ПОЈАМ ПЕДАГОГИЈЕ

Reч педагогија је грчког порекла и потиче од речи pais-дечак и agagos-водим. У старoј Грчкој и Риму реч агагос је означавала роба који дете прати у школу. Касније та реч се употребљава за означавање одгајатеља – васпитача. Настала је као одраз размишљања о процесу у току којег родитељи и друге одрасле особе настоје да дете буде здрaво, да се развијају људске особине код њега, као и да га науче оном што ће му у животу користити.

Васпитни процес има различита полазишта : биопсихичка, психосоцијална,историска, правна, филозофска, економска итд.

У српском језику, под утицајем немачких педагошких схватања, често се употребљавао израз педагогика у значењу теорије васпитања и педагогија у значењу пракса васпитања.

ДЕФИНИСАЊЕ ПЕДАГОГИЈЕ

У дефинисању педагогије има различитих приступа, неки аутори су покушавали да је дефинишу кроз одређивање њеног предмета, док неки други аутори не уочавају потебу да педагогија буде дефинисана као наука :

- -педагогика је скуп појмова и правила којима зрео човек утиче на незрелога, са намером да га развије према највишој норми о општем људском одређењу.

- Педагогије проучава шта је васпитање, шта њиме жели да се постигне, каква је његова моћ, каква његова улога у друштву, који су потребни услови, којих се принципа треба придржавати

- Педагогија је наука о васпитању, она се бави свим оним што утиче на развој деце, омладине, одраслих, тј. свим оним што утиче на развој личности.

Данас се под педагогијом у главном мисли на њене поддисциплине : школска педагогија, социјална педагогија, педагогија о васпитању... Такође у поимању педагогије све се више имају у виду поједини струковни правци (медиска педагог.,педагог. слободног времена, екопедагогија, интеркултурална педаг. ...). Педагогија је сложена наука која се ослања на три битна елемента : Антрполошки : где сматрамо да је васпитање феномен примерен и неопходан човеку. Телеолошки : односи се на утврђење циљеве и задатке васпитно-образовног рада. Методолошки : односи се на методе, облике, и средства усвајања васпитно-образовних садржаја. У савременом времену, педагогија се не може схватити у свом основном облику – као вођење детета, тј. као наука о васпитању младих, она се све више бави васпитањем одраслих (андрогогија) . Дакле, на педагогију се не може гледати као на''die Kunde'' (знање, обуку), она је наука о васпитању, чак и више од тога она је систем наука о васпитању. За систем наука о васпитању се у романским језицима углавном корист термин ''едукациске науке'' што би у нашем језику требало заменити речима наука о васпитању. Педагог није више agagos , већ теоретичар који се бави најсуптилнијим проблемима у области васпитања и обрзовања. Он је креатор васпитно-образовног рада, координатор активности наставника и васпитача, спроводилац наставног плана и програма , али у основи, он је васпитач.

Када је у питању сам назив за науку о васпитању сматра се оправданим коришћење термина педагогија.

ЕПИСТЕМОЛОГИЈА ПЕДАГОГИЈЕ Епистемологија је теорија научног сазнања. Реч је грчког порекла и потиче од речи episteme-знање и logos-наука,говор,реч. Може се рећи да је она наука о науци, а посебно о њеним основама, кретеријумима и методологији. Први покушаји педагошког размишљања о васпитној пракси јављају се када се осетила потреба за аналитичким, програмским, критичким, системским, па и институционалним решавањем проблема васпитања. Педагошка епистемиологија се руководи општим принципима гносеологије, критички разматра методолошке поступке гносологије и логичку заснованост поступака и резултата. Гносеологија (од грчких речи gnosis –сазнање и logos –реч,наука) је теорија сазнања , наука о изворима, могућностима и средствима научног сазнања. Педагошку епистемологију чине четири елемента : Историски – сагледавање развоја педагошке праксе и теорије са историјске стране. Филозофски – теорија педагогије настала на филозофским основама. Научно-емпиријски – који се ослања на емпириска сазнања до којих се долази теориским анализом. Говорно-лингвистички – педагошка наука је развила свој научни језик. Педагогија полази од претпоставке о могућности васпитања као нечег што је битно за човека, и у том циљу она се придржава следећих начела :

1. Да се васпитање не третира одвојено од других сазнања о човеку 2. Да се васпитни процес не своди само на однос васпитач–васпитаник 3. Да језик којим се служи педагошка наука треба да одржава научно сазнање

ЗАДАЦИ ПЕДАГОГИЈЕ

Треба разликовати научне од практичних задатака у области васпитања, образовања и организацији рада педагошког система. Потребно је разликовати задатке педагогије као науке од задатака васпитања као делатности. Задатак педагошке науке је прoучавање педагошких појава, а задатак школе је остваривање циља и

задатака васпитања и образовања ученика. Задатак педагогије је да на научној основи одреди организационе форме, методе и средства васпитно – образовног рада, као и да прати, разматра и анализира резултате до којих се долази у педагошкој пракси и теорији. Педагошка наука стално развија и усавршава методологију ради унапређивања педагошких истраживања и постизања поузданијих резултата. Често се служи резултатима сродних наука (филозофија, психологија,социологија идр) .

РАЗВОЈ ПЕДАГОШКЕ ПРАКСЕ И ТЕОРИЈЕ

Потреба за оснивањем посебних установа за поучавање, односно за преношење животног и производно-радног искуства јавила се у оном друштвено-историском тренутку када се наглије почела развијати призводња, гомилати разна искуства и када је животна свакодневница захтевала више знања. Епоха цивилизације означена је употребом писма и појавом књижевних дела. Трагове прве писмености налазимо код древних народа : Сумера,Кинеза,Персијанаца, и др. Док први трагови организоване школе и систем образовања и васпитања су се јавили у античкој Грчкој. У Спарти су постојале школе за дечаке од 7 год. па до пунолетства (васпитни заводи), а у Атини су систем васпитања и образовања чиниле : школе граматиста, китариста, палестре и гимназије. У Риму су прво радиле елементарне школе (лудуси), да би касније под грчким утицајем отваране граматичке и реторске школе. У раном средњем веку организоване су црквене школе чији је основ постојања био да припреме свештенички подмладак, настава у њима се темељила на строгој дисциплини, суровим казнама и '' ресавским методама учења''. Око XIII века јављају се прве грађанске школе познате као цехови – школе занатлијских удружења и гилде – школе трговачких удружења. Тада се отварају и први универзитети : Кордива, Париз,Болоња... ауторитет цркве слаби, а научне истине све више продиру у свет. У периоду хуманизма и ренесансе долази до другачије погледа на свет, супротном дотадашњем теолошком, осниване су бројне школе чији је циљ васпитања био хармоничан развој душе и тела. Чувени чешки педагог Јан Амос Коменски (1592-1670) се залагао да је образовање потребно свима без изузетака, он је развој од рођења до 24. год. поделио на следећи начин : До 6-те године је детињство,''школа'' у свакој породици. 6-12 године је дечаштво, школа матерњег језика. 12-18 младићко доба, гимназија. 18-24 момачко доба, доба академија и путовања. Коменски је још предвидео 'школе за школе', то су били институти у којима су радили научници и унапређивали рад школа, увео је школску годину, радну недељу, час, распуст, одељење, уџбеник... Епоха просветитељсва доноси разноврсне па и контраверзне идеје, од тога да школу треба укинути(Џон Лок), преко тога да школу треба ставити под контролу власти(Хелвецијус), па да школа мора бити обавезна(и бесплатна) за све(Дени Дидро) ,те заступања за природно васпитање(Жан Жак Русо), и да школа буде без црквеног утицаја(филантрописти)... Престалоци је увео наставу на матерњем језику, тежио остамостаљењу деце. Хербарт је изградио педагошки систем и увео ред у наставни процес. Фребел је основао дечји врт (kinder garden) –врт у коме се гаји човек. Ушински је сматрао да васпитање треба да проистиче из народа, служи народу па га зато треба препустити народу. Толстој је дрилу, казнама строгости у васпитању супроставњао један критеријум – слободу.

