – гладијаторскеборбе.

“Док смо се налазили у цигланском тунелу, где су нас довели да нас најпре

опљачкају, издвојили су усташи Павла Борбаша – апотекара из Осијека – инеког радника из Белишћа, презименом Пекоту. Како. су обојица били уследдужег небријања обрасли у браде, усташи су им браде спалили, па их затимпремлатили неким летвама и најзад пред нама дотукли из пушака. Појединепартије нових заточеника одводили су изравно у циглану и тамоликвидирали. Некоје партије новодоведених заточеника побили су у тунелудрвеним маљевима, а некоје су живе спалили у цигларској пећи. Једногадана у месецу септембру 1942. године, деведен је у логор транспорт Србасељака из Млаке, среза новског. У том је транспорту било много људи, женаи деце. Чим је приспео у логор, одмах је одведен у тунел циглане и тамоликвидиран. Нико из овога транспорта није остао жив. Видео сам једног

дана, када је командант логора Милош Љубо пред нама заклао ножем једнога Србина,. а после тога олизао крвав нож говорећи: „Ох, како је слаткасрпска крв ! Једино транспорти Хрвата заточеника нису били ликвидирани.Са њима се и иначе боље поступало, а имали су и бољу храну.

Управа јасеновачког логора ликвидирала је Србе на још један нечувенначин. Приређиване су чешће такозване „Гладњаторске борбе“ како су ихусташи називали, Ове „гладијаторске борбе“ приређиване су када би у логорстигао који функционер из главног усташког стана из Загреба. Оне суприређиване њима у почаст, а често су пута приређиване и без тога, само за

разоноду јасеновачких усташа. Срби заточеници су тада постројавани у

строј наоколо места на коме су се водиле „гладијаторске борбе“. Управалогора је из строја Срба изабрала двојицу, обично два брата ако су билизаједно у заточеништву, или иначе два Србина. Поставили су их на срединукруга у извесном размаку и дали им свакоме по дрвени маљ. Затим су имобјаснили, да један од њих мора бити мртав, па нека борбом одлуче ко ће одњих остати у животу. На дати знак отпочињала је борба на живот и смрт.Када би један пао на земљу, други је морао овога свога мртвог друга и даљеударати по глави све дотле, док му мозак не проспе. Управа логора би тадапогазила обећање, па би изабрала другога Србина из строја, који се мораоборити са победником из претходне борбе. Ове „гладијаторске борбе“трајале су обично по два сата. За то време убијено је обично 40 до 50 Срба.Овим „гладијаторским“ борбама присуствовали су усташи гости и они излогора. Они су испред нас на седалима седели и наслађивали се гледајућиову борбу, те се као суманути смејали урлајући: – Удри боље!, – Више налево!, –Више десно!“ и слично. Кад је на оним „гладијаторским“ борбамасуделовао и изасланик главног усташког стана у Загребу, седео је напосеном почасном месту и урлао заједно са осталим усташама ододушевљења."

120



Ово је свакако једна бледа слика, или незнатан исечак из обиља грозота, којима субили извргнути милиони Срба свих доба старости. Исто је тако и сам јасеновачкилогор као целина, само исечак из система усташко-хрватске политике, да затре исећање на Србе. Јер, српско губилиште није ограничено на јасеновачки и осталелогоре, већ је велики таман толико, колико је велика и „Независна држава

Хрватска".

Ако се данас, после милионског уништења Срба по Хрватској нађе још по неко, копоставља теорију „Неодговорне масе“, тај је или сам неодговорна маса, или јепрепредени припадник политике „свршеног чина“ у хрватско-усташкој служби,пошто су логори за Србе и оно мало југословенски ориентисаних Хрвата билизваничне хрватске установе, уклопљене у хрватску државну администрацију ибуџетиране из државне касе, а њихови функционери постављани указима владешефа хрватске државе. Оставимо ли на страну чињеницу, да ли су ове логорепосећивале комисије међународног Црвеног Крста, за које су се прилике уклањалисви трагови многоструких масовних злочина и комисији приказивана

„Потемкинова села“, уништавање Срба заточеника ишло је по линији државнеполитике, коју је подржавала велика већина хрватског народа, учлањена уусташким организацијама.

Неће бити без интереса чути, што мисли о одговорности за масовне покоље Србапо Хрватској др. Паја Јањанин – адвокат из Винковаца – на чијој се кући приликомма каквих хрватских светковина у доратном животу редовито вила хрватсказастава, иако је он Србин православне вере. Ево шта разочарани др. Јањанин назаписнику од 11. новембра 1943. године о томе каже:

“После организовања усташке власти, Хрвати су се листом уписали у

усташку организацију, а многе организације Мачекове сељачке странке(ХСС), листом су прилазиле усташама. Горњи пример најбоље доказује, да је сав хрватски народ одобравао усташки режим и његова злодела и да се сањиме идентификовао. Било је неколицина људи, који су се по странидржали, али нико од њих није протестовао против ових злодела. Уверен сам,да су они Хрвати, који су се држали по страни, у души се радовали прогонуСрба. Човек нормалне логике очекивао би од те усташке власти, да ћепрогонити оне Србе, који су се експонирали за време разних политичких

режима у Југославији, као народне посланике, велике жупане, шефовеполиција или среске начелнике. Но, хрватски усташе прогонили суколективно сав српски народ, без обзира којој је ко политичкој партијиприпадао и како се у друштву према Хрватима опходио. Њихова јетенденција била, да се истреби сав српски народ, те да на тој територијиостану хомогени и да тај териториј задрже као своју вечну „Независнудржаву Хрватску“.

Дајући дефиницију о зверствима по Хрватској, судија срескога суда у БјеловаруБранко Јакшић у записнику од 12. октобра 1942. године тврди, да је покољ над

121



Србима у Гудовцу извршила „Хрватска сељачка заштита“, дакле Мачекова борбенаформација и на крају закључује:

“Може се рећи, да се све ово вршило и врши константно и по једномутврђеном плану. Мишљења сам ради тога, да ће остатак Срба који је тамо

остао бити уништен на исти начин, како је то било и са стотинама хиљададругих Срба, који су невино завршили своје животе у једном историјском раздобљу, које се још једино може упоредити са старовековним исредњевековним зверствима Џингис кана и других барбарских народа“.

Немогуће је у једном орграниченом простору описати сва масовна српскагубилишта по „Независној Хрватској“ Па ипак, поред Јасеновца, Славонске Пожегеи других, морамо се осврнути и на онај природни амбис у Велебиту, где су баченедесетине хиљада српских жртава, у највише случајева живи или рањени.Многобројни искази оних Срба избеглица из сабирног логора у Госпићу, који сучекали на ред да буду одведени и ликвидирани у овај амбис, а пуким случајем

спашени изненадном талијанском окупацијом тога дела Хрватске, слажу се удетаљима. Чујмо стога Драгу Свјетличића – бријача из Добоја – шта каже оВелебитској „долини смрти":

“Казнионица у Госпићу била ја сабирна станица за оне Србе из Хрватске,који су од месних власти одређени за Велебит. За време мога боравка у овојказнионици, од како сам 9. августа доведен, па до 25. августа 1941. године,формиран је свакога дана у казнионичком дворишту по један транспорт заВелебит. Сваки пут је у транспорту било 800 до 1200 људи. Они су везанидва по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке.Сваку вечер враћали су се усташки пратиоци назад у казниону, носећи

собом оне спојне ланце, које су сутрадан употребљавали за следећитранспорт. На овакав начин одведено је за време мога боравка око 18.000Срба, који су на Велебиту убијани тврдим предметима по глави, а затимбацани у један дубок амбис у стенама. Дана 24. августа 1941. формиран јенови транспорт од 900 Срба, међу којима сам и ја био. Пошто смостраховито стегнути жицом и свезани спојним ланцем и када је све билоспремно за полазак, стигла је изненада наредба да транспорт не креће.Усташки крвници су били страховито озлојеђени на ово наређење, а главнивезивач неки Ивица јадиковао је: „Зар смо се бадава мучили док смо ихвезивали! Нека их сада одвезује ко хоће!“ Најзад су одвезали неколицинуСрба, а ови остале, па су нас сутрадан спровели возом за Јасеновачки логор.Исти овај усташки крволок Ивица, коме не знам презимена, рекао нам је завреме путовања у возу: „Захвалите Богу што нисте отишли у Велебит. Јер дасте тамо отишли, сада бисте били на небу."

То су резултати српско-хрватског братства. То су резулати вечитих обзира према„хрватском делу нашега народа“ за време заједничког живота, у државиЈугославији, која је била свачија, а најмање српска, пошто се српски народни животсастојао само у одрицању, а хрватски у натурању своје воље. На челу, српском

122



крвљу изопијаних, усташких хорди невидљиво се вила црна језуитска застава. Њусу, у комаду меса што се срце зове, носили представници Светог Оца Папе ихрватског надбискупа, католички фратри и попови. Чиме би се иначе моглотумачити, да је велики број католичких попова и фратара – било руководиломасовним убијањима Срба, било и сами са ножем у руци играли улогу крволочних

џелата. Ево неколико примера:

Фратар самостана у Книнском Пољу Вјекослав Шимић није дозвољавао да уњеговом присуству други од усташа коље Србе, пошто је то „право“ придржао засебе и сам их клао. Католички свештеник Еуген Пујић упао је у стан православногсвештеника једног херцеговачког места и после цинизма равног само језуитскојнаслади, заклао свештеника православца, са којим је дотле живео у привиднонајсрдачнијим односима. Са олтара католичке цркве у Ливну држао је фратар др.Срећко Перић „продику“ вернима и рекао им, да Србе треба клати редом, јер да тоније никакав грех. Штавише, рекао је да треба и његову рођену сестру убити, јер сеудала за Србина. А др. Срећко Перић фратар, био је на српску и конкордатску

срамоту до недавно пре рата католички жупник у Нишу.

Неки фратар Анте, католички жупник у Тамушници среза брчанског, организовао је као усташки првак хајку на Србе, које је хватао по околици, затварао их унемогућим просторијама и ту их поред мучења глађу, страховито мрцварио преконачног убиства. У Босанској Костајници, на мосту који води преко реке Уне,тамошњи је гвардијан католичког самостана давао упутства како да се кољу Срби изаклани бацају у воду.

Са великом воловском жилом наслађивао је своју језуитску хистерију „зачасниканоник“ и жупник Иван Микан у Огулину, када је свакодневно упадао у препуни

затвор Срба и дивљачки се обарао на њих, дајући тиме пример усташима шта требада чине. Пошто је то спадало у његову „надлежност“, наредио је да се православноманастирско братство манастира Гомирја побије. Језуитски клер послао је унашички крај највернијег тумача хрватских интенција у особи фратра тамошњегфрањевачког самостана Сидонија Шилца, који се истакао у терору над српскимтелима и душама.