ХХ век доноси како на истоку тако и на западу богаство идеја и нових школских решења. Остварена је социјалистичка (макистичко-лењинистичка касније самоуправна) школа на истоку и код нас, она је имала бројних екскурса и враћања на раније поверене моделе. На западу се развила прагматичка педагогија (Џон Дјуј) , заступа се да школа треба да буде дом ученика а не место где се уче апстрактне лекције.Заступа се да васпитне циљеве не треба наметнути споља, већ да њих у складу са потребама и интересима ученика одређује наставник. Двадесети век је под утуцајем друштвених и социјалних процеса донео низ реформистчких покрета и идеја на пољу васпитања и образовања, то су покушаји да се дете стави у центар пажње, да се њему подреде школски и друштвени интереси. Јављају се и правци који посебну пажњу поклањају наставним садржајима и наставнику. У развоју педагошке праксе и теорије могу јасно уочити следеће епохе : хуманизам, емпиризам,материјализам, идеализам, позитивизам, прагматизам и посебне школе где можемо ставити заједно носиоце идеја и практичаре : експериментална педагогија, радна школа, нова школа итд.

СИСТЕМ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА И ШКОЛСКИ СИСТЕМ Када се говори (мисли) о педагогији, васпитању и образовању најчешће се има у виду школа. Треба превазићи ово једнострано гледиште јер у развоју деце и младих учествује много фактора. Појам систем васпитања сматра се најширим, јер садржи и систем образовања и систем школства и све остале чиниоце васпитања и образовања. ПРЕДШКОЛСКЕ

УСТАНОВЕ ОСНОВНЕ

ШКОЛЕ СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

ВИСОКЕ И ВИШЕ

ШКОЛЕ

ОБРАЗОВАЊЕ ОДРАСЛИХ

ПЕРМАНЕНТНО ОБРАЗОВАЊЕ

Школски систем чине васпитно–образовне институције (школе) које су међусобно повезане у јединствену целину.

ОСНОВНА ОСМОГОДИШЊА

ШКОЛА

СПЕЦИЈАЛНЕ ШКОЛЕ ЗА ДЕЦУ

ОМЕТЕНУ У РАЗВОЈУ

ГИМНАЗИЈА

СРЕДЊЕ СТРУЧНЕ ШКОЛЕ

ВИШЕ И ВИСОКЕ

ШКОЛЕ

ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ

ШКОЛСКИ СИСТЕМ

Систем васпитања, систем образовања и школски систем можемо приказати на следећи начин :

ПОРОДИЦА

Шта је породица ? Породицу различито схватају и њени најужи чланови. Према схватању детета породици припадају особе које стално живе са њим у истом домаћинству, за родитеље то су они и њихова деца, а по мишљењу бабе и деде породицу чине они, њихова деца и деца њихове деце. Има разних схватања шта је најбоља породица. Породица се најчешће идеализује, иако ни теоретски није могуће створити идеалан модел породице. У породицама се стичу различити васпитно – образовни утицаји, животна искуства, добра и лоша. Могуће је изградити, макар у виду претпоставке, извесне моделе у којима би породица могла да пружи оптимални допринос васпитном систему :

1. Задовољавање основних људских потреба за љубављу, сигурношћу признањем и поверењем могуће је само у породици.

2. Породица уводи дете у социјалне и културне норме. 3. Породица отвара врата према осталом свету. У породицу родитељи, и остали чланови,

доносе своја лична искуства. 4. Породица омогућава стицање стабилних искустава људске солидарности.

У породици се усваја систем вредности, формирју се вештине и навике , негује свест о моралним нормама, изграђује однос опхођења према другим људима. Породица може бити извор и носилац бројних проблема : водећи члан(ови) породице често преносе своје личне неуспехе на остале чланове, често се деси да долази до ситуације да деца отежавају живот родитељима. Породица никада у довољној мери не успева да јединку осамостали, многи родитељи живе за децу до те мере да је то штетно по њих. Дешава се да деца остају емоционално и социјално веома везана за родитеље да тешко могу да се укључе у стварни живот.

Систем школства

Систем образовања

Систем васпитања

ГРУПЕ ВРШЊАКА

У групи вршњака дете почне да учи како да се прилагоди другој деци и да поштује правила игре. Оно бива прихваћено или одбијено, добија прва признања или осећа страхове због одбијања. Вршњачке групе су безобзирне у искључивању оних који су слабији млађи или мање способни. Социјална искуства која се стичу у вршњачким групама су изузетно значајна и не могу се надоместити у породици. Вршњачке групе веома често чине подсистем у систему културних вредности са веома наглашеним особинама које га карактеришу. Вршњачку групу могу карактерисати и нека социјално настрана обележја и у њој се може припадати само ако се учествује у њеној главној активности (тако се углавном почиње са цигаретама, алкохолом, не дај боже дрогом ).

ДЕЧИЈИ ВРТИЋ Дечији вртић омогућава детету сусрет са одраслим особама које не припадају његовој породици а које му нуде помоћ и заштиту. Дете сусреће другу децу, са којом је често у контакту и мора их прихватити и односити према њима у складу са одређеним правилима, тако дечији вртић постаје за дете нови социјални изазов. Вртић представља за дете нову средину са богатим образовним садржајима. Постоје мишљења да се образовању у дечијим вртићима приступи организовано и плански. У свету и код нас (гле чуда нисмо мимо света) преовлађује мишљење да у дечијем вртићу треба васпитно деловати на остваривање социјалних, а не образовних задатака.

ШКОЛА

Поласком у школу дете ступа у јавни живот. Дете у школи уочава разлику између рада и слободног времена, мора прихватити правила која владају у школи : учење почиње и завршава се у одређено време, а одређено је и време трајања одмора. Школа као нови туђи свет постаје свакодневница детета.

Школу можемо посматрати из перспективе две њене најзначајније функције : педагошке и друштвене, но поред тих она испуњава и низ других функција :

1. Социјализација ученика 2. Класификација за одређену струковну делатност 3. Селекција за радничка занимања 4. Интеграција основних образовно-васпитних вредности које су прихваћена у друштву 5. Осигуравање безбедности детета за одређени временски период (док је у школи) 6. Упознавању друштвених односа 7. Стицању радног и професионалног понашања 8. Доприносу за остамољење детета

Задатак средње школе је проширивање основних знања, укључивање у друштвене токове, помагање у развијању личности..., она је прва установа за усмеравање, а повезана је како са основном школом из које ученици долазе, тако и са вишим нивоима школовања.