Католички попови Драгутин Марјановић и Фрања Гунчевић из Славонског Брода,присуствовали су као представници хрватског надбискупата многобројниммучењима и убијањима Срба у Сл. Броду и сами давали упутства. „Мајсторима“ заубијање и покатоличавање показали су се поред осталих католички попови Бралоиз Сарајева, Фрањо Матица из Нове Градишке, Зубић из Вуковара, Асталош изДаља, Виолини из Брчког и други.

Како се „екстерно“ гробарило над српским животима изван логора као државнихустанова по Хрватској, кроз чије смо кључаонице мало пре једва провирили,дозволићемо Марији Богуновић из Ливна и Љубомиру Црногорцу из Челебића кодЛивна да нам они изложе језовите детаље из свога краја:

123



“Под духовним вођством фратра др. Срећка Перића из католичкогсамостана у Горици крај Ливна сврстали су се др. Урмовић адвокат, ВладоКајић без занимања, а за њима домаћи Хрвати, Муслимани и Цигани. Поштосу најпре разоружали српско становништво, преваривши их обећањемзаконитости у „Независној Хрватској“, усташи су почетком јуна 1941.

године отпочели са покољем. Уочи православних Духова стигли су из Ливнау суседно село Губин усташи, смештени у један аутобус. Пошто су сепријатељски обратили месном свештенику, замолили су га да им спреми

ручак. Не слутећи језуитску препреденост, свештеник их је добро почастио.При завршетку ручка усташи су му рекли, да позове своје парохијане,којима имају нешто саопштити. Тек тада слутећи зло, свештеник је позвао

једва шест својих парохијана, које су усташи заједно са свештеникомстрпали у аутобус и пошли према Ливну, рекавши им да их воде на неко„саслушање“. Међутим, на око 3 км пред Ливном, аутобус је скренуо премабрду изнад села Сухаче, где се налази велика камена јама, у коју сељацибацају поцркалу стоку.

Ту су усташи свештеника са његовим парохијанима и још неким сељацимакоје су успут стрпали у аутобус, најпре повезали жицом, па их затим наивици јаме пострељали и стрмоглавили у амбис. Један међу овима, ЈовоПајчин, пошто је био рањен и лакше повређен приликом обурвавања, успео

је да се извуче из јаме и побегне кући. Кад су сељаци хтели да лешевесвештеника и осталих сусељана поваде и сахране, усташи су донелинеколико канти бензина, које су сасули у јаму и запалили је.

Око 2 часа поподне 20. јуна 1941. стрпали су усташи у један ауто др.Душана Митровића управника болнице, др. Крсту Зубића судију и др. Ранка

Маргетића адвоката, све из Ливна, па их повезли према Бугојну и заклали ушуми званој „Копривница“. Затим су њиховим породицама упутили лажнаписма из Сарајева, као да ови већ мртви људи пишу својима, како иду наприсилан рад у Немачку. Заједно са једним бројем Срба, одведен је упратњи своје жене и кћери свештеник Коста Станишић из Ливна, који је сацелом групом нашао смрт у селу Прологу, удаљеном око 20 км од Ливна.

На 13. јула 1941. затворени су у затвор среског начелства у Ливну 13виђених мештана. Њих су усташе заједно са већим бројем Срба из околицеЛивна држали у затвору до 26. јула, па су их тог дана одвели у ону истушуму Копривницу и ту их поубијали. Два дана после овога новога покоља уКопривници, усташи су затворили све мушкарце Србе, сем деце, у Ливну.Осим тога су са 5 камиона довели око 300 Срба из Врлике у срезу сињском.Кроз даљних 8 дана усташи су ове Србе одводили у партијама са рукамапозади везаним жицом у хрватско село Пролог и тамо их клали. А кад су сепобојали доласка талијанске војске, пожурили су да и остатак покољу усамој основној школи где су били затворени. Њихове су лешеве закопали уђубришту и испод пода у школи. Тада је убијено преко 1000 људи и у Ливну

124



није остао ни један Србин старији од 16 година, сем петорице стараца преко70 година, али је доцније један убијен.

Полицијски стражари разишли су се 21. августа 1941. по Ливну, носећинекакав лажни циркулар, у коме се позивају српске породице, да исти дан у

1 сат после подне дођу пред основну школу, јер да ће одатле поћи за Србију,где им се већ налазе мушкарци – иако су их они пре тога поклали у шуми„Копривници“, што породице нису могле знати. У циркулару је стајало, дасвака породица понесе паре и ствари од вредности до 50 кгр тежине. Кад сусе све породице искупиле, усташи су им издали „пропуснице“ за Србију, паих онако орасположене потрпали у камионе, али их нису превезли кроззлогласну „Копривницу“, већ су ту зауставили камионе а српске породицескинули са њих, па их повели до средине шуме, где су им одузели све паре иствари од вредности. Затим су их свукли до гола и везали. Тада је отпочеостраховити вандализам, где нормална мисао мора застати. Пошто супоставили мајке да гледају, усташи су силовали недораслу децу и девојке.

Затим су почели да севају ножеви. Сечене су српским жртвама руке, ноге,вађене очи, сечени носеви и поједини делови тела, а женама и девојкамадојке. Малој су деци резали главе па их бацали њиховим мајкама у крило.Неку су бацали у вис, па их дочекивали на бајонет. Добрила Бајило, женавећ убивеног трговца Угљеше била је у другом стању. Усташи су јој

распорили трбух и извукли дете. Пошто су све поклали, покупили су телесаи бацили у једну велику камену јаму, одакле су доцније пси развлачилиљудско месо.

Податке о страхотама шуме „Копривнице" дао је шофер једног камионакојим су жртве превожене – Исмет Дуран из Ливна. Страховито потрешен

ониме што је видео, (доцније се ваљда „привикао“ јер је прешао у истомсвојству код сарајевске полиције), он се мало загрејан пићем поверио Алији Чизмићу – учитељу из Ливна – који је био пријатељ Срба, а противникусташа, што шофер није могао знати. То и оно што је рекао о преосталимпородицама, које се нису одазвале позиву за „одлазак у Србију“ да ће битипоклане, користило је осталим преживелима, да затраже заштитуиталијанске војске, која се налазила у селу Губеру. Доцније је италијанскавојска преузела власт у Ливну, али више српских глава, сем нештопреосталих жена и мале деце, није било.

Село Голињево, 15 км далеко од Ливна насељено је било поред 50 српскихдомова, Хрватима и Муслиманима. Месни Хрвати и Муслимани, уз помоћусташа из Ливна, опколили су јула 1941. село и похватали све што је српско.Пошто су их опљачкали, одвојили су мушкарце без обзира на доба старости,па их одвели на брдо звано „Тушница“, где су их живе побацали у једну

јаму. Три недеље после овога ужаса, успузала су се некако два детета из ове јаме, после чега их је срески начелник сместио због крајње изнемоглости уливањску болницу. Усташи су за то сазнали, упали у болницу и заклали не

125



само та два детета, већ и све остале Србе који су се као болесници затекли уболници.

Кроз једну јаму на брду Комешници код истога села хучи вода, за коју сезна да има везе са реком Цетином. Усташи су све жене и женску децу из

Голињева побацали у ову јаму, па су им телеса излазила у Цетини. Исти сусе ужаси десили и са Србима из села Главице, одакле се срећним случајемспасило свега 6 породица. Да ни сећање на Србе не би остало, побринули сусе Хрвати села Лиштана код Ливна, да униште свега 4 српске породице,колико је било у селу.

Пошто су извршили покољ у самим селима Горњи и Доњи Рујани срезаливањског, Хрвати-усташи су остатак српскога живља повели у шумуКланац, где су их најпре страховито мучили, па их затим бацили у дубоку

јаму, где се нашло око 500 телеса. После 38 дана сазнале су за тај случајиталијанске власти, па су организовале прилаз овој јами, одакле су извукли

13 живих особа, које су сместили у болници у Ливну. Некоји су одспашених остали живи.

У село Челебић, које је измешано Србима и Хрватима, стигли су усташи 29. јула 1941. из Ливна и поверљиво саопштили мештанима Хрватима, да јеПоглавник наредио покољ Срба и то тако, да мештани Хрвати имају тајпосао свршити са својим Србима. Мештани Хрвати су то извели тако, штосу преварили своје комшије Србе, како тобоже од Гламоча долазе четници,па је потребно да их они Хрвати, сачувају, од усташке одмазде. Кад су Србибили сакупљени, Хрвати су опколили школу где су ови били, па пошто су ихвезали бодљикавом жицом, одвели су их у шуму Лисковац код јаме зване

„Бикуша“. Ту су их испремлаћивали, па их затим постројили на сам руб јамеу намери да их изрешетају митраљезима. Знајући да ова јама има са странекао неке полице (банкове), један између Срба, Зекан Вујновић је повикаоосталим Србима: „Скачите сви замном у јаму!“ и пре него су Хрвати ималивремена за плотун, сви су Срби – њих око 150 – поскакали. Усташи су зањима бацили неколико бомби и сурвали неко камење. Један добар део,међутим, није пао у дубину, већ се задржао на оним полицама. ЂорђеЦрногорац први се некако одвезао и после једног дана испузао из јаме, пакриомице ушао у село и донео конопце, које је спустио у јаму, одакле сеспасило 80 Срба, али су неки доцније услед повреда ипак умрли. Остали сусе пребацили у Србију или организовали оружани отпор противу усташа.“

Тако гласи језива прича Марије Богуновић и Љубомира Црногорца из Челебића.Али, није то све. Усташи су били „стручњаци“ за све. Тако је злогласни Иван Тољ усвојству усташког „котарског предстојника“, обављао и гинеколошки позив. Он јеПетрију Митровић из близине Бјељине испитивао о сексуалним односима са мужеми тражио да му каже управо немогуће детаље. Некој девојци Мијојлић приликом„саслушања“ је подносио порнографске слике, настојећи да код ње и поред свихужаса затвора „оживи расположење“. Кад ни са покушајем грљења није успео,

126





Орешанин, Васо Мркобрада, Младен Дурма, Милан Бодовић, Стеван Дунда, МиланКосијер и други.

У седишту друштва „Шипад" у Дрвару, страдања су отпочела убијањем директора„Шипада“ – инж. Богдана Калабе и народног посланика Јована Креса. Душану

Докмановићу из Карловца везали су ноге и руке, па га затим бацили у реку Купу.Породицу Јосифа Јурана натерали су да гледа, како га кољу на прагу његове куће. Чобани недалеко Карловца наишли су на напола заклане лешеве капетана Јањанинаи др. Вујачића, обојице из Карловца. Село Вељун у срезу карловачком истребљено

је за свега једну ноћ. Усташи су све становнике – њих око 300 – извели кодоближње шуме и ту их поклали. Близу 400 Срба из Коњичког среза платило језаблуде Драгише Цветковића и „стручњака“ за решавање етнографских проблемахрватског питања, професора др. Тасића и др. Константиновића, који су за 20Јудиних златника можда и несвесно суодговорни за оно, што су милиони Срба већ1939. године стављени на „бели хлеб" хрватског империјализма и његовогпритајеног усташтва.

Има ли у историји човечанства од првих трагова његовог битисања па до сада, дасу зликовци у маси секли својим жртвама носеве, а затим их терали да пасу траву,као што је то случај у срезу Кореничком, где је према хрватском пописустановнштва из 1910. године на 16.297 Срба живео 5.881 Хрват. (Ако се у општеможе веровати хрватској статистици). Овде су ваљда по оним упутствима министраза „народно просвјећивање“ и „богоштовље“ др. Миле Будака усташе најпреодсекли многобројним Србима уши и носеве, па их затим терали да пасу траву.Ето, то је оличење „тисућгодишње културе“ хрватског народа.

Душан Вранковић из Крупе на Врбасу био је 19. јуна 1941. жртва усташке насладе,

који су нашли да је за њега најхуманија смрт клањем. Само у јами „Ластва“ бачено је 311 жртава усташко-хрватске подивљалости из Љубиња. Село Ћуковац стављено је сасвим под усташки нож. Муслимани усташи среза Љубушког најбоље су сеодазвали позиву хрватске владе и доглавника Будака. У целом овом срезу нијеостао ни један Србин жив. Једна поворка од 200 Срба напустила је 23. јуна 1941.под јаком усташком стражом Мостар. Судбина ових људи непозната је.

Првих дана усташке солдатеске затворено је у Винковцима преко 100 винковачкихСрба са познатим културним радником – апотекаром Александром Јовановићем. Утој се групи налазио и народни посланик др. Паја Шумаковац. Да не би доживеопосле првих мучења и друга, Александар Јовановић се отровао у затвору. Због јакедозе отрова, надуо се пре него је коначно издахнуо. Кад су затворени Срби кроз

решетке јавили да се Јовановић отровао, усташи су отворили затвор и извуклинапола мртвог Јовановића пред врата. Тада му је један од усташа скочио нанадувени трбух и уз псовку рекао: „Крепај влашко псето".

За судбину осталих Срба који су после тога одведени у непознатом правцу, не знасе. Познато је, међутим, мало доцније препричавање, да је један Шокац изоближњег села Иванкова јавио властима, како је приликом орања своје њиве био

128



запрепаштен открићем, да је његова њива читаво гробље напола закопаних људи.Разуме се, да је овоме сељаку „препоручено“ ћутање. Да ли се овде ради о српскимжртвама из Винковаца или којег другог места, то се не зна. У Гавриловцу недалекоНашица побијени су 16. јуна 1941. Предраг Мамузић – професор нашичкеграђанске школе, Раде Вукобратовић – командир жандармеријске станице из

Брезика и Перо Ковачевић – учитељ.

Злочиначка избезумљеност нарочито је дошла до изражаја у колонији Личко НовоСело среза нашичког, где су усташи смртно погођеним жртвама разбијали главетако, да су на десетине корака прскали мозгови. Међу овим жртвама налазе се.Новак Вукобратовић, Бранко Срдић, Никола Делић, Спасоје Орлић и Симо Делић.Иста судбина снашла је Владу Жижића, Рајка Новаковића, Петра Симића, ЂорђаИгњатовића и Лазу Симића из села Сушина среза нашичког, а после њих и хиљадедругих.

У западном делу среза вуковарског налазе се са 90% насељених Мађара села

Ласлово и Корог. Све до оног времена, када је Мачек у својству потпретседникавладе дао познату изјаву београдском дописнику италијанског листа „Ђорнале д'Италиа“ о хрватско-италијанско-мађарској истоветности политике и структуристановништва, мештани ових села живели су у веома добрим односима санасељеницима великих колонија – Аде, Палаче и Силаша поред својих села. Одонда, међутим, приступили су Мачековим борбеним формацијама „Сељачкезаштите“ и отпочели се спремати за оно што им је непрестано на рачун Срба у тимаколонијама обећавано. Кад је уследила заједничка декларација Мачека и Павелићао давно очекиваној „Независној Хрватској“ (које се додуше Мачек можда опет изопортунистичких разлога одрекао), они су се пожурили да изведу 11 најбољихдомаћина добровољаца на ласловачки сеоски пашњак, где се налази ограђено

сеоско мрциниште. Ту су их натерали да сами себи ископају гробове. Затим ихнису убили из пушака, него су им једном по једном ашовима располућивали главе.Међу тима жртвама налази се најугледнији домаћин колоније Силаш, ГлигоријеБерјан.

На очиглед своје мајке убијено је дете порезника Нишевића из Невесиња. Огромнулисту невиних жртава отворили су у првим данима 27 Срба из села Удређа и око500 људи из овога среза. Међу првим селима Новоградишког среза било је пострадањима Старо Петрово Село, одакле су усташи као „аконтацију“ дотерали уНову Градишку 30 Срба, а међу њима и Гавру Ковачевића.

Осјечки усташи нису дозволили да заостану иза својих сународњака. Њих јенеколико година уназад васпитао за тај задатак др. Стјепан Хефер, који је биовеома запажен у давању изјава на зборовима по Славонији, које су биле у потпуномскладу са оном Мачековом изјавом београдском дописнику италијанског листа.Као и многобројни Мачекови народни посланици, тако је и др. Стјепан Хефернаграђен за свој партијски рад у организацији ХСС положајем усташког великогжупана у Осијеку, и најзад министра. Тешко би се могло рећи да су оних 170 Србабачени у Драву без његовог знања и одобрења. Вероватно му је познато убијање 17

129



осјечких Срба на православном гробљу баш на православни Ускрс, а сигурно зна иза случај браће Станковића рођених Пироћанаца, које су усташи најпре опљачкали,па их затим побили.

После страховитих мучења осјечки су усташи побили 27 Срба које су довели из

Старог Слатника до села Врбаве, па их ту побили и бацили у једну јаму, одакле суих Немци извадили и после појединачног идентификовања појединачно сахранили.Врхунац дивљаштва представља случај са 18 Срба из Чапинских Мартиница, којесу усташи везали за камион жичаним конопцима, па затим појурили камиономпрема Осијеку. После вожње од неких 12 километара, зауставили су камион иоткачили унакажене остатке лешева на друму између Чепина и Осијека коднасеобине Ливана. Пакрац, седиште пакрачке епископије, било је језиво логориштеправославне пастве. Први је понео крст мучеништва вршилац епископскедужности, који је мучен и понижаван на начин, који се пристојним речима не бимогао написати. Тачан број побијених у овом месту није познат.

Прве жртве Подравске Слатине, среза са српском већином, били су ЂорђеТурдулија, Миле Буква, Дане Пувача, Илија Богуновић, Лазар Крнета, СимоШормаз, Илија Милош, Божо Мртић, Ђоко Бојанић и Лука Чуча. Кад су послемучења бачени у заједничку раку и посути негашеним кречом, некоји од њих суурликали од бола, јер су још били живи. У селу Петровцу истога среза, заклали суусташи пред децом и женом Мишка Стојаловића, а у селу Сопју близу Драве нађен

је леш колонисте Милића Милића из колоније Мартинци са разбијеном лобањом,одсеченим ушима, носом и још неким деловима тела. На једној пољани код селаДубочице у срезу славонскобродском, усташи су извели 30 Срба и побили их.Затим су им везали камење за ноге и бацили их у Саву.

Славонска Пожега представља још једну српску гробницу после Јасеновца, где суСрби сабирани, да би у оваквим логорима били подвргавани крвожеднојмногострукости усташа. Пре него је у Славонској Пожеги основан логор, убијено јеу оближњем селу Александровцу 200 Срба. Затим су у логор дотеривани Срби сасвих страна, па и из Босне. Усташка команда логора састављена је од највећихзлочинаца, који су могли да кољу и да затим лижу ножеве. То су већином бившиосуђеници, као што је случај са функционером Антуном Калајџићем, бившемопштинским благајником из села Андријашеваца, где је проневерио општинскиновац и ради тога осуђен на робију. Према исказу др. Царића адвоката, који сесрећним случајем избавио из овог логора, вршена су скоро сваке ноћи стрељања умасама. Само једне ноћи затворили су усташи у једној бараци око 500 босанскихСрба. На вратима су поставили митраљезе, чију су ватру пустили на голорукељуде. Затим су зашли по бараци и давали „хумане“ ударце ножевима тамо, гдемитраљеско зрно није било довољно. Сутрадан су остали Срби моралисахрањивати оне побијене, па је и сам др. Царић, био међу онима који су копалискупни гроб. Он описује, да су избројали читавих 390 лобања. Остало се није моглоутврдити, јер је представљало гомилу разбијених глава, где се није могло знатикоји део којој припада.

130



После Павелићеве изјаве да више неће бити убијања и отимања српске имовине безсудске пресуде, уништена су посве села Суваја и Срб у срезу доњолапском и уњима побијено преко 3.000 српских душа. Као разлог за потпуно утамањењесрпског становништва села Габеле, Чапљине, Тасовића, Барковића и Докмановића,послужила је усташима погибија њиховог сатника Мије Бабића. Поред људи, у

овима су селима заклане жене са децом. Требиње је као први прилог српскоммучеништву дало 170 људи.

Када се Мирко Радовановић из Мале Бруснице у срезу дервентском решио датражи заштиту немачке војске, како би ова спречила одузимање имања и терања напрелаз у католицизам, усташи су га обесили о једно дрво усред места и тиме далина знање осталим Србима шта их чека, ако би се сличан случај десио. Заједно саоним побијеним свештеницима побијено је у Власеници у првој партији 22. јунапреко 40 угледних Срба, међу којима Бранко Штерић – геометар, Јово Мићић – трговац и други.

Половином године 1942., дакле годину дана од почетка усташког безумља, појавиосе код великог броја особа на Чукарици случај тровања. Кола за спасавање нисумогла стићи да превезу све оболеле у болницу. Тврдило се, да је тровање наступилопотрошњом колача из једне посластичарнице, која је употребила шверцованишећер из Хрватске, који је тамо наводно намерно затрован. У исто времепрепричавао се Србијом случај са једним буретом зејтина, које је као робна разменаизмеђу Србије и Хрватске увезено у Србију са осталим зејтином. То је буредоспело за поделу становништву. Кад је трговац делећи потрошачима уље источиодо дна бурета, био је ужаснут ониме што му се пред очима указало – била је тоодсечена глава неког мушкарца, разуме се, Србина, која је, ако је тачно, намерно„упакована" у буре за које су усташки зликовци знали да иде у Србију.