На више и високе школе долазе три групе кандидата : они који су спремни за темељно квалитетно па и продужено студирање, они заинтересовани да што пре стекну стручно образовање и одлазак на рад, као и они који очекују сазревање и немају јасне планове и циљ.

Више и високе школе треба да образују студенте тако да им то образовање помогне да се укључе у тржиште рада. Високе школе преузимају све већу одговорност за изградњу друштва, доприносе развоју своје земље, припремају стручни и руководећи кадар.

СРЕДСТВА МАСОВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ (МАС–МЕДИЈИ )

Утицај мас-медија је огроман и врши образовно-васпитни утицај на све нижи узрасни ниво. Дете се се сликом сусреће у најранијем детињству и скоро да није могу означити време првог разумевања поруке, поруке текста почиње схватати пошто научи да чита. Модерно време обележено је продором комуникацијских технологија у многа подручија рада, те је отворен пут развоја према ''информацијском друштву''. Зато наш васпитно–образовни систем све више осећа следеће проблеме :

1. прожимање система образовања и васпитања новим технологијама обраде информација и информатичком технологијом. Поставља се питање како ће технологије допринети образовању .

2. Какав став, у оквиру васпитно–образовног система треба заузети према информатичкој технологији као наставном предмету?

Масовни медији су данас, а још више у будућности, паралелни систем васпитања и образовања који делује у школском систему и ван њега. У поређењу са школом он има следеће могућности : - Понуда се може бирати , најчешће се бира садржај који је као одмор, релаксација - За разлику од школе, од масовних медија се не очекују видљиви исходи у понашању - Масовни медији се прате крајње необавезно - За праћење медија углавном није потребан напор.

Данас се у педагошкој литерарури, домаћег и страног порекла све чешће могу срести мишљења да су мас –медији штетни по школско васпитно–образовни рад. Уочљиво је да се мас – медији користе за остваривање политичких, привредних, економских циљева ,пропаганде, културног утицаја и сл. од чега није могуће заштитити децу.

СЛОБОДНО ВРЕМЕ

С' обзиром на брзи темпо живота који намеће савремено доба, слободно време и рад схватају се као два нужна али супростављена друштвена подсистема. Принуђен да ради и стиче материјална добра потребна за живот, човек све више схвата рад као принуду, а слободно време као једину угоду. Неоспорна је чињеница да су рад, слободно време и потрошња значајни чиниоци васпитања и образовања, ови чиниоци утичу на људе свих доба, а пошто је наш фокус на децу и омладину ево једне илустрације :

1. Човек се још у раном детињству сусреће са противречностима између потеба и жеља с' једне стране, и избора и одрицања с' друге стране.

2. У слободном времену се знатно јасније уочавају материјалне и социјалне неједнакости. 3. У слободном времену веома је изражена самосталност у одлучивању о потрошњи. 4. У слободном времену се стиче значајно искуство по питању слободе избора ствари и људи.

За живот модерног човека слободно време добија све већи значај јер у њему човек исказује учешће у култури, науци, уметности. Наспурот свему,слободно време је лична ствар појединца, а у наставним плановима и програмима има подређен положај.

ПЕРМАНЕНТНО ОБРАЗОВАЊЕ

Перманентно образовање данас покрива разне делатности : образовање запослених у складу са потребама професије, ради бржег напредовања, образовање незапошљених, образовање младих, образовање ради подизања културног нивоа. Потреба за перманентним образовањем стално се повећава јер је условњавају развој технике , привреде и нужност конкурентности на тржишту.

СИСТЕМ ПЕДАГОШКИХ НАУКА Наука о образовању и васпитању своју афирмацију те доживела тек у XIX и XX веку, и у том периоду је настао низ њених дисциплина и поддисциплина. Систем педагошких наука чине следеће дисциплине :

1. Историја педагогије – проучава историјски развој теорије и праксе васпитања. 2. Породична педагогија – проучава смисао, услове и законитости породичног васпитања. 3. Предшколска педагогија – проучава специфичности деце раног (предшколског) узраста. 4. Школска педагогија – проучава : структуру и релизацију наставних планова и програма,

примену метода, уређење и рад у школи, оријентацију и планирање кадрова. 5. Дидактика – проучава опште законитости образовања, она је теорија наставе. 6. Методика – проучава исто што и дидактика али са аспекта поједихих наставних предмета. 7. Теорија васпитања – проучава специфичности васпитног рада у свим његовим компонентама. 8. Високошколска педагогија – проучава специфичности рада у високошколсим установама. 9. Андрогогија – проучава специфичности васпитања и образовања одраслих људи. 10. Педагогија рада – проучава специфичности васп. и образ. у производним условима 11. Компаративна педагогија се бави упоређивањем педагошких достигнућа у свету. 12. Домска педагогија – проучава специфичности васпитно-образ. рада у разним домовима. 13. Специјална педагогија – проучава специфичности васпитно-образовног рада са лицима која

имају сметње у психо-физичком развоју. 14. Педагогија слободног времена се бави условима и могућностима васпитања и образовања

слободном времену . 15. Религиска педагогија проучава садржаје и методе верског васпитања и образовања. 16. Војна педагогија проучава васпитно-образовну делатност у војсци. 17. Педагошка футурологија проучава перспективе васпитања и образовања у будућности. 18. Методологија педагогије је теорија педагошког истраживања.

ПЕДАГОГИЈА И ДРУГЕ НАУКЕ Педагошка сазнања о човеку се не развијају одвојено од сазнања у другим наукама, напротив у споју и прожимању тих сазнања долази се до поузданијих резултата и сазнања о човеку. Филозофија и педагогија – Филозофија је увек у центар својих интересовања ставља васпитање и образовање, они су предмет разматрања кроз све етапе филозофије. Филозофија и педагогија заједнички проучавају човека и смисао његове егзистенције, оне су сродне у погледу методологија истраживања, и у том смислу се међусобно допуњују. Педагогија и психологија – псохологија целоукупним предметом својих проучавања директно служи педагогији. Као што психологија помаже педагогији, можемо рећи да постоји повратна спрега, те можемо речи да се психологија и педагогија међусобно допуњују. Педагогија и физиологија – познавање физилогије услов је за проницање у методику васпотно-образовног рада. Педагогија и медицинске науке су у мањој или већој мери повезане, наиме потебно је знати дечије болести, неурозе, токсикоманију и сл., отуда се појавила потреба за новом граном педагогије –медицинском педагогијом. Педагогија и социологија – васпитање и образовање су и предмет социолошких проучавања. Социологија се као наука о друштву (о његовим процесима и начинима функционисања) бави образовањем и вапитањем, па и самом педагогијом. Са педагогијом су повезане и бројне друге науке : правне, економске, техничке, информационе, еколошке,историске...

ВАСПИТАЊЕ

ШТА ЈЕ ВАСПИТАЊЕ ? У нашем језику постје два термина синонимног значења, одгој и васпитање. Лексема одгој потиче од : од+гој= гајити, узгајати и у сродству је са gajos-кућа, домаћинство. Лексема васпитање је из црквенословенског од воспитаљ и потиче од вос-уз, питаљ-хранити, питаније –исхрана, храна, питомец-питомац, васпитаник. Васпитање се може схватити као делатност која омогућава физички, интелектуални и морлани развој јединке у смеру потпуне самосвести и надзора над собом, и у смеру међусобног усаглашавања захтева за комуникацијом и друштвеном сарадњом. Најбитнији фактори који учествују у процесу васпитања су :

- Васпитаник у савременој школи схвата се као активни субјект и креативни актер процеса васпитања

- Васпитач-наставник је у савременој школи саветник и сарадник спреман да се саветује са ученицима, чини уступке, он више показује а мање казује, заједно са ученицима тражи путеве бољих решења.

- план рада и програмски садржај – одређено време, дефинисани садржаји - интерперсонална комуникација – двомерна комуникација наставника и ученика - услови рада Васпитање је жива интеракција и комуникација васпитаника и васпитача, плански и програмски усмерена на развијање способности за људску свесну активност на стварању услова за живот, рад и просперитет. У најширем значењу васпитање обухвата : - процес усвајања знања, вештина,навика и развијања способности. - процес обогаћивања чулне и емоционалне сфере,тј.развијање позитивних људских особина,

формирање уверења и ставова и адекватних људских поступака. Васпитање у ужем смислу чине следеће компоненте : физичко –здравствено, интелектуално, морално, радно –техничко и естетско васпитање.

ТЕОРИЈЕ О ПОРЕКЛУ ВАСПИТАЊА

Придржавајући се еволуционог начела да се родитељи брину за своју децу, као што се животиње брину за своје младунце, долази се до биолошке теорије о природи васпитања, међутим такво тумачење се не може прихватити јер је биологизира. Васпитање је друштвена појава заснована на свести својствена само човеку.

Теорије о пореклу васпитања

Теорија Нативизма

Теорија емпириризма

Теорија конвергенције

Мултифакторска теорија

- Теорија нативизма – човек је продукт наслеђа, деца се понашају слично својим родитељима.

Човекова природа и карактер су унапред одређени па је могућност васпитања ограничена. Спољни фактори не могу ништа изменити јер јер су могућности васпитања одређене наслеђем.

- Теорија емпиризма – човек је продукт васпитања. Васпитањем од сваког детета се може

изградити човек (Коменски). Разлике које настају међу људима су производ друштвеног деловања и васпитања.

- Теорија конвергенције – наследни елементи постоје то су диспозиције и оне се услов развитка.

Ова теорија занемарује властиту улогу и активност васпитаника, и схвата га објектом у процесу васпитања

- Мултифакторска теорија – на развитак човека утиче наслеђе, друштвена средина и васпитање,

али и властита свесна активност. Човек је свесни и активни учесник у мењању друштвене средине и себе самог. Васпитање има своје границе и могућности и у директној је зависности од диспозиција , друштвених услова у којима се живи.

РАЗЛИЧИТА СХВАТАЊА ПОЈМА И ЦИЉА ВАСПИТАЊА

Попут појма педагогије, различити аутори различито дефинишу појам васпитања као и његов циљ. Појам педагогије различито се користи и у свакодневном животу. Тако нпр. кад се за неку особу каже да је добро васпитана под тим се мисли да су њени родитељи и друге одрасле особе добро усмериле и потпомогле њен развој, али и да су животне прилике у којима се одвијало детињство те особе биле повољне. У свакодневном поимању васпитања може се чути да је најважније да јединку треба пустити да слободно расте и развија се, с' друге стране, нека схватања иду у правци 'ништа без контрле'. Ако се има у виду традиционално схватање улоге васпитача, које своје корене има у античкој Грчкој, васпитање се може приказати кроз четири метафоре : а) водитељ (paidagogos); б) носач(брижни родитељ); в) вајар (који обликује); г) вртлар (који негује и пушта да расте). Ако се на овој основи посматра, појам васпитања се може свести на два супростављена гледишта : васпитач ''вајар'' – онај који обликује, и васпитач ''вртлар'' – онај који негује дете и пушта га да одрасте. Васпитач ''вајар '' (који обликује) Васпитање као производно чињење аналогно је занатској производњи неког предмета, васпитач личи занатлији који тежи одређеном циљу уз помоћ одређених срестава и метода. У античкој Грчкој, у Спарти васпитање се схватало као најважнија друштвена функција. Основане су јавне установе за васпитање омладине владајуће класе .Васпитни утицаји су циљно усмеравани на васпитање здравих, јаких и борбених бранилаца домовине. Васпитање је било акт принуде и подређивања вољи старијих. У Атини су ценили спој васпитаног и развијеног човека, па су формирали појам хармониски развијеног човека (kalokagatos). Аристотел је истицао да се циљ васпитања састоји у развијању свих својстава душе (разум,воља). Он је сматрао васпитање средством за учвршћивање државног уређења '' Никакву корист неће донети ни најкориснији закони ако грађани не буду навикнути на државно уређење, и ако не буду васпитани у његовом духу''. Римски педагог Квинтијан је сматрао да је велика већина деце природно одбдарена за успешно учење, док је неспособних врло мало. Његово разматрање се заснива на уверењу да је педагошко вођење треба бити поверено васпитачу племенитих својстава и да су методе васпитно-образовног рада прилагођене природним могућностима васпитаника.

У раном средњем веку католичка црква имала је у својој власти васпитање и образовање и оно јој је служило као идеолошко оруђе за припремање народних маса да служе феудалцима. Црква је проповедала да је тело тамница душе и народу сугерисала патњу на овом свету да би се заслужило блаженство у загробном животу. Исти циљ су имали сурова дисциплина и казне. Васпитање племића тог времена је било другачије, власт се одржавала мачем и војно васпитање је било веома важно, оно се темељило на 7 витешких вештина (јахање, мачевање, бацање копља, пливање, лову , игри ''даме'', и прављењу стихова (версификацији)). Првих пет вештина је требало да створи физичко смнажног и вештог војника, игра даме да развије способности орјентисања и довитљивости, а версификација је служила да се изрази оданост и верност господару. Најстарији феудалчев син је са 7 год. одлазио на двор угледног феудалца где је до своје 14-те год. учио манире понашања, од 14 до 21 год. био је штитоноша и ишао са сизиреном у лов и бој. Витешко васпитање тежило је спољашњој углађености, умећу држања а интелектуалном васпитању се није посвећивала пажња све до 12 века. Џон Лок се залагао да васпитни систем буде у служби практичних користи, васпитање треба да припрема за живот. Он је био одлучан присталица индивидуалног васпитања. Кант је захтевао да се деца образују не према садашњем већ према будућем, колико је могуће, бољем стању људског рода, према идеји човештва, он је говорио ''човек је само оно што од њега учини васпитање''. Хербарт је сматрао да у васпитање спадају само неопходни циљеви : формирање моралног карактера, развијање активности и многострани интерерси. Он васпитање дели на три дела : управљање, натаву и морално васпитање (стегу). Његово учење ходетика (грч.ходег-показујем пут) обухвата науку о управљању и науку о стези. Теодор Лит заступа мишљење да дете у васпитању треба водити тамо где је потребно,а пустити га да расте тамо где оно може само нешто спознати. Зато он сматра да је потребно и вајање и неговање. Учења индивидуалне психологије (Адлер) указала су да мере објашњивања, храбрења, укључивања у заједницу помажу да се спрече и уклоне поремећаји личности. Фашистичка педагогија била је тотална негација свих хуманистичких идеја јер се заснивала на национализму, расизму и милитаризму. Фашистичко васпитање било је дресура. Победа над фашизмом у Другом светском рату је највећа победа човека над нечовеком у историји. Васпитач ''вртлар'' (који негује дете и пушта га да расте) Дете се само развија на више-мање природан начин, аналогно органском расту, попут биљке, васпитање ту значи пратеће пуштање растења. Васпитач личи вртлару (ратару) који негом и заштитом помаже процес развоја – који се сам одвија. У 14. и 15. Веку грађанска класа насупрот средњевековном аскетизму и веровању у загробни живот истиче култ здраве и активне јединке, култ оптимизма. То је допринело афирмацији погледа на свијет који се назива хуманизам. Насупрот тврдњи цркве да је тело тамница душе истиче се девиза да од живота треба узети све што он може пружити. Педагогија хуманизма је велику пажњу посвећивала физичком васпитању и хигијени. Педагогија ренесансе дала је веики значај интелектуалном развоју младе личности. Педагогију хуманизма и ренесансе карактерише велико занимање за дете као биће које се развија. У овој епохи педагогија одбацује сурову дисциплину, а препорућује благу дисциплину и родитељско опхођење. Утицај цркве над школом је знатно смањен.