Преживели Срби из Осјека и околице, који су успели да пребегну у Србију, дали сустраховите исказе о многоструким мучењима, која су предузимана у осјечкомусташком логору. Некакав кожарски радник Матијевић, који је био усташки судија,(какво усташко друштво, такав им и судија) наређивао је да се српскимзатвореницима спремним за стрељање забадају ексери испод ноката. Други сувезивани за неке нарочите клупе тако, да су им ноге развлачене ради штострашнијих болова. Терани су да пљују на српску заставу, да кидају зубима парчепо парче и једу. На поду једне просторије прикуцали су у густим редовимабодљикаву жицу, па су после тога по наредби Матијевића натеривали босе Србе даиграју боси по бодљикавој жици. Прављени су трнови венци, који су у присуствукатоличких свештеника натицани истакнутим Србима на главу таквом грубошћу,да су шибали млазеви крви. Српске свештенике који су били затворени у осјечкомусташком логору, усташи су натеривали да рукама чисте клозете, бацајући им притоме послу људски измет у лице.

Према оном „програму", којега је открио Миле Будак, министар „просвете ибогоштовља", вршена су масовна депортирања преостале нејачи из читавих крајева.Ова работа по својој окрутности представља злочин своје врсте. Усташи би ноћу

131



упали у поједина српска села и наређивали српском становништву да се у року однеколико десетина минута спреме за полазак. Затим је даван знак за сакупљање.Сваки српски домаћин морао је на „зборно место“ предати кључеве од куће, где јеоставио све своје покретно и непокретно имање. На нарочитом формулару морао јепотписати „драговољну изјаву“, да све своје имање оставља „Независној држави

Хрватској“. После напуштања села, депортирани су извргавани претресу. Усташесу им одузимали све од вредности што су могли ови у мањим завежљајима собомпонети.

Чим је српско становништво истерано из којег села упадала је хрватска руља уњихова села и запоседала домаћинства са свим живим и непокретним инвентаром.И сада се нађе по који хрватски „наивчина“ који поставља тврдњу, да се хрватскавећина није сагласила са усташким начелима! У каквом онда односу стоји оно

јуришање на опустелу српску имовину после масовних убијања и депортација? Даби се остварио „хрватски народни програм“ и језуитска жеља за потпунимуништењем православне цркве и вере, затворене су све православне богомоље, од

којих су многе претворене у магазине за напљачкану српску робу, која се затим уцркви продавала као у каквој базарској радњи.

Пошто су ретки преживели православни свештеници депортирани, остављени суостаци православља у Хрватској на милост и немилост хрватског језуитизма.Хрватске власти су се пожуриле да им се нађу „при руци“, па су им ставили рок запрелаз у католичку веру. Државним чиновницима православне вере, који су осталиу Хрватској, наређено је да приликом испуњавања нарочитих формулара ослужбеним односима неће моћи остати у државној служби нити на подручју„Независне Хрватске“, ако у међувремену не пређу на католичку веру. За то време

разарана је имовина српске православне цркве, а онај Србин који и поред терора

није хтео оставити веру својих отаца, теран је под кундацима да мораприсуствовати „мисама“, које су одржавали католички попови. Ови попови,праћени наоружаним усташким хордама, размилели су се попут грабљивица посвима местима где је било православних цркава, да тамо најпре опет, ваљда у имеХриста, опљачкају све црквене драгоцености, а затим заплене црквене матице инајзад да изврше палеже оних цркава, које им за покатоличавање не би билепотребне. Тако су 12. јула 1941. упали хрватски католички свештеници у пакрачкиепископски двор и истерали свештенике заједно са епископским вршиоцемдужности, које су стрпали у затвор. Пошто су опљачкали све црквенедрагоцености, запалили су православну катедралу. Све то у име Христа изагребачког надбискупа Степинца који је за то време служио мисе захвалнице („тедеум“) „Независној држави Хрватској“, на којима ни једном речју није осудиоверски варваризам, какав се у историји човечанства не памти. Тога истогнадбискупа видимо где са изасланством „бискупског збора“ 23. новембра 1941.поглавнику реферише о стању католичке цркве и броју на овакав начинприбављених нових католика.

Надбискупов реферат Поглавнику, мора да је био веома обиман. Сређен посрезовима у форми биланса хрватско-усташког вандализма искаљеног на

132



православне цркве и манастире, он је морао обухватити спаљивање или рушењеследећих српских богомоља:

• Срез Петриња: У Брђанима срушена, у Старом Селу срушена, у Свиницисрушена, у Дрљачи срушена, у Четвртковцу срушена, у Петрињцима

срушена, у Великој Градуши срушена, у Требушњаку спаљена, у Мачковомселу спаљена, у Кињачку срушена, у Петрињи срушена, у Шушњаруспаљена.

• Срез Војнић: У Крстињи срушена, у Коларићу спаљена заједно са људима, уШирокој Реци спаљена заједно са људима, у Доњем Будачку спаљена, уГорњем Будачку спаљена, у Дуњаку срушена, у Војнићу срушена, уПерјасици срушена и у Крњаку срушена.

• Срез Глина: У Влаховићу две цркве спаљене, у Драготини спаљена, у Глинисрушена, у Хајтићу спаљена, у Мајским Пољанама срушена, у Бузетиспаљена, у Великом Шушњару две спаљене, у Великом Градцу спаљена и уМалом Градцу спаљена.

•

Срез Босанска Крупа: У Босанској Крупи срушена,. у Подгомилама спаљена,у Добром Селу спаљена са великим бројем Срба, у Бањанима срушена, уПерни спаљена, у Љусини спаљена, у Зборишту спаљена са великим бројемсрпске нејачи и у Равницама спаљена.

• Срез Добој: Велика костурница српских мученика из првог светског ратасрушена је.

• Срез Босански Петровац: У Босанском Петровцу срушена, у Бушевићуспаљена, у Пркоси срушена, у Колунићу срушена, у Кулен Вакуфу срушена,у Буковачи срушена, у Крњеушу срушена и у Јањили срушена.

• Срез Бања Лука: У Бања Луци срушена, у Слатини спаљена, у Петричевцусрушена, у Челинцу срушена и у Ивањском срушена.

•

Срез Босанска Градишка: У Драгељи спаљена, у Босанској Градишкисрушена и у Турјаку спаљена.• Срез Бихаћ: У Гати спаљена и у Бихаћу срушена.• Срез Босанска Дубица: У Међувођи парохијски дом спаљен, у Влашковцима

црква спаљена и у Међеђи демолирана.• Срез Босанско Грахово: У Спасовини спаљена, у Бастасима спаљена, у

Шиповљанима спаљена и у Трубарима спаљена.• Срез Босански Нови: У Босанској Костајници две срушене и у Добрљину

спаљена.• Срез Дервента: У Дугом Пољу демолирана, у Мајевцу спаљена, у Подновљу

демолирана у Божинцима спаљена капела.• Срез Брчко: У Брчком црква срушена а капела спаљена, у Горњој Слатини

срушена, у Брезовом Пољу спаљена, у Мачковцу спаљена и у Зовикуспаљена.

• Срез Бугојно: У Чипуљићу спаљена.• Срез Грачаница: У Грачаници спаљена, а у Боља-нићу такође.• Срез Власеница: У Копривни срушена, а у Осмацима звонара и парохиски

дом.

133



• Срез Маглај: У Бочини срушена, манастир Озрен срушен, у Маглајудемолирана и манастир Возућа срушен.

• Срез Јајце: У Сројици спаљена. у Језеру спаљена, у Злоговцу спаљеиа. уШопову спаљена и у Грабовици спаљена.

• Срез Котор Варош: Срушене у Котор Вароши и у Масловарама.•

Срез Мостар: Манастир Житомислић спаљен• Срез Приједор: Спаљене у Паланчишту и Брезичанима.• Срез Мркоњић Град: Спаљене у Грацама, Подрашници и Мркоњић Граду.• Срез Теслић: Црква и капела у Прибишићу срушене.• Срез Сански Мост: У Босанском Милановцу срушена, а у Ст. Мајдану

демолирана.• Срез Травник: У Турбама срушена.• Срез Сарајево: Демолиране у Мокром и Палама.• Срез Цазин: Спаљене две у Рујници и једна Пишталинама, а једна срушена у

Великој Кладуши.• Срез Доњи Лапац: Срушене цркве у Доњем Лапцу и Суваји, а спаљене у

Србу, Добром Селу, Дољанама и Осредцима.• Срез Книн: Демолирана црква у Стрмици.• Срез Кореница: У Бунићу и Кореници спаљене, а у Плитвичком Лесковцу и

Плитвичким Језерима срушене.• Срез Оточац: Демолирана у селу Брлогу.• Срез Вргин Мост: Спаљене цркве у Трепчи, Пешћаници, Чемерници,

Карину, Бовићу, Перни, Славском Пољу, Стипану и Топуском, а срушена уБлатуши.

• Срез Слуњ: Спаљене цркве у Садиловцу заједно са Србима, затим у Вељунуи у Радовици, а срушене у Полоју, Бухачи, Примишљу, Тоболићу и Тржићу.

• Срез Костајница: У самој Костајници срушене две цркве и три капеле, а уДубици црква. Спаљене су цркве у Стрмену, Шашу, Тамарцима и Утолици.

• Срез Огулин: Демолиран манастир Гомирје и црква у Јосидолу.• Срез Двор: Црква у Шегестину спаљена.• Срез Ириг: Патријаршиска црква у Сремским Карловцима демолирана.

Манастири Рувица и Раковац срушена. Манастир Крушедол демолиран.Мзнастири Бешеново, Мала Ремета, Јазак, Гргетег и Хопово спаљени.

• Срез Винковци: Црква у Винковцима спаљена.• Срез Илок: Црква у Илоку срушена.• Срез Вуковар: Црква у Вуковару спаљена.• Срез Сремска Митровица: Спаљени Манастири Шишатовац и Кувеждин.• Срез Стара Пазова: Демолиране цркве у Буковцу, Чортановцима и

Крчедину.• Срез Шид: Спаљен је манастир Привина Глава.• Срез Земун: Спаљена црква у Прогару.• Срез Рума: У Великим Радинцима спаљена, а у Буђановцима демолирана.• Срез Бјеловар: Порушене у Великој Писаници, Средску, Рибљачки,

Беденици и Ласовцу.

134



• Срез Подравска Слатина: Срушене цркве у Подр. Слатини, Новој Буковици,Мединцима, Вочину, Лисичинама, Сухој Млаци и Добровићу, а демолиранау Дреновцу.

• Срез Вировитица: Срушене у Терезином Пољу, Борови, Вировитици, Клиси,Гаћишту, Ново Обилићево, Мајковцу и Паудовцу.