Бекон је сматрао да су најважнији психички процеси памћење, машта, и мишљење. Даље сматра да дете треба да усваја знање исто онако како га је усвајало човечанство. Циљ образовања није сакупљање велике количине знања, већ његова примена у свакодневном животу. Коменског сматрамо првим класиком историје педагогије новог времена. Основно начело на којем он гради своју педагогију је да васпитање треба проводити у складу са спољном природом, у Великој дидактици детаљно говори како треба са децом поступати, и посебно наглашава да деца која су мање обдарена могу нешто постати ако се на њих утиче добрим васпитањем. Коменски је од ученика тражио разумевање и активност у наставном процесу, наглашава интерес и пажњу ученика, придаје велику пажњу понављању и вежбању. Каже да учитељ мора у свему бити пример својим ученицима, волети свој позив и децу, и да мора да ''буди жеђ за знањем'' код ученика. Наглашава одговорност учитеља, препоручује умјерен живот, физичке вежбе ,здраву храну, одмор, веома истиче морално васпитање. Хелвецијус сматра да за постојање разлика између људи заслужно је васпитање. Он наводи да је васпитање свемогуће и да се од сваког човека може створити геније (Пера Којот). Дидро каже да се васпитањем може постићи врло много,не и све јер наслеђе и друштвена средина васпитању пружају одређене границе.Васпитање не може дати детету оно што му је природа ускратила. Русо заступа природно васпитање. Природно васпитање мора одговарати природи детета и мора се спроводити у природи. Престалоци је формулисао демократску идеју васпитања. Васпитни циљ је поделио на три задатка : васпитање главе (умно вас.), васпитање срца (морално вас.), васпитање руке (физичко вас.). Ушински васпитни циљ схвата широко, његов идеал васпитања човека није егоиста већ човек који спаја интересе човечанства са интересима свог народа и себе самог. Наглашава да циљ васпитања није могуће остварити без рада. Покрет за уметничко васпитање пропагирао је потпуну слободу детета у васпитању. Преставници експерименталне педагогије су тврдилида дете мора проћи у свом психичком развитку све етапе кроз које је прошло шовечанство у свом културном развоју. Функционално васпитање је правац који полази од потреба детета и његове свере интереса. Фројд је сматрао да је свако васпитање принуда, насиље, потискивање и у крајњој линији узрочник психонеуротичних обољења. Ово су два супростављена концепта васпитања заснована на уверењима да васпитач од васпитаника може ''направити'' шта жели, и да васпитач треба да ''пусти'' васпитаника да расте а при том да га он надгледа, пази и негује. Ако би се васпитање прихватило као ''пуштање са расте'', онда бе и оно укинуло само себе. А ако би се ослонило искључиво на ''вођење '', без самосазревања, онда би се отишло у другу крајност –тоталитарно васпитање (дрил).

ЦИЉ И ЗАДАЦИ ВАСПИТАЊА

Са историског погледа схватања појам васпитања и одређивања његовог циља приметна је стална тежња ка хармонсиком васпитању човека. Под тим мисли се да је та личност развијена у физичком, интелекталном, моралном, радно –техничком и естетском погледу тј. свестрано развијена личност. Кад је реч о циљу васпитања битно је додати педагошку синтагму ''оспособљавање за самоваспитање'', тј.да се преласком са узраста на узраст потреба ученика за васпитачима замењује самоваспитањем, контролу –самоконтролом , организацију – самоорганизацијом , оцењивање –самоцењивањем, критику –самокритиком ... то не значи да времено престаје потреба за васпитањем, већ да се оно постиже деловањем два фактора : васпитањем и самоваспитањем. Како се у савременом времену под циљ васпитања подразумева оспособљавање за обављање послова различите сложености, свестраност, образовање, самообразовање, васпитање, самоваспитање, спремност младе генерације да преузме одговорност, то нас овакво схватање комплексности васпитања наводи да потпуну дефиницију немогуће исказати , те користимо дескриптивне дефиниције које представљамо у оквиру задатака васпитања.

1. Задаци који се односе на основне компоненте васпитања, тј. да васпитање треба да испуни основне задатке : физичко- здравствено, интелектуало, морално, радно-техничко и естетско васпитање

2. Задаци који се односе на структуру психичког живота :

Когнитивни (рационално подручје), Афективни (емонционално подручје), Психомоторички (вољно –делатно подручје).

3. Задаци васпитања засновани на задацима наставе : Материјални (односе се на усвајање наставне материје , наставне грађе), Функционални (односе се на развијање бројних и разноврсних људских способнсти), Васпитни (односе се на остваривање физичко-здравственог, интелектуалног, моралног, естетског и радно-техничког васпитања).

4. Задаци засновани на систему васпитања и образовања и школском систему : Како је човек током читавог свог живота изложен васпитно-образовним утицајима могуће је конкретизовати задатке васпитања, тј. ступњеве система васпитања и образовања а то су : Породица, групе вршњака, дечији вртић, школа, средства масовне комуникације, слободно време, перманентно образовање

5. Задаци васпитања засновани на васпитним вредностима : Генеричке вредности – које се тичу на остваривање васпитних задатака који су у складу са опште прихваћеним људским вредностима Друштвене (социјалне) вредности – засноване на свесним активностима и емоционалним везама међу људима Персоналне вредности – везане за лични живот.

ПОДРУЧЈА ВАСПИТАЊА

Васпитање је најшири педагошки процес и појам. Може се поделити на пет битних подручја :

ВАСПИТАЊЕ Физичко и здравствено Интелектуално Морално Радно-техничко естетско

Имајући у виду узраст васпитаника, може се разликовати васпитање у детињству, у младости, у зрелом добу и у старости. У складу са системом васпитања и образовања васпитање је могуће поделити на : предшколско, школско, високошколско, и васпитање одраслих лица. Узимајући у обзир установе у којима се изводи васпитна делатност, васпитање се дели на : породично, домско, школско, специјално, у предузећима, у војсци, у верским установама, у слободном времену. Физичко васпитање Физичко васпитање представља изузетно значајно подручје васпитне делатности. Ова васпитна делатност се у савременој стручној литератури појављује под називима : физичко васпитање, физичко-здравствено, телесно, здравствено васпитање и сл. Физичко васпитање не би ваљало сватати одвојено у односу на друга подручја васпитне делатности, оно у себи садржи моторну, конгнитивну и афективну компоненту. Идеја о потреби физичког васпитања има дугу историју. Оно заузима значајно место у античком васпитању. Идеал спартанског васпитања је био физичка издржљивост тј.професионалност војника, а аттински васпитни идеал садржао се у хармниском развоју. Васпитање средњевековниразвоју. Васпитање средњевековних племих племића темељило се на седам вештића темељило се на седам вештина (пливање,јахање, мачевање, бацање копља, лов,идгра даме и склапање стихова)), дакле глани део се односио на физичку компоненту. Коменски се залагао да се физичка припрема детета укључи у наставне планове и повеже са часовима других предмета. Од доба просветитењста до ХХ века заговарали су се програми физичког васпитања који ће изразити тренинг тела у намери да се обезбеди интелектуални развој. ХХ век доноси броје новине, поклања се више пажње играма, мењају се садржаји тако да деца стекну навике и вештине које ће им омогућити да развију и сачувају активни животни стил. Физичко васпитање подразумева стицање моторних вештина, физичку обученост, знања и способности које су у функцији координата покрета, доброг здравља и ефективног усавршавања различитих форми физичких активности-игре, спорт, плес, сл. У делима наших аутора наглашава се да је физичко васпитање основни и интегрални део општег васпитања, и да прима право значење тек у прожимању са интелектуалним, радним моралним и естетским васпитањем. Код различитих аутора физичко васпитање има различита објашњења, те да би прецизније дефинисали физичко васпитање нагласимо сродне појмове : физичку активност, физички развитак и физичку културу.

Физичку активност видимо као организовану делатност појединца усмерену према неком циљу. Физички развитак је уловљен законима наследства, али њиме се може упрањати, тесно је повесан са здрављем човека. Физичка култура је део опште културе која представља укупност материјалних и духовнох вредности. Унапређење здравља деце и омладине један је од приоритетних задатака физичког васпитања, па са те стране у задатке физичког васпитања убрајамо : здравствено –хигиенске, образовне, васпитне, саморазвијајуће и рекреативне . Здравствено – хигиенски задатак физичког васпитања односи се на очување и унапређење здравља, на подстицање раста и развоја ученика, развој психомоторичког система и функционисање система. (под овим подразумевамо одговарајући избор физичких вежби(служе у отклањању деформитета) и игара, режим рада и одмора, праћење раста и развоја ученика, контрола здравља, развијање свести о штетности алкохола,дроге, правилна исхрана; просторије у којим се изводи физичко васпитање морају задовољавати строге санитарне услове.) Суштина образовних задатака физичког васпитња састоји се у стицању одговарајућих знања, вештина и навика, развоју психомоторичких способности и схватању друштвеног значаја физичког васпитања и спорта. Потребна су одређена знања из облати физиологије, анатомије, хигијене која помажу да се боље разуме функционисање и структура тела. Потрено је знати правилно вежбати. Васпитни задаци заузимају битно место у структури задатака физичког васпитања. Реч је о том да се кроз физичко васпитање, његове садржаје, средства и методе исказују вишестрани васпитни утицаји. Кроз физичко васпитање васпитаници могу стећи бројне друштвено пожељне обрасце понашања (кооперативно понашање, тимску игру, фер-плеј, самоконтроли, лојалност...) Саморазвијајући задатак физичког васпитања ређе је обрађен у савременим изворима о физичком васпитању. Физичко самоусавршавање повезано је са саморазвитком моторних квалитета и формирањем моторних навика. Пролази кроз три фазе 1) стварање идеала којем се тежи; 2) свест о себи и самооцењивање; 3) сврсиходан рад над собом. Данас све значајнији задатак задатак физичког васпитања је рекреативни. У његовој основи је да се у школи кроз физичко васпитање помогне деци да се припреме за ''активни животни стил'' да би били физички активни у току целог живота, тј. да им се што раније формира навика за континуираним бављењем физичким активностима. За одрасле је бављење спортом и физичком активностима важно за одржавање радног потенцијала, ојачавање физичког и менталног здравња. Остваривање задатака физичког васпитања започиње се у породици, веома је битно обратити пажњу на здравље детета и на хигиенске услове. Веома је важно да дете има правилну исхрану, да се навикне на режим сна и одмора и боравка на свежем ваздуху. Део садржаја физичког васпитања остварује се и кроз разноврсне ваннаставне активности, простор за такве активности су разне спортске секције и клубови. Интелектуално васпитање

Интелектуално васпитање има вишеструки значај за формирање личности, за њен богатији и лепши живот у друштву. Без усвајања научних знања и развитка интелекта нема правог васпитања и образовања, нити се могу остварити задаци било ког васпитања. Између интелектуалног и осталих видова васпитања постоје чврсте везе и узајамне условљености. Све човекове делатности имају интелектуалну основу . За повећање продуктивности рада данас знање представља један од најважнијих фактора. Интелектуално васпитање је значајна основа за морално васпитање. Однос интелектуалног и естетског васпитања огледа се у човековој способности да уочава лепо . Задаци свих васпитања одређују се и формулишу наставним планом и програмом и сличним документима којим се регулише васпитна функција. Код нас ова проблематика обично се реализује у оквиру следећих задатака : а) усвајање научних знања б) формирање и изграђивање неопходних вештина, умења и навика в) стварање основе и изграђивање научног погледа на свет г) развијање и неговање радне културе личности д) развијање интелектуалних снага и способности и оспособљавање за даље образовање и самообразовање а) Усвајање научних знања –знањима треба овладавати тако да она постану део личности и да се могу користити за даље деловање и практично поступање. Знања која су стечена морају се стално повезивати у систем знања који се стално проширује, реорганизује и допуњује. б) формирање и изграђивање непоходних вештина, умења и навика –вештине и навике које изграђујемо вежбањем су способности за спретно примењивање стечених знања. Вештина је вежбањем стечена способност свесног примењивања знања. Навика је аутоматизована вештина где је повећан степен увежбаности и смањен степен учешћа свести у вршењу радње. в) стварање основе и изграђивање научног погледа на свет – поглед на свет је свеукупан резултат развоја и израз једне личности. г) развијање и неговање радне културе личности – под радном културом се подразумева однос према достигнућима људи, и жеља да се те тековине упознају, богатећи тако фонд знања која ће користити у свакодневном животу и раду. д) развијање интелектуалних способности и оспособљавање за даље образовање и самообразовање – развијање умних способности представља услов за правилно и успешно мишљење. За развој умних снага и способности веома је важно знати шта се учи и како се учи. На питање шта је важније за умни развитак, усвајање одређене количине знања или развијање умних способности у педагогији су познате две теорије: теорија формалног и теорија материјалног образовања.