•

Срез Валпово: Срушена у Мартинцима.• Срез Нова Градишка: Срушене цркве, разуме се православне као свуда, уНовој Градишки две, у Цагама, у Гређанима, у Оштром Врху, у Бенковцу, уСлатини, у Човцу, у Окучанима, у Доњем Рајићу, у Бодеграји, уВрбовљанима и у Доњим Окучанима.

• Срез Доњи Михољац: Срушене у Горњем Михољцу две, у Ораховици и уЛичанима.

• Срез Новска: Срушене у Новској, Богићевцу, Градини, Смртићу, Уптици иЈасеновцу.

• Срез Славонски Брод: Срушене у Шушњевцима, Клокочевику, НовомТопољу, Трњанима, Јешевику и Кордушевцима.

•

Срез Славонска Пожега; Срушене у Слав Пожези, Слобоштинама,Смољановцима, Чечавцу, ветову, Бол, мачи и Трештановцима.• Срез Пакрац: У Пакрацу срушена, а у Кусоњама спаљена заједно са живим

Србима.• Срез Осијек: Срушене две у Даљу и једна у Осијеку.

Према непотпуним подацима, порушено је, попаљено заједно са у њимазатвореним Србима или демолирано 288 православних цркава и манастира наподручју такозване „Независне државе Хрватске“. Тај је број свакако далеко већи,али се хрватски надбискуп др. Алојзије Степинец и са овим запањујућим бројемусташко-хрватских вандализама могао достојно представити Поглавнику, којег је

после тога Свети Отац Папа примио у званичну аудијенцију и ваљда због успешног реферата о истребљењу православља на територији Независне Државе Хрватске,благословио га у име Христа! Пошто је стожерник Виктор Гутић говорећи 9. јуна1941. испред Бањалучког среског начелства рекао, да ће остатак Срба који дотленије побијен или протеран уништити ако не приме католичку веру, наредио је да сезаузму све православне цркве, а да се на парохијским становима истакну натписи„Хрватски дом“. Већ сутрадан постала је Прњаворска православна црква жртвомовога верског вандализма. Усташи су предвођени католичким поповима дошли уПрњавор, истерали свештеника из парохијске зграде и на њој окачили таблу санатписом „Хрватски дом". После тога су се слични походи свакодневно ређали.

Да би уништење српства и православља што симболичније претставили, Хрвати суу већим местима наредили рушење или минирање православних цркава, међукојима цркве у Бања Луци, Бихаћу, Новој Градишки, Босанском Грахову и др.Пошто је у „Независној Хрватској“ једино руским емигрантима било дозвољеноисповедање православне вере, то је дозволом поглавника основана „Хрватскаправославна аутокефална црква“ са руским емигрантом на челу, али ни она нијепрактично ступила у живот за остатке српскога живља, пошто су преостале српске

135





шифре за дописивање. Загреб ће послати упуте, које имају делегати уцигањском Београду.Главни стожер ради на томе, да се униште православци на Балкану,на славу католичке цркве.Сабирамо податке о српским комитама и војводама, јер смо дошли у

посјед њихових списа и наређења. Дакле видиш, да хрватска стварнапредује преко Дрине до Ниша и од Ниша до Солуна.Податке смо данас послали са списима. Пренио их је број 129 уЗемун. Информирај се код главног стожера у Загреб да ли је број 129уручио све. Новац за Ниш и Крагујевац шаљемо редовно.За Дом спремни!Усташки стожер број 9.

ПС. Уз лист се прилаже отисак печата „Топличког четничког одреда“са грбом и потписом, одсјеченог са једног четничког списа.

Један међу многобројним усташким зликовцима пошто се безброј пута окупао уневиној српској крви на територији „Независне Хрватске“, нашао је за потребно, дасе за оно што га је пре тога Београд годинама хранио, одужи провокацијом на тајначин, што би у повољном тренутку убио којега припадника окулаторске војске итиме послао на други свет неколико стотина невиних Срба. Београдска полицијаухватила је Химлију Берберовића из Босанског Новог, који је пре рата био запослену Београду, па је као добар познавалац прилика упућен у Београд да настави саусташким неделима. Берберовић је по лишењу слободе пред полицијскимподнаредником у Коларчевој улици број 1 о својим усташким злочинима измеђуосталога изјавио и ово:

Почетком мјесеца јуна 1941. добила је моја сатнија налог да иде у Глину. Подоласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима.Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је са претресањем завршено,дошли су усташи из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да поселима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. Упрво вријеме вршили смо хапшење мушкараца. Њих смо сакупљали поселима и доводили их у Глину, гђе смо их стављали у судски затвор. Ту суостајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада суубијани.

Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну црквуу Глини. У цркву је могло стати око 1000 људи. Тада је командир сатнијеодређивао 15 људи који имају да врше клање. Прије него што пођу на овајпосао, давано им је алкохолно пиће и то некима рум а неком љута ракија, пакад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра. За вријеме клања јепред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се некиправославци пењали у звонару, па су затим скакали са ње. Ја сам биоодређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и некиофицири, Добрић Јосип и Михајло Цветковић, а поред њих је било и

137



усташких официра. По уласку у цркву, официри су стајали код вратију ипосматрали наш рад, а ми смо вршили кање. Убијање је вршено на тајначин, што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а некеударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смтнопогођен, тога су усташе приклали ножем. За време клања није горјела

свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници, који су рукамадржали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљавали простор. Увише махова десило се, да је неки Србин налетио на нас песницом или пакда је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен.

За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Србивикали су: „Живио Краљ Петар!“, „Живјела Југославија!“, „ЖивјелаКраљица Марија!“, „Живјела Србија!“, „Доље усташи!“, „Доље Павелић!“итд. Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до 2 сата. За вријеме док

је посљедњи Србин био жив ове су манифестације трајале. Овако клање уцркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме

клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није моглаочистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква јепослије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камионии носили љешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали.Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине гђе су их стријељалииз митраљеза. Ово стријељање, вршено је одједном на 300 до 400 људи. Онису сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима

један за другога и тако гађани из митраљеза, који су били постављени унепосредној близини. Љешине ових лица која су стрељана поред обале,бацане су у ријеку Глину. Неке групе Срба извођене су из затвора истрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на

мјесту гдје су стрељани. Прикупљање Срба вршено је на тај начин, што је уодређено село ишло око 70 усташа и 30 нас војника, а сви смо били подкомандом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутраулазила одређена група, која сакупља Србе. Кад буде цијело селосакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. У првовријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50година старости. Приликом овог довођења видио сам да су усташе, некимоји другови и војници силовали жене и дјевојке, па су их затим одводили уГлину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одаклесу одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негђе напериферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра овоније било забрањено, јер су и сами официри ово чинили.“

Тако се исповедао један од безбројних хрватских терориста, који је свесрдноподелио радости „Независне Хрватске“ са већином свога народа и „војничкомвјежбом“ у домобранским редовима не само био помоћни род усташког оружја,него и вршио толика клања у Глинској православној цркви. Исто дакле онако, каошто су их вршили и безбројни други Хрвати, без обзира имају ли усташкуисказницу у џепу или не.

138



Прећутним благословом хрватског надбискупа, руководио је овим злочином надзлочинима у глинској православној цркви и свима српским крвопролићима глинскеоколице главом представник римокатоличке цркве, гвардијан католичког самостанау Чунтићу Герман Частимир. Ова исповест заиста је језива самооптужба, која самногобројних српских очију скида вештом руком хрватске фаризејштине изаткану

копрену обневиделости кроз многе деценије, а кроз ове две последње нарочито.Али, она је само незнатни део свега онога што се десило на целом просторуХрватске. Шта да се тек каже за осталу зликовачку многостраност и коначан бројсрпских жртава!

И поред свих грозота које садржи исповест Химлије Берберовића, оскудица уњеговој интелигенцији учинила је, да се задржи на грубим чињеницама, којима дајеоблик према своме схватању онако, како их је видео и преживео, па их тако и

регистровао у своме сећању. Као такав, Берберовић и није могао заћи у тајнедуховног страдалаштва оних, који су умирући гледали како се руше њиховенационалне, верске, имовинске и културне тековине. Јер, да су Берберовићу могле

бити докучиве тајне духовног живота, не би био он међу онима, који су се најпреснажили алкохолом да би затим са исуканим ножевима бесомучно јурили похришћанском храму на голоруке људе.

Прва „Поглавникова" јавна изјава била је: „Муслимани су цвијет хрватскенародности!" Културно заосталији од Хрвата, босански су муслимани видели у овојизјави потстрек за све оно, што смо чули од Берберовића. И заиста, један се деомуслимана са Хакијом Хаџићем – Мачековим прваком у Босни – потрудио дазаузме прво место у „врту“ усташко-хрватске избезумљености. (О „цвијетухрватске народности“ има једна истинита шала. Позната сарајевска ленчинаНикола Мошчински, пореклом Пољак, кога због његове лењости зову надимком

„тешки радник“, зашао је после Поглавникове изјаве по сарајевским каванама,прилазећи редом муслиманима њушећи их позади као да нешто мирише. Кад су газапитали шта то ради, Мошчински је одгововрио: „Па забога, миришем цвијетхрватске народности!)

Оно што Берберовић због помањкања интелигенције као многи други усташкизликовци није могао описати, описао је један истакнути далматинско-хрватскипрвак у писму из Земуна, упућеном 8. фебруара 1942. голине хрватскомнадбискупу др. Алојзију Степинцу, који са бискупске столице у Загребу ни једном

јавном речју, а још мање пастирским прогласом није осудио варварства вршена надсрпским живљем. Још мање спречио духовна поробљавања насилним превођењемСрба у католичанство. После овога писма, овај је првак из разумљивих разлоганапустио „Независну Хрватску“ и пребегао у Београд, али је исто тако из

разумљивих разлога и по примеру Мачековог одрекнућа онога заједничкогпрогласа са Павелићем и сам одрекао ауторство онога писма, у коме се узмеђуосталога каже:

Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби иуништавају се милијарде њиховог иметка, а црвенило стида и гњева облива

139



лице сваког поштеног Хрвата. Покољ Срба почео је првих дана јадне„Независне државе Хрватске“ (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина идр.) и траје без прекидања и без предаха и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца,

жена и дјеце. У убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србенабијали су на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе наватри, спаљивали их у кућама и црквама живе, поливали их кључаномводом и тако поливено мјесто дерали и солили, копали живима очи, резалиуши, нос, језик, свећеницима резали ножевима браде и бркове скупа сакожом и месом, одсјецали им споловила и затицали у уста, везивали их закамионе одострага и онда са њима јурили, пребијали су људима ноге и руке,забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под крозслијепо око, бацали живе у бунаре и провалије а одозго на њих бацалибомбе, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјецу су бацали у ватру иврелу воду, у кречане, растрзавали дјецу на ноге, разбијали им главе о

зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучењаизвршавали, какова нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде људских лешева носила је Сава, Драва и Дунав, као ипритоке ових ријека. Била је лешина са натписом: „Правац Београд!“, „ПутујКраљу Петру!“ и сличних. У једном чамцу који је ухваћен на Сави била јехрпа дјечјих глава са једном женском главом (може бити глава мајке тедјеце) са натписом: „Месо за Јованову пијацу у Београду!“ Страховит јеслучај Милеве Божинић из Стебанџе, из које су на нож извадили дијете! Пагрозни случај нађених печених глава у Босни, нађене судове пуне српскекрви, па случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће.