По првој теорији интелектуалне снаге личности су урођене, исто као и телене моћи, па се могу развијати вежбањем, по овој теорији је дакле важнија форма а не садржај. Друга теорија истиче материјалну корист од учења. Њени представници инсистирају да се ученицима да што више чињеница из разних области. У школи треба све више тежити развијању уочених склоности код сваке индивидуе како би се касније успешно бавила неким сложенијим подручјем. Са становишта садржаја интелектуалног васпитања посебно су важна следећа питања : а) однос између општег и стручног васпитања б) садржаји интелектуалног васпитања и образовања и њихово повезивање са животом в)карактер улога и садржај образовања у савеменим условима г) класификација садржаја образовања Савремено опште образовање је веома сложено и комплексно, његов смисао није у наглашавању енциклопедиског знања већ у усвајању основних, функционалних вредности, у развијању научног мишљења. Фактори интелектуалног васпитања могу се сврстати у следеће категорије : породица, предшколске установе, школа, установе за васпитање и образовање одраслих, средства информисања, културне институције. Осмишљеним коришћењем ових и свих других фактора, ниховим координирањем може се остварити снажно дејство на интелект младе личности. Морално васпитање Морал представља скуп правила о понашању и међусобним односима људи које је изградила и усвојла нека друштвена заједница. Морал је облик људске праксе у којој се огледа активан однос човека према свету (живој и неживој природи), људском друштву и човеку (патриотизам, интернационализам, хуманизам) па и према самом себи. Постоји посебна филозофска дисциплина, тј. наука о моралу коју називамо етика. Етика питањима морала прилази на два различита начина: дескриптивна етика описује и разрешава разне појаве морала, док нормативна етика поставља регулативе и норме понашања. Морално васпитање формира целовиту личност и њен карактер, оно се остарује на свим местима човековог живота и рада и траје колико и сам живот. Гледано са аспекта школе, морално васпитање је организована и намерна делатност чија је сврха и смисао увођење човека у живот и рад у друштвеној заједници у скаду са њеним нормама. Постоји пет основних карактеристика морала : - Морал је изразито људска категорија – појавио се и постоји само у људском друштву - Морал се развијао и усавршавао у историјској смени генерација - У антагонистичким условима и морал има антагонистички карактер

- Постоје релативно трајне општељудске моралне вредности које повезују људе различитих епоха, географских простора, социалних структура и идеолошких схватања.

- Постоји општељудски морал Јасно се могу разликовати три концепта моралног васпитања : затворени лични морал, колективистички морал, отворени лични морал. - Затворени лични морал налазимо у религиским учењима. У основи тог концепта је упознавање

добра и зла која се сматрају вечно важећим. Живот на земљи је само припрема за вечни живот у којем ће праведници бити награђени, а грешници кажњени. Морални живот је у ствари спас. Грешке су човеку, као грешном бићу дате али се оне у неким религијама могу испведити и покајати (Католична црква је за новац издавала повељу о опроштењу грехова (индулгенције- опроштајнице) У религском моралном васпитању стално постоји опасност од појаве нетолеранције. - Колективистички морал је развијен и реализован у различитим познатим цивилизацијама.

Заснован је на идеологијама које су проглашаване апсолутно важеће и истините, разлика у односу на религиске је у томе што су те истине засноване на научниј основи.

- Отворени лични морал се заснива на потпуним информацијама о разним садржајима и историјским цивилизацијама и упознавању човека као основне вредности.

Циљ моралног васпитања је формирање слободне, хумане и одговорне личности која ће бити спремна за здрав породични живот, за живот у друштвеној заједници равноправних народа и етничких заједница, са изграђеним осећајем за међународно разумевање, са позитивним односом према раду, материјалним и духовним добрима. Циљ моралног васпитања у школи треба да се реализују кроз следеће задатке :

1. Усвајање знања о моралу 2. Усвајање моралних погледа и формирање моралних уверења 3. Формирање навика понашања у складу са моралним нормама 4. Развијање и неговање позитивних особина воље и карактера 5. Развијање смисла за уочавање и неговање етичких вредности

У складу са циљем моралног васпитања, постоје следећи морални принципи :

1. Васпитање у духу хуманизма 2. Васпитање за хуман однос према припадницима супротног пола, здраво потомство и

одговорно родитељство. 3. Васпитање за друштвени живот 4. Васпитање у духу патриотизма 5. Васпитање у духу међународног разумевања 6. Васпитање у духу правилног односа према раду 7. Васпитање у духу позитивног односа према материјалним добрима

Морално васпитање је врло сложен процес. Одвија се под различитим утицајима и на свим местима човековог живота и рада, оно је једно од централних питања педагогије.

Радно васпитање Савремена педагогија у раданом васпитању види једну страну васпитања где су уграђене важне претпоставке за остваривање осталих васпитних задатака. Зато ћемо најпре одредити појмове радног васпитања, радне културе, општетехничког васпитања и техничке културе. Радно васпитање се у литератури означава различитим терминима, који су приближно истог значења, и могу се сврстати у неколико категорија : а) где преовладава термин васпитање (радно, техничко радно-техничко васпитање) б) где је доминантан израз образовање (политехничко, општетехничко, производно образовање) в) где се сусреће термин настава и наставна пракса (политехничка, производна наставна) г)где се јавља термин рад (производни, друштвено корисни рад) Радно васпитање обухвата све практичне и усмерене делатности ученика за рад и друштвени живот и саставни је део васпитања свестрано развијене личности. Радна култура означава организовање рада у којем уз минималан утршак снаге, времена, средстава и материјала за рад се постижу максимални ефекти. Развијње радне културе у савременој школи сматра се једним од најважнијих задатака. Радна култура се не може развијати без учешћа умног, физичког, моралног и естетског васпитања. Општетехничко васпитање означава основна знања, умења и навике која представљају општу припрему за живот у савременим условима, оно обухвата теоријско и практично упознавање и усавршавање научних, друштвених и техничких основа савремене производње и њихову примену. Техничка култура обухвата способност у руковању техником и упућеност у систем друштвене производње, познавање начела савремене производње. Радно васптање има два подједнако значајна круга задатака који се остварују на свим ступњевима школовања. На почетку школовања преовлађују васпитни елементи, да би у старијим годинама школовања превагнули образовни елементи. Њима се придружује задатак професионалног информисања и усмеравања, као и рекреативни задатак. Васпитни задаци радног васпитања се испољавају у следећим правцима : - Развијање позитивног става према раду и радним навикама, - Формирање позитивних својства личности (воља, карактер), - Осећај одговорности и свесне дисциплине, - Развијање смисла за рад у колективу и солидарност, - Развијање позитивног односа према радним људима и њиховом раду,

Образовни задаци радног васпитања укључују широк круг општих технчких знања чијим остварењем се развија интерес за технику и производњу, истакнимо и развијање техничког стваралаштва код ученика.