Силоване су најбројније жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред ћеркама ићерке пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одвођене су улогоре усташима за блуднице. Чак су силовања вршена у олтаримаправославних цркава. У котару петрињском натјеран је син да силује рођенуматер! Покољ 3.000 Срба у глинској православној цркви (наша примедба:Овде се пребацио за ништа мање од 10.000) и убијање на стотине Срба уолтару цркве у Кладуши, све гвозденим чекићима у главу, стоји без премцау повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни ивјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је Нијемце и Италијане. Они суфотографисали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемциговоре, да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да

је од тога доба у Њемачкој остала изрека: „Сачувај ме Боже од куге, глади иХрвата!“ И сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србимачовјечно. Талијани су фотографисали посуду са три и по килограма српскихочију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом од нанизаних српских очију, и

једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана одрезаних српских језика.

140



Страховити логори у којима су побијене тисуће Срба или су пуштени дапомру од злостављања, глади и зиме, ужасни су. Нијемци приповједају о

једном логору у Лици, у којем је било на тисуће Срба, али кад су дошлитамо, нашли су га празног, натопљеног крвљу и крвавим хрпама рубља иодјеће. Ту је, кажу, изгубио живот један српски владика. У јасеновачком

логору и данас се муче и пропадају тисуће Срба, који су тамо по овојстрашној зими смјештени у подеране цигларске бараке без довољно сламе ипокривача, добијајући за храну дневно по два крумпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију удоба Тамерлана или Џингискана, или у Африку, у црначке државе ињихових крволочних владара, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим јехрватско име осрамоћено за вјекове. Ништа нас више не може опрати. Нипосљедњем Циганину на Балкану нећемо више смјети споменути нашутисућгодишњу културу јер ни ти Цигани нијесу оваких звјерстава радили.

У свима овим беспримјерним дивљачким злочинима, који су више негобезбожни. судјеловала је и наша католичка црква на два начина. Велики бројсвећеника, клерика, фратара и организиране католичке младежи, судјеловао

је у свему овоме активно. Догодила се страхота, да су католички свећениципостали усташки логорници и таборници, па су као такви наређивали иодобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је једанкатолички свећеник лично заклао једног православног свећеника! Они тонијесу смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили, онда суморали изгубити службу и доћи пред суд. Будући се то није десило, значи дасу бискупи дали своје дозволе.

Друго, католичка црква је употребила све ово, да покатоличи преживјелеСрбе. И док се земља пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несретника, свећеници, фратри и часне сестре,носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник икруницу. Сав је Сријем преплављен летцима бискупа Акшамовића, тисканиху његовој тискарни у Ђакову, у коме се позивају Срби да спасе живот ииметке прелажењем у католичку вјеру. Наша црква као да је хтјела показати,да зна убијати душе као усташка власт тијела. А на католичку цркву пада

још већа сумња зато, што су у исто вријеме срушене многобројнеправославне цркве, друге обрађене у католичке, отети су сви православнисамостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијеснедрагоцјености, па чак није остала на миру ни патријаршијска црква уСријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су

још већу срамоту хрватском народу. И ако се ми Хрвати нећемо никадамоћи сасвим опрати од срамоте, коју смо на себе навукли оваквимзлочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свијетом исвојом савјешћу ако дигнемо свој глас противу свега горе наведенога.Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију злочинстава у повијести

141



човјечанства, долазиле су и велике казне. Што ће бити од нас Хрвата, ако седобије утисак, да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу глас укорист прогоњених Жидова, а код нас ни један бискуп није дигао свој за

невине Србе кршћане, који су страшније прогоњени него Жидови уЊемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност заказну Божју и људску, која мора снаћи хрватски народ, ако се на вријеме непокаје за овај страшни и неописиви свој гријех“.

Овај хрватски првак, коме не поричемо добронамерност, бојећи се за свој хрватскинарод, сматра да би после свега онога што нам је познато о истребљењу српскогнарода у „Независној Хрватској“ била довољна једна накнадна Степинчева изјава,састављена по свима правилима лукавог загребачког језуитизма, па да се једнимвештачким потезом отклони одговорност са хрватског народа и католичке цркве уХрватској. Као да Срби не знају, да би то била нова Језуитска обмана, руковођена

политиком признања постојећег стања и намером, да Срби забораве крв својеголоруке нејачи, да се у југословенском колу ухвате за крваве руке својих џелата.Пошто је двадесет и један месец дуговао одговор овоме хрватском прваку,хрватски је надбискуп 31. октобра 1943. године на завршетку „покорничкепроцесије“ у Загребу одржао маси проповед, рекавши између осталога и ово:

„Један писац приповједа, како је неки сељак доносио дневно једном пекаруу град пет килограма маслаца, а од пекара исто тако сваки дан односио петкилограма круха. Једнога дана је пекар измјерио маслац и зачудио се кад сеувјерио, да нема пет килограма, већ само четири и пол. Зато позове сељакана ред ради преваре, али му сељак мирно одговори: „Драги пријатељу, ја

нисам крив за то. Ја, додуше, имам вагу, али немам тегова, па зато увијекмећем на једну страну ваге твој крух, а на другу страну свој маслац. Колико је тежак твој крух, толико је тежак мој маслац“.

„Једни нас оптужују, да нисмо праводобно и како би требало устали противзлочина, који су се збивали на појединим крајевима наше домовине. Али, мине можемо звати на узбуну, нити било кога спријечити, да те вјечне Божјезаконе врши. Јер сваки човјек има слободну вољу и свако ће за своје дјелоодговарати према ријечима апостоловим“. „Зато првој групи приговаратељаодговарамо: На вама се испуњава прича о сељаку и пекару!“

Иако је у даљњем току проповеди генерално осудио зверства, избегавши вешто даих веже за име коме припадају, хрватски се надбискуп својим гледањем на српскоистребљење потпуно сагласио са усташким начелима. Лукаво скројена прича осељаку и пекару и сувише је прозирна. Један Хрватски песник дао је у песминајуспелији одговор хрватском надбискупу. Због ограниченог простора цитирамонеколико одломака из ове кајкавске песме где се, између осталога, овако одговарадр. Степинцу :

142



Надбискуп причал причу је некуО једном мужу и једном пеку!Муж је немлих свакога јутраПеку донашал по пет кил путра.Муж је – так је погодба била,

Примал за путар круха пет кила.Једног дана путар пек вагал,Ал му се некак з гвихти ни слагал.Фалило га је равно прек фунта.

„Мужек ме вара“, пек си прегрунта,Па га позове да га зашпота,Как преваранта и как фалота.Мужек му рекел: „Госпон пек драги,Нисам их Богме варал на ваги.Как сам си гвихте купит позабил,

Ја сам как гвихт си нихов крух рабил. Че пет кил нихов крухек не важе,Онда се мера никак не слаже.“

Али, пречасни Метрополита,Јел вас се некај слободно пита.Где сте ви драги Пречасни мили,Так дуго били?Веч четрдесет и прво летоМогли сте дигнут овако Вето.Закај ни било в дани баш ву ти

Вашега гласа Пречасни чути?Макар су в они крвави дани,Срби как јањци недужни клани.Кад их се тукло, клало и пекло.Хитало в Саву, в логоре влекло,Кад православни су свеченициТрпели јакше нек мученициИ многи платил звање си главом,В Београд мртев послан је Савом.Знали и видли онда сте все тоАл нисте баш ви подигли Вето!Ах, ваша шутња пуно је криваКај многа српска глава ниј жива,Кај многе Србе гробек сад скрива!

Јел се пречасни Метрополита,Слободно јошће некај вас питаКак то да Пенић чрленога пасаУсташе славил из сега гласа?

143



А Шарић се је в Босни распевал,Док Гутић српску крв је пролевал.

Док исти рекел фамозни Гутић:„Србов пожелел друм би и путић,

Ал Србов не бу више ту најти,Вништили бумо све их ми кајти.“Как то да многи з вашег клера,Усташки посел на велико тера?Ем логорник, прем то не патри,Ваши су многи попи и фратри!„Љубив“, то за њих појем је темни,Њихов је мото: „За дом смо спремниВан з Срби, места овде ниј нимаТу живет море кој Папу штимаИ онај ко се Алаху клања,

А кај је српско, все се прегања.“Все сте ви ово, Пречасни зналиАли протеста нисте ви дали!И кад су српски рушени храмиО чем сте таки дознали сами,Прем свака црква место је свето,Ви нисте онда здигли свој Вето!Ах, ваша шутња пуно је криваКај многа српска глава ниј жива!

Сад сте реч рекли, то очивасноСамо сте рекли све то прекасно.Касно протест сте овај ви здигал,Касно је Јанко Косову стигал!Језерам жртви никај не хасниКај сте протестирал сад сте пречасни.Немре протест тај да живот врне,Србом кај раке скривају црне!

Немре он деци да з гробне тамеВубите врне тате и маме!Немре протест тај з раке да скопаНит једног мртвог српскога попа!Тај би протест се могел пријетида је он зречен пред двими лети.Так ту ву срце неког не дираНадбискуп касно че протестира!Ал његва шутња пуно је крива,Кај многа српска глава ниј жива!

144



Алзо сте касно с ветом се јавил,Касно сте точну вагу набавил.Док Срби ишли пут су свој крижни,Мислили нисте да су вам ближниИ да и они верују в Криста,

Света им Дјева Марија чиста.А з храмов да им Свети Криж блиста,Да Светог Крижа делају знамен,Све сте то забил Пречасни – Амен!

Хрватски надбискуп, под чијим су надбискуповањем извршена духовна и физичкастарадалаштва српскога народа, којима нема равних у историји човечанства, моразаједно са читавим усташким системом знати, да су све кулисе испред црногзагребачког језуитизма дигнуте. Дигли су их поред осталога они одрезани језици иископане српске очи, са којима су закићени усташи-Хрвати попут становникапрашуме изводили дивљачке игре улицама градова „Независне Хрватске". Ако

међутим, још неко у усташкој Хрватској верује да се уништењем материје усрпским земљама западно од Дрине и северно од Саве може затрти и српски дух,тај не зна, да су Срби величином жртава гомилали духовни капитал. Тај и не слути,да ће Хрватска Србима бити друго Косово, на чијем ће се култу уздићи храмсрпског народног препорода!

ЗАКЉУЧАК

И без оне поверљиве Мачекове окружнице својим партијским организацијама од14. априла 1943. године, где се каже, да је оживотворењем оваквог географскогоблика хрватске државе (усташке Хрватске), остварен вековни сан свакога Хрвата,

те где се одаје нарочито признање усташком покрету, што је „... успио уништитисве елементе, који су угрожавали хрватску индивидуалност“, где се, дакле, наовако недвосмислен начин одобрава планско истребљење Срба, ми не сумњамо даће се читава хрватска политичка многострукост ујединити у настојању, да очувајуоних 20 Јудиних златника, што се зову именом „Независне Државе Хрватске“.Облик назови хрватске државе, какав је створен познатом хрватском издајом, битиће и јесте заједнички циљ, како оне огромне већине хрватског народа осовинскеоријентације у доба њеног стварања, тако и онога незнатног дела Хрвата сапредставницима у југословенској емигрантској влади, а и оних хрватскихприпадника, који су верни своме вековном опортунизму ушли у редове „народно-ослободилачког фронта“ само зато, да би по Мачековој препоруци код СавезникаСрбима избили из руку легитимацију коју они данас по његовом признању имају.Сви ће они у даном моменту закуцати на врата, иза којих ће се решавати судбинасвета и тражити приступницу за онолику Хрватску, колика је на милионимасрпских гробова подигнута.

Научени целом својом прошлошћу, да се залећу у туђи простор, а онда да уцењујуурођеним нагодбарством, Хрвати ће и овога пута поновити старо лукавство, сличноономе из 1848. године или којим од многих осталих. За ту алтернативу спремили су

145



они екипу првих српских гробара бановине Хрватске, који се сада налазе у југословенској егзилској влади као „кочничарски дужносници“. Јер, сви су онисамо карике у кобном језуитском ланцу, који се вековима српском народу кује.

Увлачењем у партизанске редове, Хрвати мисле да ће избећи одговорности и

затупити ону оштрину своје упорности о готском пореклу, и Русима се на тај начинприказати не само политички ближи, него чак и крвно сроднији од Срба. Међутим,„Русија никада неће подупрети оснивање овакве католичке државе засебне одсрпства, јер би то значило потврдити грешку историје, која је вером и азбукомна двоје поцепала један исти српски народ" , – каже руски генерал Гурко у„Варшавском Дневнику“ октобра 1890. године, циљајући свакако на онај деосрпскога народа, кога је хрватски империјализам помогнут аустроугарскимвладарима типа Марије Терезије вековима присиљавао да прими католичку веру.Уверени смо да је становиште овога руског генерала једнако и данас актуелно.Славенским одрицањем и харачењем хрватских добровољачких одреда (поматичној славенској земљи), Хрватска је за свагда изгубила право позивања на

словенско порекло.

Употребимо ли Савезничку терминологију – да су Срби били они, који су првогсветског рата и 27. марта 1941. године, мада свесни тежине свога положаја,ипак јуначки подметнули свој народни крвоток, да из њега истече најбоља крвсамо зато да би допринели свој део у обрани човечијих права, која се скраћено зовудемократијом – у каквом би онда односу према савезничкој ствари стајао

хрватски став када знамо, да су се Хрвати у оба ова случаја налазили у таборусавезничких непријатеља. Док су Срби крварили и крваре за ствар демократије иСавезника, Хрвати су пребројавали и пребројавају плен са савезничких, а нарочитосрпских земаља, и режећи један на другога отимају се о оних 20 Јудиних златника.

То је стварност, коју нико од Хрвата не може изменити, ма се он звао именомМачека, Павелића или Стенинца.

Од 10. априла 1941. године, подивљале хрватско-усташке хорде славе свој крвавипир по српским земљама, спремајући својим главарима поклон у облику „народнестатистике“ са којом ће се ови представити зеленоме столу и довикнути: „КаквиСрби?! Њих више нема!“... Заиста, они су по ономе рецепту министра и доглавникаБудака, једни побијени, други расељени, а трећи преведени у католицизам, па јетако хрватска статистика услед планског истребљења Срба обухватила хрватскомвећином све оне српске земље, за које и сам Поглавник у првој поруци америчкимХрватима рече, да „никада у повијести нијесу Хрватима припадале". Са такоприпремљеном хрватском статистиком, није искључено да ће се у улози хрватскогопуномоћеника појавити баш који од оних хрватских емигрантскихпрофесионалаца, који су Југославији и пре њеног слома из иностранства годинаматемеље поткопавали, да би сада о искључивом трошку Србије (јер су Хрвати одмахиза споразума са Цветковићем пожурили да своју нагодбарску квоту златнеподлоге Краљевине Југославије уграбе и пренесу у Загреб где је остала као депозитза порођајне трошкове „Независне Државе Хрватске“), уствари, уходарили

југословенску емигрантску владу и разметали се фикцијом тобожњег „борбеног

146



дијела хрватског народа“. Како се међутим хрватски народ борио, противу кога и зачији рачун, познато нам је.

Срби не само што неће признати такву статистику која почива на планскомистребљењу Срба, него ће тражити да се сматра ратним злочинцем сваки онај

појединац или скупина, која се покуша користити тако крваво исписаномисправом. Мерило српске својине има се узети из српског историјско-етнографскогправа и статистике из 1931. године, узимајући у обзир и рачун вероватноће застање које би било сада, да усташко-хрватски злочини нису остварили садањестање. Најзад, на мерило српске и хрватске народне јачине, Срби могу пристати ина хрватску статистику из 1910. године, мада су је Хрвати такође кројили „за својстас“. (И по њој, српска етнографска целовитост допире до Госпића, Огулина, Купеи Илове).

Колико год били свесни свога значаја и улоге која ће им се овом делу светанаметнути, Срби не смију пасти у заблуде сличне онима из 1918. године. Они због

искуства из 1941. морају поставити границу самоодрицања, преко које (по речимапатријарха Рајачића) ни за љубав „великоилирства“, ни за љубав„великојугословенства“ не могу прећи.

Пошто се тврдњом окружнице ХСС 14. априла 1943. године „свјетска политичкаситуација измијенила и изгледи за стварање хрватске државе под заштитомНијемаца потпуно пропали“, у Хрватској су отпочели са грађењем новихполитичких путева према западу и према истоку. Први од ових путева имао бипреко хрватског дела емиграције стварати у англоамеричком свету атмосферупосебних хрватских интереса, изражених у једној другој окружници водства ХСС(Хрватске Сељачке Странке) из прве половице 1943. године где се између осталога

каже: „Хрватска држава била је одувијек коначни циљ борбе ХСС и хрватскогнарода. То становиште заступа др. Мачек у домовини, а хрватски емигранти уиноземству." Да је хрватска емиграција као шпијунска екипа у југословенскојвлади изгледа оправдала поверење свога водства, могло би се закључити из даљњегсадржаја ове окружнице где се каже: „Успјело је хрватској емиграцији, да уборби против великосрпске политике неких чланова југославенске лондонскевладе пред мјеродавним факторима Енглеске и Америке за хрватски народизвојује онај положај, који му припада“. Није нам још познато у чему су тоуспели. Али да ће се Хрвати, и мимо свега што је о њима познато, Савезницимапредставити у јагњећој кожи и покушати да и на тој карти очерупају српскиисторијско-етнографски и животни простор, у то можемо бити сигурни.

За могућност руског утицаја на послератни живот Балкана, граде Хрвати и онајдруги политички пут, који се најбоље оцртава у истој оној окружници од 14. априла1943., где се о дужностима Хрвата између осталога каже и ово: „Да ступају уредове народно ослободилачког фронта, који је хрватски, јер је његововодство у хрватским рукама. Под паролом демократских принципа, ми кодСавезника морамо Србима избити из руку легитимацију коју данас имају."Под овом и другим маскама, крије се, у ствари, политика ХСС, која диригује свима

147



акцијама упереним противу животних интереса Срба вођенима било под којимобликом или чијом му драго заставом.

Да би умањила значај страховитих зверстава над српским живљем у Хрватској, хрватска емигрантска пропаганда сматрала је, сматра и сматраће, да ће се

хрватска одговорност пред Савезницима знатно ослабити тиме, ако се Србима мимо обрнутог чињеничког стања прикачи иста она сателитска фирма, којуапсолутна већина хрватског народа носи још од онда, од како је припремалаиздају. На тај начин, мисли хрватска емигрантска пропаганда, Србима ће битиизбијен из руку оптужни материјал противу усташке Хрватске, што значи,противу велике већине хрватског народа.

Не подцењујемо интригаторске врлине хрватске емигрантске пропаганде. Паипак, верујемо да ће она имати муке док Савезницима објасни, да је огромнавећина хрватског народа имала право, што је у оба Светска рата стала у таборСавезничких непријатеља; да су Хрвати, имајући све атрибуте слободне државе у

склопу Осовине, били у праву када су Савезницима и рат објавили, а да Срби, какоони у редовима бораца по слободним српским планинама, тако и они са поробљенебеоградске калдрме нису имали право, што су чак и од Немаца захтевалислужбену ознаку свога положаја у речи – ОКУПАЦИЈА.

После свега овога, ради свога историјског и етничког права, ради свога великогулога у крви и имовини, Срби за случај декретоване зеједнице са Хрватима каонеславенском или однарођеном славенском скупином, морају заузети дијаметраланстав од онога из 1918. године. Због постојаности послератног мира у свету, морајусе поштовати историјски и етички принципи. По томе начелу, морају Срби пре макаквих разговора о заједници било са киме, остварити своју историјско-етничку

целовитост, која према Хрватима на предратној етнографској карти евидентноисписује линију Госпић — Оточац — Огулин — Купа — Илова.

И поред толико горког искуства међутим, мали је број таквих Срба, који би одбио руку оних честитих Хрвата који су било поделили судбину српског мучеништва,било да су душевно патили у својој немоћи да то спрече. Али све дотле, док свиприпадници усташког покрета без обзира на њихов можебитни доцнији преображајзаједно са римокатоличким утицајем не ишчезну из хрватског народа – дакле, докХрвати сами не почисте смет испред своје куће не може бити речи не само осрпско-хрватском братству, већ ни о заједници у било којој форми. Тек онда, кадасе иза остварења српске етничке целовитости у Хрватској створе предуслови заприступ Србима, може се приступити испитивању могућности остварења самотакве заједнице са Хрватима, која не би могла штетно утицати на национални,верски, политички, привредни, културни и социјални живот српске јединице.Заједница, која се не би темељила на овим начелима, представљала би леглосталних трзавица, опадање српског духовног потенцијала и појаву још већих

римокатоличких пега на етнографској карти јужних Славена.