Професионално информисање и усмеравање је веома важно у основним школама где треба започети са благим упућивањем, а онда наставити са конкретнијим усмеравањем како би се ученик не време могао определити за будуће занимање и даље школовање. Рекреативни задатак има за циљ да се што боље и свестраније користи слободно време као хоби на радно-техничком подручју. Принципи радног васпитање произилазе из општих педагошких и дидактичких принципа и остварују се у оквиру наставе. Један од могућих система принципа радног васптања је : - принцип практичне сврсиходности - принцип многостраности - принцип узрасне и индивидуалне одмерености - принцип економичности рационализације - принцип функционалне повезаности теорије и праксе

У области радног васпитања примењују се опште дидактичке методе кеје прилагођујемо. Карактристичне методе које наводимо су : - метода усменог излагања - метода разговора - метода рада на тексту - метода графичких радова - метода демонстрације - метода лабораториских радова

Радно васпитање пружа могућности млађим генерацијама да упознају главне гране производње, оно даје изваредне могућности за физички и умни рад ученика. Естетско васпитање Под естетским васпитањем подразумева се формирање и развијање емоционално-чулних сазнања као и развијање способности уочавања, доживљавања, вредновања и стварања лепог. Ово васпитање је један од аспеката културе личности, а уско је повезано са психофизичким и социјалним растом и развојем. Способнсти уочавања, доживљавања, вредновања и стварања лепог својствене су само човеку. Естетско васпитање је старо колико и заједнички живот људи. Институционално васпитање је старо колико и школа, зато слободно можемо тврдити да је естетског васпитања било и у школама у Сумеру, старој Индији, Персији , Кини... У древној Грчкој (Атина, Спарта), естетско васпитање је било део укупног васпитња. Оно се неговало кроз поезију, реторику, цртање ,писање (граматисти); свирање, певање (китаристи); проучавање естетских вредности (филозофи); склад покрета и гимнастику (палестре и гимназије). Лепота и доброта су постали саставни делови васпитног идеала (калокагатије). Платон је естетско васпитање сматрао неопходним делом васпитања слободног човека. Аристотел је извршио снажан утицај на развој естетске мисли и педагошких схватања ''уметност делом опонаша природу, а делом улепшава оно што природа никада не може''.

У Риму , у доба царства, су неговане разне уметности, посебно поезија и реторика. У доба средњег века је негована ликовна уметност (фреско сликарство, иконописање и сл), музика (црквено певање), архитектура, књижевност, али можемо рећи да је естетско васпитање у том времену било подређено верским идеалима. У хуманизму и ренесанси лепота је постала поље највидљивијег препорода о коме сведоче и дан данас непревазиђена остварења на пољима сликарства , вајарства, архитектуре, поезије. Идеје да се у школи естетском васпитању поклони више пажње, тј да се смањи превласт инутелектуалног васпитања, јавиле су се половином XIX века. Овакве идеје су дале позитивне резултате у неговању оригиналности, стваралаштва, у неговању доживњаја насупрот проучавању. Основано је Међународно удружење за уметничко васпитање (1904) и МУ за васпитање уз помоћ уметности (1954), оба ова удружења делују у оквиру УНЕСКО-а. Мисли великих уметника и филозофа о уметности нам указују на велики значај естетског васпитања. (Ниче '' Уметност и ништа друго до уметност'' ) . Могућнсти за развијање естетског односа према природи, људском друштву и човеку, као и изводима његопровог рада и начинима искаивања виђења постоји у сваком човеку. У савременој педагогији естетско васпитање се схвата као компонента свестрано развијене личности. Повезност естетског и физичко-здравственог васпитања налазимо од античког периода. Складност, грациозност, лепота покрета, спретност и окретност су били саставни елементи васпитања у Атини, Спарти, Риму. Естетски израз у физичком васпитању је постојао кроз све периоде развоја човечанства, данас је приметан у свим спортовима( гимнастика, атлетика, скијање, ум. клизање итд). Везу између естетског и интелектуалног васпитања могуће је уочити у свакој активности естетског израза. Естетски израз је утемељен на интелектуалним способностима. Без менталних способности нема уочавања лепог, спварања лепог, доживљавања лепог. Услов за естетски израз су и креативна (стваралачка) знања. Таква знања су услов за стварање нових добара, и материјалних и духовних. Естетско васпитање је нераскидиво везано са моралним васпитањем јер естетско васпитање обухвата све сфере човекове личности. Битан услов за естетско васпитање је емоционална и вољно - делатна сфера. Посебан утицај естетског васпитања на морално васпитање је видљив у процесу непосредног естетског стварања. У процесу свтаврања лепог до пуног изражаја долазе вољне и карактерне особине. За естетски израз неопходне су и мануелне способности, те су потребне и одређена оперативна сазнања. У томе је повезаност естетског и радно – техничког васпитања, која се може приметити и у првим човековим производима, наиме, човек је одувек настојао да својим производима дода украсе, да их улепшава, да им се диви, чак и онда када је у њиховом првом плану функционалност, а не лепота. Уска повезаност естетског васпитања са свим компонентама васпитања је потврда нераскидивости васпитања. Издвојено проучавање појединих компонента васпитања могуће је само теоријски. Циљ естетског васпитања јесте развијање способности опажања, доживљавања и стварања лепог у активном односу према стварности. Лепоту је могуће уочити у природи, на производима људског

рада, могуће је уочити је на човеку, у животу... Лепота и естетски израз прожимају непосредну стварност и човеков живот и рад у њој. Лепоту не уочавају и доживљавају једнако сви људи, не вреднују је једнако, нити сви људи могу једнако стварати лепо. Управо ту је смисао естет. васпитања. У процесу васпитања потребно је остварити следеће задатке естетског васпитања :

1. Развијање способности уочавања лепог – Способност је квалитет личности која је развијена тако да успешно обавља неку делатност. За упешну рализацију овог задатка неопходне су сензорне или перцептивне способности засноване на чулном доживљају.

2. Формирање способности доживљавања лепог. – У реализацији овог задатка учествују интелектуалне или менталне способности, тј.способ. мисаоне прераде перцепираних утисака.

3. Развијање способности за стварање лепог – као што је битно уочити и доживети лепо, битан је човеков однос према лепом као и жеља да сам ствара лепо. Битно је напоменути да ученику треба омогући да ''пронађе самог себе'' у естетском подручију које му је најближе.

4. Развијање способности вредновања (евалуација) –ради се о вредновању уоченог, доживљеног и створеног, што захтева праћење, мерење, вредновање и евалуацију.

Принципи су основни захтеви према којима се организује (усмерава) рад на пољу естетског васпитања, као и васпитања уопште. Естетско васпитање је регулисано следећим принципима : - Принцип очигледности – очигледност значи целовито чулно доживљавање, тј. перцептивно

захватање стварности чулима. - Принцип систематичности – успостављање логичног следа догађаја и радњи у процесу

уочавања, доживњавања и стварања лепог. - Принцип поступности –од једноставнијег ка сложенијем, од простијег ка тежем - Принцип интереса – целокупни васпитно-образовни рад мора бити заснован на личном

интересу оног ко учи. - Принцип васпитне вредности – потребно је бирати садржаје који имају васпитну вредност. - Принцип рационализације и економичности. - Принцип многостраности – усмеравање пажње и тражење лепоте на различитим објектима. - Принцпи индивидуализације –дете никада није довољно самостално, па ни одрасла особа се

није дoвољно самостална колико то тражи живот.