148



У српском народу нашли су оживотворење витештво и демократија. Ако би се ипоред ових вековних чињеница хрватско-римокатоличке империјалистичке тежње

решиле на штету Срба, у Србима би, до душе, и даље остао витешки дух, али бидемократија за свагда изгубила свој главни ослонац на Балкану.

КРАЈ

149



ПОГОВОРПод заиста тешким приликама, захваљујући исконској снази српске народне

душе, ступила је ова књига у најсудбоноснијим данима нашега народа натрибину историјске истине.

Штампана изван домашаја окупационе цензуре, далеко од града и изборатехничких средстава, она је извргнута извесном броју штампарских грешака,за које се читаоци моле, да их приликом читања по смислу склопа односнереченице сами исправе.

САДРЖАЈ

Поглавље Страница оригина

Предговор словеначком издању из 2006. (Змаго Јелинчич Племенити)

Порекло Хрвата

О старини српскога имена

Хрватско „повијесно право" и гусарење по српској историјској баштини

Српство за време прве хрватске самосталности

Похлепа за српском Босном и њеним владарима

Хрватски јаничари

У једној руци крст, а у другој мач

Доба отимања као претеча хрватске историјске књижевности

Основе хрватске писмености и књижевности

Истребљење Срба као програм хрватског сабора кроз вековеИлирско закулисје

Хрватска статистичка тенденција

Историјат уједњења и његове последице

150



Бановина Хрватска

„Независна Држава Хрватска"

Закључак

Садржај

Осврт на издање из 2006.

О Велиши Раичевићу - Псуњском

Ово, интернетско издање

151



ОСВРТ НА ИЗДАЊЕ ИЗ 2006.Књига Хрвати у светлости историјске истине одштампана је тајно у Београду,

марта 1944. Тада је Гестапо запленио већину примерака, тако да су се до данасзванично сачувала само три. Због те књиге живот је изгубио штампар Антун Ротх(1944.), а њени су власници већином завршили на Голом отоку. Аутор Псуњскиостао је жив само зато што се није знало ко се скрива иза тог псеудонима. Аутор уекспресивној беседи открива свој поглед на настанак хрватске државе – она јенајвећим делом шокантна, и у супротности са званичном, пре свега хрватскомисторијом.

Књига из области која никада није разјашњена, која је табуизирана, сададокументовано осветљава злочине, којима су Хрвати прокрчили пут до настанкасвоје државе од године 852., па све до стварања "Независне државе Хрватске", а с

друге стране, наивност којом су Срби веровали у "хрватско братство". Тада суХрвати присвојили територије, на којима су Срби већ увелико живели пре њиховогдоласка, заслуге које припадају Србима као бранику хришћанства пред турскимнајездама, сву славу српских владара… Најгнусније злочине над Србима које супочинили између 1941. и 1945. године, када су покушали коначно остварити"хрватски народни програм". Превод књиге настао је као "споменик геслу, да сеистина не може сакрити, и опомена свима онима, који превише верују званичнојполитици, а Велиши Раичевићу - Псуњском хвала што је очувао истину и осветлиозлочине, који не смеју остати у тами".

О ВЕЛИШИ РАИЧЕВИЋУ -ПСУЊСКОМВелиша Рајичевић родио се 5. новембра 1903. г. у Трепчи код Андријевице упородици са четворо деце. Велиша, један од тројице синова, гимназију је похађао уКрагујевцу, након чега је у Прагу на техничком факултету студирао геодезију.Године 1924. на студијској годишњој пракси код месног геодета у Винковцимаупознао је своју будућу супругу Дарју . Исте године у којој се законски венчао

родио му се син Драгољуб (1925.-1981.) и кћи Новка (1928.-2004.).

Велиша Раичевић дипломирао је на геодезији, године 1928. одслужио је војни рок,па се следеће године настанио у Винковцима. Поред свог звања, веома се занимаоза историју и убрзо почео, због хрватског уплитања у југословенској држави иписања хрватске штампе, интензивно да истражује историју и да сакупља податке идокументе. Пре свега га је занимала историја хрватско-српских односа и положајСрба у Срему, Славонији, Хрватској и Далмацији (тада је Хрватска била тек нештошире подручје загребачке околице, са проглашењем бановине се проширила, аобликована је тек проглашењем бановине Хрватске непосредно пред други светски

152



рат, под покровитељством нацизма). Почетком тридесетих је сарађивао сабеоградским часописом Време и доцније са часописом Славонија из Винковаца,којег је тада уређивао др. Павле Шумановац. Касније је место уредника преузеоРаичевић. Раичевић и његова породица непрестано су били под притискомхрватских екстремиста, који су заговарали фашистички експанзионизам на рачун

Срба и већ тада их убијали. То је био разлог, да материјале, које је добијао прекосвојих студијских колега из разних светских архива и библиотека, највише избечког државног архива, изузев ретких, није показао супрузи, већ их је сакриваоизван своје куће. Проглашењем Бановине Хрватске 26. августа 1939. почеле сумногобројне емиграције Срба и југословенски оријентисаних Хрвата из Бановине,пошто су им радно место и егзистенција били угрожени. Већ у другој половиниисте године, у Београду је формиран одбор за смештај избеглица из Хрватске, који

је 1941. године прерастао у Комесаријат за избеглице из Хрватске. Крајем 1939.године, из Осјека је побегао Антун Рот, штампар, који је штампао Славонију, и уУлици цара Николаја ИИ., данас Мекензијева улица (у доба СФРЈ – Улица маршалаТолбухина) наставио свој рад. Раичевић је остао у Винковцима упркос претњама

смрћу и у листовима Српски глас, Народна одбрана, Српско огњиште и Славонијаписао о прикривеним убиствима познатих српских и хрватских југословенскиоријентисаних јавних радника, која су извршавале Мачекове јединице. У октобру јеРаичевић примио анонимну претњу смрћу "Грађанске заштите", ако не напустиХрватску. Отишао је у војну службу и учествовао у утврђивању границе саРумунијом, а након априлског рата 1941. је са јединицама отишао у Босну. Помоћузворничко-тузланског епископа се вратио у Србију.

Већ 1940. године Раичевић је написао неколико текстова, које је желео да објави укњизи, у оквиру часописа Време, али пошто су хтели да представе превишезначајних и за Хрвате оптерећујућих чињеница, књига није била одштампана.

Пошто је 11. маја 1941. у Београд дошла и жена са децом, породица је тамо осталанеко време, а затим су отишли на Умку. Раичевић је већ унапред сакупио податке,овај пут највише о злочинима. Заједно са пријатељем, штампаром немачкогпорекла Антуном Ротом припремили су за штампу и коректуре вршили уштампарији у Улици цара Николаја ИИ. Већ тада су припремили и одштампалидругу књигу истога аутора, и у моменту када је све било спремно, у штампарију суупали припадници немачке полиције и Гестапоа те запленили већину тиража обејукњига. Спашено је било само неколико примерака, које је Раичевић као прве однеоиз штампарије. Зашто је немачка полиција упала у штампарију – не знамо,вероватно је неки "пријатељ" превише причао. Патријаршија Српске православнецркве је од тих првих примерака непосредно од аутора добила два, јер се бавиласкупљањем доказног материјала о злочинима над Србима.

По завршетку другог светског рата, који се у Србији завршио ослобођењемБеограда већ у октобру 1944., органи Удбе (Управа државне безбедности) тражилису књигу, и све што би било повезано са њом и описаним злочинима. Да је билонамеравано да се документи и сведочења униште у смислу успостављања братстваи пријатељства међу Србима и Хрватима, доказују њихове повремене истраге уПатријаршији; само у једном претресу су проф. Станковићу однели 68

153



докуменованих и потписаних сведочења избеглица. Разуме се да су ти документизаувек нестали.

Антуна Рота је Удби највероватније издао исти човек, који га је раније био издаоГестапоу; убили су га без да се зна где, као окупаторског сарадника. За Псуњског

нису ништа сазнали и средином 1945. се Раичевић преселио у Нови Сад, где сеповукао из политичког живота. Прво је био запослен у фабрици ексера, а 1954. јеимао приватни геометарски биро. Кроз две године се преселио у своју кућу узападном Поморављу. Умро је 1. јуна 1972. од инфаркта срца.

ОВО, МЕЂУМРЕЖНО ИЗДАЊЕШта је измењено у односу на изворник из 1944.?

Пре свега, ради се о графичким, правописним, граматичким и штампарским

моментима. Дакле, ћирилица је замењена латиницом, затим успело се стати у крајвећини словних омашака (иако их има још), а правопис је унеколико коригован упогледу оригиналне примене застарелих правила у коришћењу зареза – нпр.обавезан зарез испред да, а обавезно одсуство зареза испред а. У погледуграматике, кориговали смо суфиксацију речи као историски, аустриски,полициски, византиски, партиски, индиски, пећски, затим спојено писање речинеби, незна, несме и дали, потом растављено писање речи ма да, за то, и ако, уопште, за цело, у истину, у многоме, у колико, у ствари и сл., онда, што се тичеправила о једначењу консонаната – подпада, претседник, претставља, потсећа,исчезне, наручбина, претстражи, подкраљ, расматрајући, исмислио, затим некеименичке придеве који мењају смисао каспински, индијански и, на крају, употребу

заменица такав и овакав у облицима оваки, овака, оваком, таком и сл.Такође, у наслову једанаестог поглавља, који оригинално гласи "Илирскизакулизам", а сходно модерном српском језику, изменили смо реч закулизам речју

закулисје , што можда и није била најсрећнија одлука, али нам се у тренутку обрадетекста оваква интервенција учинила примереном. Употребу термина закулизамдоследно смо заменили и у даљњем тексту. Ово је урађено да ови безначајнидетаљи не би скретали пажњу читаоца са суштине коју је Псуњски желео даискаже. Надамо се да овим нисмо оштетили документарност и аутентичностРаичевићевога дела. Осим тога, на неким местима смо уз имена странихисторијских личности додали оригиналну латиничну транскрипцију њиховихимена, (евентуално са годином и местом рођења и смрти), како бисмо читаоцупомогли у евентуалним даљњим истраживањима теме.

Као треће, на жалост, ово издање не садржи велик број илустрација, које се – њих35 – налазе у репринту издања из 1944., а нису објављене на свом месту збогњиховог лошег квалитета с једне, и наше тренутне техничке ограничености с другестране. Међутим, ове фотографије ставили смо на посебно место, да би биле Вамана увид, а ми од Вас очекујемо помоћ у виду вашег јављање са квалитетнијим

154

